ПРЕОБРАЖАЈ РИМСКОГ МЕДИТЕРАНА 400–900

Сумрак древног Медитерана

Мало је знакова у касном 4. веку указивало на скоре промене у медитеранском приоба-

љу Римске империје. Нереде који су избили у 3. веку окончали су војнички цареви. Њихо-
вим реформама границе су постале безбедније а земља поново стекла политичку стабил-
ност. Константиновим обраћањем хришћанство је стекло чврсто упориште, а издашно по-
магање уметничких и архитектонских подухвата сведочило је о богатству и самопоуздању
обновљеног царства. Међутим, подела царства на латински и грчки део била је све очи-
гледнија. Исток је потпуно засенио запад по духовним остварењима, просперитету, као и
по броју и величини својих градова.
После смрти цара Теодосија 395. године поновни упади варвара постали су најпречи
проблем. Хорде Германа, већином Визигота, прешле су 376. границу на Дунаву покушава-
јући да нађу спас од навале Хуна, страшних степских номада. Напетост између дошљака и
њихових римских домаћина довела је до битке код Једрена 378. године, у којој је римска
војска потучена до ногу, а цар Валенс убијен. Тренутна претња је заустављена и Готи су
добили дозволу да се населе на римској територији. Под вођством свог краља Аларика они
су 401. године продрли у Италију. Римљани нису имали поуздане снаге да потисну осваја-
че, а ни довољно новца да поткупе Аларика. Озлојеђен што није добио новац и земљу коју
је тражио, Аларик је опсео Рим и похарао га 410. године. Разарање је било ограничених
размера, али је психолошки ударац на морал Римљана био огроман, јер је то било прво пу-
стошење Рима од напада Гала 390. године. Када је примио ту вест у својој ћелији у Витле-
јему, св. Јероним је плакао, а између хришћана и пагана су се распламсавале огорчене рас-
праве. У многим значајним делима, као што је Августиново О држави Божјој, излагали су
се хришћански погледи на друштво и историју, као интелектуални одговор на варварске
претње.
Италија је била поштеђена дуготрајног беса Визигота јер су се они, после Аларикове
смрти 410. године, повукли у Галију. У Галији су последице царске слабости биле дуго-
трајније и разорније, а снаге Вандала, Свева и Алана су у зиму 406/7. пробиле границу на
Рајни. До 418. године царска влада је повратила контролу све популарнијом тактиком сла-
ња лопова против лопова. Обећање да ће добити земљу и новац, као и претња потпуном
блокадом довоза хране коју су примениле римске поморске снаге, натерали су Визиготе да
одбију Алане и Вандале и да се населе у Аквитанији као римски федерати (савезници).
У првој половини 5. века почело је насељавање Германа у западном Медитерану, а њи-
хово заузимање већег дела те територије протекло је мирно и тихо. У Галији су Визиготи
и Бургунди, који су прво населили територије око реке Рајне, а касније и Савоју, предста-
вљајући неку врсту бедема против побуњених сељака и других варвара, заузели само део
територије дозвољавајући Римљанима да задрже своје институције као номиналне пред-
ставнике царске власти. Шпанија је, после продора Вандала и њихових савезника Свева и
Алана, утонула у период конфузије и таме. Пошто су Вандали 429. године прешли у
Африку, Шпанија је највећим делом остала под влашћу Визигота.
Судбина Африке, провинције у западном делу Медитерана, готово је равна катастро-
фичној визији вандалских освајања. Њихов изузетно способан владар Гајзерик убрзо је од-
бацио улогу савезника и дочепао се Картагине и других градова ове римске провинције
која је важила као једна од најбогатијих. Римски део становништва био је немилосрдно
притиснут разним дажбинама, а с мора су предузимани стални пљачкашки походи против
римских бастиона на целој територији Медитерана. Такође, пошто су, као и већина Герма-
на, исповедали аријански облик хришћанства који је правоверна црква сматрала јеретич-
ким, Вандали су прогањали домаће свештенство – свети Августин је умро током њихове
опсаде Хипона 431. године.
Италија и царски двор у Равени нису директно осећали последице захваљујући двојици
способних команданата, Констанцију и Аетију, „последњим Римљанима" који су вештим
смицалицама настојали да подигну на ноге клонуло царство. Покушавајући да успостави
равнотежу, Аетије је претрпео пораз, јер су се његови савезници Хуни окренули против
њега и заузели северну Италију. Тако је империја постала играчка у рукама аутократских
фракција све до 476. године, када је Одоакар, командант германских најамника, свргао с
престола дечака-императора Ромула, кога су поспрдно звали Августул („мали цар"), и ус-
поставио сопствену управу над Италијом. Ипак, сложено градско друштво у Италији оста-
ло је недирнуто, а чак су и сенатори-аристократе успели да задрже свој повлашћени поло-
жај, земљишне поседе, чиновничке функције и неговани литерарни живот својих салона.
У Галији, Визиготи су основали краљевство са седиштем у Тулузи, док су Бургунди у
југоисточној Галији успоставили државу у вазалском односу према Риму, са престоницама
у Лиону и Женеви. Тешкоће кроз које су пролазили тамошњи сенатори прилагођавајући
се новој реалности, описане су у писмима и песмама научника-аристократе Сидонија Апо-
линарија. Његов животни пут од литерарног бекства у усамљеност свог имања до савесног
обављања дужности епископа од Клермона, у ствари одсликава свеобухватни процес кле-
рикализације; епископија постаје последња нада сметене аристократије да задржи своје
традиционално лидерство и да очува римску културу и римске обичаје.
С временом је пасивно противљење римског становништва почело да поткопава моћ
визиготских краљева, који су се очајнички трудили да задрже њихову подршку објављују-
ћи Кодекс римског права, но и поред свих напора, постали су лак плен франачком краљу
Хлодовеху, преобраћеном у правоверно хришћанство, који им је нанео пораз 507. године
код Вујеа близу Тура. Од тада се визиготско краљевство простирало само на Шпанију и на
мање области северно од Пиринеја. У мешувремену, краљ Острогота Теодорик постао је
најмоћнији варварски монарх западног Медитерана пошто је 493. године Одоакару прео-
тео Италију. Он је занимљива личност и због тога што је способност војсковође и потребу
очувања идентитета сопственог народа комбиновао са прорачунатим дивљењем према до-
метима римске цивилизације, што је било резултат његовог властитог искуства као таоца у
Константинопољу.
Такав двоструки став обухватао је обилато помагање јавних радова, унапређење еконо-
мије и очување римских обичаја, нарочито неких, на пример одржавање институције Се-
ната, чију је подршку стално неговао како би ојачао легитимитет своје владавине. Свој на-
род држао је изолованим у северним и централним деловима Италије, под влашћу њихо-
вих заповедника, а централна и локална управа биле су поверене Римљанима-колабораци-
онистима, какав је био сенатор Касиодор. Међутим, Теодориков положај вође једног ма-
лог иноверног народа био је изузетно рањив и стога се неке неуобичајено оштре мере про-
тив римског становништва, предузете при крају његове владавине, могу приписати страху
за наслеђе и страху од дипломатског обруча којим је Византија стезала његово краљев-
ство. Неповерљивост према обновљеним везама конзервативних сенатора са Источним
царством довела је до једне трагичне епизоде — хапшења и погубљења филозофа Боеција.
Током 5. века постало је очигледно да Источна империја пропада, слично као и Запад-
на. Последњи владари из Теодосијеве лозе били су неспособни, њихове балканске провин-
ције су пустошили Хуни и Остроготи, претећи и самом Константинопољу. Источне про-
винције Сирију и Египат раздирале су верске расправе о природи Исуса Христа, које су за
хришћане представљале питање духовног опстанка или смрти. Постепено су, ипак, преи-
мућства, којима је обиловао, омогућила Истоку да изађе из тешкоћа. Стиче се утисак да је
дошло до сагласности око идеала Богом дарованог хришћанског царства, док су политич-
ку стабилност чували новоустановљени, образовани и посвећени бирократи. Један од њих,
Анастасије, постао је император и још више учврстио империју опрезном и толерантном
политиком. Плодове те политичке и финансијске стабилности убирали су његови наслед-
ници, Јустин I и његов нећак Јустинијан.
Јустинијан је покушао да казаљке врати уназад до славних дана Римског царства и у по-
четку је имао изненађујући успех. Једна омања експедиција, под командом бриљантног
војсковође Велизара, добила је задатак да се обрачуна са краљевством Вандала у северној
Африци, које је било трн у оку Константинопоља, па је народ који је у 5. веку терорисао
Медитеран био врло брзо покорен. Јустинијанову законодавну активност (доношење
обимног Кодекса римског права 534. године) и одлучну одбрану православља водила је
идеја о универзалном царству, које је он доживљавао као земаљско оваплоћење небеског
царства. Јустинијанову склоност ка аутократији, коју је подстицала и његова опасна цари-
ца, бивша глумица Теодора, још више је оснажио устанак који је букнуо 532. године, као
реакција на његово ослањање на непопуларне министре.
Током 530. године Јустинијан је започео велике грађевинске подухвате, међу којима је
и црква Свете Софије у Константинопољу, са куполом јединствене величине. Инвазијом
на Сицилију и Италију настављени су његови успеси на бојном пољу, а до 540. године
Остроготи су изгубили своје главне политичке центре, Рим и Равену. Мада је у први план
своје пропаганде стављао обнову великог Рима, било је јасно да Јустинијан својим поступ-
цима у ствари замењује удобан, бирократски систем Истока „стаљинистичким" режимом
који се заснивао на његовој мегаломанској енергији, суровом политичком и пореском
угњетавању сопствених поданика, ослањању на непопуларне улизице и на врло строгом
спровођењу православне доктрине. Његов дворски историчар Прокопије оставио је у сво-
јој Тајној историји оштру критику великог цара и његове владавине.
Током четрдесетих година 6. века Јустинијану је срећа почела да окреће леђа. Персијан-
ци су кренули у рушилачко освајање Истока, Словени су продирали на Балкан, а Острого-
ти су под вођством способног краља Тотиле, свели упоришта царства у Италији на неко-
лико приобалних предстража. Бубонска куга је десетковала становништво Царства са ка-
тастрофалним последицама по градски живот и економију, а 548. умрла је Јустинијанова
супруга и сарадница Теодора. Преостале године његове владавине биле су обележене
аскетизмом и непопустљивошћу. Упркос свим недаћама, цар је наставио са својим упор-
ним и енергичним освајањима, и 553. године упутио је трупе под командом Нарзеса у Ита-
лију, са циљем да задају одлучујући ударац Остроготима.
До своје смрти 565. године Јустинијан је успео да поврати славу Рима. Аријанска кра-
љевства у Африци и Италији враћена су под царске скуте, а Јустинијанови франачки саве-
зници срушили су и освојили Бургундско краљевство 534. године. Само је визиготска
Шпанија одолевала упркос сталним унутрашњим размирицама. Јустинијанова владавина
је донела нови процват Римског царства, а његове идеје о аутократији и ромејско-хри-
шћанском јединству претопиле су се у један програм који су касније користили сви пото-
њи византијски владари.
 Године освајања

Пренапрегнута Јустинијановим подухватима, Византија није налазила снаге да се су-

протстави нападима све бројнијих и упорнијих освајача, од којих су први били Словени.
Појава Авара, номадског народа који је Словене организовао у лабаву али ефикасну држа-
ву засновану на наметима и пљачки, довео је до рушилачких похода против Византијског
царства од 570. године па надаље. После смрти цара Маврикија, који је убијен у једној вој-
ничкој побуни на дунавској граници, његов наследник Фока није успео да спречи Аваре и
њихове савезнике Словене да заузму већи део Балкана и Грчке, тако да је само неколико
енклава у обалском региону остало слободно. Авари су 626. године опседали Константи-
нопољ и Солун — највећи град међу европским царским провинцијама, који своје спасење
од Авара приписује св. Димитрију, свом светитељу-заштитнику.
Притисак Авара на Панонију принудио је германско племе Лангобарда, који су се до
тог тренутка држали уздржано, да крену пут Медитерана. Под вођством способног краља
Албоина они су 568. године ушли у Италију и за годину дана окупирали северни део полу-
острва. Пошто су реорганизовали администрацију и ставили је под војну управу (егзар-
хат), Византинци су, потпомогнути од 580. године Францима, кренули у контраофанзиву,
али су Лангобарди под вођством свог вештог краља Агилулфа успели да се одбране. По-
четком 7. века њихова краљевина обухватала је већи део Пијемонта, Ломбардије, Емилије
и Тоскане, као и копнени део Венета, док је југ био под влашћу полувазалских војводстава
Сполето и Беневент. Све што је царству остало биле су области око Рима и Равене, са крх-
ким коридором између два града, и приобалне енклаве око Венеције, Ђенове и јужних лу-
ка.
Византија никако није успевала да поново успостави своју власт у Италији и на Балка-
ну, и тај неуспех се може приписати угрожености њених најнасељенијих и најдрагоцени-
јих провинција на Истоку, којима су поново претили Персијанци, велики супарници Ви-
зантије. Они су после 602. године кренули у офанзиву, опустошили Анадолију и освојили
Сирију, Палестину и Египат. Византинцима је постало јасно колико је криза била озбиљна
тек 614. године када је драгоцена реликвија, Христов крст, однета у Ктесифонт, а 626.
Персијанци изашли на Босфор. Ипак, цар Ираклије успео је да среди византијске редове,
нападне Персијанце из региона Кавказа и потпуно их потуче.
Одушевљење Ираклијевим задивљујућим успехом било је кратког даха. Године 630,
две године пошто је Христов крст тријумфално враћен у Јерусалим, бивши трговац по
имену Мухамед ушао је на челу армије својих следбеника бедуина у арапски град Меку.
До његове смрти 632. године, нова вера коју је он проповедао ујединила је Арабијско по-
луострво, а у року од десет година Персија и византијске источне провинције подлегле су
исламу. Ипак, стални напади на Анадолију, средиште Византијског царства, нису довели
до потпуног освајања тих области.
Од 661. до 750. исламским светом владали су калифи из лозе Омајада, чија је престони-
ца била у Дамаску. Иако су, као издвојена ратничка елита, истицали своје пустињско по-
рекло, Омајаде су показивале практични смисао за еклектичко прихватање уметности и
културе својих поданика и за искоришћавање природног богатства одређених регија, ко-
јим су финансирали сопствена задовољства и пљачкашке походе. Установили су слободу
трговине, а локално становништво је чувало сопствену културу и благостање под режи-
мом који је био сличнији протекторату него империји.
 У међувремену, Византија је постепено успела да се стабилизује применом читавог ни-
за драстичних мера. Армије које су се повукле пред првим налетима Арабљана распоређе-
не су у Малој Азији по војним областима познатим као теме. Традиционална подела на
цивилне и војне власти потпуно је укинута, а при чему је пренета на команданте тема.
Усвојена је тактика спржене земље, снаге су се повукле или затвориле у тврђаве и избега-
вале су се директне борбе, предузимајући герилске нападе на слабе тачке у арабљанским
редовима. Живот у селима постао је готово немогућ јер су Арабљани непрестано упадали
ради пљачке, па су сељаци и њихова стока уведени у градове, који су практично постали
кастра, утврђене војне базе. Мада је плима арабљанских напада полако слабила, цена је
била преображај византијског света у осиромашено ратничко друштво слично раном сред-
њовековном Западу.
Исламска освајања су се, у међувремену, наставила. Арабљанске снаге су продрле у
централну Азију све до граница са Индијом и Кином, а на западу су прешле преко северне
Африке. Године 695. освојили су Картагину, престоницу византијских провинција, а 711.
године усмерили су своје интересовање на Шпанију – после само једне битке визиготско
краљевство је лежало пред њиховим ногама.
Притиснута исламским нападима, Византија је напустила идеју да поново успостави
своју власт на западу. Највећу корист извукло је Лангобардско краљевство. Око 680. годи-
не Царство је морало да потпише мир и призна лангобардску државу, а преобраћење Лан-
гобарда у правоверје истовремено је помогло да се римски поданици помире с њиховом
владавином.
Олакшање које је визиготској Шпанији донело посртање Византије било је краткотрај-
но. Визиготи су били постојани у свом антивизантијском расположењу, иако су опонаша-
ли царске церемоније и новац и прихватили правоверје 586. године. Шпанска црква је за-
узврат подржавала власт визиготског краља као Богом постављеног владаоца. Један од
креатора те политике сарадње био је учени епископ Исидор из Севиље, у чијим се историј-
ским делима осећа патриотски понос на Шпанију и антагонизам према лажљивим и пла-
шљивим „Римљанима". Упркос изненадном слому визиготског краљевства и наглом при-
хватању ислама од многих хришћанских властелина, мале али енергичне хришћанске др-
жаве у планинским пределима севера наставиле су да пружају отпор неверницима. Такође,
расејање шпанских научника и шпанских текстова обогатило је културу Запада оригинал-
ним материјалом.
У почетку је ислам наставио своје немилосрдно напредовање и преко Пиринеја, али му-
слиманске упаде зауставио је Карло Мартел, франачки мајордом, у славном боју код Поа-
тјеа 732. године. Уследило је поновно франачко освајање јужне Француске којим је подиг-
нут бедем даљем арапском напредовању на копну.
Притисак на опкољени хришћански свет попустио је када је у исламском свету је до-
шло до промене владајуће династије. Омајадске калифе су 750. године свргли с престола
Абасиди, који су своју престоницу преместили у Багдад и окренули се ка истоку. Бедуин-
ска силина је усахла и полако су се отварала врата политичкој и културној традицији осво-
јених подручја. Када су се те тежње ка отцепљењу сукобиле с бирократијом багдадског
двора, огромна империја која се простирала од Инда до Атлантика распала се у мање др-
жавице. Шпанију су заузели омајадски изгнаници, северна Африка је потпала под власт
енергичних Аглабида, а Египат су освојили Тулуниди.
Византији је много већа претња долазила од поморских снага новооснованих арабљан-
ских држава на западу и обновљених напада са севера. У руке муслимана пали су Крит
(828) и скоро цела Сицилија (878), али већу опасност представљали су Бугари, који су ис-
користили слабљење аварске моћи и изградили снажну државу у којој је бугарска аристо-
кратија владала над словенским сељачким живљем. Године 811. бугарски кан Крум је по-
разио цара Нићифора I и од његове лобање направио пехар из кога је пио вино. Нешто ка-
сније, након што је развила сложен управни апарат и културу засновану на увођењу сло-
венске азбуке, бугарска држава под царем Симеоном оспорила је Византији њену универ-
залност и наметнула се као легитимни ривал Византијској империји. Византију је са севе-
ра угрожавао још један сусед, Русија, чијим су словенским становништвом владали скан-
динавски авантуристи под вођством Рурика. Они су слично Викинзма, својим рођацима са
запада, комбиновали уносну трговину са разорним пљачкашким походима.
Византија се постепено помаљала из свог херојског периода са све већим утицајем, мо-
ћи и богатством. Поморска снага јој је омогућила да поврати власт над Далмацијом и Ве-
нецијом, а 876. године први владар из македонске лозе, Василије I, искористио је слабост
лангобардских кнежева, угрожених сталним арабљанским нападима, заузео Бари и осно-
вао теме у Калабрији (садашња Апулија) и Лангобардији.
Нешто раније су византијске војсковође освојиле словенске територије на Пелопонезу и
грчки калуђери су се подухватили ширења хришћанства и грчког утицаја. На унутрашњем
плану Царство се опорављало од рана задобијених у иконокластичким распрама и уплови-
ло је у период релативне стабилности. Према северним суседима, Јустинијанов освајачки
идеал уступио је место прагматичном ширењу византијске културе преко мисионара који
су говорили словенским језиком.
За западни Медитеран 9. век је био доба несигурности и промена. Крајем 8. века јавља
се нови тип освајача са севера. Франачки краљ Карло Велики наследио је од свог оца Пи-
пина III недавно покорене медитеранске земље Аквитанију и Провансу и склоност да се
меша у унутрашње ствари Италије у корист папе. Пошто је Равена пала у њихове руке
751. године, Лангобарди су покушали да освоје територије бивших византијских егзархата
и римско војводство, што је изазвало велику узнемиреност папа, које никада нису преста-
ле да их сматрају варварским уљезима. Саме папе су полагале право на те земље на основу
Константинове даровнице, фалсификованог документа којим је први хришћански цар на-
водно поклонио „Италију и Запад" Столици светог Петра. Папе су неговале специјалне од-
носе с Францима, па је као одговор на папске молбе Карло повео поход на Италију и 774.
године освојио Лангобардско краљевство.
То је омогућило стварање папске државе, која је на италијанској сцени представљала
значајан чинилац све до 1870. године. Чврст савез између Карла и папе омогућио је да се у
Франачку државу слије права поплава римских рукописа и реликвија. Папа је крунисао
Карла за цара на Божић 800. године, надајући се да ће тиме ојачати утицај на свог заштит-
ника. Дубоко повређена, Византија је само делимично пристала да призна титулу 812. го-
дине, и то после дугих преговора. Обновом Западног царства римске папе су коначно
окренуле леђа Византији и истакле своју политичку и духовну власт на Западу. Дугорочно
посматрано, стварање Западног царства је помогло да се установи идеја о посебном европ-
ском идентитету и створи осовина север-југ која је доминирала Западом кроз цео средњи
век.
Франачка држава није ништа учинила на уједињавању италијанског полуострва. Раније
византијске територије које су се од Рима пружале даље на север до Болоње постале су
званично баштина св. Петра под папском влашћу, али је значајан део власти и даље остао
у рукама локалних моћника. На југу је држава Беневент остала центар Лангобарда под
влашћу потомака старе краљевске куће, док је Византија била присутна преко директних
поседа, попут Калабрије, Сицилије и Отранта, и преко аутономних поморских градова —
Венеције, Гаете, Напуља и Амалфија. Средином и крајем 9. века арабљански гусари пред-
узимају бројне пљачкашке походе; они су ишли толико далеко да су оснивали своје базе
на италијанском тлу а 846. године опустошили предграђе Рима. Несрећу у којој се нашла
Италија још више су увећали изненадни напади Мађара, степских номада који су, пусто-
шећи и пљачкајући, 899. године стигли на југ, све до Отранта. Око 900. године владала је
политичка конфузија обележена уздизањем моћних властеоских породица. Чак је и римска
црква постала играчка у рукама властеле.
Прованса, Аквитанија и северна Шпанија пружале су сличну слику расула. Покушај
Карла Великог да потисне Арабљане из области познате као Шпанска марка није донео
неке трајније резултате, а у 9. веку су медитеранску обалу Француске пустошили мусли-
мански пирати. Маварске банде су свиле своје пиратско гнездо у Фраксинету на Азурној
обали како би пљачкале ходочаснике и трговце који су прелазили Алпе. У целом каролин-
шком краљевству је спољни притисак, заједно са слабљењем краљевске власти, створио
климу погодну да завађене властелинске породице приграбе сву локалну власт.