Филозофски факултет Универзитета у Београду

Одељење за Историју

Други колоквијум из Опште историје позног средњег века

- Скрипта -

Ђорђе Николић

Београд, март 2018.

 Чешка
Слабљење краљевске власти у Немачкој је побољшало положај чешког војводе међу
немачким кнежевима. Он је владао већом облашћу од било које територијалне државе у Немачкој
тога доба. Војвода Пшемисл Отакар I (1197-1230) је искористио право царевог пехарника да
учествује у избору новог цара и задужио је свога брата Адалберта, архиепископа швапског, да
подржи Филипа Швапског, а сам је лично присуствовао Филиповом крунисању у Мајнцу 1198.
године. За узврат од цара је добио потврду граница своје краљевине, укључујући и Моравску, као
и право да инвестира епископе. Иако је Пшемисл I био у браку са Аулетом, своју љубав је
поклонио Констанци, сестри угарског краља Емерика, а од прашког епископа је добио
поништење брака. Аулета се жалила папској курији, а папа је од Пшемисла је тражио да се
приклони Отону IV, такмацу цара Филипа Швапског. Пшемисл мења страну, али када је Филип
запретио да истакне другог кандидата за чешки престо, Пшемисл поново стаје на његову страну.
Када је 1208. године био убијен Филип Швапски Пшемисл је пружио подршку Фридриху II
Хоентштауфену, који му је потврдио све повластице које је добио од Филипа. Пшемисл је свог
сина Вацлава одредио за престолонаследника, а захваљујући Пшемисловој дипломатској вештини
Моравска је уједињена са Чешком и растао је престиж Чешке у царству. Први велики Пшемислов
успех је био заручење његове ћерке Агнесе (Ањешке) са краљем Хајнрихом, сином и
наследником Фридриха II (1219). Ова веридба је изазвала сложени низ догађаја, да би се на крају
Хајнрих 1225. године оженио ћерком аустријског војводе. 1226. године је избио рат између
Аустрије и Чешке, а Пшемисл је те године водио преговоре о браку своје ћерке са Плантагенетима
у Енглеској. Преговори нису дали резултате. Пшемисл је умро 15. децембра 1230. године, а
наследио га је Вацлав I, кога је 1228. крунисао архиепископ Мајнца и митрополит прашки, а
инвеституру од цара добија 1231. године.
Исте 1331. године, Хајнрих је открио своју намеру да се разведе од супруге и ожени
чешком принцезом Агнесом у коју је био заљубљен. Међутим, отац га је одвратио од тога. Агнеса
је, разочарана у љубав, ступила у манастир који је основала у Прагу и постала је следбеница св.
Фрање. Она је надахнула оснивање новог чешког реда – витезова крста. Аустријско-чешки сукоб
је наставио да тиња и 1235. године Вацлав I је у савезу са угарским краљем Андријом II напао
Аустрију. Цар Фридрих II је те 1235. године, свога сина Хајнриха, због завере, осудио на губитак
круне и прогонство, а аустријског војводу је, због сумње за учешће у завери, лишио војводства.
1237. године је за краља Немачке одредио сина Конрада.
Након смрти чешког принца Владислава, сина Вацлава I, 1246. године избија побуна
чешког племства. Чешки гибелини су краљевог сина Пшемисла, маркгрофа Моравске, изабрали
за савладара. Грађански рат је трајао до 1250. године. Када се Вацлав I измирио са сином, 1251.
године аустријска скупштина сталежа је изабрала војводу Пшемисла за војводу Аустрије. Да би
утврдио своје позиције он је одлучио да се ожени Маргаретом, удовицом немачког цара
Хајнриха. Пшемисл Отакар II (1253-1278) се на почетку своје владавине окреће Пољској, која је
била тешко погођена монголском најездом из 1241. године, те неспособна да се брани од насртаја
Пруса и Литванаца. Пшемисл је војводи од Кракова и свим другим пољским војводама обећао
помоћ у борби против њихових непријатеља. Пшемисл II, или гвоздени краљ, како су га
савременици називали, је 1255. године пружио подршку тевтонском реду у покушају да покори
Замландију и ту је основао град Кенигсберг. 1259. када се штајерско племство побунило против
Беле IV Угарског, Пшемисл II је преузео власт у Штајерској. Бела IV је са Куманима кренуо на

1
њега. Бој код Кресенбруна 1260. године се завршио покољем Белиних људи. По поништењу
брака са Маргаретом, која се замонашила, Пшемисл II се оженио Кунигундом, унуком Беле IV и
уговорио је венчање између Белиног сина и своје нећаке Кунигунде од Брандембурга. 1269.
године као наследник свог нећака Хајнриха, војводе корушког, Пшемисл је наследио ово
војводство са Крањском, Истром и градом Порденоне.
После смрти цара Ричарда 1272. године, Пшемисл се надао да ће га он наследити, али су
кнежеви за цара изабрали његовог супарника Рудолфа од Хабзбурга. Пшемисл је био принуђен да
се одрекне свих поседа у Алпима које је раније задобио, а 1278. године је изгубио живот у
обрачуну са царем Рудолфом на бојном пољу Мархфелд у Аустрији. Рудолф је владавину над
Чешком и старатељство над Пшемисловим младим сином Вацлавом II поверио Отону
Брандембуршком. Отон је бесрамно израбљивао Чешку и тек је 1283. године допустио младом
Вацлаву да се врати у земљу. Највећи утицај на управљање пословима је имао Завиш од
Фалкенштајна, некадашњи Пшемислов противник, кога је Вацлав II слушао у његовој
противхабзбуршкој политици. Али када се Завиш 1287. године оженио Рудолфовом ћерком
Гутом, Вацлав је, страхујући за престо, наредио да се овај затвори и погуби. Вацлав II је објавио
кодекс рударских закона. У погледу спољне политике напустио је идеју о освајањима на југу,
усредсређујући своје напоре на север и североисток. Уз помоћ прочешке странке међу пољским
кнежевима, 1291. године је заузео Краков, а после смрти војводе Пшемисла од Гњезна краљ је
ушао у Гњезно. Ту га је 1300. године локални архиепископ Јакуб Свињка крунисао за краља
Пољске. Као владар Пољске он је унео нешто реда у неорганизовану пољску економију. 1301.
године, после смрти Андрије III, последњег угарског краља из династије Арпадоваца, млади син
чешког краља, Вацлав, је крунисан за угарског краља. То је пробудило завист папе Бонифација
VIII који је склопио коалицију са царем и Анжујцима из Напуља. Услед тога Вацлав II је био
приморан да напусти Угарску и врати сина у Праг. Умире 1305. године, а његов наследник
Вацлав III се одрекао претензија на угарски престо, који заузима Карло Роберт Анжујски.
Вацлава III је 1306. године у Олмуцу, када је био на путу за Пољску, убио непознати
незадовољни племић. То је био крај династије Пшемисловића. Цар Албрехт I је убедио чешко
племство да за краља изаберу његовог сина Рудолфа. Рдудолф се оженио удовицом Вацлава II, а
када је он изненада умро 1307. године Чеси су за новог краља изабрали војводу Хајнриха
Корушког, који је био ожењен најстаријом сестром Вацлава III. То је довело до рата са
Хабзбурзима који је окончан 1308. године, по смрти цара Албрехта. Ускоро је Хајнрих Корушки
истеран из Прага, а нови краљ Чешке постаје Јован Луксембруршки (1310-1346), син
новоизабраног цара Хајнриха Луксембуршког.
Јован је оснивач нове чешке династије. Био је ожењен Јелисаветом, ћерком Вацлава II. Цар
Хајнрих је убрзо напрасно умро, а Јованове присталице, архиепскопи Трира и Мајнца, су
придобили већину изборника за Лудвига IV Вителсбаха (1314-1347). Настао је сукоб са војводом
Фридрихом Аустријским, где је Јован Чешки држао страну Лудвигу. Њему се и обратио за
помоћ 1318. године не би ли угушио побуну племства чији је вођа био Хенрик од Липе. Јован је
управљање земљом преустио Хенрику од Липе и другим племићима, а сам је најрадије боравио у
Луксембургу и на француском двору. Јован Чешки је био витез луталица за кога је идеал витештва
био све. Учествовао је готово у свим ратним походима тога доба. Најспектакуларнији од свих је
било учешће у бици код Милдорфа 1322. године када је дао знатан допринос победи Лудвига IV
над Хабзбурзима. У знак признања за помоћ Лудвиг IV му је између осталог даровао царски феуд
Феб (Егер).

2
 Ускоро је плануо незапамћен сукоб између Лудвига IV и папе Јована XXII. Папин главни
циљ је био повратак из Авињона у Рим. За свог намесника у Рим је именовао Роберта Напуљског,
а после победе над Хабзбурзима у италијанске прилике се умешао и Лудвиг IV и послао је свог
намесника у Ломбардију. Папу је Лудвигу претио изопштењем из цркве. Најугледнији међу
посредницима у овом сукобу је био Јован Чешки који је предложио да Лудвиг остане краљ
Немачке, али да се одрекне царског достојанства у корист француског краља. Међутим, покушај
мирења је пропао и папа је обавио изопштење Лудвига IV, а цар је папу оптужио за јерес. У Риму
је избила побуна против папе, и Лудвиг је добио позив да у име римске општине прими царску
круну и реформише папство. Тријумфално је ушао у Рим и у име римског народа је крунисан за
цара. За новог папу је изабрао Мартина V и тиме је изазвао незадовољство народа. Под
притиском Роберта Напуљског је морао да напусти Рим. Следеће 2 године је узалудно ратовао у
Ломбардији. Почетком 1330. године се вратио у Немачку, припремајући нов италијански поход,
за шта је успео да придобије чешког краља Јована. Јован је постигао споразум са Хајнрихом
Корушким, а када је боравио у Трену стигло му је посланство града Бреше и понудило му је
господство над градом уколико помогне грађанима да зауставе упаде гибелина на њихову
територију. Прихватио је позив и тако је отпочела његова италијанска авантура. Убрзо је био
признат за суверена великог броја комуна. Споразумом са царем у Нирнбергу из 1331 године је
озаконио своја освајања у Италији. Од цара је као наследне феуде добио и Брешу и Луку. Услед
побуна Јован је, међутим, октобра 1333. године морао да напусти Италију. Надајући се да ће моћи
да се врати и у Италију успостави породичан посед, Јован је наставио да посредује између цара и
папе. Опет није остварио никакав успех, а папа је 1334. године преминуо.
Јован Чешки је напао пољског краља Локјетека и допро је до Кракова. Али је интервенција
Угарске, Локјетековог савезника, зауставила поход. Непосредна последица похода биле су те да је
најмање 5 војвода из Горње Шлеске признало Јована за свог владара. 1328. године се прикључио
тевтонском реду у рату против Литванаца. Са редом је закључио уговор о пријатељству уперен
против Литванаца и Локјетека, препуштајући реду Померелију, област око које су се још увек
спорили Локјетек и тевтонци. Јован Чешки је продро у Дабжињску област, чију је половину такође
уступио реду, а успехе је остварио и у Шлеској. Савез са редом је напустио склопивши савез са
пољским краљем Казимиром Великим посредством угарског владара. Казимир му је за узврат
признао власт у Шлеској, где је већина кнежева признавала Јованову власт. Резултат преговора је
свечано проглашен новембра 1335. године у Вишеграду где су се 3 краља састала. Јован је
коначно напустио титулу „краљ Пољске“,а Казимир му је за надокнаду исплатио позамашну своту
новца.
Почетком 1345. године цар Лудвиг је придобио Казимира за савез против куће
Луксембурга. Тако је Казимир покушао да утамничи Јовановог сина Карла приликом његовог
повратка са крсташког поода у Литванију, али је Карло успео да побегне из замке. Казимир је онда
напао на Шлеску, а чешки краљ је узвратио напад и његова војска се нашла под зидинама Кракова.
Казимир је био принуђен да затражи примирје и чешко-пољски сукоб је окончан.
1335. године по смрти војводе Хајнриха Корушког избија сукоб цара Лудвига са
Луксембурзима. Корушка и Тирол су по Хајнриховој последњој вољи требали да припадну
његовој ћерки Маргарети, која је била удата за Јана Хенрика, најмлађег сина Јована Чешког.
Међутим, Лудвиг је Хабзбурзима поверио Корушку са Крањском. Војни сукоб са Хабзбурзима и
царем, у коме је Јован имао подршку Угарске, није донео јасну одлуку. Јован је у циљу слабљења
царевог положаја закључио споразум са Хабзбурзима. Њиме се одрекао права на Корушку под

3
условом да Тирол остане Маргарети и њеном мужу. 1339. године Јован Чешки је ипак био
принуђен да се у Франкфурту поклони цару Лудвигу IV, од кога је формално добио своје поседе
као феуде Царства. У Тиролу је положај Јана Хенрика све више слабио. Од њега се удаљила
супруга му Маргарета, која сада спремно прихвата царев предлог да се окрене цару и уда за
његовог сина. Карло, брат Јана Хенрика, је војном интервенцијом 1340. године спречио
спровођење овог плана. Ипак, крајем следеће године, Маргарета је уз помоћ племства успела да
протера свога мужа и фебруара 1342. године се удаје за царевог сина. Тиме је окончан савез
између цара и куће Луксембурга.
Нови папа Климент VI (1342-1352) је био решен да обори Лудвига IV избором новог
немачког цара. Он је 1346. године позвао Јована и његовог сина Карла у Авињон где је открио
своју намеру да свога некадашњег ученика, Карла, постави на царски престо. Прашку епископију
је уздигао на ранг митрополије. У међувремену је царева омиљеност у народу лагано падала, а
1346. године папа га је лишио свих права и позвао је изборнике да одмах приступе избору Карла
Чешког за новог цара. Пре овог саопштења папа Климент VI је направио посебан споразум са
Карлом. У Риму је свих пет присутних изборника 11 јула прихватило Карла за римског цара.
Крунисање је 26. новембра у Бону обавио архиепископ келнски.
Надајући се да ће француска победа над Енглеском у стогодишњем рату, ослабити Лудвига,
Јован Чешки је похитао у француску са чешким витезовима. Но, његове наде су разбијене близу
села Креси, у одлучујућој бици у којој је Француска претрпела тежак пораз, и у којој је Јован
Чешки изгубио живот. Јованова смрт је далеко одјекнула. За чешку круну он је трајно био задобио
Хеб (Егер), Горњу Лужицу и већи део Шлеске.
Карло IV Чешки је имао добро образовање које је стекао у Паризу. Он је придобио
наклоност Вителсбаха и по други пут се на традиционалан начин крунисао у Ахену 18. јуна 1349.
године. Вителсбеси су му фебруара 1350. године предали круну и друге царске инсигније. Карло
IV је тиме показао велику дипломатску спретност. На почетку своје владавине суочио се са кугом,
тзв. црном смрћу, која је, поред тога што је однела велики број жртава, довела и до прогонства и
убијања Јевреја који су били оптуживани да су проузроковали болест. Карло IV није био ратник,
него се користио мирољубивим методама. 1350. године у Прагу се појавио извесни Кале ди
Ријенца који је Карлу изложио своја тајна пророчанства да је Карло изабран да обнови стару
славу Рима и уједини читав хришћански свет. Поред Ријенција и Франческо Петрарка се надао
да ће Карло кренути у обнову римског царства.
Пошто је Висконтима, који су владали Миланом, поверио царско намесништво и они му
признали врховну власт, Карло је могао да уђе у Милано где је крунисан гвозденом круном
лангобардских краљева. Користећи своје дипломатске способности напредовао је према југу,
примајући изразе покорности владајућих кругова по градовима и сакупљајући царске порезе. У
Рим улази на Васкрс 1355. године и ту се без икакве борбе крунише за краља Италије. Међутим,
услед незадовољства народа, Карло је у журби напустио Италију. 1368. године се понов запутио у
Рим како би помогао папи Урбану V (1362-1370) да се из Авињона врати у Рим. Царска војска је
напала Висконтије и њихове савезнике, али се поново Карлова политика показала делотворнијом
од његове оружане силе. Цар је са Висконтијима закључио повољан мир у Модени и поново им је
поверио царско намесништво над Ломбардијом, које им је претходно био одузео. Такође их је
убедио да му се прикључе у походу на Рим у који поново улази. Међутим, по његовом одласку из
града у лето 1368. године Висконти су се побунили и обнављају се сукоби између сињорија.
Услед тога папе се враћа у Авињон.

4
 Сличну дипломатску политику као у Италији, Карло је следио и у Арелатској краљевини,
која је номинално била део Царства, мада под јаким утицајем Француске. Како би своме сину
Жигмунду осигурао наследство угарског престола, морао је да француском престолонаследнику
препусти намесништво над читавом Арелатском краљевином. Карло се 1365. године крунисао за
краља Бургундије да би тиме показао да је она још увек део Царства.
1356. године као плод царских скупштина у Нирнбергу и Мецу настаје документ познат
под називом Златна була, због царевог златног печата. Она доноси закон који је требао да буде
нека врста устава за Царство. Златна була није проглашавала нове законе, већ је само
кодификовала оно што је било добро у старим законима и обичајима. Њоме је Карло постигао
укидање двоструких избора и изградњу владе на новим темељима. Карло је изнад свега водио
рачуна о економском напретку својих земаља, а највише му је било стало до повећања
пољопривредне производње. Карло је наводно имао план о изградњи канала који би Влтаву и Лабу
повезао са Дунавом, а иницирао је замисао о изградњи канала који ће повезивати Лабу са
Балтичким морем. 1348. године је поред старог Прага изградио нови град. Међусобно су били
повезани новим каменим мостом. У Прагу је основао и универзитет, први у средњој Европи.
Економски напредак земље му је доносио потребна финансијска средства за даље ширење
породичног домена. Укључио је последње шлеско војводство у границе Краљевине. Затим је
купио знатне поседе које је проширио према Дунаву и средњој Мајни у правцу Франкфурта. На
северу је своје поседе приближио Дрездену и Лајпцигу. 1367. године купује право на поседовање
Доње Лужице, која 1370. постаје земља чешког краља.а 1373. од Отона Лењог је откупио
Бранденбург.
Карло IV своју кћер Катарину удао за војводу Рудолфа IV Аустријског. Док још није
имао мушког потомства, мислио је да му завешта своје земље, али су се њихови односи покварили
1359. године. Тада је Рудолф своме тасту поднео неки стари документ са оригиналним печатом у
коме се говори у титулама и повластицама војводе од Аустрије које су превазилазиле оне које је
гарантовала Златна була. Карло је ангажовао Петрарку да испита документ, а онда га је наградио
златним пехаром када је овај одбацио веродостојност документа. 1364. године са Рудолфом је
закључио споразум у Бруну који је предвиђао да једна владарска кућа наследи земље друге у
случају њеног гашења. Односи између Чешке и Пољске су се знатно поправили током Карлове
владавине. Карло и Казимир су 1348. године закључили споразум којим је Казимир обећао Карлу
да ће га војно помагати против сваког непријатеља, осим против краља Угарске, али тек пошто уз
Карлову помоћ успостави старе пољске границе на северу. Уговор је обновљен 1356. када је
Казимир посетио Карла у Прагу. Главна тема њихових разговора су били односи са тевтонским
редом. Казимир је епоказао живо интересовање за преобраћивање Литванаца у хришћанство
мирољубивим средствима, насупрот употреби насиља које је спроводио ред. Пријатљски односи
двојице владара су ојачани 1363. године када је Карло од Казимира затражио руку његове унуке
Јелисавете, кнегиње Западне Помераније.
1364. године у Кракову је одржан први међународни конгрес. На њему је учествовало 5
владара, а иницијативу за скуп је дао Петар, краљ Кипра, ради покретања новог крсташког рата
против Турака. Поред њега ту је био чешки, пољски, угарски и дански краљ. Петорица владара су
искористили ову прилику да ојачају пријатељске везе између својих земаља. Карло IV је с
Угарском закључио пакт пријатељства и од Лудвига Анжујског је добио потврду споразума који
је закључио у Брну са Хабзбурзима. 1376. године Карлов син Вацлав је једногласно изабран за

5
краља Немачке. Управо је Карловом иницијативом наслеђе немачког престола постало одједном и
наследно и изборно.

Литванија
Литвански кнез Мендовиг је први познати кнез који је војно продро на руску територију.
Успео је да загосподари тзв. Црном Русијом, а за своје седиште је изабрао Новогродек. Да би се
заштитио од тевтонског реда који је спремао крсташки рат против њега, постао је хришћанин и од
папе добио круну. Али се вратио паганству након што је ојачао своју власт. Политику ширења
према источним Словенима су наставили његови наследници током 14. века. Олгерд је 1368.
године потукао Татаре, упао је у Подолију и заузео остатак Кијевске кнежевине. Гедимин је
средиште литванске државе пренео у Виљнус. Олгерд је умро 1377., а наследио га је син Јагјело.
Многи литвански племићи су прелазили у православље и прихватали су руске обичаје, а ускоро је
старословенски постао званичан језик литванског двора. Литванци прихватају и старо руско
законодаавство и оно је касније постало основа првог литванског закона објављеног 1529. године.

Пољска
У Пољској се на власти учврстио Владислав Локјетек. Он је имао подршку пољског
високог свештенства. 1320. године се догодило Локјетеково крунисање у Кракову које је признало
папство. Разлог прихватању треба тражити у повећању износа „Петровог новчића“ – данка који
су Пољаци плаћали папству. Највећи Локјетеков успех је био закључивање савеза између Пољске
и Угарске који је запечаћен браком краља Карла Роберта са Локјетековом ћерком Јелисаветом
1320. године. 1325. године Локјетек је склопио савез са Литванцима и његов син Казимир се
оженио Аном, ћерком литванског кнеза Гедимина. Локјетек је 1326. године уз помоћ Литванаца
упао у Брандембург који је био у рукама младог сина цара Лудвига IV. Сазнање о пустошењима,
које су у хришћанским земљама починили пагански Литванци, је окренуло јавно мњење Европе
против Локјетека. Њега је напао Јован Чешки, са којим је споразум склопио Локјетеков наследник
Казимир Велики (1333-1370). у Вишеграду 1335. године. Казимир је тек приликом другог
састанка са у Вишеграду 1339. године потписао договорено предавање Шлеске Чешкој, а
покрећући правни процес покушао је да избегне такође договорено предавање Померелије
тевтонском реду. Уз папину сагласост у Варшави је 1339. године отворена парница против реда,
где је пресуђено да ред врати Казимиру освојене пољске земље. Међутим, то је остало мртво слово
на папиру, па је Казимир 1343. био присиљен да у Калишу потпише мировни уговор са редом што
је подрзумевало и препуштање Померелије.
Казимиров рођак Болеслав Мазурски је око 1325. године изабран за кнеза Галиције и
Волиња после гашења домаће династије са којом је био у сродству, али га је 1340. године убило
локално племство. Казимир је полагао право на наслеђе и заузима град Лавов. Бољари су,
међутим, за наследника више волели литванског кнеза Лубарда који заузима Волињ и присиљава
Казимира да се повуче из Галиције. У овом сукобу Казимира је подржавала Угарска, са којом је
претодно склопио договор да Лудвиг Анжујски добије Галицију и Волињ, уколико не постане
краљ Пољске пошто Казимир није имао мушког наследника. 1349. године Казимир је заузео
Галицију са Лавовом, а 1352. је закључио мир са Литванцима. 1355. је последњи кнез Мазурије

6
признао његов суверенитет, везујући ову област за пољску круну. Успеха је остварио и у
сједињавању читаве Кујавије, а 1358. и Великопољске. Попут Карла IV и Казимир Велики је
уживао чврсту подршку цркве у својим намерама за уједињавање и подизање економског и
културног нивоа Пољске. У Кракову је основао школу која ће прерасти у универзитет.
1366. године Казимир је преузео један мали крсташки поход против Литванаца и том
приликом осваја западни део Волиња. Ливанци су одговорили упадом у Мазурију 1368. Проблем
је постојао и око тога ко ће наследити Лудвига Анжујског пошто ни он није имао мушког
потомства. Из тог разлога је Казимир 1368. године усвојио свог унука Казимира од Шћећина,
показујући тако да би желео да он наследи Лудвига на пољском престолу. Али Шћећин је изгубио
живот 1377. године у борби против Зјемонта, који устаје против краља Лудвига. После једне
несреће у лову 1370. преминуо је Казимир Велики.
Нови пољски краљ Лудвиг Анжујски (1370-1382) је мало пажње поклањао Пољској и у њој
је проводио мало времена. У међувремену је намесништво над земљом поверио својој мајци
Јелисавети, а после њене смрти регентском савету коме је председавао епископ краковски.
Септембра 1377. године у Кошицама у Словачкој је постигнут споразум између пољског
племства и краља Лудвига. Они су обећали да ће прихватити за краљицу било коју Лудвигову
ћерку, али тек након што им је он дао нове повластице. Цар Карло IV је пак успео да уговори брак
између свог сина Жигмунда и Лудвигове ћерке Марије, коју је Лудвиг 1378. године одредио за
наследника пољске круне. Међутим, овај договор је поништен исте године, убрзо после Лудвигове
смрти. Он је своју ћерку Јадвигу именовао за наследника у Угарској, удајући је за Вилхелма
Хабзбуршког. Угарско племство пак није изабрало Јадвигу, већ Марију за „краља“ Угарске.
Пољско племство је убедило Лудвигову удовицу да млађу Јадвига одреди за наследника у
Пољској. 1384. године Јадвига је крунисана за краља Пољске, а пољско племство, у жељи да
пронађе снажног савезника против Немаца, убедило ју је да се уда за литванског кнеза Јагјела,
иако је била заручена за Вилхелма. До брака са Јагјелом долази 1386. и тиме је Јагјело окренуо
леђа Москви, па уместо да прихвати православље, договором из Крева исте године је обећао да ће
постати римокатолик и читав свој народ превести у католичанство и да ће ујединити своје
територије са Пољском. На крштењу Јагјело узима име Владислав. Јагјелов брат од стрица
Витолд прихвата православље и име Александар. Витолд је ускоро иступио са претензијама за
кнежевски престо и против пољско-литванске уније. Уз помоћ зета, руског кнеза Василија I и
тевтонског реда покушао је да оствари своје циљеве. Уговором из Острова 1392. Витолд је
повратио баштину свога оца и постао је прави господар саме Литваније. 1401. он је закључио
споразум са Јагјелом. По споразуму Јагјело је остао велики кнез Литваније, али је Литванијом у
његово име владао Витолд. 1410. године Јагјело и Витолд су заједничким снагама поразили снаге
тевтонског реда у бици вођеној између Таненберга и Гринвалда. Размирице са редом су се
настављале, па су Пољаци вршили притисак на цара Жигмунда због његовог благонаклоног става
према реду.

Русија

1113. године, по смрти Свјатополка II, у Кијеву избија побуна. Кијевско веће је послало
хитну поруку Владимиру Мономаху, позивајући га да преузме престо. Испрва је одбио, али је на

7
други позив променио мишљење. Одмах по ступању на престо, Валадимир је донео закон познат
под називом Устав или Статут Владимира Мономаха.
1125. године га је наследио син Мстислав, а после његове смрти 1132. на престо са
лакоћом долази Мстислављев млађи син Јарополк II (1132-1139). У периоду између 1139. и 1169.
звање кијевског великог кнеза је прелазило и руке у руку.
Галицију и Волињ је 1199. године ујединио кнез Роман, син Мстислава II од Кијева. Он је
напрасно преминуо за време борбе против Пољака. После његове смрти на позив његове удовице
угарски краљ Андрија II се прогласио заштитником његових младих синова Данила и Васиљка,
заузео је престоницу Халич и понео је наслов „краља Галиције и Лодомерије (Волиња)“. Андријин
син Коломон је затим крунисан за краља Галиције. Анријин савезник и таст, Лешко од Кракова,
је заузео Брест и Пшемисл, остављајући остатак Галиције Угрима, а део Волиња Романовим
синовима. Свађе Угара и Пољака су довеле до тога да је Галицију освојио Мстислав, још један
припадник Рјурикове династије. Романови синови су поново ујединили Галицију и Волињ. Данило
је затражио папску помоћ за борбу против Татара, понудио је да постане католик, а 1253. је
папском круном крунисан за краља Галиције. Ипак када је видео да папа не може да одржи
обећање, Данило се одрекао савеза са њим. Умро је 1264. године. После његове, и потом смрти
његовог брата, Галиција и Волињ постају предмет завера њених суседа (Пољска, Угарска и
Литванија), а племство је за краља ових двеју области изабрало пољског кнеза Болеслава-Јурија.
Њега су отровале 1340. године присталице литванског кандидата. Од 1349. Галиција је била део
Пољске, док је Волињ био припојен Литванији.
Руси су се 1222. или 1223. године на реци Каличу близу Азовског мора сукобили са
Татарима, који 1237. продиру у североисточну Русију, а 1240. године пустоше Кијев. Освајачи
нису променили руски управни систем, али су велики кнежеви морали да од великог кана добију
повељу којом се потврђује њихов положај, а становништву је наметнуто плаћање данка. 15. јула
1240. године на дан св. Владимира кнез Алкесандар (1219-1263) је на обали реке Неве однео
победу над шведском војском којом је заповедао Биргер. Савременици су тај догађај доживели
као велику победу православља над католичанством, а победа је Александру донела епитет
Донски. Он је 1242. године поразио многобројну монголску (татарску) војску на залеђеном
Чудском језеру, а у периоду између 1242-1245. је задао неколико пораза Литванцима. Александар
Донски је према Татарима водио политику лојалности. Умро је 1263. године на повратку из посете
Татарима, а на самртничкој постељи је примио монашки завет. Осамдесетих година 13. века
избија сукоб међу Александровим синовима – Димитријем Перејаславским и Андрејем
Гордецким. Обојица су затражила подршку Монгола који су искористили прилику да
немилосрдно опустоше руске територије.
Град Москва је била позната и као Кучково. Москва се у изворима први пут помиње 1147.
године, а њена права историја почиње тек око 1263. године за време владавине Данила (1263-
1303), најмлађег сина Александра Невског. Он је проширио московску област придодајући јој
кнежевину перејаславску коју је наследио од свог синовца, док је његов син Јуриј придодао
извесне земље које је освојио од кнежевина рзјањске и смоленске. Био је ожењен рођаком
татарског кана. Крајем 1317. године је дошао у оружани сукоб са тверским кнезом Михаилом
Јарославичем. Михаило је однео победу и одвео је Јуријеву жену у заробљеништво где је и
умрла. Оба кнеза су била позвана пред каном. Михаило је оптужен да је деловао против хорде
(државе Татара) те је зато погубљен 1319. године, а Јуриј је остао велики кнез све до 1322. године
када га је Михаилов син Димитрије оптужио да је утајио део данка намењеног великом кану. Као

8
награду за ту оптужбу Димитрије је добио повељу којом је проглашен за великог кнеза. 1327.
године двојица кнежева су се сусрела пред каном и том приликом је Димитрије убио Јурија,
осветивши свога оца. Потом је кан наредио да се Димитрије погуби јер је правду узео у своје руке
а његовог млађег брата Александра је начинио великим кнезом. Обрачун са домом Тверских
наставља Јуријев брат Иван (1325-1341), који је обезбедио победу уз помоћ Татара. Татарски кан
је дао да се погубе Александар Тверски и његов син, а Иван је преузео великокнежевски наслов.
Иван је утростручио своју државу куповином земље и градова од других држава, а бројни бојари
су прешли у његову службу. Због своје вештине у економским пословима, али и због своје
дарежљивости Иван је добио надимак Калита (кеса с новцем). Од монголског кана је за себе и
своје наследнике добио повластицу саакупљања данка, који су руски кнежеви морали да плаћају
Татарима. Калита је постигао велики успех заузимања Владимира, престонице Суздаљске
кнежевине и седишта кијевског митрополита од 1299. године. Наиме, 1299. године је седиште
митрополије из Кијева пресељено у Владимир. Управо је митрополит руске цркве био симбол
јединства Русије, подељене на бројне кнежевине. А митрополит Теогнаст је седиште митрополије
пребацио у Москву. Када је Калита умро његовом сину Симеону Гордом је било свега 16 година,
али су му се потчинили сви руски кнежеви. Симеон је као и митрополит Теогнаст умро од куге.
Наследио га је брат Иван Красни. 1362. године повеља великог кнеза припада сину Ивана
Красног – Димитрију, будућем Донском. Млади Димитрије је успео да уз помоћ својих бројних
бољара заузме Владимир и потуче свог супарника из Суздаља. Управо у то време он се суочио са
покушајима Литванског кнеза Олгерда да читаву Русију обједини око Виљнуса. У 3 наврата су
Литванци са својим савезницима безуспешно нападали московску територију. 1380. године дошло
је до битке на Куликовом пољу на Дону. Тада је татарски кан Мамај у савезу са Литванцима које
је водио Јагјело напао Русију с огромном војском. То је била прва велика победа Руса над
Татарима, а на савременике је оставила веома дубок утисак и Димитрију је донела назив Донски.
Ипаак, то није била одлучујућа победа и Димитрије је поново после 2 године морао да се покори
Татарима. Све до краја живота Димитрије је своје владарске напоре усмерио на економски
опоравак територија.
Територија Москве је повећана присаједињењем Владимирске кнежевине са њеним
поседима, као и припајањем Галиције и Туле. Такву политику проширења је следио и Василије I
(1389-1425), Димитријев најстарији син. Он је посетио великог кана и тамо је купио повељу
кнежевине Суздаљ-Нижњи Новгород, области које је на крају своје владавине успео да
присаједини. Татарски освајач Тимур или Тамерлан је продро у Русију, коју је по веровању од
пустошења спасла икона деве Марије која је истога дана из Владимира донета у Москву. Кан
Едигеј се 1408. појавио пред зидинамаа Москве, али му није пошло за руком да освоји град.
Византијски цар Манојло II је 1414. године свог сина оженио Василијином ћерком да би осигурао
финансијску помоћ Москве за борбу против Турака. Василије I је преминуо 1425. године, а пре
смрти је своју породицу и наследника Василија II препоручио заштити свога таста Витолда. .
Постигавши признање од стране многих руских кнежевина Витолд је умро 1430. године. Његов
наследник Свидригајло је био прилично омиљен међу Русима, али није могао да задржи
Витолдово наслеђе.
Право на престо Василија II је одмах довео у питање његов стриц Јуриј Галички. Он се,
страхујући од Витолда, једно време притајио, али је после Витолдове смрти поново покренуо
питање свог права на титулу великог кнеза. Москва је у то време неколико пута прелазила из руке
у руку, док је коначну победу однео Василије II који је имао подршку већине становника. Тиме је

9
коначно превагу однело наслеђивање према коме је титула преношена с оца на сина, у односу на
раније правило наслеђивања које је стричевима давало предност над синовцима.
Василија II је наследио Иван III, кога су каснији историчари називали „Великим“. Када је
преузео титулу великог кнеза око његових поседа су се налазиле многе независне руске
територије, а на крају његове владавине су само Псков и Рјзањ задржали привид самоуправе.
Москва је постала предводница свих осталих руских територија. За време Ивана III кнез Москве је
постао „самодржац“. Падом цариграда 1453. Москва је, на одређени начин, постала браник
православља. Митрополит Зосим је Ивана упоредио са виз. царем Константином Великим,
говорећи о Москви као о новом Цариграду. Иван III је одлучио да поведе својеврсни крсташки рат
против Новгорода. Новгородска војска је поражена јуна 1471. године на реци Шелоњ. Новгороду
је био остављен привид независности и морао је да плати огроман данак, као и да Москви уступи
неке од својих територија. Јануара 1478. Новгород је пристао на захтев да градом управља
московски губернатор. 1485. Иван је отпочео опсаду Твера који исте године губи незавсност.
Руска и татарска војска су се среле на реци Угри 1480. То тзв. „стајање на Угри“ се завршило
повлачењем обе војске, а Ивану III је донело замерке да је кукавица. Већина руских историчара
ову годину сматра годином када су се Руси ослободили татарског јарма.
1500. године избија рат са Литванцима који је окончан 1503. уговором о уздржавању од
непријатељства на 6 година. Свето римско царство је Ивану понудило титулу краља како би га
придобило за борбу против Пољске, али он одбија понуду. За време његове владавине су
закључени политчки и трговински споразум са Млетачком републиком, Данском, и градовима
Ханзе. 1497. године је написан законик којим је у земљи уведен јединствени правни и
административни систем.
1448. год. руска црква је постала аутокефална.

10