СЕОБЕ ВИКИНГА И МАЂАРА

СТВАРАЊЕ СВЕТОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА НЕМАЧКОГ

НАРОДА
Викинзи – Скандинавска германска племена су се последња обрела на
европској историјској позорници. Почетком IX века ови „људи са севера“ (Nord
man – Нормани) крећу својим изузетним бродовима, дракарима, у пљачкашке
походе. Помоћу великог једра дракари су били у стању да прелазе велике
раздаљине. Кретали су се према истоку, западу и југу. Они су први Европљани који
су крочили на северноамеричко тле још у X веку (син Ерика Црвеног, Leiv
Eiriksson).
У почетку су из своје постојбине Скандинавије и Данске полазили само у
жељи за што већим пленом. За становнике Франачке, Британских острва,
Пиринејског полуострва, па чак и Италије представљали су страх и ужас. Својим
бродовима пловили су узводно великим рекама задирући дубоко у европско копно.
Средином IX века почињу да се насељавају на појединим територијама, у
деловима Ирске, Шкотске, Енглеске, на Исланду, Гренланду... Франци им
дозвољавају насељавање на великом полуострву под условом да се они и њихов
вођа Ролон, покрсте. По овим Викинзима који су убрзо пофранчени, полуострво је
добило назив Нормандија. Из Норманског војводства кренуо је војвода Вилијам
Освајач 1066. у освајање Енглеске. Последњег англосаксонског краља Харолда
поразио је исте године у бици код Хестингса. Норманску владавину у Енглеској
наставила је и династија Плантагенета.
Најјужнија област на којој су се Викинзи населили била је јужна Италија,
односно Сицилија. На овим просторима сукобили су се са неколико различитих
противника: Арабљанима или како су их још звали Сараценима који су у IX веку
загосподарили Сицилијом и јужним деловима Апенинског полуострва,
Византинцима који су ратним подвизима царева Македонске династије почетком
XI века успели да врате одређене поседе у овој регији и коначно, љутог противника
имали су у римском папи. Ситуација се нагло преокренула у корист норманског
вође Роберта Гвискарда услед великог раскола хришћанске цркве 1054. Папа је у
Норманима нашао подршку и борбеног савезника па је њиховог вођу потврдио за

1
војводу Апулије и Калабрије, наравно уз подразумевајући вазални однос. Викинзи
уништавају последње остатке арабљанске власти на италијанском копну и
Сицилији, а 1071. чине коначан крај последњем византијском упоришту на тлу
Италије, освајањем Барија. Њихове амбиције сезале су много даље, чак до царске
круне, али им то и поред низа покушаја није пошло за руком. Свакако, велики
успех постигнут је стварањем Норманске краљевине на Сицилији и јужној Италији.
Варјази су Викинзи који су се покренули према истоку. Прве насеобине
подигли су на обалама северноруских језера, међу њима и Новгород. Одатле су се
спуштали токовима великих река према југу, све до обала Црног мора.
Покоравајући околна староседелачка словенска племена стварају најстарију Руску
државу, са средиштем у Кијеву. По варјашком вођи Рјурику названа је прва руска
владајућа династија – Рјуриковића (од IX века до 1598). Варјази су се врло брзо
асимиловали са покореним Словенима, о чему сведоче имена владајуће породице
која средином X века постају словенска.
Рјурикови потомци и наследници, кнезови Олег, Игор и Свјатослав у
неколико су наврата угрожавали Византију. Олег је приликом напада на Цариград
први осмислио генијалан потез који је покушао да спроведе: да своје бродове
развијених једара превуче копненим путем до залива Златни рог, како би заобишао
ланац који је спречавао пролаз непријатељских флота. Исто је учинио Мехмед
Освајач 1453, коме је пошло за руком оно што варјашком кнезу није. Временом се
односи са Константинопољем поправљају, успостављају се сталне трговачке везе, а
Игорова удовица кнегиња Олга посећује Цариград и прихвата хришћанство,
добијајући на крштењу име Јелена. Њен унук, Кијевски кнез Владимир, за војну
помоћ коју је пружио цару Василију II награђен је женидбом са порфирородном
византијском принцезом, Аном. Том приликом је себе и свој народ 989. (према
неким изворима 988) превео у хришћанску веру.
Мађари – Током раног средњег века Европу је запљуснуло неколико
значајних таласа насељавања азијских народа са немерљивим последицама. Прво
су то били Хуни у IV, потом Авари у VI, Бугари у VII и коначно Мађари у IX веку.
Мађари припадају угро-финској, односно туранско-монголској групи народа. Не
зна се са сигурношћу када се финска група настанила на крајњем северу, у

2
Скандинавији, али се поуздано зна да Угри, односно Мађари, предвођени Арпадом,
као византијски савезници нападају бугарског кана Симеона 896. Под притиском
Симеонових савезника Печенега кренули су према западу и дошли до реке Тисе.
Као и остали степско-азијски народи и Мађари су били коњаници којима је
погодовало равничарско тло. Због тога се насељавају у Панонској низији
угрожавајући одатле непрекидним нападима делове средишне Европе, нарочито
источну Франачку. Пред њиховим налетом нестала је Великоморавска кнежевина,
а словенски свет јужно од Саве и Дунава постао је одсечен од својих северних
сународника. Пустошење мађарске коњице приморало је завађене немачке
феудалце на заједничко деловање. Немачки владар Хајнрих Птичар био је уверен
да се њихови налети могу зауставити изградњом великог броја утврђења, јер Угри
нису познавали технику освајања градова. Плодови ове замисли уродили су
успехом за владавине његовог сина и наследника Отона. На реци Леху, недалеко од
града Аугзбурга 955. Мађарима је нанет завршни ударац. Покушај продора на југ
према Балкану такође је заустављен, а тада око 950. у борби против њих гине и
српски кнез Часлав Клонимировић. Заустављени у својим нападима постали су
мирни становници Паноније, а око 1000. године су христијанизовани. По њиховом
првом хришћанском владару Стефану који је касније проглашен за светитеља,
мађарска краљевска круна се назива круном Св. Стефана.
Свето Римско Царство Немачког народа – Обједињавање немачких
војводстава Франконије, Саксоније, Швапске и Баварске коначно је завршено
током успешно окончаних борби са Мађарима. Немачки владар и победник са Леха
се потом окренуо Италији, где је 962. окруњен царском круном. Отон I Велики
(936-973) и његови наследници наставио је са ширењем граница Царства, нарочито
у областима које су насељавала словенска племена. Немачком колонизацијом,
крчењем шума, исушивањем мочвара, мисионарским дејствовањем и ратним
походима граница Царства се полако али непрекидно померала према истоку.
Сукоб цара и папе због инвеституре – Складни односи немачких царева и
папа нагло су се заоштрили у другој половини XI века. Римска црква, реформисана
након клинијевске реформе, сматрала је да искључиво њеној надлежности припада
именовање и постављање високих црквених прелата у читавој Западној Европи.

3
Немачки цареви су са своје стране сматрали да високо племство могу контролисати
само уколико га бирају по свом нахођењу. Сукоб се суштински сводио на борбу за
превласт између царске и папске власти. У почетку су папе имале предност. Цар
Хајнрих IV је морао да пристане на јавно покајање пред папом Гргуром VII који се
тражећи уточиште пред немачком војском налазио у италијанском граду Каноса.
Привремени успех није значио и крај сукоба. Пред новим немачким нападом папа
је потражио спас у Анђеоској тврђави, а потом код Роберта Гвискарда на Сицилији
где је 1085. и умро. Борбу су наставили Хајнрихови наследници све до 1122. када је
окончана Вормским конкордатом. Постигнутим споразумом договорено је да
црквене власти бирају свештенство и уводе их у духовно звање, али да им царска
власт додељује посед. Ни овај компромис није у потпуности окончао сукобе међу
њима. У другој половини XII века водиле су се борбе између италијанских градова
(Ломбардијске лиге) и папе са једне, и немачког цара Фридриха I Хоенштауфовца
са друге стране. Папа је подржавао конкурентну династичку кућу Велфа због чега
су се њихове присталице у Италији називале гвелфима, а присталице цара
гибелинима. Симбол те борбе била је тврђава у северној Италији која је по папи
Александру III названа Александрија.