Дипломатија Византије

Срђа Трифковић

ФПН УБЛ, 24. 10. 2018.

Ромејско (“Византијско”) царство
Хеленизована Римска империја позне антике и средњег века.
Плод Диоклецијанове поделе царства на Источно и Западно.
Подела од управне временом прераста и у културнo-политичку.
Византија је постојала чак 1123 године, од 330. до 1453.
Основа дуговечности била је способност адаптације изазовима.
Главно средство је била дипломатија, а носилац управни апарат.
 Крах државе...
 Непостојање легитимне и
ТАМНА ВРЕМЕНА ЗАПАДА јаке централне власти.
од краја V. века  Пад писмености и крах
образовних институција.
 Слом новчане привреде.
 Пад струковних знања,
занатства, управе.
 Крах инфраструктуре: лука,
аквадукта, путева, утврда.
 Нагло опадање градова.
 Лична несигурност.
 Бандити на путевима,
пирати на морима.
 Пад животног века.
ДОТЛЕ КОНСТАНТИНОПОЉ ЦВЕТА...
ВИСОКО РАЗВИЈЕНА УРБАНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Κωνσταντινούπολις: НАЈВЕЋИ И НАЈБОГАТИЈИ ГРАД НА СВЕТУ
АЈА СОФИЈА (Црква свете мудрости, 537 г.)
Израз врхунске цивилизације и технологије свог времена
“Сјајно, неупоредиво дело, превазилази моћ описивања!“
 ДОК ЈЕ ЗАПАД БИО У “МРАЧНИМ ВРЕМЕНИМА”
Византијски образовни систем је ширен
кроз квалитетан државни систем школа
које су спремале пробране младе људе
за државну управу (тиме и дипломатију).
 Акценат образовања био је на грчким и
римским класицима, философији,
реторици, теологији и математици.
 Ромејска елита је себе сматрала
наследником како Рима тако и Грчке.
 Квалитетно образовање високих
чиновника било је предуслов за
вођење сложене дипломатије.
 Снажна социјална и вредносна кохезија
владајуће елите.
Јустинијанова империја (VI век)
Renovatio imperii: војно изводив подухват на кратак рок и по
скупој цени, али стратешки неодржив на дуге стазе:
1. Повраћене територије нису биле извор пореских прихода већ
велики финансијски терет;
2. Предуге линије комуникација са језгром царства;
3. Културолошка некомпатибилност досељених варвара;
4. Недовољне војне и поморске снаге за трајну контролу
Аграрна економија: слободно ВИЗАНТИЈСКА
сељаштво је било темељ привреде и
ПРИВРЕДА
војске. Оно опада и бројем и значајем
од краја XI. века до слома царства.
 Царски монопол свиле и војно-
индустријског комплекса.
 Константинопољ: до 1204. центар
средоземне трговине.
 Солидус је био “резервна валута”
Средоземља све до краја XI века.
 Основа богатства државе била је
спољна трговина.
 Касније концесије италијанским
трговцима слабе државну касу.
Јустинијан започиње вековну праксу ОСНОВЕ
осмишљеног “управљања варварима” ВИЗАНТИЈСКЕ
Спречити претње споља подстичући ДИПЛОМАТИЈЕ
међусобно непријатељство племена –
Ломбарда и Гепида, Хуна и Авара итд.
Плаћати вође племена спремних да бране Темеље удара цар
Јустинијан у VI в.
границе царства (нпр. Бербери у Африци),
ласкати им поклонима и титулама;
Женити варварске принчеве ромејским
дамама; њихову децу држати што више у
Цариграду као могуће претенденте;
Ослонац на мисионаре: покрштавање је
значило и ширење политичког утицаја.
Ови методи потом су усавршавани и
допринели дугом опстанку Византије
За Јустинијана и његове наследнике Дипломатија
дипломатија је била важна колико и
војска: тврда и мека моћ се допуњују прилагођена
и примењују сходно околностима. претњама,
Према варварским краљевинама на супарницима
западу (Визиготи, Остроготи,
Вандали, Франци) цар је водио
офанзивну дипломатију која је
претходила рату у циљу обнове
царства (renovatio imperii).
Персија је била једина сила равна по
моћи, па је вођена дефанзивна
дипломатија уз повремене ратове.
На Балкану је манипулисање
варварима било веома успешно.
Сасанидски Персијанци, затим
арабљански џихадисти, па Турци ИЗАЗОВИ
притискају Царство са истока. ОПСТАНКУ
Истовремено таласи варвара (Гота,
Хуна, Авара, Кумана и Печенега,
Словена, Бугара...) прете са севера;
Потом Франци прете са запада.

Сама војна сила не би могла да одоли. Византија на почетку XI в.

Стога се развоја и користи “мека моћ”
и разна средства ненасилне принуде:
Дипломатија (широко схваћена укљ.
интриге, мито, дволичност, убиства).
Обавештајна мрежа, стварана ad-hoc
али ефикасна и поуздана.
Војска, трајно обучавана и спремна,
али коришћена као крајње средство.
Варвари су били свесни способности Ромеја
да их мајсторском реториком преведу
жедне преко воде и да постигну оно за шта ВИЗАНТИЈСКА
би иначе морали да се боре силом оружја. ПРИТВОРНОСТ
Византијска превртљивост и притворност су
биле повезане с вештином баратања Репутација није
речима у сложеним политичким, правним била без основа
и дипломатским надмудривањима.
Ово је одраз ромејске уверености у сопствену
супериорност и у неприкосновено право
Царства да влада хришћанском васељеном.
Сви остали народи мање су вредни од Ромеја
и као такви достојни презира.
Отуда став Византинаца према осталим
народима, али и неповерење других
народа према њима.
У време Јустина Другог (565-578), због сукоба Варвари нису
са Персијанцима на Путу свиле, Византија
били несвесни
је склопила савез са Турцима.
византијске игре
576. Царство је склопило савез и са Аварима
против подунавских Словена. Турци, пак,
као непријатељи Авара, били су бесни.
Када су се ромејски емисари обрели код
новог кана Турксата, он им рече:
«Нисте ли ви они Ромеји који имају десет
језика и лажу свима њима? ... једним
варате мене, а другим Аваре, моје робове.
Улагујете се свим народима и обмањујете
их умешношћу својих речи и својим
издајничким замислима, не обазирући се
на оне који наглавце срљају у невољу од
које само ви имате користи...»
О византијско-српским преговорима
(1299) представника цара Андроника
СПОНТАНИ ПРЕЗИР
II Палеолога и краља Милутина, РОМЕЈСКЕ ЕЛИТЕ
Теодор Метохит јавља: ПРЕМА ДРУГИМА:
„Јер, питање је да ли би неко могао у “Варвари и
свему да побеђује само речима ... ограничени људи”
Свака реч је само сенка правог дела.
А то је поготову тако са овим варварима
и ограниченим људима који се
речима лако не препуштају, посебно
уз њихове сплетке, интриге и пакости,
утолико више што они мисле да се ми
највештије користимо речима,
вештије и од њих и од осталих, и да
њима владамо, убеђујемо,
преокрећемо и преобраћамо све како
бисмо желели.“
 Цар и црква теже односу хармоније у РОМЕЈСКА
традицији цара Константина.
ЦРКВА И
 Црква је била под утицајем државе, али не
ДРЖАВА
и под њеном пуном контролом.
 Православни мисионари, који су ширили Симфонија вере
хришћанство међу паганима, били су важан и дипломатије
елемент византијске дипломатске
стратегије (пример Ћирила и Методија).
 Покрштавање је носило и прихватање
византијских духовних и културних модела,
административно-управних процедура, као
и уметничких и архитектонских узора.
 Ненасилно ширење снажног утицаја на
Балкану и у Кијевској Русији.
Принцип икономије (οικονομια) је
дозвољавао одступање од црквених
правила под ванредним приликама, ИКОНОМИЈА:
под условом да су циљеви часни. РАСТЕГЉИВОСТ
Резултат је спремност византијских РОМЕЈСКИХ ПРАВНИХ
актера да правне и моралне норме И МОРАЛНИХ НОРМИ
тумаче арбитрарно, у складу са
политичким циљевима Царства или
са личним амбицијама.
Истовремено, икономија је била једно
од битних начела политичке мисли у
Византијском царству.
Вредно је помена: 43 цара у историји
Византије насилно су изгубила
престо (свргнути или убијени).
Одговор толиким изазовима захтевао је
добро познавање сваког од њих и моћ ВИЗАНТИЈСКО
утицања на њихово понашање. ДРЖАВНИШТВО
У том циљу Византија је била у сталној
интеракцији са другим државама (пре свега Мека моћ и
сасанидском Персијом), групама (степским тврда моћ
племенима) или енитетима (нпр. папство).
Притом је Византија остварила висок степен
државништва у процесу артикулисања и
примене офанзивно-одбрамбене
националне стратегије.
Византијска стратегија се заснивала на
комбиновању и примени различитих
елемената моћи, при чему је “тврда моћ”
имала мању улогу него у Римском царству.
 Ангажуј суседе: шаљи им изасланике, ВИЗАНТИЈСКА
успостављај односе.
ДИПЛОМАТСКА
 Ласкај владарима и поглаварима и
шаљи им богате поклоне.
ПРАКСА
 Утичи да прихватају ромејске норме,
веру и вредности.
Интерес државе је
испред скрупула и
 Формализуј односе уговорима.
моралних норми
 Богато угости стране посланике,
задржи их што је дуже могуће.
 Очарај их дворским ритуалом и
церемонијама, сјајем, гозбама...
 Примај стране принчеве као високо
цењене и драге госте.
 И њих задржи што дуже, јер могу
постати корисни таоци – или пак
такмаци у борби за власт.
 Ако те угрожавају Бугари са
Дунава, потплати кијевске Русе да
њих угрозе са леђа. Дипломатија као
 Ако Кијевљани пак постану рат ненасилним
опасни, спонзориши Печенеге за
њиховим леђима.
средствима
 Ако Печенези постану претња,
ступи у везу са Куманима иза њих,
или Карлуцима... итд.
 Мешај се, дискретно али тврдо, у
унутрашње ствари других
(Сицилија 1282, Ираклијева
преправка персијске пресуде).
 Држи стране претенденте при
Двору, увек спремне, зависне од
царских пара, захвалне...
У време преговора ромејског и српског
двора (1267-1269) о браку Ане, ћерке Професионални
Михаила VIII Палеолога, и Милутина, ризици
млађег сина краља Стефана Уроша,
друмски разбојници пресрели су и
Цртица из српских
опљачкали краљевог преговарача
земаља
Ђорђа док је путовао по српској
земљи царским делегатима у сусрет.
Тај догађај поколебао је византијске
изасланике који су већ били надомак
Липљана:
„Сада их је заиста ухватио велики страх
да њих саме не задеси некакво зло.
Јер, кад ови (Срби) тако праве заседе
својима, угледним људима и
архонтима, тешко да ће туђе
поштедети.”
 ВИЗАНТИЈА И ЗАПАД
Растући јаз између Грка и Латина:
ВЕРСКИ: Римски епископ жели примат над
свим патријарсима.
Ривалство у христијанизацији Словена и
догматска питања (filioque, purgatorio итд)
ПОЛИТИЧКИ: Франци теже царској титули.
Карла Великог папа је крунисао за цара 800.
год. Отон Саксонски се крунисао за цара 962.
Византија до краја инсистира да има једину
легитимну царску титулу.
ТЕРИТОРИЈАЛНИ: Сукоби око јужне Италије и
Сицилије.
Краљ Шарл Анжујски спремао се да Ускршњи понедељак,
нападне Цариград; планове му је нагло 30. III 1282:
1282. пореметио губитак Сицилије. Византијска
Острво је одједном захватила побуна и дипломатија на делу
масовни покољ Француза. (Dire ciciri!)
Шарл је морао да преусмери своје снаге “СИЦИЛИЈАНСКО
на југ. Византија је била безбедна. ВЕЧЕРЊЕ”
Побуна је била плод завере цара
Манојла VIII Палеолога и Шарловог
ривала, краља Педра III Арагонског.
Усмерити стране владаре (народе) да се
боре против непријатеља Царства да би
се избегла опасност представља школски
пример византијске дипломатије.
Постићи тај циљ било је посебно тешко
(и потребно) у часу слабости.
Моћ Византије оличена је у способности
Царства да утиче на понашање страних ДИПЛОМАТИЈА
владара, држава и племена. КАО СРЕДСТВО
Византијскамоћ била је плод високо МОЋИ
софистицираног процеса употребе
ограничених ресурса у остварењу јасних
стратешких циљева.
Државништво се одражавало у умећу
оптималне употребе моћи.
И дипломатија и рат били су оруђа
ромејског државништва: нпр. стварање
услова за издају персијског генерала
Шарвараза у раном VII. веку.
Активно дефанзивна (или умерено
проактивна) стратегија доминирала је
највећим делом постојања Царства;
ВИЗАНТИЈСКА
Била је офанзивна (“агресивно
ДИПЛОМАТСКА
проактивна”) врло ретко и са лошим СТРАТЕГИЈА
исходом (изразито Манзикерт);
Била је ратна кад год се водио рат, са
циљем формирања и одржавања
савезништава и припрема терена за
политичку експлоатацију победе.
Постала је пасивно дефанзивна
(реактивна) тек пред сам крај, услед
свеопште немоћи и недостатка свих
битних ресурса.
СЛАБОСТ ХАЗАРДНЕ СТРАТЕГИЈЕ
Нагли губици у XI. веку директна су последица политике високог
ризика (битка код Манзикерта), после вишевековног опреза.
Пример Алање: немогућност очувања обале без залеђа.
ЛИМИТИ ДИПЛОМАТИЈЕ
29. мај 1453: црни датум европске историје
Византија је пала пред неупоредиво моћнијом силом
Дугим опстанком омогућила је Европи каснији процват
Пад Византије: крај Средоземља као
средишта света, почетак Колумбове епохе
Подстрек потрази за новим пловним путевима.
Открићем Америке и опловљавањем Африке створена је
основа за глобалну доминацију Западне Европе.
 ТЕКОВИНЕ ВИЗАНТИЈСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ
Форме, знања и умећа Константинопоља су преко Венеције и
Ђенове стигле у Италију, где су у XV веку, на византијском
наслеђу, ударени темељи савремене европске дипломатије.
Византијски Уред за питања варвара је био претеча свих
каснијих министарстава спољних послова.
Припремао је изасланике, анализирао извештаје, организовао
посете страних званичника, припремао и преводио документа за
потписивање, водио архиву.
Извештаји изасланика по стилу и садржају нису били битно
друкчији од савремених: анализа локалних политичких збивања и
личности, прогнозе и процене, понекад гласине и трачеви.
Обавештајна функција пословних људи, свештеника и других
путника, уз коришћење шифри за писмене извештаје.
 ТЕКОВИНЕ ВИЗАНТИЈСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ (2)
 Рани развој међународног права: Византија је склапала и
углавном поштовала уговоре са варварима (NB: били су срочени
у форми једностраних царских декрета, а не уговора једнаких).
 Настаје одређена предвидљивост у спољним односима.
 Византија је вешто тумачила правне двосмислице.
 Војне акције су биле правдане правним аргументима, сходно
концепту праведног рата (нпр. самоодбрана, кршење уговора).
 Византија је развила пројектовање меке моћи у уметност, од
покрштавања варварских вођа до дворских церемонија њима у
част, од дељења титула до давања скупих поклона.
Византија је схватала важност тачних, благовремених података за
дипломатске одлуке и развила је механизам њиховог
прикупљања и обраде (укључујући обавештајне изворе).
I. Избегавај рат, али се понашај као да може да
избије у сваком тренутку. Притом обучавај војску
ТРАЈНЕ
интензивно све време: највиши смисао борбене
готовости јесте да се смањи опасност од рата.
ПОУКЕ
ВИЗАНТИЈСКЕ
II. Прикупљај обавештајне податке о непријатељу
и његовом духу и непрекидно надзири његове
ВЕЛИКЕ
активности. Ретко су ови напори узалудни. СТРАТЕГИЈЕ
III. Ратуј силовито али избегавај битке, поготово
велике, осим под веома повољним условима.
Користи силу дозирано, да се њоме убеди онај
који је склон да буде убеђен и да се порази онај
који још није подложан убеђивању.
IV. Уместо рата исцрпљивања и окупације земаља
изводи муњевите ударе и офанзивне упаде да се
разбије непријатељ, потом се брзо повуци. Циљ
није да се он уништи: сутра може бити савезник.
V. Тежити да се ратови добију привлачењем
нових савезника и променом односа снага:
дипломатија је важнија током рата него у
ПОУКЕ ВЕЛИКЕ
миру. Најкориснији савезници су најближи СТРАТЕГИЈЕ
непријатељу, јер га они најбоље познају. ВИЗАНТИЈЕ (II)
VI. Субверзија је најјефтинији пут до победе.
Ромеји верују да свако, чак и верски
фанатици, може бити поткупљен.
VII. Када дипломатија и субверзија нису
довољне, ратовати тактиком која користи
непријатељеве слабости, али избегавати
трошење својих снага. Нема журбе: чим
нестане један непријатељ, долази други.
Све се непрекидно мења, владари и државе
долазе и одлазе, само је царство вечно...