Европа у средњем вијеку

Обично се узима да пропашћу Западног Римског Царства завршава период старог и

почиње период средњех вјека. Привреда сада почива не на раду робова, већ на раду
слободних сељака. Нови друштвени поредак чији се корјени могу назријети у колонату,
назива се феудализам.
Главна обиљежја феудализма, противрјечности између великог земљопосједа и
ситног произвођача, зависан положај основног произвођача, сељака, који под
принудом мора давати знатан дио својих производа и свој рад земљопосједницима,
културна заосталост и сељака и њихових господара – феудалаца.
Зависни сељаци – кметови, заинтересовани су за производњу много више него робови,
хране породицу и унапређују постепено произодњу. Најстарији период у историји
средњег вијека – V до XI вјека – представља на западу доба највеће заосталости.
У варварским државама које су настале на рушевинама Западног Римског Царства
нашли су се остаци римског поретка, велики посједи, колонат, варварска родовска
аристократија. Од ових елемената изграђено је феудално друштво западноевропског
типа.
Варварске државе и црква:
Када су варвари заузели области пропалога царства, између њих и старосједилаца
постојале су вјерске, културне и језичке различитости. Оне су тком времена
ишчезле, а најзаслужнија је за то била црква.
Најважније државе, на старом подручју пропалаога царства, биле су у Италији
остроготска држава, на Пиринејском полуострву визиготска, у Африци вандалска
и Галији франачка. Најчвршћа је била франачка. Овим државама владали су
германски краљеви, аристократија је заступљена, и Германи чине мањину
стновништва. За њих важи традиционално право, а за затекнуте старосједиоце
римско.
Црква се учврстила на западу и прије доласка германских племена. У сваком граду
се налазио епископ (бискуп), који је управљао околним подручијем. У сваком
сједишту старе римске провинције налазио се архиепископ (надбискуп), или
митрополит. Постепено највећи утицај добија римски, који се почиње називати
папа (грчки – отац). Он узима на себе организовање мисионарског рада међу
паганима. Црква на западу почиње да се назива по сједишту папе и Римска црква.
Црквено богатство, прилозима се нагомилава, нагнало је многе да се повуку и живе као
монаси (усамљени) у сиромаштву. Касније се они окупљају у заједнице и оснивају
манастире. Најзначајнији на западу су били Бенедиктанци (Бенедикт из Нурсије).
Баве се пољопривредом, касније преписују књиге и стварају велике библиотеке по
манастирима, те отварају школе.
Германи су се у почетку опирали цркви, добар дио њих је и примио хришћанство,
али у искривљеном облику – Аријанство (по имену александријског свештеника
Арија).
СКЛОП ФЕУДАЛНОГ ДРУШТВА
У раном средњем вјеку привредне везе у областима на западу, свеле су се на
минимум, трговина је замрла а градови опустјели. Овдје се углавном живјело од
земље, ако би било потребе за производом кога нема у неком крају (најчешће со),
вршила би се размјена на сеоским вашарима. Вриједност ствари се није утврђивала
новцем него другим производима, зато се за привреду таквог типа каже да је
натурална. Како владајућу класу чине свјетовни земљопосједници и црквене
старјешине, сви су они живјели од рада сељака, те су га потчинили својој власти.
Потомци колона, робова, ослобођеника и слободних сељака, стапали су се полако у
масу зависних сељака – кметова. Они нису смјели отуђити ни напустити земљу, да
земљопосједник не би остао без радне снаге.
Ови моћници су такође између себе самих уређивали односе узајамних обавеза и
старјешинства. Многи осиромашени ратници су ступали у службу моћних и богатих
појединаца. Обавезујући им се на доживотну вјерност посебним чином који се звао
комендација. Велможа који је узимао некога под своју заштиту звао се сениор
(старији), а човјек који му је обећао вјерност вазал, па се приватни односи које они
уређују између себе називају вазалски односи. Сениор је морао да штити свог
вазала, ако га неко нападне оружијем или позове на суд. Вазал је служио
пружајући помоћ или давајући савјет. Помоћ се сводила на војну службу, а савјет
да на позив сениора дође на вјенчање или присуствује суђењу и сл.
За обећану помоћ сениор је морао да збрине свог вазала, давао му је на доживотно
уживање неки приход или најћешће земљу. Такав приход или земља звао се феуд.
Привремено право на уживање, касније се претвара у трајно. Вазалов наслиједник
мора обновити заклетву сениору.
Велики посјед којим господари владар, црква или свјетовни феудалац назива се
властелинство. На име кориштења земље сељаци су плаћали феудалну ренту, некада
у натури а некада радом. Убирање ренте вршили су феудалци. Владар је поједине
црквене установе ослобађао надлежности својих чиновника, па су оне на својим
посједима убирале ренту, судиле, ковале новац, убирале царине – уступање таквих
права назива се имунитет.
Друштво се заснива на приватним обавезама, на врху се налазио владар који за
вазале има најистакнутије велможе, њихови вазали имају своје и тако редом до
ситних ратника – ритера.

ПОСТАНАК И УСПОН ФРАНАЧКЕ ДРЖАВЕ

У вријеме пада Западног Римског царства, Франци су још били подјељени на више
племена. Та племена ујединио је Хлодовех (481 – 511), он је у Галији уништио
остатке Рима, и потиснуо Визиготе у Шпанију. Основао је династију Меровинга
која влада до средине VIII вјека, те је са својим ратницима примио хришћанство.
Франачко друштво почивало је на слободним сељацима који живе у сеоским
општинама – маркама, гдје су добијали земљу на обраду, док се шумама,
пашњацима и водама заједнички користе.
Богатији од осталих били су чланови аристократских родова (родовско племство), и
они који су краљу служили у војној дружини (војно племство).
Током VII и VIII вјека избијали су сукоби који су слабили државу, много утицајнија
личност од краља постала је мајордом – управник двора. Они су нарочито оснажили
у VIII вјеку, у чијој сјенци живи безначајни меровиншки краљ. Захваљујући подршци
папе, мајордом Пипин Мали, склонио је последњег меровиншког краља и установио
своју династију – Каролинге.
Политичке прилике у Италији уздигле су папство. Јустинијан је уништио
остроготску државу на сјеверу Италије, али су као последњи талас варварске сеобе, у
Италију су упали Лангобарди и до 568. године освојили већи дио Италије,
Византији су остале само области око Рима и Равене.
Када је Пипин Мали тражио сагласност папе око крунисања, овај је 751. године
пристао без колебања. Чиме је себи обезбједио савезништво Франака против
Лангобарда. Пипин је два пута одлазио на Лангобарде, после друге побједе морали
су да врате освојене Византијске градове. Пипин је 756. године њих предао папи, та
област се касније назвала Папска држава.
Под влашћу Пипиновог наследника Карла (768 – 814) држава је доживјела највећи
успон. Карло је покорио Лангобарде и после 30 година скршио отпор Саса и
других германских и словенских племена. Шири посједе до Лабе и Дунава, те Ебра
у Шпанији. Све западне државе изузев Енглеске нашле су се под влашћу Карала.
На Божић 800. године, папа је тобоже изненада, на Карлову главу ставио царску
круну. Ово је само изазвало рат против Византије, која се сматрала наследницом
Римског Царства. Мир је склопљен у Ахену 810. године. Карло, који је добио надимак
Велики, није имао сталне престонице, ни сталних прихода, селио се са једног посједа
на други док се не би потрошиле прикупљене намирнице. Царство није имало своје
војске, она је скупљана и договарало се о рату, на „мајским“ скупштинама племића.
Племићи су били свемоћни у Франачкој Монархији.
РАСПАДАЊЕ КАРОЛИНШКЕ ДРЖАВЕ
Карло Велики и његов први наследник Лудвиг Побожни одржали су јединство
државе. Карло је још за живота подјелио синовима царство, јер га је сматрао
породичном баштином, међутим надживео га је само Лудвиг, па се ни питање наслеђа
није одмах поставило. Лудвигови синови још за живота оца улазе у сукобе, који су
окончани 843. године, миром у Вердену, подјелили су државу на три дјела. Карло
Ћелави добија земље западно од река Рајне и Роне (настала Француска). Лудвиг II
Немачки добија земље источно од Рајне (настала Њемачка). Лотар I добија север
данашње Италије и уски појас земаља између Роне и Рајне (Лотарингија) од
Северног мора до Средоземља.

Крајем IX вјека у Панонију се досељавају Мађари, који нападају околне државе, са

сјевера нападају Нормани (Сјеверни људи), ови напади Нормана престају кад им
господар Француске даје 911. године да населе област око ушћа Сене
(Нормандија).
КУЛТУРА
Културу обиљежава црква и њено дјеловање. Култура је у општем опадању, латински
постаје наказно ружан. У V вјеку један афрички писац сабрао је сва знања која су
могла користити цркви и назвао их седам слободних вјештина – граматика, реторика,
дијалектика, аритметика, геометрија, астрономија, музика. Оне су вјек касније
подјељене на двије групе – тривијум (тропуће) и квадријум (четверопуће), што је
чинило основу образовања у средњем вјеку. Феудалци дижу замкове, који им служе
за одбрану како од сељака, других феудалаца па и самог краља. Главно оружје је
челични мач, копље, лук и стријела, батине, сјекира.. у мрачним замковима живот
је досадан, па се организују турнири, гдје се некада губе главе као у рату.
Питања:
1. Која су главна обиљежја феудализма? Од којих елемената је изграђено феудално
друштво на западу?
2. Које државе су настале на рушевинама западног дјела царства, о која од њих је
била најјача?
3. Како је црква била организована на западу и који је највећи монашки ред на
западу?
4. Како се зове прва франачка династија и ко је њен оснивач?
5. Ко је Пипин Мали? И кад је крунисан?
6. Лангобарди су?
7. Највећи франачки владар је? И кад га је, и ко га је прогласио за цара?
8. Шта је кмет? Шта су комендације? Које су обавезе сениора а које вазала?
9. На каквим обавезама се заснива феудално друштво?
10. Ко је наслиједио Крала Великог? Како је царство подјељено споразумом у
Вердену 843. године?
11. Седам слободних вјештина је?