1.

Нишка декларација
Српска влада крајем 1914., након великих победа на Церу и Колубари,
формулише идеју о уједињењу југословенских народа као део свог ратног
програма. У јесен исте године, концепција уједињења није била потпуна, а
садржала је и неке противречности. Коначно решење остало је зависно од општег
тока рата. Свој ослонац Србија је нашла у Русији и Француској.
У програму уједињења Србија је требала да буде централни чиниоц
југословенског уједињења. Године 1914. размишљало се и о уједињењу Србије и
ЦГ, где би свака држава задржала своју посебност.
Године 1914. и 1918. нема политичких чинилаца који су били против уједињења и
стварања нове државе, само су идеје различите.
(Рецимо Јован Цвијић, један од припадника самосталне радикалне партије, залагао се
за југословенску конфедерацију америчког типа из ког ће касније настати
југословенска цивилизација. Љуба Стојановић наводи 7 федералних јединица од којих
би се састојала будућа држава, Коста Кумануди и Милан Грол су се залагали за
федерацију која би касније прерасла у балканску федерацију, а самосталним
радикалима припадао је и Божа Марковић. Социјалдемократска странка је тражила
формирање Југословенске федералне републике)
Визију југословенске државе Никола Пашић саопштио је својим најближим
сарадницима већ 29. јула 1914., дан по избијању рата. Да Србија жели да из рата
изађе уједињена са Хрватима, тј. у бољем случају са свим осталим Југословенима,
стављено је до знања силама Антанте још током августа, а званично 4. септембра у
циркуларној ноти да је ратни циљ Србије да се од Србије створи једна јака
југозападна словенска држава, у чији би састав ушли си Хрвати и сви Словенци.
Југословенски програм Србије, Пашић је темељио на националном јединству Срба,
Хрвата и Словенаца (једноплеменци) и међународним претпоставкама стварања
нове државе. Ратна независност је нагонила Пашића да у ратне циљеве, поред
југословенског програма, угради и програм уједињења Срба уколико се овај први
не би могао остварити.
Под притиском више политичких чинилаца, а највише тајне официрске
организације „Уједињење или смрт“, Пашић је пристао да се образује
општестраначка влада, као израз политичког јединства земље. Нова коалициона
влада, која је у међувремену створена од најјачих странака, на челу са
председником Николом Пашићем, изашла је са одговарајућом изјавом пред
Народну скупштину на седници у Нишу 7. децембра 1914. где је изјаву прочитао
Никола Пашић. Изјава садржи да је у рату циљ ослобођење и уједињење све наше
неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Дакле, поред борбе за независност
Србије, усвојен је програм за ослобађање Срба, Хрвата и Словенаца у
Аустроугарској, као и програм стварања заједничке државе.
Како се полази од интереса Срба, а не свих југословенских народа, Србија је овим
постала носилац уједињења. Југословенски програм је изазвао реакцију осталих
југословенских народа који су га посматрали као идеологију „освајачке политике
Србије“. По питању унутрашњег уређења Пашић је одбацивао федерализам и залагао
се за јединствену државу.
 Одредбе Нишке декларације су предочене посланицима државе Антанте, а овим
је декларација добила на међународној тежини. Декларација је такође
представљала основ сарадње српске владе и политичких емиграната у
Аустроугарској. Треба поменути и да се црногорска влада осетила заобиђеном
приликом доношења овог документа и то је замерила, чиме је само увећано
неповерење према Србији код представника ЦГ.
Истовремено појавила се и теоријска расправа Јована Цвијића о југословенству
(Јединство Југословена) која делује као теоријско образложење Нишке
декларације. Иначе, с краја 1914. потичу и прве карте будућих граница
југословенске државе.

2. Југословенски одбор
Политичари југословенске оријентације у емиграцији били су, поред осталих и: Анте
Трумбић, Фрањо Супило, Иван Мештровић, Никола Стојановић и браћа Газари.
Окупљање и рад ове емиграције подржавала је и финансирала српска влада. Рад се
заснивао на пропаганди о југословенском питању. У једном тренутку је српска влада овој
емиграцији предложила да се организационо конституише стварањем једног одбора са
седиштем у Лондону. Уследили су састанци политичких емиграната из Аустроугарске у
Фиренци 1914. године и Риму крајем 1914. почетком 1915. године. Пошто је постао познат
тајни Лондонски споразум1, маја 1915. године напокон је у Паризу основан Југословенски
одбор, а за председника изабран др Анте Трумбић, истакнути политичар из Далмације.
Непосредно по свом формалном конституисању Југословенски одбор је одбацио
Лондонски споразум, означио Србију и Црну Гору за протагонисте ослобођења свих
југословенских народа, а Југословене је третирао као јединствен народ.
Тако су се јавила два носиоца борбе за уједињење: српска влада и Југословенски одбор.
Међутим, ова два тела нису била равноправна током рата, нити су уживала исту моћ и
утицај. Српска влада, иако формално ван Атанте, била је спремна да са њом дели ратну
судбину. Ослањала се на Русију и остале савезничке државе и уживала њихову
дипломатску, војну и материјалну подршку. За остваривање својих државних циљева
српска влада је могла да рачуна на војску. Југословенски одбор пак, мада је бранио
интересе југословенских народа у Аустроугарској, није могао непосредно утицати на
политичке прилике у Монархији. Са друге стране, Одбор је финансијски зависио од
српске владе и у редове Одбора су улазили мање истакнути политичари. Истина, покушао
је да образује војне формације (Јадранска легија, Југословенска легија) од добровољаца из
САД и других савезничких држава, али је то довело до подозрења српске владе.
Југословенски одбор није био међународно признат.
Убрзо је дошло до сукоба између српске владе и Југословенског одбора око две ствари: 1)
уређења будуће државе и 2) међународног положаја Одбора:
1) Југословенски одбор на челу са Фрањом Супилом залагао се да будућа држава
буде заснована на федерализму. Будућу заједницу чиниле би историјске
1
Предвиђао да Италија добије Трст, Истру, Горицу, Кварнерска острва, Далмацију
 покрајине у следећем саставу: Србија са Војводином и Македонијом, Хрватска
са Славонијом и Далмацијом, Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора.
Овом се оштро супроставила српска влада на челу са Николом Пашићем, који
се залагао за централизам под изговором да се ,,не квари јединиство државе''.
2) Српска влада је Југословенски одбор посматрала као себи потчињено тело, чији
је задатак да пропагира српски програм уједињења. Овом се супроставио Анте
Трумбић, председник Одбора, који се залагао да Одбор буде признат као
равноправни чинилац у борби за уједињење.

3. Крфска декларација
Улазак САД у рат против Немачке и прекид дипломатиских односа са Аустроугарском,
6. априла 1917. унео је наду и оптимизам који је охрабрио председника српске владе
Николу Пашића, те је он 6/7 маја упутио позив Трумбићу да са још пет представника
југословенске емиграције дође на Крф да измене мисли о свим питањима. Стиче се утисак
да је Конференција сазвана изненада и да је нису посебно припремили ни српска влада ни
Југословенски одбор. Пашић је сазивањем конференције изразио тежњу да и у врло
неповољним условима по Србију очува њено место у решавању југословенског питања.
Влада је донела одлуку да званично преговара са Одбором, али да се том приликом не
доноси никакво решење о унутрашњем уређењу будуће државе. Резултат преговора била
је Крфска декларација, усвојена 20. јула 1917. године.
Мада српска влада није признала Југословенски одбор за равноправног чиниоца у борби
за уједињење, једна и друга страна сложиле су се да Срби, Хрвати и Словенци
представљају један народ. Српска влада је била спремна пристати на уједињење
југословенских народа у независну државу на начелу народног самоопредељења, а
Југословенски одбор је био спреман пристати на монархијско уређење будуће државе на
челу са српском династијом.
Крфска декларација је предвиђала:
- да се нова држава организује као уставна, демократска и парламентарна
монархија на челу са српском династијом Карађорђевића
- да нова држава има један грб, једну заставу и једну круну
- да се словеначки, хрватски и српски језик, као и два писма: ћирилица и
латиница, признају равноправним
- да се гарантује слобода исповедања три вероисповести: православља,
католицизма и ислама
Крфска декларација није разматрала положај Македоније и Црне Горе, пошто је српска
влада, уз сагласност Југословенског одбора, њихов статус сматрала својим унутрашњим
питањем. По мишљењу владе то питање је било у надлежности Уставотворне скупштине,
наравно после рата. Делегација Одбора је бројала 7 чланова; четворица Хрвата, двојица
Срба и један Словенац. Највећи број учесника на конференцији био на њеном пуном
(другом) заседању, кад је ту било 11 Срба, 4 Хрвата и 1 Словенац. Трумбић је поставио
захтев да српска влада прими Одбор као званичног представника Срба, Хрвата и
Словенаца из Аустроугарске, али је Пашић то одбио. Декларација је по Пашићу била
потез манифестационог карактера, политички компромис између националних програма
уједињења. Пашић је био против федерације јер она по њему не би донела јаку државу, а
Трумбић јер је сматрао да би Србија имала водећу улогу у тавкој организацији државе.
4. Политичке и националне прилике у Аустро-Угарској 1917-1918.
Значајну улогу у развијању свести о југословенству међу словенским народима у
Аустроугарској одиграла је тзв. Мајска декларација, која је донета од стране 33
представника Југословенског клуба на бечком парламенту. Мајска декларација је донета
два месеца пре потписивања Крфске декларације. Захтевала је решавање југословенског
проблема у оквиру монархије, а супроставила се српском програму уједињења, тј. праву
Србије да заступа словеначки и хрватски народ, као и да одлучује о њиховим судбинама.
Ову декларацију су маја 1918. године забраниле аустроугарске власти. Без обзира на све
покушаје (Нишка декларација, Југословенски одбор, Крфска декларација), решавање
југословенског проблема лебдело је у ваздуху све до средине 1918. године. Тек пошто је
Атанта решила да сруши Аустроугарску, међународне силе су се озбиљније позабавиле
југословенским проблемом. Треба поменути и став америчког председника Вудроа
Вилсона о праву малих народа Аустроугарске на аутономан живот, објављен 08. јануара
1918. у његових ,,14 тачака''.
5. Женевска декларација
Од 06. до 09. новембра 1918. године уз присуство председника српске владе, српске
опозиције, Југословенског одбора и Народног вијећа, одржана је Женевска конференција.
Том приликом је донета тзв. Женевска декларација, која је предвиђала:
- уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу
- оснивање Заједничког министарства са задатком организације нове државе до
сазивања уставотворне скупштине. На пример, Заједничком министарству били
би поверени унутрашњи и спољни послови нове државе, ратна морнарица,
поморска трговина
- да питање уређења нове државе: монархија или република, остане отворено до
сазивања уставотворне скупштине. У прелазном периоду функционисале би две
владе: српска влада и Народно вијеће.
Никола Пашић је покушао супроставити се овим предлозима, али је у Женеви остао
усамљен. Под притиском српске опозиције, Југословенског одбора, Народног вијећа и
сила Атанте, прихватио је декларацију. Одступањем од српског програма уједињења били
су угрожени српска буржоазија и династија. Стога је регент Александар изазвао кризу
владе, дезавуишући Пашића и избегавајући потврђивање декларације. Елиминацијом
Пашића, регент Александар је постао главни фактор у даљој борби за уједињење.
Декларацију потом нису признали ни Југословенски одбор ни Народно вијеће. Тако се као
нови државно-правни субјект појавила Држава Словенаца, Хрвата и Срба, која није била
међунарнодно призната.
6. Завршница процеса уједињења (велике народне скупштине, Адреса, одговор
Регента, проглашење уједињења)
У међувремену је Држава Словенаца, Хрвата и Срба, коју је са једне стране угрожавала
Италија, а са друге стране потресали револуционарани покрети, затражила помоћ од
српске војске, која је одмах одговорила на позив и продрла све до северо-западне границе.
У таквим приликама је 24. новембра 1918. године у Руми Народно веће Срема донело
одлуку за непосредним присаједињењем Срема Краљевини Србији.
25. новембра 1918. године у Новом Саду Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих
Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је одлуку да се Банат, Бачка и Барања
непосредно присаједине Краљевини Србији.
26. новембра 1918. године Велика народна скупштина Црне Горе донела је следеће
одлуке:
- да се краљ Никола Петровић Његош и његова династије збаце са црногорског
престола
- да се Црна Гора присаједини Краљевини Србији, те тако уједињена ступи у
државу Срба, Хрвата и Словенаца
28. новембра 1918. године Вијеће народних првака и посланика донело је одлуку о
припајању БиХ Краљевини Србији. Упутства, односно Напутак делегације Народног
вијећа (Државе СХС) која је крајем новембра 1918. године стигла у Београд, представљала
су неку врсту услова за уједињење. Упутства су предвиђала:
- да о уређењу нове државе одлучи свеопшта народна скупштина 2/3 већином
гласова
- да уставотворна скупштина донесе устав, одреди форму владавине и
унутрашње уређење
- да се уставотворна скупштина сазове најкасније у року од 6 месеци по
потписивању мира
- да до сазива уставотворне скупштине власт врши краљ, а законодавну
делатност Државно веће састављено од представника Народног вијећа,
Југословенског одбора и српске владе
- да изборе за уставотворну скупштину спроведе Државно веће
Делегација Државе СХС се није држала датих Упутстава због италијанске експанзије на
њене територије, револуционарних врења, као и чињенице да Народно вијеће није било
признато као правни субјект. Стога је делегација признала монархијски облик владавине и
династију Карађорђевић. Користећи све те околности, регент Александар је 01. децембра
1918. године прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама Словенаца и Хрвата у
јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина се простирала на
површини од скоро 250 000 квадратних километара и запоседала је централни део
Балкана. Поседовала је источну обалу Јадрана и тако била повезана са целим светом.
Железнице Словеније и Хрватске биле су повезане са земљама средње Европе.
Краљевина СХС се одмах суочила са спољним тешкоћама; стални немири на граници,
још увек непризната од међународне заједнице, са Албанијом (која је тежила да постане
италијанска колонија) је увек било неки проблема, а Бугарска је изражавала претензије
према Македонији (није желела да се одрекне Вардарске долине и Мораве), док је
Мађарска тежила реваншизму јер јој је одузета Војводина. Ситуација са Италијом је била
лоша. Италијани су до 1921. подржавали рестаурацију краљевине Црне Горе. Италија је
тако постала политичка опсесија Краљевине СХС, као раније Аустроугарска Србије.
Краљевина СХС је имала добре односе са Француском, која је Краљевину СХС
посматрала као стуб своје политике на Балкану. Француска је стипендирала студенте,
давала зајмове за набавку оружја и стабилизацију валуте. Од великих сила Француска је
имала највећи утицај у држави.
Француска и Енглеска признале су Краљевину СХС тек почетком јуна 1919., следећи
пример Норвешке, Грчке, САД и Швајцарске. Потписивањем Версајског уговора са
Немачком 28. новембра 1919. колективно је призната нова држава. Почетком новембра и
Ватикан је признао Краљевину СХС. На мировној конференцији у Паризу одржаној 1919.
положаје делегације СХС, коју је предводио Пашић, је био тежак јер није имала подршку
Антанте.
Године 1920., 12 новембра потписан је Рапалски уговор којим су регулисане границе
између Краљевине СХС и Италије. Овај уговор је био неповољан по Краљевину, али га је
прихватила из два разлога: због неповољних међународних прилика, као и због тежење
династије да са западним суседом изглади односе. Овим уговором Италија је добила
Истру, Задар, острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружу. Ријека је призната за независну
државу, али је тај статус задржала само до 1924. када ју је Италија припојила. Рапалским
уговором ван Краљевине СХС остало је више од пола милиона Хрвата и Словенаца.
Године 1920., 4. јуна потписан је уговор у Тријанону између Краљевине СХС и Мађарске,
којим је Краљевина добила Међумурје, Прекомурје, Славонију, Срем, део Барање, Бачку и
део западног Баната.
После извесних тешкоћа, 27. новембра исте године у Неију потписан је мировни споразум
са Бугарском, којим је Краљевина добила Струмицу, Босиљград и Цариброд, а
10. августа 1920. у Севру је потписан мировни споразум са Турском. Разграничавање
између Краљевине СХС и Румуније извршено је поделом Баната којом ниједна страна није
била задовољна. Румунији је Банат обећан као услов за приступање Антанти, а Србија га
је због етничког састава становништва сматрала својом територијом. Француска је
подржала склапање билатералних одбрамбених уговора између Краљевине СХС,
Чехословачке и Румуније 1920-21, ради очувања версајског поретка и онемогућавања
продора Аустрије, Мађарска, СССР и Немачке.
7. Државно правни провизоријум и Привремено народно представништво
Током прелазног периода, од проглашења уједињења до усвајања Видовданског устава,
власт у Краљевини СХС била је поверена:
- краљу, односно регенту Александру
- влади
- привременом народном представништву (ПНП)

После проглашења уједињења, требало је образовати владу, која би до потпуног

конституисања нове државе и доношења устава обављала све послове. Тако је већ 20.
децембра 1918. године образована прва влада Краљевине СХС.
Приликом избора председника владе регент Александар је погазио страначки споразум,
заобишао Николу Пашића и за председника изабрао Стојана Протића, првака Народне
радикалне странке. У новој влади, у коју су ушли представници најважнијих странака,
положај потпредседника је био поверен Антону Корошецу, положај министра
унутрашњих послова Светозару Прибићевићу, а положај министра спољних послова Анти
Трумбићу.
Влада је обухватала 17 министарстава, поред осталих, Министарство за Уставотворну
скупштину на челу са Албертом Крамером.
Оснивање владе представљало је значајан корак ка централизацији државне управе и
смањивању компетенција покрајинских влада. Наиме, са оснивањем владе престале су
функције Народног вијећа и Југословенског одбора. Покрајинске владе пак у Словенији,
Славонији, Хрватској, Далмацији, Срему... именовао је краљ, а потврђивала централна
влада.
Друга значајна институција у конституисању државе и припреми избора било је
Привремено народно представништво. ПНП је сазвано 24. фебруара 1919. године.
Међутим, његово оснивање било је предвиђено још Упутством Народног вијећа, а његово
оснивање је обећао својом прокламацијом од 01. децембра 1918. године и регент
Александар.
Друга важна институција у конституисању нове државе и припреми избора било је
Привремено народно представништво (ПНП), које је сазвано указом од 24. фебруара 1919.
године. Његово оснивање је било предвиђено још Упутством Народног вијећа, а његово
заседање је почело 16. марта престоном беседом Александра у име Петра I. Одлучујући
утицај на формирање ПНП имала је влада СХС.
За сталног председника изабран је Драгољуб Дража Павловић. У редове ПНП-а улазили
су представници свих југословенских покрајина. Превиђено је да има 296 посланика, али
их је било мање. Они нису непосредно бирани већ су делегирани. Алберт Крамер је
саставио списак кандидата за улазак у Народно представништво. Главни задатак ПНП био
је припрема избора за посланике Уставотворне скупштине. ПНП је имало улогу врховног
представничког и законодавног тела у Провизоријуму, било је подређено централној
влади која је често ограничавала његове компетенције јер је улогу законодавца
преузимала на себе. Влада је прописивала равноправност писма, језика, државне симболе,
чиме је решавала питања од уставног заначаја. ПНП је донело законе о држављанству,
изједначавању календара, о пороти, о школству и потврдило уговоре мира са Немачком и
Бугарском. Пре је представљало политичку трибину за разматрање политичких,
међународних и економских прилика, него што је стварно могло утицати на прилике у
држави. Комунисти су га жестоко критиковали, називајући га скупом самозванаца. У раду
ПНП долазило је до дужих пауза изазваних честим владиним кризама.
до августа 1919. влада Стојана Протића
август – новембар 1919. влада Давидовића.
фебруар – мај 1920. влада Стојана Протића
 влада Миленка Веснића
влада Николе Пашића
У представништву су били доминантни радикали и демократе као најјаче странке.
Демократско-социјалистички блок (Давидовић-Кораћ) залагао се за реформе и централно-
унитаристчки програм државног уређења. Опозицију су чинили радикали заједно са
Народним клубом и Југословенским одбором. Борба између владе и опозиције се водила
око избора за Уставотворну скупштину. Демократски блок био је за одржавање избора, а
парламентарни за одлагање. Формирањем концентрационе владе Миленка Веснића
блокови су се распали. Веснићева влада донела је Нацрт закона о избору посланика, који
је Народно представништво усвојило 2. септембра 1920. Укинут је изборни концензус,
жене и војници нису имали право гласа, а пасивно политичко право имао је сваки писмени
човек од 21/25 година. Број бирача је био око 2,5 милиона, а на изборе је иашао 1, 6
милиона гласача (око 65%). Нацрт закона је из бирачког тела искључивао Немце, Мађаре,
Италијане, Јевреје и Румуне.
Избори за Уставотворну скупштину одржани су 1920. године. Највише гласова добила је
Демократска странка, затим Народна радикална, па Комунистичка партија, ХРСС, ЈМО,
Хрватска тежачка странка, Хрватска заједница, Национална турска организација,
Републиканска организација, Хрватска странка права.
На изборима је учествовало 22 странке, од којих већина није добила ниједан глас.
Порастао је утицај комуниста, затим републиканаца, а ојачао је утицај републиканских
странака.
Уставотворна скупштина Краљевине СХС одржала је први састанак 12. децембра 1920. и
радила до 2. јула 1921. године када је претворена у Законодавну радну скупштину.
Редован рад Уставотворне скупштине почео је 23. децембра 1920., а председавао је Иван
Рибар.
8. Расправа о нацртима устава
Приликом расправе о Нацрту Устава као главно питање се поставило будуће уређење
државе. Сукоби су настајали на линији: централизам, федерација, аутономаштво. Корошец
је захтевао покрајинске аутономије и то на верској основи: три јединице са превагом
католика (Словенија, Хрватска, Славонија) и три јединице са превагом православаца
(Србија, ЦГ, Војводина) и једна мешовита заједница (БиХ са Далмацијом) - укупно 7.
Такав је био нацрт Југословенског клуба.
Радикали су се залагали за самоуправу, али која није базирана на историјским, верским,
племенским основама, које деле троимени народ. Слично су мислили и посланици ЈДС, па
је централистичко-унитаристички блок, блок најјачих странака, оформљен.
Најистакнутије личности блока биле су Пашић (Народна радиклана), Давидовић и
Прибићевић (ЈДС). Ја НРС и ЈДС федерација је била највећа опасност за државно и
национално јединство. Државотворне странке нису чинили само српски блок, јер су
чланови ЈДС били из свих југословенских земаља.
 Највећи противник блоку државотворних странака био је Стјепан Радић и ХРСС, која
није имала такву оријентацију. Они су почетком 1919. одбацивали уједињење на
централистичкој основи. Инсистирало се на хрватском националном идентитету и
формирању федерален Хрватске у саставу СХС.
(ХРСС ће у наредном периоду постати један од најутицајнијих политичких фактора у
Краљевини, отварајући тзв. хрватско питање. Због бојкота парламента и државних
институција, због тога што је странка личила на антидржавну и превратничку, Стјепан
Радић је ухапшен. По његовом налогу, Павле Радић, председник Хрватског сељачког
клуба, је марта 1925. изјавио да странка прихвата Видовдански устав и династију
Карађорђевић, па је променила име у ХСС. Ушла је у владу са радикалима 1925-27, а
радикали су тада окренули леђа Светозару Прибићевићу. ХСС је после тога учествовала у
СДК (Сељачка демократска коалиција), што је задало ударац великосрпској превласти,
зближавањем Радића и Прибићевића.)
Радикали су се у сопственој странци сукобили око питања будућег уређења, јер је
угледни првак Стојан Протић предлагао поделу на 9 историјских покрајина, уместо
уситњавања државе на административне области, где би свака покрајина имала добар део
законодавне и извршне власти у рукама који би спроводиле покрајинска скупштина и
влада. Ова замисао није привукла ни централисте ни федералисте и остала је ограничена
само на најужи круг Протићевих следбеника. Протић је бојкотовао Народну скупштину
настављајући да се залаже за своје идеје које је већина радикала схватила као позив на
разбијање државе и превласти српске буржоазије у њој.
Нацрт Југословенског клуба подразумевао је образовање шест покрајина на
конфесионалној основи - Јосип Самодлака се залагао за монархистички облик владавине и
деобу земље на 12 покрајина са знатним изворима прихода.
Југословенски муслимани (ЈМО) инсистирали су на значају обласних самоуправа, док је
Народни клуб (Хрватска заједница) предлагао поделу на 6 покрајина с тим што би
Македонија остала Србији, а Војводина била засебна. Савез земљорадника (Јован
Јовановић Пижон) је тражио формирање сељачке Скупштине која би била посредно
изабрана (преко задруга), те би тако држава била заснована на сељачком задругарству и
локалној самоуправи. Социјалисти су такође говорили о локалној самоуправи, али су
тражили републику.
Радикали су у борби за устав наступали заједно са демократама, налазећи се на истој
идеолошкој и политичкој платофрми; монархистички облик владавине, централистичко
уређење и унитарна држава. Инсистирали су на јединствености територије и увођењу
других мерила деобе (економских, саобраћајних и административних). Радикали су
подржавали идеју о троименом народу, а демократе су биле за идеју јединственог народа.
Нацрт Устава прихваћен је захваљујући гласовима ЈДС, НРС, ЈМО и Савеза
земљорадника. Представницима ЈМО је обећана материјална надокнада као и уступци у
погледу школске и верске аутономије, судства и фукнција у апарату власти.
9. Видовдански устав
Први Устав Краљевине СХС донет је 28. јуна 1921. године и познат је као Видовдански.
Изгласала га је Уставотворна скупштина, а потврдио регент. Настао је сарадњом круне и
скупштине.
Држава је дефинисана као уставна, наследна и парламентарна монархија, иако су ХРСС
и КПЈ чинили значајну републиканску опозицију. У самом имену државе препознаје се
компромисни унитаризам. Званични језик био је српско-хрватско-словеначки што је
очигледно била вештачка формулација. Комбинацијом су добијени грб, химна и застава.
Химну су чиниле три строфе Боже правде, Лијепа наша домовино и Напреј застава славе.
Потврђена је и равноправност језика и оба писма.
Уставна решења су давала владару предност над народном скупштином. Законодавну
власт имали су краљ и народна скупштина, коју је он сазивао и распуштао. Краљ
потврђује законе, заповеда војском и представља земљу у иностранству.
Држава је била подељена на области, округе, срезове и општине према природним,
социјалним и економским мерилима. Именовано је укупно 33 области. Циљ је био
разбијање историјских покрајина и увођење бановина. На челу области се налазио велики
жупан којег је именовао краљ. Предвиђено је и постојање органа самоуправе, али са
ограниченим ингеренцијама. Државна управа је контролисала органе самоуправе.
Политичка права грађана: бирачко право, право на удруживање, збор и договарање,
слободу штампе, активно и пасивно политичко право ограничени су старошћу. Војска није
имала право гласа, предвиђено је приватно власништво и начела економског либерализма.
Измене Устава доноси Народна скупштина са краљем, на предлог скупштине или краља.
Видовдански устав је гарантовао једнакост пред законом, слободу штампе, збора и
договора, слободу вероисповести. Устав је прокламовао начело поделе власти:
законодавна, извршна, судска.
Краљ је имао право потврђивања закона. Министри су били одговорни краљу,
скупштини по самом закону, а у стварности искључиво краљу. Он је именовао чланове
владе (министре и председника), што је обезвређивало парламентаризам. Краљ је био
неприкосновена личност, није могао да буде позван на одговорност, тј. да буде тужен. Био
је врховни заповедник војске, а ослањао се на тајну организацију Бела рука, на чијем челу
је био генерал Петар Живковић, командант краљевске гарде.
Из свега овог следи закључак да је по доношењу Видовданског устава права монархија,
без обзира на формално постојање Народне скуштине, као врховног органа власти. Да је
то била права монархија потврђује и члан Устава који предвиђа да се ни промена Устава
не може донети без краљевог одобрења. Ниједна скупштина у периоду 1921-29 није
испунила свој четворогодишњи мандат.
10. Карактеристике парламентарног живота
Политичко-страначки живот у Краљевини СХС чиниле су странке од којих су неке
постојале и пре 1918., а друге биле тек створене. Краљевина СХС је парламентарни систем
наследила од Србије.
Две најутицајније странке биле су Демократска и Радикална. Демократска странка је
била новоформирана (фебруар 1919. у Сарајеву), а формирале ју је више либералних
странака, групе и појединци са простора целе државе, док су с друге стране Радикали били
стара хомогена странка, раширена углавном у Србији и другим српским крајевима.
Демократска странка је искључивала све покрајинске, верске, племенске и друге разлике.
Јединствена држава за јединствени народ - југословенски.
Народна радиклна странка је углавном била србијанска и српска странка, па су
покушаји ширења (нпр. у Словенији) дали слабе резултате. То је била странка ситног и
средњег грађанства, чиновништва, војске и сељаштва. Радикали су се залагали за
компромисно југословенство, говорећи о троименом народу, али поштујући племенске
индивидуалности. Пашић је био први човек и симбол странке. Сваки покушај оспоравања
његове доминације у странци завршавао је одстрањивањем из странке, као што је био
случај са Стојаном Протићем. По питању уређења државе НРС се није разлоковала од ДС
- централизована јединствена држава са локалним самоуправама по природним социјално-
економским границама. Након смрти Пашића 1926. НРС се осипа и потпада под утицај
двора.
И у ЈДС су постојала различита струјања, што се видело када се Привићевић одвојио и
са присталицама формирао Самосталну демократску странку. Са Давидовићем се
Прибићевић разишао у погледу уступака Хрватима. По њему су сви становници нове
државе били југословени, а сви који су другачије мислили били су сепаратисти и
непријатељи државе.
ХРСС је наследница ХПСС (пучка) у новим условима. ХПСС је основана 1904. од
стране браће Антуна и Стјепана Радића. Она се од почетка залагала за државну Хрватску и
доминацију сељаштва. Од почетка је била носилац борбе против централизма и
унитаризма, па је због тога од малограђанске и сељачке странке полако прерасла у
хрватски национални покрет. Залагала се за дуално уређење Краљевине.
СЛС је формирана крајем 19. века и била је главно упориште клерикализма у Словенији.
Програм СЛС је предвиђао да целокупна друштвена и политичка активност мора бити
заснована на принципима католичке цркве. Залагала се за државу у којој ће постојати
аутономне јединице, до којих би једва свакако била словеначка. На челу СЛС био је Антон
Корошец. Није гласала за Видовдански устав бојећи се да ће изгубити престиж у
Словенији.
ЈМО је основана 1919. и штитила је интересе богатих муслимана борећи се против
србизације и кроатизације муслиманског живља. ЈМО се залагала за децентрализацију и
широку аутономију, где би БиХ била једна од аутономних јединица. Прихватила је
монархију и династију Карађорђевић, залагала се за равноправност вероисповести,
тражећи да се у Уставу нагалси да је ислам равноправан за хришћанском вером. Захтевала
је поштовање шеријата у државним институцијама (нпр. да се муслиманском војнику
пружи одговарајућа храна и да се ослободи тешких служби у време рамазана).
Краљ Александар је био противник јаких странака и јаких страначких лидера, а преко
дворске камариле је стварао своје упориште у странкама.
Парламентаризам у СХС карактеришу честе промене влада, чести ванредни избори и
велики број странака, што сведочи о степену политичке нестабилности. У периоду од
1921. до 1929. било је чак 23 министарских криза. Само две владе - Миленка Веснића
(1920) и Николе Узуновића (1926) - су оборене у скупштини. Све остале је сменио сам
краљ. Било је пуно странака, на изборима 1925. чак 45. Странке су брзо мењале своја
становишта и правиле велике преокрете у својој политици. Вршиле су прегруписавања и
стварале парламентарне савезе и блокове, окупљајући се око неког питања или идеје.
Главна борба је вођена између две струје: централистичко-унутаристичке, која се залагала
за монархијски облик владавине и федералисичке која се залагала за деобу власти и нов
концепт државе. Велики блок 1922. је био Хрватски блок (ХРСС, Хрватска заједница,
Хрватска странка права, Хрватски раднички савез).
11. Атентат у скупштини
Атентат у Народној скупштини је извршен 20. јуна 1928. године када је Пуниша Рачић,
српски политичар из Црне Горе, на седници Народне скупштине Краљевине
СХС пиштољем убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке. Рачић је
упуцао пет чланова ХСС, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика
су одмах убијена, док је Стјепан Радић смртно рањен преминуо месец дана касније.
20. јуна 1928, и овако веома бурна седница Народне Скупштине је ескалирала током
наступа радикалског посланика Томе Поповића, који је вербално напао Стјепана Радића,
који је одбијао да се укључи у дискусију, и упркос опомени председника скупштине,
запретио да ће „Ако се ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље
продужи са вређањем, да ће његова глава пасти. Ја вам господо то кажем и од тога не
бежим! Ја вам то јамчим!". Тому Поповића је за говорницом заменио Пуниша Рачић,
радикалски посланик из Црне Горе, који је, пошто је поздравио држање посланика
Поповића и сам запретио „И господо, као Србин и народни посланик према својој нацији
и отаџбини отворено кажем, да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити
интересе српства..." Пошто је посланик Прибићевић казао „Хоћете да се у Лондону чује да
се овде прети оружјем!" Рачић је наставио „Има неколико година, откад је требало да се
наша држава консолидира, кад је требао наш народ да искористи, што је стекао у рату
својим јунаштвима и верношћу према савезницима. Све дотле је један део народа
употребљавао, што је најгоре, клевете да омета сређење, и издавао интересе нашег народа
и ове наше државе." На оптужбу о издаји дошло је до великог узбуђења у редовима
Сељачке и Самосталне демократске странке. Изреволтиран, посланик ХСС-а Иван
Пернар, пришао је Рачићу који је силазио са говорнице и довикнуо му: „Опљачкао си
бегове!" Рачић је прво позвао председавајућег да казни Пернара, и вратио се на говорницу,
где је узвикнуо „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме.
Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!" Председник
скупштине је у том тренутку из неразјашњених разлога напустио дворану. Тада је Рачић
извадио пиштољ и са неколико хица убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана
Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа умрети.
Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се
неће вратити у скуптшину у којој је убијено неколико њених посланика. 1. августа, на
састанку у Загребу, су осудили проглашење Краљевине СХС од 1. децембра и затражили
да се преговори о уједињењу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8.
августа 1928. 1. септембра 1928. конференција Хрватске странке права у Загребу доноси
одлуку о самосталности и независности Хрватске.
6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић уводи диктатуру којом се онемогућује
сваки легални политички рад. Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте
Павелић тајно оснива УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) у Загребу,
ради борбе против наводне тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за
остварење самосталне хрватске државе.
12. Увођење диктатуре краља Александра
6. јануара 1929. краљ Александар је завео апсолутистички режим суспендовањем
Устава, забраном деловања странака и удружења племенског и верског карактера.
Народна скупштина је распуштена, а на место председника владе постављен је Петар
Живковић. Александар је сматрао да је дошао тренутак у коме између њега и народа не
сме више бити посредника, а да је парламентаризам пропао и поред свих прилика које је
имао. Парламентаризам је довео до политичког расула и пуцњаве у скупштини.
Закон о краљевској власти, донет истог дана кад и Прокламација, потврдио је да је
Краљевина СХС наследна монарија, да је краљ носилац целокупне власти, заповедник
војске, носилац законодавне власти као доносилац и проглашивач закона. Краљ је
постављао чиновнике и додељивао војне чинове.
Са историјске тачке гледишта, Шестојануарска диктатура била је логична последица
процеса учвршћивања краљеве власти. Прелаз на диктатуру је припреман, о чему сведоче
законски акти који су ступили на снагу заједно са Прокламацијом. Основу диктатуре
чинила је војска, полиција, група дворских демократа, органи правосуђа, жандармерија
као и буржоазија свих народа. Шире југословенско обележје влади Петра Живковића краљ
је дао укључењем хрватских политичара у њу - преко Антона Корошца у влади је била и
СЛС. Народ је сматрао да ће период без политичких странака донети решење актуелне
кризе која је све више оптерећивала сељаштво. Диктатура је омогућила власти да се
обрачуна са непожељним личностима на политичкој сцени. Главни мотив диктатуре није
било уништење комуниста, иако је на њих вршен велик притисак. Александра је у
тренутку увођења диктатуре више бринула српска опозиција него хрватска, предвођена
Мачеком.
Диктатура је радила на стварању друштва која би представљала интегрално
југословенство. Осниване су у брзо гашене новине које подржавају југословенску идеју,
радило се и на придобијању припадника истакнутих странака. Режимска штампа је остала
чврсто уз краља. У Македонији и Хрватској долази до оживљавања сепаратистичких
снага. Анте Павелић је напустио Хрватску. Био је посланик Хрватске странке права која се
залагала за независну Хрватску, а у иностранству је основао терористичку делатност
усташа. Диктатура се није обрачунавала са грађанском класом, али су сукоби са
комунистима били крвави. Комунистички режими широм света нападали су диктатуру у
Краљевини СХС јер је она прекинула процес опоравка партије који је започео 1928.
Тежило се сузбијању комунистичке делатности на сваки могући начин. Краљ укида
поделу земље на области и племена, а 3. октобра 1929. Краљевина СХС постаје
Краљевина Југославија. Краљ није инсистирао на одбрани српског имена, коју је
потенцирао Пашић. Земља је подељена на 9 бановина:

Дунавска - Нови Сад; Дринска - Сарајево; Моравска - Ниш

Савска - Загреб; Зетска - Цетиње; Приморска - Сплит

Врбаска - Бања Лука Вардарска - Скоље; Дравска - Љубљана

Тежило се разбијању историјских целина, економичнијој администрацији,бољем развоју

саобраћаја, разбијању покрајинско-историјских обележја покрајина и јачању српског
елемента у свим областима. Промена имена је била само још један одраз одбацивања
племенских обележја.

13. Диктатура краља Александра од проглашења до доношења устава

Закон о краљевској власти и врховној државној управи

Према овом закону Краљевина СХС представља наследну монархију у којој краљ
ужива целокупну власт, на пример: он је врховни заповедник војске, он доноси и
проглашава законе... Одредбе Видовданског устава о уставној и парламентарној
монархији су заобиђене.

Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави

Овај закон забрањује рад оним странкама и организацијама са верским и

племенским обележјима

Закон о штампи

Овај закон је био рестриктиван и предвиђао је стварање јавног мњења

Закон о општинама и самоправама

Овај закон предвиђао је стварање добре локалне управе

Закон о Суду за заштиту државе

Овај закон је предвиђао институционалну заштиту законодавства диктатуре

Краљ Александар је у завођењу диктатуре уживао на унутрашњем плану подршку: војске,

полиције, судства, хрватских финансијских кругова и дворске камариле. Од међународних
сила пак подршку су му пружиле Француска и Чехословачка, земље са највише страног
капитала у Краљевини СХС.

Сељаштво није пружило отпор завођењу диктатуре, јер је од краља очекивало решавање
социо-економске кризе. Српска опозиција се такође није супроставила, јер после
доношења закона о забрани рада странака са националним обележјима, она није била
способна за ванпарламентарну, тј. неполитичку борбу. Хрватска опозиција није пружила
отпор, јер се надала коначном решавању хрватског питања.

Краљ је осудио и протерао неке истакнуте политичке личности, које су могле угрозити
његову политику, на пример: Светозара Прибићевића, Влатка Мачека, Антона Корошеца...

После неуспелог покушаја оружаног устанка (1929), многи чланови КПЈ похапшени су и
осуђени на 82 процеса организована пред Судом за заштиту државе од 1929. до 1932.
године. Пред Судом комунисти су одговарали за политичке злочине и антидржавну
заверу. Многи су били и убијени, на пример, Ђуро Ђаковић, секретар КПЈ.

14. Устав из 1931.

Диктатура се одмах суочила са економских проблемима који су настали као поседица
светске економске кризе. Бујали су национални покрети, деловала је КПЈ, јасан је био
сепаратизам, као и отпор грађанске опозиције у Србији, док ни сам врх диктатуре није био
сагаласан по питању начина владавине; Војислав Маринковић је био да за то да се
апсолутизам замени уставом, а Петар Живковић за продужетак диктатуре. Ни стварање
Југословенске националне странке (ЈНС) није помогло режиму. Економска ситуација је
натерала владара да наметне диктатуру, али економски проблеми нису решени.

У лето 1931. краљ преговара са Ацом Стојановићем, вођом радикала, у циљу

проширења основе режима, такође и са Корошцем, али преговори нису дали резултата. С
друге стране подршка Француске и Чехословачке јењава.

Октроисани устав из 1931. је давао привид враћања на стање пре 1929. године. Одржани
су избори 1931. за Народно представништво, али без учешћа опозиционих снага, чија
делатност је била забрањена.

Септембарски устав није укинио диктатуру. Он је чак вешто избегао термин

парламентаризма. Устав је предвиђао уставну и наследну монархију на челу са династијом
Карађорђевић.
Уставом је формиран дводомни парламент под називом Народно представништво, које се
састојало од: Народне скупштине и Сената. Посланици Народне скупштине бирани су на
општим изборима, а чланове Сената делегирали су Народна скупштина и краљ. Да би
један закон био пуноважан морао је проћи кроз оба дома и на крају бити признат од стране
краља. Овим краљ опет добија предност над парламентом.

Овим уставом краљева овлашћења су проширена у односу на Видовдански устав. На

пример, 116. чланом Септембарског устава краљ је добио право да дела мимо Устава и
закона у случају ванредних ситуација. Ванредне ситуације пак нису биле јасно
дефинисане тако да су се могле широко тумачити.

Према Октроисаном уставу, Југославија и даље остаје централистички уређена држава;

није се одустајало од идеја централизма и националног унитаризма - уставна и наследна
монархија, краљ остаје неприкосновен, проглашава законе, сазива Народну скупштину,
представља државу у иностранству. Устав из 1931. је садржао поделу на бановине,
уведену још 1929. године, а посебну јединицу чинила је Управа града Београда.
Бановинска већа и бановниски одбори постали су самоуправна тела, увдене су и општине.
Настављена је одбрана политике унитаризма и југословенства, упркос ранијем неуспеху.
Ипак, било је очигледно да је режим био приморан да се одрекне самопрокламованог
јединства, о чему сведочи сам устав, организовање избора и сазивање Народног
представништва.

Први јавни протест против диктатуре биле су студентске демонстрације у Београду

октобра/новембра 1931. које су имале одјег на Љубљанском универзитету и Загребачком
свеучилишту. Демонстрације су тргле и политичке снаге у Србији које су се
супротстављале диктатури.

15. Загребачке пунктације, писмо пријатељима Љубе Давидовића, Новосадске,

Спахине и Корошчеве пунктације

После доношења Устава политички живот је у Краљевини постепено оживео. Политичке

странке, критикујући диктатуру, показале су да њоме нису решена акутна питања
привредног и друштвеног развоја. Слабљењем диктатуре почела је поновна актиност
опозиционих грађанских странака. Први јавни протест против дикатуре био је
организован на Београдском универзитету октобра/новембра 1931. године од стране
комуниста. Председник владе Живковић морао је да плати цех одласком са политичке
сцене априла 1932, уступајући место Војиславу Маринковићу.

КПЈ је диктатуру називала фашистичком. Наиме, сарадња са финансијским круговима,

приврженост војске и сурови прогони противника давали су режиму обележја фашистичке
владавине. Са друге стране завођење диктатуре допринело је оживљавању
сепаратистичких тенденција у Хрватској и Македонији. Један број посланика Хрватске
странке права, међу њима и Анте Павелић, емигрирао је у иностранство, стварајући тамо,
уз помоћ Италијана и Немаца, усташку организацију. У Македонији су пробугарски
елементи, под видом борбе за њену аутономност, појачавли своју антијугословенску
пропагандну делатност.

Године 1932. по први пут са опозиционим ставом после 1929. иступа СДК. На састанку
СДК у Загребу у новембру 1932. донете су Загребачке пунктације или Пунктације
Сељачко-демократске коалиције У овом документу се истиче да је народ извор
политичког ауторитета, а сељаштво темељ организације свеукупног живота. Осуђује
се ,,србијанска хегемонија'' и тражи враћање на 1918. годину и нови договор о устројству
државе.

Требало је повести борбу против ње у циљу њеног одстрањивања, а у будућности избећи

хегемонију било које заједнице над осталим. Будућа држава је морала да искључи било
какву превласт једног или више чинилаца над другима, да се конституише на слободној
вољи њених чланова и споразумом утврди послове од општег интереса. Језичким
мањинама предвиђена је заштита права и интереса.

На скупу који је донео Пунктације присуствовали су њени представници Влатко Мачег,

Дуда Бошковић, Хринко Кизман, Јосип Предавец, Сава Косановић, Јурај Шутеј, Анте
Трумбић и Миле Будак. Последња двојица су се залагала за јединство хрватског народа у
постављању питања државног уређења и положају хрватског народа.

16. Атентат у Марсеју

Краљ Александар Карађорђевић је убијен 9. октобра 1934. године у Марсеју. Атентат су

организовале и извршиле усташе и ВМРО, уз помоћ Италије и Мађарске. Поред
југословенског краља, жртва је био и Луј Барту, француски министар спољних послова,
који је преминуо у болници, као и генерал Жофр који се опоравио пет месеци након
рањавања. Судски процес је вођен у Екс-ан-Провансу / Екс ла Шапелу против завереника
и саучесника и на њему је утврђена веза између усташа и ВМРО-а. Случајем се бавио и
специјални комитет Друштва народа који је дошао до закључка да не постоје докази о
умешаности страних влада у атентат.

Документа италијанског и мађарског порекла сведоче о умешаности ове две државе у

атентат. У историографији се водила полемика не само о државама које су биле умешане,
већ и о главном мети атентата. Совјетски историчари су главни заговорници теорије о
умешаности немачке документације о операцији „Тевтонски мач“. По њиховом мишљењу
главна мета био је француски министар Барту, а основни политички мотив за убиство
било је уклањање једног од творца и протагониста идеје о колективној безбедности у
Европи. Ипак, докази о умешаности Италије и Мађарске су чвршћи и у науци оцењени као
веродостојнији. Ове две државе су у убиству краља Александра виделе шансу да уклоне
водећу личност Краљевине Југославије и тиме ослабе државу, користећи припаднике
усташког покрета и ВМРО-а као егзекуторе.
 Према тестаменту краља Александра, малолетном краљу Петру постављено је
намесништво које су чинили кнез Павле Карађорђевић (Александров брат од стрица
Арсенија), др Раденко Станковић (министар правде и сенатор) и др Иво Первић (бан
савске бановине). Смрт краља означила је и крај диктатуре, обнављање партијског живота
у Краљевини и отварање свих неразјашњених питања која су увођењем диктатуре остала
нерешена; пре свега била питања унуштрањег уређења државе.

Напуштена је војна диктатура, али не и централизам и унитарна идеологија. Влада

Богољуба Јевтића се јануара 1935. изјаснила за поштовање Октроисаног устава и
јединствену Југославију, као „аманет краља мученика“. Иако је на изборима маја 1935.
добила више гласова од опозиције (СДК и србијанске опозиције), због притиска и
малверзација осуђена је на пропаст. На власт је дошао Милан Стојадиновић.

17. Влада Милана Стојадиновића- унутрашња, спољна и привредна политика

Године 1934. у Марсељу је убијен краљ Александар. На престолу га је требао наследити

син Петар II. Међутим, како је овај био малолетан власт је преузело намесништво на челу
са кнезом Павлом, краљевим братом од стрица, Раденком Станковићем, сенатором, и
Иваном Перовићем, баном Савске бановине.

На петомајским изборима 1935. године смењена је влада Богољуба Јевтића, пошто није
успела споразумети се са хрватском буржоазијом. На место председника владе доведен је
уз подршку кнеза Павла и Британаца Милан Стојадиновић.

Милан Стојадиновић је био један од најбогатијих људи тадашње Југославије. Два пута је
био министар финансија: 1923. у влади Николе Пашића и 1935. у влади Богољуба Јевтића.

Влада Милана Стојадиновића ослањала се на кнеза Павла и ЈРЗ – Југословенску

радикалну заједницу.

ЈРЗ представљала је савез дела српских радикала, које је предводио Милан Стојадиновић,
затим, Словенске људске странке, коју је предводио Антон Корошец и напокон,
Југословенске муслиманске организације, коју је предводио Мехмед Спахо. ЈРЗ је себе
сматрала за наследником радикала, а у Милану Стојадиновићу је видела наследника
Николе Пашића. На политичкој сцени потиснула је Југословенску националну странку,
чији утицај слаби после краљевог убиства. ЈРЗ се залагала за државни централизам и
унитаризам.

Дошавши на место председника владе, у жељи да реши хрватско питање Милан

Стојадиновић је Влатку Мачеку, прваку Хрватске сељачке странке, понудио неколико
места у влади. Међутим, Мачек је свој улазак у владу условио равизијом Устава из 1931.
године. Стојадиновић пак је одбио његов захтев. Наиме, Стојадиновић се залагао за
државни централизам и унитаризам под вођством српске буржоазије. Био је заговореник
тзв. реалног југословенства; признавао је постојање племенских разлика народа
Краљевине, али је исто тако сматрао да се те разлике могу превазићи економским везама.

Против ревизије Устава био је и кнез Павле.

У жељи да ојача свој унутрашњи, као и међународни положај, Стојадиновић се повезао са

силама Осовине – Италијом и Немачком. Надао се да ће овим онемогућити сарадњу
хрватског националног покрета са ове две земље, као и паралисати рад Анте Павелића и
усташке емиграције.

Време, гласило ЈРЗ, чији је уредник био Стојединовићев брат, повољно је писаo о Италији
и Немачкој, а преносио је Герингове и Гебелсове говоре. Гроф Ћано је тврдио да је ЈРЗ
била копија фашистичке странке

Стојадиновићева блокада хрватског питања допринела је наглом јачању хрватске

опозиције. Његово диктаторско понашање, као и оријентација на сарадњу са Немачком и
Италијом пак допринеле су јачању српске опозиције.

Споразум у Фаркашићу и Конкордат (унутрашња политика)

Незадовољне владом Милана Стојадиновића хрватска и српска опозиција удружиле су се

у Блок народног споразума. Резултат удруживања СДК и Удружене српске коалиције 2 био
је тзв. споразум у Фаркашићу код Загреба, донет 08. октобра 1937. године.

Споразум је предвиђао:

-
формирање концентрационе владе
-
укидање Устава из 1931. године и доношење привременог закона
-
привремени закон је подразумевао
- монархистички облик владавине на челу са династијом Карађорђевић
- парламентаризам
- гаранцију грађанских и политичких слобода
- доношење изборног закона, изборе за Уставотворну скупштину и
доношење устава гласовима Срба, Хрвата и Словенаца
Милан Стојадиновић, као ни кнез Павле нису пристали на овај споразум, изговарајући се
малолетношћу Петра II.

Углед Милана Стојадиновића озбиљно је пољуљан у вези са конкордатом. Наиме, 1935. у

Риму је потписан конкордат између папе и Краљевине, али том приликом он није био
усвојен. Милан Стојадиновић је прво желео постићи споразум са Српском православном
црквом (СПЦ) и потом покренути питање усвајања конкордата у Народној скупштини из
два разлога: не би ли се приближио Ватикану и Италији и не би ли остворио повољније
односе са католичким верницима у Хрватској. СПЦ се изјаснила против усвајања
конкордата, као и српске опозиционе странке. До кулминације је дошло јула 1937. године
2
коју су чиниле НРС Аце Станојевића, ДС Љубе Давидовића и СЗ Јована Јовановића
када су поворке православних свештеника и присталица, предвођене патријархом
Варнавом, демонстрирале улицама Београда. Свети синод СПЦ запретио је
ескомуникацијом оним посланицима који буду гласали за конкордат. СПЦ је у
конкордату видела опасност по свој положај. Милан Стојадиновић је на крају био
принуђен одустати од своје намере.

Спољна политика

Године 1934. у Марсељу је убијен краљ Александар. На престолу га је требао наследити

син Петар II. Међутим, како је овај био малолетан, власт преузима намесништво на челу
са кнезом Павлом, краљевим братом од стрица. Кнез Павле је преко владе Милана
Стојадиновића зацртао два спољнополитичка циља: ,,већ данас'' се приближити Берлину, а
затим ,,сутра'' поправити односе са Римом.

Године 1935. Италија је напала Етиопију, а 1936. године Немци су заузели Рајнску област.
Пошто су и Британија и Француска заузеле став немешања, Краљевина Југославија је била
принуђена одбацити политику ослањања на Француску и усвојити политику
неутралности. Хоптнер сматра да је циљ ове политике био добијање времена и
проналажење начина да се одржи југословенска држава.

У међувремену, Мала атанта је изгубила сваки значај. Чехословачка је ступила у савез са

СССР, јер се бојала немачког припајања Аустрије. Румунија и Југославија пак биле су
спремне прихватити Аншлус (припајање) радије него да се у Подунављу поново успостави
династија Хабсбурга. Француска је покушала обновити Малу атанту, али у томе није
успела.

Југословенско-турски односи важили су као добри, нарочито после посете краља

Александра Турској 1933. године. Посета Милана Стојадиновића октобра 1935. освежила
је и продубила ове односе. Кемал Ататурк је у разговору са Стојадиновићем да
Југославија и Туркс атреба да иду заједно и истрају на том путу. Од пада владе Милана
Стојадиновића па до немачког напада на Југославију, југословенско-турски односи су
пролазили кроз кризу, која је била последица заоштравања односа између великих сила.
Турска је октобра 1939. закључила савез са Британијом и Француском, тзв. Анкарски
пакт.

Када су у питању односи са Бугарском, Милан Стојадиновић је по повратку из Турске

свратио до краља Бориса и предложио му пакт о пријатељству. Југославија је допустила
Бугарској да наоружа војску што јој је по Неијском уговору било забрањено. Пакт је
потписан 1937. у Београду. По споразуму из Солуна 1938. балканске државе су се одрекле
силе у решавању међусобних односа и пристале да Бугарска повећа опсег своје војске.
Занимљиво да Бугарска, и поред закључења свих споразума, није престајала да ровари по
јужној Србији.
 Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата, она није била задовољна
одредбама Версајског уговора о миру, нарочито у односу на Југославију. Све време
између два рата Италија је подржавала стварање и одржавање обруча око Југославије. Тај
обруч чинили су Аустрија, Мађарска, Бугарска и Албанија. У годинама пред Други
светски рат, југословенске владе су биле озбиљно заинтересоване за побољшање односа са
Италијом. Током 1936. долазила је иницијатива за приближавање Југославије и из Берлина
и из Рима. Ћано је преко Јована Дучића, југословенског амбасадора у Риму, први дао
иницијативу за почетак преговора. Стојадиновићев пад је непријатно деловао у Риму и
Берлину, јер су обе стране Стојадиновића сматрале својим пријатељем, а према његовом
наследнику (Александар Цинцар-Марковић) нису гајили симпатије.

Односи су се углавном ограничавали на привредне везе, а све до 25. марта 1941. између
Немачке и Југославије није склопљен ниједан плитички уговор. Краљ Александар је желео
да успостави добре односе са Немачком, која је почела да се уздиже. Но, убиство краља
Александра прекинуло је развијање ових односа. Милан Стојадиновић је посетио Немачку
1938. где га је Хитлер уверавао да између Немачке и балканских земаља нема никаквих
спорних питања. Немачки интереси на Балкану су били једино економске природе, никако
политичке. Пад Милана Стојадиновића и влада Драгише Цветковића изазвали су у
Берлину велико разочарање.

Привредна политика Милана Стојадиновића

Велика светска економска криза 1929. је у Југославију стигла са малим закашњењем.

Ситуација је као и у многим другим земљама била катастрофална. Тек је нови програм
владе Богољуба Јевтића из фебруара 1935. наговестио привредни програм. По том
програму, чији је творац био Милан Стојадиновић, министар финансија, требало је
оживети привреду, помоћи земљорадницима, изградити путеве, повезати приморје и
остале делове земље. Влада је решила да изгради пут од мађарске границе до Ниша и
бугарске границе, а такође и пут Београд-Загреб-Љубљана што је услед недостатка
средстава остало недовршено. За време Милана Стојадиновића подигнуто је више
електричних централа. Стојадиновићева влада је тежила да олакша положај сељаштва.
Она је посебном уредбом отписала 50% земљорадничких дугова, омогућила сељацима
нове зајмове, повећала је цену пољопривредних производа. Формиран је аграрни блок са
Румунијом и Мађарском.

Као орган државне економске политике настао је ПРИЗАД (Привилеговано извозно

друштво) које је куповало, продавало и извозило пољопривредне производе. Најважнија
грана саобраћаја биле су државне железнице. Развој индустрије 1935-37 био је велики.
Инвестирало се у металургију и ратну индустрију, појавило се пуно нових предузећа у
области текстилне индустрије. Доста се сарађивало са Немачком. Тајним протоколом 31.
јула 1940. предвиђено је јачање трговине између Југославије и Немачке.
18. Пад Милана Стојадиновића

На последњим општим изборима у Краљевини Југославији, одржаним 11. децембра 1938.

године, највише гласова (55%) добила је ЈРЗ Милана Стојадиновића. Друга на листи са
44% гласова била је коалиција СДК и Удружене српске коалиције, коју је предводио
Влатко Мачек и која се залагала за спровеђење споразума у Фаркашићу. Трећа на листи са
1% гласова био је Збор Димитрија Љотића, адвоката из Смедерева и пријатеља покојног
краља.

Задружна борбена организација рада или Збор настала је 1935. године. Била је то
антикомунистичка и антилиберална организација под утицајем национал-социјализма и
фашизма. Залагала се за приближавање Југославије Немачкој и предлагала организацију
сталешке државе са парламентом састављеним од представника сталежа.

Избори одржани децембра 1938. показали су да је дошло до јачања ХСС, као и да су

Хрвати били уједињени, односно Срби подељени у својим захтевима. На пример, део Срба
је гласао за ЈРЗ, део за Удружену српску коалицију.

После избора, ХСС Влатка Мачека је одбила да уђе у скупштину. Изјаснила се за право
народа на самопредељење. Мачек је желео решити хрватско питање у оквирима
Југославије. Међутим, насупрот његовој струји у странци, постојале су и снаге деснице,
које су биле за издвајање Хрватске из састава Југославије. И кнез Павле и Британци били
су свесни неопходности решавања овог питања у циљу унутрашњег консолидовања земље
пред очигледни почетак Другог светског рата.

Паду владе Милана Стојадиновића допринели су:

- немогућност да реши хрватско питање не само да изазвао нерасположење

хрватског националног покрета, већ изубио подршку и кнеза Павла и сопствене
странке
- због диктаторских склоности и понашања изазвао неповерење кнеза Павла и
сопствене коалиције
- повезивањем са Италијом и Немачком изгубио подршку Британије и Француске
- покушајем усвајања Конкордата изгубио подршку СПЦ

Фебруара 1939. године оборена је влада Милана Стојадиновића, који се сматрао изданим
од стране кнеза Павла. На место председника владе доведен је Драгиша Цветковић.

Други светски рат Милан Стојадиновић је провео на Маурицијусу под надзором

Британаца. Написао је мемоаре Ни рат ни пакт.

19.Настанак бановине Хрватске-Споразум Цветковић-Мачек

Фебруара 1939. године оборена је влада Милана Стојадиновића. На место председника
владе доведен је Драгиша Цветковић, радикал из Ниша и министар за социјалну политику
у Стојадиновићевој влади.

Нов председник владе поставио је себи као један од најважнијих задатака решавање тзв.
хрватског питања. Ово је створило услове за преговоре са Влатком Мачеком, који је
уживао подршку Хрватске сељачке странке (ХСС). Британија је поздравила напор нове
владе. Наиме, била јој је неопходна стабилна Југославија како би сачувала своје позиције
у Подунављу, у залеђу Медитерана и на Балкану.

Мачек је иступио са предлогом о деоби државе на 7 федералних јединица: Србију,

Хрватску, Словенију, Далмацију, Босну и Херцеговину, Војводину, Црно Гору и
Македонију. Био је спреман да се питање Црне Горе и Македоније реши
административном аутономијом у оквиру српске јединице, али се залагао и за претварање
Војводине у посебну јединицу. Његов предлог није наишао на опште одбравање.

У циљу остваривања свог пројекта, Мачек је подршку тражио од иностраних сила, на

пример од Италије. Марта 1939. године, пошто су Немци ушли у Праг, гроф Ћано,
министар спољних послова у Италији, предложио је Мачеку да Хрватска иступи из
Југославије и потом склопи персоналну унију са Италијом. Мачек је одбио ову понуду.

Априла 1939. одржана су три састанка на релацији Цветковић – Мачек. Пошто су Хрвати
у својим захтевима били јединствени за разлику од Срба, током преговора су остварили
доминацију.

Какав је у међувремену био положај Српске удружене опозиције (СУО)? Још октобра
1937. године Сељачко демократска коалиција и СУО склопиле су споразум у Фаркашићу,
који је предвиђао демократизацију и ново уређење земље. Ступивши у преговоре са
Цветковићем, Мачек је одустао од програма споразума у Фаркашићу и окренуо леђа СУО.
Пошто је СУО била напуштена од наводних хрватских савезника и заобиђена од стране
власти, њен утицај у политичком животу јењава.

Приликом трећег сусрета Цветковића и Мачека постигнута је сагласност о територијалном

разграничавању. Највише спотицања било је око утврђивања опсега тзв. Бановине
Хрватске, пошто је Мачек тражио: Дубровник, Боку Которску, делове БиХ, Срем и део
Бачке. На крају је постигнут договор да се Савска и Приморска бановина уједине у
Бановину Хрватску, као и да се границе Бановине Хрватске накнадно утврде одлуком
народа – плебисцитом у БиХ, Војводини, Далмацији. Међутим, намесништво није
прихватило одредбу о плебисциту у Боки Которској и Војводини. Према новој
преформулацији било је предвиђено да се опсег Бановине одреди одлуком народа у БиХ и
Срему. Давању територијалних концесија Мачеку у Босни супроставили су се
Југословенска муслиманска организација (ЈМО) и Мехмед Спахо, као и Срби из Босне.
Споразум је коначно склопљен 26. августа 1939. године. Споразум је предвиђао:

- оснивање Бановине Хрватске, која би настала уједињењем Савске и Приморске

бановине са срезовима: Дубровником, Шидом, Илоком, Дервентом,
Градачацом, Брчком, Травником и Фојницом
- накнадно утврђивање граница Бановине плебисцитом.
- да законодавну власт у Бановини деле краљ и Сабор
- да бана именује краљ; бан је одговарао и краљу и Сабору.
- да су у надлежности Бановине: пољопривреда, трговина, индустрија, судство,
социјална питања, унутрашња управа...
- оснивање заједничке владе ради спровођења споразума
Ово је први споразум који се залагао за државни федерализам, а не државни централизам.

Споразум је био правно утврђен 116. чланом Септембарског устава.

По доношењу споразума, Народно представништво је укинуто. Требало је одржати нове

изборе, образовати нов парламент и потврдити споразум. Међутим, како ништа од овога
није учињено, споразум никада није ступио на снагу.

20. Реакције на споразум ( Српски културни клуб, Демократска странка, хрватска

опозиција)

Истина је да сам споразум није задовољио ни једну страну.

Демократска странка Љубомира Давидовића одбацила је идеју о четворочланој

федерацији и предложила образовање посебне српске јединице.

Народна радикална странка Аце Станојевића се и даље залагала за државно јединство.

Словенска људска странка Антона Корошеца залагала се за образовање једне словеначке

бановине.

ЈМО и Мехмед Спахо залагали су се за претварање БиХ у посебну јединицу.

Постојали су и предлози за стварање посебне српске јединице. На пример, сачуван је

нацрт Уредбе о организацији Српске земље. Према нацрту Српска земља би се састојала
од следећих бановина: Дунавске, Моравске, Вардарске, Дринске, Зетске и Врбаске, са
седиштем у Скопљу. Остале бановине биле би претворене у области са својим седиштима.
Десница ХСС је замерала Мачеку што Хрватску није издвојио из Југославије.

21. Народна радикална странка

Радикална странка, на челу са Николом Пашићем, је била представник српске буржоазије
и тежила је да обезбеди политичку превласт српске буржоазије у Краљевини СХС. То је
била странка ситног и средњег грађанства, чиновништва, војске и сељаштва. Регент(краљ)
Александар је подржавао РС. Будући да је потицала још из времена краљевине Србије, РС
се није много обазирала на свој програм већ је акценат стављала на политички
прагматизам и политичку комнинаторику, сву у циљу што дужег одржања на власти. РС и
ДС су наступали заједно по питању уређења Краљевине СХС. Залагали су се за
монархистички облик владавине, за централистичко уређење и унитарно организовану
државу. Србија је у свом 'Златном добу' (1903-1914), постала парламентарна и уставна
монархија. Радикали Николе Пашића образовали су више влада које су, упркос великим
изазовима у спољној политици (завереничко питање, царински
рат с Аустроугарском, анексија Босне и Херцеговине), започели опсежне демократске
реформе које су и довеле до великих победа у балканским ратовима (1912—1913).
Радикалска влада са Николом Пашићем на челу водила је Србију и у веома тешким
околностима током Првог светског рата.
По страначком споразуму први председник владе Краљевине СХС је требало да буде
Никола Пашић, али је регент Александар мандат дао Протићу да би ослабио Пашићев
положај, а Пашића послао као делегата на Париску мировну конференцију. У странци је
дошло до раскола око питања државног уређења Краљевине СХС и страначким схватањем
националних интереса српске буржоазије.  Због Протићевог нацрта устава, у коме је
предвиђено образовање самоуправних области, углавном у историјским границама, дошло
је до сукоба Пашића и Протића. Пашић је однео победу, а Протић је напустио странку.
Радикали су заједно са Демократском странком и странкама Словенаца, муслимана и
националних мањина изгласала централистички Видовдански устав.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Народна радикална странка наставља владавину у
коалицијама са другим странкама. Након Пашићеве смрти 1926. године, за председника
Главног одбора Народне радикалне странке изабран је Аца Станојевић. После Пашићеве
смрти, ниједан радикалски политичар није могао да упореди са његовим ауторитетом.
Након увођења Шестојануарске диктатуре краља Александра 1929. године, НРС била је
забрањена. Део радикала учествује у владама под новим Уставом од 1931, док Главни
одбор окупљен око Аце Станојевића захтева укидање краљевске дикатуре и враћање
парламентаризма и локалне самоуправе.
Августа 1935. године Народна радикална странка, Југословенска муслиманска
организација и Словенска људска странка уједињују се у Југословенску радикалну
заједницу, са Миланом Стојадиновићем на челу. Главни одбор НРС убрзо се разилази са
Стојадиновићем, тадашњим председником владе, и прелази у опозицију.
Током Другог светског рата радикали су били подељени у више фракција - уз покрет
Драже Михаиловића, уз владу Милана Недића, као и уз владу у емиграцији. Након Другог
светског рата дошло је до ликвидације свих странака компромитованих сарадњом са
окупаторима, осим Комунистичке партије Југославије и Демократске странкеМилана
Грола, па тиме и до укидања Радикалне странке.
У Паризу је 1952. године основан Радни одбор НРС у егзилу, који је проширен одборима
за САД, Аргентину, Француску и Балканске земље. Основана су и повереништва за
Велику Британију, Немачку, Шпанију, северну Африку и акциони одбор за Аустралију. У
Паризу С. Тривунац покреће лист „Радикал“. Радикали у емиграцији деловали су и кроз
разне политичке и културне организације, али нису имали већи утицај у Србији.
22. Хрватска сељачка странка

Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) је настала из Хрватске пучке сељачке

странке (ХПСС), коју су још 1904. основали браћа Антун и Стјепан Радић. ХРСС се
залагала за државу Хрватску те је својим републиканским и конфедеративним програмом
постала носилац хрватског отпора централистичком уређењу кр.СХС,а за који су се
залагале ДС и РС. Конфедеративни програм уређења кр.СХС се заснивао на нагодби Срба
и Хрвата у кр.СХС, односно договору ова два народа при чему су сви остали народи и
мањине били искључени. Међутим, њени посланици су напуштали Уставотворну
скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове
државе. Стјепан Радић и његова партија нису хтели да поштују одредбе Крфског
споразума, који је закључио Југословенски одбор са Анте Трумбићем, па су говорили да је
стварање СХС неважеће.

Дана 28. јуна 1921. године тесном већином донесен је на Уставотворној скупштини
централистички Видовдански устав. Радићева странка је бојкотовала Уставотворну
скупштину и 1. априла 1921. су усвојили непризнати устав „неутралне Сељачке Републике
Хрватске“.

Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и
Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну
помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку
интернационалу. Крајем исте године влада Краљевине на ХРСС примењује Обзнану,
забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић је прихватио монархију и
одрекао се републиканизма. У својству председника Хрватског сељачког клуба, Павле
Радић је 27. марта 1925. изјавио да ХСС прихвата Видовдански устав и династију
Карађорђевића. Странка је променила име у Хрватска сељачка странка (ХСС), избацујући
придев републиканска. Радић је је 1925. године, након чега се вратио у скупштину.

Са друге стране, радикали су се окренули леђа Светозару Прибићевићу као сметњи да се

постигне споразум са хрватском опозицијом. Компромис радикала и ХСС изнуђен 1925.
није противуречио општој оријентацији хрватске опозиције, која је тежила проналажењу
заједничког језика с радикалима ради ревизије Видовданског устава, а на другој страни
принуђивао је радикале на деобу власти. Ипак, савез између ХСС и радикала је већ на
самом почетку био затегнут. Радић је учествовао у раду владе, али није пропуштао да је
критикује њене мере супротне његовим ставовима. Други светски рат у Европи, који је
избио само неколико дана касније, трајно је одгодио извршења неких тачака споразума,
укључујући ту и изборну реформу и изгласавање новог устава. Али споразум је на
широком фронту допуштао Хрватима знатан степен аутономије. Између осталог, Хрватска
сељачка странка ојачала је своје полувојничке организације, Сељачку заштиту у сеоским
подручјима, и Грађанску заштиту у градовима. У Загребу је Грађанска заштита
проглашена помоћном полицијском снагом. Сељачко-демократско коалиција се распала у
марту 1941. око питања приступања Југославије Тројном пакту. ХСС је била за
приступање, док је СДС била против. Популарност странке је нагло опала са избијањем
Другог светског рата и немачке инвазије на Југославију у априлу 1941. Странка се
колебала којој се страни приклонити. Чланство стране је било подељено на десном крило
које је симпатисало усташки покрет.

Иако се вођство ХСС-а уздржавало од употребе силе[појаснити], оно је још пре рата
основало паравојне фомације Сељачку и Грађанску заштиту, у које су се инфилтрирали
усташки симпатизери.[8] Грађанска заштита и Сељачка заштита су биле важни фактори за
усташко преузимање власти, јер су готово у целости прешли на њихову страну. Оне су
првих дана по проглашењу НДХ помогле у разоружавању јединица бивше југословенске
војске и у успостављању одређеног степена надзора над великим делом територија
новопроглашене државе.[8][9] Међутим, усташе нису имале поверења у њих, па чим су
успоставили Усташку војницу, властиту страначку милицију, и преузели надзор над
полицијом, део јединица Грађанске и Сељачке заштите придружили су језгру Хрватског
домобранства, будућој редовној војсци НДХ, док су остале јединице у потпуности
распустили. Мачек је дао пристанак десном крилу да сарађују са НДХ, док су неки из
најужег руковоства странке (Иван Шубашић, Јурај Крњевић и Јурај Шутеј) били на
британској страни као чланови југословенске избегличке владе. Лево крило странке се
придружило партизанима. Али већина присталица ХСС је остала пасивна и неутрална
током трајања рата. Руководство ХСС је 7. септембра упутило писмо |Ивану Шубашићу у
коме је напало споразум Тито—Шубашић и истакло свој план по ком је странци требало
да се обезбеди руководећа улогу у будућој државној заједници, осигурати помоћ и
подршку западних савезника на разбијању партизана помоћу четника, да се што шире
масе увлаче у домобранске јединице, као будућу оружану снагу државе Хрватске под
руководством ХСС.

23. Демократска странка

Југословенска демократска странка је створена споразумом врхова разних група
југословенске оријетације као заточник народног јединства, остајући лабаво повезана
хетерогена од свог оснивања. ДС је формирана у Сарајеву 1919 г., од више либералних
странака и група са територије целе краљевине СХС. Истакнути чланови су били
Љубомир Давидовић (бивши српски самостални радикал) и Светозар Прибићевић
(представник демократа из тзв. пречанских крајева). Процес асимилације тих разнородних
група-самосталних радикала,напредњака и либерала из предратне Србије са Љубомиром
Давидовићем и Војиславом Маринковићем, Хрватско-српске коалиције, са Светозаром
Прибићевићем, словеначких либерала и других група из Босне и Херцеговине,
Македоније и Црне Горе – текао је више него споро, па чак и безуспешно, као што је
показало одвајање Прибићевића и његове групе, 1924. у Самосталну демократску странку.
Са Давидовићем се тиме Прибићевић разишао око споразумевања са Хрватима на основу
уступака у смислу децентрализације државе, њихове самоуправе и обнављању норми
демократске владавине- он је у таквом попуштању видео опасност за превагу српске
буржоазије, у хрватским крајевима где су Срби представљали бројно слабију снагу. За ДС
су Срби, Хрвати и Словенци били један народ и ДС је искључивала све историјске,
племенске и верске разлике између ова три народа. Самостална демократска странка је
била политичка странка која је деловала у Југославији од 1924. до 1946. године. Окупљала
је углавном Србе, и то тзв. пречане - односно Србе који су живели на подручју
бивше Аустроугарске и Босне и Херцеговине, али и пројугословенски
оријентисане Хрвате и словеначке либерале. Међутим, 1927. СДС мења радикално своју
политику и са Хрватском сељачком странком ствара Сељачко-демократску коалицију.
Странка ће због тога бити изложена прогонима за време шестојануарске диктатуре, а
Прибићевић бива ухапшен. Након његове смрти, странку је водио Срђан Будисављевић.
Након пада режима Југословенске националне странке, СДС је могла поново легално да
делује и придружила се Удруженој опозицији предвођеном Влатком Мачеком. На
изборима 1935. и 1938. била је на листи Удружене опозиције (1935—1937) и Блока
народне слоге (1938). Након споразума Цветковић-Мачек СДС је ушла у владу и у њој
остала до Априлског рата. За време Другог светског рата, чланови Самосталне
демократске странке су били једни од главних жртава усташке антисрпске политике. Део
њих је убијен или су умрли у логорима, други су протерани или сами побегли у Србију,
која је била под немачком окупацијом. Трећи су четницима или партизанима, углавном
потоњима због њихова пројугословенског става. Заједно с предратним члановима КПЈ они
су сачињавали најважнији елемент партизанских снага у Хрватској током прве две године
отпора и револуције, и до краја рата битан део тих снага. Ова група је дала значајан
допринос раду ЗАВНОХ-а. Српски чланови ЗАВНОХ-а су у Оточцу 12. јануара 1944.
основали српски клуб чланова ЗАВНОХА под председништвом Радета Прибићевића,
некадашњег члана предратног Главног одбора СДС. Након успоставе комунистичке
Југославије забрањен јој је рад.

24. Савез земљорадника

Савез земљорадника, касније познат под називом Земљорадничка странка била ја
политичка странка која је окупљала сељаштво у Краљевини СХС, касније Југославији. На
почетку је деловала на подручју целе тадашње државе, али ју је у крајевима с хрватском
већином потиснула Хрватска сељачка странка. Из ње се нешто касније под вођством
Драгољуба Јовановића издвојила лево оријентисана Народна сељачка странка. Рад јој је
престао с формирањем комунистичке Југославије, када је забрањена.

25. Југословенска муслиманска организација и Џемијет

Југословенска муслиманска организација (Jugoslovenska muslimanska organizacija) је била

странка југословенских муслимана у Краљевини СХС и Југославији. Основана је у
Сарајеву 16. фебруара 1919. и њен лидер је био Мехмед Спахо.

Странка је имала значајан утицај у исламским верским институцијама и доминирала је

политичком животу у Босни. Странка је апеловала на муслимане широм Југославије,
позивајући их да не мигрирају у Турску. ЈМО није много наглашавала националну свест
него више верску припадност муслиманског елемента у Југославији. ЈМО је 1921.
приступио владајућим српским странкама. Подршка ЈМО је била важна ради доношења
новог Устава. Врло брзо ЈМО напушта ту коалицију и прелази у опозицију.

ЈМО је ради тога ступио у краткотрајни савез са Словеначком народном странком и

Хрватском сељачком странком, међутим 1925. и тај савез се распао.

Године 1927. ЈМО је ступио у коалицију са Југословенском демократском странком под

називом "Демократска заједница". На изборима 1927. доживели су неуспех. После избора
ЈМО се приклонио владајућим странкама.

Са шестојануарском диктатуром ЈМО је званично укинута и њено водство махом

хапшено. После смрти краља Александра и повратка политичких слобода, ЈМО је
реорганизована а Спахо се определио за улазак у Југословенску радикалну заједницу, са
српским радикалима и Словеначком народном странком. ЈМО је као члан ЈРЗ учествовала
у влади Милана Стојадиновића а после избора 1938. и у влади Драгише Цветковића.
Југословенска муслиманска организација је прекинула све активности након Априлског
рата 1941.

Џемијет - Исламско удружење за одбрану правде или Друштво за очување муслиманских

права) била је регионална политичка партија у време почетка Краљевине СХС са
седиштем у Скопљу, оснивана 1919. године. Њен циљ је био да осигура интересе
муслиманског становништва Југославије, углавном косовских Албанаца и муслимана са
територије данашне републике Македоније. Партија је учествовала на изборима 1920.
када је освојила 8 места и 1923. године када је освојима 14 места у парламенту. Године
1924. партија је забрањена јер ју је финансирала италијанска фашистичка амбасада у
Београду. Њен председник Ферат Драга је тада ухапшен.
26. Словенска људска странка

Словеначка народна странка (СЛС) (сл. Slovenska ljudska stranka) је била политичка
странка словеначког народа између 1892. и 1941. и деловала је у Аустроугарској и
Југославији.

Основана је 1892. под називом Католичка народна странка (сл. Katoliška ljudska stranà).
Године 1905. променила је име у СЛС. Странком је доминирало католичко свештенство, а
програм се заснивао на очувању словеначког идентитета.

Захваљујући снажној подршци међу словеначким сељаштвом, СЛС је почетком 20. века
постала најјача политичка странка у Словенији. За време Првог светског рата, СЛС се под
вођством др Антона Корошеца залагала да се Аустроугарска преуреди на три савезне
једнице и да се формира трећа држава која би окупљала јужнословенске народе. У складу
с тим је СЛС 1917. подржала тзв. Мајску декларацију Југословенског клуба у аустријском
парламенту.

Пошто је постало очигледно да ће се Аустроугарска распасти, СЛС у јесен 1918. године

учествује у стварању Народног савета у Загребу које је прогласило Државу СХС. Пошто је
месец дана касније формирана Краљевина СХС, СЛС учествује у њеним владама.

За време Краљевине СХС, СЛС је под вођством Корошеца најчешће подржавала владу у
Београду, као и њену централистичку политику, мада јој се понекад супротстављала. За
време шестојануарске диктатуре је била забрањена, да би након поновно успостављања
демократије поново учествовала у владама.

Након Априлског рата 1941. године, СЛС се распала на фракцију која је била за савезнике,
и фракцију која је сарађивала са италијанским окупатором. Након победе партизана
забрањен јој је рад.

27. Комунистичка партија Југославије

Социјалдемократске партије у Краљевини СХС ујединиле су се у СРПЈ(к) -

Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста). Иницијативу за уједињење
нису прихватили Југословенска социјалдемократска странка Словеније и
социјалдемократска десница у Хрватској и Славонији и звонаши (названи по гласилу
Звоно) из Босне.

Конгрес уједињења одржан је у Београду, априла 1919. године. На Конгресу је до

изражаја дошла револуционарна оријентација. СРПЈ је успостављена као јединствена
партија, а не као савез партија. Конгрес је изабрао Централно партијско веће као главни,
управни надзорни и извршни орган партије, коме су били потчњени сви остали партијски
органи. Бирано је тајним гласањем на редовном конгресу, а састојало се од 31 члана.
Главни секретар постао је Филип Филиповић (и Сима Марковић). Усвојена је „Подлога
уједињења“ као општи документ. Партија је била за укидање феудалних односа.

У јулу 1919. партија је организовала протесну акцију југословенског пролетаријата, у

форми генералног штрајка против интервенције империјалистичких земаља у Русији и
Мађарској.

Октобра исте године у Загребу је основан Савез комунистичке омладине Југославије -

СКОЈ. На првом конгресу СКОЈ-а у Београду 1920. године дошло је до сукоба
револуционарне (комунистичке) и реформаторске (социјалдемократске) струје. Превагу су
однели комунисти и партија је добила име КПЈ. Основе програма тада усвојеног су биле:
револуција, диктатура пролетеријата, Совјетска република, Југославија. Усвојен је
програм и статут и одлучено је да се приступи Комунистичког омладинској
интернационали (КОИ).

Други конгрес одржан је у Вуковару јуна 1920. који је донео Програм у коме су
дефинисани циљеви партије где је предвиђено стварање народне црвене војске.

Представници Централног партијског већа постали су Павле Павловић и Јаков Ластрић, а

секретари Филип Филиповић и Сима Марковић.

На изборима за Уставотворну скупштину 1920. КПЈ је постигла неочекивани успех,

добивши преко 200 000 гласова (59 мандата). Била је трећа странка после ЈДС, НРС и
ХРСС. Отворено залагање за револуцију и помагање штрајкова рудара у Словенији и БиХ,
навели су режим да се обрачуна са КПЈ. Влада је Обзнаном забранила подривачку
активност комуниста. Комунисти се нису мирили са поразом па је Спасоје Стејић бацио
бомбу на регента 1921., а Алија Алијагић је са припадницима групе Црвена правда
извршио атентат на творца Обзнане Милорада Драшковића. КПЈ је забрањена, а њена
имовина заплењена. Посланицима КПЈ у Скупштини поништени су мандати. КПЈ се
повукла у илегалу до 1941. године. Деловала је тајно као секције Коминтерне, али без
већих успеха. У периоду 1921-29 њено чланство је пало на око 1000 људи.

КПЈ се вратила у легалне токове преко Независне радничке партије Југославије и

Независних синдиката, али је и овај вид ускоро онемогућен.

На трећој партијској конференцији КПЈ у јануару 1924., СХС је схваћена као хетерогена
држава која угњетава народе. Залагала се за федеративно уређење, укидање устава и
доношење новог републиканског.

Трећи конгрес КПЈ је одржан у Бечу од 17. до 22. маја 1926. године, који је довео до
вербалног помирења фракција које су разједињавале КПЈ. Коминтерна је 1928. у
отвореном писму осудила фракцијске борбе у КПЈ и именовала привремени Политбиро
ЦК КПЈ на челу са Ђуром Ђаковићем. Овај је сазвао IV Конгрес КПЈ у Дрездену 1928., на
којем су прихваћене одлуке IV конгреса Коминтерне (Москва 1928) - ближи се криза
капитализма и треба се припремити за револуционарне борбе.

Када је краљ Александар прогласио диктатуру 6. јануара 1929. комунисти су је назвали

фашистичком и позвали народ на устанак, у складу са оценама VI конгреса Коминтерне.
То је довело до нових прогона, а неки истакнути руководиоци су убијени; Ђуро Ђаковић и
7 секретара СКОЈ-а. КПЈ је опет организационо разбијена, а ЦК КПЈ је 1930. прешао у
Беч. КПЈ је искористила незадовољство режимом диктатуре да прошири утицај међу
студентима и интелигенцијом што се показало у студентским демонстрацијама 1931. КПЈ
је у овом периоду била секција Коминтерне. За генералног секретара КПЈ изабран је
Милан Горхић (право име Јосип Чижински). После пада диктатуре и обнављања
парламентаризма КПЈ је покушала да стварањем легалне Јединствене радничке партије,
утиче на парламентарни и политички живот.

Када је КПЈ обновљена 1932. морала је да ради у илегали - комунисти су били

малобројни, добијали су инструкције из иностранства, били су подложни фукнционисању
и сукобима. На почетку свог обнављања, КПЈ је била секција Коминтерне, али је обнова
КПЈ 1932-34 текла углавном самостално, без утицаја Коминтерне. Напетост у земљи
везана за унутрашње и међународне прилике одговарала је комунистима, а КПЈ је коначно
добила прилику да изађе из илегалности.

Проширивању политичке платформе КПЈ допринео је Седми, последњи, конгрес

Коминтерне јула августа 1935. године, на којем је прихваћена и проглашена политика
Народног фронта. Идеја о формирању антифашистичког фронта у Југославији је први пут
изнета на Четвртој земаљској конференцији децембра 1934. у Љубљани. Даљи кораци
према формирању Народног фронта били су резолуција из марта 1935. и Окружница бр.
24 из априла. Политика Народног фронта је ближе одређена на Сплитском пленуму јуна
1935. године. Фашизам се могао победити само удруженим снагама радника, сељака,
угњетених народа и осталих демократских елемената.

Војно-фашистичка диктатура је проглашена за заједничког непријатеља свих

демократских снага. У одлуци ЦК КПЈ из августа 1935. примарна важност је била дата
међунардоним приликама. Оснивање комунистичких партија је изнето као идеја на
Четвртој земаљској конференцији КПЈ; КП Словеније основана је 17. априла 1937. у
Чебинама, КП Хрватске почетком августа 1937. у Аниндолу, а исте године образован је и
комитет КПЈ за Косово и Метохију.

Одлука о реорганизацији партије је остваривана у фазама, од 1937. до 1948. године.

Изјашњавање КПЈ за југословенски оквир живота и државну целину Југославије није
значило њено поистовећивање са заступницима концепције о југословенској нацији.
Сасвим супротно, комунисти су негирали шестојануарску идеологију признајући
индивидуалност сваког југословенског народа, његову равноправност са осталима и права
националних мањина.

Обнављање партијских организација је почело са 1931. годином. КПЈ организује велики

број штрајкова преко синдиката и Универзитета у Београду. КПЈ обнавља СКОЈ на
Универзитету и ствара снажну организацију младих комуниста.

На састанку руководећег паријског актива Југославије у Москви јуна 1936. потврђено је

да је став КПЈ о националном питању (усвојен 1935) окренут самоопредељењу и захтевано
је сазивање уставотворне скупштине Југославије да би се донеле одлуке о народности
унутар слободне, демократске и федеративне државе. Федеративна држава је требала да
има 7 јединица - Србију, Хрватску, Словенију, Македонију, ЦГ, БиХ и Војводину. КПЈ је
изласком из илегалности постала најважнији антифашистички чинилац у фронту
демократије. Иначе, КПЈ је напустила идеју о оснивању Јединствене радничке партије,
која се показала преуском, јер би ван њеног оквира остали сељаштво и потлачени народи.

Октобра 1937. створен је Блок народног споразума између Сељачко-демократске

коалиције и српске опозиције (НРС, ДС и Савез земљорадниак) са којим је ЦК КПЈ
намеравао да се бори за потпуну победу демократије у Југославији. Основне тачке
споразума односиле су се на признавање принципа демократије и народног суверенитета
као и спровођења слободних избора за конституанту која би донела нов устав у складу са
вољом већине Срба, Хрвата и Словенаца. Према процени КПЈ било је потребно
подржавати снаге супротстављене Милану Стојадиновићу.

Неуспех у постизању споразума са грађанским опозиционим странкама потврдила је

крајем 1940. Пета земаљска конференција КПЈ. Југословенски комунисти су се борили и у
шпанском грађанском рату. Благоје Паровић је био званични представник КПЈ у Шпанији.
На повратку добровољаца радио је Шпански комитет основан у Загребу (1939). Када је
дошло до Аншлуса 16. марта 1938. ЦК КПЈ је упозорио народе Југославије на опасност, тј.
да су нацистичке снаге близу границе. Марта исте године, поводм окупације
Чехословачке, демонстранти су у Београду изјављивали „Бранићемо границе, бранићемо
земљу!“.

Велики проблем је био када је Коминтерна одлучила да руководећи актив КПЈ из Москве
пређе у земљу и да се КПЈ финансира из самосталних извора. Установљен је Земаљски
биро КПЈ 1935. у Загребу на челу са Ђорђом Митровићем. Први југословенски генерални
секретар КПЈ био је Милан Горкић који је ликвидиран као страни шпијун у Москви 1937.,
а рехабилитован у време Никите Хрушчова. Јосип Броз је у августу 1937. преузео
руковођење ЦК КПЈ у Паризу. Георги Димитров прихвата Брозову иницијативу да се
пресели центар из Париза у земљу. Марта 1938. Броз долази у земљу и од млађег кадра
формира партијско руководство. Августа исте године иде у Москву где брани КПЈ и
спречава њено распуштање (оптужбе да је КПЈ легло шпијуна и провокатора), да би 5.
јануара 1939. Коминтерна прихватила његов извештај и поверила му формирање новог ЦК
КПЈ са њим на челу.

На састанку привременог руководства у Бохињској Бистрици марта 1939. конституисан

је ЦК КПЈ са Брозом на челу. Одбрана земље је потврђена 1940. као главни циљ
комуниста.

28. Југословенско питање на конференцији мира у Паризу и одређивање граница

Краљевине СХС

На мировној конференцији у Паризу одржаној 1919 положај делегације СХС, коју је

предводио Пашић, а делегати су били Tрумбић и Веснић, био је тежак јер није имала
подршку Антанте. На првом пленарном заседању делегација Кр. СХС је поздрављена као
делегација Краљевине Србије, дакле ускраћено је формално признање нове државе, иако
је делегацијама Пољске и ЧСР признат статус државних делегација.

Уговор о миру са Аустријом је потписан септ.1919. - тп је уговор у Сен Жермену. По

етничком принципу, Целовец, Марибор, Радигора, треба да припадну СХС. САД је
предлагала да те територије припадну Аустрији, позивајући се на економску целину
територије. ВБ је као словенске територије видела Марибор, Међумурје, Прекомурје. Фр
је у свему подржавала захтеве Југе. Образована је комисија за разграничење према
Аустрији.

4. јун 1920. потписан је уговор у Тријанону између СХС и Мађарске којим је краљевина
добила Међумурје, рекомурје, Славонију, Срем, део Барање, Бачку и део западног Баната.

10. августа 1920. у Севру је потписан мировни уговор са Турском. Разграничавање између
СХС и Румуније извршено је поделом Баната којом ниједна страна није била задовољна.
Румунији је Банат обећан као услов за приступање Антанти, а Србија га је због етничког
састава становништва сматрала својом територијом.

12. новембра 1920. потписан је Рапалски уговор којим су регулисане границе између
Краљевине СХС и Италије. Уговор је био неповољан по Краљевину СХС али је прихваћен
из 2 разлога: због неповољних међународних прилика и тежње династије да са суседом
изглади односе. Италија је добила Истру, Задар, острва Црес, Лошињ, Ластово и
Палагружу, а Ријека је призната за независну државу и тај статус је задржала до 1924. када
ју је Италија припојила.

27. новембра 1920. у Неију је потписан споразум са Бугарском којим је СХС добила
Струмицу, Босиљград и Цариброд. Уговор је потписан после много потешкоћа.

29. Основе југословенске спољне политике (Мала Антанта и Друштво народа)

МА је била везана за француску политику очувања версајског система, мада не од самог
почетка. Савез држава од Балтика до Егеја ( Пољска, ЧРС, Румунија, СХС, Грчка ) ради
очувања поретка, као санитарни кордон пред новим немачким империјализмом. Ужа
комбинација је била ЧРС, Рум, СХС против Мађарског ревизионизма.

При свим комбинацијама Румунија је хтела да се осигура од СССР, која се није мирила
са губитком Бесарабије, и Бугарске због Добруџе.

МИП ЧРС је у Београду авг.1920. са СХС потписао двогодишњи Уговор о узајамној

помоћи и савезу уколико дође до Мађарског напада.

МА је у почетку била ланац билатералних уговора који повезују три државе. На самом
почетку она није настала као инструмент фр. политике у Подунављу, што је касније
постала.

1932. МА је постала званична организација, савез три државе, јер је донесен Статут.
Њена политика се поклапала са политиком Фр у средњој Европи. Тако је МА била против
Царинске уније Аустрије и Немачке, као и против стварања Подунавске конфедерације.

1933. потписан је у Женеви Пакт о организацији МА, управни орган савеза чине МИП
држава чланица или посебно именованих делегата. Он се састаје минимум 3x годишње.
Председник је из државе у којој се одржава заседање, а оне се мењају по реду. Одлуке се
доносе једногласно. Пакте је предвидјао и привредни савет. Савез се мора руководити
одлукама Друштва Народа.

Када је Фр 1933. почела да мења став према СССР, због оживљавања ревизионизма у
Немачкој, ЧРС и Румунија су признали СССР и успоставили дипл. односе са њом, док је
југословенска влада то одбила. Мала атанта је представљала регионални савез у који су
ушле Чехословачка, Румунија и Краљевина Југославија. Румунија и Југославија биле су
заинтересоване да сузбију бугарски ревизионизам, а заједно са Чехословачком да спрече
Мађарску да измени Тријанонски уговор. Прво су између ове три земље склопљени
билетерални одбрамбени уговори. Напокон, 1933. године у Женеви образован је Стални
савет Мале атанте.

У међувремену, Мала атанта је изгубила сваки значај. Чехословачка је ступила у савез са

СССР, јер се бојала немачког припајања Аустрије. Румунија и Југославија пак биле су
спремне прихватити Аншлус (припајање) радије него да се у Подунављу поново успостави
династија Хабсбурга. Француска је покушала обновити Малу атанту, али у томе није
успела.

30. Југословенско-француски односи

Краљевина СХС је имала добре односе са Француском, која је Краљевину СХС

посматрала као стуб своје политике на Балкану. Француска је стипендирала студенте,
давала зајмове за набавку оружја и стабилизацију валуте. Од свих великих сила
Француска је имала највећи утицај у држави.

Краљевину СХС и Француску везивало је непријатељство према СССР.

Године 1927. Краљевина СХС и Француска склопиле су један уговор пријатељства и мира.
Међутим, ове две земље никада нису потписале какву војну конвенцију. До
размимоилажења је долазило око питања Италије. Француска је у Италији видела могућег
савезника против Немачке, а Краљевина СХС, тј. Југославија је Италију сматрала за
вечног непријатеља.

Да би се очувао версајски систем у средњој и југоисточној Европи, на инцијативу

Француске оживела је идеја стварања Мале атанте.

Краљ Александар је са зебњом гледао на француско-италијанско, односно француско-

совјетско приближавање. Сам је одлучио приближити се свом дотадашњем непријатељу –
Немачкој. Две земље повезивали су:

- привредни интереси; Немачка је била високоразвијена земља, а потребне су јој

биле сировине и пољопривредни производи. Југославија пак је била аграрна земља и било
јој је неопходно велико тржиште.

- антикомунизам и Хитлера и краља Александра

- непријатељство према Италији.

Страхујући од повезивања Југославије и Немачке, Луј Барту, министар спољних послова

Француске, јуна 1934. године посетио је Београд. Том приликом покушао је убедити
краља да побољша односе са Италијом. Краљ је био спреман наставити ове преговоре за
неколико недеља у Француској. Међутим, до њих никада није дошло, пошто су и Луј
Барту и краљ Александар убијени у Марсељу 09. октобра 1934. године од стране усташа.

31. Југословенско-италијански односи

Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата она није била задовољна
одредбама Версајског уговора о миру, нарочито у одосу на Југославију. Све време између
два рата Италија је подржавала стварање и одржавање обруча око Југославије. Тај обруч
чиниле су Аустрија, Бугарска, Албанија и Мађарска.

Александра највише плашио Први тирански пакт крајем 1926, између Италије и Албаније
о безбедности и сарадњи, којим је Албанија дошла под протекторат Италије. Италија је
показала непријатељство, Македонија је била угрожена. Ничић је поднео оставку, заменио
га је Војислав Маринковић који је са Фр потписао Уговор о Пријатељству, тј. о очувању
версајског поретка - 1927. Мусолини је одмах закључио Други тирански пакт о
одбрамбеном савезу.

Александар је покушао да одржи концепцију пријатељства са Италијом. Рок трајања

Уговора о Пријатељству је истицао 1929. Међусобни односи две земље 1928. били су чак
добри чак лоши, то је пратила штампа. Јавност СХС је била обавештена о италијанској
намери заокруживања земље. Дуче је отворено изјавио да се Уговор о Пријатељству неће
обновити, па је он 1929. престао да важи.

После Александровог убиства, односи ове две земље су били на најнижој тачки. На
наговор Француске Југа није тужила Италију, већ само Мађарску. Фр је тежила
зближавању са Италијом 1934/35. зарад окруживања Немачке. С тим у вези Фр је
инсистирала да Стојадиновић побољша односе са Италијом, 1935. Стојадиновић је
потписао Трговинску уговор са Италијом. И Хитлер је упућивао на ту сарадњу, гооврећи
да Југа треба дати повластице, како би се отргла Фр утицају и како би признала нови
европски поредак. Стојадиновић је на преговорима поставио питања о Албанији,
сепаратистима, гаранцијама граница, забрана сваке антиyу делатности. На тај начин је
Стојадиновић решавао и унутрашње и спољашње питање. 1937. Ћано и Стојадиновић су
потписали Београдске уговоре. Орочени на 5 г, а тајно ће се потврдјивати сваке године.
Усмено је гарантована независност Албаније ( дакле није била у уговору ).

Стојадиновић је 1937. у Паризу обновио Уговор о пријатељству, такође је био у Лондону.

У повратку је у Риму разговарао са Мусолинијем, где је изјавио да се YУ никад неће наћи
у антииталијанском табору. 1938. састао се са Хитлером у Берлину, изјавио је да YУ неће
прићи ни једном антинемачком блоку, а Хитлер је потврдио да јужно од Аустрије нема
територијалних претензија.

У годинама пред Други светски рат, југословенске владе су биле озбиљно заинтересоване
за побољшање односа са Италијом. Током 1936.године долазила је иницијатива за
приближавање Југославије из Берлина и из Рима. Ђано је преко Јована Дучића,
југословенског амбасадора у Риму, први дао иницијативу за почетак преговора.
Стојаниновићев пад се непријатно одразио на односе са Римом и Берлином је су обе
стране сматрале Стојадиновића својим пријатељем, а његовог наследника Александра
Цинцара Марковића нису волеле. За време владе Цветковић-Мачек односи нису могли
бити поправљени. Мусолини је стално имао на уму освајање Балкана и обнављање Римске
империје. Везе са Антом Павелићем и поред свих обећања нису прекинуте. После
Италијанског напада на Грчку 28. октобра 1940. појавила се потреба а се односи
Југославије и Италије разјасне. Владислав Стакић, адвокат из БГ-а, је ишао у Рим на
преговоре. Кнез Павле није имао поверења ни у Мусолинија ни у грофа Ђана.

32. Балканска Антанта

Балкански пакт или антанта је био војно-политички савез који су чинили Краљевина
Југославија, Грчка, Румунија и Турска. Текст Балканског пакта је припремљен и
парафиран почетком фебруара у Београду, a свечано потписан 9. фебруара 1934. уАтини.
Сарадња балканских држава која је довела до настанка Пакта балканског споразума (или
Балканске антанте) почела је балканским конференцијама (1930-1933) којима су
претходили билатерални пактови о пријатељству и мирољубивом решавању спорова
сагласно политици и принципима Друштва народа. Ове пактове закључиле су 1928.
Румунија и Грчка и Румунија и Турска, Југославија и Грчка (1929) и Грчка и Турска
(1930), затим поново Грчка и Турска и Југославија и Турска (1933). - Прва конференција је
одржана у Атини октобра 1930, друга у Истамбулу и Анкари октобра 1931, трећа у
Букурешту октобра 1932. и четврта у Солуну новембра 1934. Њихов циљ, поред осталих,
био је закључивање општебалканског уговора о ненападању и арбитражи на основама
очувања статус quо-а у територијалним питањима у оквирима Друштва народа. На првој
конференцији је био образован Стални комитет за израду Пакта по коме би рат био
проглашен незаконитим. Али, на последњој конференцији је јасно да није могуће доћи до
општебалканског политичког споразума, јер је Албанија под утицајем Италије и Бугарске,
због задржавања своје реваншистичке политике одбила да призна територијални статус
quо и није, заједно са Италијом и Бугарском приступила Пакту (Антанти) који су
потписале Грчка, Југославија, Румунија и Турска. Овај Пакт је имао ослонац у француској
политици, а рок његовог важења није био ограничен. Уз њега је био потписан допунски
протокол којим су утврђене обавезе у међусобним односима, прихваћена дефиниција
нападача, утврђена у Лондону (са СССР) претходне године. 

Краљевина Албанија, Бугарска, Италија, Мађарска и Совјетски Савез су се противили

потписивању Балканског пакта. Бугарска је касније тврдила даје био потписан и тајни
протокол држава Балканског споразума о заједничкој војној интервенцији против
оружаних банди које је она подржавала. Турска је дала изјаву да Пакт не противречи
њеним уговорима са СССР-ом.

Према тексту пакта, који је одмах обелодањен, Краљевина Југославија, Грчка, Румунија и
Турска гарантују узајамну безбедност својих граница. Агресором ће се сматрати
и земља која на својој територији пружа помоћ „наоружаним бандама“ које упадају на
територију друге земље. Балкански пакт је организован по моделу Мале Антанте, c
тенденцијом да прерасте у политичку и економску заједницу, отворену и за друге земље.
Kao руководећи орган образован је Савет министара спољних послова, Стални
секретаријат, као помоћно тело, и Економски савет, као консултативни орган. Балкански
пакт представљао је најозбиљнији ударац политици Краљевине Италије. Уместо да се
распада, како је Бенито Мусолини прижељкивао, Југославија је јачала, ширећи свој утицај
и на друге земље.
„Воља краља Александра данас све одређује“, писао је италијански посланик Гали. Када је
извршена реорганизација Мале Антанте, Гали је известио своју владу: „Пакт Мале
Антанте конципиран је, a затим створен под условима које је желела Краљевина
Југославија, односно краљ Александар.“ Покретач међу балканске сарадње био је краљ
Александар који је своју дипломатску каријеру започео као престолонаследник у
мисији бугарско-српског зближења, што је претходило стварању балканског савеза 1912.
године, мимо утицаја великих сила. Пошто је и после рата често истицао уверење да
балканске државе треба да буду господари своје судбине, неки су у томе видели његову
визију o успостављању заједнице држава на простору на коме се некада
налазила византијска империја. Будући балкански савез је замишљао као заједницу држава
тог региона.
33. Југославија и Велике силе (1939-41)

Опкољавање територије Југославије почело је Аншлусом (март 1938.) и настављено је

италијанском окупацијом Албаније априла 1939. године. Октобра наредне године, Италија
напада Грчку. Италијанско заузимање Албаније није значило за Југославију само
добијање непријатељски настројеног савезника, већ и силу која на јужној граници потпире
антијугословенске активности албанских терориста.

Мађарска, Румунија и Бугарска од новембра 1940. до пролећа 1941. приступају Тројном

пакту, а немачке трупе улазе на њихове територије. СССР је изразио одређену
забринутост због приступања Бугарске силама Осовине због својих интереса на Црном
мору. Британија је и пре 1939. тежила да ојача своје присуство у Југославији, али је
балканска позиције сила Осовине била много боља од британске.

Балкански пакт из 1934. више није важио јер је Грчка била у рату са Италијом, Румунија
је пришла силама Осовине, Турска је била неутрална, док се уговор о вечном
пријатељству из 1940. између Мађарске и Југославије показао као фарса.

Краљевина Југославија је међу последњима, у јуну 1940., признала СССР и са њима

разменила дипломатске представнике. Споразум о признању СССР од стране Краљевине
Југославије потписали су Илија Шуменковић и Терентијев. Немачка је желела да привуче
Југославију Осовини због акција на истоку. Немачка је могла да обећа Југославији
поштовање територијалног интегритета и поштовање њене неутралности, али таква
обећања не би много значила јер ни Немци ни Италијани нису имали поверења у
југословенске политичаре након пада владе Милана Стојадиновића.

Тежак међународни положај Југославије погоршавала је унутрашња криза; све јаче

ултранационалистичке антијугословенске снаге, војска није била опремљена за модеран
рат, споразум српске и хрватске буржоазије о стварању Бановине Хрватске је био почетак
њеног разграђивања и стварања неодређеног федералистичког уређења, све слојеве је
савладао дефетизам и безнадежност.

34. Југославија и Тројни пакт

Крајем 1940. Британија је напустила своју политику одржавања мира на Балкану у

корист формирања фронта коиј би чиниле Грчка, Бугарска, Југославија и Турска. Ову
идеју подржао је амерички пуковник Донован, кога је послао председник Рузвелт, али није
подржао кнез Павле. Био је то велики притисак Британије с једне и Немачке са друге
стране. Британија је на Краљевину вршила притисак да не приступи силама Осовине, већ
да са Турском помогне нападнутој Грчкој. Одлука о приступању Тројном пакту донета је
20. марта 1941., а Черчил је два дана касније ставио до знања Цветковићу да је пораз
Немачке у наредном рату неизбежан.

Но, после три године немачког и италијанског притиска, кнез је одлучио да приступи
Тројном пакту, уз сагласност Крунског савета, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-
Марковић потписали су 25. марта 1941. у дворцу Белведере у Бечу, Протокол о
приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Поред протокола, Југославији су
упућене и три ноте; првом се Немачка обавезује да у формирању граница на Балкану узме
у обзир тежњу Југославије да изађе на Егејско море и град Солун, друга се односила на
поштовање суверенитета и територијалног интегритета Југославије уз дозволу са пролаз
трупа преко њене територије и трећа која гарантује да Италија и Немачка од Југославије
неће тражити војну помоћ. При потписивању Тројног пакта, оставку су поднели министри
Срђан Будисављевић, Бранко Чубриловић и Михаило Константиновић.

Британски фактор подржавао је преврат и смену режима. На челу пучиста били су

генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић, као и официри београдског гарнизона и
краљеве гарде. Пуч је извршен у ноћи између 26. и 27. марта 1941., а влада Цветковић-
Мачек је смењена владом на челу са Душаном Симовићем, у којој је Мачек био први
потпредседник, а Слободан Јовановић други. Краљ Петар II је проглашен пунолетним.
Кнеза Павла је вест о пучу затекла у Загребу. Он се вратио у Београд, одакле је превезен
до границе са Грчком, где је предат британским официрима који су га послали у Кенију
где је провео остатак рата.

Британија захтева да се Југославија ратно ангажује. Активирањем балканског фронта

требало је спречити Немце да потисну Британце из Европе.

Унутрашњи политички живот Југославије током 1940. обележен је подвојеношћу,

политичким борбама, верским и националним поделама и радом пете колоне.
Преовладавало је окупљање око националних организација попут Српског културног
клуба или ХСС, а на српској политичкој сцени Збор Димитрија Љотића подржавао је
опредељење Југославије за фашистичке силе.
35. 27. март

27. марта на улицама Београда и других градова нашла су се два покрета која су се
слагала по питању одбацивања пакта, али не и по питању процене ситуације. 27. март је
био један од преломних тренутака у Другом светском рату, јер није био само догађај од
локалне важности и преломни тренутак за историју Краљевине Југославије, већ и
балкански, европски и светски преокрет. Била је то битка за Балкан између Британије и
сила Осовине. Вођена је свим могућим средствима; политичким, дипломатским,
пропагандним, обавештајним. Била је то тежња Британије да се Немци по сваку цену
онемогуће или зауставе у намери да избаце британски утицај са југа Европе, тј. са
Балкана. Одушевљење није захватило само Београд, већ и Сплит, Љубљану, Сарајево,
Скопље. У том слављу једино је Загреб ћутао.

Немачка је кренула у контраофанзиву, пропаганду о наводном прогону Нмеаца,

њиховом злостављању, ликвидацијама и слично. Влади Југославије је приписивано да је
организатор нереда. На другој страни, немачка и италијанска штампа су после преврата
играле на карту сукоба између Срба и Хрвата. На дан преврата Хитлер је донео неопозиву
одлуку да се Југославија мора напасти и разбити као држава. Нова влада се показала
немоћном. Хитлер је био бесан због преврата и хтео је да се Југославији нанесе јак и
муњевит пораз, да се спречи њено сједињавање са грчком војском и уништи британски
експедициони корпус.

Немачка је подржавала ревизионистичке тежње Италије, Мађарска и Бугарске против

Југославије. Немачка је иступила као сила која доноси ослобођење народима заточеним у
Југославији. Италија је требала да буде у стању одбране на фронтовима у Албанији, а на
истарском фронту делује дефанзивно, да би касније прешла у напад ка Јајцу и Сплиту.
Југославија и Грчка чекале су немачки напад усамљене, не рачунајући слаб британски
експедициони корпус од 50 000 људи на северу Грчке који је стигао из Египта (обучен за
пустињски терен, а не брдовите грчке пределе).

36. Априлски рат

Генералштаб 27. марта предлаже да се објави мобилизација, али то је одбачено како се

не би провоцирао немачки напад. Фашистичке снаге продирале су из Немачке, Италије,
Мађарске, Бугарске и Румуније, да би немачке трупе у ноћи 5/6 априла заузеле Сип на
Дунаву. Напад је почео без објаве рата, бомбардовањем Београда 6. априла 1941 у 6:30
часова. У току дана Београд је био бомбардован у 4 наврата.

Југословенска авијација је у границама својих могућности успела да пружи снажан

отпор и обори неколико немачких бомбардера изнад Београда. Влада је побегла из
Београда на Авалу, одатле за Ужице, а онда у Севојно где је Мачек 7. априла поднео
оставку и одлази у Хрватску. Влада је у Севојну остала све до 11. априла, а њу је 12.
априла напустио и Џафер Куленовић који је отишао за Сарајево. Следећег дана влада је
решила да се пребаци у Никшић. Одмах после седнице владе, Симовић је Краљу поднео
оставку на место шефа Генералштаба и за то место предложио армијског генерала Данила
Калафатовића. У Никшићу је решено да влада и краљ Петар II напусте земљу и оду у
Грчку.

Немачка врховна команда је израдила план, Директиву бр. 25, којим је било предвиђено
да се изврши напад из Аустрије и Бугарске ка Београду да би се уништила југословенска
војска и онемогућило повлачење према Грчкој. Немачка војска је прешла југословенско-
грчку границу и напредовала ка Струмици и Скопљу, да би до 10. априла покориле скоро
целу Македонију и одатле удариле у леђа јединицима југословенске Треће армија која је
изводила напад на италијанске снаге у Албанији.

Немци су 9. априла заузели Ниш и тиме отворили себи пут у долину Велике Мораве.
Немачке јединице су 10. априла ушле у Загреб где је у име Анте Павелића, проглашена
НДХ. Проглашење је извршио пензионисани пуковник Славко Кватерник.

Априлски рат се претварао у општи хаос, неорганизованост и метеж. Урушавала се

целокупна структура војске. Немци су без борбе заузели Панчево 12. априла, а сутрадан су
ушли у Београд. Мађари су прешли границу и заузели Бачку, Барању, Међумурје и
прекомурје до 11. до 16. априла. Британци су били за наставак рата у брдима, а Черчил се
противио одласку ккраља и владе и земље. На последњој седници владе у Никшићу,
одлучено је да не капитулира Краљевина, већ само војска, а да се краљ и влада повуку у
Грчку ради настављања отпора.

Споразум о примирју, тј. безусловну капитулацију потписали су 17. априла генерал

Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић са немачким генерал-пуковником
Максимилијаном вон Вајаксом. Главне одредбе капитулације односиле су се на одвођење
војске у заробљеништво, предају оружја, забрани да војна лица напуштају Југославију и
учествују у борби против сила Осовине.

37. Краљ Александар Карађорђевић

Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. Његов деда по мајци био је црногорски
краљ Никола I Петровић, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, преко
изасланика, руски цар Николај II Александрович. Детињство је провео у Црној Гори, а
основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт
Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године.

Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов
старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Ђорђа су многи у Србији
дуго сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као
што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра
Живковића, којима није одговорала импулсиван Ђорђев карактер и нестабилна личност
склона инцидентима. Ђорђе је био починитељ трагичног инцидента из 1909. када је
шутнуо свог слугу у стомак, изазваши његову смрт неколико дана касније. Овај инцидент
је био последња кап, због ког је избио велики скандал у српској јавности, као и у
аустроугарској штампи, која је интезивно извештавала о томе, па је принц Ђорђе био
приморан да се одрене права на престо.

Када је Александар постао престолонаследник, борба за власт између Пашићевих

радикала и Аписове Црне руке је добила и трећег учесника. Александар је све више
сматрао себе јединим пресудним фактором, па је око себе окупио Белу руку, групу
официра предвођених Петром Живковићем, Петром Мишићем и Јосиф Костићем. Као
престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући
је за коначан обрачун са Турском.

У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је као формални

заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у
Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни
заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска
потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и
Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска
се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла
преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести
повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник
Александар је постао регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела
велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја
Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом регента
Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић,
Степа Степановић и Петар Бојовић.

Краљ Александар Карађорђевић је убијен 9. октобра 1934. године у Марсеју. Атентат су

организовале и извршиле усташе и ВМРО, уз помоћ Италије и Мађарске. Поред
југословенског краља, жртва је био и Луј Барту, француски министар спољних послова,
који је преминуо у болници, као и генерал Жофр који се опоравио пет месеци након
рањавања. Судски процес је вођен у Екс-ан-Провансу / Екс ла Шапелу против завереника
и саучесника и на њему је утврђена веза између усташа и ВМРО-а. Случајем се бавио и
специјални комитет Друштва народа који је дошао до закључка да не постоје докази о
умешаности страних влада у атентат.

Документа италијанског и мађарског порекла сведоче о умешаности ове две државе у

атентат. У историографији се водила полемика не само о државама које су биле умешане,
већ и о главном мети атентата. Совјетски историчари су главни заговорници теорије о
умешаности немачке документације о операцији „Тевтонски мач“. По њиховом мишљењу
главна мета био је француски министар Барту, а основни политички мотив за убиство
било је уклањање једног од творца и протагониста идеје о колективној безбедности у
Европи. Ипак, докази о умешаности Италије и Мађарске су чвршћи и у науци оцењени као
веродостојнији. Ове две државе су у убиству краља Александра виделе шансу да уклоне
водећу личност Краљевине Југославије и тиме ослабе државу, користећи припаднике
усташког покрета и ВМРО-а као егзекуторе.

Према тестаменту краља Александра, малолетном краљу Петру постављено је

намесништво које су чинили кнез Павле Карађорђевић (Александров брат од стрица
Арсенија), др Раденко Станковић (министар правде и сенатор) и др Иво Первић (бан
савске бановине). Смрт краља означила је и крај диктатуре, обнављање партијског живота
у Краљевини и отварање свих неразјашњених питања која су увођењем диктатуре остала
нерешена; пре свега била питања унуштрањег уређења државе. Напуштена је војна
диктатура, али не и централизам и унитарна идеологија. Влада Богољуба Јевтића се
јануара 1935. изјаснила за поштовање Октроисаног устава и јединствену Југославију, као
„аманет краља мученика“. Иако је на изборима маја 1935. добила више гласова од
опозиције (СДК и србијанске опозиције), због притиска и малверзација осуђена је на
пропаст. На власт је дошао Милан Стојадиновић.

38. Окупациона подела Југославије

Пошто су силе Осовине сматрале Србе главним и најопаснијим непријатељем, они су

требали да поднесу највећу казну за 27. март. Укупно је заробљено 375 000 војника.

Средином маја одређена је демокрациона линија између италијанске и немачке

окупационе зоне. Одмах на почетку и једни и други анектирали су она подручја за која су
веровали да ће трајно остати њихова. То је у оба случаја ишло на штету Словенаца. Немци
су припојили Рајху: Доњу Штајерску, Горењско и део Корушке. Политика немачке
окупационе власти била је германизација домаћег становништва и исељавање оног дела за
које се сматрало да неће моћи бити германизовнао. Употреба словеначког језика је била
забрањена, па и у црквама, а уништаване су и словеначке књиге. Онај део Словеније који
је припао Италији проглашен је „Љубљанском провинцијом“, али се италијанска управа
доста разликовала од Немчаке. Становништво није имало војну обавезу, није укидан
словеначки језик, а сва администрација је била на италијанском.

Банат је остао под немачком управом да се не би око њега сукобљавали Румуни и

Мађари. Бугарска је добила већи део Македоније, југоисточну Србију са врањским и
пиротским округом, Охрид, део Косова. Од територија Хрватске и БиХ стоврена је НДХ
којој је касније придодат источни Срем., док је Далмација предата Италији. Црна Гора је
била под Италијанима, али је Италија анектирала Боку Которску.

Србија је била територијално осакаћена и сведена на границе пред балканске ратове;

централна Србија, Банат, до октобра 1941. и источни Срем, Нови Пазар, округ Косовско-
митровачки и рудник Трепча. Оваква Србија дошла је под директну управу Немачке.
Немци су тежили да из Србије максимално искористе њене привредне потенцијале, а
контролисали су пругу Београд-Ниш-Софија и Београд-Ниш-Скопље, као и Дунав којим
су превозили нафту.

Стара Србија која је потпадала под немачку окупацију није била иста са тзв. „ужом
Србијом“ (преткумановском), јер се један део нашао под бугарском, а други под
италијанском окупацијом. Сви савезници Немачке, пре свих Албанци и Бугари, тежили су
добију што више за себе од разбијене Југославије. НДХ се није задовољавала границом на
Дрини, него је продирала и у Рашку.

39. Комесарска управа

Комесарска управа, технички орган без политичких претензија, формирана је после

преговора са немачким властима. У овој комесарској управи биле су заступљене све
српске странке и покрети осим Савеза земљорадника чије вођство је било ван земље.

Комесарска управа је образована 30. априла 1941. и то је донело извесно смирење

народа. Савет комесара остао је на управи администрацијом земље од 30. априла до 29.
августа и за та 4 месеца је савет комесара урадио неколико врло корисних ствари: одбио је
да донесе закон против Јевреја у Србији, одбијен је захтев Немаца да се банатским
Немцима прода Панчевачки рит, извршена је благовремена замена југословенских
новчаница за српске на територији окупиране Србије. Такође, решено је чиновничко
питање, створен је српски Црвени крст, чиме се створила могућност проналажења ратних
заробљеника и вођење бриге о њима, слање пакета у заробљеништво итд.

40. Устанци

По немачкој окупацији у Србији су се јавила два покрета отпора, идеолошки различита.

Један је био четнички на челу са Дражом Михаиловићем, други партизански на челу са
Јосип Брозом Титом.

Уочи априлског слома пуковник Дража Михаиловић је био на положају начелника штаба
Друге армије. По априлском слому, маја 1941. године он се са групом од 26 официра из
Добоја, повукао на Равну Гору. Изабрао је западну Србију за почетак ратних операција
против непријатеља из више разлога: због њене слободарске традиције, отпора окупатору,
четничког покрета.

Дража је сматрао да српски народ треба заштити од терора. Међутим, сматрао је да се

покрет отпора прво мора војно и организационо припремити и тек онда када се стекну
услови (напад западних савезника) ударити на непријатеља.

Јула '41. образован је први четнички одред. Четнички покрет је био изразито српски.
До 22. јуна '41. КПЈ се залагала за пружање отпора окупатору и вршила је неке војно-
организационе припреме. После немачког напада на СССР, 23. јуна КПЈ је донела одлуку
да се у Србији дигне устанак. 27. јуна Војни комитет прерастао је у Главни штаб НОП
Југославије, а за команданта је изабран Јосип Броз. 28. јуна у Ваљеву образован је први
партизански одред.

КПЈ је за почетак ратних операција одабрала западну Србију из сличних разлога због које
ју је одабрао Дража. Такође, брдовита конфигурација западне Србије одговарала је
партизанском начину ратовања.

07. јула 1941. године пошто је у Белој цркви Жикица Јовановић убио два српска жандара,
почео је устанак. Он се брзо ширио захваљујући четничко-партизанској сарадњи.

Борбе против окупатора су вођене на подручју Посавине, Шумадије, Мачве и Поморавља.

У јесен '41. партизански одреди су бројали 25 000 бораца, а под њиховом влашћу нашло се
2/3 територије. На ослобођеној територији образована је тзв. Ужичка република, која се
протезала од Београда и Саве на северу до Косовске Митровице на југу и од Дрине на
западу до Ибра на истоку. У Ужичкој републици формирана је војна и цивилна власт.
Привреда је стављена у службу рата: фабрика оружја, железнички саобраћај, партизанске
радионице... Међутим, наведена територија није у потпуности била очишћена од Немаца.
Немци су се одржали у Краљеву, Крагујевцу, Ваљеву...

16. септембра '41. године ЦК КПЈ донео је одлуку да из Београда пређе на ослобођену
територију и организује једно политичко-војно саветовање. Десет дана касније саветовање
је одржано у Столицама код Крупња. Донете су одлуке да се:

- пређе на чвршће војне формације (одреде, батаљоне, чете) са јединственом

командом
- примењује партизански начин ратовања
- стварају слободне територије
- образују народно-ослободилачки одобри као органи нове власти
- Главни штаб преименује у Врховни штаб НОП Југославије
- усвоји петокрака за аблем
- усвоји поздрав ,,смрт фашизму, слобода народу'' са стиснутом песницом
На саветовању је Броз поднео извештај о неуспелим преговорима са Дражом у Брајићима.

Србија у јесен 1941. године

16. септембра '41. године Хитлер је наредио да се угуши устанак у Србији. У то време у
Србији су биле стациониране три немачке дивизије. Међутим, оне нису биле оспособљене
за активну борбу, већ за окупациону службу у мирнодопским условима. Стога су у Србију
послате немачке трупе из Француске, Грчке, са Источног фронта.

18. септембра у Србију је стигао немачки генерал Франц Беме са задатком гушења
устанка.
19. септембра '41. у Стурганику се Тито састао са Дражом. Позвао га је на активнију борбу
против окупатора.

Дража је у међувремену радио везом ступио у контакт са владом у емиграцији и

Британијом. Пошто је заслуге за покретање устанка приписао себи, Запад га је прогласио
херојем. Иначе, Дража се бојао да ће партизански одред у једном тренутку надјачати
његов.

28. септембра Беме је покренуо офанзиву у правцу Шапца. Фелдмаршал Кајтел је донео
одлуку да се за једног убијеног Немца стреља 100, а за једног рањеног стреља 50 Срба.
Офанзива Немаца била је пропраћена терором над цивилним становништвом.

Октобар '41. је обележен великим борбама.

26. октобра у Бољевцима су се поново састали Тито и Дража. Постигнут је половичан

споразум. Дража није пристао на стварање заједничког оперативног штаба, осудио је
оснивање народно-ослободилачких одбора и био је против мобилизације на добровољној
основи. Са друге стране, он је пристао да се четници и партизани међу собом не нападају,
да се обезбеди сигуран транспорт и деоба оружја.

Крајем октобра и почетком новембра '41. у рејону Ужица дошло је до већих сукоба између
партизана и четника и почетка грађанског рата.

11. новембра у Дивцима Дража се састао са Немцима, тражећи оружје и подршку у борби
против партизана. Неповерљиви, Немци су тражили његову безусловну предају.

До 20. новембра када је потписано примирје између четника и партизана, оба покрета су
ослабила. Прилику су искористили Немци да у периоду од 25. до 29. новембра заузму
Ужице и потисну партизане. Остатак партизанских одреда се преко Санџака пребацио у
Босну. У периоду од 05. до 07. децембра Немци су напали Дражу на Равној Гори и
разбили га. Дража се склонио у источну Босну.

Бранко Петрановић сматра да је до потпуног разлаза четника и партизана дошло услед

Дражиног инсистирања на вођство у покрету отпора

41. Влада Милана Недића

Након што је распуштена Комесарска управа, немачки званичници у Београду сматрали су

да ће учврстити контролу над Србијом и умањити незадовољство народа формирањем
једне снажније српске владе која би била подређена немачкој окупационој власти.
Званичници су о томе обавестили Хитлера, који им је издиктирао услове под којима се
може образовати нова српска влада. Иницијатива је дошла од Димитрија Љотића који је
19. августа 1941. посетио генерала Милана Недића и покушао да га наговори да се стави
на чело једне владе и да покуша да отклони смртну опасност по земљу. Одмазде су биле
тешке - за једног убијеног Немца стрељано је 100, а за једног рањеног 50 Срба. Љотић и
Милан Аћимовић су предлагали Недићу да оснује владу, међутим он је то одбијао. Ипак,
притисци су били све већи, тако да је Недић 27. августа поднео генералу Данкелману
писмнено своје предлоге и захтеве под којима би могао да (у)ради оно што се од њега
тражи. Он је тражио да влада управља свим пословима државе и народа под надзором
Врховног заповедника, тражио је јачу жандармерију са 10 000 људи, оружане одреде од 30
000, потребно наоружање, помагање ратних заробљеника и пуштање оних болесних, да се
побољшају економске и административне границе Србије, ефикасно обустављање убијања
Срба од стране Хрвата, Мађара и Бугара. Генерал Данкелман је већ сутрадан прихватио
ове предлоге и услове, па је Недић већ 29. августа саставио своју владу и представио је
Данкелману. Четири дана након образовања владе, 2. септембра 1941., Недић се обратио
српском народу говорећи преко једног радија да је дошао да спаси народ да се међусобно
не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, да се сачека крај рата у слози под
српским барјаком, јер су ово обрачуни највећих светских сила где они ништа не могу да
промене.

Влада народног спаса се у току свога рада фокусирала да, по налогу немачке Војне
Управе, очува ред у окупираној Србији и да заустави непријатељства против немачких
јединица које су биле намењене за Источни фронт.

За време свог рада Влада народног спаса је донела преко 100 закона различите садржине,
покушавала је да поспеши привреду, школство, банкарство, културни живот у Београду, а
обновила је и инфраструктуру порушену у априлском бомбардовању 1941.

По угледу на Немачку основана је 1942. Српска заједница рада која је требало да

усклађује односе између радника и послодаваца. На територији Србије био је уведен и
обавезан шестомесечни рад за обнову земље за све способне Србе од 17-45 година
старости. Уведен је обавезан откуп вишкова пољопривредних производа по
максимираним ценама. У току рата, седам пута мањи Банат је давао два пута више
пољопривредних производа него ужа Србија.

Под командом Владе народног спаса налазиле су се и оружане формације познате као
Српски добровољачки корпус, Српска државна стража и Српска гранична стража које су у
току рата учествовале у борбама на страни сила Осовине.

Тајним каналима Влада народног спаса одржавала је контакте са ЈуВО и Дражом

Михаиловићем. ЈуВО је снадбевана новцем и оружјем. Само у периоду октобар-новембар
1941. године Дражи Михаиловићу дато је 3,5 милиона динара. У периоду деловања Владе
народног спаса 80 до 100.000 српских радника радило је, под покровитељством владе, у
индустрији и пољопривреди Трећег рајха.

Због интензивних ратних дешавања у НДХ, на Косову и Метохији, али и прогона у Бачкој
и Македонији, велики број избеглица слио се у Србију а Влада народног спаса интензивно
је радила на њиховом збрињавању. Још на почету рада Владе народног спаса у Србији се
налазило преко 100.000 избеглица из НДХ. Према писму које је Недић писао у септембру
1942. године немачком генералу Бадлеру у Србији се налазило 400.000 избеглих лица, а
према другим извештајима тај број је био 420.000 (86.000 деце).

Немци су од почетка вршили јак притисак на Недића да акцију за угушење побуне

препусти њима, а стање се додатно погоршало када је генерал Беме 21. септембра стигао у
Београд. С њим Недић никако није могао да ухвати контакт. У борбама против партизана,
генерал Недић се могао ослонити у почетку на четнике Косте Пећанца. СДС (српска
државна стража) је формирана 22. фебруара 1942. је била потчињена председнику владе и
министру унутрашњих дела. То је била углавном полицијска трупа која се старала за
одржавање реда и мира у градовима и насељеним местима. Знатан део официра и војника
СДС одржавао је везе са четницима ДМ. Поред СДС, формирана је и СГС (српска
гранична стража). СДС и СГС су се на крају стопиле са одредима генерала Михаиловића.
Српски добровољци били су теренси оружани одреди генерала Недића за борбу против
Титових партизана, а за њиховог команданта постављен је пуковник Коста Мушицки.

Генерал Милан Недић је био на челу окупиране Србије од 29. августа 1941. до 6. октобра
1944. године. За то време успео је да ублажи оштре немачке мере одмазде над српским
становништвом

42. Емигрантска влада Краљевине Југославије (1941-43)

У време 27. мартовског пуча, на чело владе дошао је генерал Душан Симовић. Ова влада
није успела да избегне рат. У време априлског рата непрекидно се повлачила у
унутрашњој земље. Крајња тачка повлачења био је Никшић, где је донета одлука о
евакуацији краља, двора, владе, генерала, шефова странака. По савету патријарха Гаврила
Дожића, краљ је са никшићког аеродрома одлетео за Грчку. Из Атине, влада је прешла у
Јерусалим, потом у Каиро, а онда средином маја у Лондон.

Драгољуб Михаиловић, иако је скоро ступио на историјску сцену, постао је и за владу и

за Велику Британију велики адут у будућем рату. Политичка емиграција је пренела у
иностранство предратно наслеђе националног поверења, које су додатно појачавали
догађаји у земљи, пре свега геноцид над Србима. Симовић је почетком октобра 1941.
тражио од Британије да бомбардује Загреб због усташких злочина. Јовановић је у земљи
оптуживао Хрвате за издају у априлском рату. Хрватски политичари су настојали да у
току рата реше тзв. национално питање што је додатно компликовало односе у влади, а и
штетило међународном угледу Југославије за коју су и сами савезници почели да се питају
вреди ли је одржати. Ту је био и Иван Шубашић, хрватски политичар југословенског и
монархистичког убеђења.
 Односе у емиграцији највише је распалио Мемораднум СПЦ који је стигао у Лондон
септембра 1941., а реч је о скупу докумената који детаљно износе злочине усташа над
Србима, а које су представници СПЦ предали немачким заповедницима.

Амбасадор Југославије у САД, Константин Фотић је почињао да заступа разбијање

земље и да се залаже за српску ствар. За ралику од председника владе Слободана
Јовановића, ДМ се у земљи залагао за Велику Србију која ће се граничити са Словенијом.
Намеравао је да уради оно што није Пашић 1918., да створи Велику Србију у Великој
Југославији.

Британци су од половине 1943. покушавали да нађу компромис који би довео до

налажења заједничког језика између НОП-а и избегличке владе, из одбацивање ДМ. Под
притиском Велике Британије, дошло је до смене владе Милоша Трифуновића и
успостављања тзв. чиновничке владе Божидара Пурића, преко које је Черчил желео да
оствари политику компромиса и одстрани из владе ДМ. Међутим, влада Пурића се
жестоко супротставила отпуштању војног министра. По Пурићу је ДМ био херој којег се
Британија одриче у корист СССР и међународног комунизма. Пурићева влада је пала маја
1944. године, под притиском свих снага заинтересованих за стварање јединствене владе.
За председника нове владе које је требало тек саставити, у договору са НКОЈ-ем,
постављен је Иван Шубашић.

27. март 1941 - јануар 1942. влада Душана Симовића

јануар 1942 - јун 1934. влада Слободана Јовановића

јун 1943 - август 1943. влада Милоша Труфуновића

август 1943 - мај 1944. влада Божидара Путића

мај 1944 - 7. март 1945. влада Ивана Шубашића

43. Ужичка република

Ужичка република је назив за ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се

од 24. септембра до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила
под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по
којем је и добила назив било је Ужице. Власт у њој је била дуална, представљајући неку
врсту фактичке поделе утицаја. Партизански центар ове слободне територије налазио се у
Ужицу, а четнички на Равној гори. Под снажним налетом окупаторских снага, познатим
као „Прва непријатељска офанзива“ ова територија је поново окупирана, а партизанске
снаге су се морале повући у Санџак.

Иако је трајала веома кратко, свега два и по месеца, била је веома значајна јер је на њој
Народноослободилачки покрет успео да формира своју прву слободну територију и
изврши организацију живота и позадине. У ослобођеном Ужицу је био центар устанка у
Југославији и у њему се налазило војно и политичко руководство НОП-а - Врховни штаб и
Централни комитет КПЈ, као и друге војно-политичке организације; функционисала је
партизанска фабрика оружја и излазио лист „Борба“. Партизанска фабрика оружја и
муниције је 1941. била једина фабрика у окупираном делу Европе где се производило
оружје за борбу против фашизма. Ужичка република је уједно била и прва већа
ослобођена територија у окупираној Европи. Назив Ужичка република сами партизани
нису користили као назив за своју ослобођену територију, јер руководство КПЈ није
дозвољавало никакво проглашавање и помињање републике, да то не би будило нежељене
асоцијације у народу да комунисти теже да преузму власт.

Тек када су окупатори и квислинзи заузели Ужице и целу слободну територију у западној
Србији, у квислиншкој штампи појавило се име Ужичка комунистичка република, а потом
и у штампи Совјетског Савеза, у пролеће 1942. само као Ужичка република. Ово име је
после завршеног народноослободилачког рата и револуције прихваћено и у
историографији.

44. Окупациони терор

Окупатор је неједнако поступао у појединим земљама окупиране Европе, зависно од

расистичке концепције, циљева, понашања ставноништва, експлатационих потреба.

Италијански окупатор ослањао се на квислиншке снаге као на противтежу нараслим

снагама народноослободилачког покрета. Игнорисана је индивидуална одговорност и
примењиване су колективне санкције да би се народ заплашио и бацио оружје. За
погинуле војнике у борбама Италијани су стрељали затворенике у знак одмазде.
Италијанска окупациона политика имала је два лица: једно, које се скривало иза
цивилизаторске мисије коју Рим врши од давнина, наводне економске бриге и тежње за
обновом државности појединих народа, као Црногораца или Албанаца и друго, брутално
отворено, ослоњено на грубо сламање отпора после устанака.

Бугарска политика се користила Другим светским ратом и савезом са Немачком са

постигне доминацију на Балкану, ради стварања санстефанског мита о ,,Великој
Бугарској“. Денационализација Македонаца у Краљевини СХС помагала је Бугарима да
окупацију представе као национално ослобођење и припајање марици. Македонци су се
нашли национално угрожени у саставу ,,Велике Албаније“, коју је створила и подржавала
Италија.

У окупираним земљама, Немци су имали огроман и разгранат полицијски апарат. Страх

од политичке полиције увукао се у свест грађана. Апсолутна контрола тајне полиције-
Гестапоа и СС одрда уносила је психозу несигурности, безакоња, политичке
произвољности. Приликом офанзиве немачких јединаца на ослобођене територије
уништаване су и на хиљаде мирних цивила, који су приказивани као устаници. Велики
број злочина Немци су починили на српским ставноништвом у Банату. Приликом блокаде
банатских села у зиму 1942. истицао се окрутношћу др Јурај Шпилер. У овим хајкама,
претраживањем кућа, штала, тавана, проналажени су и хапшени припадници
народноослободилачког покрета. На Козари је половином 1942. страдало око 60 000 људи,
жене и деце. Број жртава у операцији ,,Вајс“ на тлу НДХ износио је око 80 000 лица, што
убијених, што умрлих од зиме или интернираних. Немци су у Србији 1942. наставили са
немилосрдним системом стрељањем талаца за сваки напад на њихове јединице. Осим
убистава, они су спроводили и масовна хапшења и интернирања грађана.

Нису штедели партизане и друге присталице народноослободилачког покрета. За Немце

су они били и остало ,,банде“ са којима се требало немилосрдно поступати и обрачувати,
примењивајући одмазде и систем талаца. За једног убијеног Немца стрељало се 100 Срба,
односно комуниста, а за рањеног 50.

Основну регресивне политике Немци су формулисали у наредби познатој под именом ,,

Ноћ и магла“, коју је Хитлер написао 7. децембра 1941. Наредбом је предвиђено да се у
окупираном подручју кривична дела цивила против Трећег рајха кажњавају се смрћу или
одвођењем у Немачку зависно од главних криваца. Генерал Паул Бадер је у Београду
одржао саветовање децембра 1941. о хапшењима и стрељањима талаца. У заповести
генерала Кунцеа, вршиоца дужности команданатс Балкана, разликовале су се три групе
ухапшених: затвореници за одмазду, таоци и заробљеници трупе. Ранија квота од 1:100,
смањена је на 1:50 за убијеног Немца, а за рањеног на 1:25. Казне извршења праћене су
одузимањем покретне и непокретне имовине. Бадеровом наредбом, октобра 1942. исте
мере одмазде биле су предвиђене како за убијене, тако за нестале Немце. Немци су мере
одмазде примењивали и на сељаке који се нису одазивали на испоруке жита. Међу
нормираним санкцијама било је предвиђено извођење пред немачки ратни суд или слање
на рад у Немачку и друге окупиране земље.

Немци су од Срба разликовали Хрвате и Босанце (Муслимане), издвајајући их из

заробљеничких логора. Македонце су третирали као македонске Бугаре. Јевреје је снашла
судбина најпрогоњенијих народа у Другом светском рату. Антијеврејски погром је 1.
априла 1933, означио почетак уништења немачких Јевреја. Јевреји су означавани за извор
несреће, сматрани су општим кривцима у унутрашњем животу и међународним односима.
Око три и по милиона Југословена н налазило се у заробљеништву, концетрационим
логорима, на принудном раду, принуђивано да служи квислиншким формацијама. Били су
затворени у стравичним нацистичким логорима: Дахауу, Маутхаузену, Аушвицу, Берген-
Белзену и другима. Аушвиц се сматра за ,, најмасовније губилиште у историји
човечанства“, у коме је насилну смрт нашло око 4 милиона људи. Транспортовани су у
нељудским условима, а бекства су онемогућавана шпијунажом, бодљикавом и струјом
напојеним оградама логара, страхом од казни у случају хватања. Немци су уништавали
противнике на ,,научном“ принципима, искоришћавајући радну снагу максимално
употребом, уз слабу исхрану и морално понижавање.
Јасеновац је заузимао једно од првих места међу најзлогласнијим логорима не само у
Југославији, већ и у Европи. Јасеновачки логор остао је појам зверства усташке владавине
1941-1945. Жртве су спаљивање у пећима за израду цигала, ударањем маља у главу , а
потом бацани у Саву. Убијање ватреним оружјем сматрало се привилегијом. Заточеници
су морени глађу и жеђу, забијањем ексера под нокте, спаљивањем, резањем делова тела,
бацањем деце у ваздух и дочикавањим на бајонете, ломљењем костију, вешањем,
дављењем у Сави. Међу извршиоцима истицао се окрутношћу феа Мирослав
Мајсторевић, звани ,,Сотона“, најкрволочнија звер. Масовне и систематске егзекуције у
Јасеновцу су омогућиле да се у логор, практично прими ,,неограничен“ број нових
жртава. Логор на београдском Сајмишту, на левој обали Саве, основао је Гестапо, за
смештај и ликвидацију јеврејских жена и деце, од маја 1942. и за смештај заточеника из
осталих крајева Југославије. Основан је као сабирни, пролазни логор и такав је остао до
краја рата. Довођени су и партизани и присталице народноослободилачког покрета.
Велики број логораша транспортован је у Норвешку, Немачку и на рад у руднике Бор и
Трепча. Од 1942. до 1944. организована су три логора у Шапцу: затвор Окружног суда,
логор на Сењаку и логор на Сави кроз које су прошли ставниници из Србије, Подриња и
Босне. У београдском предграђу Бањици концетрациони логор је организован на основу
немачког наређења из јуна 1941. Стрељања су вршена на бившем војном срелишту у
Јајнцима, а од пролећа 1944. у Маринковој Бари и на Јеврејском гробљу. Међу
италијанским логорима били су познати: Гонарс, Понца, Колфјорито и Ренићи. Као
други логор по величини у Албанији се водио Порто Романо, у коме је било заточено
2.500 људи разног узраста, пола и занимања, комуниста и патриота из Црне Горе,
Албаније, Македоније, Срба са Косова и Метохије. Бугари су пунили затворе у Скопљу,
Битољу, Прилепу, Куманову и другим местима. Много логора постојало је на тлу
Мађарске: у Будимпешти четири затвора, Мађарска краљевска државна тамница у Вацу,
затвори у Калочи, Марији Ностри, Сегедину. Од логора су постојали: Горањ, Шарвар,
Мађарски краљевски логор за интернацију. Немци су Југословене упућивали у логор
Хармаки у Грчкој, преко пута кога се налазила касарна ,,Пауло Мела“.

По садизму. Обезљуђености и патологији злочина, усташе су чак надмашивали нацисте.

Са Србима, Јеврејима, Циганима убијани су и хрваткси и муслимански антифашисти.
Прогоном Јевреја придружили су се нацистичким господарима, а ликвидацијом Срба-
исељењем, физичким уништавањем и превођењем у католичку веру- тежили су остварење
своје концепције национално чисте државе. Да би се до тог циља стигло било је потребно
уништити све националне и верске противнике. Комунисти су прогањани и уништавани и
пре него што је Хајнрих Милер из Берлина упутио директиву ,,Интернационла“ (уочи 22.
јуна 1941.) о хватању комуниста.

45. НДХ

Већина Хрвата на споразум Цветковић-Мачек није гледала као на потпуно решење

хрватског питања. Већина је желела своју самосталну Хрватску, што је било немогуће
докле год постоји Југославија. Антијугословенску мисао предводио је Анте Павелић,
некада адвокат у Загребу и народни посланик у Парламенту Краљевине СХС, који је 1929.
напустио земљу и остао у емиграцији све до 1941. године. Он је основао УХРО - усташку
хрватску револуционарну организацију која ће касније остати упамћена по називу усташе.
Њихов главни мотив био је антисрпски и антијугословенски. Павелић је истицао да су
Хрвати готског, а не словенског порекла. Павелић је у иностранству окупио присталице.
Приступање Југославије Тројном пакту њега је веома онерасположило, али по његову
срећу пуч је извршен већ 27. марта, да би се два дана касније Павелић нашао са
Мусолинијем и договарао даље акције. Треба поменути и да је постојала сарадња једног
дела хрватског римокатоличког свештенства са усташама и пре 10. априла 1941. године.

Тог дана, 10. априла 1941. проглашена је у Загребу НДХ, и пре него што је потписана
капитулација југословенске војске. Проглашење је извршио Славко Кватерник, бивши
пуковник аустроугарске војске. Он је то учинио у Павелићево име који је за то време био у
Италији и није знао шта се дешава у Загребу. Немци су најпре понудили Мачеку да
прогласи НДХ и преузме власт, али је он то одбио. Кватерник је одмах по проглашењу
државе именовао „хрватско државно вођство“. Павелић је 15. априла стигао у Загреб са
једном групом наоружаних усташа које су пребацили Италијани. Он је већ 16. априла
именовао своју прву владу, у којој је са њим било 12 министра. За потпредседника владе
постављен је Осман Куленовић из Бухаћа, као представник муслимана. Министри су
положили заклетву Павелићу.

Након проглашења Независне Државе Хрватске, поставило се питање граница.

Одлучујући фактор у томе били су Немачка и Италија. Са Немачком није било тешкоћа,
али са Италијом јесте. Због тога је дошло до разговора Павелића и Италијана у Љубљани
25. априла, али они нису дали резултата, да би 18. маја у Риму потписани познати „Римски
уговори“ према којима је Италија од НДХ узела сва она острва која је желела и део
Јадранске обале. НДХ је након тога 15. јуна и формално приступила Тројном пакту.
Павелић је у Риму понудио Звонимирову круну Савојској династији. Краљ Виктор
Емануел III примио је ову понуду. Павелић је разговарао и са папом Пијем XII, али није
успео да га наговори да призна НДХ. Уместо тога папа је послао свог легата у Хрватској,
што су усташе представиле као фактичко признавање НДХ.

Неуспехе према Италији, Павелић је решио да надокнади на истоку. И пре него што су
дошли на власт, усташе нису криле своју мржњу према Србима у којима су гледали
смртне непријатеље Хрвата. Одмах на почетку Павелић је издао неколико одредба, које су
јасно одредиле какав ће бити однос према Србима у НДХ. Већ 18. априла донета је
Законска одредба о некретнинама тзв. добровољаца по којом се земљиште додељено
насељеним Србима добровољцима из Првог светског рата, прогласило хрватском
народном својином и одузимало се од њих без икакве надокнаде. Мало касније, 25. априла
донета је Законска одредба о забрани ћирилице. На целом подручју НДХ забрањена је
употреба ћирилце. Сви јавни ћирилични натписи морали су да се уклоне у року од три
дана. Следио је низ других одредби, нпр. о држављанству по којој су Срби могли бити
само државни припадници, али не и пуноправни држављани НДХ. Донета је и наредба о
измени назива појединих места која су се звала српским или турским именом. Такође и
наредбе о ограниченом кретању Срба, а надзор над српским становништвом је појачан
наредбом да православни грађани морају носити плаву траку на рукаву са латиничним
словом „П“.

Било је више масовних убистава, а први масовни покољ десио се између 27. и 28. априла
код села Гудовац поред Бјеловара. Маја месеца покољи су настављени у Глини, током јуна
и јула у БиХ, а потом и у Лици, Кордуну и Банији. Да би се отарасили око 2 милиона Срба
настањених у НДХ, а православно становништво је убијано и протеривано.

Занимљиво да су Италијани бранили српски живаљ од истребљења и насиља кад год су

могли, да су чак и Немци протествовали против ових злочина. Ватикан није био против
депортације и убијања Јевреја и Цигана.

НДХ је вршила најтежи облик денационализације претварајући се временом у полигон

за уништавање Срба, Цигана и Јевреја. У држави је створена посебна врста фашизма,
спајањем усташа и клерикалаца.

46. Народно ослободилачки одбори.

Развој револуције захтевао је да се упоредо са стварањем оружане силе стварају и органи

нове народне власти. Народ је кроз револуцију тражио и политичко-социјалну
перспективу, рушење старог система владавине и другачије, ново праведно и друштвено
уређење.

Народноослободилачки одбори, као привремени органи власти почели су са основани још

у првој фази устанка-1941. године. Њихов први и основни задатак био је да организује
позадину против непријатеља и да подстичу развој оружане борбе.
Народноослободилачки одбори јесу борбени органи који служе народноослободилачкој
борби. НОО нису и не смеју бити органи појединих политичких странака и организација-
пише у Фочанским прописима. Они се бирају демократким путем. У њих треба да уђу без
обзира на своје политичко уверење, веру и народност, сви честити родољуби, који су
примером и на делу показали да су добри синови свога народа, да никад неће издати
отаџбину, да су непоколебљиви у борби против фашистичког окупатора. Пошто су
укинуте све раније власти, народноослободилачки одбори узимају на себе сву власт
осим војничке. Та је делатност НОО веома широка и разноврсна, па је зато потребно да
се другови-чланови НОО, који су већини сељаци који први пут узимају власт у своје руке-
ближе упознају са својим правима и дужностима на свим пољима њиховог рада.

Народноослободилачки одбори су од оснивања имали обележја државних органа.

Доносили су одлука и опуства, решавали међусобне односе грађа, установљавали права и
заснивали обавезе, прописивали понашања, организовали помоћ партизанским одредима
и бранили зачетке и бранили зачетке новог поретка. Сем на ослобођеним и
полуослобођеним подручјима Југославије, они су радили и у непријатељској позадани, у
виду одбора јединственог народноослободилачког фронта, махом вршећи привредне,
политичке и пропагандне функције, што је сведочило о извосном двојству власти
окупатора и народноослободилачког покрета. Народноослободилачки одбори од првог
дана функционишу, супротно вољи старог државног центра у емиграцији, предвођено
краљем и југословенском владом у избеглиштву. Народноослободилачки одбори рано су
постали мета представника грађанског друштва. Рад народноослободилачког одбора нису
изводили из Октроисаног устава, већ из промена односа који доноси
народноослободилачка борба.

Саветовање у Столицама, поред војних питања, посветило пажњу и развитку

народноослободилачких одбора, наглашавајући значај њихове организационе
унификације, али се они- као што показује директивни чланак Едварда Кардеља објављен
у ужичкој Борби октобра 1941.-и даље третирају као привремени органи.

Од јула 1941. јављају се сеоски, општински, срески, градски, окружни и земаљски

народноослободилачки одбори. Драгојло Дудић је у ослобођеном Крупњу, приликом
образовања привременог среског НОО, 5. септембра 1941. прогласио да се стара власт
укида. Том приликом образован је трочлани Одбор радничке контроле. Срески
народноослободилачки одбори конституисани су на тлу ослобођене западне Србије у
Ариљу, Бајној Башти, Пожеги, Ужицу...Градски народноослободилачки одбор у Ужицу
формиран је 7. октобра.

На ослобођеној територије Црне Горе власт је преузела Привремена врховна команда.

Први срески народноослободилички одбор створен је у Колашину јула 1941, а у Бијелом
Пољу, Андријевици и Беранима 20. јула. Први срески народноослободилачки одбор у
Хрватској основан је за срески Војнић 20. новембра 1941. на Петровој гори. Развитак
народноослободилачких одбора на хрватском тлу добио је значајан подстицај доношењем
Окружнице бр. 3 и Окружнице бр. 4 ЦК КП Хрватске.

Комунисти су оснивањем народноослободилачких одбора катастрофу Краљевине

Југославије претварали у катастрофу грађанске Југославије, односно у победу
социјалистичке револуције. Совјети су само општи историјски узор, јер се
народноослободилачки одбори од њих разликују тиме што имају ширу политичку основу,
а и по томе што су они јединствени органи а не одвојени на совјете радничких, сељачких и
војних депатута. Народноослободилачки одбори који настају у борби албанског
народноослободилачког покрета чак су и по називу, по структури и по функцијама копија
народноослободилачког одбора југословенске револуције, укључујући и највише органе
власти (АВНО Албаније, Врховни штаб НОВА).
Оснивањем народноослободилачких одбора, као привремених органа власти, КПЈ је
прекидала континуитет са унутрашњим поретком Краљевине Југославије практично од
стварања првог партизанског одреда, она је практично суспендовала и поруку Коминтерне
о важењу ,,две етапе“ борбе: прве националноослободилачке и антифашистичке, о друге,
везане за социјалне промене до чега може доћи тек после рата, гледајући на
народнуослободилачку борбу и спроводећи је као недељиви национални-социјални
еманципативни процес. КПЈ се није одрекла Југославије као државног оквира, заједнице
народа.

Оснивањем земаљских народноослободилачких одбора 1941-1941. КПЈ је антиципирала

федеративно уређење Југославије, мада се, номинално гледано, нису употребљавали
изрази ,,федерација“ и ,,федерализам“. КПЈ је фактички спроводила федерализацију
Југославије институционализацијом власти по њеним земљама. Постојао је Врховни
пленум Освободилне фронте, који је као Словеначки народноослободилачки одбор
преузео власт на тлу Словеније, Главни народноослободилачки одбор Србије и
Народноослободилачки одбор Црне Горе и Боке, основан на скупу родољуба Црне Горе и
Боке у манастиру Острогу, 1942.године.

Доношењем знаменитих Фочанских прописа, фебруара 1942, извршена је и кодификација,

искустава, правила, задатака и организације органа власти и позадине. Био је то
историјски документ под називом ,, Објашњења и упутства за рад народноослободилачких
одбора у ослобођеним крајевима и >> Задаци и устројство народно ослободилачких
одбора. Један од непосредних стваралаца Фочанских прописа, Мошо Пијаде рекао је о
њима: ,, Велика историјска вредност тих докумената састојала се у томе што су били
огледало стварног развитка. Ницали су се из праксе, из живе реалности. Зато су тако
добро и служили као оруђе политичког и друштвеног кретања, зато су то документи наше
Народне револуције.“ Народна власт је на тај начин , релативно рано
институционализована. Предвиђали су у десет тачака начин и облике остваривања
револуционарно-демократске самоуправе у току рата, изборна начела, изворе снадбевања
војске и поступак кажњавања народних непријатеља, укључујући и конфискацију.

Имајући у виду распрострањеност одбора и њихову зрелост, а на другој страни промене у

односима класних и политичких снага у Југославији и на фронтовима савезничке
коалиције, руководство народноослободилачког покрета је крајем лета дошло до закључка
да је дошао тренутак за претварање тих одбора у трајне органе власти. Седам месеци
после фочанске кодификације, односно 21. августа 1942. Полибиро ЦК КПЈ је у близини
Гламоча донео одлуку о претварању ,, привремених“ народноослободилачких одбора
у ,,сталне“. Она је, највероватније, конкретизована 2. септембра, када је Врховни штаб
издао две наредбе, о изборима за НОО и о образовању позадинских војних власти,
познате као Септембарски, Крајински или Дринићки прописи. По Титовом мишљењу
било је ,, коначно завршено са старим облицима власти“. За устаничко вођство то је био
пут да се формално- подизањем организације народноослободилачког покрета на ниво
државе и одвајањем војних од политичких функција-изразе промене до којих је довела
успешна народноослободилачка борба. Проглашењем народноослободилачких одбора за
сталне органе власти изражавало се схватање о постојању потенцијалне државне
организације, којој је недостајао централни народно-ослободилачки одбор као највипе
извршно тело. Бројност народноослободилачког одбора на слободној и неослобођеној
територији, њихове надлежности, организација, ауторитет и ефикасност извршавања
њихових одлука говори сами за себе да су у јесен 1942. били израсли у јединствен систем
власти.

Народноослободилачки одбори су од свог настанка функционисали као основни органи

државне власти. Одлуке и мере ових одбора заснивале су се на прописима органа
народноослободилачког покрета, при чему се водило рачуна о његовом духу и
интересима. Принцип суверености народа организационо се изражавао подсредством
народноослободилачких одбора и других облика непосредне демократије: зборова бирача,
комисије грађана, савете за решавања појединих питања, а у сфери међунационалних
односа у фактичком федеративном уређењу државе која је настајала. Концепција КПЈ о
демократској власти полазила је од тога да се обезбеди што шире учешће грађана у
управљању разним пословима, њихива иницијатива, тешња сарадња с представницима
власти, као и одговорност народноослободилачких одбора за свој рад.
Народноослободилачки одбори су се отварали према народу и решавали бројна питања из
делокруга локалне власти: политичка, економска, социјална, културна... У раду су им
помагале јединице оружане силе, војнопозадинске команде...

Нижи народноослободилачки одбори, до општинског нивоа, бирани су непосредно, а

виши посредно. У принципу њихов састав и састав АВНОЈ-а, одређиван је на основу
националне пропорције. Крајински прописи су разрадили изборне норме, које начелно
нису измењене ни после рата, па су унесене у први устав нове Југославије. Бирачко право,
активно и пасивно, имали су омладинци и омладинке са навршених 18 година, борци
(независно од година) и жене. Бирачко тело добило је право надзора над радом изабраних
органа. Извршна тела народноослободилачких одбора била су одговорна њиховом
пленумима. Политичку основу АВНОЈ-а и народноослободилачких одбора представљале
су две антифашистичке организације: Антифашистички фронт жена (АФЖ), основан 1942.
и Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), створен на
омладинском конгресу у Бихаћу, 1942. године.

Организацији и раду АВНОЈ-а и народноослободилачких одбора доприниле је

Конференција представника среских народноослободилачких одбора и команди подручја,
чији су организатори били Управни одсек Извршног одбора АВНОЈ-а и Одсек Врховног
штаба за позадинске органе, а која је одржана јануара 1943. пред сам почетак
непријатељске офанзиве.
47. ,, Лева скретања“

48. АВНОЈ

АВНОЈ (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) је био политичка

организација народноослободилачких комитета који су успостављени 26. новембра 1942.
да би управљали територијама под својом контролом током Другог светског рата. АВНОЈ
је био под политичким вођством главног покрета отпора Југославије, током
окупације сила Осовине у Другом светском рату.

После заузимања Бихаћа Политбиро ЦК КПЈ и Врховни штаб припремили су сазив

скупштине у којој би био изабран централни орган НОБ у форми владе. Тито је 12.
новембра обавестио Коминтерну да се спрема образовање владе са Иваном Рибаром на
челу, која би била названа Национални комитет ослобођења Југославије и у којој би биле
заступљене све националности и политичке партије.

26/27. новембра 1942. године, партизанске вође Југославије сазвале су прво заседање
АВНОЈ у Бихаћу у нади да ће добити политички легитимитет. Ово тело имало је
општеполитички карактер, али и обележја владе јер је Извршни одбор био подељен на
више ресора. За председника Извршног одбора постављен је Иван Рибар, а на скупштини
су донесене Резолуција о оснивању и Резолиција о организацији АВНОЈ-а. На бихаћкој
скупштини учествовали су сви народи, сем словеначког и македонског, право гласа имали
су сви омладинци старији од 18 година. Оснивањем АВНОЈ-а влада у емиграцији
престала је да буде једино тело које је представљала народе Југославије. Нотом АВНОЈ-а
из јануара 1943. захтевана је мисија савезничких сила каја је и утврдила ко се стварно
бори против окупатора, а у другом акту се износе циљеви АВНОЈ-а; борба против
окупатора, независност југословенских народа и њихова национална права. Састојећи се
од комитета и комунистичких и некомунистичких партизинских представника, под
Јосипом Брозом Титом, АВНОЈ је прогласио подршку демократији, правима етничких
група, неповредивости приватне својине и слободне индивидуалности економске
иницијативе за различите групе.

Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29/30. новембра 1943. у Јајцу. На заседању је

АВНОЈ конституисан у законодавно и извршно представничко тело Југославије, извршни
орган народне власти са обележјима привремене владе, а избегличкој влади и краљу
Петру II забрањен је повратак у земљу до краја рата. АВНОЈ је проглашен за највиши
орган власти југословенске федерације. Заседању су присустовали представници свих
делегација сем македонске. Донета је одлука о федеративном уређењу Југуславије која је
узимала у обзир и права националних мањина. Овим је оборен државни и национални
унитаризам.

АВНОЈ је био организован као једнодомна скупштина југословенске федерације. После

другог заседања дошло је до паралелизма владе, избегличке и НКОЈ (привремене) које
нису признавале једна другу. Председник НКОЈ-а постао је маршал Јосип Броз Тито. Нова
Југославија у Јајцу добила је грб, али не и име.

На другом заседању присустовало је 142 легата у Дому Културе, а председник АВНОЈ-а

Иван Рибар је отворио заседање својим уводним рефератом О раду АВНОЈ-а између два
заседања. Као главна одлука које су донете на другом заседању истичу се:
1) АВНОЈ се конституише у законодавно и извршно представничко тело Југославије, као
врховни представник свог народа и успоставља се Национални комитет ослобођења
Југославије (НКОЈ) са свим обележјима народне владе, преко којег ће АВНОЈ остваривати
своју извршну функцију.

2) Избегличкој влади и краљу забрањује повратак у земљу до завршетку рата, када ће

народ изабрати између републике и монархије.

3) Обавезе и уговоре избегличке владе се не признају.

4) Југославија се има изградити на демократском принципу као државна заједница пет

равноправних народа. БиХ је конституисана као федерална јединица.

5) Тито се додељује назив маршал Југославије.

Истовремено одржана је и Техеранска конференција између Рузвелта, Черчила и Стаљина

у Ирану.

Монархија у Јајцу није укинута, али је суспендована.

Монархија у Јајцу није укинута али је суспендована. Према одлуци АВНОЈ-а, о краљу и
монархији одлучиваће народ после ослобођења. Федерализам као циљ промене
унутрашњег уређења Југославије први пут је поменут у Јајцу 1943. године. Федерација је
прихваћена као трајни принцип, а не прелазно решење. Британци су пристали на
суспензију краља, одлучујући да жртвују ДМ како би спасили монарха. АВНОЈ је истакао
равноправност народа у федерацији (муслимани се још увек не помињу као народ). До
коначног утврђивања граница федералних јединица дошло је тек између Другог и Трећег
заседања АВНОЈ. Иначе, на Другом заседању нису формиране аутономне покрајине.
Одлуком АВНОЈ-а поменуте су федералне јединице и народи Југославије (Срби, Хрвати,
Словенци, Македонци и Црногорци) који су били равноправни независно од оквира
федералних јединица. Савезничке владе нису признале АВНОЈ и КНОЈ, али их нису ни
одбациле. Од другог заседања АВНОЈ је био највиши орган власти, а на основу споразума
НКОЈ-а и краљевске владе задржао је закондавну

49. Идеологија равногорског покрета.

Историографија је утврдила да појава Драже Михаиловића на политичкој сцени после

Априлског рата није била случајна, већ припремљена његовим ранијим политичким
опредељењима. Михаиловић, који је уочи 27. марта одржавао везе са британским
официрима и обавештајцима у Београду, као и са завереницима против кнеза Павла и
приступање Југославије осовини, затекао је рат на положају начелника штаба Друге
армије. Одлучује да се не предаје и повлачи се од Добоја на Равну гору са групом
официра. На Равну гору је стигао са 26 најверних људи половим маја 1941. године и ту је
почео да ствара своју организацију. Четници су су били за монархију, породичне
вредности и приватну својину.

Михаиловић је успостављао обавештајну мрежу, повезивао се са официрима у Београду и

другим местима, постављао је поверенике по селима, хватао везе са жандарима. Четнички
центар у Београду је био најрзвијенији. Михаиловић се повезивао са официрима који нису
били одведени у логоре, међу њима су се налазили и каснији најпознатији четнички
команданти: пуковник Бранислав Пантић, , мајори Бошко и Жарко Тодоровић,
потпуковник Драгослав Павловић, капетан Александар-Саша Михаиловић... Упориште је
нашао на тлу западне Србије где је и постојала традиција четничког покрета и отпора
страном освајачу. Од половине маја до краја јуна 1941. кристализовала се концепција
да се сачува народ од даљих губитака, да се не нагли са борбом, да се организација
припреми за почетак борбе у одсудном тренутку, то јест када се стекну услови у
смислу војних успеха савезника и посустајања немачке оружане силе. Ова четничка
стратегија се изграђивала се на истим начелима на којима и политика српских снага у
имиграцији- да се не диже устанак и не доводи у питање даље проливање српске крви.
Таквим радом би се спречила и појава нових друштвено-политичких снага на позорници.
Са Дражином појавом великосрпске снаге добиле су зачетке своје војне организације у
земљи. Михаиловићева група претендовала је од првог дана да представља легетимног
наследника поражене војске. Југословенска влада у избеглишту прихватила је у лето
1941. његову војну организацију, односно покрет, јачајући тиме властити положај
како према савезницима, тако и према супарничким групама других националних
буржоазијама. Он је бранио континуитет Југославије, с првенством Србије, полазећи
од начела легалности свога покрета и гледајући на окупацију као на привремено
стање. За њега се рат решавао на великим фронтовима. Он је тражио припреме и
организацију, смиривање и чување српских живота-једном речју- спасавање,, биолошке
супстанције“ српског народа. Пуковник Бранислав Пантић, Михаиловићев сарадник, је
најбоље изразио четничку политику речима да Срби не смеју дозволити да за једну
железничку шину плате 50 или 100 живота. Михаиловић је одржавао везе са Аћимовићем
од маја 1941, са Недићем од септембра 1941, успоставио је вете и са Британцима и
југословенском владом у избеглиштву. Тиме је појачао свој положај на домаћем тлу и у
антифашистичкој коалицији. Око свог покрета он је окупљао политичаре и друге јавне
раднике, али са извесном резервом, задржавајући критички став према бившим
политичарима и странкама. Величао је војнички карактер покрета и своју водећу
улогу у њему, упркос што долази до појаве недисциплине, аутономистичких и
регионалистичких тендеција, отказивање послушности поједих команданата. На Равој
гори придружили су му се републиканци Драгиша Васић и Младен Жујовић; припадници
Савеза земљорадника Лазар Тркља, Јован Поповић; социјалдемократе Живко Топаловић и
Александар Павловић. Лазар Тркља имао је запажену улогу у равногорском Политичком
одбору, образованог у Београду августа 1941.

Четнички покрет формулише дефанзивну стратегију која ће се претворити у особени вид

колаборације у току рата. Традиционални центар се налазио у Србији одакле се ширио у
друге крајеве Југославије. Четнички покрет није успео да се организује у неким крајевима
где је живело српско ставноништво изложено притиску и денационализацији окупатора,
као у Војводини и Срему. Михаиловићев покрет је у суштини био српски, иако се
оглашавао номинално као југословенски. У његовом саставу није скоро ни било
Хрвата, па ни Муслимана, сем оних који су се издавали за Србе или Југословене.
Великосрпски политички програм изнет је први пут крајем јуна 1941. године
независно од Михаиловића у пројекту Стевана Мољевића, бањалучког адвоката и
председника одбора Српског културног клуба пре рата, под насловом ,, Велика или
хомогена Србија“. Програм је почивао на националној одмазди над несрпским
националистима у току рата.  Заговарао стварање Велике Југославије (са проширењем на
штету окупаторских држава) и оквиру ње Велике Србије и Велике Словеније и исељавање
муслиманског становништва у Турску или Албанију. Идеје Српског културног клуба су се
подударале са националном искључивошћу Михаиловића. Михаиловићев београдски
политички одбор донео је такође августа 1941. програм који је почивао на политици
националног реванша, изједначавајући све Хрвате и Муслимане са усташама.

У борби против комуниста Михаиловић је тражио сарадњу и са квислинзима и Немцима.

Тиме је превидео да у земљи слободарских идеја, у којој се високо цени родољубље,
сарадња са снагама непријатеља се не исплати. Али Михаиловиће је знао да се без
спољних чинилаца, Немаца и Британаца, не може опстати као снага на војно-политичком
попришту на коме су се рано појавиле нове ослободилачке снаге са комунистима на челу.

Михаиловић је на почетку своје историјске шансе био човек од близу 50 година, зрео,
учесник у Првом светском рату, генералноштабни официр који је пре рата служио као
војни аташе у Софији и Прагу. По старости и војном искуству био је сличан Титу, вођи
другог, супарничког покрета, који је такође учествовао у Првом светском рату као војник
аустроугарске војске, прво на српском фронту, а касније на Карпатима, где је био рањен у
борби са козацима. Обојица су имали одређено међународно искуство, али им се
социјално и историјско искуство разилазило. Михаиловић је стајао на становишту да је
покрет под његовом командом искључиво војнички. Гајио је неповерење према
политичарима, чак и онима који су рано пришли његовом покрету, ипак сарадње са
политичарима није могао да се одрекне јер су они имали везе и искуство у политичком
животу, наводно су изражавали политичку вољу народа, истицали своје визионарство и
далековидост. Уједињавала их мржња према Хрватима и комунистима. Михаиловић се на
почетку рата појавио непознат широј јавности, док је Тито био генерални секретар
потврђен пре рата. Михаиловић је био потпуно откинут од владе од владе у емиграцији и
Британаца у часу своје појаве. Био је чак критички расположен према влади Симовића
што је избегла у иностранство и капитулирала без праве борбе. Прихваћен од владе и
Британаца, Михаиловић је брзо напредовао од пуковника до бригадног ђенерала крајем
1941, дивизијског ђенерала следеће године, када је постао и министар војске и морнарице
у влади Слободана Јовановића, те је најзад унапређен у чин армијског ђенерала и
постављен за начелника Врховне команде ,, пренете“ у земљу јуна 1942. године. Стога је
зарадио назив ,, брзометног генерала“. Михаиловић и његови генерали били су оптерећени
антикомунизмом још у предратном раздобљу. Никад није успео до краја да овлада
четницима у свим крајевима Југославије где су били распрострањени, захваљујући
разним аутономистичким тенденцијама у покрајинама, партикуларсичким тежњама
команданата, недисциплини, личним трењима и билесним амбицијама појединаца. Није
му пошло за руком да изгради чвршћу војну организацију. Михаиловћ није имао
политичко искуство које је тражила заплетена југословенска ситуација 1941. Простор
његовог кретања био је ограничен: Србија, Црна Гора и Босна.

Михаиловићеве снаге институционализовале су се под називом четничких одреда ,,

Југословенске војске“. Михаиловић је августа 1941. тражио од свих активних и резервних
официра, подофицира да се ставе у службу ,, Југословенске војске“, сматрајући да је
његово четничко језгро наследник старе војске која наставља отпор под окупацијом.
Четничко вођство било је заокупљено у лето и јесен 1941. стварањем мреже својих
организација у целој земљи, посебно у Србији, Босни и Црној Гори.

Највећи непријатељ Михаиловића је била његова неспремност да се бори са окупатором,

неуклоњива предубеђења према комунистима, којиа су имала класне корене, пре
свега суревњивост према ,,цивилима“ који одузимају посао професионалним
старешинама, реваншистичка национална политика. Михаиловићев покрет је био
хетероген у реализацији своје војно-политичке стратегије. У Србији је легализовао своје
јединице са Недићевим квислиншким формацијама, јер се радило о истоветној
националној идеологији под видом спасавање српског народа. У Црној Гори до ове
легализације није могло доћи, с обзиром на нетрпељивост између униониста и
сепаратиста. Сарадња четника и усташа у Босни оправдала се егзистецијалним разлозима,
иако је у суштини била одређена борбом против главног противника-
народноослободилачког покрета.

 Изразито националистичка идеологија, највећи број Срба;

 Да се у оквиру српске краљевине обнови српска федерална јединица;
 Да се из бановине Хрватске издвоје сви делови који су првосходно насељени
српским ставноништвом;
 Масовно кажњавање свих који су чинили злочине на српским ставноништвом
(колективно кажњавање);
  Велика Британија увек размишља о Југославији као равнотежи између Срба и
Хрвата, сматрали су да Хрвати треба да буду у предности над Србима. Зато нису
могли да прихвате тежње Равногорског покрета јер би Срби били доминатнији.
Тежили су да Турска буде и даље неутрална, кад већ нису могли да је придобију.
Због тога су Британци против масовног убијања Муслимана;
 Д. М. Истиче подршку имиграционе владе, док је влада користила Д. М. Да
потврди свој сувернитет;
 Д. М.- Робин Худ са Балканских планина- велика популарност;
 Потенцирају континуитет старе југословенске војске;

50. Идеологија партизанског покрета.

Партизанске одреде је формирала и предводила КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом.

Тито је такође учествовао у Првом светском рату као војник Аустроугарске војске, прво
на српском фронту касније на Карпатима, где је био рањен у борби са козацима. КПЈ ке
почела да се припрема за борбу одмах након инвазије сила Осовине априла 1941.
Сакупљали оружје, анализирали насталу ситуацију, усвојили концепт општејугословенске
акције, стављали до знања да се борба против окупатора наставља, имали су изграђену
војну организацију. Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са
задатком да формирају партизанске одреде. Комунисти су свој први ратни проглас издали
још у апрлском рату (15. априла) при чему је осуђено стварање НДХ. У том прогласу
издатог пет дана по седници Политбироа одржаној у Загребу, 10. априла 1941. стављено је
до знања да су комунисти Југославије већ одавно ,,сихнализирали“ да ће доћи до
катастрофе. Наводи се да ће комунисти и читава радничка класа Југославије устрајати до
коначне победе у првим редовима ,,народне борбе против освајача“. Одбрана земље
значила је за КПЈ настављање борбе против фашизма, а не одбрану друштвено-економског
поретка Југославије и њеног бирократског-централистичког уређења. Поред позива на
даљу борбу против окупатора, закључци Мајског саветовања садржали су напад на владу
Душана Симовића зато што се ставила под окриље ,,Енглеза“, настојећи да спаси стари
поредак, док је проглас ПК КПЈ за Србију говорио о совјетској власти као идеалу.
Припреме за борбу против фашизма имале су предност у политици КПЈ. Партија се
изјашњавала за борбу против непријатеља, против подстрекивања националне
мржње и деобе Југославије. КПЈ је подизала дух борбе против окупатора, сматрајући да
нема другог избора, и радила је на окупљању свих родољубивих снага под својим
руководством. Као противник обнове старог поретка, она је у борби против
окупатора видела и могућност социјалног ослобођења сопственим снагама, уз
подршку Совјетског Савеза.

Српски грађански врхови, како пробритански тако и они везани за осовину, кривили су за
априлски слом Хрвате, Муслимане и националне мањине, а прозападна буржоазија и
комунисте. КПЈ је од свог настанка оптуживана да је страни слуга, анационална
организација у служби интернационалног превратничког центра. У буржоаским државама
се на комунизам гледало као на експорт из СССР-а. Комунисти су имали организације у
виду КПЈ, СКОЈ-а, организације ,,Црвене (Народне) помоћи“, развијену
мрежу ,,техника“створену пре рата, међу собом повезану, засновану на високом степену
централизације.

Под вођством комуниста и чланова СКОЈ-а стваране су оружане јединице, састављене

углавном од омладине: десетине, водови, борбене групе, чете, герилски одреди, чији су
пропадници вежбали у гађању и припремали се за предстојеће догађаје. Окупљени су
војни стручњаци и обнављане организације Народне помоћи. Целокупном организацијом
ових припрема руководио је Војни комитет, образован на загребачком састанку
руководства КПЈ 10. априла 1941, с Титом на челу. Преласком генералног секретара КП у
Београд, 8. маја 1941, тежиште припрема КПЈ пренесено је у порушени главни град
Југославије. На седници Политбироа од 27. јуна 1941. Војни комитет прерастао је у
Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда (Главни штаб НОПОЈ), за
чијег командата је именован Тито. КПЈ је остала југословенска организација без обзира на
на чињеницу да је Краљевина Југославија поражена, партија је задржала свој назив,
обраћала се југословенским народима и залагала за политичко и организационо јединство
комуниста. За разлику од врхова грађанских странака, руководство КПЈ је остало у земљи,
на попришту борби. Од истакнутијих грађанских политичара у Југославији остали су
Влатко Мачек, Драгољуб Јовановић...Комунисти су почели да напуштају градове и да
стварају оружане групе, а Немци да их хапсе, према плану одраније припремљеног у
берлинској централи Гестапоа ( шифра ,, Интернационала“).

Прогласи КПЈ од 12. до 25. јуна 1941. полазили су од тога да је у свету створен
јединствени фронт свих демократских и прогесивних снага за борбу против мрака,
насиља и ропства који доноси фашизам. КПЈ је давала до знања чланству да су се
Британија, СССР и САД ујединиле у заједнчкој борби. Руководство КПЈ је позивало
народ Југославије у борбу у име слободе и независности. После стављање Партије у
мобилно стање 22. јуна 1941. Политбиро ЦК КПЈ је на новој седници, одржаној 4. јула,
сутрадан по Стаљиновом обраћању народима СССР-а, донео одлуку да се с мобилног
стања пређена акције. На састанку су присестовали: Тито, Ранковић, Сретен Жујовић,
Иво Лола Рибар, Милован Ђилас, Иван Милутиновић и Светозар Вукмановић.
Предвиђено је да саботажа и диверзаја пређу на борбе у форми партизанског рата, да се
стварају партизански одреди, уведу политички комесари као представници КПЈ у
оружаним јединицама, и да се у југословенске земље упуте чланови СК КПЈ с
изванредним овлашћењима ( у Босни и Херцеговини-Светозар Вукмановић, Ц.Г.-Милован
Ђилас). КПЈ је устанак дочекао као јединствена политичка снага, добро организована,
велике ударне моћи, с прекаљеним кадром , с припремљеним штампаријама, изграђеним
системом веза. Комунисти су прошли кроз предратну школу народног фронта и
антифашистичке борбе, стапајући се са масама, развијајући сарадњу са сељаштвом
грађанством и делом поштене интелигенције. Били су чврсто организовани, имали су
идеолошко сазрелу, политички јединствену и акционо дисциплиновану партију, ослоњену
на млади кадар, чији многи чланови пошто још нису били одслужили војску,
надокнађивали су знање из војне вештине самопожртовањем, патриотским жаром и
револуционарним романтизмом.

За разлику од Михаиловића, Тито је преко Загреба (Копинчев пункт) имао везу са

Коминтерном која се идентификовала са совјетком владом. Комунисти су наглашавали
револуционарну перспективу у борби против фашизма. КПЈ је задржала југословенски
карактер. Чланови су били радници, интелигенција, студенти и сељаци. За комунисте је
рат био империјалистички и антифашистички. Тито је уједињавао војно знање и
политичко искуство. Они су водили политику братства и јединства. Тежили су да промене
друштвену основу Југославије, док су четници тежили да је сачувају. Иступали су са
циљем националне равноправности, док су четници били за озакоњење српске хегемоније
у ратним условима. Комунисти инстистирају за изградњу нове војске. За разлику од
четника који су били за обнову краљевине, партизани нису били за то. Партизани су
развијали тактику офанзиве која би почела одмах, док су четници чекали прави тренутак
за борбу.

Комунисти су родољубље спајали са социјалном перспективом наговештене борбе.

Полазили су од реалних политичких-психолошких чињеница да се стари поредак који се
распао као кула од карата у априлском рату неће се више обнављати, бар не вољом
најширих народних слојева. Генерални секретар КПЈ писао је Коминтерни у првој
половини јуна 1941. да у свим областима ,,широке народне масе разочарале су се у све
бивше владајуће буржоаске партије, које су скривале брзи крах Југославије и садашње
патње народа, а према Совјетском Савезу силно су порасле симпатије народа, који сада
једино од њега очекује спас“. Предстојећи ослободилачки рат против окупатора и
грађанских снага које су га подржавале био је од првог дана уперен против основа старог
друштвеног поретка и његове рестаурације, носећи у себи нераздвојну саставну
револуционарну састојницу. Расположење дела народа да се одупре окупацији,
најбројних народа (сељаци, радници, родољубиви грађани, сви они којима је у срцу
лежала слобода и антифашизам), за комунисте је био најважнији елемент револуционарне
стратегије, са Совјетским Савезом као ослонцем у рату или миру. Комунистичка партија
Југославије изјаснила се за борбу у савезу са свим демократским и родољубивим снагама,
независно од њихивог политичком опредељења у прошлости или садашњости,
националних осећања, вере, који су били спремни да прихвате платформу
народноослободилачке борбе као у суштини недкларисану стратегију у постојећим
југословенским условима. Комунисти су се залагали залагали за политичко јединство
маса, трудећи се да у фронт народноослободилачке борбе привуку што шире слојеве
сељаштва, нарочито средњаке, радништва, антифашистичку расположену интелигенцију.
Истрајавањем на политици братства и јединства народа, комунисти су указивали на пут
спречавања братоубилачког рата, денационализације и немачке расистичке политике.
Партија је међу српске устанике који су осетили усташке злочине слала хрватске раднике,
илегалце из Загреба, Сплита и других градова, комунисте Муслимане, како би на
најнепосреднији начин развијала братство народа и угроженом ставноништву предочила
народноослободилачку борбу као једину алтернативу физичког уништења једног народа
од другог, коју су инспирисали окупатори преко својих домаћих ултранационалистичких
снага водећи политику ,,подели па владај“.

27. јуна 1941. образован је Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда

Југославије (НОПЈ), с генералним секретаром КПЈ на челу, чији су чланови били:
Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Иван Милутиновић, Александар Ранковић, Раде Кончар,
Иво Лола Рибар...У њему су били заступљени представници свих народа, изузев
Македоније. Из састава се види да је војно вођство припадало искључиво руководећим
комунистима, на другој страни отворена је готово персонална унија између политичког и
војног руководства. Оснивањем овог тела сагледава се значај, примарност војних
задатака. Војне функције су током целог рата биле подређене политичким циљевима. Из
састава овог тела може се закључити да је КПЈ од првог дана осигуравала свој доминантан
политички утицај у војним структурама, али без милитаризацаије револуционарног
процеса и сукоба војне и политичке линије.

Комунисти су припреме за борбе изводили систематски, контиунирано, без двоумљења, с

јасном развијеном представом да је предстојећа борба неизбежна, да народ нема друге
алтернативе ако не жели да постане жртва међусобног уништења у проекцији окупаторске
политике, једино заинтересоване да обезбеди економску експлатацију освојеног простора.

Неке историографије и публистике и данас желе да прикажу да Михаиловићев покрет има

првенство, са становишта временске појаве, над комунистичким, који се огласио тек када
је Совјетски Савез нападнут. Чињенице показују да је војно организовање четника тек
почело јула-августа 1941. године.

 Четници vs Партизани

На попришту су се нашла два идеолошко-политички гледано опречна покрета, од којих

један у условима Другог светског рата тежи да мења друштвени основу Југославије, а
други да је сачува. Разликовале су им се и националне политике: док су комунисти
иступали за националну равноправност, дотле су четници сматрали да српска превласт
треба у ратним условима да се озакони, користећи у том циљу усташку издају, применом
политике националног реванша над свим виновницима издаје априла 1941. над свим
виновницима издаје априла 1941. и извршиоца покоља српског ставноништва. Четници су
били са континуитет југословенске војске, а нове ослободилачке снаге на сцени изграђују
нову народну армију у току борбе. За четнике није било никаквих промена у току рата,
сем националне одмазде Хрвата и Муслимана, за разлику од комуниста коју су
народноослободилачку борбу сматрали као оквир револуционарне трансформације
унутрашњег поретка на другачијим националним и социјалним основама. Четници су
јасно стављали до знања да су за обнову краљевине Југославије, уз најнужније коректуре
ранијих слабости грађанског друштва (аграрна реформа, уклањање експлатације страног
капитала, корупција, запостављање села), за разлику од комуниста који су на рушевинама
старих органа власти стварали народноослободилачке одборе насупрот четничким
општинским управама среским начелствима и командама места, избегавајући бучне
пароле о револуционарним намерама, ако се изузме стални истицање да ,,нема повратка
на старо“. Покрет предвођен комунистима био је доследно југословенски, супротно
четничком који није превазилазио оквире српских крајева или оних који су сматрани
таквим. Основно разликовање ових покрета наступило је на питању доследног отпора
окупаторима: партизанске снаге изјашњавале су се за борбу без резерве, од првог часа,
свим снагама, док су четници развијали стратегију дефанзиве, ишчекивања, слабљења
осовине на великим фронтовима, то јест оружаног иступања тек ,, кад пукне колан
свечевој кобили,“правдајући такво држање традицијом , искуством, одбраном
егзистенцијалних интереса српског народа. Од овакве политичке филозофије до
колаборације је био само један корак, и четници нису могли да га не пређу. Колаборација
се није могла одвојити од националне издаје, сводећи се у крајној линији на то, чега је био
свестан и сам Михаиловић, разашиљући инструкције за сарадњу са окупаторима у борби
против партизана, али тајно, да се не би компромитовао у очима народа и савезника.
Опседнут антикомунистичким синдромом, Михаиловић није презао да тражи оружје од
Немаца, да се свим силама залаже за уништење комуниста у току рата, па и да почне на
тлу западне Србије грађански рат који ће у виду ланчане реакције изазвати несагледиве
последице готово на целом југословенском простору. Комунисти нису подцењивали снагу
окупатора, али нису били импресионирани његовом ратном машином коју је до Москве
красио ореол непобедивости. За четничке снаге, устанак је био раван авантури,
политичком и националном самоубиству, изозов биолошкој егзистенцији српског народа.
КПЈ је иступала као авангарда радничке класе, али је главна маса бораца била мобилисана
од сељака доминантих у социјалној структури земље.

51. Споразум Тито-Шубашић.

25. маја 1944. немачке падобранске трупе су напале Титов штаб у Дрвару и умало га
заробиле. Он је побегао авионом за Италију, а одатле на острву Вис где је успоставио нови
штаб. Британија је радила на зближавању Петра и Тита. Петар је одлучио да остане ван
Југославије, а септембра је позвао све да пређу у партизане.

Вишки споразум је био покушај западних сила да уједине предратну краљевску владу
Краљевине Југославије са комунистичким партизанима који су ослободили земљу у
Другом светском рату. До тада је било неопходно елиминисати дотадашњег министра
војске генерала Дражу Михаиловића, распустити Пурићеву владу који је био присталица
струје Драже Михаиловића. Нову владу је 1. јуна 1944. формирао предратни бан Хрватске
Иван Шубашић, скључивши Дражу Михаиловића као војног министра.

Шубашић се половином јуна 1944, упутио на острво Вис где је био Врховни штаб
партизанских одреда Југославије. Тамо је провео три дана 14-16. јун, а поред разговора са
маршалом Титом, имао је разговоре и са осталим представницима НКОЈ-а (национални
комитет ослобођења Југославије). Шубашић је изнео нацрт свог предлога, којим је од
Националног комитета тражио да његова два члана уђу у краљевску владу, да се краљ
призна као врховни командант војске, а да НОВЈ сарађује са краљевском војском, али
НКОЈ је одмах одбацио тај предлог и прочитао свој нацрт. На крају је влада Ивана
Шубашића прихватила опште захтеве НКОЈ-а. Емигрантска влада са Шубашићем се
обавезала да ће издати јавну декларацију у којој ће признати демократске и националне
тековине извојеване у оружаној борби , одати признање НОВЈ, осудити све издајнике
народа који су јавно или тајно сарађивали са непријатељем. Шубашић је признао НОП и
АВНОЈ и обећао пуну подршку ради добијања савезничке помоћи. Шубашић је одбијао
преговоре са организацијом ДМ, већ је договорено да његовим присталицама буде
понуђено да се ставе под окриљем Народноослободилачког покрета Југославије. На крају
се НКОЈ обавезао да ће јавном декларацијом истаћи како ће коначно уређење земље
донети народ после ослобођења читаве земље.

Као резултат дводневних преговора Тита и Шубашића, изникао је Вишки споразум,

документ који су заједно потписали председник НКОЈ-а и председник Краљевске владе
16. јуна 1944. на Вису. Споразум није укинуо паралелизам влада, али Шубашићева је
постала представништво АВНОЈ-А и НКОЈ-а у иностранству. Споразум је представљао
почетак легализације револуционарних промена. Преговори су се наставили наредних
месеци у Италији, на Вису, у Вршцу, Београду, све до оснивања Привремене владе ДФЈ, 7.
марта 1945. чиме је међународно призната не само нова влада, већ и ново државно
уређење, то јест нова држава. Одлука о томе донесена је у Јалти фебруара 1945. године.

Шубашић се 20. октобра 1944. састао са маршалом Титом у Вршцу, где се врховни
командант нашао после боравка у Москви и Румунији. Преговори су настављени у
Београду и завршени 1. новембра закључењем другог, београдског споразума између Тита
и Шубашића. Овај споразум је потврђивао одредбе Вишког споразума из јуна 1944,
предвиђао је само једну нову установу, намесништво, на које је Петар II требало да
пренесе краљевска овлашћења у области међународног представљања.

52. Велика Британија и Југославија у Другом светском рату.

Крајем 1940. Британија је напустила своју политику одржавања мира на Балкану у корист
формирања фронта који би чиниле Грчка, Бугарска, Југославија и Турска. Ову идеју је
подржавао амерички пуковник Донован, послат од стране Рузвелта, али је није подржавао
кнез Павле. Немачка је вршила притисак да Југославија приступи Тројном пакту, док је
Британија на Краљевину вршила притисак да не приступи силама Осовине већ да са
Турском помогне нападнутој Грчкој. После три године притиска кнез Павле је ипак
одлучио да приступи Тројном пакту који су потписали Драгиша Цветковић и Александар
Цинцар-Марковић 25. марта 1941. у дворцу Белведере у Бечу.

Британски фактор подржавао је преврат и смену режима, а на челу пучиста били су

генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић. Пуч је извршен у ноћи између 26. и 27.
марта 1941. Краљ Петар ИИ је проглашен пунолетним, а кнез Павле послат у Кенију где је
дочекао крај рата. Британије је захтевала да се Југославија ратно ангажује и активира
Балкански фронт.

Половином септембра 1941. ДМ је успоставио везу са владом у Лондону. Енглези су

послали капетана Хадсона као везу са ДМ. О њему је створен мит као о хероју. Услов за
слање помоћи и признање је био тај да се успоставе контакти са другим покретом отпора.
Неколико дана након разговора са Хадсоном, ДМ је напао Ужице а владу је обавештавао
да је нападнут од комуниста и да је морао да се бори и против њих и против Немаца,
Усташа и других. Након састанка у Чачку 20. новембра Хадсон је обавестио Каиро да ДМ
треба оружје како би уништио супарнички покрет и да треба одложити слање пошиљака.
29. новембра је послата порука од Черчила на којој се честита ДМ на постизању споразума
са Партизанима а он је у ствари већ тог дана напао Ужичку републику са снагама
осовине.Децембра 1942. Британци ће послати пуковника Бејлија, па генерала Армстронга
септембра 1943 и још неколико мисија те 1943. године. Почетком 1943 Бејзил Дејвидсон
из СОЕ је извештавао да је дешифровао немачке телеграме у коме се каже да Немци шаљу
четнике на партизане. Тако да су Британци сазнали да не само да се ДМ не бори него и
помаже окупатору. Марта 1943. Черчил протестује код Јовановића због оваквог држања
четника. Априла 1943. успоствљени су први званични контакти са партизанима од стране
пуковника Бејлија. Децембра 1943. Савезници су донели одлуку да сву помоћ преусмере
од ДМ ка партизанима. Тог месеца је ДМ повео краткотрајну акцију на Вишеград против
НЕмаца и Усташа али то није могло изменити став Британаца јер је био прозрен. У
ТЕхерану од 22. новембра до 7. децембра је одлучено да се ода признање и призна
партизанска борба против окупатора. Новембра и децембра 1943 ДМ протерује Британце
из четничких штабова. 17. фебруара 1944. Черчил је донео одлуку о дефинитивном
одбацивању Михаиловића а све мисије су повучене до маја исте године. Черчил је рекао
Петру да уклони ДМ из владе што је овај и учинио августа 1944. а септембра је позвао све
снаге да се ставе под команду маршала Тита. Черчил и Стаљин су се октобра 1944.
договорили у Москви о односу утицаја у Југославији 50:50.

53. СССР и Југославија у Другом светском рату.

Због савезништва са Енглезима, Стаљин је дуго оклевао да пружи помоћ Титу јер није
хтео да због њега поквари односе. Чак је преко Коминтерне критиковано оснивање Прве
пролетерске ударне бригаде у Руду 22. децембра 1941. Критиковано је и стављање
обележја на униформе а поготово улазак у такозвану другу фазу револуције. То је
поновљено и августа месеца 1942. када је преко Димитрова поручено Титу по други пут да
избаци придев пролетерска из имена бригада. Међутим већ новембра 1942. Совјетска
влада је протествовала код Јовановића зашто се ДМ бори са заједно са Италијанима и да
би требало послати совјетску мисију код ДМ што је одбијено. Још од Првог заседања
АВНОЈ-а Димитров је саветовао Тита да не би требало стварати паралелну владу са оном
у Лондону, а такође не би требало помињати републику. Међутим од Техерана новембра
1943 све се променило те је Стаљин променио курс кретања. Фебруара 1944. стигла је
совјетска мисија на челу са генералом Корњејевим. Од марта месеца исте године Ђилас и
генерал Терзић су се већ налазили у Москви ради договарања помоћи Југославији.
Септембра 1944. Тито ће отпутовати у Москву. Прво путовање ван земље му је било у
Италију на састанак са Черчилом августа 1944. Претпоставља се да је у Москви било речи
о признању нове државе, и уласку Црвене армије у Југославију и пружању помоћи. Још
увек је Стаљин наговарао Тита да се не одбацује краљ и да се формира влада са
Шубашићем на челу. Октобра јединице 3. Украјинског фронта под Толбухином су ушле у
Југославију. Команданти Дм су покушали да ово искористе и да ухвате везу са Совјетима
као код „ослобађања“ Крушевца али им то није успело. 20. октобра је ослобођен Београд.

54. Завршне операције за ослобођење Југославије.

По наређењу Врховног штаба Ударна група дивизија од око 5000 бораца почетком марта
1944. продрла је у Србију ка Топлици и Јабланици али су је немачке трупе зауставиле на
Ибру. Нова одлука је донесена маја месеца. До 20. септембра су успели да потисну
четнике како би се спојили са Совјетима и завладали су западном Србијом. Тада је и ДМ
побегао из Србије преко Дрине. Србију су напустили Недић, Љотић и представници
квислиншког апарата. ДМ се једва спасао од усташа код Модриче и партизана код
Калиновика, али је ухваћен марта 1946. Командант ударних група које су ушле у Србију је
до јула био Петар Стамболић а од јула Коча Поповић. 12. септембра су Совјети на Дунаву
ступили у контакт са јединицама НОВ. Црвена армија се спојила са НОВЈ 10. октобра
1944. код Велике Плане. 20 октобра је ослобођен Београд, а јануара 1945. цела Србија и
Македонија. Децембра 1944. успостављен је Сремски фронт између Дунава, Босутских
шума и Саве. До пробијања фронта априла 1945. је погинуло на десетине хиљада бораца.
8. маја Коча Поповић је ушао у Загреб на челу Друге армије.

55. Конституисање Србије као федералне јединице.

Велика антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (АСНОС) одржана

је у Београду од 9-12. новембра 1944. Иницијативу је дао Главни народноослободилачки
одбор Србије. Одржавање ове скупштине је било под знаком питања све док нису
добијене главне борбе у Србији 1944. Присуствовали су Тито, И.Рибар у име АВНОЈ-а,
Арсо Јовановић у име Врховног штаба, Ђилас у име ЦК КПЈ, Кардељ у име народа
Словеније, Хебранг у име ЗАВНОХ-а, Митар Бакић у име Црногораца итд. Благоје
Нешковић је поднео извештај о раду Главног НОО Србије и њених представника на
другом заседању, Ранковић је поднео извештај о политичком положају Србије, Петар
Стамболић о изградњи НОО власти у Србији и Сретен Жујовић о привредним питањима.
АЦНОС је конституисан као врховни орган власти демократске Србије. За председника је
изабран др Синиша Станковић. Велика антифашистичка народно-ослободилачка
скупштина Србије донела је Одлуку о одобрењу рада Главног НО одбора Србије, као и о
раду његових представника на другом заседању АВНОЈ-а. Одлука о конституисању
АСНОС-а у врховни законодавни и извршни орган државне власти демократске Србије
има уставотворни карактер. Скупштина је одлучила да се Главни НО одбор Србије
прошири и реконструише у АСНОС, који представља врховни орган државне власти
демократске Србије. Тиме је успостављен континуитет између највишег органа власти
устаничке Србије, образованог новембра 1941. године и АСНОС-а, створеног у готово
ослобођеној Србији.

Донете су одлуке о формирању судова за издају и судова за издају националне части како
и комисије за испитивање ратних злочина.

56. Привремена влада ДФЈ.

Привремена влада ДФЈ је била влада Демократске Федеративне Југославије образована

од припадника Националног комитета ослобођења Југославије и припадника краљевске
владе у егзилу. Влада је састављена 7. марта 1945, а трајала је до 11. новембра 1945.
Председник привремене владе је био Јосип Броз Тито, вођа партизана и генерални
секретар КПЈ.

Пре него што је формирана привремена влада, одржано је неколико сусрета између Тита
и Ивана Шубашића. Након Вишког споразума у јуну 1944., до новог састанка између Тита
и Шубашића је дошло у Вршцу 20. октобра 1944. Боравак Тита у СССР и Московска
конференција између Стаљина и Винстона Черчила отворили су врата за други споразум
између представника НКОЈ-а и председника краљевске владе. Споразум је закључен 1.
новембра 1944. у Београду и познат је као „Београдски споразум“. До нових контакта
дошло је децембра 1944. када је учињена допуна Београдског споразума са неким
гаранцијама за рад политичких странака и ратификације законодавних аката АВНОЈ-а од
стране будуће Уставотворне скупштине. Београдским споразумом је био незадовољан
краљ Петар II Карађорђевић, чију је функцију по Споразуму Тито-Шубашић из 1944.
обављало регентско веће састављено од три члана. Краљ је на пренос овлашћења гледао
као на своје развлашћење. Незадовољан споразумом 11. јануара 1945. извео је ,,солунски
удар“ отказујући поверење Ивану Шубашићу. Против краља и његовог ,,државног удара“
КПЈ је организовала демонстрације на ослобођеним подручјима Југославије, а вођство је
једно време било уверено да иза краљевог поступка стоје Британци. Снаге Петра II су биле
немоћне да спрече пут ,,тихе абдикације“ краља. Черчил је стављао до знања краљу да је
Тито господар ситуације у Југославији и да монарх није неопходан.
За време кризе на Кримској конференцији фебруара 1945. Черчил, Стаљин и Рузвелт су
се сложили да се споразум Тито-Шубашић спроведе у живот, с тим што су Британци
тражили јемство у виду проширења АВНОЈ-а посланицима Народне скупштине
Краљевине Југославије и накнадну ретификацију његових аката. Ово јамство прихватио је
и Стаљин- сем трећег, о ,,привремености“ владе- под условом да споразум ступи што пре
на снагу. Британци су на тај начин настојали да изменама ојачају Споразум Тито-
Шубашић предлажући два поменута амандмана.

Уважавањем револуционарне скупштине АВНОЈ-а-као фактичке чињенице која се није

могла заобилазити, створени су путеви за образовање јединствене владе ДФЈ и
легализација револуционарних промена у Југославији. Кримска конференција је
међународно санкционисала споразум Тито-Шубашић. Тако је нова држава добила
међународно признање. Препорука је у ствари била допунски услов за образовање
јединствене владе, а преко тога, за међународно признање промене друштвеног бића
Југославије у Другом светском рату. Укључивањем посланика краљевске скупштине у
АВНОЈ, препорука је представљала интервенцију која није била у складу са битно
измењеним односима снага победничке револуције. Посредством Привремене владе ДФЈ,
Черчил је тежио подели утицаја у чему се састојала његова политика ,,фифти-фифти“.

Прихватањем препорука Кримске конференције од заинтересованих страна ближио се крај

паралелизму влада влада, иако је Петар II Карађорђевић наставио да спроводи
опструкцију одређивању намесника, изјашњавајући се против Душана Симовића,
Александра Белића, Аце Станојевића и других, коју је најзад прекинуо 2. марта 1945.
наименовши за намеснике Срђана Будисављевића, Анту Мандића и Душана Сернеца.
НКОЈ и Шубићева влада дали су истовремено оставке 5. марта, а два дана касније Јосип
Броз Тито образовао је Јединствену привремену владу Демократске федеративне
Југославије (ДФЈ), коју су затом признале владе Велике Британије, САД и СССР-а. Нова
влада ДФЈ је 9. марта усвојила је Декларацију, коју је исте вечери њен председник маршал
Тито прочитао преко Радио Београда. Поред комуниста у привременој влади ДФЈ
налазили су се и представници других странака и политичких група (Милан Грол,
демократска странка; Шубашић и Јурај Шутеј, ХСС;) Привремену владу ДФЈ сачињавали
су поред Јосипа Броза Тита, председника и министра народне одбране, Милан Грол,
потпредседник; Едвард Кардељ, министар спољних послова; Влада Зечевић, министар
унутрашњих послова; Фране Фрол, министар правосуђа; Сретен Жујовић, министар
финансија;

Совјети су марта 1945. протестовали што је у Привремену владу ДФЈ ушао Милан Грол,
сматрајући да је у влади било места Станоју Симићу. Сматрали су да Грол није осудио
Михаиловића, а није се оградио ни од ,,великосрпске антидемократске линије“. Према
Русима, на Кримској конференцији није било ни речи о укључивању Грола у владу, а у
сваком случају незадовољство је произилазило из тога што је југословенско руководство
није тражило подршку пред савезницима за формирање владе без Грола. Овај први
протест сведочи да је нова југословенска влада састављана без совјетске консултације,
самостално , и да се Титова процена да ће Грол уласком у владу бити изолован показала
оправдана, јер је он заиста после Потсдамске конференције први дао оставку (20. августа
1945.) на месту потпредседника, с образложењем да се не поштује принцип демократије и
слободе говора. После Грола, владу је истог дана напустио и др Јурај Шутеј, министар без
портфеља. Сам др Иван Шубашић, под изговором да нема слободне демократске речи и да
влада комунистичка диктатура у земљи, је поднео оставку на месту министра спољних
послова октобра 1945.

За Молотова (,, Алексејев“) је прва декларација Привремене владе ДФЈ, такође била ,, не
сасвим задовољавајућа“ и можда чак ,,безбојна“. Приговарано је што у декларацији није
заузет одређенији став у односима на политику зближавања са словенским земљама.
Молотов није крио да је у делу декларације који се тиче Совјетског Савеза очекивао оцене
које више одговарају стварним чињеницама и ,,истинитости“, као што је раније чињено.
Сматрали су да су ти недостаци плод утицаја Шубића и Грола, који по њима делују на
непожељан начин за демократску Југославију.

Декларација Привремене владе ДФЈ предвиђала је довршење дела народног ослобођења

Југославије, решавање сељачког питања, проширење социјалних права и политичких
слобода. Министарство Привремене владе ДФЈ за земље Југославије биле су израз њене
федеративне структуре и децентрализације, али нису предвиђена првим уставом ФНРЈ.

До састава владе и доношења програма дошло је независно, одмеравањем односа светских

снага и унутрашњих потреба Југославије, по властитим проценама, без наглашавања само
совјетске стране и словенских народа и политике која је била у функцији совјетске
државе. Влада је схватала реалност великих сила, иако је разликовала СССР од Запада,
али је пред собом имала националне интересе. Искоришћавала је пукотине у односима
између ових великих држава, имајући у виду свој развитак, унутрашњу уставно-политичку
стабилизацију, економске везе у будућности и питање граница. Пред руководством нове
Југославије налазило се још свеже искуство Стаљиновог реаговања на Ђиласову изјаву о
совјетским официрима, као и пројект о стварању федерације Југославије и Бугарске.

Привремена влада ДФЈ наставила је обнову земље организовану од НКОЈ-а, користићи се

искуствима са слободне територије. Обнову су носили омладина, чланови ЈНОФ-а, органи
управе, војне јединице, синдикално организовани радници. Председник Привремене
влада је 6. маја наредио да се за пољопривредне радове употреби војска у позадини
фронта.

Привремена влада ДФЈ постојала је све до 11. новембра 1945. када су одржани избори за
Уставотворну скупштину.

57. Треће заседање АВНОЈ-а и проглашење републике.

Треће заседање АВНОЈ-а одржано је од 7. до 10. августа 1945. у Београду. АВНОЈ се
конституисао као Привремена народна скупштина са задатком да припреми Уставотворну
скупштину. П редставништво Привремене народне скупштине расписало је 11. септембра
1945. изборе за Уставотворну скупштину за 11. новембар. Заказани избори су били осми
по реду општи избори од оснивања Југославије, а други по реду за уставотворну
скупштину, после 25 година. Тим поводом је Извршни одбор НФЈ на дан расписивања
избора дао проглас чланству. Основне пароле ове организације позивале су на јачање
братства и јединства и равноправности народа, развијање савеза радника и сељака и свих
других прогресивних слојева друштва, залагале су се за савез са СССР-ом и пријатељство
са осталим савезницима. Главни одбор ЈСРНЈ објавио је предизборни проглас радничкој
класи Југославије 25. октобра. Грађанске странке у Народном фронту такође су издале
предизборне прогласе, и то: Југословенска републиканска странка, Народна сељачка
странка, Савез земљорадника и Самостална демократска странка.

У Београду је 27. септембра почео да излази лист Демократија, а у Загребу је објављен

први број Народног листа-гласа човјечанства, правице и слободе, ,,гласило хрватске
сељачке политике“, чије је издавач била Марија Радић, удовица Стјепанова; овај лист је
одмах забрањен због антидржавног садржаја.

Немоћна да се јавно одмерава са Народним фронтом, опозиција је прогласила

апстиненцију, стварајући тиме утисак о лошем управљању земљом, примени рђавих
закона, атмосфери неспокојства, вођењу изборне кампање под притиском. Паљење
примерка Демократије 18. октобра у Београду, од чланова СКОЈ-а и УСАОЈ-а, дало је
основ Демократској странци да нападне непоштовање политичких слобода. У јеку изборне
кампање установљена је ,,кутија без листе“ како би се разбио утисак да ће се гласати само
за владину листу.

Гласало се куглицама. Целокупну организацију и политичку страну избора спровела је

организација Народног фронта и нове власти. Демократија је са сумњом прихватила
званично саопштени број брисаних, захтевајући да се објви статистика брисаних из
бирачких спискова по срезовима. Нападане су уличне конференције и осуде грађана на
њима. Понашање комуниста и њихову једностраначку вољу критиковали су после избора
чак и политичари у саставу Народног фронта: Драгољуб Јовановић, Милош
Московљевић...

11. новембра 1945. одржани су избори за Уставотворну скупштину. На избор је изашло

88,66%, што значи да је проценат апситиненције шрелазио 11,34%. Листа Народног
фронта је добила 96% гласова. Тиме су се народи Југославијеи формално изјаснили за
ново државно уређење, револуционарни развитак и републикански облик владавине.
Уставотворна скупштина, сазвана у Београду, 29. новембра 1945, на двогодишњицу другог
заседања АВНОЈ-а у Јајцу, донела на предлог 115 посланика Србије, Декларацију о
проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), свој први уставотворни
акт. Југославија је постала федеративна заједница шест равноправних република. ФНРЈ је
дефинисана као савезна, народна држава републиканског облика, заједница равноправних
народа, који су слободно изразили вољу да остану уједињни у Југославију. Овом
одлуком Конституанте престала је функција намесништва, уведеног Споразумом Тито-
Шубашић. У име народа Југославије, коначно је укинута монархија, а Петар II, с осталим
члановима династије Карађорђевић, лишен је свих права.

Новупроглашену републику влада Велике Британије је признала 22. децембра 1945.

године, а влада САД, сутрадан под условом да југословенска влада призна све постојеће
уговоре између Југославије и САД.

На основу нове уставне праксе, Народна скупштина је 1. фебруара 1946. потврдила листу
владе ФНРЈ коју је саставио мандатор маршал Јосип Броз Тито. За подпредседника ,,
Министарског савета“ и председника контролне комисије при влади ФНРЈ именован је
Едвард Кардељ; за другог подпредседника Јаша Продановић, за министре без портфеља
Кирило Савић, Димитар Несторов и Милован Ђилас; унутрашњих послова Александар
Ранковић; финансија Сретен Жујовић;

Разбијање старог државног апарата у току револуције текло је упоредо са изграђивањем

нове државне ораганизације, која је почивала на принципу демократског централизма,
јединства власти, самоуправе и федерализма. У политичком систему КПЈ је имала
руководећу улогу, коју је остваривала преко органа народне власти и масовних
антифашистичких организација. Она је сачувала своју индивидуалност и интегритет
одбацујући савезе са другим политичким снагама. Радила је на сталном продубљивању
друштвено-политичких промена у даљем револуционисању свести маса укључивањем
ових у вршењу јавне власти и друштвене послове-у оквиру саветодавног дела тела,
одбора, комисија и других установа посредне демократије.

На рушевинама старе државе створена је нова, федеративна заједница народа и

националних мањина, као негација шестојануарског државног и националног унитаризма.
У њеном грађену учествовали су сви југословенски народи, изражавајући у току рата
своју вољу да остану сједињени у њој, на основу принципа нове националне политику, за
коју су се с оружјем у руци изјаснили.

58. Устав из 1946.

Устав Федеративне Народне Републике Југославије од 1946. године представљао је

уствари уставноправно изражавање тековина комунистичке револуције у земљи. Донет
је 31. јануара 1946. године, на заједничкој седници оба дома (Савезне скупштине и
Скупштине народа) Уставотворне скупштине. Уставна основа нове Југославије темљила
се на одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, другим одлукама уставног значаја и законима
који су пре доношења Устава регулисали установе новог државног уређења и нове
друштвене односе. Ново уређење и поредак настали су у рату, а не током расправа у
Уставотворној скупштини. Устав је долазио да потврди постојећу ситуацију, али водећи
рачуна о перспективи и развитку. Многа његова решења била су антиципирана још у рату:
скупштински систем заснован на јединству власти, федеративно уређење, изборно право,
једнакост мушкараца и жена, забрана изазивања расне, националне и верске
мржње...Одредбе о друштвено-економском уређењу предвиђали су тзв. мешовит систем
привреде: државни, који је имао одлучујућу улогу, с обзиром на средства у његовом
власништву; задружни, чији је значај наглашен у оквиру нове економике и приватни,
нарочито јак у пољопривреди, грађевинарству, занаству и трговини. Рат привредног
сектора био је одређен општедруштвеним интересом.

Напуштена је доктрина троплеменог народа и статус нације дат је 

Македонцима и Црногорцима. Рађен је по угледу на Устав СССР-а 1936. године (тзв.
Стаљинов устав). То се посебно односи на део о улози и о овлашћењу извршних органа
власти.

По доношењу првог устава Републике, Уставотворна скупштина је наставила свој рад као
Народна скупштина ФНРЈ. Уставом је регулисана надлежност ФНРЈ инајвиших савезних
органа. Народна скупштина ФНРЈ је била врховни орган државне власти и сачињавали су
је два дома- Савезно веће и Веће народа. Президијум Народне скупштине, а пре њега
Представништво Уставотворне скупштине, остваривао је функцију колективног шефа
државе. Састојао се од председника, шест потпредседника, секретара и највише 30
чланова.

Устав је реално изражавао постојећу структуру власти, наглашавао значај њених извршно-
политичких органа-владе и повереништва народних одбора-давао основу за
национализацију имовине буржоазије и прелаз на централизовано планирање, отварајући
путеве социјалистичког развитка на бази народне власти. Подела надлежности постојала
је између савезне државе, република чланица, територијалне самоуправе и локалне
самоуправе. Идеолошки, политички и други облици плурализма били су искључени.

Највиши извршни и управни орган државне власти била је Влада ФНРЈ, коју су
сачињавали председник, потпредседници, министри, председник савезне планске комисије
и председник савезне контролне комисије. Министарства су била општа савезна и савезно
републиканска. При влади су постојали комитети за просвету, културу, народно здравље и
социјално старање ради општег руковођења у тим гранама државних управа. Уставом су
одређени органи власти народних република, аутономне покрајне и аутономне области,
административно-територијалних јединица: села, срезова, градова, округа, области.
Органи правосуђа били су Врховни суф ФРНЈ, врховни судови република и аутонмне
покрајине, окружни и срески судови.

Уставом је прописан изглед грба и заставе. Регулисана су основна права народа и

републике које су добила уставе. Одређено је да територијално разграничење између
република врши Народна скупштина ФНРЈ и републичке границе нису се могле мењати
без њиховог пристанка. Националним мањинама загарантовали су право и заштита
културног развитка и слобода употребе језика.

Својина је била државна, приватна или задружна. Међутим, приватна својина могла је
бити ограничена или експрописана ако је то тражио „општи интерес“. Одређено је да
„земља припада онима који је обрађују.“Грађани који су навршили 18 година имали су
право да бирају и да буду бирани у све органе државне власти. Зајамчана је слобода
савести и вероисповести. Црква је одвојена од државе. Загарантована је слобода штампе,
говора, удрућивања, зборова, јавних скупова и манифестација. Школа је одвојена од
цркве, а основна настава је била обавезна и бесплатна.

Најважније

 Донет је на заједничком заседању Савезне скупштине (оба дома) и уставотворне

скупштине (Скупштине народа)
 Проглашено је федеративно уређење, са 6 република и две покрајине
 Напуштен је прицип троименог народа, а статус нације дат је Црногорцима и
Македонцима и босанским муслиманима
 Проглашена је државна својина, уведен систем државне власти и државне управе
 Установљен је прицип поделе власти (савезна, републичка, територијална,
локална) као и јединство два истоветна нивоа власти, а и принцип демократског
централизма чији је творац Едвард Кардељ
 Устав ће осигурати власт комуниста, али ће услед сукоба са СССР-ом почети да
се мења

59. Обнова земље.

Нова власт се по ослобођењу суочила са задатком обнове земље, тј. доприноса и подизања
привреде. Под обновом се није подразумевало само отклањање последица рата које су
биле бројне него и стварање основа за прелазак на планску привреду. Ставноништво је
било десетковано, материјална разарања су била велика. Због тога период од половине
1945. до 1947, карактерише све већа централизација и етатизација привреде. То се
постиже национализацијом приватне својине и концетрацијом одлучивања у округу
најужег партијског руководства. Јачање улоге (партијске) државе у привреди је неминовно
водио порасту бирократије. Већ септембра 1946. било је око 250 000 државних
службеника.

Закон о национализацији крупних приватних предузећа донет је 5. децембра 1946, па су

она прешла под државну управу. Допуна овог закона донета је 1948. године, када је
национализована ситна индустрија, зграде, хотели. Политбиро ЦК КПЈ је септембра
1946. одлучио да изврши централизацију свих банака у две главне државне банке:
Народну банку (за краткорочне кредите) и Инвестициону (за дугорочне). Сређивању
привредних прилика требало је да допринесе и повлачање окупационих валута (немачка
марка, бугарски лев, усташка куна, Недићев динар, италијанска лира) и њихова замена са
динаром ДФЈ.

Предузећа су у периоду обнове била подељена на савезна, републичка и покрајинска. Тако

је привреда централизована у партијском, тј. државном врју што је створило услове за
прелазак на планску привреду из 1947.

Приоритети у почетку обнове били су прехрана и помоћ неразвијених и ратом

опустошених крајева. Притом се гледало да се цела привреда земље повеже у јединствену
селину, па је саобраћај заједно са индустријом и пољопривредом добио првенство у
обнови. Управо је од саобраћаја зависио превоз хране у угрожена подручја, угља и
сировина за индустрију, путника, робе...

У првој фази обнове 1944-45. све је било подређено фронту (ратна индустрија). На
слободној територији се убрзано радило на обнови пруге Београд-Загреб (даноноћно) са
померањем фронта на запад земље, тако да је већ јуна 1945, месец дана након завршетка
рата, стигао први воз из Загреба у Земун. За обнову индустрије недостајало је стручњака и
сировина, пољопривредних алатки, вучна стока, семе, машине,а рударству механизација и
стручни кадар, а делимично и руда.

У другој фази обнове 1945-47. прелазило се на мирнодопску привреду. Политички врх за

форсирање индустријализације земље иако је земља била аграрна. Процес
индустријализације је спровођен на рачун села. Уведени су велики порези, обавезан откуп
пољопривредних производа, максимирање цена. Посебно су ударили на кулаке, тј. богате
сељаке који су сматрани класним непријатељ. Откуп је вршен добровољно, али када
затреба и физичком принудом. Парцелисање имања само је погоршало стање у
пољопривреди. Погоршало га је и депортовање Немаца из Војводине и Словеније, који
су водили успешне фарме. На њихово место је дошло око 60 000 колониста из
планинских, сиромашних и ратом разорених подручја, ненавикнутих на живот и начин
привређивана у равници. И путовина је спутавана административним мерама, као што је
Закон против шпекулације којим су максимиране цене и забрањена складиштење. На
саобраћајну мрежу индустријализацију је стављен нагласак, али није било капитала за
покретање обнове. Треба поменути и велику помоћ Југославије од стрна УНРА-е (управе
УН за помоћ и обнову) од око 400 милиона долара. Помоћ УНРЕ је долазила не у новцу,
већ у роби (жито, маст, шећер, месо, коњи, мазге, машине, трактори, локомотиве...).

60. Први петогодишњи план.

Прва фаза обнове је текла у знаку централизације и етатизације привреде, што је створило
услове за прелазак на планску привреду. У томе је КПЈ као узор имала привредну
политику СССР. Априла 1947. НС ФНРЈ је усвојила Закон о петогодишњем плану
развитка народне привреде Југославије за период 1947-51. Он је био изграђен по узору на
совјетске петољетке. Покренут је са циљем да се убрза послератна обнова и
индустријализација земље. Идејни творац плана био је Андрија Хебранг. Након
смењивања Хебранга са свих функција, провођење плана преузео је Борис Кидрич. План је
завршен 1951. године.

Након што су основни услови послератне обнове била углавном испуњени, а

југословенска индустрија била углавном застарела са снажним елементима занатске
производње, Комунистичка партија Југославије је као основни циљ првог петогодишњег
плана поставила извлачење земље из привредне и културне заосталости да би се створиле
неопходне основе за бржи развитак нових друштвених односа. Као темељ реализације
ових циља постављени су индустријализација и електрификација земље.
Закон је формализовао централно руковођење привредом и предвидео убрзану
индустријализацију. Задаци су били: савлдавање привредне заосталости, економско
осамостаљивање земље, јачање одбрамбене моћи, разбијање држаног сектора привреде.
План је предвиђао изградњу и организацију нових грана у југословенској индустрији,
механизацију рударства, модернизацију привреде, ширење мреже културних, просветних,
здраствених и социјалних установа. Закон је посебно наглашавао потребу убрзаног
привредног развитка БиХ и Ц.Г, Македоније и других заосталих крајева Југославије. План
је претендовао на повећање индустријске производње за пет пута, а пољопривредне за 1, 5
у односу на 1939. годину. ЦК КПЈ је очекивао економску помоћ од СССР, али до ње није
дошло због сукоба са УБ-ом, али се рачунало на ратне репарације Немачке и Италије
(бугарски дуг отписан). Бесплатна радна снага је и даље била основ привредне изградње.
Године 1947. започело је провођење Првог петогодишњег плана, за чијег је трајања у
изградњи било око 200 великих предузећа, фабрика и електричних централа. Током плана
су били завршени или су били у завршној фази следећи велики привредни објекти:
жељезаре у Зеници и Сиску, фабрика алатних машина „Иво Лола Рибар“
у Железнику код Београда, „Литострој“ у Љубљани, „Првомајска“ и „Раде Кончар“
у Загребу, „Ђуро Ђаковић“ у Славонском Броду, фабрика каблова у Светозареву
(данас Јагодина),хидроцентрале Јабланица, Међувршје, Власина, Мосте, Зворник, Мавров
о, Винодол и остале. За време петогодишњег плана провођене су и опсежне добровољне
радне акције. У току 1947. године, омладина је саградила железничку пругу Шамац–
Сарајево у дужини од 242 км, највећи објекат петогодишњег плана. Осим омладине из
свих крајева Југославије, у овој акцији је учествовало око 6.000 младих људи из многих
европских и ваневропских земаља. Омладина је учествовала и у изградњи железничке
пруге Никшић–Титоград (данас Подгорица), фабрике „Иво Лола Рибар“, 1948, у Београду
и многе друге објекте. Осим изградње прометница и великих фабрика, радило се и на
школовању нових радника, провођене су кампање описмењавања, подигнуте бројне
основне и средње школе, саграђене нове болнице и друге здравствене установе,
проширени постојећи универзитети и основани нови факултети у више републичких
центара Југославије.
Улагање у пољопривреду су била доста мања него у индустрију, па је она почела да
заостаје. Аграрна реформа је уназадила југословенску пољопривреду цепањем поседа,
исељавањем ставноништва, насељавањем неприлагођеним колонистима, мали улагањима
у механизацију. Слично је третирана и трговина. Мењање друштвено-економске
структуре узроковало је пораст градског и смањење сеоског ставноништва. Нагли успон
производње почиње тек 1953, тј. од пуштања у производњу нових објеката и престанка
блокаде са Истока. Тада се већ прешло на тзв. систем самоуправљања.
Услед објављивања Резолуције Информбироа, те постепеног ускраћивања економске
помоћи Совјетског Савеза Југославији, петогодишњи план је завршен 1951. године.
Југословенска влада је ускоро напустила совјетски тип социјалистичке економије и 1952.
године усвојила радничко самоуправљање.
61. Југославија и СССР (1945-1947)

Прва званична посета Тита као премијера једне међународно признате земље била је пут у
Москву априла 1945. године. Није било сумње да ће послератна спољна оријентација
Југославије тежити ка СССР-у.

ЦК КПЈ је редовно извештавао Москву о свом саставу, као и покрајинских и републичких

комитета владе ДЈФ. Стаљин је хваљен у југословенској штампи али и он самог државног
врха. Југославија је подржала Совјетску политику панславизма учешћем на
Свесловенском конгресу у децембру 1946. у Београду. Априла 1945. Броз је потписао
Уговор о пријатељству, помоћи и сарадњи са СССР-ом. Југославија је очекивала
совјетску војну помоћ по потању граница и економску испомоћ. Устав ФНРЈ од 29.
новембра 1945. је био фактички копија совјетског устава. До 1948. односи са СССР-ом се
развијају добро.

Уговор са СССР-ом је одредио правац спољне политике ка социјалистичком свету. Ту је и

зближавање са суседима.То је био сукоб народне демократије и западног света. Политика
је обележена питањем Трста и Корушке, као и Грчким питањем. Везивање за СССР није
само идеолошко већ суштинско. Оно је важно највише на економском плану:

1. Примање Совјетске економске помоћи (храна, санитет, сировине), повољни

кредити, директна совјетска помоћ-међутим ништа ништа никада није уплаћено!
2. Културно-просветна природа – Југославија је имала мањак кадрова свих нивоа, па
шаљу своје студенте у СССР. Користи се совјетска литература.
 3. Војне везе и контакти – долазак совјетских трупа у јесен 1944; споразум у јануару
1945. – проширено совјетско наоружање и војна опрема, војни кредит, школовање
југословенског војног кадра, присуство совјетских саветника и инструктора у
Југославији.

62. Југославија и Запад (1945-1947)

Западне силе су страховале да Совјетски савез преко Југославије не избије на Јадран, па је

сукоб интереса довео до Тршћанске кризе 3. маја 1945. године. Наиме, иако су трупе ушле
у Трст пре западних савезника, још 1. маја 1945. новинарска агенција Ројтерс је издала
саопштење да је Новозеландска дивизија окупирала Трст и Горицу, чиме је отворена
Тршћанска криза. Истог дана је генералштаб ЈА саопштио да су Трст и Горицу заузеле
јединице ЈА и да су новозеленђани на те територије ушли без сагласности ЈА. Броз је
привременим споразумом 9. маја 1945. прихватио да спорне територије Јулијске крајине и
западне Истре, укључујући и Трст, Пулу и Горицу, буду под контролом савезничког
врховног команданта са задржавањем симболичних 2000 војинка ЈА. Договор је
формализован потписивањем споразума 3 владе – Југославије, САД и ВБ у Београду,
након чега су се 12. јуна трупе ЈА повукле. У зони А успостављена је војна управа
западних савезника,а у зони Б југословенска војна управа.

САД су највише раиле против Југославије – нису хтеле да пренесу средства Краљевине
Југославије на нову државу, нису предале ратне злочинце већ су их штитиле и нису
предале четнике које су сматрале савезницима. Лоше односе са Југославијом имао је и
Ватикан, јер је КПЈ хтела да разбије јединство свештенства Српске православне и
Римокатоличке цркве. Од фебруара до августа 1946. англо-америчка авијација је
нарушавала ваздушни суверенитет Југославије, а након обарања једног америчког авиона
односи су достигли усијање.

На Мировној конференцији у Паризу 1946. у Луксембуршкој палати, савезници су се

супротставили југословенским захтевима према Италији које је подржавала СССР.
Конференција је трајала од 29. јула до 15. октобра 1946. а на челу Југословенске
делегације је био Едвард Кардељ. САД и ВБ су подржавале Италију, ФР је захтевала
етничку равнотежу, а СССР је тражила да Југославији припадну Истра, Трст и Горица. На
заседању Савета министара, Кардељ је тражио да Трст добије статус федералне јединице
ДФЈ. Међутим савет није могао да реши питање Трста па су поднети пет пројеката. Након
тога Савет министара је предвидео стварање СТТ тј. Слободне територије Трста на челу са
гувернером којег ће бирати УН. Одбијени су и захтеви Југославије према Аустрији –
Корушка и Штајерска област. Документ је потписан, али је Југословенска влада
напоменула то се тим чинм не одриче права на ове територије.

Марта 1948. западне силе су донеле Трипаратну декларацију о Слободној Територији

Трста, изјашњавајући се за њено прикључење Италији на Југословенску штету.
63. Југославија и идеја балканске федерације.

Током 1946. године закључени су уговори о безбедности:

1. Југословенско-пољски
2. Југословенско-чехословачки
3. Југословенско-албански

А током 1947. године и уговори:

4. Југословенско-мађарски
5. Југословенско-румунски

Југославија је била на страни Албаније и против грчких претензија на северни Епир.

Склопила је Споразум о привредној сарадњи са Албанијом, који је предвиђао укидање
царина, изједначавање валута и монетарне политике. Залагала се и да се Албанији призна
статус савезничке државе.

Југославија се на Бледу одрекла репарација које је Бугарска морала да плати на основу

митовног уговора у Паризу од 19. фебруара 1947. и склопила је са њом Уговор о
пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи 1947. у Варни. Георги Димитров се залагао за
велику југословенску федерацију од Варне до Трста. Међутим сви уговори о сарадњи су
изгубили вредност за време сукоба са Информбироом.

64. Сукоб са Информбиром.

Сукоб са Информбироом био је у ствари питање да ли једна земља може да иде

сопственим путем социјалистичке изградње. Све се своди на одбрану независности КПЈ, а
то је у условима партијске државе значило одбрану независности Југославије од СССР-а.

После више година сарадње Југославија је одлучила да се одупре насилном укључивању у

совјетски блок. Тих година свет улаѕи у Хладни рат и почиње блоковска подела.
Септембра 1947. Југославија је учествовала у стварању Комунистичког информативног
бироа – Информбиро. Због сталних сукоба са западом, напад Информбироа Југославија ће
дочекати сама.

Испрва, Информбиро је требао да служи размени мишљења европских комунистичких

партија, међутим Стаљин је рачунао на стављање свих комунистичких партија под своју
контролу преко ове организације. За седиште ИБ-а изабран је Београд. За време свог
постојања ИБ је имао 3 заседања:

1. децембар 1947. – Београд

2. јун 1948. – Букурешт
3. новембар 1949.- Будимпешта
ИБ је био организација Стаљиновог империјализма јер се није бавио питањем светске
револуције вец сређивањем односа у сојетској интересној сфери. Тако и не чуди што за
чланове ИБ-а нису позвани КП Грчке, КП Вијетнама и КП Кине.

Стаљин предузима мере економског и политичког притиска на Југославију већ почетком

1948. Залагао се за стварање југословенско-бугарске федерације, али је Броз увидевши
шта Стаљин намерава одбио сарадњу са Бугарском и послао две дивизије ЈА у Албанију
без знања СССР-а. Убрзо је уследио одговор СССР-а отказивањем трговинског уговора са
Југославијом и повлачењем војних и цивилних стручњака из Југославије фебруара 1948.
Већ 27. марта Стаљин и Молотов шаљу писмо Титу у којем оптужују да КПЈ ствара анти-
совјетску атмосферу у земљи. Ово писмо Стаљин шаље и осталим чланицама ИБ-а како би
изоловао Југославију.

За почетак сукоба узима се фебруар 1948. и састанак југословенске и бугарске делегације

и Стаљина у Кремљу. Претходно је на заседању ИБ-а у Букурешту 20-22. јуна, на које
Југославија није послала представнике, донесена Резолуција о стању у КПЈ где су Тито,
Ђилас, Кардељ и Ранковић оптужени за непријатељско држање према СССР и шпијунажу
за запад. (хахаххах). Као одговор на то ЦК КПЈ је сазвало Конгрес партије – Пети конгрес
партије који је одржан 21-28. јула 1948 у Дому Гарде у Београду, али су партије ИБ-а
бојкотовале Конгрес. Конгрес је дао политичку подршку ЦК КПЈ у одбрани независности
и усвојена је Резолуција о односу КПЈ према ИБ као и Програм КПЈ. После овог
Конгреса, Стаљин је схватио да борба са КПЈ неће бити лака па је спровео економски рат
против Југославије – раскидани су економски и трговински споразуми, Мађарска престаје
да плаћа ратне репарације предвиђене Уговором о миру, Румунија обуставља саобраћај…

На састанку ИБ-а у Будимпешти, трећем и последњем, новембра 1949. донесена је Друга

резолуција ИБ-а која је оптужила вође КПЈ-а да прелазе на фашизам, што је довео до
раскида Уговора о пријатељству сеп 1949.

Стаљин је кренуо чак да планира војни напад на Југославију, али му циљ нису биле
територијалне промене већ обарање Тита. Међутим интервенција САД у Јужној Кореји
показале су СССР-у да ће САД интервенисати где год њихови интереси буду угрожени,
због чега је Стаљин одустао од ратног плана страхујући од војне помоци САД
Југославији. Тада се Југославија окреће поново Западу и до 1949. спољнополитичка
размена са САД и Британијом премашила је предратну, а 1950. Југославија је примљена за
несталног члана Савета безбедности ОУН.

Тек Стаљиновом смрћу 5. августа 1953. створени су услови за сређивање односа када је на
20.-ом конгресу КПСС 1956. Никита Хрушчов осудио Стаљина и његов начин владавине у
тајном реферату.

65. Утицај сукоба са Информбиром на унутрашњу политику.

Прелаз на Самоуправљање или тзв. Радничко управљање привредом је извршено у време
сукоба са ИБ-ом, када је све совјетско омрзнуто и када се тражио самосстални пут у
социјализам. Идеја је никла у партијском руководству: Ђилас, Кардељ, Броз… Ђилас је
био највећи критичар дегенерисаног совјетског система указујући на бирократизам и
свемоћ државе. У време највећег сукоба са ИБ-ом требало је напустити моделе преузете
од СССР-а тј. Одбацити сдминистрирање привредом, смањити улогу државе смањењм
бирократије и изградити потпуно нов систем.

Главни орган требало је да буду раднички савети. У првој фази самоуправљања

предвиђено је да се они образују само у већим државним предузећима, па би тако државна
предузећа постала друштвена. Упутство о оснивању и раду радничких савета
потписали су Ђуро Салај и Борис Кидрич 23. децембра 1949. ;а први раднички савет
створен је 31. децембра 1949 у фабрици цемента Првоборац у Солину код Сплита.

Самоуправљање је озакоњено 1950. када је НС ФНРЈ донела Основни закон о радничком

управљању предузећима. Регулисано је питање процедуре: општи, непосредни и тајни
избори за радничке савете и њихове управне одборе. Изабрано је прео 150 000 радника у
ове органе, а Бирократизам је жигосан као највећа претња социјализму. Позивало се на
Маркса, Енгелса и Лењина а Стаљин је нападан.

Раднички савети имали су између 15-120 чланова, а у предузећима са мање од 30 људи

читав колектив је чинио раднички савет. Изборни мандат је трајао годину дана, а касније
је продужен на 2 године. Раднички савет је доносио најважније одлуке за рад предузећа,
правила, планове, закључке о пословању и бирао и опозивао чланове управног одбора.

Самоуправљање је одбацило улогу државе у руковођењу привредом, мада је реално

самоуправљае било симболично, а држава је планирала производњу и управљала њоме.
Самоуправљање је пратило преношење послова са савезног на републичке и са
републичких на локалне самоуправе. Овај процес је назван децентрализација и
дебирократизација.

66. Устав из 1953. и друштвене промене.

Повеља друштвеног самоуправљања. Донете су у циљу да уношење појма самоуправљање

у постојећи устав из 1946. године. Основама друштвеног и политичког уређења
проглашени су :

1) друштвена својина над средствима за производњу

2) самоуправљање произвођача у привреди
3) самоуправљање народа у домену просвете, културе, социјалне службе

Сва власт је припадала народу, преко представничких тела, избора, зборова... највише
представничко тело је Савезна скупштина. Овим променама напуштени су приципи
демократског централизма ( већа самосталност република) и прицип дихотомије ( државна
власт и државна управа).

67. Отварање према Западу и Балкански пакт.

Након сукоба са ИБ-ом 1949/50. Југославија је бла на ивици сукоба са Источним блоком.
Џон Маршал увидео је да постоји могућност за сарадњу са Југославијом ради заједничких
циљева. Односи Југославије са Западом нису били много бољи. Југославија почиње
постепено да успоставља добре односе са Западом већ 1949. кад је Тито отпутовао у
Лондон. Југославија престаје да подржава комунисте у Грчкој, а први кредити стижу из
ВБ и САД. Са САД потпијује уговор о војној помоћи, и нормализују се односи са новом
грчком владом. ОД 1951. обновљени су и преговори са Италијом око Трста, али ипак
избија нова криза 1953. када су се гомилале трупе на обе стране границе јер је Југославија
најавила да ће по потреби силом спречити улазак италијанских трупа у зону А. Коначно
1954. у Лондону Југославија је добила своју зону Б и део зоне А, а заузврат Италији је
припао цео Трст са околином. Спор је формално завршен тек 20 година каније.

Грчка и Турска ступају у Нато 1952. године, када и Југославија постаје члан Савета
Безбедности УН. Наредне године у Анкари је формиран Балкански пакт, који је Бледским
споразумом 1954. добио и војну димензију. Балкански пакт је био војно-политички савез
који су чинили ФНР Југославија, Краљевина Грчка и Република Турска. Ступио на снагу
29. маја 1953. године, на дан депоновања последњег ратификационог инструмента код
државног секретара за иностране послове Федеративне Народне Републике Југославије, у
складу са чланом X. Ратификациони инструменти депоновани су следећим редоследом:
Југославија, 6. априла 1953. године; Грчка, 21. маја 1953. године; Турска, 29. маја 1953.
године. Он ће се веома брзо ипак распасти, због сукоба Грчке и Турске око Кипра.

68. Нормализација односа са СССР-ом.

Смрћу Стаљина 5. августа 1953. створени су услови за сређивање односа Југославије и

СССР-а. На крају 20. конгреса КПСС 1956. године Никита Хрушчов је осудио Стаљина и
његов начин владања у тајном реферату.

Сва моћ у СССР-у је прешла у руке Никите Хрушчова, до 1955. године. Исте године он
долази у Београд, где потписује Београдску декларацију. Убрзо је распуштен и
Информбиро. Ubrzo je raspušten i Kominform (Informbiro). Успостављена је економска
сарадња. Проблем избија 1956. године јер је након побуне у Мађарској, Имре Нађ побегао
у Југословенску амбасаду. Југославија није хтела да га преда, све док није обећано да му
се ништа неће десити, међутим одмах по изласку он је ухапшен. У јуну 1957 долази
поново до побољшања односа, када Војна делегација Југославије долази у посету СССР-у.
Дана 1. августа 1957. код Букурешта, у Румунији, долази до састанка Тита и Хрушчова.
Један од присутних са титове стране био је и Вељко Мићуновић, амбасадор ФНРЈ у
Москви 1956-1958. Поново су успостављени лични пријатељски односи између Хрушчова
и Тита. Састанак је имао велики одјек у свету.

Југославија признаје и „де јуре“ владу Источне Немачке, што се не допада СССР-у. Такође
Југославија одбија да потпише Декларацију 12 комунистичких партија због старог држања
неравноправности. Убрзо долази до сукоба око новог програма СКЈ и заузима се
негативан став према целом блоку СКЈ. СССР отказује једнострано кредитне споразуме са
Југославијом – кредите за подизање југословенске алуминијумске индустрије и азотне
фабрике. Врхунац сукоба 1958. дошао је када су Мађари и СССР поништили договор који
су потписали са југословенском амбасадом у Мађарској, да неће наудити Имре Нађу и
друговима који су ту нашли уточиште. Долази до њиховог погубљења, на шта лоше
реагују и Западне силе. Године 1960. односи се побољшавају и такви остају закључно са
1967. Поново погоршање долази након интервенције у Чехословачкој.

69. Случај Милована Ђиласа.

У Београду је 16. и 17. јануара 1954. одржан Трећи ванредни пленум ЦК СКЈ посвећен

Миловану Ђиласу. Тако је и једна тачка дневног реда добила назив „Случај Милована
Ђиласа и питање провођења одлука VI конгреса СКЈ“. Пленум је отворио Тито и јавно
критиковао Ђиласова писања. Истакао је да Ђилас заправо напао Савез комуниста, да је
покушао да изазове анархију, да је проповедао чисту демократију и тако срозао Савез
комуниста. На седници је искритикован и Владимир Дедијер јер је као уредник „Борбе“
радио на уређивању Ђиласових чланака. На крају заседања Ђилас је изашао за говорницу
и изјавом да му се „вратила вера у Савез комуниста“ и да ће и сам гласати за резолуцију
која га осуђује покајнички признао кривицу.Пленум је донео одлуку да су схватања
Милована Ђиласа у основи противна политичкој линији усвојеној на VI конгресу СКЈ, па
је тако Ђилас изазвао забуну и конфузију у целој Партији, изоловано деловао против
Партије и тиме покушао да разбије идејно јединство целог Савеза комуниста. Зато је
Пленум искључио Милована Ђиласа из ЦК СКЈ и удаљио га са свих функција у Партији и
казнио последњом опоменом. Децембра 1954. Ђилас даје интервју дописнику Њујорк
Тајмса у коме каже да земљом владају највећи реакционари. Због тога се покреће тајни
судски поступак у Београду, где је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа.
Ђилас је осуђен на условну казну затвора од једне и по године, као и Дедијер. Ђилас 13.
јануара 1955. године подноси писмену оставку на дужност председника Народне
Скупштине ФНРЈ, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и да по
својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује своје ново
дело „Нова класа и анализа комунистичког система“.
70. Несврстаност.
Најзначајнији преокрет у спољној политици догодио се 1956. године: захваљујући
путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља попут Индије и Египта, Тито је
постао један од оснивача и најутицајнији државник Покрета несврстаности – скупом
изванблоковских земаља које су политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале
(бар делимично) као чинилац смањења тензија између земаља НАТО-а и Варшавског
пакта. Одбивши да прати политику Турске на Блиском истоку, Југославија је настајала да
се на другачији начин укључи у регионалних кретања. Зближавање са официрским
режимом у Египту, Индијом, Бурмом и другим блоковско неангажованим државама
утицала је на формулисање нове идеолошке основе југословенске политике, познате под
називом активна мирољубива коегзистенција. Формула активне мирољубиве
коегзистенције појављује се у развијеном облику у Титовим спољнополитичким говорима
током друге половине 1954. У југословенском контексту мирољубива коегзистенција је
добила посебан израз, а имала је посебну предисторију. Закључивањем Уговора о
пријатељству, Југославија је ушла у уговорне обавезе са капиталистичким државама, при
том чланицама НАТО-а. За њу је коегзистенција између два система већ представљала
реалност. По повратку из Лондона у извиштају СИВ-а Тито је рекао,, да је могућа
коегзистенција два различита система, тј. да могу државе и народи сарађивати по многим
питањима која тангијарују опште међународне проблеме“. Тито је у намери да оправда м
огућности блиске политичке и војне сарадње између комунистичких и капиталистичких
држава у Извештају о раду Савезног извршног већа од 29. јануара 1954. истакао да је ова
интеграција ,, заснована на принципима равноправности, узајамног поштовања и одбране
праведних заједничких интереса.“ Ново виђење коегзистенције је у пуној мери
лансирано приликом Титовог пута у Индију и Бурму. Политика коегзистенције коју је
лансирао Нехру, нашла се у заједничкој Титовој и Нехруовој декларацији. Ова
декларација је касније постала један од канонских докумената несврставања. У њој је
поменута ,, нужност мирне коегзистенције“. Тито је приликом обраћања индијском
парламенту истакао да не мисли на пасивну коегзистенцију, већ на активну сарадњу и на
мирно споразумевање и решавање разних проблема. Потребно је нагласити да Југославија
није пасиван неутралац, већ активан фактор међународних односа. Активирањем
политике коегзистенције Југославија се дистанцирала од турске политике промоције
регионалних војних интеграција и приближила се регионалним противницима ове
политике, пре свега Египту.

Помак на унутрашњем пољу одговарао је даљи помак ка ванблоковском ангажману. Све је

било видније приближавање начелних ставова Нехруа, Тита и Насера. Тражећи нов
простор афирмације, југословенска дипломатија је покушавала да се приближи
неангажованим земљама. Преломан тренутак настао је најавом одржавања велико афро-
азијске конференције у Бандунгу ( 18-24. априла 1955). Конфернеција је осмишљена као
промоција блоковске неангажованости. Позив је дошао из Богора децембра 1954. где су
се окупили представници Индонезије, Индије, Пакистана, Цејлона и Бурме и предложили
велику конференцију која је требала да мафистује непристајање новостворених држава на
блоковску политику. Конференција је отворено напала колонијализам, а посебно се
заложила за право народа Алжира, Туниса и Марока на самоопредљење и позвала
је ,,француску владу да мирним путем реши ово питање“.

Под утицајем бројних фактора, Југославија је променила политику према питањима

организовања регионалне безбедности. Од присталице сарадње са Турском и Грчком, која
је имплицирала сарадњу са Антлантским пактом, окренула се ка промоцији саредње
између ванблоковских држава. Афирмишући политику мирољубиве коегзистенције
насупрот политици пактова, Југославија је директно подржавала Египат у
блискоисточним питањима, удаљавајући се од Израела, Турске и Велике Британије.

Прва је конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана је1961. године
у Београду, а Тито је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну
политику покрета несврстаности (који је укључивао велики број
држава Азије, Африке и Јужне Америке на свим каснијим конференцијама). Политиком
мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу кључне личности
светске политике. Предводио је југословенску државну делегацију на Конференцији о
европској безбедности и сарадњи у Хелсинкију 1975, и учествовао је на Деветој
конференцији несврстаних у Хавани 1979. године, на којој му је посебном повељом одато
признање као главном протагонисти Покрета несврстаних.
71. Устав из 1963.

Устав СФРЈ из 7. априла 1963. настао је као жеља власи да самоуправљању дају коначан
облик. Кључне одредбе овог устава:

1) Југославија је дефинисана као социјалистичка и демократска заједница;

2) Основе економског уређења су друштвена својина, самууправљање и
самоорганизовање;
3) Право на друштвено самоуправљање је проглашено неприкосновеним, све
територијалне јединице су проглашене за друштвено-политичке заједнице између
којих постоје права и обавезе, али не и хијерархија;
4) Скупштина, било републичка, било савезна, проглашена је највишим органом
власти и самоуправе, а подељене су на пет домова;
5) Председник републике је постао орган независтан од СИВ-а;
6) Уведен је савезни уставни суд, као и уставни судови у свакој републици.

Овај устав ће бити допуњен са чак 42 амандмана до проглашења новог 1974. године.
Промене ће бити у смеру додатног осамостаљивања република и покрајина.

Уставни амандмани од 26. децембра 1968.

Било их је 19. Уставни амандмани од 30. јуна 1971.-од 20 до 42. Познати су још и као
раднички амандмани, јер су ближе дефинисали улогу радног човека у удруженом раду.
Земља је дефинисана као државна заједница добровољно уједињених народа и њихових
социјалистичких република.

72. Брионски пленум

Почетком 60-тих међународни положај Југославије је био стабилан, готово идеалан. Оба
блока су признавала сувернитет и интегритет земље, а броз је повео светску политику, тј.
политику несврстаности , у којој је Југославија имала водећу позицију. Унутрашња криза
је била дубока, истовремено и државна и партијска, политичка и економска, друштвена и
морална. У самоуправљање се није смело дирати, иако је промена била прекопотребна.
Самоуправљање је стагнирало.

У партијском врху постојале су две струје: једној је правац давао Кардељ и она се залагала
за очување самоуправљања и самоопредељење народа, док су кадрови из Србије били за
ограничено самоуправљање и централистичку федерацију као и за водеће место партије у
друштвеном животу, делимично враћање совјетском узору.

Устав из 1963. којим је Броз проглашен за председника републике доносио је наводни

компромис. Име државе промењено је у СФРЈ, а територија државе је проглашена
јединственом, цачињеном од територија социјалистичких република. О питањима
равноправности народа и републике расправљало је Веће народа.

Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза

комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула1966. године у хотелу „Истра“ на
острву Брионима. Брионском пленуму претходило је неколико седница ЦК КПЈ, на којима
је постепено обелодањен сукоб. На овој седници са свих државних и партијских функција
смењен је Александар Ранковић Марко, дотадашњи потпредседник Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста
Југославије - један од тројице најважнијих људи у земљи.

Повод за одржавање Брионског пленума и смене Александра Ранковића била је „афера

прислушкивања“ када је председник СФРЈ Јосип Броз Тито у својој резиденцији пронашао
апарате за прислушкивање (и то у свом радном кабинету и спаваћој соби). Он је о овоме
одмах обавестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио СДБ и
Александра Ранковића. Броз је водио рачуна да се обрачун са СДБ не добије антисрпско
тумачење. Петар Стамболић је тврдио да је СДБ постао држава у држави.

На седници Извршног комитета ЦК СКЈ, којој је преседавао Броз, јуна 1966. образована је
комисија са задатком да испита рад Службе државне безбедности. Под вођством, Крсте
Црвенковског, комисија је поднела извештај на пленуму ЦК СКЈ на Брионима 1. јула 1966.
За злоупотребу службене дужности оптужени су Светислав Стевановић и Александар
Ранковић. На седници је смењен и искључен из ЦК СКЈ дотадашњи Савезни секретар за
унутрашње послове Светислав Стефановић Ћећа.  Александар Ранковић, као
дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбедности, је
сносио главну кривицу. Пленум је после дуге расправе прихватио оставку Александра
Ранковића на чланство у ЦК СКЈ. Ранковић је био одан Брозу, пао је као жртва због става
о неопходности задржавања централизоване федерације. Смена је била из политичких
мотива, а да је шокатна прича о прислушкивању била декор за јавност. Ранковић је од
пада до смрти, 1983. живео у Београду и Дубровнику повучено не мешајући се у
политику.

73. Југославија и догађаји 1968.

Године 1968. избили су студентски протести широм Европе па тако и у Југославији. Дана
2. јуна 1968. одржана је приредба Караван пријатељства, међутим уместо да се одвија на
отвореном простору у студентском граду како би за све било места, одржана је у сали
Радничког универзитета где није било места за студенте. Незадовољна маса направила је
општи метеж. Овај сукоб који се одиграо на Новом Београду послужио је да се покрену
демонстрације око свих незадовољстава која су се временом скупљала – незапосленост,
превисоке цене, студенти су тешко налазили посао након дипломирања. Подржали су их
многи радници који су у то врема остали без посла, али и они који су желели да се
прекине одлазак младих у иностранство зарад посла.

Најопаснији сукоб одиграо се наредног дана 3. јуна код Подвожњака на Новом Београду.
Студенти су хтели да мирним демонстрацијама у самом центру града траже испуњење
својих захтева, али их је пресрела милиција и супротставила им се. Међу милицијом били
су и Вељко Влаховић и Милош Минић, партијски функционери који су захтевали од
студената да се повуку.

Протести потом захватају и Филозофски факултет, и студенти се окупљају у Капетан

Мишином здању. Демонстрацијама се придружују Живојин Павловић, Душан Макавејев,
Стево Жигон, Матија Бећковић, Десанка Максимовић и многи други познати писци,
редитељи, уметници… Уводи се ценура штампе и износе се неитине против студената,
који се могу бранити једино у свом часопису Студент. Милција је штитила прилазе
Факултетима, а на прозорима Капетан Мишиног здања висили су плакати.

Студентима се обратио Јосиф Броз Тито 9. јуна 1968. године и рекао им је да их подржава
и да су ови проблеми већ неко време тема састанака Представништва и Извршног
комитета и Централног комитете СКЈ. Поверовавши у успех, студенти су одиграли коло
испред Филозофског факултета којем се прикључио и сам Тито.

74. Устав из 1974.

Устав из 1974. представља круну свух претходно донешених уставних промена. Сва власт
је припадала радничкој класи и радном народу. Средства за производњу и економску
репродукцију нису више класна својина, већ их могу користити радници у удруженом
раду. Скупштина СФРЈ је такође претрпела значајне промене. Уместо пет федералних
већа, сада је чине два:

1) Савезно веће, које чине делегати самоуправних организација. Савезно веће се

бавило питањима која су остала у надлежности федерације.
2) Веће република, које чине представници свих република и покрајина. Ово веће се
бавило питањима за чије решавање мора да постоји слагање свих конститутивних
елемената.

Републичке скупштине су подељене у три већа: Веће радних људи, Веће месних заједница
у општинама, Друштвено-политичко веће. Председништво се, уместо од 23, састоји од 8
чланова ( из сваке републике и покрајине по један), бирају их републичке и покрајинске
скупштине, а мандат им је пет година.Чланови председништва међу собом сваке године
бирају председника представништва (важи након Титове смрти). Поново су преуређена
овлашћења и организације СИВ-а.

Тито је доживотни председник СФРЈ;

Створен је савез партија од јединственог СКОЈ;

Створен је полицентрични етатизам и разбијено је заједничко тржиште;

75. Јосип Броз Тито.

Јосип Броз Тито, председник СФРЈ, маршал Југославије о врховни командат

оружаних снага СФРЈ, председник Савеза комуниста Југославије, рођен је 25. маја
1892. године у Кумровецу.

У родном месту завршава основну школу, затим, од 1907. до 1910. изучава браварски
занат у Сиску, а у исто време изучава и шегртску школу. Чим је постао
квалификовани радник у септембру 1910. одлази у Загреб где се запослио у
браварској радионици Исидора Харамине и у октобру 1910. године је постао члан
Савеза металских радника и Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније.
Учествовао је у штрајковима и у националним манифестацијама против угарског
хегемонизма. Године 1913. одлази у Беч, а одмах затим у Загреб на одслужење
обавезног војног рока. Био је одређен са подофицирску школу, постаје одличан
мачевалац и труди се да добро изучи војну вештину. На рат који је избио 1914. гледао
је као и већина војника из Хрватске-као на могућност ослобођења јарма Беча и
Будимпеште. На путу у Галицију са својим пуком, био је затворен у
Петроварадинску трвђаву зато што је говорио против рата. Јануара 1915. одлази на
Карпате, где је његов пук претрпео велике губитке, а одатле, у пролеће 1915, у
Галицију.

Тешко рањен и заробљен код Окна, остаје 13 месеци у болници у Свијажску, близу
Казана у Русији. Тада је научио руски језик и прочитао многа дела руских класика.
Из Свијажска је премештен на рад са осталим заробљеницима у Ардатов. Јуна 1917.
бежи у Петроград и ту је учествовао у јулским демонстрацијама. Ухваћен и поново
протеран на Урал, у Кунгур, одлучује да бежи у Сибир. Пошто је сазнао да је избила
Октобарска револуција, Јосип Броз приступа Интернационалној црвеној гарди, у
којој остаје више месеци. Када је она крајем 1918. разбијена, ступа на рад у парни
млин. Године 1920. преко Петрограда враћа се у Југославију. По повратку се
запослио се у механичарској радионици у Загребу, где постаје члан Комунистичке
партије Југославије. Учестовао је активно у политичком раду и штрајковима. После
доношења ,,Обзнане“ крајем 1920. године, КПЈ је стављена изван закона. Радио је у
Великом Тројству код Бјеловара од 1921. до 1925; бродоградилишту у Краљевици од
1925. до 1926. и фабрици вагона уСмедеревској Паланци од 1926. до 1927. године,
одакле је отпуштен као комунистички агитатор.

Јуна 1927. по одлуци Месног комитета КПЈ у Загребу, преузима функцију секретара
Обласног одбора Савеза металаца, али ускоро бива ухапшен и спроведен у Бакар.
Оптужен за илегалан партијски рад у Краљевици, стављен је у истражни затвор
окружног суда у Огулини, где је штрајком глађу протестовао против система и
прилика у затвору. Био је осуђен на казну од пет месеци затвора. Након суђења у
Огулину прима и дужност секретара Савеза кожарских и прерађивачких радника.
На тој дужности, на којој остаје шест месеци, свестрано ради на заштити права
радника.

На Осмој месној конференцији КПЈ за град Загреб , на којој, као члан и

организацијски секретар, оштро критикује фракционаштво и нерад комитета, у ноћи
између 25. и 25. фебруара 1928, изабран је за секретара Месног комитета. Ради на
уједињењу сидикалног покрета који је био поцепан на више организација. Ствара
снажну партијску организацију, чији се утицај осећа и у редовима радника, и у
њиховим професионалним организацијама и културним и спортским дешавањима.
Првог маја 1928. организовао је демонстрације у Загребу. Ухваћен том приликом,
док је узимао у заштиту једног радника, кажњен је на две недеље затвора. Крајем
јуна 1928. водио је демонстрације против краља и режима, поводом убиства вођа
ХСС-а у Скупштини Краљевине Југославије. Ухапшен је у августу те године као
потенцијални комунистички терориста и од Суда за заштиту државе осуђен на 5
година робије, коју је издржавао у Лепоглави и Марибору. Марта 1934. после
издржане казне, одлази у Кумровец, који му је био одређен као принудно место
боравка. Ту остаје кратко време и поново одлази илегалност. Живећи једно време у
Сомбору, успоставља везу са партијском организацијом и партијским руководством
у Загрбу. Додаје ново име-Тито, које је од тада најчешће употребљавао у партијском
раду. Изабран 1934. године за члана Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску, одлази
по одлуци партијског руководства у Беч. У зиму, средином фебруара 1935. године,
одлази у Москву где је по одлуци СК КПЈ кандидиран за члана Балканског
секретеријата Коминтерне. Јуна 1936, по одлуци Коминтерне, постављен је на
саветовању руководиоца КПЈ у Москви за организационог секретара СК КПЈ и тада
успева, крајем 1936. године, да један део СК, са њим на челу, дође назад у земљу.
Крајем 1938. године од Коминтерне је добио одобрење да створи једно „привремено”
руководство за КПЈ, али тада није формално изабран као генерални секретар КПЈ.
[4]
 Броз је по повратку у земљу провео још снажнију бољшевизацију КПЈ
инсистирајући на идеолошкој монолитности, војно-партијској стези, уз ширење
мреже партијских ћелија. Извео је идеолошки обрачун сревизионистима окупљеним
око Мирослава Крлеже и часописа Печат. 

Јачањем фашистичких сила, сложена и тешка међународна ситуација уочи Другог

светског рата и приближавање југословенског режима Осовини, уз сталне прогоне
напредних људи, услови су у којима се, у јуну 1939, под руководством Тита, одржава
у Словенији, под Шмартном гором, Земаљско саветовање руководећег актива КПЈ, у
коме присуствује око 30 делегата из свих крајева земље, осим Македоније. Резултати
тог саветовања били су даље јачање и стабилизација партијских редова, окупљање
најбољих, поштених и борбених људи у чланство и руководство Партије, стална
помоћ Централног комитета партијским организацијама и стварање нових
централних и месних организација, одржавање партијских конференција,
саветовању, брзом реагирање прогласима и писањем у штампи о међународним и
унутрашњим догађајима, као и интезивни идеолошко-политички рад. Титов рад
ствара од КПЈ монолитни организам, способан за борбу и у најтежим и
најодлучнијим часовима за народ и земљу.

Октобра 1940. године одржава се у Загребу, Пета земаљска конференција КПЈ.

Трећег дана конференције пошто је изабран нови Централни комитет од 29 чланова
и 9 кандидата и Политбиро од 7 чланова. Тито је у завршној речи позвао на коначну
борбу, истичући да идућа конференција мора бити одржана у земљи ослобођеној од
туђина и капиталиста.

Режиму и пактирању са Осовином, 25. марта 1941, народ и партија одговарају

снажним масовним протестима 27. марта под паролом ,,Боље рат-него пакт!“ ,,Боље
гроб-него роб!“ Након напада Немачке и Италије на Југославију 6. априла 1941,
Партија и Тито се позивају на јединство и борбу за слободу. Мајско саветовање СК
КПЈ у Загребу, посвећено је устанку против окупатора уз обарање старе и стварање
нове народне власти. Јула 1941. отпочиње у поробљеној Југославији устанак и
народна револуција под вођством Комунистичке партије и Тита. Тито постаје
врховни командат. Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом
светском рату који је лично предводио своје борце, а током битке на Сутјесци 9.
јуна 1943. године био је рањен. Председништво АВНОЈ-а је, на предлог АСНО
Србије, 18. новембра 1944. године одлоковало је Тита Оредном народног хероја.
После неуспелог немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, Тито је отишао
на острво Вис. У августу 1944. године сусрео се уНапуљу са председником британске
владе Винстоном Черчилом где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо
савезничких трупа ући Црвена армија. У септембру је био у Москви где се сусрео
са Јосифом Стаљином. Предвече 23. октобра 1944. је стигао у ослобођени Београд,
одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.У
четворогодишњем рату од партизанских одреда и пролетерских бригада израсла је у
сталним борбама снажна Народноослободилачка војска. У овом рату испољила се
способност Тита као војника, стратега и бескомпромисног борца, који је заједно са
својим сународницима на челу Народне армије и Партије успешно доводи до краја
велике борбе народа за слободу и стварање, социјалистичке Југославије.

Као политичар и државник, Тито, генерални секретар КПЈ, визионарски гледа на

даљи развој нове државне заједнице, с новом државном влашћу, и заједно с
члановима СК спроводи у дело значајне замисли о стварању Антифашистичког
већа народног ослобођења Југославије, које је у току рата одржало своје прво
заседање 26. новембра 1942. године у ослобођеном Бихаћу. 29. новембра 1943.
одржава своје друго заседање у Јајцу. Том приликом донете су одлуке о
федеративном демократском уређењу будуће Републике, заједнице равноправних
народа, о образовању Националног комитета ослобођења Југославије, као органа са
свим обележјима народне владе, и именовању Тита за првог председника, о
додељивању звања маршала Јосипу Брозу Титу, и друге.

Као председник Националног комитета од Другог заседања АВНОЈ-а, затим

председник јединсвене владе ДФЈ од 7. марта 1945. и после избора за Конституанту,
11. новембра 1945. и доношењем Устава Федеративне Народне Републике
Југославије и формирањем нове владе, као председник министарског савета ФНРЈ и
министар народне одбране, од 1. фебруара 1946. године, а затим као председник
републике изабран је први пут 14. јануара 1953, а у мају 1974. без ограничење
трајања мандата, Тито посвећује све своје снаге изградњи и учвршћењу нове
независне државе народа Југославије, засноване на демократском федеративном
принципу. На челу Партије и владе, Тито са својим сурадницима успешно решава
животне важне задатке нове социјалистичке заједнице.

Владао је Југославијом 35 година балансирајући међу светским политичким

половима које је чешће потискивао, а каткад им допуштао већи размах, нарочито у
раздобљима веће либерализације режима: комунистички централизам и
прокламована национална равноправност, независност Југославије и уклопљеност
у хладноратовски поредак, једнопартијски тоталитаризам и попуштање стеге због
све веће економске зависности Југославије од запада, те поступну либерализацију
због растуће популацијегастарбајтера или радника на привременом раду у земљама
западне Европе. Јуна 1948. године долази до објаве Резолуције
Информбироа (наследника у рату распуштене Коминтерне) у којој је, речником
познатим из доба московских процеса и масовних чистки у 30-им годинама, Тито и
његово најуже руководство проглашено за банду демонских уротника, шпијуна и
идеолошких јеретика.У тим је тренуцима Тито је показао завидну храброст (није у
моменту раскида могао рачунати на помоћ запада и САД) и одлучност, не
дозвољавајујући да буде уплетен у идеолошке спорове и инсистирајући на државној
самосталности као начелу односа међу сувереним земљама.Али то је све било
праћено масовним прогонима информбирооваца, као и политичким обрачунима који
су смерали да потисну самосталност република. Сматра се да је преко 40.000
стаљиниста (или оних који су оптужени за стаљинизам) подвргнуто репресалијама у
раздобљу од 1948. до раних 50-их година.
Након пада Ранковића, Тито је подржао Кардељев концепт уређења земље, који је
предвиђао давање већих надлежности републикама и покрајинама науштрб савезних
органа власти, сматрајући да је он у суштини добар. Тако је 1970. године почела
темељна реформа федерације ради преношења њених овлашћена на републике, што
се остварило најпре уставним амандманима 1971, а затим је крунисано
усвајањем Устава из 1974. године. Доношења Устава из 1974. и иницијативом за
увођење колективних руководстава с ограничењем мандата челних фунционера на 1
годину, покушао је да успостави равнотежу међу републикама и спречити борбу за
власт након своје смрти. Најзначајнији преокрет у спољној политици догодио
се 1956. године: захваљујући путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља
попут Индије и Египта, Тито је постао један од оснивача и најутицајнији
државник Покрета несврстаности – скупом изванблоковских земаља које су
политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале (бар делимично) као
чинилац смањења тензија између земаља НАТО-а и Варшавског пакта. Прва је
конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана је1961. године
у Београду, а Тито је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну
политику покрета несврстаности (који је укључивао велики број
држава Азије, Африке и Јужне Америке на свим каснијим конференцијама).
Политиком мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу
кључне личности светске политике. Предводио је југословенску државну делегацију
на Конференцији о европској безбедности и сарадњи у Хелсинкију 1975, и учествовао
је на Деветој конференцији несврстаних у Хавани 1979. године, на којој му је
посебном повељом одато признање као главном протагонисти Покрета несврстаних.
Јосип Броз Тито, доживотни председник СФР Југославије и Савеза комуниста
Југославије, преминуо је 4. маја 1980. године у Љубљани. Следећег дана, 5.
маја, Плавим возом је из Љубљане у Београд стигао ковчег са његовим посмртним
остацима. Смештен је у аулу Скупштине Југославије, где су државни функционери и
грађани одавали почаст југословенском шефу државе. Дана 7. маја, преко 200
страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту.
Сахрањен је 8. маја, по сопственој жељи у Кући цвећа на Дедињу.
Тито је носилац многих домаћих и страних одликовања. Изабран је за почасног
члана Југословенске академије знаности и уметности, Српске академије науке и
уметности, академије наука и уметности у Сарајеву, Скопљу и Титограду. Почасни
доктор наука универзитета у Рангуну, Бандунгу, Сантјагу, Алжиру, Варшави,
Љубљани, Београду, Загребу. Као врховни командант оружаних снага СФРЈ
проглашен је у Центру високих војних школа у Београду за првог доктора војних
наука, децембра 1976.
О личности Јосипа Броза Тита као револуционара, као војника и као државника, као
председника СФРЈ и истакнутог грађанина света у борби за мир, објављен је у
домаћој и страној штампи и литератури велики број књига, репортажа и чланака.
Личност Тита, израсла из народа и са народом у најтежим часовима његове историје,
постала је и сама историјска.