Дипломатија у средњем вијеку (Византија, Папска

дипломатија, дипломатија Монголског царства, дипломатија

Отоманског царства, дипломатија Дубровачке Републике и
дипломатија италијанских држава/градова)

Средњи вијек, по савременој периодизацији, је трајао отприлике десет вијекова, од 5. до

15. вијека, тј. од пада Цариграда под отоманску власт 1453. године или од открића
Америке 1492. године.
Дјелатност дипломатије у средњем вијеку се своди на узајамне односе усамљених
политичких појединаца насталих у процесу феудалног цјепкања Европе. У вези са
ницањем великих феудално-апсолутистичких монархија, дипломатија средњег вијека
постаје оруђе њихове ујединитељске политике.

Византија и њена дипломатија

Византија је првобитно била само продужетак Римске империје. Њен назив потиче из
каснијег времена, а сами Византијци га нису познавали, већ су себе називали Ромејима, а
њихови владари су се сматрали римским царевима.
Последњи римски император и први византијски цар на престолу Источног римског
царства (Византије) био је Јустинијан I. Он је настојао да обнови моћ, величину и државну
организацију Римског царства, растрзаног унутрашњим раздорима, те сталним упадима
варвара на територију Западног римског царства.
Оно што се веже за Јустинијана то је да је сазвао Пети васељенски сабор Хришћанске
цркве 553. године у намјери да помири монофизите са бифизитима.
Такође, Јустинијан се сматра једним од највећих кодификатора класичног римског права.
У његовој правничкој заоставштини налази се рад Corpus Iuris Civilis (Зборник грађанског
права).
По облику државног уређења Византија је била источњачка деспотска монархија. Цар се
ослањао на феудалне поданике, војску, бирократски апарат и цркву. Развијала се под
утицајем римског политичко-правног наслеђа.
Одмах после Јустинијанове смрти почело је опадање византијске моћи које се продужило
у следећим вијековима.
Идеја јединственог Римског царства ишчезла је у вријеме владавине византијског цара
Ираклија који је наслиједио ослабљено Византијско царство.
У вријеме владавине Ираклија, Јужни Словени су од Византије отели највећи дио
Балканског полуострва. Тада су се и Срби населили на Балкан.
Наредних вијекова Византија је била угрожавана са свих страна.
Византија се свим силама настојала да јужнословенска племена задржи под својом влашћу
између осталог и ширењем хришћанства и успостављањем династичких породичних веза,
али у томе није успјела.
Саставни дио византијског државног поретка заузима дипломатија.
Византијска дипломатија заузима посебно мјесто у еволуцији дипломатије, дипломатских
и међународних односа.
У међународним односима и дипломатским пословима Византија је вјешто примјењивала
римско право – divide et impera (завади па владај).
Византијска дипломатија је била посебно успјешна у вријеме цара Јустинијана I. Познато
је да је Јустинијан против Бугара подигао Хуне, против Хуна Аваре, Вандале потукао
помоћу Источних Гота, а Источне Готе побједио уз помоћ Франака.
Наслиједивши дипломатске традиције позног Римског царства, Византија је развила
дипломатски апарат, свечани церемонијал, изоштрила смисао за успјешне дипломатске
комбинације, нарочито способност и тактику за разједињавање непријатеља и оно што је
изнад свега карактеристично за византијско вођење међународних послова јесте вјешто
коришћење религиозних веза, у ствари, хришћанско мисионарство и њихово комбиновање
са трговачким и културним односима.
Дипломатске везе Византије су се простирале од Кине и Индије до Атлантског океана, од
средишта Африке до степа крај Црног мора.
Јустинијан је у историји дипломатије изванредан примјер комбиновања добро
прорачунатих војних похода са вјештом спољнополитичком стратегијом.
У Византијском царству, по записима тадашњих хроничара, бављење дипломатијом није
било посебно привлачан посао. Мислије које су одлазиле у Европу, Азију и Африку
морале су недељама да путују по рђавим друмовима, са сумњивим преноћиштима и најзад
да стигну каквом владару који ће их можда дочекати на нож.
Хроничари констатују и то да су византијски владари често своје дипломатске емисаре
којима нису били задовољни, осуђивали да буду ослепљени.
Византија је вјешто користила институцију успостављања династичких брачних веза
између припадника своје дворске свите и припадника дворова других држава.
Посебну пажњу је поклањала протоколу и церемонијалу.
У њој се сматрало да само њен цар има право на достојанство, „да је он раван Богу и да
једино он може да додјељује титуле и друге почасти другим државницима).
По њима, никакав странац, ма ког ранга био и ма коју државу представљао, није могао
заузети истиранг са царем, нити је чак могао да сједи у његовом присуству, већ је пред
њим морао да клечи или стоји.

Папска дипломатија
Вјерска и политичка активност поглавара хришћанске цркве у међународним односима
током средњег вијека названа је папска дипломатија.
Папе су од 6. вијека слали на византијски двор сталне представнике, зване апокрисарији,
који су, осим црквених послова, обављали и политичке задатке и обавјештавали папу о
стању и политичкој ситуацији у Византији. Апокрисарији су уживали специјалне
повластице и могили су директно да опште са византијским царем.
Поред апокрисарија, на византијском двору су се повремено налазили и папски легати
који су своју дужност обављали ад хок.
Након пада Западног римског царства 476. године, опао је међународни углед папе. Да би
поправили свој пољуљани углед, папе су се све више обраћали византијском двору за
подршку и истовремено почели да самосталније наступају на међународној политичкој
сцени. Папство је тада систематски употребљавало дипломатију у ширењу свог утицаја и
угледа.
Папски дипломатски представници су дјеловали тада на цијелом простору
средњовјековних европских држава, ширећи круг вјерника хришћанске вјере и
афирмишући политичку улогу папства.
Папство је тада почело да развија систем правила о статусу, опхођењу и привилегијама
својих дипломатских представника. У пракси су се појавиле двије класе папских
дипломатских представника:
1. Нунициј – (који увијек наступа у име свог господара, али никад у свом својству);
2. Прокуратор – (који увијек наступа у свом својству, али у име свог господара).
Успону папства највише је допринијела Франачка држава која је најприје обухватала
данашњу Француску, а касније и Њемачку, Белгију, Холандију, дијелове Италије,
Паноније и Балкана.
Франачки краљ Пипин Мали подарио је папи 756. године освојене земље у средњој
Италији с градовима Римом и Равеном и тако је настала Папска средњовјековна држава, са
циљем да постане држава свијета.
Син Пипина Малог, Карло Велики, касније је дао папи и дио Кампаније и Тоскане, чиме је
Папска држава још проширена а углед папе знатно ојачао.
Карло Велики је маштао о обнављању римске империје и стварању снажне силе попут
Римског царства, која би уздигла ауторитет цара. Зато се он 800. године и крунисао за
римског цара.
Идеју која је потекла од Карла Великог прихватио је и Отон I, њемачки краљ. Он се у
Риму 962. године крунисао за „римског императора“. Тиме је желио да, у име римске
државне традиције и хришћанства, учврсти своју власт над њемачким феудалцима и да
оправда освајачке ратове њемачких царева.
Исте године када је крунисан, Отон је основао Свето римско царство, државну заједницу
територија у средњој Европи, којом су од 962. до 1806. године владали римско-њемачки
цареви.
Сукоби између римских папа и римско-њемачких царева око превласти трајали су до 13.
вијека.
Папа Јован XII није подржао идеју о премоћи цара над папом и праву да избор папе
утврђује император.
Борба папства и Светог римског царства привремено је окончана Вормским конкордатом,
уговором склопљеним 1122. године, између римског папе Каликста II и Хенрика V, о
прекиду борбе око тзв. инвеституре, по коме папа уводи свештенике у њихову дужност а
владар им даје симбол световне власти.
Вормским конкордатом – раздвојена је световна од духовне власти.
Папство је у средњем вијеку представљало праву политичку силу у међународним
односима. Папе су успјевале да удруже свој духовни ауторитет са вјештинама свог
дипломатског знања. Из тог разлога је дипломатија папа била испред дипломатије
световних владара.
Кроз цио средњи вијек, папство је било главни идеолошки бранилац феудализма у Европи
и развило се у једно од најутицајнијих институција на Западу.
Ради ширења свог утицаја на Истоку, папство је организовало крсташке ратове.

Крсташки ратови и Латинско царство

У настојањима папа да, осим највише духовне, освоје и највишу световну власт, на
њихову иницијативу, од 11. до друге половине 12. вијека, западноевропски хришћани су
водили више ратове који су названи крсташки ратови, за ослобођење светих мјеста у
Палестини, а посебно Христовог гроба у Јерусалиму, од муслиманских „невјерника“ при
чему је хришћанским ратницима обећаван опроштај гријехова.
У пружању снажног отпора европским крсташима на Леванту истакао се посебно –
Саладин, курдски муслиман који је постао султан Египта и Сирије. Он је био веома
цијењен као државник, дипломата и даровит војсковођа, не само међу тадашњом
муслиманском популацијом него и од непријатеља нпр. Ричарда Лављег Срца.
Циљ оснивања Латинског царства био је да се Византијско царство потисне као титуларни
наследник Римског царства на истоку и да западни римокатолички цареви замијене
православне византијске цареве.
Папа Иноћентије III покренуо је четврти крсташки рат. Крсташи су 1204. године освојили
Цариград. На територијама освојеним од Византијског царства основали су Латинско
царство. За првог цара Латинског царства крунисан је Балдуин IX, а за првог латинског
цариградског патријарха - Тома Морозини.
Постављањем латинског патријарха, православни патријарх је био приморан да се повуче
у Никеју.
Неуспјеси у крсташким ратовима проузроковали су слабљење и опадање папског
ауторитета. У хришћанском свијету појавили су се покрети са тежњом реформације
вјеровања и цркве. Најистакнутији у том погледу био је Мартин Лутер са својих 95 теза о
реформи западноевропског хришћанства.
У 19. вијеку, папска држава је изгубила преосталу свјетовну власти припојена је новој
уједињеној краљевини Италији 1870. године.
Данас су главна сједишта хришћанске вјере у свијету – Рим (Ватикан), Лондон
(англиканизам), Хановер (протестантизам), Москва (православље).

Монголско царство
Монголско царство је створено почетком 13. вијека, када је Џингис-кан, након више од 20
година небројених битака, преговора и лукавства, успио војнички да покори и уједини
разне народе источне Азије, дајући свима име Монгол (што значи храбар).
Освајањима Џингис-кана и његових наследника створено је највеће копнено царство у
историји свијета – Монголско царство, које је постојало од 1206. до 1368. године.
Џингис-кан је био даровит државник, дипломата и војни стратег. Великим законом, који је
донио 1207. године, регулисао је државно уређење и повлашћене државне положаје, те
интересе племенске номадске властеле и њеног врховног представника – великог кана,
кога бира Хурал (државна скупштина).
Велики Јас је, у стварио, био основни закон (устав) заснован на патријархалним
обичајима, односно представљао је збирку наредаба Џингис-кана.
Упоредо са државним устројство, Џингис-кан је створио и најорганизованију и
најопремљенију војску на свијету у којој је владала строга дисциплина.
Располагао је ефикасном обавјештајном службом која је монголским војсковођама
омогућавала брзину војничких маневара.
Џингис-кана је наслиједио његов син, па унук.
Монголи су свој највећи успјех остварили у другој половини 13. вијека освајањем многих
азијских земаља. Они су 1257. године први пут стигли до Вијетнама, што су чинили још
неколико пута.
Такође, монголске снаге су 1258. године уништиле Багдадски калифат и погубиле
последњег калифа и његову ближу родбину.
Монголско царство се пред крај 13. вијека распало на низ засебних држава.
Током свог постојања, Монголско царствоје са своје стране олакшало трговинску размјену
роба, као и културну размјену између Истока, Запада и Блиског истока.

Отоманско царство и његова дипломатија

У 13. вијеку, након распада калифата на мање државе, водећу улогу на политичкој сцени у
том дијелу свијета преузимају Турци. Своју државу су основали 1299. године. Оснивачем
турске државе сматра се Осман I, вођа турских племена у сјеверозападном дијелу Мале
Азије.
Користећи унутрашње слабости Византије и средњовјековне српске државе, Отоманско
царство се, после побједа над српском војском на марици 1371. године и Косову 1389.
године, коначно учврстило на Балкану.
После пораза српске војске на Косову пољу и погибије цара Лазара, српска царица
Милица је, са сином Стефаном Лазаревићем, признала отоманску власт и Србија је
постала отоманска вазална земља.
У бици код Ангоре, 1402. године Османлијске трупе, које је предводио Бајазит, до ногу су
потукли Монголи које је предводио Тамерлан. Бајазит је пао у заробљеништво у којем је
убрзо и умро. У тој бици, на страни Турака, борила се и српска војска под
заповједништвом Стефана Лазаревића.
Пораз осмалијских Турака обрадовао је владаре у Европи. Владари Шпаније, Француске и
других европских сила послали су своје дипломатске представнике на највишем нивоу да
честитају Тамерлану на побједи, у жељи да зауставе његов евентуални поход на Европу.
Међутим, после похода на Кину 1405. године, он је умро.
Османлијски Турци су, после битке код Ангоре, изгубили већину освојених територија у
Малој Азији, а дошло је и до њихове стагнације у Византији и на Балкану.
Цариград је пао 1453. године у руке Мухамеда II Освајача. Потом је под Турке падао и
дио по дио Балкана: Босна (1463), Херцеговина (1481), затим Зета, Београд, Родос, итд.
Пад Цариграда значио је коначан пад Византијског царства. Са његовим падом Турци су
преузели водећу улогу у ширењу исламске религије према југоисточној и средњој Европи.
На освојеним територијама, по правилу, нису спроводили насилну исламизацију, али су у
своје редове радо примали нове вјернике, дајући им разне повластице.
И након свог пада, Византијско царство је наставило да буде узор многим државама у
организовању њихове дипломатске службе, протокола, церемонијала, итд.
По отоманским дипломатским правилима, страни посланици су имали два својства:
 1. Представника друге државе – која треба да информише султана о намјерама свог
владара;
2. Таоца – одговорног у случају да његов владар прекрши уговор и нанесе штету
Отоманском царству.
Положај дипломатских посланика у Отоманској царевини био је изузетно тежак и
ризичан. Иако је у њему важило опште правило да „посланика не може снаћи никаква
несрећа“, било је неријетко случајева варварског поступања према њима: протјеривања,
злостављања, итд.
Страни дипломатски посланици су могли међусобно да ступају у контакт и разговарају
само са дозволом отоманских власти, те су зато често били принуђени да се тајно састају.
Дипломатски посланик који се у својим писмима или на други начин лоше изражавао о
Отоманском царству и Високој порти могао је да сноси тешке последице.
На свечаним пријемима страних посланика код султана, они се нису обраћали непосредно
њему него великом везиру, највишем царском министру, који је био посредник и чувар
царског печата.
Током свог боравка у Цариграду, страни дипломатски посланици и њихова посланства
били су смјештени о отоманском државном трошку у за ту сврху намјењеној палати, а о
њима се бринула посебна државна служба (Биро за варваре).

Дипломатија Венеције и других италијанских градова

Ренесанса је уздигла дипломатију Европе на виши ниво.
Градови сјеверне и средње Италије, а посебно Венеција, Фиренца, Ђенова и Милано,
постали су државице чији је трговачки, привредни, политички и културни утицај био све
већи, укључујући међународне односе и дипломатију.
Ти градови-државице, захваљујући својој успјешној трговини и банкарству, развили су
интензивну трговинску сарадњу са другим европским државама.
Млетачка република, са главним градом Венецијом, постала је у 14. и 15. вијеку моћна
трговачка сила. Она је била најцивилизованија држава свог доба. У 15. вијеку под власт су
јој пали градови – Падова, Вићенца, Верона, Бреша, Бергам, а касније и дио Јадрана.
На темељима своје економије, Млетачка република је створила веома организовану
дипломатску службу, са посебно уређеним уредбама, детаљним правилима и
правилницима, која је била узор за цио тадашњи свијет.
Млеци су први у Европи почели да упућују своје сталне дипломатске представнике у
друге државе и да примају представнике других држава.
Она је у 13. вијеку имала своје конзуле на Леванту, у Акри, Тиру, Триполису, а посебно у
Византији.
Одржавала је редовне везе са Француском, Великом Британијом, Отоманским царством, а
касније и са Шпанијом и Холандијом.
У Млетачкој републици дипломатија је постала трајна, а не привремена дјелатност. Зато
многи аутори сматрају Венецију колијевком модерне дипломатије. Дипломатске
представнике бирало је вијеће умољених, а крајем 15. вијека Сенат.
Амбасадори су могли постати са 38 година старости.
Прије одласка на дипломатску дужност амбасадор је примао упутства која су садржавала
писмо о именовању и упутства о извршењу мисије.
Рок трајања мисије био је најприје 4 мјесеца, да би крајем 15. вијека било одлучено да
амбасадор може остати на страном двору двије године, затим је то продужено на три, а
касније и на четири године.
Венецијански амбасадор је одлазио најчешће у дипломатско представништво са неколико
сарадника, секретара, слуга и кувара.
За Венецију је посебно важно мјесто амбасадора било у Цариграду. То је, у начелу, био
најспособнији дипломата Венеције.
Венецијанска дипломатија је међу првима употребљавала шифре за слање и примање
дипломатских порука.
Млетачка република је увела праксу да њени дипломатски представници, који су се, по
оконлању трогодишње мисије у страној држави, враћали у Венецију, у року од 15 дана
одрже говор пред Сенатом који је, у ствари, био извјештај о односима те државе са
Венецијом.
Основу венецијанске дипломатије чинила је византијска дипломатија.
Дипломатска пракса италијанских градова биће узор за образовање много ширих
дипломатских служби у већим европским државама тог доба, прије свега у Француској.

Дубровачка дипломатија
Политичку историју Дубровника чине три главна раздобља:
1. Вријеме дубровачке зависности - (од оснивања града, када се Дубровник налазио
прво под влашћу Бизанта па под влашћу Венеције до 1358. године);
2. Раздобље дубровачке независности – (од 1358. до 1808. године)
3. Вријеме француске и аустријске окупације – (од 1808. до 1815. године)
Дипломатија је била изузетно значајан алат у спољној политици и међународним
односима Дубровачке републике, од њеног оснивања. У периоду дужем од 450 година,
стари Дубровник је имао организовану спољнополитичку службу, своје конзуларне и
дипломатске представнике и постигао је невјероватну моћ искусном вјештином својих
агената.
Убрзо после Косовске битке, 1389. године, Дубровник је склопио први трговачки уговор
са турским султаном Бајазитом и себи загарантовао „слободу трговања по свој турској
земљи“.
После тога су Дубровчани од султана Мурата II добили повељу којом је допуштено да
могу слободно трговати по свој турској царевини и да им нико не смије нанијети било коју
силу, а заузврат су се обавезали на плаћање годишњег данка у вриједности од 1.000
дуката.
Током 15. и 16. вијека Дубровачка република је доживјела трговачки процват и била
озбиљан конкурент Венецији и другим медитеранским државама.
Први дубровачки конзули се јављају пред крај 14. вијека у Италији, у лукама у Сиракузи и
Месини. Већ у првој половини 15. вијека постоје дубровачки конзулати широм европе.
Дубровачка република је средином 16. вијека имала 50 конзула, од тога 44 у западном, а 6
у источном Медитерану. Од средине 18. вијека па до пада Дубровачке републике, мрежа
конзула по Медитерану и Атлантику обухватала је 81 конзуларног представника.
У дубровачкој дипломатији, слично осталој Европи, најприје су постојали само пригодни
дипломатски представници. Тек крајем, 17. вијека, са извјесним закашњењем за остатком
Европе, у дубровачкој дипломатији почињу да се јављају први организовани облици
модерне дипломатије: стални, перманенти, резидентни представници Дубровачке
републике у иностранству.
Од краја 17. вијека па све до пада Републике 1808. године, дубровачка дипломатија
познаје више врста сталних дипломатских представника – опуномоћени министар,
отправник послова и агент.
Осим сталних дипломатских представника, постојали су и привремени дипломатски
представници, тзв. дубровачки „поклисари харача“ који су у име Дубровачке републике
носили султану у Цариград харач за слободно трговање у Турској. Харач је предаван
током свечане аудијенције.
Највиши орган представљања дубровачке републике у иностранству био је дубровачки
кнез, као формални шеф државе, али је спољне послове водио дубровачки Сенат.