I NI S T IT U T D” H I S TO I R E

REVUE HISTORIQUE
Livre XXIII
1975

Comité de Rćdaction
DANICA MILIc, RELJA NOVAKOVIc, TOMA POPOVIĆ
MILORAD RADEVIĆ

Rćdacteur en chéf
DANICA MILIĆ
Directrice de l'Institut d'histoire

BEOGRAD
1975
 И СТО РИЈ СК И ИНСТИТУТ

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС
Књ. XXII

1975

Редакциони одбор
дАНИЦА МИЛИЋ, РЕЉА НОВАКОВИЋ, ТОМА ПОПОВИЋ,
милорад радевић

Одговорни уредник
даница милић
директор Историјског института

БЕОГРАД
1975
 СРПСКИ СРЕДЊИ ВЕК И САВРЕМЕНА МЕДИЕВИСТИКА

Посматрајући данашњу ситуацију у историјској науци морао

бих, ако бих хтео да будем доследан у терминологији, прво да напо
менем да је још увек питање да ли се може српска историја до XV
односно до ХVII века, с правом означавати појмом „средњи век —
media aetas" и да ли под појмом „медиeвистика" с научне стране
гледишта сви исто подразумевамо. Enciklopedijski Rječnik lingvističkih
naziva, који је 1969. године изашао у Загребу, познаје појам „medieva
listika” и објашњава га као „proučavanje srednjeg vijeka: društva, obi
čaja, kulture, književnosti i znanosti, jezika i stila (uglavnom latinističkih
pisaca) и за сваки случај ставља једно „itd.“ У истом лексикону
налазимо још један појам „medievist” уз текст: „naziv za pisca srednjeg
vijeka ili koji o njemu piše ili obrađuje temu iz srednjovekovnog života”.“
Како из наведенога видимо, и југословенски лингвистички структура
лизам није сталан у терминологији проучавања средњег века. И још
једну чињеницу треба поменути у уводу: свако ко би хтео тачније да
упозна српску или хрватску средњовековну историографију и исто
ријску науку почевши од Попа Дукљанина, архиђакона Томе, Данила II
преко Ивана Лучића, Јована Рајића, Илариона Руварца, Фрање Рач
кога, Константина Јиречека до Георгија Острогорског и Николе Ра
дојчића, очекивао би да у изванредној Енциклопедији Југославије нађе
бар појам „медиeвистика” с упућивањем на тако информативне чланке
„istoriografija”, „bizantologija”.“ Али такав појам неће наћи.
Ово колебање у употреби појма „средњи век” последица је
проширења нашег општег историјског хоризонта (Geschichtsbildes) и
разумљиво је до извесне мере у приликама историје југословенских
народа. Првобитне представе о средњем веку као о историјској епохи,
лоше оцењеној као „варварској“, која се налази између антике, сма
тране за идеал, и хуманизма и ренесансе, исто тако не важе за развој
српске историје као и за друге народе Европе. Уз сву скептичност коју
гајимо према појму „media aetas, moyen age, Middle Ages" и уз сав опрез
према преношењу овог израза у историју и културу народа који нису

* Уп. Rikard Simon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, 1. zagreb

1969, 799.
* 1. c.
* Уп. Enciklopedija Jugoslavije 4, Zagreb 1960, 5–20 i 1. Zagreb 1955, 603-613.
5
 стAниСААуC xАФНЕР

романског или германског порекла, не можемо се у садашњим прили

кама европског научног истраживања на подручју историје још осло
бодити овог помоћног средства периодизације. Због тога се код нас
истиче да појам „средњи век" никако није најсрећније изабран, али се
засад не може искоренити.“
Хтео сам овом примедбом у уводу да предочим да се теоретска
и језичка несигурност појмова у области медиeвистике протеже чак
и на приручнике, и то не само код нас, где се управо данас радо говори
о кризи историјске науке. Ипак можемо установити да је медиeвистика
у последње време, за разлику од историје новог доба, све мање изло
жена ватри јавне дискусије, да се расправа ограничава на академски
терен и да се на тај начин дисциплини враћа вредност. Исто тако
изгледа да се израз „медиeвистика” све више одомаћује, и то под ути
цајем француске и италијанске медиeвистике, а да се теоретски и
методолошки разјашњава.“ Продубили смо знање регионалних исто
ријских извора и проблема, упознали смо боље колективну условљеност
догађаја, социјалне и економске стране историјских реалности и њихо
вих промена, и све је то донело медиeвистици низ нових питања.Тако
је историја средњег века постала структурална историја.“ То је став
који је заступао Оtto Bruner, историчар из Беча, још 1939. године у
својој књизи „Земља и власт, основна питања територијалне историје
устава Аустрије у средњем веку”, у којој он трага за структуралном
историјом, која омогућава разумевање политичког деловања.“ То значи
да би класичну историографију XIX века требало на одговарајући
начин проширити и обогатити: морала би се признати условљеност,
активности човека појединца и људских колектива у односу на пос
тојеће прилике у друштву, у односу на привреду, устав, друштвени
поредак и убеђења; а исто тако треба узети у обзир поље структуре
(Strukturfeld) историјског схватања света (Geschichtsbild). „Прикази
вање Кes gestaе без икакве каузалне повезаности унутар структура
остаје за данашње схватање без дубине, и према томе је непотребно“.“
Но истовремено опомиње W. Lammers да „претерано истицање колек
тивних анонимних величина у историји потискује и апсорбује слободно
делујућег и одлучујућег човека.“ Млад немачки теоретичар науке

* Уп. Clavis Mediaevalis, Wiesbaden 1962, 156 ft.; уп. Medievistika, u

Советска а историческаa sњциклопедин 9. 1966, 214–223.
* Chr. Dawson, The Making of Europe, 1929, R. W. Southern, The Making of
the Middle Ages 1953; E. R. Curtius, Europäische Literatur und Lateinisches Mittel
alter, Bern- 1954; H. Beumann, предговор за S, Hellmann, Ausgewahte Abhandlungen
zur Historiographie und Geistesgeschichte des Mittelalters, Darmstadt 1961, VII-XIX.
* Уп. K. Bosi, Staat, Gesellschaft, Wirtschaft in deutschen Mittelalter, Mün
chen 1973, 15 ft., исти, раs Hochmittelalter in der deutschen und europischen
Geschichte, Historische Zeitschrift 194, 1962, 529–567.
* o. Brunner, Land und Herrschaft, Grundjragen der territorialen verifa
ssungsgeschichte čisterreichs im Mittelalter, 1939; уп. увод w. Lammers-а за:
Geschichtsdenken und Geschichtsbild im Mittelalter, Darmstadt 1965, IX ff.
* „Die Erzahlung der res gestae ohne das Aufzeigen ihrer Bedingtheit aus
den Strukturen bleibt für das moderne Verständnis ohne Tiefe und ohne Notwen
digkeit": o. c., Х.
* О, c. XI
 српски стEАЊи вЕк и сАврEMEHA. мЕдиЕВИстикА

Helmut Seiffert. с правом дефинише историју као „општи сплет људ

ских достигнућа које треба сами да реконструишемо и тумачимо на
основу доступног материјала који критички анализирамо".“
Овакво широко схватање подручја историјске науке доводи само
по себи изворни материјал и потребу њиховог, рекао бих, максималног
истраживања у центар интересовања историчара. Тако случајни и с
намером писати историјски извори постају основним материјалом
истраживања, посебно тамо где историчар тежи да упозна, схвати и
издвоји оно што је специфично унутар туђих историјских заједница.
То важи нарочито за проучавање средњег века, јер се тадашња схва
тања о човеку и свету умногоме разликују од нашег данашњег поимања
света и постају му све странија. Средњи век, његов живот, а тиме и
његова историја у најширем смислу речи, одвијао се другачијим редо
следом и под утицајем других норми и закона у односу на оне у нашем
времену." Стога међу главне задатке медиeвистике спада откривање и
разумевање историјске својствености на основу постојећих извора.
Узмимо само један пример. Колико тешкоћа ствара савременом човеку
ХХ века, навикнутом да свет око себе и историју посматра првенствено
са гледишта „sub specie humanitatis", да прихвати основни принцип
средњег века „diem hominis non desideravi" као својеврсну величину
у историјској слици средњег века? Да бисмо избегли неспоразуме, мо
рамо водити рачуна и о још једном принципу модерног историјског
истраживања, који гласи: не може се порећи оно што се одиграло у
историји, али то треба протумачити, што, с друге стране, не значи да
морамо одобравати.“
Ова концентрација модерне медиeвистике на проучавање сачу
ваних извора довела је, између осталог, и до потпуно новог става
према средњовековној историографији као историјском извору посеб
ног карактера. То је довело до спасавања части литерарних извора
у европској историјској науци“. Тиме је уједно и став историчара
према средњовековним историјским изворима постао сам по себи
предметом истраживања“ Раније је историографија била вреднована
* Уп. H. Seiffert, Einführung in die Wissenschaftstheorie 2. мunchen 1970, 57;
K. R. Popper: „Ich behaupte, das Hauptziel allen historischen verstehens sei die
hypothetische Rekonstruktion einer historischen Problemsituation". K. R. Popper,
onjektive Erkentitnis, Hamburg 1973, 191.
* Н. Grundmann, Die Grundzige der mattelalterlichen Geschichtsansehauun
gen y:: Geschichtsdenken und Geschichtsbild in Mittelalter, Darmstadt 1965,
418-429, односно у Атсhiv für Kulturgeschichte 24, 1934. 326–336; N. S. Trubetzkoy,
Vorlesungen iber die altrussische Literatur, Firenze 1973, 8 ft.; G. woli, Univer
sales Kaisertum und nationales Königtum im Zeitalter Kaiser Friedrichs II у:
Universalismus und Partikularismus im. Mittelaluer, Berlin 1968, 243-269 (Miscellanea
mediaevalia 5).
* Уп. н. Seiffert, Einführung in due wissenschaftstheorie 2, Munchen
1970, 179.
* J. G. Droysen, Historik, ed. R. Hübner, München 1937, 37 ff.; E. Bernheim,
Lehrbuch der historischen Мethode and der Geschichtsphilosophie, Leipzig 1908, 113,
ff., A. v. Brandt, Werkizeug des Historikers, Stuttgart 1958, 59 ff.
* Уп. увод Н. Веumann-a за S, Hellmann, Ausgewahite Abhandlungen, XII;
исти, Die Historiographie des Mittelalters als. Quelle für die Ideengeschichte des
Königtuns, Historische Zeitschrift 180, 1955, 449–488.
стAнислАУС ХАФНЕР

искључиво по томе колико је веродостојна, колико пружа објективних

података, користили су је не постављајући питање какву је фун
кцију она сама по себи имала. Занимљиво је да почеци таквог не
пристрасног вредновања средњовековне историографије не потичу од
политичких историчара него од историчара XIX века, који су се
бавили црквеном историјом. Протестантски црквени историчар Р. С.
Bauer је већ 1852. године дошао до закључка да је средњовековна
историографија заправо непотпуна, али неопходна основа за критичко
писање историје, док је код Леополда Ранкеа историографија остала
потпуно незапажена као вид духовног стваралаштва.“ Ширина и интер
националност расправе о сопственој вредности литерарних извора
средњег века, у које убрајамо и историографију, показују нам данас
колико је неопходно било постављање ових питања за историјску
науку. У ствари, за позитивније вредновање историографије средњег
века првенствено су се заложили филозофи, социолози, историчари
културе, књижевности и уметности. Наравно, они су се ограничили
првенствено на давање идејних смерница, а не систематских истра
живања. Ја овде не могу приказати ток оштрих дискусија које су
вођене између историчара, филозофа, социолога, историчара уметно
сти и културе о начину историјске интерпретације намерних и нена
мерних извора, дискусије која је достигла свој врхунац у расправама о
херменеутици. Резултат ове дискусије гласи отприлике овако: исто
ријска интерпретација је „разумевање” историјских сведочанстава по
правилима херменеутике и сврставање ових доказа у смисао и кон
текст с циљем да се схвати и обухвати једна временски, територијално
и друштвено дефинисана историјска ситуација по могућности што та
чније и адекватније.“
Методички поступак који ови теоретичари историје користе
значи: разумети — у смислу ући у материју“ тј. снаћи се при разу
мевању света и његових опсежних и сложених каузалних повезаности,
а затим са становишта ове историјске слике света испитати историјске
изворе као носиоце информација и спознати их као „инваријантни си
стем односа”. Ова интерпретација, несумњиво, треба да поштује гра
нице које је поставила историјска наука. Интерпретација треба да
буде, као што сам горе навео, адекватна,“ тј. не сме да буде екстен
зивна. Она се не сме схватити као духовито убацивање произвољних
тумачења у историјске мисаоне целинебило које врсте, него као интер
претација која се тачно држи расположивог историјског материјала и
која је сваком упућеном човеку доказива.“ Извор, у нашем случају
историјски текст, остаје при том највиша контрола тумачења.
* Уп. J. Spiri, Mittelalterliches ceschichtsdenken als. Forschungsaufgabe y:
Geschichtsdenken und deschichtsbild im. мittelater, Darmstadt 1965, 11. tr., односно
Histor, Jahrbuch der Görres Gesellschaft 53, 1953, 281-303. __

* H. Seiffert, Einführung in die Wissenschaftstheorie, 2, München 1970, 108.

17 O. c. 122 II.
18. o. c. 133 ft.
10 L., c.
 свпски свЕдњи ввк и сАврвмЕнA мвдиввистикА

Ако то применимо на средњовековну историографију, текст ви

ше не треба сматрати „несавршеним преносиоцем" историјских вести,
него једним од највреднијих извора традиције и центром духовне
„конфронтације тадашњег човека са сопственом историјско-политич
ком реалношћу".“ Тако историографија постаје „одраз увек нових
тежњи да се установи сопствена историјска позиција на позадини про
шлости и покушај да се историјска традиција конфронтира са садаш
њошћу и тумачи уз помоћ прошлости”.“ На тај начин историографија
постаје извор посебне врсте, коме треба приписати вредност духовно
историјске оставштине (Uberrest) у смислу изворних категорија А. v.
Brandta.“ Историографија тако постаје одраз „властите интерпрета
ције времена”.“ Једино што историјски процес, који је нашао свој
одраз у историографији, нема тежиште на плану акције, као што је то
случај, на пример, у повељама, него на плану рефлексије. Део духовне
историје о коме сведочи историографија налази се стога на месту које
пресецају идеје и историјска стварност, ако под појмом стварности, по
Веumannu, подразумевамо свет човечјег деловања.“
Ако се са овог становишта посматра, разумљиво је што је до
глаћа медиeвистика, изузимајући при том нека неправилна романти
чна тумачења, увек ценила старосрпску историографију. И савремена
југословенска медиeвистика, која удружује оба профила европске
културе, грчки и латински, с правом приписује старосрпској историо
графији одговарајућу историјску информативну вредност, како то про
изилази из радова југословенских историчара уметности, византолога
и медиeвиста, који су познати далеко ван граница своје Земље.
У широким оквирима и на више подручја структуре поимања
света (Weltbild) старосрпска историографија се изједначава са својим
европским сестрама, ако се њена изворна вредност испитује методама
херменеутике и феноменологије“
Као и у европским средњовековним световним и црквеним био
графијама, тако и писци старосрпских биографија,језгра старосрпске
историографије, нису намеравали да непристрасно обавештавају, него
да одабирањем информативног материјала и његовим вредновањем де
лују на околину и њоме руководе. А можда су и несвесно утицали на

* Н. Веumann, Die Historiographie des Mittelalters als. Quelle jir die

Ideengeschichte des Königtums, Histor. Zeitschrift 190, 1955, 451; исти, увод за
S. Hellmann, Ausgewahite Abhandlungen, XII. ft.
* Н. Веumann, Die Illistoriographie des Mittelalters, 451.
* „Uberrest“ у смислу А. v. Brandta: „jenes Quellenmaterial das von den
Geschehnissen direkt ilbrig geblieben ist“ и „Tradition, jene Quellen, die eigens und
absichtlich zum Zwecke historischer Unterrichtung geschafren wurden": A. v. Brandt,
Werkzeug des listorikers,Stuttgart:1958, 66ff.
* Н. Беumann, Die Historiographie des Mittelalters, 452, односно увод за
S. Hellmann, Ausgewihite Abhandlungen, XII ff.
* Н. Веumann, Die нistoriographie des Mittelalters, 452
* Уп. главу рie Hermeneutik und die historische Methode у делу н.
Seiffert-a, Einjiihrung in die Wissenschaftstheorie, 43–194; Херменеутика у Библио
теци часописа Дело, 19, 4/5, Београд 1973.
стAниСлАус ХАфНЕР

околину.“ У већини случајева они су ишли још даље, хтели су да сво

јим делима активно утичу на догађаје у политици и цркви.“ Сетимо се
на пример, формуле легитимисања владарског права Стефана Нема
ње код његовог сина Саве, или пак масивне тенденциозности код Сте
фана Првовенчаног, или чак владарске пропаганде Данила II у ње
говој историјски толико богатој биографији краља Милутина.“
Европске грчке и латинске биографије писали су припадници
владајућег слоја, или су их писали чланови породице, или рода вла
дајуће куће, а властити интереси ових група били су заправо и по
кретачи пера ових писаца.“ Ништа другачија није ситуација ни у ста
poсрпској историографији. И ту су писци често били припадници
владајуће куће или представници црквене јерархије или калуђери;
другим речима, припадници водећих духовних и политичких слојева.
Због тога њиховим изјавама о сопственој средини и историјској слици
треба приписати и већу, политички компетентну вредност, као што је
то случај и у осталој европској историографији средњег века. Сава је
био син оснивача династије, кога је величао, а био је оснивач и српске
аутокефалије. Стефан Првовенчани је исто тако био син оснивача.
династије и престолонаследник. Обојица су поетали оснивачи старо
српске биографије, тј. посебне литерарне традиције унутар црквено
словенске историографије“ Данило II је био архиепископ и историо
граф династије, Григорије Цамблак је био игуман манастира Дечана
у време када је писао биографију Стефана Уроша Дечанског.
Константин Филозоф је био писац на двору владара, чији је живот
приказао. Сви они су у своје време не само писали историју него су је
у многим случајевима и стварали, баш као и њихове колеге у Европи.
Они су нам откривали оно што су сами владари сматрали вредним, или
оно што су желели да се мисли о њиховој политичкој делатности. На тај
начин се њихова саопштења налазе на месту на коме се пресецају
акције и рефлексије.
Била је то заслуга веома поштованог слависте Аloisa Schmausa,
који је 1956. године у Минхену у „Sidost-Forschungen” први пут ис
користио старосрпску историографију као извор информација о погле
ду на свет и културну оријентацију Срба у средњем веку. Тиме је он
увео старосрпску историографију у европску медиeвистику, која је
управо тада водила интензивну расправу о вредности средњовековне
латинске историографије као историјског извора.“ При томе се углав

* Н. Веumann, увод за S. Hellmann, Ausgewählte Abhandlungen, XVI,

односно Historiographie des Mittelalters, Histor. Zeitschrift 180, 1955, 453, ff.; S. Haf
ner, Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie, München 1964, 11 ff.
27 O. c. 12 fit.
sa o. c. 73 pr.
* Н. Grundmazin, Geschichtsschreibung in Mittelalter, Deutsche Philologie
ira Aufrisz, 1. Berlin 1957, 2222-2283.
39 S. IIIainer, Zur Frage typologischer und stilgeschichlticher Veránderungen.
in der altserbischen Literatur, Wiener Slavistisches Jahrbuch 14, 1967—1968, 5–18,
исти, Študien zur altserbischen dynastischen Historiographie, 75ff.
зi А. Schrmaus, zur Frage der Kulturorientierung der serben in Mittelalter,
Südost – Forschengen 15, 1956, 179–201.
10
 српски СРЕдњи ВЕК И САВРЕМЕНА МЕдиЕвистикА

ном ослањао на савремену југословенску дипломатику, историју умет

ности и византологију, које уживају европски углед. Тада је у закљу
чку свога чланка AloisSchmaus установио „да подстицаји који су
дошли из разних праваца, са истока и са запада, нису остали
неприлагођени и непомешани као нека врста културног конгломерата,
него су управо те особине посебно обогатиле властиту стваралачку
делатност и да је и поред врло изражене и очигледне византијске ос
нове ипак дошло до синтезе посебног карактера”.“ Alois Schmaus je
у своме раду даље утврдио да се већ при сумарном посматрању при
мећује да се „исти или врло слични феномени преламања (Umpragung)
и спајања (Verschmelzung), као и слични покушаји једне стваралачке
синтезе, понављају у најразличитијим културним подручјима”..“ Нај
зад, Alois Schmaus је завршио закључком да се „с правом може говори
ти не само о јединствености него заправо и о посебним законитостима у
средњовековном српском културном развитку“.“ Тиме је Alois Schmaus
у извесном смислу антиципирао резултате данашњег структуралног
и културно-типолошког истраживања. То је, у ствари, метода којом
се посматра целокупни материјал једне културе са становишта соци
јално условљених система кодова. Ови кодови дају информацију по
моћу појединих знакова, и на тај начин ови знаци постају систем вред
новања културе одређених група, односно одређених владајућих
слојева. Укупна историја културе једног народа постаје на тај начин
историјски развијена јерархија кодова.“ Задатак истраживања постаје,
по речима Јурија Лотмана, „описание главних типов кулњгурнвих ко
дов, на основе которњих складљивакотса изњики отделњних култур их
сравнителњнљне характеристики, определение универсалић человечес
ких кулвтур и — в. резул, тате — построение единој системи типоло
гических характеристик основних кул-турних кодов и универсалsнLux
признаков обшеи структурњи: култура человечества.“
Ако посматрамо културу једног народа или једног одређеног
доба као комплексну јерархију кодова и истражујемо конкретне текс
тове на основу метода семиотике и структуралне анализе, онда нам ти
текстови пружају обавештења на два начина: на плану материјала
историјских факата и на плану односа по смислу дотичних модела
културне комуникације.
Из великог броја питања које се могу поставити у вези са старо
српском историографијом, као тексту културе на подручју језика, ја
бих овде желео да наведем само два: питање идеолошко-функционалне
условљености настајања врста старосрпске историографије и инвари
јантност идеолошких и друштвених система вредности тих врста.
Владарску биографију којом је Сава основао старосрпску ис
ториографију створио је припадник и представник једне младе динас
* o. c. 201.
на I, c.
* L. c.
* Корић Лотман, к проблеме типологии кул-тури у: Текстви советского
литературоведнескoго структурализма, ed. K. Elmermacher, München 1971, 31.
* L. c.

11
СТАНИСЛАУС ХАФНЕР

тије, још неучвршћене код куће и у свету, на начин који је јединствен

у црквенословенској култури.“ Основним хаrиографским елементима,
који воде порекло из византијске традиције, или су узети непосредно
из грчких извора, односно из црквенословенских, Сава додаје у својој
биографији читаве одељке из текстова обеју ктиторских повеља ма
настира Хиландара, како је то показао Александар Соловјев приликом
синоптичког упоређивања текстова.“ Сава је стопио делове „нарације"
и аренте повеље, затим житије калуђера по византијском узору и лич
ном доживљају, део транслације и коначно тешко одредљиве елементе
неке врсте породичне и родовеке литературе на основу усмене тради
ције, стварајући нови тип биографије владара, који је по својој синтези
представљао новину у црквенословенској литератури.“ Сасвим узгред
но указујем овде и на типолошке везе са такозваним династичким
легендама у Европи, на легенду о Борису и Глебу код Руса, на легенду
о Стефану код Мађара и на легенду о Вацлаву код Чеха.“ Владарска
идеологија која је првобитно била конципирана и формулисана за
аренту повеље пренета је у целини, као што је познато, у биографију.
Зато ове термине морамо схватити у њиховој дипломатичкој једно
значности и не можемо оспоравати њихову обавезност. А у погледу
историјске релевантности приказивања владарског лика Стефана Не
мање морамо имати на уму да је Сава грађу црпао из своје личне сре
дине, тј. он је одабирао чињенице и мисли доводећи их у редослед који
је најбоље одговарао унутрашњој логици његових намера. Пошто недо
стаје суштинско јединство форме у биографији, а није се ишло ни за
спољном формом, наша биографија историјски гледано приказује само
неке карактеристике владаревог“ лика; она исто тако не пружа зао
кружену пластичну слику владарске личности, и због тога не открива
стварну величину изначај Стефана Немање. И управо у томе је слич
ност Савиног историографског стваралаштва са европским паралела
ма“ са делом Гргура из Тура.“ Павла Ђакона,“ Ајнхарда,“ Видукин
да из Корвеја“ и Випа (Wipo),“ који нису настојали да прикажу један
људски лик или једну људску судбину саму по себи, него владара на
основу принципа селекције сопствене историјске слике.
* Уп. s. Hafner, Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie, 51. tt.
* А. Соловјев, Хиландарска повеља великог жупана Стефана (првовен
чаног) из године 1200-1202, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 5.
1925, и след.
* S. Hafner, Studien, 75 ff.
* Уп. A. Kurcz, Arenga und Narratio ungarischer Urkunden des 13. Jahrhun
derts, Mitteilungen des Inst. i. čisterr. Geschichtsforschung 70, 1962, 324 ft., 351 ff.;
S. Hafner, Studien, 40 ff.
* За паралеле у хагиографији других европских народа уп. на пример,
František Graus, Volk, Herrscher und Heilige in Reich der Merovinger, Praha 1965.
* Уп. Gregor von Tours y: S. Hellmann, Ausgenrihite Abhandlungen, 57-99.
* Fr. Graus, о. c. 321 ft.
* Уп. Einhards literarische Stellung y. S. Iliellmann, o. c. 159-229.
* Н. Веumann. Widuktnd von Korvei, Weimar 1950.
" K. Hauck, Haus – und sippengebunderive Literatur mittelalterlicher Adels
geschlechter, Mitteilungen des Inst. für čisterr. Geschichtsforschung 62, 1954, 121-145,
односно у: Geschichtsdenken und Geschichtsbild in Mittelalter, ed. w. Lammers,
Dermstadt 1965, 165-199.
12
 српски свRAњи вЕк и сАВРЕМЕНА МЕдиЕвистикА

Политичко-религиозну концепцију и језик основних појмова

преузела је Немањина биографија из повеља, односно из језика пове
ља. Тој идеологији Сава је подредио такође и државну, духовну и све
товну и личну сферу „меморије“ слављеног. У складу са нормама сред
њовековне слике света, главни и највиши налог владара морао је да
гласи: одговорити на питања о месту владара у сферама овог и оног
света. Због тога се код Саве оба света налазе на нивоу исте вредности
и постају поприште двоструког потврђивања „tantus vir-a“.“ Стога је
приказ владара, који Сава даје о своме оцу, ослобођен прејаких утицаја
монашког идеала, иако му као узор служе хариографске традиције ис
тока. Уравнотежен је тај текст у земаљско — надземаљској сфери,
рекао бих, августинског схватања човека, које потиче из двоструког
везивања за civitas terrena и сivitas aeterna. Тиме, наравно, не желим
да тврдим даје Сава могао користити Августина као узор.“
Што се тиче појмова, подручја речи и стилистичке стране ове
прве српске владарске биографије, јасно је да је преузимање читавих
делова повеље, ако је Сава желео да отклони стилске неуједначености,
морало да се одрази на формалну и језичку страну биографије. Тексту
повеље требало је прилагодити склоп мисли, мисаоно оптерећење је
зика, сав семантички систем текста. То је водило извесној масивности,
великој дословности језика, која се јасно осећа када се овај текст
упореди са старосрпским биографијама познијег доба. Влада једин
ствен и доследан архаични стил, који пштедљиво користи украсна сред
ства реторике. Све то подсећа на апостолску једноставност у писању
првих хришћанских аутора.“ Због тога су се и цитати из библије мо
гли укључити у текст невидљиво, као што то више никада није био
случају старосрпској историографији.
Као што сам већ горе поменуо, у средњовековном свету Источ
них Словена, у сличним културним и друштвеним приликама, настала
је династичка легенда о кнежевима, чији је најлепши пример легенда
о Борису и Глебу. Међутим, тамо се сусрећемо са историјским преда
њима и хаrиографским елементима који се међусобно налазе у лабавијој
вези. Код Источних Словена недостаје, пре свега, опширни приказ
идеолошко-династичке концепције као норме погледа на свет (Ge
schichtsbild).“ Недостаје, затим, дипломатичка детерминација лексема
и стилистичка заокруженост текста као литерарне целине. Због тога
код Источних Словена недостаје онај инваријантни семантички систем
идеолошке терминологије, који сусрећемо у старосрпским владарским
биографијама тако убедљиво.

* Уп., S. Hafner, Studien, 76 ff.

* L. c.; уп.: J. Spöri, Die „Civitas Dei“ im Geschichtsdenken Ottos von
Freising y: Geschichtsdenkers und Geschichtsbild in Mittelalter, Darmstadt 1965,
298-320.
* S. Hafner, Studien, 76.
* Уп. Серебрннскији, Древне – русски кнажескиз житиа, у: чтенин в Имп.
обшчестве истории и древносте; россијских при Моск. Унив. 1915, 3, 71—295;
1. Müller, Studien zur altrussischen Legende der Heiligen Boris und Gleb, Zeit
schrift für Slav. Philologie 30, 1962, 14—44.
13
 стAНИСЛАуC ХАфНЕР

IMoдерна медиeвистика показује да је средњовековно друштво

било друштво с „високом знаковношћу”, тј. човек средњег века је од
вајао реалност једне појаве од њене знаковности, по формулацији Ју
рија Лотмана.“ Једна од карактеристичних последица тога била је да
су поступци једног средњовековног колектива, да би постали друшт
њено релевантни, морали да се претворе у ритуал, у најмању руку,
знатно шире но што је то данас случај. Спровођење власти, диплома
тија, деловање на црквеном подручју, у сфери уметности, све је то
тежило за ритуалом, како је то показао совјетски научник Дмитриј
Сергејевич Лихачов.“ Већина елемената система вредности овог у ос
нови аристократског и ексклузивног модела света, који је од свако
дневне етикеције допирао до јерархијског поретка на оном свету, по
тиче од византијских или црквенословенских узора, или је позајмљена
из латинског света и селективно прилагођена сопственим потребама.
Овај свет повећане „знаковности” био је истовремено и друштвено
организован према принципу чврстог јерархијског реда. То је био ста
тичан свет владајућих слојева средњовековне државе црквенословен
ског типа, свет, који су створили владари, световно племство, род
бински повезано са монаштвом и само монаштво.
Опет је Alois Schmaus био тај који је, у већ раније поменутом
раду, указао на задивљујућу чврстину црквене организације и на кон
тинуитет и стабилност веза између државе и цркве у средњовековној
Србији.“ Објашњавајући ту појаву Аlois Schmaus није искључио мо
рућност да су ту можда деловали још старији импулси из времена
пре стварања српске аутокефалије“. У својој књизи покушао сам да
прикажем да су се код Срба у средњем веку старинско обожавање
предака и култ мртвих могли добро повезати са црквеним традицијама
светачког култа.“ То је био један од разлога што је код Срба од прво
битног култног јединства једног рода у тако кратком времену могла
настати шира култна заједница (Kultverband). Системи вредности кућ
них и родовских традиција ни код једног другог словенског народа
нису се преносили тако брзо на шире слојеве друштва и постали ору
ђе владајуће групе за остварење политичких циљева или потврђива
ње већ постојеће политичке ситуације. Тако се релативно брзо и без
тешкоћа одвијао процес прелаза од заједнице по пореклу на груписа
ње по племенима, даље — до култне заједнице и најзад — до етничке
интеграције. Стварање племенских заједница и изградња власти

*Уп. КО. Лотман, Об оппозишии „чест"-слава" в светских текстах киевского

периода у: Текстом советского литературоведнеского структурализма, Miinchen
1971, 102.
* Уп. Д. С. Лихачев, Литературннi erикет русского средневековља у:
Poetics, Poetyka. Poétika, warszawa 1961, 637-650, односно исти, поетика древне
русској литературом 2, 1971, 95—122.
* A. Schmaus, zur Frage der Kulturorientierung der Serben im Mittelalter.
Südost – Forschungen 15, 1956, 191.
* A.Schmaus, о. c. 192ff.
* S. Hafner, Studien, 37.
14
 српски срFдњи ВЕк и сАВРЕМЕНА медиЕвистикA

ишли су упоредо са развојем и променама у привредном животу, за

висно од тадашњих прилика. Јер, између државе, друштва и привреде
постојале су у средњем веку тесне везе узајамне условљености.
Сигурно је да се људи и њихове заједнице доста разликују пре
ма временском раздобљу, према простору, народу, пореклу, култури и
променљивим приликама развоја. Али у свим варијантама могу се са
гледати основне структуре, и оне нам, при упоредној анализи, омогу
ћују да разумемо однос између специфичног и општег. Ако треба да
прикажемо облике и снаге државног, друштвеног и привредног разво
ја средњовековне Србије, корисно је да управимо поглед на друге кул
туре и друштва Европе, да бисмо их поредили.
Ако се постави питање о општеевропској истоветности у типо
лошком и историјском смислу, увек се изнова може утврдити да се
српски средњи век, како то показују и извори његове традиције, може
лако укључити у општу слику европског средњег века, пошто се при
том узме у обзир извесно закашњење у културном и друштвеном раз
воју. Уопштено говорећи, Србија је у средњем веку могла лакше др
жати корак са европским развојем но Русија. Разлоге томе треба, пре
свега, тражити у чињеницама да се Србија налазила географски ближе
Византији и Светој Гори но Русија, да је у Србији раније дошло до
културне и државне интеграције у црквенословенску културу и, нај
зад, али не на последњем месту, чињеница је да је Србија у свом обал
ном и панонском подручју имала, тако рећи, два отворена прозора пре
Ма латинском свету. Србија се у средњем веку, како то показују и
уметничко историјска истраживања, налазила у релативно повољној
ситуацији у погледу европских утицаја на пољу културе. Непосредна
близина Византије овде није засењивала, како је то мислио Ватрослав
Јагић, него је давала подстрека и довела до напрегнутости, која је у
свим подручјима културе, па и у историографији, изазвала тежњу за
властитим стваралачким радом. Чак је и конзервативно монаштво у
Србији у средњем веку настојало да створи посебне облике монаштва
у оквирима источне цркве, при чему нам очигледне примере за то
пружа оригинално стапање западних активистичких елемената с исто
чном статичном религиозношћу и посебна врста српског исихазма.
И црквено-политичка оријентација у средњовековној Србији
показује у свом развоју велику самосталност унутар црквенословен
ске заједнице. Ова се чињеница изражава и у историографији, у којој
налазимо доказе да је питање црквене оријентације било једнозначно
и коначно решено тек у другој трећини XIII века у прилог источне
цркве. На основу неких места у старосрпској историографији добија се
утисак да је Србија у средњем веку тежила у црквеној политици за
тим да добије самосталан став између Цариграда и Рима.“Тек експан
* Уп. Стефан Првовенчани, Житије Симеона Немање, ед. Вл. Ћоровић,
Београд 1938, стр. 32, 4; став Доментијана према Риму — уп. Доментијан, Живот
св. Симеуна и светога Саве, ед. Ђ. Даничић, Биоград 1865, 245 и д. Уп. и мишљење
Rogošića, Fra Roko, Prvi srpski arhiepiskop Sava i Petrova Stolica, Nova Revija,
Makarska 8, 1929, 388-389 i Dragornir Maritch, Papstbriefe an serbische Firsten in
Mittelalter, Сремски Карловци 1933, 33 fif.
15
стAнислАус ХАФНЕР

зија према југу, према Македонији, према средишњим подручјима цр

квенословенске културе, довела је до коначног учвршћивања у смис
лу источне оријентације.“ Освајачки ратови XIV века јачали су и
унутрашњу организацију српске државе, и на тај начин снажили су
процес прилагођавања византијском узору, тако да нам на врхунцу
тог развоја подухват цара Душана 1346. године да освоји византијско
царство данас изгледа сасвим доследан и органски повезан.
Ову јасну оријентацију према Византији примећујемо не само
у историографији него у још већој мери у правном животу, и не на
последњем месту — у изванредно богатој преводилачкој литератури
са грчког на црквенословенски језик двојезичких писаца на Балкану у
ХIV веку. Мислим да нам при оцени ових достигнућа још увек смета
један национално језички аспект мишљења у погледу оригиналности,
који не одговара средњем веку. У делима ових писаца, било да су ре
лигиозног, филозофског или историјског карактера, мало се шта од
западног утицаја може наћи. Властито гледиште је само једна вари
јанта или претходни ступањ једног недостигнутог идеала.
После распада државе Немањића друштвено деградирано мона
штво је постало ближе народу и оно је старосрпску историографију,
весника српске средњовековне државне идеологије, прилагодило новим
приликама. Династички и државноидеолошки системи вредности де
мократизују се и преобраћају у нови систем вредности идеологије от
пора. Истовремено се преносе у нови слој носилаца, у сељаштво. На
тај начин је та идеологија могла преживети у вековима туђинске влас
ти у крилу једне претежно сељачке црквенословенске културе, да би
после ослобођења од турског јарма могла ускрснути као матично тле
нове национално-културне идеологије.
Станислаус ХАФНЕР

Zusam men fassung

DAS SERBISCHE MITTELALTER UND DIE
НЕUTIGE MEDIAvisтпк

Ausgehend von der Frage der Verwendbarkeit der uberlieferten

historischen Grundterminologie in der serbische Mediavistik wird die
Geschichte des Mittelalters in Serbien in erster Linie hier als Struktur
geschichte verstanden. Für sie bilden die absichtlich und unabsichtlich
geschaffenen Quellen das primáre Informations-material und dies bedingt
auch eine Neubewertung der altserbischen Historiographie als Quelle sui
generis. Sie wird nach den Regelin der Hermeneutik in die Sinnzusammen
hänge der Zeit und Gesellschaft unter Bedachtnahme auf die von der
Geschichtswissenschaft gezogenen Grenzen der Interpretation hinein
gestellt. Der historische Prozesz, den diese Quellen wiedergeben, liegt
nicht nur auf der Ebene der Aktion allein, wie es bei den Urkunden der
“ То се јасно види у Душановом Законику.
16
 СРПСКИ СРЕАЊИ EEK И САВРЕМЕПА МЕАИЕВИСТИКА

Fall ist, sondern auch auf der Ebene der Reflexion. Die altserbische
Historiographie wird so zu einem im Schnittpunkt von Idee und histori
scher Wirklichkeit liegendem Dokument ihrer Zeit und ihrer Welt.
Vergleicht man unter diesem Gesichtspunkt die altserbische Hi
storiographie mit der übrigen europäischen im Mittelalter, so ergeben
sich viele Gemeinsamkeiten: Die Schreiber der altserbischen Biographien,
des geistigen Kernes der altserbischen Historiographie, wollten, genauso
wie ihre westcurop'aischen und byzantinischen Kollegen, durch Auswahl
und Wertung der Nachrichten ihre Umgebung in ihrem Sinne beein
flussen und lenken. Sie haben zum Teil die Geschichte auch unbewuszt
beeinfluszt. Oft hegten sie die Absicht, mit ihren Werken aktiv in das
politische und kirchliche Geschehen einzugreifen (Sava, Stefan Pwo
venčani, Danilo II, Camblak). Wie die lateinischen und griechischen Bio
graphen gehörten auch die serbischen der herrschenden Schichte in Staat
und Kirche an, sie waren teilweise Sippenangehörige der Dynasten und
vertreten ihre Interessen. Mitunter versuchten sie sogar selbst, Geschi
chte zu machen.
Stellt man die Frage nach der Eigenständigkeit des serbischen
Mittelalters im Sinne der modernen Kulturtypologie, so kann man der
mittelalterlichen serbischen Kulturentwicklung eine Eigengestaltigkeit
und sogar eine gewisse Eigengesetzlichkeit innerhalb der Kulturwelt der
kirchenslawischen Staaten nicht absprechen. Diese Invarianz der ideolo
gischen und sozialen Wertsysteme und die ideologisch—funktionale Ве
dingtheit dcr Kulturformen des altserbischen Staates löste begreiflicher
weise auch in der Literatur die Bildung besonderer literarischer Gattun
gen aus. Auf diese Weise kam es innerhalb der kirchenslawischen Hagio
graphie und Biographistik zur Ausprägung eines eigenen Typus der
l—Ierrscherbiographie, die neben den stilistischen und kompositionellen
Eigentümlichkeiten auch durchaus eigene Züge in der Herrscherdar
stellung trägt, hervorgerufen durch das Selektionsprinzip des eigenem
Geschichtsbildes. Charakteristische Merkmale dieser Eigenständigheit
sind u. a.: das massiv vorgebrachte ideologisch-dynastische Konzept der
Herrschaft, die Kontinuität und Stabilität des Verhältnisses zwischen
Staat und Kirche, die Ahnenverehrung. das serbische Mönchsideal und
die besondere Pflege des Kultverbandes. Sogar in der kirchlichen Ori
entierung zeigte Serbien im Mittelalter zeitweise die Tendenz, innerhalb
der kirchenslawischen Einheit eine selbständige Position zwischen Kon
stantinopel und Rom einzunehmen, eine Haltung, die erst im zweiten Drit
tel des 13. Jahrhunderts eindeutig zugunsten Konstantinopels entschieden
wurde, was dann in der weiteren Folge im 14. Jahrhundert in einer
serbischen Varianten oder Vorstufe eines letzlich doch nicht erreichten
byzantinischen Ideals mündete.
Nach dem Zerfal des Nemanjidenstaates wurden seine dynasti
schen und staatsideologischen Wertsysteme demokratisiert, zum Teil in
die Wertsysteme des Widerstandskampfes umgeformt und gleichzeitig
in neuen sozialen Trägerschichten verankert, um überleben zu könen.
 ДА ЛИ СУ СВИ ЗАХУМЉАНИ IIОРЕКЛОМ СРБИ2

(Поводом рода Михајла Вишевића)

Кад истраживачи порекла Срба у својим истраживањима ко
ристе Порфирогенитово дело De administrando imperio (DAI) сви, го
тово редовно, полазе од 32. главе овог драгоценог списа, али се веома
често позивају и на главу 33, сматрајући да се помоћу података у њој
могу потврдити пишчеви наводи у глави 32. Међутим, мада се на први
поглед чини да је заиста тако, има, рекло би се, неких појединости ко
је наговештавају и извесне суштинске разлике између ова два поглав
ља. Уосталом, и из досадашњих истраживања може се видети да је
постојала велика тешкоћа око усклађивања података о Србима у глави
32. са онима у глави 33. Најтеже је било усагласити податке из 33. гла
ве о захумском кнезу Михајлу Вишевићу, реци Висли и роду званом
Литцики са казивањем о Србима у глави 32. Пошто се, углавном, сма
трало да Порфирогенит у оба случаја говори о истим Србима, настојало
се да се сви подаци из оба горња поглавља сместе у исти и географски
и временски оквир, што је, видећемо касније било немогуће. Врло дуго
ником није пало на ум да се пита: зашто би Порфирегенит о истим Ср
бима у једном поглављу давао једне податке, а у другом — сасвим
друге?Требало је, једноставно, пажљивије проучити садржај и компо
зицију главе 33, јер се само тим путем могло јасније уочити шта је пи
сац у том поглављу хтео да каже спомињући род Михајла Вишевића,
реку Вислу и становнике зване Литцики. Но, пре него што покушамо
да пажљивијом анализом поглавља 33. дођемо до сазнања другачијег
од овог којим смо досад располагали, погледајмо како су неки истражи
вачи тумачили Порфирогенитово казивање у овом занимљивом и вео
ма значајном поглављу.
Још је Gephardi, позивајући се на поглавља 32. и 33. DAI за
кључио да се „према уверавању цара Константина Порфирогенита
српска земља, коју су Срби, досељени у Далмацију, звали бела или
велика Србија, пружала средином X века и преко извора Висле и ук
ључивала је, према томе, и Шлезију и један део Пољске“.“ По свему
судећи, Гепхарди је, не улазећи дубље у анализу података у глави 33,
једноставно вести у њој механички спојио са подацима у глави 32, па
* L. A. Gebhardi, Geschichte alter wendisch. – Slavischen Staaten, Erster
Band, Halle, 1790,282.
19
РЕЉА НОВАКОВИЋ.

тако добио пространо подручје, којим је Бела Србија обухватила и гор

ње Полабље и изворни предео Висле.
Но, док је Гепхардијево мишљење остало у историографији без
већег и трајнијег утицаја, дотле су Шафарикова разматрања имала и
дуго и веома јако дејство на касније истраживаче порекла Срба, мада
су и његови закључци били у неким случајевима чудни и неприхват
љиви. Сигурно је неприхватљиво овакво Шафариково резоновање:
„Повествовање Константина Порфирогенете, да је родбина Захолмско
га књаза Михаила Вишевића, произишла од некрштени Срба из окру
жија Висле или Дичице преселивши сеу Илирију на реку Захлмску,...
много је веће важности неголи пренагло и сметено његово повествова
ње о соседству Франције или Саксоније, и о поданичеству Хорвата
цару Отону... При помену том имену Висла, назначује се земља Бело
Срба вообште, а не баш онај крај, из кога су Илирски Срби изишли”.“
Овде је Шафарик, пре свега, погрешио што је приписао Порфирогениту
податак о пореклу родбине Михаила Вишевића од Срба из околине
Висле, јер цар није нигде рекао да је Михаило Вишевић Србин и да
су Срби дошли са Висле. Друга грешка са тумачењем спомена Висле
у вези је са Шафариковим убеђењем да су Срби на Балканско полу
острво дошли негде из Источне Галиције, али како није могао да од
баци јасан спомен Висле, а није схватио суштину Порфирогенитовог
казивања у глави 33. DAI, то се одлучио за закључак да је за Вислу
везана припадност Срба у ширем смислу, а не да су балкански Срби
морали баш одатле поћи на југ. Шафарик је, дакле, приписивао Пор
фирогениту нешто што овај није ни помислио да каже.
Критикујући „систем Шафариков”, заслужни истраживач поре
кла Срба Константин Николајевић и сам запада у извесне заблуде тра
жећи право значење Порфирогенитових података о Захумљанима
и Михајлу Вишевићу. И он се задржао на називу рitcike, сматрајући,
као и Шафарик, да је реч о некој реци. И док је Шафарик тражи негде
према Буту, Дњестру и Њемену, Николајевић је налази на подручју
Мораве: „. . . . има у Морави једна река, која би се грчки написала
Avrikin (а Чеси латиницом пишу Гyjice)”.“ Убеђен да је Порфироге
reнит погрешио, Николајевић продужава: „Цар повестник, дакле, ако
је што умутио, умутио је ову доу-ikn у АuriЗкт, , и другу грешку
учинио, истоветовавши је са не далеко извирујућим западним краком
Висле. Тако, по овом месту његовом најјасније је баш да последња по
стојбина, из које су се Срби Захумљани и њихово кнежко племе овамо
доселили, бијаше Морава, а нимало тада стране на Дњестру, Бугу, Ње
мену и иза средње Висле”.“ Као што се види, Николаејвић не само да
сматра да је Порфирогенит Михајла Вишевића везивао за исто поре
кло као захумских Срба већје биоубеђендаје називом Аurtiuki xтео

* П. Ј. Шафарик, о землви Боiни, Новњи Сербскии лivгописњ за год. 1837,

частљ перва, у Пешти, 18–19.
* К. Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих седам векова
Србске историје. Србски летопис за год. 1864, књ. 109, Нови Сад 1865, 72.
* Исто, 72
20
 ДА ЛИ СУ ЗАХУМљАни ПОРЕклом СРБи?

да каже да су се Срби. Захумљани пре доласка на Балкан налазили на

подручју данашње Моравске.
Ж. Грот, који је доста пажње посветио Порфирогенитовим пода
цима о Хрватима и Србима, такође не види разлику између рода Ми
хајла Вишевића и захумских Срба, па зато и каже: „Податак самог
Константина о доласку предака захумског кнеза Михаила са реке Ви
сле и о земљи Бојки предствља доста јасан доказ одакле су дошли
илирски Срби“.“ “
Ј. Маркарт припада групи научника који сматрају да су Порфи
poreнитове представе о прапостојбини Срба врло нејасне и да су њего
ви подаци и закључци о Белој Србији неупотребљиви за ближе одре
ђивање положаја прапостојбине Срба. Ипак, као извесни ослонац за
њено истраживање могао би се, каже он, узети податак о пореклу рода
захумског кнеза“ Пошто је затим рекао да је извођење порекла бал
канских Срба и Хрвата из земаља истог имена на северу једна етимо
лошка играрија, Маркарт још једном, са пуно поверења, спомиње по
датак о Михајлу Вишевићу: „Сасвим је друга ствар, каже он, са по
датком по којем династија јужносрпских Захумљана води порекло са
подручја Висле. . . Ова би вест, додаје Маркарт, могла бити сасвим
тачна“.“ Маркарту изгледа потпуно могуће да је једна словенска група
са подручја горње Висле, преко Паноније, доспела јужно од Дунава
и међу тамошњим Словенима основала једно господарство. Позивајући
се на Куника, Маркарт подвлачи да Bowdepoćr-rg одговара пољском
Wyszewycz. Само, завршава Маркарт свој осврт, ову поуздану вест тре
ба сасвим одвојити од питања где треба да тражимо Константинову
„Белу Србију". Од ових Маркартових запажања несумњиво је од зна
чаја то што он истиче вредност Порфирогенитове вести о Михајлу Ви
шевићу, али је непрецизан кад каже да „династија јужносрпских За
хумљана води порекло са подручја Висле”, јер и сâм вели да горњу
вест не треба никако доводити у везу са Порфирогенитовом Белом
Србијом. Колико је познато, Маркарт је први наговестио да спомен Ми
хајла Вишевића треба издвојити од питања положаја Беле Србије, ука
завши, преко Куника, да име Вишевић звучи пољски.
За питање словенске прошлости заслужни Нидерле није ништа
допринео разрешавању питања односа Михајла Вишевића према За
хумљанима. Напротив, после Маркарта, рекло би се да се Нидерловим
тумачењем горњи проблем још више компликује. Ево како он наводи
Порфирогенитово казивање о Михајлу Вишевићу: „Род проконзула
и патриција Михајла, сина Вузевуцова, кнеза. Захумљана, потиче од
(Срба) некрштених, који су живели на реци Висли, званој Ditzike,
и насели се на реци званој Захлума”.“ Покушавајући да разреши пита

5. К. кротљ, извbстиа Константина Багранороднаго о Сербахњ и хорватахи.

и ихе, разселенчи на Балканскомљ полуостровћ. С. Петерсбургњ, 1880, 73.
* J. Marquart, Osteuoropäische und ostasiatische Streifzige, Leipzig 1903,
хххviii.
** L.
Исто, 110. Pivodi a Počátky Slovani jižnich, svazek I, Slovanske staro
Niederle,
žilnosti. Dil II, v Praze 1906, 249
21
РЕЉА НОВАковић

ње откуда се јављају имена Висле и Дитцике, Нидерле у једном тре

нутку спомиње традицију по којој је „племе Захумљана дошло с кне
жевским родом Вишевића са реке Висле. . ”” а онда на крају, као
неки резиме, Нидерле наводи како он замишља да је неки Србин или
Хрват објаснио Порфирогениту свој долазак на Балкан: „Наш род
Захумљана и неки други (Хрвати и Срби) долази са севера, од реке
Висле. Тамо, где је велика земља Хрвата и Срба, била је наша отаџби
на, тамо још живе некрштени рођаци, а у новој земљи на југу наста
нили смо се после многих борби са Аварима”.“ Нидерле још на једном
месту доводи Србе са Висле: „Племе Срба ишло је несумњиво од Висле
преко Мораве или Поважима (nebo Považim) према средњем Дунаву,
одакле је прешло на средњу Саву. . .”.“ Као што се види, Нидерле се
тиме што је у заграду ставио „Срба” унапред определио за мишљење
да Михајлов род потиче од Срба са Висле, што се не може закључити
из Порфирогенитовог казивања.
Јиречек је такође осетио да је податак о Михајлу Вишевићу зна
чајан, али сам проблем Захумљана није ближе објаснио. Он се задо
вољава само овом констатацијом: „Средњовековне скаске Јужних Сло
вена стављају прадомовину на север. Најјасније формулисано је то
у белешци Константина Порфирогенита, где каже да породица кнеза
Михајла захумскога потиче од Словена на Висли, који тада (око 948)
још беху поганици““. Вероватно да је и Јиречеку сметао назив Ditzike,
јер у једној напомени каже: „Нејасан је уз Вислу надимак рitzike”.
И заиста, тада још увек нерешено питање Дитцике могло је чинити
велику забуну око питања припадности Михајловог рода.
И учени Шишић, као и Нидерле, ставља у Србе некрштене ста
новнике од којих потиче род Михајла Вишевића: „Род антипата и па
триција Михајла, сина Вишевићева, владаоца (архонта) Захумљана,
потјече од оних некрштених становника (тј. Срба) ријеке Висле, која се
мимо то зове (Ditzike), и насели се на ријеци () која се зове Захлума".“
Дакле, и он произвољно, без веће анализе, приписује Порфирогениту
нешто што овај није рекао. По свему судећи неоснована је и његова
тврдња „да је теорија о сеоби настала у Хрватској, и како није било
разлога да се изуми Биело Захумље итд., то су Захумљани и други,
који нијесу припадали Хрватској, релeгoвaни у Бијелу Србију”.“ Из
Порфирогенитовог казивања такав закључак о Захумљанима не може
се никако извести
Ни иначе добар познавалац прошлости Словена Л. Ленард као да
није био начисто шта је Порфирогенит хтео да каже чим на једном
месту овако бележи: „Интересантно је, да и Константин Порфирогенит
у X веку зна за кнеза на Висли о коме прича, да је истог рода као

* Исто, 276.
* Исто,277.
* L. Niederle, Pivod a Počátky Slovani južnich, svazek 2, v Praze 1911, 390.
* К. Јиречек, историја Срба, прва књига, Београд 1922,78.
* F. Šišic, Povijest нrvata u vrijeme narodnih vladara, Zagreb 1925, 241.
* исто, 252.
22
 ДА ЛИ СУ ЗАХУМЉАНИ ПОРЕКЛОМ СРБИ2

кнежеви у Захумљу".“ Очигледно је да ни Ленард није пажљивије

проучио горњу Порфирогенитову вест, јер цар није ни помислио онако
нешто како се Ленарду чини.
Људмил Хауптман, који је толико подробно проучавао питање
Порфирогенитове Беле Хрватске и који је положај те Хрватске и од
редио захваљујући у првом реду. Порфирогенитовим подацима, није
прихватио цареве вести кад су у питању били Захумљани, јер нису
одговарале његовој замисли о Црвеној Хрватској. Зато и казује овако:
„Ни најприкладнија критика према томе нема права претпоставити, да
Дукљанин није знао, гдје живи, кад меће неретљанску област, Захум
ље, Травунију, Конавље и Дукљу у Црвену Хрватску. Напротив, таква
се критика мора оборити на јединога, који још уопће заступа српство
ових крајева, на Константина. И збиља, он се дементира паче сам, кад
у 33. гл. примећује: „Род антипата и патриција Михајла, сина захум
ског кнеза Вишевића дошао је из (земље) некрштених на ријеци —
Висли”. Јер на Висли сједе Бијели Хрвати! Традиција тобоже српске
династије у Захумљу сачувала је дакле успомену, да она потјече из
прадомовине —Хрвата.
Како видимо, српске традиције о сеоби заиста нема, једина је
хрватска.“
Хауптман се очигледно повео за чињеницом да су Бели Хрвати
живели на Висли, али је при том заборавио да је Висла дуга преко
1000 километара и да је уз њу могао живети и неки други народ који
је кренуо на југ као и Хрвати. Хауптман греши и кад Порфирогениту
приписује да је захумску кнежевску династију сматрао српском. Пор
фирогенит не каже да је Михајло Вишевић пореклом Србин.
Ни Барада није у праву кад, говорећи о династијама које настају
на подручју којим владају Хрвати, каже: „Једна од таквих династија
влада и у Захумљу. Порфирогенит, како смо видјели, каже за Захум
љане, да су Срби; али он још говори и то, да њихова династија потјече
од некрштених на Висли; на Висли по истом цару утврђено је да нису
били Срби него Хрвати. Зато баш та несугласност очитује, да та вијест
о подријетлу захумске династије није царева комбинација него тради
ција те исте династије. . .”.“ Кад се Порфирогенитово казивање у 33.
глави L'AI подробније проучи може се доста јасно уочити да је смисао
његових података сасвим другачији.
Занимљива и значајна запажања поводом Порфирогенитових
вести о Захумљанима забележио је и Анри Грегоар. Додуше, на поне
ким местима, рекло би се, Грегоар као да није најбоље схватио Порфи
рогенитово казивање чим каже: „Порфирогенит ставља, дакле, север
не Хрвате и Србе у исту област: Чешку и суседне крајеве Пољске и
данашње Немачке. Овакво своје мишљење он као да заступа и у проду
жетку: " . . . . . а Срби који су у Чешкој, како ће се видети, налазе се
и на Висли, као што је речено у глави ХХXIII. У том пасусу може се

* JI. Ленард, Стари Срби и српска праотаџбина, Београд 1927, 45. |

* Lj. Hauptmann, Konstantin Porfirogenit o porijeklu dubrovačkog zaleđa.

Zbornik iz dubrovačke prošlosti. Dubrovnik 1931, 23.
* M. Barada, Seoba Hrvata i Srba, Zagreb 1934, 13-14,
PЕМ,А НОВАКОВИЋ

прочитати да породица патриција и проконзула Михајла води порекло

„од некрштених Срба који станују поред реке Висле, од народа који
се назива и Дитцики”.“ Осећајући да је назив Дитцики занимљив и
важан, Грегоар у напомени износи како се десило да је тај назив из
мењен у Литцике:. . . . Ја сам увидео да назив треба исправити у
Хат (кri и у нашем семинару објаснио сам то као Ljadiskii, што је
Р. Јакобсон одмах прихватио. Нас је, међутим, предухитрио П. Скок
у „Ortsnamenstudienzum De administrando imperio des Kaisers Constan
tin Porphyrogennetes", Zeitschrift für Ortsnamenforschung, IV (1929); он
је као и ми увидео да је Ditzike у ствари Litzike, што ће рећи Lendin
skaja (Réka), јер он мисли према de Meursiusu, да је реч о једном на
димку за Вислу, док, по неисправљеном Порфирогенитовом тексту,
придев треба да је мушког рода, и означава народ Ленжана (des Len
žanin), у старом угарском Lengyen (у новом угарском Lengyel), дакле
Пољаци".“ Овде Грегоар подвлачи оно место код Томе Архиђакона
сплитског на којем стоји „Departibus Poloniae qui Lingonesappellantur“.
Задржавајући се и даље на овој заиста значајној појединости,
Грегоар још једном подвлачи да се мистериозно име Дитцике не може
идентификовати, али, каже, ствар постаје сасвим једноставна ако се
схвати да је у питању писарска омашка, те ако место Дитцике читамо
Литцике, све постаје јасно. Ако погледамо, наставља Грегоар,у Несто
рову Хронику, прочитаћемо да Пољаци станују у земљи која се зове
Љадскаја земља. Цjadiskij је, додаје Грегоар, придев изведен из гене
тичког имена Пољаци. Задовољан што је Р. Јакобсон одмах прихватио
ово изједначавање Литцике са Ljadiskij, Грегоар још једном истиче да
обадвојица нису знали да је П. Скок то исто уочио још 1934. године.
Додајући одмахзатим, сигурно сасвим исправно,да нема потребе да се
реци Висли даје и неки надимак, Грегоар овај пасус завршава примед
бом да је несумњиво занимљиво знати како су се звали ови Словени
на Висли, на шта сам одговара да су се звали Литцике Цjadiskiе. Из
свега што је дотад рекао Грегоар извлачи овај закључак: „Резултат до
којег смо дошли врло је значајан. У сваком случају по једној верзији
традиције коју је прикупио Порфирогенит северни Срби су у ствари
Пољаци”.“
Као што се види, Грегоарова размишљања необично су значајна.
Он је, истина, као и Нидерле, погрешио што је цитирајући текст 33.
поглавља уметнуо у заграду име Срба и тамо где га Порфирогенит не
ставља, али је његово убеђењеда је у случају Литцике реч о становни
цима Пољске веома важно за проучавање не само порекла рода Ми
хајла Вишевића већ и Срба, па и далеко шире. Да није Михајлов род
изједначио са осталим Захумљанима, Грегор би, по свој прилици,
правилно решио питање припадности Михајловог рода.
И истакнути пољски научник Герард Лабуда осетио је да је по
датак* оHenri
Захумљанима и Михајлу Вишевићу од значаја не само за
Grégoire, L" origine et le nom des Croates et des serbes, вуzantion,
vol. XVII, 1944–1945, Baltimore 1945, 98.
* исто, 98, нап. 9.
* исто, 29.
24
 дА Аи су 3АХУМЉАНИ ПОРЕКЛОМ СРБИm

историју неких балканских Словена већ и шире, али ипак, као и остали,
тој вести у глави 33. DAI није посветио довољно пажње. Поводом
Хауптмановог тумачења Порфирогенитове вести о Михајлу Вишевићу
Лабуда подвлачи да је Хауптман с правом скренуо пажњу на тај пода
так, али одмах додаје да Хауптман из те вести не извлачи правилан
закључак кад тврди да спомен о Михајлу Вишевићу треба да је нај
бољи путоказ за изналажење положаја Беле Србије. Међутим, наста
вља Лабуда, из Константиновог текста проистиче да је том реченицом
означена само постојбина Захумљана, а не Срба у целини. Захумљане,
као што оправдано тврди сâм Хауптман, не треба мешати са Србима,
али их исто тако не треба стављати у Белу Србију".“ Лабуда даље
сматра да је Порфирогенит имао сувише мало вести о племенском са
ставу Срба. Он је зато, каже, у њих убројао и разне друге народе, те
није због тога био у стању да се довољно критички постави према ро
довској традицији кнеза. Захумљана, која се очигледно противи њего
вој схеми. За нас ипак, наставља Лабуда, његова вест има основни
значај, јер се, с једне стране, супротставља његовим рискантним за
кључцима о закарпатској Белој Хрватској и Белој Србији, а с друге
- нас упознаје са новом чињеницом да су у сеоби Словена на југ узела
не само полапска него и надвисланска племена.“
учешћаНастављајући
овај свој осврт на Хауптманове закључке поводом
спомена. Захумљана и Михајла Вишевића, Лабуда у напомени подвла
ни да нема никаквог разлога сматрати да су Захумљани српско племе.
Он мисли да је Константин проширио на њих тај назив само зато што
суу његово време Србибили на челу групе Словена који су становали
југоисточно од Хрвата. Зато, каже Лабуда, треба Константиново кази
вање тумачити према чињеницама које наводи, а не према његовој
личној интерпретацији. Срби су,додаје Лабуда, само они Словени који
су становали у изворним пределима Дрине и Мораве, док другог поре
кла могу бити племена која станују у Захумљу, чак до Дукље. Кон
кретно, вели Лабуда, то можемо тврдити за Захумљане чија родовска
традиција тамошњег кнеза изводи порекло са Висле,док порекло пра
вих Срба - из Полабља. На крају Лабуда констатује да што се тиче
других племена таквих података, на жалост, нема. Завршавајући ову
напомену, Лабуда каже да су Срби на почетку били веома малобројно
племе.“
Уз више несумњиво корисних запажања поводом Захумљана
и порекла рода Михајла Вишевића може се рећи да Лабуда у неким
случајевима није сасвим добро схватио Порфирогенитово казивање.
Пре свега, по свему судећи, не може бити тачно да је спомињањем
Михајла Вишевића Порфирогенит хтео да означи праотаџбину За
хумљана. По свој прилици Лабуда не може бити у праву ни кад каже
да нема разлога сматрати Захумљане припадницима српског племена,
нити кад сматра да су Срби само они Словени који су становали у из
* G. Labuda, Pierwsze paristupo stouvaiskie. Paistvo Samona. Poznati
1949, 244.
на исто, 244.
* исто, 244. нап. 126.

25
РЕЉА НОВАКОВИЋ

ворним пределима Дрине и Мораве, а да су племена у Захумљу и до

Дукље другог порекла. Међутим, две Лабудине примедбе веома су
значајне и несумњиво тачне. Једна је – да су у сеоби Словена на јуr
узела учешћа не само полапска него и надвисланска племена, а друга
је – да традиција праве Србе везује за Полабље.
У последње време велики утицај на мишљење о Михајловом
роду и пореклу Захумљана имао је несумњиво Тадеуш Левицки. Своје
разматрање проблема Михајловог рода Левицки почиње оваквим
освртом на поглавље 33 DAI: „Најзад из гл. 33 дознајемо да род Ми
хајла, сина Вишевића, кнеза српско-балканског племена Захумљана,
води порекло од „некрштених” (scil. Срба), који станују на реци Висли
и називају се Литцике (Литцики)“.“
Поводом назива Литцике у издању Моравчика, Левицки каже да
у рукопису стоји погрешни облик Дитцике, који је постојао и у стари
јим издањима Порфирогенитовог дела. У току времена појавили су се,
каже, предлози да се назив Дитцике исправи. Тако је, вели, Л. Нидерле
предложио да се Дитцике исправи у Литцике, и то подстакнут, с једне
стране, споменом Видукиндових Лицицавика, а с друге — месним сло
венским називима Ц.ika, Licka, Licani, Liczki итд. Петар Скок је, наста
вља Левицки, горњи назив и исправио у Illinzike, сматрајући да одговара
словенском 1. ed'ska (sc. rěka) и да, самим тим, означава стари израз за
Пољаке. Најзад,додаје Левицки, и Анри Грегоар је предложио исправ
ку у Литцике. По њему тај исправљени облик одговара словенском
Ljadiskie (Ljadzskie?), изведеном од првобитног назива Пољака. Овако
исправљени облик ушао је, истиче Левицки, у најновија издања Бе
administrando imperio и био је прихваћен од Лабуде, Видајевича и дру
гих. У настојању да дубље проникне у корен и смисао речи Литцике,
Левицки каже да се она може довести у везу са старопољским акуза
тивом плурала Лестки изведеним од личног имена Лљстљкљ или
Leszek. Овде Левицки скреће пажњу да се у средњовековним латин
ским записима име Лљстљкљ (или Лестко) јавља у облицима Ilestek,
Lizstek, Lzstek, Lezstko, Lesztico, Lesteco итд., што се, каже, може узети
као облик доста близак хипотетичном средњовековном податку Цjtzike
Liztiki.**
Питајући се ко јебио тај Лљстљкљ, познат из рукописне хронике
Гала Анонима, везан иначе за пјастовску династичку традицију, Ле
вицки одговара да је у питању кнез чије је име Гал записао у облику
Лестик и који је живео, по свој прилици, на крају IX века. Левицки
овде додаје да пјастовска традиција подвлачи да је Лљетљкљ био хра
бар и заслужни ратник.“
Пошто се тако позабавио најпре питањем значења назива
Литцики, сложивши се да је у вези са именом Лљстљкљ, који је, наво
дно, био деда Мјешка I, и да Литцики означавају једно племе које је
живело у северној Пољској, Левицки, даје, углавном, овакав резиме.
* Tadeusz Lewicki, Litzike. Konstantyna Porfirogenety i Biali Serbowie u
polnocnej Polsce. Roczniki Historyczne. Rocznik XXII, Poznati 1956, 10.
* Исто, 11-12.
* исто, 12.
26
 дА АИ су 3АХУМЉАНИ ПОРЕКЛОМ СРБИ2

Један део колевке балканских Срба, чија станишта Константин Порфи

рогенит бележи под географским називом Litcike-Lestki, није ништа
друго до северна Пољска, тако названа по имену владајућег рода
Лестка, деде Мјешка I. Према Порфирогенитовом казивању, из читаве
масе Срба, који су првобитно становали у Војki-Boiimi (Чешка) и у
Литцики (северна Пољска), издвојила се половина народа и упутила се
на Балканско полуострво под вођством једнога од два брата који су
наследили очеву власт у Белој Србији. Левицки за овим подвлачи да
Порфирогенит ништа не говори о судбини преосталог дела закарпат
ских Срба, али се, мисли, може сматрати да су остали на старом месту,
према томе и у северној Пољској. Питајући се у којим би се изворима
могла наћи потврда да је баш тако било, Левицки се позива на Геогра
фа Баварског и на опис Германије краља Алфреда Великог, убеђен да
се у тим изворима налазе подаци о постојању Срба у северној Пољској
крајем IX века, при чему наводи назив Zeriuаni Teoграфа Баварског
и Surpe (Surfе) краља Арфеда.“
Уверење да Порфирогенитови подаци о Србима у глави 33 DAI,
пре свега о роду Михајла Вишевића, упућују непобитно на северну
Пољску, Левицки, уз оно што је досад казивао, указује и на низ то
понима у Пољској, убеђен да су они несумњиви доказ да су ту била
станишта некадашњих Белих Срба. Он наводи 36 топонима типа Sаrb.
Од тог броја 31 назив означава села, насеља, засеоке (wieš, osada,
miejscowošć), три се односе на реке и речице, а два на мања језера.“
По свему судећи, постојање горњих топонима највише је ути
цало на Левицког да закључи да су преци балканских Срба кренули
на југ из поречја горње Одре, северне и јужне Пољске и стигли на
Балкан идући преко Моравске и Паноније.
Несумњиво је да у разјашњењу проблема Михајловог рода ве
ома истакнуто место заузима и познати чешки научник Фр. Дворник.
Пажњу побуђује већ оно место на којем Дворник каже „. . . треба
истаћи да су Захумљани имали ужи сплет интереса са Хрватима него
са Србима, јер изгледа да су се доселили у своју нову отаџбину не, ка
ко Константин каже, са Србима, него са Хрватима".“ Па ипак, главни
допринос разјашњењу горњег проблема Дворник пружа објашњавају
ћи назив Литцике. Пошто је најпре констатовао да је грегоар прихва
тио читање Литцике место Дитцике и подвукао да податак потиче
несумњиво из неког домаћег извора, по свој прилици од неког члана
кнежеве породице, што би значило да је вест истинита, Дворник за
кључује да захумска династија или део Захумљана нису били ни
Хрвати ни Срби. „Вероватније изгледа, каже Дворник, да су се Михај
лови преци заједно са својим родом (племеном) прикључили Хрватима
кад су ови кренули на југ и населили се на јадранској обали.“ Дворник
изванредно запажа да Порфирогенит, казујући да суЗахумљани Срби,
* Исто, 15.
* Исто, 23-32.
* Constantine Porphyrogenitus, De Administrando Imperio, Volume 11,
Commentary, London 1962, 139.
* исто, 139.
27
РЕЉА НОВАКОВИЋ

не каже да и Михајлова породица води порекло од Срба, већ само да је

„дошла однекрштених који станују на реци Висли и називају се (читај
дитцики) „Пољаци“ („Poles").“ Он сматра да и Михајлово неприја
тељство према Србима показује да његов род, у ствари, није потицао
од Срба. За овим Дворник у закључку каже како Константинова општа
тврдња да су Захумљани Срби није тачна. Међутим,Дворник овде без
основе приписује Порфирогениту нешто што овај није рекао, али је,
по свој прилици, врло близу истини кад каже да су неки делови до
шли са Хрватима, а не са Србима.“ Иначе, уз нека изванредна Двор
никова запажања, ваља рећи да није у празу кад сматра да је Порфи
рогенит за све Захумљане рекао да су се доселили са Србима. Он за
Михајлов род то не каже.
Проучавајући порекло и далеку прошлост Хрвата, Доминик
Мандић на једном месту казује: „Да су Хрвати дошли у римско-би
зантску Далмацију са сјевера, иза Карпата, као изграђен народ под
вођством својих кнезова, сведочи Порфирогенит иу33. поглављу свога
дјела, гдје говори о Захумљанима. Према три, дакле,разна извора који
су потјецали од самих Хрвата, Порфирогенит је забиљежио, да су
Хрвати дошли на Јадран иза Карпата, из данашње југозападне Пољ
ске и сјевероисточне Чехословачке. . .”.“ Мандић, дакле, без разми
шљања тврди да се Порфирогенитов податак о Захумљанима и Михај
ловом роду односи на Хрвате и да је преко хрватске традиције доспео
до царске канцеларије, за што нема готово никакве основе.
IRao, што је познато, нека од напред наведених мишљења засту
пљена су и у једном делу наше новије историографије, Управо, ми
шљење Левицког о Пољској као предбалканској постојбини Срба у
једном случају преузето је готово у целости, те се тако иу нас појавила
нова теорија о пореклу Срба. Наиме,у првој књизи Историје Црне Горе
на једном месту сасвим јејасно речено: „Најпрецизнији податак о пра
постојбини Срба јесте онај о Захумљанима на Висли”.“ Као основа за
овакав закључак послужили су Порфирогенитови подаци о Литцикама
пи Висли, а пре свега бројни топоними типа Sаrb између Одре и Висле.
У вези са називом Литцики аутор подвлачи да том племенском имену
највише одговара име града Цеczyca на Варти, што долази, каже, од
legi – подводна поља.* Примећујући да је становништво око градова
Leczyca и Sieradzчинило првобитно посебну племенску групацију која
се стопила са Пољацима (Polani, Poloni, Pularni), чија се првобитна
област налазила у сливу реке Варте, источно од Leczyca, писац своју
опаску завршава овако: „Према томе, прапостојбину Захумљана треба
тражити између Висле и Одре”.“
Као што се види, Порфирогенитови подаци у глави 33, o Захум
љанима и роду Михајла Вишевића, протумачени су у новије време
3. Исто, 139.
38. Исто, 139.
з Б. Mandić, Rasprave i prilozi iz stare hrvatske povijesti, Rim 1963, 55-56,
34. Историја црне Горе, књига прва, Титоград 1967, 293.
35. Исто, 294. -
* Исто,294.
28
 дА Аи су 3АХУМЉАНИ ПОРЕКЛОМ СРБИ?

као сигуран доказ да Белу Србију треба тражити чак у северној Пољ
ској. Тиме су за присталице ове нове теорије отпали сви оријентири
и описи које Порфирогенит даје у 32. глави, чији је први део посветио
искључиво приказивању географског положаја Беле Србије. Очигледно
је да су превагнули спомени Висле и племенског назива Литцике у 33
глави истог списа. На први поглед та два податка су заиста веома при
влачна, и кад се уз њих зна још и за бројне топониме типа Sаrb лако
се може помислити да се Бела Србија могла налазити само око Варте
и Висле.
Међутим, податак о роду Михајла Вишевића, врло значајан за
истраживање порекла Срба, и толико пута спомињан у историогра
фији, такве је природе да му треба свакако посветити још више па
жње. Да погледамо, зато, још једном шта о Михајлу Вишевићу говори
византијски хроничар у 33. глави свога еписа у склопу са подацима о
Захумљанима: „. . . Ова земља Захумљана беше под царем Ромеја,
али пошто и земљу и њен народ поробише Авари, остаде пуста. За
„хумљани који сада тамо станују су Срби, потичући из времена оног
архонта, који је цару Ираклију био пребегао. Захумљани су названи
по планини која се зове Хум, а иначе на језику Словена значи „они иза
брда", пошто је у овој земљи велико брдо на коме су два града Бона
и Хум; иза тог брда пролази река названа Бона, што значи добро.
Род антипата (проконзула) и патриција Михајла, сина Вишети
ног, архонта Захумљана, потиче од некрштених становника на реци
Висли, који су названи Литцики и населили се на реци названој За
хлума".“
Овај изванредно значајан податак о роду Михајла Вишевића
послужио је, као што смо видели, једном делу истраживача порекла
Срба као сасвим поуздан доказ да су Срби на Балканско полуострво
дошли са Висле, што ће рећи да се поред теорије о полапском и исто
чнoгалицијском појавила и теорија о пореклу балканских Срба са те
риторије данашње Пољске. Међутим, по свему судећи, проблем није
тако једноставан. Чини се да треба веома пажљиво проверити да ли је
писац спомињањем рода Михајла Вишевића, одмах иза спомена Срба
као становника Захумља, хтео да каже да и Михјлов род потиче од
тих истих Срба, или суу питању две групе различите етничке припа
дности, тј. Срби, као главна маса становника Захумља били би једна
група, а род Михајла Вишевића био би нешто сасвим друго.
Приступајући разматрању овог питања морамо одмах имати у
виду да се о њему не може расправљати изоловано, тј. не можемо ни
о Србима у Захумљу ни о роду Михајла Вишевића закључивати ништа
поуздано само на основу података у глави 33. DAI. Ево због чега. У
историографији се сматра као доста поуздано да је лице које је напи
сало поглавље 33. саставило и поглавља 32, 31. и по свој прилици и 29,
као и 34. до 36. Према томе, ако је тако, морамо најпре погледати шта
исти писац, који спомиње Србе у поглављу 33 (О. Захумљанима. . .)
* Византиски извори за Историју народа Југославије II, обрадио Божидар
Ферјанчић, Београд 1959, 59–60.

29
гЕЉА НОВАКОВИЋ

говори о тим истим Србима у осталим поглављима, Јер, ако верујемо

даје хроничар у другим поглављима написао о Србима оно штоје знао,
нормално је да помислимо да је и у 33. глави, говорећи о тим истим
Србима, замишљао да су њихови преци живели на истом подручју на
којем су живели и преци Срба, описани у осталим поглављима. А ево
шта нас на овакав поступак највише обавезује. То је, наиме, ова рече
ница у33. глави: „Захумљани који сада тамо станују су Срби,потичући
из времена оног архонта, који је цару Ираклију пребегао”. Другим ре
чима, писац је убеђен да је претке „садашњих” захумских Срба довео
онај исти архонт који је довео Србе и у друге области у којима та гру
пација живи у његово време. Према томе, ако се у 33. глави, у вези са
пореклом Срба, писац позива на оно што је рекао у другим поглављима
у којима говори о Србима, врло је важно да се подсетимо шта он о
њима говори раније, где их налази и како описује њихову ранију по
стојбину. Ако је мислио да је род Михајла Вишевића истог порекла
којега су и Срби. Захумљани и да су и једни и други дошли однекуд са
Висле, нормално је да очекујемо да приликом описа раније постојбине
Срба у другим поглављима спомене и реку Вислу и име Литцики или
барем један од та два назива. Ми, међутим, знамо да хроничар у опи
сима раније постојбине Срба не само да нигде не спомиње Вислу и Лит
цике него чак ни не наговештава да би се њихова стара постојбина
могла простирати до те географске дужине. Но,да бисмо се уверили да
је тако, подсетимо се како Порфирогенит описује предбалканску по
стојбину Срба у другим поглављима у којима спомиње Србе. У глави
31, О Хрватима и земљи у којој сада обитавају, каже се како „Хрвати,
који су сада насељени у крајевима Далмације, воде порекло од не
крштених Хрвата названих и Бели који станују с оне стране Турске
(тј. Мађарске), а у близини Франачке и граниче се са Словенима, не
крштеним Србима”.“ У поглављу 32, посвећеном Србима и земљи у
којој сада обитавају, писац овако описује њихово порекло и ранију
постојбину: „Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба,
названих и Бели, насељених с оне стране Турске (тј. Мађарске), у
крају који се код њих назива Бојки; њима је у суседству и Франачка,
исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела.
Тамо су, дакле, и ови Срби од давнине настањени”.“ Глава 34. је, као
што се зна, посвећена Травуњанима и Конављанима и земљи у којој
сада обитавају. Ту се укратко каже: „Тамошњи Срби воде порекло од
некрштених Срба, који су ту од оног архонта који је пребегао цару
ТИраклију из некрштене Србије. . .”.“ И најзад, у поглављу 36, О Па
raнима који се називају и Неретљани и земљи у којој сада обитавају,
стоји да „исти Пагани воде порекло од некрштених Срба, из времена
оног архонта који је пребегао цару Ираклију”.“ Дакле, као што се
види, мада се у свим поглављима говори о истим Србима, нигде нема

* Исто, 37.
* Исто, 46-47.
40. Исто, 61-62.
** Исто, 64.
30
 дА ли су 3АХумљ4ни порвKAом СРБИ2

ни речи ни о Висли ни о Литци кама. Нема чак ни наговештаја о тој

страни.
Ако бисмо после овога и даље били убеђени да је Порфирогенит
споменом Висле и становника званих Литцики сматрао да су и Срби
оданде дошли на Балканско полуострво, морали бисмо закључити да
је био веома слабо обавештен, и, што би било још горе, нашли бисмо
се у ситуацији да не прихватимо ниједан од његових географских
описа ранијих постојбина Хрвата и Срба, који се иначе у историогра
фији сматрају изузетно значајним. Јер, шта бисмо друго и могли да
помислимо о писцу који на једном месту тврди да су Срби у старој по
стојбини као суседе имали Франке и Беле Хрвате и да су сами своју
земљу звали Бојки, а на другом месту тај исти хроничар о истом
народу каже да су са Висле и да потичу од становника по имену Лит
цики? Географски се ова два описа не могу ускладити, а истина може
бити само једна. Упадљиво је, међутим, да су оба описа веома јасна,
да су и географске и етничке одреднице такве да се могу доста успе
шно реконструисати, што указује на велику вероватноћу да их је пи
сац с разлогом баш на оним местима и у онаквом склопу употребио.
Да није тако, зашто би у 32. поглављу, О Србима, онако околишио
описујући стару постојбину Срба, кад је могао, као и у случају рода
Михајла Вишевића, сасвим једноставно да каже да су дошли са Висле
зи да су истог порекла као и становници звани ЈIитцики? Затим, савре
мени истраживачи, који се опредељују за висланско порекло Срба, као
да су заборавили да Порфирогенит јасно вели да су ти исти Срби сво
ју ранију постојбину звали Бојки, а, као што се зна, засад се тај појам
везује само за Чешку и околину и за источну Галицију, док на подручје
између Варте и Висле нико није ни помишљао. Зато, уз свако пошто
вање напора оних истраживача који казују да „најпрецизнији пода
так о прапостојбини Срба јесте онај о Захумљанима на Висли” или
који закључују овако: „Према томе, прапостојбину. Захумљана треба
тражити између Висле и Одре”, предлажемо да погледамо могу ли се
наведени подаци у 33. глави БАП и другачије тумачити.
Већ на први поглед добија се утисак да вести у том поглављу,
имају изузетну вредност, али не у оном смислу како је досад схватано.
Да бисмо се у то уверили, треба да размотримо како се још може разу
лети садржина текста о Захумљанима и о роду Михајла Вишевића, и
у чему би се састојала та изузетна вредност тог описа у целини. Пре
свега, пада у очи да састављач 33. поглавља даје два већ на први по
глед различита податка о пореклу становника. Захумља. Један је:
„Захумљани који сада тамо станују су Срби. . .“, а други је: „Род анти
пата (проконзула) и патриција Михајла, сина Вишетиног, архонта
Захумљана, потиче од некрштених становника на реци Висли који су
названи и Литцики и насели се на реци названој Захлума”. У историо
графији, колико је познато, није било покушаја да се утврди да ли су
ови подаци само на изглед различити или се и суштински разликују.
Не треба, међутим, много подвлачити да би могло бити од великог
значаја ако бисмо установили да је писац свесно на једном месту спо
менуо Србе, а на другом само род архонта Михајла, назначивши да је
31
FENGA HOBАКОВАН

пореклом од становника званих Литцики. По свему судећи ова два по

датка никако се не могу односити на исту етничку групу. Ево због
чега. Пре свега, видели смо да писац у другим поглављима помоћу
више одредница доста убедљиво приказује географски положај Беле
Србије, упућујући нас на запад од Белих Хрвата, а не на исток или
север. Да су Бели Срби по пореклу исто што и Литцики, тј, да су се
налазили негде између Варте и Висле, шта би византијског хроничара
могло спречити да каже да су се налазили северно од Беле Хрватске?
Да су се Бели Срби, преци балканских Срба, налазили северно од Бе
лих Хрвата, зар би писац уопште смео да спомене Франке као њихове
суседе или да каже да им се земља звала Бојки и да се налазила
с оне стране Турске (Мађарске)?“ Или, да поновимо, зашто би исти
писац на једном месту рекао да им се земља звала Бојки и они да су
називани Бели, а онда одједном да, наводно, за те исте Србе каже да
потичу од становника који су називани Литцики? Не вреди ни поми
шљати да је византијски хроничар за исти народ могао дати тако ра
зличите податке. Пре ће, зато, бити да је у питању нешто друго. Па
жљивим разматрањем података у глави 33. стичемо утисак да је писац
хтео да нае обавести да је основна маса Захумљана припадала скупини
оних истих Срба који су заједно са осталим Србима дошли из Беле
Србије,чији је положај описао раније, па га зато у овом поглављу и не
спомиње, рачунајући, ваљда, да је то сасвим јасно, те због тога само
подсећа да су то они исти Срби који су, као и остали, дошли са оним
архонтом који је у своје време, наводно, пребегао цару Ираклију. Кад
је тако указао ко су основни становници Захумља, хроничар у другом
делу овог поглавља прелази на род архонта Михајла, и, по свему суде
ћи, овом својом опаском cставио нам је податак непроцењиве вредности.
Вредност је, како се чини, вишестрана. Пре свега, то је једини
случај у ГАП да се спомиње појам рода и да се истовремено зна и име
његовог старешине. Друго, писац нам саопштава и име етничке група
ције из које се тај род развио и најзад— даје нам и географски поло
жај те групе. То су Литцики на Висли. Ако би се могло утврдити да
Литцики нису исто што и Бели Срби, вредност овог Порфирогенитовог
податка била би и у томе што бисмо њиме сазнали да су на Балканско
полуострво, осим Белих Срба, Белих Хрвата и, можда, многих других,
дошли и Литцики, припадници неких Словена на Висли, можда заиста
непосредних предака данашњих Пољака. Композиција главе 33. и
начин казивања указују нам да је сасвим могуће да Порфирогенит.
споменом имена Литцики није ни помислио да их изједначи са Белим
Србима, прецима балканских Срба. Кад читамо његово излагање, мо
жемо запазити да готово, по устаљеном шаблону,даје увек најпре неке
---- #3:1

- * Да су се Бели Срби налазили негде дуж варте или на домаку ви

били би чак и у Х веку удаљени од Франака (саксонаца) близу 400—500 кило
хетара, јер су Саксонци тек 928. године освојили Јану (јану), средиште Срба. —
гломача, па су по свој прилици том приликом покорили и читаво подручје између
Сале и Лабе осим, можда, планинског предела на југу. пре 928 саксонци су били
Још западније, вероватно, западно и од Сале, те би било још мање разлога да их
византијски хроничар спомиње као суседе велих срба — да су се налазили негде
у средишту данашње Пољске.

32
 ДА АИ СУ ЗАХУМЉАНИ ПОРЕКЛОМ СРБИ9

опште податке, и то: чија је била земља раније и шта је са њом било
до доласка Срба или Хрвата, а онда истиче ко су садашњи њени ста
новници напомињући, ако је реч о Србима, да су то они исти Срби о
којима је говорио и у другим поглављима и чији су преци дошли,
наводно, у доба цара Ираклија. Кад је то описао, додавши још и неке
географске податке, он у 33. глави прелази на један дотад сасвим
неуобичаџену садржину, прелази на род антипата и патриција Михајла.
IИ док је у првом делу тог поглавља рекао да су, уопште узев, станов
ници Захумља Срби, дотле у другом делу наводи један сасвим нов
податак, па зато ваљда и налази за потребно да о том новом податку
каже нешто више. О Србима Захумљанима није хтео да понавља оно
што је рекао у другим деловима свога списа, али је оценио да о Михај
ловом роду вреди дати обавештења оне исте врсте каква је дао прили
ком описа Срба и Хрвата, тј. да каже којег је порекла и одакле је
дошао. Мора бити да је цар с разлогом оценио да тај податак треба
посебно да истакне, што не би смело да нас изненади. Кадједан Словен
у првој половини X века добије титулу антипата и кад се уврсти у
редове патриција, свакако да је за такво признање морао постојати јак
разлог. У сваком случају разумљиво је што је цар желео да о том
достојанственику каже коју реч више. Мада о томе не знамо ништа
поуздано, можемо свакако претпоставити да је Михајло нечим значај
ним задужио Византинце чим су му доделили тако високу титулу. Цар
јемогао сматрати природнимда о том великодостојнику и византијском
приврженику каже одаклепотиче, ко мује отац и који је крајЗахумља
населио његов род. Кад се већ одлучио да дâ ове податке, природно је
да помислимо да је цар већ био обавештен о тој личности и његовом
пореклу. На византијском двору знало се свакако доста подробно о
Михајлу и његовом оцу Вишети. Да су њих двојица били Срби, не
схватамо зашто цар не би то рекао. Не видимо никакав разлог да то
прикрије. Да није имао вести о Михајлу и његовом роду, зар би могао
да дâ ова три податка: некрштени становници, река Висла и народ
Литцики.Додуше, податак„од некрштених становника“ доста је неод
ређен, али није много ни значајан. Податак о реци Висли такође је
доста неодређен, али је ипак од веома великог значаја. Неодређен је
зато што не знамо о којем је делу Висле реч, а драгоцен је због тога
пшто њиме дознајемо да је један део Словена дошао на Балкан и са
подручја Висле. Спомен Висле драгоцен је изато што из њега сазнајемо
да је цар знао за ту реку, па је за њу морао знати и кад је описивао
географске положаје Белих Срба и Белих Хрвата. Да су било једни
или други пре поласка на Балканско полуострво живели у поречју
Висле, зар не би било нормално да је цар и реку Вислу узео као једну
од одредница за опис географског положаја њихових старих постој
бина.“ Али,баш овакав опис географског положаја предака Вишетиних
* Размишљајући да ли нам је порфирогенит дао тачне податке о ми
хајловом роду, морамо се питати на шта би личило и како би се могло објаснити
зашто би цар саставио нетачне извештаје, поготову кад се има у виду да их је,
како се мисли, писао за свога сина и наследника. Зар би имало смисла да рођеном
сину остави лажне податке? Осим тога, по свој прилици је Михајло још увек био
33
pЕљА НОВАКОВИЋ

и Михајлових указује колико поверења можемо имати и у цареве описе

прапостојбина Срба и Хрвата. Да поновимо — он за њих даје сасвим
друге географске оријентације, а Вислу и не спомиње. Даље, цар за те
некрштене становнике на реци Висли, од којих потиче Михајлов род,
кажеда су названи и Литцики. Да су Литцики били Срби или Хрвати,
зашто исти писац није и за њих рекао да су названи и Бели, а не да су
названи само Литцики? Ако је већ знао ко су Литцики и одакле су, да
су били Срби или Хрвати, штаби га могло спречити да каже да су се
поред Литцики звали још и Бели? Податак о Литцикима морао је бити
познат у византијској царској канцеларији, ако не још и пре Вишете,
а оно свакако док је он био жив или у време кад је Михајло постао
проконзул. Сасвим је могуће да су о њима као и о осталим словенским
дошљацима постојали подаци јошт од времена њиховог доласка на Бал
кан. Уосталом, ваља рачунати и са могућношћу да је до Х века била
сачувана сасвим јасна традиција о пореклу појединих народа и група.
IHо, да погледамо још један податак који нам даје за право да
посумњамо да је Михајлов род истог порекла којега су и остали ста
новници Захумља. Али да се најпре још једном подсетимо шта цар
говори у првом делу овог поглавља. Он ту каже:„Захумљани који сада
тамо станују су Срби, потичући из времена оног архонта, који је цару
Ираклију био пребегао". Опис је доста јасан. Значење је несумњиво
овако: У време пишчево („сада”) становници Захумља су, опште узев,
Срби, и то они Срби који су дошли из земље Бојке, односно с оне стране
Турске (Мађарске) и из суседства Франачке и Велике Хрватске, која
је названа и Бела. О овим Србима као становницима Захумља цар овде
говори уопштено, не спомињући никакав посебни део Захумља. Ме
ђутим, кад приповеда о византијском штићенику и пријатељу Михајлу,
цар тачно зна у који се крај тог Захумља доселио део словенских Лит
цика са Висле: „и насели се на реци названој Захлума”. Колико је
познато, овај податак је у историографији тумачен различито, а веома
је важно за какво ћемо се тумачење определити. Пре свега, мада нисмо
сигурни где је река Захлума, јасно је да је реч о једној захумској реци,
као што је јасно да је један део висланских Словена населио баш њено
поречје. То никако не мора да значи да око Захлуме није тада било и
Срба. О томе бисмо могли знати више и боље кад бисмо сазнали да ли
су се Срби и Литцики насељавали истовремено, па су Литцики одабрали
предео дуж реке Захлуме, а Срби населили остало подручје Захумља,
или су једни од њих дошли пре а други касније. За нас је ипак нај
важније сазнање да је један део висланских Словена продро чак до
реке Захлуме, што је од значаја не само за историчаре него и за
археологе, етнологе и лингвисте, јер ако знамо поуздано да су Литцики
дошли са подручја Висле, било би занимљиво истражити који су кра
јеви данашње Пољске и Захумља најсроднији по налазима материјалне
жив кад је цар писао о његовом роду, па било од кога да је те податке добио,
они су могли бити проверени из најмеродавније средине. Ако се Константин у
понечему и могао преварити, нема никакве основе ни помисао да се преварио
у подацима о свом савременику од кога је и лично могао сазнати ко су му преци
и где су живели пре доласка на Балкан.

34
 дА ли су захумљАни погвклом сгви?

културе и по лингвистичком материјалу. У ствари, ако већ узимамо

овај податак као поуздан, можемо са великом вероватноћом претпоста
вити да се у језику једног дела Јужних Словена налазе примесе говора
којим су у VI веку и раније говорили неки Словени између Варте и
Висле. Али да се задржимо још мало на податку о реци Захлуми. Кад
писац каже да се Михајлов род населио на тој реци, пада нам одмах
на ум да је подручје те реке само део Захумља. Ми додуше, не знамо
тачно колики је простор захватало етаро Захумље, али се обично сматра
да се простирало негде између 3500 и 5000 км“. Зашто би Порфирогенит
на оволиком простору споменуо само реку. Захлуму као ново станиште
Литцика да није поуздано знао да су се преци Михајловог рода баш ту
населили? Да у Захумљу заиста није било разлике између становника
који су се у пишчево време звали Срби и становника у поречју Захлу
ме, који су били потомци висланских Лити ика, зашто би писац посебно
спомињао и Србе (Беле) и Литцике?
Дакле, по неким појединостима рекло би се да Срби и Литцики
у Захумљу нису припадали истој етничкој групи. Уколико би се то и
на неки други начин могло потврдити, дошли бисмо до једног доказа
више да су у праву сви они истраживачи који Порфирогенитове по
датке о географском положају Беле Хрватске везују за Малу Пољску
и суседне крајеве, јер би било природно да се на Балкану на блиском
простору нађу две групе, које су и на предбалканском подручју биле
у суседству.
Но, вест о сродству Михајловог рода са висланским Литцикима
значајна је и за истраживање правца кретања неких словенских група
из раније постојбине према Балканском полуострву. Управо, та вест је
најјаснији доказ да су неки делови Словена сигурно дошли са севера.
Она је, у ствари, једини јасан податак о подручју са којег су неке сло
венске групе дошле на Балкан. Јер, док за Беле Србе и Беле Хрвате
морамо посредним путем да утврђујемо где су се налазили пре поласка
на Балканско полуострво и којим су се путем кретали према новим
стаништима, за претке Вишетиног и Михајловог рода имамо сасвим
поуздан податак да су дошли са Висле. Пошто истраживачи сматрају
да су Литцики живели негде између Варте и Висле, најприродније је
да су на југ пошли кроз тзв. Моравска врата или негде у близини, што
би значило преко подручја Белих Хрвата. Тешко је и поверовати да би
се Литцики са својих станишта западно од Висле упутили на Балкан
идући преко Карпата или преко доњег Дунава. Како бисмо могли објас
нити откуда су се после дугих и разних перипетија нашли на Балкану
опет у близини својих старих суседа— Белих Хрвата? По свему судећи,
подаци о Литцикима са Висле и о њиховим стаништима у Захумљу,
пружају доста јаку основу за закључак да је род Михајла Вишевића
могао бити сроднији са Хрватима него са Белим Србима. Било да Белу
Србију замишљамо у данашњој Саксонији или у источној Галицији,
јасно је да су оба простора од могућих станишта Литцика била удаљена
близу 400—500 километара, док је околина Кракова, која се сматра
предбалканском постојбином Белих Хрвата, могла бити удаљена од
вероватне постојбине Литцика свега око 150 километара или, боље
35
pp. M.A.. НОВАКОВИЋ

речено, та два простора налазила су се скоро у непосредном суседству.

Ова разматрања и чињеницада су потомци Литцика и на Балкану били
сасвим близу потомака Белих Хрвата указују да је могуће да су Лит
цики и Бели Хрвати били по пореклу блиски, да су на Балкан пошли
највероватније у исто време и истим путевима. Но, податак о Литци
кима са Висле и о њиховим стаништима на реци Захлуми, недалеко од
станишта потомака Белих Хрвата, могао би бити и од ширег значаја.
за проблем доласка Словена на Балканско полуострво, особито у вези
са правцима и временском дужином кретања. Како је већ речено,
чињеница да Порфирогенит за Михајлов род каже да је од становника
званих Литцики из поречја Висле, доста убедљиво говори у прилог
мишљењу да су неки делови Литцика кренули из своје повисланске
постојбине према југу, по свој прилици преко Беле Хрватске, и веро
ватно се заједно са њима кретали преко данашње Моравске, Словачке
и западне Паноније. То је био најкраћи и најједноставнији пут са под
ручја данашње Пољске на Балканско полуострво. По свему судећи ни
они ни Хрвати нису имали потребе да прелазе стотине километара
лутајући око Карпата да би најзад опет ушли у Панонију, у коју су
кроз Моравска врата могли доспети много једноставније. Још ако би
било тачно да су и они, као и Хрвати и Срби, дошли на позив цара
Пираклија, у шта је тешко поверовати, било би бесмислено очекивати да
би се на тај позив кренули најдужим и најтежим путем, и то још читав
народ са свом својом имовином. Дакле, Порфирогенитов податак о
Литцикима, односно о роду Михајла Вишевића, улази сигурно у ред
вишеструко значајних вести. Благодарећи чињеници да је Михајло био
угледни великодостојник, што је у оно време могла бити реткост за
једног Словена, дошли смо до сазнања о његовом пореклу, а тиме смо,
готово сасвим случајно, дознали да је једна словенска група дошла са
подручја данашње Пољске. Ако тај податак повежемо са подацима које
нам Порфирогенит пружа о Белим Хрватима и Белим Србима, стичемо
доста јак утисак да су путевима, којима су Литцики и Бели Хрвати
пристизали на Балкан, могли пристизати и Бели Срби и неке друге
словенске групе које су живеле између Висле и Лабе а чија имена
засад још не знамо, или их само наслућујемо. Није искључено да су те
групације, долазећи са простора Висла — Лаба, насељавале на југу
простор који се пружао приближно западно од линије Тиса— Велика
Морава — Јужна Морава— Вардар. Источно од те линије могла су се
населити она словенска племена која су продирала преко источних
Карпата и доњег Дунава, што не значи да између ове две основне групе
није временом дошло до мањих или већих прожимања. У сваком слу
чају, податак о Михајловом роду наводи нас на закључак да је негде
између V и VII века н. е. балкански простор био привлачан за све
Словене северно од Дунава. За Србе и Хрвате и њима сродне или су
седне групе трагове кретања и узајамног прожимања треба тражити,
пре свега, на панонском простору. Сасвим је могуће да је тај простор
за све Словене који су долазили са подручја Висла – Одра – Лаба
служио као дужа или краћа етапа на путу из раније постојбине у нову
— балканску.

36
 ДА ЛИ СУ ЗАхумљАни порFKAом СРБИ:

Наравно, из овога што је у овим размишљањима речено поводом

порекла рода Михајла Вишевића јасно произилази став да тај податак
не мора да значи да су и остали Захумљани, па чак и сви остали бал
кански Срби, пореклом са Висле, односно са подручја данашње Пољске.
Као што је речено, томе се веома озбиљно супротставља, пре свега,
казивање истог писца и у исто време о предбалканској постојбини Срба
у другим поглављима, што се ни најмање не слаже са описом географ
ског подручја рода Михајла Вишевића. Међутим, као што смо видели,
неки истраживачи, не узимајући уопште у обзир ово пишчево казивање
о Србима у другим поглављима, истичу да се на подручју Варта -
Висла налази низ топонима типа Sаrb, међу којима и један назив
Baloserbye, што сматрају да је сасвим довољно за стварање теорије о
повисланском пореклу балканских Срба.“ Но, ови називи, ма колико
привлачни, на први поглед чак и убедљиви, не могу се ипак узети као
необориви докази да је Порфирогенит помишљао на то подручје кад је
описивао прелбалканску постојбину Срба. Два се разлога, рекли бисмо,
доста оштро супротстављају мишљењу да топоними типа Sаrb поуздано
доказују да је ту било исходиште предака балканских Срба. Први је,
да поновимо, чињеница да исти писац који је описао порекло рода Ми
хајла Вишевића, у исто време сасвим другим оријентирима приказује
ранију постојбину балканских Срба, додајући потпуно разговетно да су
ту живели још од давнина, односно од почетка. Истраживачима остаје
да одмере шта је овде јаче: да ли чињеница да исти хроничар у исто
време за постојбину Срба даје једне елементе, а за Литцике потпуно
друге, или наш утисак да спомен рода Михајла Вишевића у поглављу
о Захумљанима мора да значи да и једни и други воде порекло са истог
подручја. Друге разлог, због којег се топоними типа Sаrb не морају
узети у обзир као доказ за порекло балканских Срба, јесте чињеница
да се до данас ништа не зна поуздано шта значи име Бели Срби. Шта
више, научници нису сигурни ни како је гласила првобитна основа, да
ли Sаrb, Srb, Sorb, Surb и сл. Према томе, ако већ не знамо ни значење
ни околности под којима се јавило име Срби, можемо претпоставити да
се није морало јавити само на једном месту, већ на различитим подруч
јима, али да се из њега није морало развити свуда неко племенско име.
Једноставно, не можемо ништа поуздано тврдити кад не знамо на какав
смисао указује основа Sarb. Зато, ако се упореде Порфирогенитови
подаци о географском положају Беле Србије са географским положа
јем Литцика и ако се уз то узме у обзир распоред назива типа Sаrb,
добија се утисак да су у питању не две, већ три сасвим различите ства
ри. Географски положај Беле Србије нема никакве везе са географским
положајем Литцика на Висли или на домаку Висле, а топоними типа
Sarb, ако су на карти тачно означени, налазе се растурени на површини
приближно око 400x300 километара, и више их има уз Варту него уз
Вислу, те их је и са те стране тешко узимати као неки доказ да је
назив Литцики у вези са топонимима типа Sаrb и да су оба назива у
директној вези са захумским Србима или чак са пореклом балканских
Срба уопште.
* Lewicki, 23-32; ист. Црне Горе, 293-294.
37
PEљА НовАКОвић

Међутим, поводом тврдње да су топоними типа Sаrb, особито

спомен назива Ваlosorbуе, сигуран доказ да је постојбина балканских
Срба, односно Белих Срба, била негде у северној или средишној пољ
ској ваља, поред онога што је сам Порфирогенит рекао о географском
положају Беле Србије, указати на још неке појединости. Наиме, кад се
на карти пажљивије размотре положаји тих топонима, може се видети
да се од 36 назива само пет налазе близу Висле на удаљењу од 10 до
50 километара, док су три на удаљењу од 70 до 125 километара. Три
топонима су готово на самој балтичкој обали. Од осталих 25 цест су
недалеко од Одре, управо један је на самој Одри, четири су на десној,
а један на левој обали реке. Највећи број назива (19) налази се или:
у непосредној близини Варте или у њеном сливу, дакле, далеко од
висле између 125 и 200 километара. Ако је тако, морамо се питати
зашто Михајло или неко из његове породице, ако је то подручје Беле
Србије, није рекао да долази из Беле Србије, већ каже да је од Литцика
са Висле? И зашто, ако је Михајло знао тачно одакле је, а нормално је
да је знао, зашто је споменуо Вислу, а не Варту, Нотећ или Одру, или
неку другу мању или већу реку дуж којих има више топонима типа
Sarb него уз Вислу? Он зна тачно да су његови преци, звани Литцики,
живели на Висли, а то сигурно не би рекао да су живели 50 до 100
километара даље од те реке, јер би то било као кад би, на пример, неко
био рођен у Младеновцу, а говорио да се родио на Дунаву. Забуна
око Литцика, Висле и топонима типа Sаrb настала је свакако због по
грешног тумачења Порфирогенитовог казивања у глави 33. Убеђени
да се све што је у тој глави споменуо односи на Србе, неки научници
су, понети јасним споменима Висле, лако могли закључити да су сви
Срби морали доћи оданде. Још кад је установљено да се на пољској
територији налази 36 топонима типа Sаrb и кад је углавном прихва
ћено да се Литцики могу довести у везу са именом деде Мјешка I.
Лестик или Лестек, добио се утисак да је питање предбалканске пос
тојбине Срба потпуно решено: они су једноставно дошли из северне или
средишне Пољске. Кад је овакав закључак стваран, нико се није питао
како се могло десити да се на Пољској територији није задржао назив
Бела Србија као ознака за неко пространије подручје кад сам Порфи
рогенит у X веку каже за земљу предака балканских Срба да им се
земља назива још и Бела. Или, зашто се међу племенима пољске гру
пације није задржало ниједно племе са именом Срби кад сам Порфиро
генит наговештава да је само један део Срба из Беле Србије дошао на
Балкан, што би значило да би се још и у Х веку на Пољској територији
морала налазити преостала група Срба које би суседи морали звати
Бели Срби. Да се све то заиста односило на пољско подручје, за то би
знао и Михајло Вишевић, па би, да поновимо, кад су га питали одакле
је – рекао да је са истог подручја као и остали Срби, а Порфирогенит
би и за његову земљу рекао да се зове и Бела или би на неки други
начин то назначио, али тако да се види да су сви из истог краја. Но, он,
као што знамо, каже сигурно онако како му је објаснио сам Михајло
или неко из његове породице, тј. да је од Литцика са Висле и Литцике

38
 ДА Аи су 3АХУМЉАНИ ПОРЕклом срвиу

треба тражити негде ближе Висли, а не мешати их са топонимима типа

Sarb.
Међутим, кад смо већ код топонима типа Sаrb, можда би, поред
онога што је напред речено, вредело рећи још нешто. Пре свега, према
Левицком, ти су топоними у документима забележени у периоду од
XIII до ХVI века, али нам ти подаци ништа не казују ни о старости ни
о томе како су настали. Ако је већ чињеница да се није сачувало
ниједно племенско име Срба, нити подручје чији би назив указивао на
вековни боравак Срба на пољском подручју, да, уз то, Порфирогенит
ничим не наговештава да споменом Беле Србије мисли на данашњу
пољску територију, пада нам на ум да су топоними типа Sаrb могли
настати и касније, да су настајали можда с краја IX или у току Х века,
или чак и после. Њихов настанак могао би се довести у везу са све
јачим притиском Франака, особито од времена Карла Великог, на сло
венско подручје источно од линије Лаба – Сала. Сасвим је могуће да
се у току више деценија немилосрдне борбе са Францима (Саксонцима,
Немцима) један део Полапских Словена, међу њима и део Срба, повла
чио према истоку, прешао Одру и населио се претежно у сливу Варте.
Размишљајући да ли је овако могло бити, подсетимо сејош једном да се
од 36 назива типа Sаrb 31 односи на села и мања места,3 на језера, а 2 на
реке. Упадљиво је да се не наводи ни један топоним везан за веће место
или за неко утврђење. То може да буде знак да су у питању касније
придошлице чијим су насељима у највећем броју случајева имена
дали не они сами, већ домаће становништво, које их је прихватило или
kao слободне или их претворило у неку врсту зависног друштвеног
слоја. Можда ни географски положаји највећег броја топонима типа
Sarb није случајан. Није искључено да положаји у сливу Варте указују
на извесне обавезе у одбрани тога подручја од евентуалног напада са
запада. Кад већ размишљамо о постанку ових назива, ваља се сетити
да је доста ретко да припадници извесне етничке групације сами дају
имена својим местима, рекама, планинама по имену своје етничке
јединице, обележавајући на тај начин подручја које су населили. Нај
нешћи је случај да се приликом доласка на нова станишта или пре
узимају стари називи уз извесне измене, које настају и услед језичке
разлике, или се дају према природним одликама, или, што је можда
опет врло чест случај, домаће становништво на тај начин обележава
придошлице што њихова насеља назива именима која карактеришу
етничку припадност. Упадљиво је, на пример, да је на Балкану забе
лежено 19 топонима са основом која означава српско порекло, а за које
се сматра да су из средњег века. Од тих 19 назива највећи део се налази
на грчком подручју или у пограничним појасевима, што је свакако
карактеристично и ствара утисак да су их домаћи становници давали
досељеним српским становницима, можда још приликом насељавања
Словена. Да није уобичајено да припадници једне етничке скупине дају
називе по свом имену можда може да послужи и чињеница да према
Именику места из 1965. у читавој данашњој Југославији има само 13
места са основом Срб, од тога 4 у Босни и Херцеговини, 3 у Македонији,
5у Србији (од тога три на Косову и један у Војводини) и 1 у Хрватској.
39
pЕљА НовАКОВИR

Већина назива је сасвим касног порекла. Дакле, уз друге разлоге који

су овде истаткнути против мишљења да топоними типа Sаrb у данаш
њој Пољској потврђују, наводно, Константинову вест да се Бела Србија
налазила између Одре и Висле, ваља размислити и о пореклу и начину
настанка ових топонима на тлу Пољске.
Дакле, по свему судећи, Литцики су у БАШ споменути само да би
се означило одакле потиче род угледног достојанственика Михајла
Вишевића, без икакве намере да се ближе одреди њихова припадност
или сродство са неким другим скупинама, па чак и без намере да се
ближе одреди њихов географски положај. Порфирогенит је вероватно
знао о њима и више, али ако је до нас доспео његов оригинални текст,
онда је очигледно да није желео да саопштава ништа опширније. Уос
талом, упадљиво је да је такав случај и у свим другим поглављима.
Свуда се, као по правилу, наводе само најосновнији подаци. Кад је реч
о ранијој постојбини, дају се само најглавнији оријентири и саопштава
ранији назив групе. Кад се обрати мало већа пажња на садржину и
начин излагања у појединим поглављима, може се јасно уочити да се
писац тог правила држи и у глави 33. и та чињеница може, чини се, да
послужи као доказ више да Порфирогенит није изједначавао Михајлов
род са Србима Захумљанима. Наиме, описујући подручје Захумља, он
чнoступа по истом шаблону по којем је описао и остала подручја у
поглављима 31. до 36. Уводни део обухвата порекло садашњих станов
ника, географски приказ њихове раније постојбине и кад и како су
дошли у садашње земље. Тај шаблон је у основи заступљен и у глави
33 (О захумљанима), али не једанпут већ двапут, једном за Србе, други
пут за Литцике. Наиме, писац је у првом случају оценио да је довољно
да за најбројнији део становништва. Захумља каже да су Срби који
потичу из времена оног истог архонта кога је споменуо кад је говорио
о Србима у другим поглављима. Будући да је у претходној глави дао
основне податке о Србима уопште, којима припадају и захумски Срби,
нормално је што је у 33. глави све то изразио једном реченицом из које
се јасно види шта је хтео да каже. Кад је после овог прешао на род
Михајла Вишевића, хроничар је опет применио свој шаблон, чиме је
показао своје изврсно познавање композиције текста и стилистике.
Пошто је овде, у другом делу поглавља, био у питању етнички састав
који се по имену и пореклу разликовао од основне масе становништва
Захумља, од Срба, писац је сматрао, држећи се свога правила обавеш
тавања, да треба и о њима да пружи уобичајене опште податке. И он
то чини на исти начин као и раније. Разлика је једино што овде није
у питању никаква шира етничка скупина, већ само један њен део, једна
родовска јединица. Па ипак, да поновимо, он се при њеном опису држи
строго свога принципа. Подаци су, у ствари, исте врсте као и у случају
описа иширих група: Верско обележје (од некрштених становника),
географски положај (река Висла), назив етничке групе којој су при
падали у старој постојбини (Литцики) и где су се населили у новој
постојбини (река Захлума). Чини се да после овога можемо слободно
рећи да је овако могао поступити само писац који је веома добро ра
зликовао становнике Захумља, као што је сасвим добро знао и ко су
40
 дА Аи су 3АХумљани повЕКАОМ СРБИ2

становници осталих области које је описао у другим поглављима. Он

сигурно не би овако поступио да су захумски Срби и Литцики одувек
припадали истој групација.Требало би још испитати нису ли Литцики
не друго име већ једино име за тада можда најраспрострањеније пле
ле пољске групације, чији је назив у старој постојбини могао гласити
и нешто другачије, а који су Византинци у VII веку или касније на
свој начин разумели и забележили.
Кад већ спомињемо да би име Литцики могло означавати неко
племе или групу племена која је у раном средњем веку сачињавала
основу из које се касније развила пољска групација, можда би вредело
рећи коју реч и о мишљењу Левицког да је назив Литцики у вези са
именом Лљстљкљ (Lestko), како се, наводно, звао деда Мјешка I. Ле
вицки каже да је овај Лестко могао живети на крају IX века.
Међутим, мада су лингвистичке комбинације Левицког врло привлачне,
чини се да би се тешко могло прихватити да име Литцики стоји у вези
са именом Лестко. Ако се ова два имена уопште могу изједначавати,
пре би се могло рећи да је било обрнуто — да је Лестек изведено од
Литцики или неког сличног облика, јер је, по свој прилици, облик Лит
цики старији. Левицки и други који праве комбинацију Лљствкљ –
Лестко — Литцики као да заборављају да то што Порфирогенит име
Литцики спомиње у Х веку не мора да значи да је то име из тог или
неког блиског времена. Јер, ако је Михајлов предак дошао на Балкан
tкад и остали Захумљани и друга племена, а ако су Византинци још
онда забележили одакле је ко дошао, могло се десити да су и Михај
лови преци још тада саопштили да се њихово племе I старој постојбини
звало Литцики (уколико су Византинци уопште правилно забележили
назив тога племена). Према томе, могло би бити да су Византинци још
у VII веку знали да су на реку Захлуму дошли, поред Срба, и Литцики
са Висле, што би значило да Литцики нису могли бити у вези са Лест
ком, дедом. Мјелика I, већ можда Лестко са Литцикима. Но, чак и ако
узмемо да су Византинци тек у X веку сазнали од Михајла да његов
род води порекло од Литцика са Висле, опет бисмо дошли до истог за
кључка, јер ако су Михајло или Вишета саопштили да су им преци.
живели на Висли и да су припадали племену Литцики, сигурно је да не
можемо сматрати да је то племе настало тек када су Михајлови преци
пошли са Висле, већ да га спомиње под тим именом као обележје својих
давнашњих предака, што је једино нормално. Кад ово имамо у виду,
можемо се истовремено још једном запитати: да ли уопште вреди узи
мати у обзир комбинације Левицког са именом деде Мјешка I или би
се требало вратити Скоковом мишљењу по којем Linzike (место рitcike)
одговара словенском Ledska, што означава стари израз за Пољаке?
Мождаје то најближе истини и може бити да су Михајло, Вишета или
још пре њихови преци, кад су дошли на Балкан, споменом имена Лит
цики, или неког сличног овом облику, навели, у ствари, засад најста
рији познати облик имена које означава припаднике касније пољске
групације. Скок је једино могао погрешити што је исправљајући Dit
cike y Linzike мислио да је реч о реци. У сваком случају стручњаци би
се могли још подробније позабавити овим вишеструко значајним Пор
41
pЕљА НОВАКОВИR

фирогенитовим податком. Значајним не само за српску и пољску исто

рију већ и за словенску историју у ширем смислу. Јер, ако би било,што
је и најприродније, да су Михајлови преци још приликом доласка на
Балканско полуострво саопштили Византинцима да су од Литцика са
Висле, онда би било јасно да су ти Литцики као Словени могли стано
вати на Висли још и далеко пре поласка једног њиховог дела на Балкан.
Још ако би било, што је опет вероватно, да су се Литцики и формирали
на Висли као посебно племе и ту добили своје име, њихов боравак на
Висли могао би трајати и много деценија, ако не и векова, пре VI
столећа, у којем су делови Литцика кренули на југ. Тако бисмо дошли
до претпоставке да би се и на њих могла применити опаска коју је
Порфирогенит забележио рекавши да су Бели Срби живели у својој
предбалканској отаџбини „од почетка”. Није немогуће да у спомену
Литцика имамо једну потврду више и о веродостојности Непотовог
податка о Индима (Вендима?), Симокатиног податка о Словенима на
граници Западног океана, Прокопијевих „свих Словена” на путу Хе
рула према Варнима и Јордановог широког пространства Венда северно
од Карпата и извора Висле.
На крају, кад се поново зауставимо на Захумљанима, можемо, по
свему судећи, казати да нису сви Захумљани Литцики нити подручје
висланских Литцика треба сматрати постојбином балканских Срба.
Велика вредност Порфирогенитовог податка о пореклу Михајловог
рода и јесте у томе што нас је можда и нехотице упутио где још, поред
Беле Србије и Беле Хрватске, да тражимо претке каснијих балканских
Словена. Можда неће бити наодмет ако кажемо да се у њему крије
кључ и за смелије опредељивање у вези са одређивањем географских
положаја Беле Србије и Беле Хрватске, као и за правац њиховог кре
тања ка Балканском полуострву. Јер, није ли упадљиво да су се на
Балкану једни уз друге нашли Хрвати, Срби и Литцики, а да, по Пор
фирогенитовим подацима, излази као највероватније да су и у пред
балканским стаништима били једни уз друге, или једни другима у
суседству? Тешко је поверовати да би све то могло бити случајно. Чини
се зато да можемо доста смело рећи да нас и подаци у глави 33. DAI
упућују да предбалканску постојбину балканских Хрвата и Срба тра
жимо на северу и северозападу, а не у неком другом правцу.
Реља НОВАКОВИЋ

42
 M АИ cv зАхтљши mamom сгвиг

Zusammenfassung

SIND ALLE ZAHUMLJANER, IHRER ABSTAMMUNG NACH, SERBEN?

(Anlässlich des Stammes von Mihailo Višević)

In diesem Artikel versucht der Autor zu beweisen, dass der Ver
faser des 33. Kapitel des DAI zwei Gattungen bedeutender Angaben ge
geben hat. Die erste bezieht sich auf die Serben, als auf die Grundmasse
der Einwohner des alten Zahumlje, deren Herkunft der Croniker mit der
Herkunlt der anderen Serben in Verbindung bringt, von denen er in
den anderen Kapiteln spricht; und die zweite betrifft eine kleinere
Gruppe der Einwohner von Zahumlje, die dem Mihailo Višević Stamm
entsprossen haben. Wie selbst der byzantinische Chroniker mitteilt, kam
diese zweite Gruppe auf den Balkan von der Weichsel her, wo sie dem
sogenannten Litciki-Stamm angehörte.
Die Grundthesis dieses Artikels ist gegen die gebräuchliche Mei
nung eingestellt, nach der alle Zahumljaner als Serben gekommen sind.
indem der Verfasser gegen eine solche Auffasung aufsteht, bemüht er
sich zu beweisen, dass nach Zahumlje, nebst den Weissen Serben, auch
manche Gruppen kamen, die jener ethnischen Grupe angehörten, aus der
sich später die polnische Volksgruppe entwickeln wird, Gleichzeitig
wünscht der Verfaser zu beweisen, dass es im 33. Kapitel des DAI keinen
Grund für die Theorie über die Abstammung der Serben von dem Raum
des heutigen Polland gibt, — wie es in der letzten Zeit manche südsla
wischen und pollnischen Historiker behaupten.

43
 ПРИШТИНА У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

Припајањем Косова поља средњовјековној српској држави, све

се више развија Приштина и добија онај значај који је у раније римско
и византијско доба имао оближњи Липљан. Приштина постаје краљев
ска престоница, у којој често бораве краљ Милутин, краљ а потом цар
Душан и цар Урош.“ Приштина је доцније једно од главних мјеста Вука
Бранковића и његових наследника.
У својој студији Трговачки путеви и рудници у средњем вијеку
К. Јиречек је први скренуо пажњу и на привредни развој Приштине.
„Крајем XIV и у првој половини следећег века били су Ново Брдо,
Приштина, Трепча и Рудник центри српске трговине".“ Учесталост
помињања Приштине у дубровачкој грађи из тог времена навела је
Јиречека на ову, додуше, сасвим уопштену, али тачну констатацију.
Последњих година појавило се више студија о старим српским
насељима на Косову, и то о рударским мјестима с обзиром на њихов
изузетан привредни значај. Приштина, међутим, није била досад пред
мет посебне научне обраде.“ О њеном привредном развоју писало се
само уз пут, у оквиру ширег проучавања неких других тема.“
Покушаћемо да у овом раду потпуније освјетлимо прошлост и

* Fr. Miklosich, Monumenta serbica, Vienae 1858, 563. К. Јиречек, — Ј. Ра

донић, Историја Срба II, Бeoгрaд 1952, 21, 89, 94, 230. У приштини је издата по
сљедња, досад позната повеља цара Уроша, датирана у марту 1365. године.
К. Јиречек, Историја Срба I, Бeoгрaд 1952, 244.
* К. Јиречек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у Средњем вје
ку, Зборник Константина Јиречека I, посебно издање САН, Београд 1959, 264,274.
* У досадашњим географско-историјским монографијама о принштини сред
њи вијек је приказан, углавном, на основу Јиречекове. Историје Срба. К. Костић,
Наши нови градови на Југу, СКЗ 168, Београд 1922, 49-51. А. Урошевић, Приш
тина (антропогеографска испитивања), Зборник радова САН XIV, Етнографски
институт књ. 2, Београд 1951, 3-4.
* J. Тадић привреда Дубровника и српске земље у првој половини хV
века, Зборник Филозофског факултета књ. X-1, Бeoгрaд 1968, 528. D. Kovačević –
Kojić, Uloga rudarstva u privrednom razvoju gradskih naselja Srbije i Bosne tokom
prve polovine x V vijeka, Godišnjak društva istorićara Ен ХVIII, Sarajevo 1968. –
1969, 259,261. д. Ковачевић – Којић, Дубровачка насеобина у Смедереву у доба
Деспотовине, Зборник радова „ослобођење градова у Србији од Турака 1862 —
1867; посебно издање САН, Београд 1970, 107, 108, 109, 110, 113. д. ковачевић —
којић, Косово од средине XII до средине XV века, Косово 1973, 118.
45
дЕсАнкA ковАЧЕВИЋ-колиЕ

значај Приштине у животу средњовјековне српске државе, и то, углав

ном, на основу грађе из Дубровачког архива.
Кроз Приштину су водили главни путеви, који су ишли са сје
вера, од Београда и Саве, према југу, из Хрватске и Босне и са обала
Јадранског мора. „пништввски пут- како се зове у светостефанској
хрисовуљи од 1315—1318 године, ишао је од Звечана кроз Вучитрн,
преко Приштине за Скопље или долином Лаба за Прокупље и Ниш,“
док је на другој страни повезивао Приморје и западне области са Цари
градским друмом.
Иако раскрсница веома важних путева, Приштина дуго времена
није добила значај трговачког центра. Према познатом казивању Јована
Кантакузена, који се 1342. године као бјегунац склонио код Стефана
Душана, Приштина је само неутврђено сеоско насеље, у коме се нала
зио краљевски двор.“ У то вријеме Ново Брдо и Трепча су већ развијена
и напредна мјеста, у којима бораве бројни трговци из Котора и Ду
бровника.“
Када се послије смрти цара Уроша I српска држава распала на
мање политичке јединице, Приштина се нашла у области Вука Бран
ковића.“ Он је ту 1387. године склопио посебне уговоре са Дубровником
и издао повељу којом регулише положај Дубровчана у својој области.“
што је било од значаја и за сам развој Приштине.
Те исте године Дубровчанин Марко Звиздић, који је живио и
умро у Новом Брду, у свом тестаменту од 9. новембра 1387. године,
оставља 5 дуката за довршавање цркве свете Марије у Приштини.“
Овај податак о католичкој цркви указује на присуство већег броја
Дубровчана. Према томе, Приштина се још прије битке на Косову
почела развијати у трговачки центар.
Свакако да је успон Новог Брда од седамдесетих година XIV
вијека, као и рудника Трепче и Јањева, повољно утицао и на развој
Приштине. Послујући са оближњим рудницима, трговци почињу да се
задржавају и у Приштини.
Послије косовске битке, након извјесног отпора, Вук Бранковић
је био присиљен да се потчини Турцима и да им плаћа данак. Тих
година у Приштини се помињу Дубровчани у вези са преузимањем
великих количина сребра, које Вук Бранковић и чланови његове поро

* Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, Београд 1974, 88, 89,

105, 107, 127.
* К. Јиречек. – Ј. Радонић, историја Срба II 230.
m м. динић, За историји рударства у средњовековној Србији и Босни 11,

посебно издање САН, Београд 1962, 37-39. М. Динић, Трепча у средњем веку,
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. XXXIII, св. 1-2, 1967, 3-4.
* Нетачно је казивање Мавра Орбинија да је у Приштини Вукашин имао
своју „резиденцију" и да је послије његове смрти приштина припала кнезу
Лазару. Приштина је била и остала један од главних градова Вука Бранковића.
М. Динић, за историју рударства II, 39. М. Динић, област Бранковића, Прилози
за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. ХХVI, св. 1-2, 1960, 6.
* Fr. Miklosich, Monumenta serbica, 207-209, 20 I 1387.
* дубровачки архив: Testanenta Notariae (Test. Not.) 7, fol. 121, 9. XI 1387.
46
 пРиштинA у СРЕдњЕм вилвку

дице шаљу у Дубровник на чување“ Већ почетком 1396. године, Турци

су стварно ударили на Вука Бранковића и на Приштину.“
Када је послије пада Вука Бранковића деспот Стефан Лазаревић
добио добар дио његових земаља као награду за своје држање према
Бајазиту, преузео је мјере против злоупотреба дубровачких трговаца.
Због тога у августу 1396. године дубровачка влада именује конзула и
судије за Ново Брдо, Приштину и њихово подручје, са задатком да се
старају о спасавању трговаца и њихове робе.“ Тако први пут сазнајмо
за дјелатност конзула у Приштини. Поред тога, у Малом Вијећу, од
1399. године, почињу се одређивати судске комисије састављене од
конзула и двојице судија, који у Приштини рјешавају појединачне
спорове својих суграђана.“
Почетком XV вијека Косово поново постаје поприште ратних
сукоба. Неспоразуми између Лазаревића и Бранковића довели су најзад
до отвореног обрачуна двију сродничких породица. Деспот Стефан
Лазаревић је на Трипољу код Косова потукао Турке, који су помагали
Ђурђа. Сукоби се настављају у току 1403. и 1404. године, када је дошло
до измирења.“ Своју очевину, заједно са Приштином, Бранковићи су
повратили још прије битке код Ангоре.“
IИзгледа да ратна пустошења нису била једина невоља која је
погодила ову област, јер постоје непотврђене сумње и о епидемији,
куге. У новембру 1402. године дубровачка влада издаје строгу наред
бу, под пријетњом казне од 100 перпера, да морају напустити Дубров
ник они Дубровчани који су се вратили с пута, уколико су били у Но
вом Брду и Приштини, или негдје гдје хара епидемија куге.“
* Марин Димитрија изјављује пред дубровачким кнезом да држи у зало
гу појас кнегиње Милице и да ће та лично однијети кнегињи у Приштину. К. Ји
речек, Споменици српски, Споменик САН XI, Бeoгрaд 1892, 102, 6. vп 1392. у
принтини је Мара, жена Вука Бранковића, предала дубровчанима жуњу Сор
кочевићу и Теодору Мласконићу одређене количине сребра које треба да носе
у поклад у Дубровник. Исто 42, 30. V 1395. Идуће године, у приштини је Мара
предала у поклад Франку Васиљевићу 790 литара сребра и неко златно посуђе.
Исто 44, 10. I 1896.
* M. Динић, област Бранковића 15.
* Дубровачки архив: Reformationes (Ref.) 30, fol, 40, 16. VIII 1396. M.
Динић, За историју рударства II, 51.
* У спору Андрије Бундића против Гојка Болелчића, именован је конзул
Марин Влахе Градића. Ref. 31, fol. 18', 3. II 1398. већ идуће године налазимо у
Приштини класичну судску комисију састављену од конзула и двојице судија,
који су изабрани да рјешавају спор између двојице дубровчана. Ref. 31, fol. 65,
9. VIII 1399. За период од 1399. до 1402. године нема записа са сједница дубровач
ких вијећа, те не знамо да ли су у томе времену у Приштини дјеловале суд
ске комисије.
* M. Динић, област Бранковића 23, 24.
* Исто 20. Још 15. марта 1402. године у приштини се налази деспот Сте
фан, који издаје потврду Мароју Цинцуловићу да је све платио за царине ко
јима је управљао. К. Јиречек, Споменици српски 48, 15. III 1402. Госпођа Мара
са синовима Гргурем и Ђурђем, 25. III 1406. године, из приштине пише дубро
вачкој влади да Андрија Менчетић није ником дужан у њиховој земљи. Исто
52, 25. III 1406.
* У питању су Припко, слуга Теодора Мласконића, и још двојица дубров
чана са својим слугама. Одговорено је да куга нигдје не хара. Дубровачки ар
хив: Diversa Cancellariae (Div. Canc.) 34, fol. 172, 26. X 1402.
47
дЕсАнкA ковАчЕвић колић

Иако су се стални обрачуни између Лазаревића и Бранковића,

који су се поново распламсали 1409. године, неповољно одразили на
трговинску размјену у читавом овом крају, Дубровчани ипак одлазе у
Приштину.“ У току 1403. године ту су живјела двојица племића –
Домко Бобаљевић и Јуније Соркочевић, који из добара њиховог дуж
ника траже сребро послато из Приштине у Дубровник.“
Од 1404. до 1407. године нису сачувани записи са сједница ду
бровачких вијећа. Када се 1407. године почињу поново јављати подаци
о судским комисијама, присуство Дубровчана може се пратити из го
дине у годину. Тако је у Приштини 1407. године било осам Дубровчана;
1409 — једанаест; 1410 — осам; 1411 — шест; 1412 – шест; 1413 —
једанаест Дубровчана.*
Из оскудних података назире се да је Приштина већ била изра
сла у трг, на коме се трговци дуже задржавају. Према жалби Милка
Вадељевића, Прибислав Маројевић, заједно са слугом кефалије, отво
рио је на силу собу гдје је становао Радослав Паоковић, његов компа
њон који је умро у Приштини, и узео је трговачке књиге и остале
ствари из собе. Влада му наређује, да одмах мора вратити све ствари
и књиге у поменуту собу, а уколико има неке захтјеве, треба да их
тражи регуларним путем.“
Када су угарске трупе, које су помагале деспота Стефана по
четком 1409. године, спалиле Приштину, Дубровчани се жале краљу
Жигмунду, да су том приликом страдали и дубровачки грађани, њи
хове куће попаљене, а имовина разнесена.“ Према томе, радило се о
Дубровчанима који су се чвршће везали за овај трг, чим су, према
казивању дубровачке владе, ту имали и своје куће.
Већ у ово вријеме у Приштини је била успостављена и царина,
коју су држали Дубровчани. Госпођа Мара са сином Вуком Бранкови
ћем у новембру 1411. године пише дубровачкој влади да је Дубров
чанин Богиша Радмиловић држао царину и ковницу у Трепчи и При
штини и да је све своје рачуне платио.“
До коначног измирења Ђурђа Бранковића са Деспотом Сте
dраном Лазаревићем долази 1412. Идуће године окончан је грађан
ски рат у Турској и успостављено њено јединство, чиме се само по
јачао њен утицај у области Бранковића. Због свог изузетног стратеш
ког положаја, област Бранковића је имала велики значај за Турке
и њихова даља освајања на сјеверу, долином Ибра и на западу према
* Сотко Николић ступа у службу код Милка Волатића, кога треба да
прати на његовом путу до Приштине. Када стигну у IIриштину, Сотко је слободан,
а за службу на путу добиће 3 1/2 перпера... Div. Canc. 34, fol. 117, 9. v 1402.
* Div. Canc. 34, fol. 206, 5. Iv 1403; fol. 207, 6. VII 1403.
* Ref. 33, fol. 23, 23. V 1407; fol. 89, 16. II 1409; fol. 91, 20. II 1409; ib. 33,
fol. 148, 6. V. 1410; fol. 155, 28. VII 1410; fol. 168, 19. хII 1411; ib. 34, fol. 61, 11. I
1413; fol. 78, 17. VI 1413; fol. 87, 20. IX. 1413. Дубровачки архив: Lettere di Levante
(Let, di Levi) 5, fol. 54, 14. I 1409; fol. 36. 13. XI 1410.
* Lett. di Lev. 5, fol. 54, 14. I 1409.
* M. Динић, Област Бранковића 25. О томе Дубровчани пишу Жигмунду
и слиједеће године... I ett. di Lev. 5, fol. 8, 16. III 1410.
* К. Јиречек, Споменици српски 60. М. Динић, Трепча у средњем веку 6.
48
 пРиштинA у сFEдњЕм вилвку

Босни. Још раније, послије слома Вука Бранковића, Турци су запосје

ли градове Звечан и Јелеч, а затим Глухавицу, гдје се од 1396. године
налази турски кадија,“ те су тако читаву ову област ставили под своју
контролу. На Косову су се постепено усталили одређени односи, који
су стварали повољније прилике за кретање и пословање трговаца.

II

Од 1413. године учестале су одлуке дубровачке владе о име

новању судских комисија за рјешавање спорова између Дубровчана
у Приштини. Ови подаци представљају изванредну грађу за проу
чавање многих питања која се односе на дубровачке насеобине у раз
ним мјестима Балкана, па према томе и у Приштини. Између осталог
они омогућују да се прати број Дубровчана у појединим годинама.

Преглед Дубровчана у Приштини од 1414—1453. године“

Година Број Дубровчана

1414 39
1415 33
1416 41
1417 69
1418 74
1419 79
1420 97
1421 т4
1422 113
1423 145
1424 157
1425 139
1426 144
1427 11:7
1428 122
1429 115
1430 47
1431 57
1432 44
1433 118

* M. Динић, област Бранковића 15,26.

* У књигама дубровачког архива Веf. 34 (1412-1414); Consilium Minus
(Сons. мin.) 1 (1415-1418); ib. 2 (1418-1422); ib. 3 (1422-1426); ib. 4 (1426-1429); ib. 5
(1430-1432); ib. 6 (1432-1435); ib. 7 (1435-1438); ib. 8 (1438-1440); ib. 9 (1441-1443); ib. 10
(1444-1446): ib. 11 (1446-1448); ib. 12 (1448-1451); ib. 13 (1451-1455). Подаци о дубров
чанима у приштини из осталих серија дубровачког архива нису посебно назна
чени, јер се ова имена јављају у судским комисијама заведеним у књигама
малог вијећа.
49
ДЕСАНКА ковАЧЕВИR-ROJИR

1434 124
1435 140
1436 176
1437 208
1438 218
1439 133
1440 109
1441 35
1442 97 |
1443 -_

1444 11
1445 107
1446 104
1447 51 -

1448
1449
1450
1451
1452
1453
80
17
33
19
15
6
|
У овом прегледу запажа се јачи пораст Дубровчана од 1422.
године. Од тог времена, са изузетком 1430, 1431. и 1432. године,у
Приштини се редовно налази преко стотину Дубровчана. 1437. године
било их је двије стотине осам, а 1438. чак двије стотине осамнаест.
Пад Смедерева, у августу 1439, није значио и пад читаве Деспо
товине. Јужни крајеви још нису били дошли под Турке. То се види и
по присуству Дубровчана у Приштини током 1439. и 1440. године.
Идуће године, Турци су заузели Ново Брдо, па је био забрањен одла
зак дубровачким трговцима у Србију и Босну.“ С обзиром на овакве
околности, не само Приштина већ и остала мјеста у српској држави
током 1441. и 1442. године у одлукама „Малог вијећа веома мало се
imoмињу. Пошто је 1442. године успјела да добије од Порте нове по
веље, са врло конкретним и повољним повластицама, дубровачка вла
да обавјештава о томе своје трговце у Новом Брду, Приштини
и Руднику.“
Турска окупација је изазвала извјесне поремећаје, али није пре
жинула дотадашњи привредни успон Приштине. Рад Дубровчана у
Приштини поново је живнуо, чим се Ђурађ Бранковић нагодио с
Турцима и добио натраг своју земљу. После обнављања Деспотовине,
1445. године, њихов број у Приштини је исто тако велики као и рани
је (1445 — сто седам Дубровчана; 1446 — сто четири). Међутим, како
ће то даљи ток догађаја показати, то је био само мали предах.

* И. Божић, Дубровник и Турска у XIV и XV веку, посебно издање

САН, Београд 1952, 83.
* Исто 92.

50
 пРиштинA у севдњЕм вишвку

Ускоро су Турци поново потврдили своју надмоћ, поразивши

1448. године, на Косову, угарску војску, коју је предводио Јанко Ху
њади. Трговци почињу да се разилазе из угрожених мјеста. Нагло се
смањује број Дубровчана, не само у Приштини већ и у Новом Брду и
Трепчи.“ Они се све више повлаче у сјеверне и сјеверозападне краје
ве“. Тако је и прије коначног пада под Турке, Приштина, једно од
најживљих центара српске државе, све више пропадала. Довољ
но је нагласити да се у Приштини 1453. године налази једва
шест Дубровчана.
Према горњем прегледу, дубровачка насеобина у Приштини ра
звија се од 1414. до 1453. године. У том периоду од четрдесет година
она је, према именима утврђеним на основу судских комисија, имала
укупно 1.413 чланова. Овом приликом не смије се изгубити из вида
да су узети у обзир само Дубровчани који су заведени у судским пар
ницама, док су остали непознати сви они који се нису парничили.
Према томе, стваран број Дубровчана у Приштини морао је бити
знатно већи од оног до којег смо дошли проучавањем сачуване
дубровачке грађе.
Дужина боравка ових Дубровчана је била различита. Већина —
нsих 930 — у Приштини је само у пролазу, јер о њима налазимо по
једну вијест. С обзиром на то да је Приштина била веома прометан
трговачки центар, многи Дубровчани свраћају у њу, идући у сусједна
рударска мјеста. С друге стране, било их је који се за њу трајније
везују, по двије, три, четири, па и више година.“ Тако се може утвр
дити да су провели стално, или са мањим прекидима, у Приштини:
шест година — девет Дубровчана; седам година – осам Дубровчана;
осам година — пет; девет година— четири Дубровчана;

десет година:

I(вјетко Радмановић (1438–1439)

Новак Лијежевић (1417—1426)
Налко, син Петра Братосалића (1431—1440)
Стјепан Николић (1426—1435)
Антоје Брајковић, златар (1419—1428)
Добрашшин Драшиновић (1442—1451)
Гојко Сигић (1419—1428)
Радосав Вучемилић, назван Саломон (1429–1438)
Радивоје Богдановић (1430–1439);

* д. Ковачевић – Којић, Дубровачка насеобина у Смедереву 107, 110.

* Б. Храбак, Трг Ваљево у средњем веку, Историјски гласник бр. 3-4,
1953, 94, 95. Б. Храбак, Дубровачка насеобина у копаоничком руднику Белом
Брду, огледи, Београд 1953, 55-60. Од 1449. године Смедерево постаје главни цен
тар дубровачке трговине на подручју деспотовине. Д. Ковачевић — Којић, Ди
бровачка насеобина у Смедереву 107.
* дужина боравка појединих дубровчана проучавана је на основу грађе
која се помиње у нап. 25. Иначе, у Приштини се јављају бројни Дубровчани у
распону од више година, али недовољно често, те их због тога у овим прегле
дима нисмо узели у обзир.

51
дЕсАнкм ковАЧЕвић-колић

једанаест година:
Богиша Радмиловић (1415—1425)
Богослав Стрижевић (1416–1426)
Вукац Прибисалић (1437—1447)
Мартол Мишљеновић (1424–1434)
Павле Витковић (1428–1438)
Радивој Бранковић (1438–1448)
Радовац Прибиловић (1429—1439);

дванаест година:
Ратко Божићковић (1419-1430)
Јаков Живка Леваић (1435–1446)
Милашин Милошевић (1417—1428)
Веселко Радосалић (1437—1448)
Божићко Радашиновић (1423—1434)
Божидар Богославић (1439—1450)
Марко Прибиловић (1436—1447);

тринаест година:

Радилин Стријежевић (1434–1448)

Радич Обрадовић (1437—1449)
Никола Ју, Ђорђић (1430–1442)
Ратко, златар (1435–1447)
Микоч Марина Цицеровић (1421—1433)
Mако де Тани (1414—1426)
Павле Трипуновић, назван Љубишић (1423—1435);

четрнаест година:
Никша Андруска Немањић (1434–1447)
Матко Пицурковић (Марка
Ратка Првановића) (1425—1438)
Кимо Мака де Тани (1440—1453)
Радман Дунавић (1433—1446);

петнаест година:

Јакша Ратка Првановић,

назван Пицyрковић (1425—1439)
Андрушко Лаурице Немањић (1420—1434)
Дапко Припковић (1419–1433)
Гргур Миоковић, назван Огуд (1423—1437)
Обрад Милошевић (1415–1429)
Прибац Дунавић (1433—1447)
IИван Јунија IIасташинић (1419–1433)
Радоња Вукосалић (1423—1437)
Дамјан Ју. Ђорђић (1426—1440);
52
 ПРИШТИНА У СРЕдњЕМ ВИЈЕКу

шеснаест година:

Радоје Прибинић (1430—1445)

Марин Ју. Кружић (1435—1450)
Марко Миошић Чепикућа, кожухар (1414—1429)
Иван Диминковић (1416—1431)
Љубиша Милорадовић (1433—1448)
Никола Влахе Хранковић,
назван Кривалдић (1437—1442)
Bºадослав Рендић (1411—1426)
Марин Мака де Тани (1433—1448);
седамнаест година:

Иван Радановић (1423—1439)

Јаков Припка Радулиновић (1431—1447)
Никша Влатковић, назван Дебеља (1434—1450)
Поверко Мажибрадић (1426—1442);
осамнаест година:

Матко де Рибица (1413—1430)

IMарин Ратковић (1418—1435)
Владислав Остојић (1433—1450)
деветнаест година:

Матко Милатовић (1429—1447)

Матко Марановић (1428—1446)
Новак Ђурђевић (1415—1433)
INIароје Миоковић, назван Огуд (1419—1437)
Петар Братосалић. Гладница (1413—1431)
Живко Јакше Галовић (1434—1452)
Марко Ратка Првановића,
назван Пицурковић (1420—1438)
Радашин Остојић (1424–1442);
двадесет година:

Јуније Николе Мартинужић (1434–1453)

Никша Петровић, назван Смоквица (1429—1448);
двадесет једну годину:
Никша Миошић Чепикућа (1414—1434)
Стјепко Вукојевић (1428—1448)
Живко Милошевић,
назван Огуд, златар (1427—1447)
Милут. Живковић (1420—1440);
53
ДЕСАНКА ковАЧЕвић-Којић

двадесет двије године:

Вукац Добросанић (1431—1452)

Радосав Бојковић, назван Акир (1431—1452)
Ђурач Лучић (1417—1438)
Љубиша Стријежевић (1426—1447)
Никола Живолина. Станишић (1415—1436);

двадесет четири године:

Никша Радосава Рендић (1425—1448)
Никша Милосаљић, назван Перстичић (1407—1430)
Радијенко Мажибрадић (1419–1442)
Богдан Богуновић (1425—1448)
IBитко Миошић (1427—1440);

двадесет пет година:

Тасовац Радмиловић (1426—1450)

двадесет шест година:

|
Радосав Радмиловић,
назван Крикавичић (1422—1447)
Богдан Гриповић (1410—1435)
Брајко Љубојевић,
назван Сланопаља (1427—1442);

двадесет осам година:

љубиша Миловановић, Злодлак I (1421—1448)
Никола Твртка Главић | (1415—1442)
Јакша Влакоте Хранковић
Вривалдић (1422—1449)
Јаков Соркочевић (1417—1444);

двадесет девет година:

Борета Миловановић (1435—1453);

тридесетједну годину:
Никша Весеоковић (1418—1448);
тридесет двије године: -
Михаило Мар. Кружић (1414—1445)
Срђ, Радосалић, назван Пећињић (1415–1446)
Никола припка Радулиновић (1417—1448);
 пPиштинA у СРЕдњЕм вишЕку

тридесет три године:

Матија Мар. Кружић (1407—1439).

Дакле, у Приштини бораве и то од десет до двадесет година —
67 дубровчана, од 20 – 30 двадесет пет Дубровчана, преко 30 година
— пет Дубровчана. Значи, укупно деведесет и седам Дубровчана бора
вило је у Приштини дуже од десет година. Овим ранија констатација
о јачини дубровачке насеобине у Приштини добија још чвршће основе.
С обзиром на то да се дубровачка властела везивала само за
руднике и тргове који су омогућавали послове великих размјера, по
требно је утврдити колико је годишње било властеле међу члановима
дубровачке насеобине у Приштини.

Година Властела Грађани Укупно Дубровчана

1414 5 34 39
1415 15 18 33
1416 17 24 41
1417 26 43 69
1418 32 42 74
1419 34 45 19
1420 41 56 97
1421 31 43 74
1422 60 53 113
1423 64 81 145
1424 62 95 157
1425 68 71 139
1426 72 T2 144
1427 49 68 117
1428 51 11 122
1429 57 58 115
1430 26 21 47
1431 14 43 57
1432 12 32 44
1433 18 100 118
1434 13 111 124
1435 17 123 | 140
1436 23 153 | 176
1437 25 183 | 208
1438 22 196 - 218
1439 15 118 133
1440 5 104 109
1441 4 31 35
1442 8 89 97
1443 -- -- --

1444 8 3 11

55
 дЕСАНКА ковАЧЕВИЋ,КОЈић

1445 11 96 107
1446 6 98 104
1447 (6 45 51
1448 5 75 80
1449 3 14 17
1450 5 28 33
1451 6 13 19
1542 1 14 15
1453 1 5 6

Према томе, нема године а да се у Приштини не налази дубро

вачка властела. Њихов број различито се кретао. Чак је 1422. године
у Приштини забиљежено више властелина него Дубровчана из редова
грађанства. Иначе су ови посљедњи ипак били знатније заступљени.
Од укупно 1413 чланова дубровачке насеобине само је 113 припадало
властеоском роду.
Јачина и значај дубровачке насеобине у Приштини долази до
изражаја тек у поређењу с бројем Дубровчана у осталим привредним
центрима Деспотовине. Међутим, истраживања овакве врсте су дје
лимично обављена и то само за вријеме када Ново Брдо, Рудник и
Трепча показују знаке опадања.
Тако је 1445. године Приштина имала најјачу дубровачку насео
бину (107 чланова), чак бројнију од Новог Брда (81), Рудника и Трепче,
а поготово од Смедерева, које почиње тек у то доба да се привредно
развија. И слиједеће године Приштина је по броју присутних Дубров
чана испред осталих градских насеља. Иако у постепеном опадању,
ову предност. Приштина ће задржати и наредне двије године, све док
није дошло до појачаног турског притиска.
Дубровачка насеобина у Приштини далеко је бројнија од оне у
Јањеву, која је имала највише чланова 1424. године (41)“ или, на при
мјер, од ониху Фојници и Високом,у којима, иако се сматрају за веома
развијена градска насеља средњовјековне Босне, број Дубровчана ни
једне године није прешао стотину.“

III

Главно занимање Дубровчана у Приштини била је трговина.“

Многи од њих се удружују између себе и у изворима се означавају

*. Д. Ковачевић, О Јањеву у доба средњевековне српске државе, историј

ски гласник 1-4, 152, 122.
* D. Kovačević, Trgovina u srednjovjekovnoj Bosni, Djela naučnog društva
ВН knj.XVII. Sarajevo 1961, 67,70.
* За понеког од њих уз име је изричито наведено да је „mercator" Cons.
мin. 2, fol. 143, 2. VIII 1420; ib. 3, fol. 60, 13. Iv 1423; fol. 91, 2. x 1423; fol. 136,
4. IV. 1424; fol. 221,7. V. 1425; ib. 7 fol. 19, 1. II. 1436.
56
 ПРИШТИНА У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКу

као компањони (socii).“ Поред тога, више чланова појединих породица

живе истовремено у Приштини и помажу се међусобно у пословима,
на примјер, Петар Братосалић, његови синови Налко и Добрић и унук
Божићко, затим браћа Мароје, Никша и Гргур Миоковић, назван Огуд,
Јакша и Марко Ратка Првановић, као и син Марков Матко, Никша
и Марко Миошић, Чепикућа и многи други.
У Приштини је живјело и више чланова појединих племићких
породица. Од Кружића ту се налазе: Матија и Михаило Маринов, Ма
рин Јунија, Марин и Андрија Михаила; Ђорђићи: Никола Јунија, Да
мјан Јунија, Алојзије Јунија, Сигисмунд Јунија, Иван Марина; Сор
кочевићи: Никша Андрије, Дамјан Јунија, Драгоје, Паскоје Јунија,
Петар, Јаков Јунија, Иван Јунија, Јаков Андре, Матија, Михаило,
Мартин Јакова; Гундулићи: Бенедикт Марина, Дамјан Ивана, Фреде
pик, Јуније Ивана, Иван Марина, Јаков, Мартинужићи: Јуније Ни
коле, Мартин Николе, итд.
Пајважнији предмет њихове трговине било је сребро, како се то
може закључити на основу многобројних података различитог садр
жаја. У првом реду то су жалбе,у којима се Дубровчани из Приштине
жале да им је сребро, приликом транспорта у Дубровник, опљачкано
или одузето због тога што није било болано.“ Више њих међусобно
формирају друштва у циљу што успјешније трговине сребром. Сребро
и сребрни предмети се врло често помињу и у тестаментима Дубров
чана који су живјели и умрли у Приштини“ Сребро из Приштине је
отпремано у Дубровник,
3,83 37
поред традиционалног дубровачког друма, и
„ad viam Albanie”.
Посебно је занимљив случај Николе Твртка Главића.“ Он је
дугогодишњи сарадник браће Кабужића, чувене дуброватике трговачке
куће, која се бавила извозом плeмeнитих метала из српских и босан
ских рудника у Венецију. У њиховојтрговачкој књизи често се помиње
име Николе Твртка Главића. (Од 1428-1432 испоручио је Кабужићима

3. Cons. Min, (1423-1426) fol. 60: fol. 61'; fol. 92“; fol. 101“; fol. 115; fol. 124;
fol. 132; fol. 134'; fol. 138; tol. 141; fol. 142; fol. 145; fol. 152; fol. 163; fol. 189;
fol. 193 etраssini.
Ова друштва трају више година. Тако, на примјер, Јаков Витковић био је
у друштву са синовима Ратка Првановића осам година. Теšt. Not. 13 fol. 5-5,
10. III 1438. Види нап.40.
83 Lett. di Lev. 8, fol. 1", 6. Х 1420., ib. 12 fol. 197-197, 11. IX 1440. Diversa
Notariae (Div. Not.) 15 fol. 197-198, 18. IV. 1428 -- 28. V. 1428; fol. 242, 19. VI 1428.
за дубровачка влада наређује да се послије смрти њених грађана у При
пштини сребро прикупи и пошаље у Дубровник, Lett. di Lev. 5, fol. 36, 13, XI 1410.
IIрема књигама Братослава Средојевића, који је умро у Приштини, дужници
му дугују 250 литара сребра. Теšt. Not 11 fol. 154, 25. II 1427. Микоч Миомановић
има код разних лица обичног, бијелог и гламског сребра. Теšt. Not. 13, fol. 1",
13. I 1438. Срђу Радосалићу, званом Пећињић, такође многи дугују сребро. Тest.
Not. 14,fol. 44', 1446. Види нап. 42.
37 Cons. Min. 2, fol. 21, 5. XI 1418. Div. Not. 15, fol. 242, 19. VI 1428.
* Према К. Јиречеку, Никола Твртка Главић и Никола Форте су једна
личност. К. Јиречек, Романи у градовима Далмације током средњег века, Збор
ник Константина Јиречека II, посебно издање САН, Београд 1962, 281.
57
дЕсАнкA ковАЧЕвив-колик.

гламског сребра у вриједности око 30.000 дуката.“ Међутим, и поред

веома драгоцјених и детаљних појединости о количини и куповној
пијени испорученог гламског сребра, не наводи се одакле оно потиче,
ни гдје живи и послује Никола Главић. Сада са сигурношћу можемо
установити да је он био стално настањен у Приштини пуних двадесет
и осам година и то у времену од 1415. до 1442. године.
Тај Никола Твртка. Главић удружио се са Николом Живолина
Станишићем, који је такође живио у Приштини више од двадесет го
дина (1415-1436). Ово њихово друштво трајало је годинама, јер се као
„socii“ јављају већ 1418. године, све до смрти Николе Станишића у
Новом Брду 1436. године.“ И један и други повремено се налазе и у
Јањеву. Станишић је у своме тестаменту побројао велике количине
сребра, које са Николом. Твртка Главићем, као својим компањоном,
треба да дијели по пола.“ Међу тим количинама налази се и 300 лита
ра сребра, које треба да преузме од валтурка.
Никола Твртка Главић био је трговац великог формата. Зау
зимао је важно мјесто у посредничкој улози Дубровчана између срп
ског тржишта и Медитерана. Један је од многих Дубровчана који су
се у Приштини бавили трговином сребром. Иако у мањем обиму,
Марко Ратка Првановић је такође радио за Кабужиће.“ Са њима
је повезан, преко Николе Главића, и његов компањон Никола Живо
лина Станишић. Срђ Радосалић, назван Пећињић који живи у При
штини пуне тридесет и двије године и био је посједник рударских
јама у Јањеву.“
Трговци из Приштине веома често се парниче са онима из Но
вог Брда, било да су гужени или се јављају као тужитељи. Понекад
се у одлукама Малог вијећа, приликом именовања судских комисија,
предвиђа могућност да се заинтересоване стране налазе и у Приштини
и у Новом Брду.“ Различита је само судска комисија, формирана од
дубровачке властеле у сваком од ова два привредна центра. Често су
у питању познати чланови дубровачке насеобине у Приштини.
* Дубровачки архив: Privata XIX — ХХVIII, 1-2, Libro di negozio Nicolo
e Luca Cabogа (Трговачка књига браће Кабужић) извод из главне књиге, fol.
51, fol. 58, fol. 70, fol. 82, fol. 86, fol. 106, fol. 109, fol. 113, fol. 120, fol. 128, fol. 137.
О пословима браће Кабужића Ј. Тадић, Привреда Дубровника и српске земље
у првој половини XV века, Зборник Филозофског факултета, књ. X-1, Бео
град 1968, 527.
* Cons. Min. 2, fol. 10', 3. IX. 1418; fol. 104, 26. I 1420; fol. 253, 4. III 1422;
ib. 3, fol. 19, 15. х 1422; ib. 6, fol. 51, 36. VI 1433; fol. 58, 22. VII 1433; fol. 168, 13. Iх
1434. Између двојице компањена и Николе Кабужића дошло је до неких раз
мирица, те овај подиже против њих тужбу. Сons. Min. 6 fol. 58, 22. VIII 1433.
* Test. Noi. 12, fol. 123-124, 17. II 1436.
* Трговачка књиra браће Кабужић 86, 104, 142.
* д. Ковачевић, о Јањеву 123.
* Conc. Min. 5, fol. 11, 23. I 1430; fol. 107, 14. IV. 1431; ib, 7, fol. 11, 5. I 1436;
fol. 87, 19. IX. 1436; fol. 168, 5. XI 1437; fol. 205, 18, III 1438; fol. 236, 15. VII 1438;
ib. 11, fol. 98, 23. V. 1447; fol. 101“, 9. VI 1447; fol. 121, 19. VIII 1447; fol. 126,
15. IX 1447; fol. 114, 31. VII 1447; fol. 152, 19. XII 1447; ib. 12, fol. 80, 23. V. 1449;
fol. 144, 26. II 1450.
58
 ПРИШТИНА У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ.

У августу 1435. године дубровачка влада именује за „officiales"

тројицу дубровачких племића који су живјели у Приштини и наре
ђује им да оду у Ново Брдо и да испитају жалбу Паскoјa Мартола Гу
нетића против дубровачке властеле из Новог Брда, који су им отели.
одређену количину сребра.“ Све ово указује на врло блиске пословне
везе између Приштине и Новог Брда. Ове везе постоје, само у мањем
обиму, и са Трепчом,“ затим Смедеревом, Зворником и осталим при
вредним центрима.“
Нарочито је занимљиво пратити кретање оних Дубровчана за
које је већ установљено да су стално настањени у Приштини. Тако,
на примјер, Михаило Мар. Кружић између 1423. и 1429. био је редов
но конзул у оближњем руднику Јањеву“. Ту се такође веома често
помињу Јаков Соркочевић, Паскоје Соркочевић, Сигисмунд Ђорђић,
Дамјан Ђорђић, затим Петар Братосалић, Марко Ратка пицурковић,
Мароје Тологија, Обрад Милошевић, браћа Никша, Мароје и Гргур.
Миоковић, назван Огуд, и други.“ Даља проучавања у овом правцу
дала би још пунији увид у обим и карактер њихове трговине.
Према томе, Дубровчани, настањени у Приштини, успоставили
су чврсте пословне везе, нарочито са оближњим рудницима Новим
Брдом, Трепчом и Јањевом, и концентрисали су своју активност на
трговину сребром. Упоредо с тим, проширили су мрежу својих кредит
них послова и далеко изван Приштине. Јакша Ратка Првановић у јед
ној жалби истиче да има много аспpи код својих дужника по Србији.“
У самој Приштини, поред трговине сребром, бавили су се и ло
калном трговином и држали радње. Повремено су одлазили на сајмове
у сусједна мјеста. Познат је случај (петорице Дубровчана, који су са
својом робом кренули у Вучитрн на пазарни дан. Тамо су одсјели у
једном преноћишту и предали стањанину робу на чување, око чега
су избили извјесни неспоразуми. Сутрадан је било лоше вријеме, и
нису могли ништа продати.“
Дубровчани су се такође бавили и закупом царина, с обзиром
на то да су ови послови били везани за трговину. Стоњанину Богиши
Радмиловићу издаје Мара Бранковић, 1411. године, разрјешницу за
царину у Трепчи и Приштини и потврђује да није остао дужан царини
* Cons. Min. 6, fol.275, 27. VIII 1435.
* Ib. 3, fol. 163, 22. IX. 1424; fol. 211, 29. III 1425; ib. 4, fol. 68, 6. п. 1427;
ib., 5,fol. 99,7. 1ПI 1431, ib. 10, fol. 112, 11. III1445.
“ Још прије него што су се под притиском турака почели повлачити пре
ма сјеверозападним крајевима, трговци из Приштине одржавају пословне везе
са Смедеревом. Д. Ковачевић — Којић, Дубровичка насеобина у Смедереву 113.
D. Kovačević - Kojić, Zvonik (Zvornik, u srednjem vijeku, Godišnjak društva is
toričara BH, Sarajevo 1965, 27.
*. Д. Ковачевић, о Јањеву 123.
* У књигама Сons. Min. 3 (1422-1426); ib. 4 (1426-1429), Гргур Миоковић,
назван Огуд, који годинама живи у Приштини, у Јањеву треба да прими 300
перпера... Ilett. di Lev. 9, fol. 167, 22. V. 1424. Д. Ковачевић, о Јањеву 122, 123, 125.
* Lam. de foris 11, fol. 100“, 24. Iv 1436.
* К. Јиречек, Стањанин, Зборник Константина Јиречека I, посебно изда
ње САН, Бeoгрaд 1959,419-420.
59
АЕСАНКА КОВАЧЕВић-КОЈип.

ни цеки.“ Дубровачка влада је посланству, које је 1430. године имало

да води преговоре о царинама са скопским заповједником, препору
чила да претходно у Приштини нађе једног дубровачког трговца који
је вичан овим пословима. Доцније је чак било покушаја да Дубровчани
из Приштине, без посредништва своје владе, директно преговарају
са Портом око регулисања царина на начин који би за њих био
најповољнији.“
IMеђу Дубровчанима у Приштини налазило се и занатлија раз
них струка и то:“

ЗЛАТАРИ
и М. е. год и на

Перко 1415, 1422

Богослав повремено од 1409—1445
Мароје 1418, 1419
Антоје Брајковић 1419—1428
Прибисав 1426
Живко Милошевић 1427—1447
Ђурађ 1427
Љубиша 1429
Живко 1431, 1436, 1437
Ратко 1435—1447
Ратко Милошевић 1437, 1445
Стјепан Љубиша 1437
Ратко Радељковић повремено од 1429—1446
Ратко Радаковић Дунавић 1442
Ратко Мали 1442
Живко, златар из Јањева 1445
Ратко Спан 1447
Ратко Велики 1448

КРОЈАЧИ

и ме г од И. На

Радмил 1420
Милош 1420
Милаш 1421
Твртко 1421
Никша 1423
Бокчин 1433

* Види нап. 23.

* и Божић, Дубровник и Турска 53, 79, 80.
* У књигама Сons. Min. 1-12.упор. нап.25,
 ПРИштинA у срвдњЕМ вијВКу.

КОЖУХАРИ, КРЗНАРИ
и М. е. год и на

Марко Миошић, Чепикућа 1414—1429

Paдушко 1442
Марко 1427
Петар, брат Николин 1436, 1437
Никола, брат Петров 1436, 1437
Вукосав 1438
Радил 1440
Станиша Гојсић 1445

Од осталих занатлија помињу се пекари Лука (1438), Никша При

бисалић (повремено од 1422—1439) и Радослав мечихљеб, затим свје
ћар Петко, Мароје и Вуквија, дрводеље, Милош, ткач, Радојко Коњу
ховић, ткач и Симко, постригач сукна.
Према томе,у Приштиније био укупно41дубровачки занатлија,
Најбројније су заступљени златари (18), што је и разумљиво с обзиром
на локалну трговину племенитим металима. После њих долазе кожу
хари (8), кројачи (6), пекари (3), дрводеље (2), а од осталих струка по
један свјећар, ткач и постритач сукна.

ili V

Друштвена структура и важност улоге појединих сталежа у

животу дубровачке насеобине у Приштини огледају се најбоље у сас
таву судских комисија.
Из редова властеле у раду судских комисија учествују више од
десет пута и то:

конзул: судија:

IМихаило Мар. Кружић 651 68

Јаков Соркочевић 124 486
Јуније Николе Мартинужић 94 226
Матија Мар. Кружић 247 14
Дамјан Јуж. Ђорђић 234 16
Сигисмунд Ју. Ђорђић 4 226
Јуније Добре Калић 10 209
IМарин Ју. Соркочевић 167 41
Дамјан Гундулић 167 1
Јуније Ју. Гундулић 28 112
Марин Ју. Кружић 57 60
Пасквал Соркочевић, чеоник 11 96
Стефан Мар. Кружић 82 16
Никола Ју. Ђорђић 52 19
61
дЕсАнкм ковАЧЕвић колић

Добре Калић 12 35
Мартин Нике Мартинужић 12 21
Викола М. Растић 1 13
Марин Мих. Кружић 11 13
Матија Соркочевић ---- 10

Од укупно 4.022 мјеста у конзулатима на властелу отпада 3.635.

Од тога су 1964 пута бирани за конзула и 1971 пут за судије. Према то
ме, дубровачка властела учествује у раду конзулата неупоредиво ви
ше него дубровачки грађани. Она је, углавном, попуњавала судске ко
лисије у Приштини. Исто тако треба нагласити да је њој готово
искључиво повјеравана важна функција конзула. Као што се види,
властела је водила главну ријеч међу Дубровчанима у Приштини,
исто онако као и у осталим важнијим мјестима“
Михаило Кружић, најистакнутија личност у животу дуброва
чке насеобине, живи у Приштини пуне тридесет и двије године
(1414-1445). И остали дубровачки властелини, који активно учествују
у раду судских комисија годинама, настањени су у Приштини: Јуније
Николе Мартинужић — двадесет година (1434-1453); Јаков Соркочевић
— двадесет и осам година (1417-1444); Матија Мар. Кружић – дваде
сет и шест година (1413-1439).
Међу странцима, који су на двору деспота Ђурђа заузимали врло
повјерљива и висока звања, посебно се издваја Дамјан Јунија Ђорђић,
деспотов савјетник и посланик код султана.“ У Смедереву живи од
1445. до 1457. године.“ Међутим, прије него што је прешао у Смеде
рево и постигао истакнут положај у српском државном апарату, Да
мјан Ђорђић живио је у Приштини петнаест година и двјесто педесет
пута биран је у судске комисије. Заједно са њим налазе се и његова
браћа Сигисмунд и Никола, од којих нарочито овај први често судје
лује у раду судских комисија. Тако је Дамјан Ђорђић пословао, обога
тио се и постао угледна личност још у Приштини, и ту је изградио
основе за своју будућу каријеру.
Исти је случај са Паскојем Соркочевићем, најчувенијим од свих
странаца у служби деспота Ђурђа, који учествује у свим политичким
збивањима онога времена. Према Јиречеку, он је дошао у Србију 1429,
а доцније је живио у Новом Брду.“ Међутим, Паскоје Соркочевић се
налази у Приштини већ 1419. године, а од 1423-1430. сваке године је
биран за конзула или за судију.
Дубровчани из редова грађанства неупоредиво мање учествују
у раду судских комисија. Од укупно 4.022 мјеста у конзулатима они
заузимају само 387, с тим да се веома ријетко јављају у функцији
конзула. Најчешће је биран Кимо Мака де Тани (130), затим нама већ

* M. Динић, за историју рударства II, 44; Исти, Трепча у средњем веку

9. д. Ковачевић – Којић, Дубровачка насеобина у Смедереву 116.
* К. Јиречек. – Ј. Радонић, Историја Срба п., 367-368.
* д. Ковачевић-Којић, Дубровачка насеобина у Смедереву 117.
* К. Јиречек - Ј. Радонић, Историја Срба II, 366-367. М. Динић, за
историју рударства II, 59.
62
 пPиштинA у сFEдњЕм вилвку

познат Никола Твртка Главић (66), Петар Братосалић (51), Никша

Милосаљић Перстичић (37), Никша Миошић Чепикућа (36), Срђ Ра
досалић, назван Пећињић (30), Стефан Мака де Тани (26) и Мартко Ри
бица тринаест пута.
Сви они који су играли истакнуту улогу у дубровачкој насео
бини,у исто вријеме, познати су и као богати трговци, као, на примјер,
Срђ, Радосалић, звани Пећињић, Никола Твртка Главић, Михаило Мар.
Кружић, Јаков Соркочевић, Дамјан Сигисмунд Ђорђић, Петар Брато
салић, и други.
Живот Дубровчана у Приштини био под контролом и у тијесној
сарадњи са владом у Дубровнику.Ова се обраћа истакнутим члановима
насеобине када је потребно да се испита тестамент и прикупи имовина
оних који су умрли у Приштини. Поред тога, шаље им детаљна упут
ства у вези са свим важнијим збивањима, нарочито са промјенама
српске и турске власти на овом подручју.“ Било је чак случајева да
„својим поштованим грађанима из Приштине” повјерава рјешавање
неких питања која се односе на Ново Брдо, Рудник и Сребреницу“
с друге стране, не дозвољава им да ма шта предузимају на своју руку.
Када су послије пада Деспотовине поједини чланови дубровачке насео
бине ступили у директне преговоре са Исабегом о царинама, дуброва
чка влада је оштро протествовала и писала им да се не смију мјешати
у надлежност државе и доносити одлуке за које нису овлаштени.“
МеђуДубровчанима у Приштини често су избијали сукоби у ве
зи са разним трговачким трансакцијама, које су рјешавали судије
и конзули, бирани међу члановима саме насеобине. У тежим случаје
вима, као што су пљачка, туча и убиства, обраћали су се својој влади
у Дубровнику и од ње су тражили интервенцију.Тако је било и онда
кад је у априлу 1426. године убијен слуга Николе Твртка Главића у
његовој кући у Приштини.“
IНа сам Божић 1435. године. Ратко, златар, ранио је Тасовца Рад
миловића.“ Стјепан Николић је био претучен од својих суграђана, а
Иваниш Милошевић је чак стављен на тортуру.“ Радич Тихојевић је
прошао још горе, јер су га, поред добијених батина, двојица земљака
стрпали у затвор у Приштини.“ Сачувано је писмо Јакше Ратка Прва
новића, којим из Приштине обавјештава владу о свађи са Радославом
Радосалићем.“ се
Између жена, које су заједно са својим мужевима живјеле у
Приштини, долазило је до сукоба и парничења“ Дугогодишњи бора
* Lett. di Lev. 13, fol. 168, 11. III 1445.
* Lett. di Lev. 9, fol. 37, 12. VII 1424.
5. И. Божић, Дубровник и Турска 79, 80.
* Lett. di Ley, 9, fol. 110,27. IV. 1426.
* Дубровачки архив: Lamenta de foris (Lam. de foris) 11, fol. 51, 27. II 1436.
ви 15. 9, fol. 72, 27. VI 1432; ib. 10, fol. 106, 23. XI 1433.
es lib. 10, fol. 152, 12. II 1434.
* Ib. 11, fol. 100“,24. IV. 1436.
*7 Милена, жена Радивоја, подноси тужбу против Маргарите Хребељано
вић. Сons. Min. 6, fol. 189, 23. XI. 1434. Жене се јављају и у другим судским про
цесима... Ib. 8, fol. 86, 12. vi 1439; ib. 10, fol. 190,23. XII 1445.
63
дЕСАНКА ковАЧЕВИЋ-Којић

вак ван куће понекад је компликовао породичне прилике појединих

Дубровчана. Тако, на примјер, Никша Милосаљић, назван Перстичић,
оставља у свом тестаменту законитој жени Маргарети извјесна добра.
Одмах иза тога наводи да има сина у Плани, по имену Павла, и то са
Грлицом из Плане, те му намјењује знатну количину сребра.“
Дубровчани који су живјели и пословали у Приштини често су
тамо писали своје тестаменте. Ти тестаменти пружају занимљиве по
датке о њиховом имовном стању, које се добрим дијелом састојало од
сировог сребра и готовог новца. Такође се помиње накит, сребрни пре
дмети, одјећа, дијелови покућства, оружје, тканине из Виченце, турска
торба, украшена сребром, угарски мантили, а од музичких инструме
ната — таламбас“ Микош Миомановић у свом тестаменту истиче да
је његова кућа снабдјевена свим оним што је потребно једном тргов
цу.“ Поред покретне имовине, Дубровчани су у Приштини имали и не
кретнина, Петар Братосалић је продао двије куће свом компањону
Ђурђу Лучићу.“
Приштини се налазила католичка црква св. Марије, која се
први пут помиње 1387. године.“ Међутим, у писму папе Климента VI
из 1346. године није наведена међу католичким црквама у рударским
насељима и трговима српске државе, које су припадале Которској
дијецези.“ Према томе, црква св. Марије морала је настати између
1346. и 1387. године. „Нашој цркви у Приштини“, како је називају у
својим тестаментима, Дубровчани остављају врло богате поклоне
у готовом новцу и сребру, и то како они из Приштине, тако и из других
мјеста.“ Нека од ових завјештања су изричито намјењена изградњи
цркве. Интересе цркве св. Марије заступају за сваки поједини случај
именовани прокуратори.“
У својим тестаментима Дубровчани се сјећају и сиромашних
„de Pristima de nostra fede”.“ Редовно остављају одређене износе за
мисе послије њихове смрти.” Они богатији, који држедо свог друштве
* теšt. Not. 11, fol. 178-177, 12. vII. 1428.
* Ib. 12, fol. 123-124, 17. II. 1436; ib. 13, fol. 1 bis, 13. I 1438; fol. 128-129,
23. VII. 1442.
* Ib. 13, fol. 1. bis, 13. I 1438.
* Ib. 12, fol. 30–30, 17. X 1431. Кућу је имао и Јакша Ратка Првановић,
назван Пицурковић. Lett. di Lev. 10. fol. 108, 7. IV. 1430.
* Види нап. 10.
* A. Theiner, Vetera monumenta Slavorum Meridionalium I, Roma 1863, 215.
* Десин Николић, Микоч Миомановић — 10 перпера, Јаков Витковић —
литру аспpи, Милат Перковић – 6 унчи сребра, Љубиша Милорадовић — 18
унчи аспpи. Радосав Братуљевић који је умро у Копорићима — 6 унчи сребра,
Божидар Богосалић — 10 перпера и још 10 дуката, што је остало од његовог
стрица Љубише, Радоња Вукосалић – 300 acпри и икону у вриједности од 200
аспpи... Test. Not. 11, fol. 212-214, 4. Х 1429; ib. 13, fol. 1. bis, 13. I 1438; fol. 5-5,
10. III 1438; fol. 61-82, 28. и 1440; fol. 115-116, 9. I 1442; fol. 128-129, 23. VII 1442;
ib. 14, fol. 87-88, 26. VII. 1448; fol. 123-123, 27. V. 1449.
* Conc. Min. 2, fol. 216, 20. IX. 1421; ib. 3, fol. 153, 10. VII 1424; ib. 4 fol.
287, 2. Х 1429.
* Test. Not. 13, fol. 5-5, 10. III 1438.
* Милат Перковић је завјештао новац дон Марину, жупнику у Трепчи,
да му одржи мису... Test. Not. 13, 61-62, 28. I 1440.
64
 приштинA у срндњЕм вилвку

ног угледа, плаћају свештеницима путовања до чувених ходочашћа,

као што су црква св. Николе у Барију, св. Петра у Риму, па чак и до
цркве св. Јакова на сјеверозападу Пиринејског полуострва.
Од свештеника у Приштини најчешће се јављају дон Петар, дон
Никола и дон Лесио.“ Дон Петар, капелан Приштине, био је умјешан
у неку бесправну продају коња.“ Није сигурно да је он идентичан са
поменутим дон Петром, као и са Петром Дијелићем, коме Љубиша
Милорадовић, као свом духовном оцу, оставља 200 аспpи. Овај Дубров
чанин дарује такође и неког дон Јована са 60 аспpи...“ Марин, „presbiter
Pristine”, познат је из једног судског процеса.“ У вези са Приштином
помињу се дон Никша Цетеманчић и дон Андрија Дринкашевић, иако
није извјесно да су ту живјели.“
Највише вијести има о дон Стјепку Радулиновићу, који је био
угледна личност у дубровачкој насеобини. Један је од тројице Дубров
чана који су одредили да чланови дубровачке насеобине свечано доче
кају Исабега приликом његовог доласка у Приштину.“
Тако је у Приштини током прве половине XV вијека дјеловало
више католичких свештеника, што је и разумљиво с обзиром на зна
тну скупину католичког становништва.
У Приштини су се на Божић сваке године, као редовна свеча
ност властелина и грађана, приређивала нека врста набадања алке.
Ова игра одржавала се на тркалишту, у ствари, на једној малој по
љани изван мјеста. Учесници су на коњима долазили, у пуној опреми,
са топузом или буздованом, мачем, луком и стрелом. Затим би у трку
са испруженим копљем скидали рукавицу натакнуту на један колац.
Све појединости ове занимљиве игре, која говори о друштвеном животу
Дубровчана у Приштини, сазнајемо из тужбе у вези са тучом која је
избила на Божић 1435. године на самом тркалишту. Том приликом
трговацТасовац Радмиловићзадобио јејак ударац по носу. Поред пу
чана са послугом у забави је учествовало и неколико властелина. К. Ји
речек с правом сматра да је овај обичај био домаћи јер је тркалиште
у овој тужби означено српским називом потициште.“ Читав овај до
гађај баца ново свјетло на живот и културне прилике наших градова
у унутрашњости.

* Test. Not. 12, fol. 101", 3. V. 1435; ib. 13, fol. 1 bis, 13. I 1438; fol. 61-62,
28. I 1440.
* Lam. de foris 10, fol. 44', 12. X 1439.
* Test. Not. 13, fol. 128-129,23. VII 1442.
* Cons, Min. 3,fol. 283, 29. I 1426.
* У Никшино име његов брат подиже у Приштини тужбу. Сons. Min. 3,
jol. 136, 7. IV. 1424. Андрија Дринкашевић, за кога се наводи да највећим дије
лом живи у Дубровнику, јавља се као прокуратор у приштини... Ib. 6, fol, 240, 1. IV
1435, Радоња Букосалић је у свом тестаменту одредио да неки дон Андрија иде
у Рим да се моли за његову душу, Test. Not. 14, fol. 123-123, 27. v 1449.
* Cons. Min. 7, fol. 67", 1. VII 1436. Test. Not. 13, fol. 61-62, 28. 1 1440; fol.
128-129, 23. VII 1442, Види нап. 118
* К. Јиречек, Витешке игре у средњевековној Србији, Зборник Констан
тина Јиречека I, посебно издање САН, Београд 1959, 413-415.
65
дЕсАнкA ковАЧЕвић-колић

Иако непосредно није имала рудничка окна, Приштина је поста

ла велики трг на коме се куповало и продавало сребро из оближњих
рудника. Чак је имала своју посебну локалну мјеру за тежину која се
односила на сребро.“ Била је у примјени и изван Приштине, нарочито
у Новом Брду, а за њу се знало и у Дубровнику. Маринче Николић
примио је од двојице Дубровчана 2.000 дуката с тим да оде у Ново
Брдо и да тамо купи гламског сребра „al pexo de Pristina”.“ Према
подацима из трговачке књиге дубровачког трговца Михајла Лукаре
вића, који је годинама живио у Новом Брду, приштевска литра изно
сила је у просјеку 3456 гр.“
У Приштини се такође вршило и пречишћавање плeмeнитих
метала„affinatio argenti”, како се то у једном податку из 1418. године
наводи. Као изговор што са осталим Дубровчанима није дочекао Иса
бега, приликом његовог уласка у Приштину, Матко Миловановић на
води да је ово наређење стигло у посљедњем тренутку, управо док је
на ватри имао растопљено сребро.“
У свим важнијим привредним центрима Деспотовине, током прве
половине XV вијека, радиле су ковнице новца. Међутим, за Приштину
то се може само претпостављати с обзиром на то да је била важно
тржиште сребра. Иначе у Приштини су биле у оптицају разне врсте
новца, као што се види из тестамената и разних пословних трансакци
ја. Дугови, завештања црквама и разна даривања изражавају се у чи
стом сребру, дукатима, динарима и турским аспрама, које су у овим
крајевима биле увелико у употреби. Унча је, као и у осталој Србији,
била новчана рачунска јединица, и изгледа да се примјењивала чешће
од перпера. Према нашим подацима, у Приштини је унча износила 21
грош или 21 аспpу, односно једна литра — 252 гроша или аспре. У
поменутој трговачкој књизи Михаила Лукаревића, једна литра ре
довно има240 гроша или аспpe.“
Поред извоза сребра, у Приштини је била развијена и локална
трговина. У самом насељу постојала је „рiaza de Pristina”.“ Ту је,
између осталих, имао радњу Јуније Калић.“ У тестаментима Дубров
* Јаков Припка Радуловић се обавезао да ће дати Јакши Ратка првано
вића 60 литара „argenti fini ad pondus Pristine”. Дубровачки архив: Sententiae
Cancellariae (Sent. Canc.) 16, fol. 19", 1444. Исто тако Милети Кранковићу биће
уручено 8 литара финог сребра „ad pondus Pristine”. Deb. Not. 15, fol. 187,
7. IV. 1432.
* Div. Not. 26, fol. 22", 23. IV 1442. М. Динић, за историју рударства II, 61.
* С. Ћирковић, Мере у средњовековној српској држави, Мере на тлу Ср
бије кроз векове, Београд 1974, 50.
* К. Јиречек — Ј. Радонић, Историја Срба II, 425. И. Божић, Дубровник
и Турска 80.
* Test. Not. 11, fol. 176-177, 12. VII. 1428; ib, 13, fol. 1. bis, 13. I 1438. М. Динић,
За историју рударства II, 77, 78.
* Тасовац Радмиловић напао је на пијаци Ратка Остојића... I arm. de foris.
11, fol. 75, 26. III 1436.
* К. Јиречек, Витешке игре 414. Види нап. 132.
66
 пPиштИНА у СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

чана нису заведени инвентари њихових радња, иако су вјероватно

трговали сличном робом као и у осталим мјестима.
Није могуће добити јаснију слику о учешћу домаћег живља у
локалној трговини. Међутим, да су и они били укључени у трговачку
размјену, показује случај Стане Илића „de Prestina”, који је у марту
1388. године из Дубровника извезао тканине“. У тестаментима Дубров
чана, из прве половине XV вијека, помињу се уопштено, без поимени
чног навођења, многобројни дужници и њихови залози, и врло је
вјероватно да се ови подаци добрим дијелом односе на домаће стано
вништво. Знамо, на примјер, да је Дубровчанин Микоч Миомановић
у својој кући у Приштини држао везаног свог дужника Радоњу Грило
вића, из неког околног села, кога је Налко Братосалић, опет Дубров
чанин, одвео на силу из његове куће.“ Није искључено да су трговци
из Новог Брда, Јањева, Трепче, Бјеласице и Призрена, иако се јављају
у судским процесима Дубровчана у Приштини, понекад, у ствари,
домаћи људи.“
Трговачке везе Приштине познате су нам највише са Дубров
ником, и свакако да су оне биле најинтензивније. Међутим, дуброва
чка грађа говори и о присуству трговаца из осталих приморских
градова. Сер Дује де Кјукола, Сплићанин, провео је у Приштини неко
лико година, а заједно са њим је и његов син Петар.“ Од задарских
грађана јавља се Радашин Пицоло, трговац (1442).“
Међу свједоцима који су присуствовали тучи двојице Дубров
чана помиње се и Никола Баранин.“ Из Бара су Јакша де Центиваља
(1421, 1423, 1424) и Пјеро Пичиковић (1442). Ту се такође налазе два
Ikoгoрaнинa и Ратко Спан, златар из Дриваста (1447).“
У Приштини живи више чланова арбанашке племићке породице
Тани, из Улциња. То су отац Мако де Тани (1414-1426) са синовима
Марином (1424, затим од 1433-1448), Стефаном (1442, 1446, 1447) и Ју
нијем (1445). Најистакнутија личност је четврти брат Кимо, који је у
Приштини провео четрнаест година, и за то вријеме биран је 130 пута
* M. Динић, одлуке већа дубровачке републике II, посебно изд. САН,
Београд 1964, 458, 17. III 1388.
32 ILam. de foris 11, fol.88, 11. IV. 1436.
* Cons. Min. 4, fol, 55, 12. XII 1426; ib. 7, fol. 170, 13. XI 1437; Живко златар
је из Јањева. (Ib. 10, fol. 113, 18. iI. 1445; fol. 122, 19. IV 1445). Из Тренче су
Радaнин трговац и Марко Прибиловић. (lib. 4, fol. 280, 26. XI 1429; ib. 7, fol. 29,
2. III 1436; ib. 10, fol. 152 , 6. VIII 1445). Из Бјеласице Ратко Новаковић и Приби
сав. (Ib. 6, fol. 130, 3. V. 1433; ib. 7, fol. 201 , 25. II. 1438). Такође се помиње и Илија
из призрена... Ib. 3, fol.96, 17. X 1423.
* Cons. Min. 1, fol. 136, 15. V. 1417; fol. 208, 6. VI 1418; ib. 2, fol. 10, 3. IX
1418; fol. 10, 3. IX. 1418; fol. 104, 20. I 1420. Дује се среће такође и у Трепчи. М.
Динић, Трепча у средњем веку 8. Негов син Петар налази се у Приштини 1423.
године. Сons. Min. 3, fol. 68. 6. V. 1423
* К. Јиречек, Романи у градовима Далмације 323.
* Lam. de foris 11, fol. 51, 27. II 1436.
98. Из Котора су Пиерко де Басо (1426) и Ратко Баска (1427, 1428). Симон де
Дугие је можда идентичан са Симоном де Дуини или де Дуими (1423, 1424, 1436).
Он се обавезао Милети прибојевићу да ће однијети у Приштину 800 acпри и 1
дукат. Šent. Canc. 12, fol. 156, 28. II. 1444. О норијеклу ових породица К. Јиречек,
Романи у градовима Далмације 148,244,278, 322,341,356.
б7
ДЕСАНКА ковАЧЕвић-колић

у судске комисије“.Чак се породица Тани јавља и у трећој генерацији

(1424) са Радојем, унуком Мака, а сином Марина де Тани. Вранеш,
Арбанас из Трепче, борави у Приштини у два наврата.“
Већина ових трговаца првобитно је била настањена у Дубровни
ку и преко Дубровника стигла у Приштину. Као пуноправни дуброва
чки грађани, учествују и у раду судских комисија. У једном писму,
упућеном Киму Мака де Тани, дубровачка влада га изричито назива
„нашим поштованим грађанином”.“
Познато је да је у земљи Бранковића започела турска колони
зација рударских мјеста још прије него што су Турци заузели ове
крајеве“. И у Приштини је било турских трговаца и разних службе
ника с обзиром на њен привредни и стратешки значај. Није сигурно
да су у Приштини боравили неколико Ђеновљана и један Јеврејин,
закупци царина за гламско сребро на подручју српске државе, како се
то, према К. Јиречеку,у литератури често наводи.“
Развијено тржиште повољно је утицало и на унапређење локал
ног занатства. У том правцу дјеловало је и веће присуство дубровачких
занатлија. Домаћи људи имали су прилике да код њих на лицу мјеста
изучавају занате. Међутим, о њима у савременим изворима има веома
мало података. Приликом туче између тројице Дубровчана помиње се
као свједок неки Богдан, ковач,“ свакако домаћи човјек, с обзиром
на то да се овом врстом заната по српским и босанским рудницима Ду
бровчани нису бавили. Кројач Павле Вукадиновић, из Приштине,
налази се у Новом Брду,“ гдје је дошао да се бави својим занатом.
Турски дефтери из 1477, 1482 и 1437 године пружају— потпуније
од дубровачких извора — увид у развој локалног занатства. У њима
се, у попису махала, наводе имена, као што су: Појасар, Штитар и Лу
кар.“ Занати, који су на овај начин оставили трага у топономастици
града, морали су се овдје развијати још и прије доласка Турака.
* О овој породици К. Јиречек, Романи у градовими Далмације 346.
8. Јиречек. – Ј. Радонић, Историја Срба II, 85. Плебан Новог Брда је био Нико
ла Тани. М. Динић, За историју рударства II, 93, 94.
* Cons. Min. 3, fol. 97, 22. Х 1423; fol. 122, 18. II. 1424.
* Lett. di Lev. 13, fol.248, 5. I 1448.
* M. Динић, Област Бранковића 28.
* К. Јиречек. – Ј. Радонић, Историја Срба II, 186. У ствари, дубровачка
влада нише тројици Дубровчана у Приштини да су наводно купили царину „la
gabella delli argenti di glama de Schiavonia di certi Zenovexi et uno Zudio i quali
1" anno comprata dalo "Iºurcho“, али није назначено да се ови налазе у Приштини.
Ово тумачење долази у обзир тим прије што је истог дана дубровачка влада по
слала писмо сличне садржине и у Ново Брдо... I eit. di Lev. 13, fol. 84-84, 16.VIII 1442.
* Lam. de foris 10, fol. 152, 12. III 1434.
385 д. Ковачевић, Прилог проучавању занатства у Новом Брду и око
лини, Зборник филозофског факултета књ. VIII, Споменица Михаила Динића 2,
Београд 1964, 531.
188 o. Handžić, Nekoliko vijesti o Arbanasina na Kosovu i Metohiji sredinom
XV vijeka, Šimpozijum o Skenderbegu, Priština 1969, 209. Види нап. 140.
68
 пРиштинA у сFEдњЕм Вишвку

Према томе, на основу дубровачких и турских извора, може се

установити у Приштини једанаест разних специјализованих заната,
док је њихов стваран број вјероватно био знатно већи.“
VI

Локални представник власти, као и у осталим варошима Деспо

товине, био је кефалија. Деспот Стефан Лазаревић одредио је 1402.
године приштевског кефалију Бранка да утврди међе села Коњуха.“
И послије административне реформе деспота Стефана у Приштини је
остао кефалија који се индиректно помиње и 1409. године, када је ње
гов слуга отворио на силу собу једног Дубровчанина, који је умро у
Приштини.“
Ови деспотови службеници стално су присутни у Приштини и
доцније када се учврстила турска власт. На положају кефалије смје
њују се браћа Големовићи. У једној тужби из 1436, Оливер Големовић
је означен као кефалија Приштине.“ Почетком јануара 1448, године
ту се налази Ђурађ Големовић, из народних пјесама, чувени деспотов
војвода. Он је као „officiale del signor despoto", имао да преда Скендеру
Турчину, на име дуга једног Дубровчанина, 192 дуката у присуству
кадије и свједока." Пола године доцније, дубровачка влада поново
пише својим представницима у Принштини, с налогом да новац исплате
Оливеру – Олку Големовићу, брату ранијег деспотовог официјала
Ђурђа Големовића, који није више био у Приштини.“
У Приштини је дјеловао и српски суд. Дешавало се, мимо оби
чаја, да дубровчани рјешавају своје спорове „ala rason deli sclavi".“
Мначе, о самим односима између српских власти и дубровачке насео
бине не зна се много. Када је једном приликом деспот Ђурађ нудио
Дубровчанима да у Сребреници заведе режим који је владао у При
штини, они су га, као крајње неповољан, одбили.“
У свим мјестима под турском војном контролом осјећа се њихов
снажан утицај, који је временом све више јачао. У самој Приштини од
1421. године спомиње се турски суд са кадијом.“ Његова улога и зна
* О врстама заната у Новом Брду Д. Ковачевић, Прилог проучавању за
натства у Новом Брду и околини, 529.
* м, динић, област Бранковића 16.
* Уп. м. Динић, Власти за време деспотовине, зборик Фер у Београду
X-1 (1968) 342-343.
Према жалби Милка Радељевића, Прибислав Маројевић јеј заједно са слу
roм кефалије отворио собу његовог компањона. Lett. di Lev. 5, fol. 54', 14. I 1409.
* К. Јиречек, Додатак чланку о витешким играма у средњевековној
Србији, Зборник Константина Јиречека, П, посебно изд. САН, Београд 1959, 415.
* Lett. di Lev. 13, fol. 248, 5. I 1448.
* К. Јиречек - Ј. Радонић, Историја Срба II, 331. И. Божић, Дубровник
и Турска 111, нап. 5, М. Динић, Трепча у средњем веку 5.
* Дубровчанин Мароје Грубачевић се жали да су га двојица његових су
грађана позвали „ala rason deli sclavi". Lett. di Lev. 11, fol. 241, 7. V. 1435.
* И. Божић, Дубровник и Турска 7:1.
* К. Јиречек - Ј. Радонић, историја Срба II, 330.
69
дЕСАНКА. КоВАЧЕВић-КОЈИЋ

чај долазили су до изражајау разним приликама. Кадаје 1455. године

извршен опширан катастарски попис области Вука Бранковића, заве
денје и тимар приштевског кадије.“
Дубровчани често нису бирали средства да би се одржали у овако
сложеним околностима, насталим услед српског и турског двовлашћа.
Тако је Франко Камарић „напустио веру Христову и, примивши
турску, поднио кадији у Приштини, 1421. године, тужбу против власте
лина Марина Соркочевића. Како је то касније изнијето у Дубровнику,
он је лажним свједочењем успио код кадије да му Соркочевић плати
48 литара сребра“
Када је требало да Исабег уђе у Приштину, свештеник Стјепко
Радулиновић, Никша Немањић и Богета Миловановић наредили су да
га сви чланови колоније свечано дочекају и изађу пред њега на ко
њима. За неизвршење наређења одредили су глобу од 5 перпера, и
послије доласка Исабега ту су суму насилно наплаћивали од оних који
нису изашли на дочек.“
Присуство Турака осјећало се на разне начине у свакодневном
животу Дубровчана. Чак су се неки од њих, у својим међусобним спо
ровима, обраћали турским властима, и њиховом помоћу одузимали су
имовину својим суграђанима, па су их понекад и затварали.“ Јакшу
Ратка Првановића напустио је слуга и побјегао Турцима.“ Појединци
су ступали у службу код Турака и подузимали са њима различите
послове.*
Односи између чланова дубровачке насеобине у Приштини и
турских локалних власти нису увијек били подједнако добри. У вези
са неким притужбама, у мају 1421. године, савјетовао је Сенат тргов
цима у Приштини да некога између себе пошаљу султану.“ Велике
невоље причињавао им је турски склав, који је често задржавао и оме
тао извоз сребра из Приштине.“ Када су се 1445. године дубровачки
трговци жалили деспоту Ђурђу на новог турског склава, он им није
глогао помоћи, јер за „област која је била блажене успомене господина
Вука Бранковића, његовог покојног оца” има посебне уговоре са султа
ном. Једино им је савјетовао да кријумчаре колико могу, али да пазе,
јер се иначе излажу опасности да претрпе велику штету.“
Варочито је било неугодно што Турци нису трагали за кривцем,
већ су подузимали репресалије и насилно наплаћивали дугове од првих

* H. Hadžibegić, A. Handžić, E. Kovačević Oblast Brankovića, opširni ka

tastarski popisiz 1455 godine, Capajeвo 1972, 216.
* К. Јиречек.– Ј. Радонић, Историја Срба II,330.
* И. Божић, Дубровник и Турска 80.
и Исто 80, 97.
* Lam. de foris 11, fol. 100, 24. IV 1436.
tai Lett. di Lev. 13, fol. 84, 16. VII 1442.
*? И. Божић, Дубровник и турска 32.
* Lett. di i ev. 12, fol. 17, 6. 1ПI 1436. К. Јиречек. – Ј. Радонић, Историја
Срба II, 330, 331.
* M. Динић, Област Бранковића 28.
70
 пPиштинA у срвдњЕм. ВИЈЕКу

Дубровчана на које би наишли.“ С обзиром на то да су имали власт

у рукама, било им је лако утјерати дугове. Тако је у Приштини Турчин
Џорман бацио у окове свог дужника Дубровчанина Пјерка.“ Турске
страже хапсиле су понекад по околини дубровачке трговце и везане
их доводили у затвор у Приштини.“
Тако је двојна управа, српска и турска, која је владала децени
јама у области Бранковића, нашла одраза и у локалним приликама у
Приштини. Већ се раније запазило да су сукоби са Турцима изазивали
само повремене поремећаје, али нису спречавали озбиљније напредо
вање рударских мјеста све до пред коначно турско освајање. То се
исто може рећи и за Приштину, која наставља да напредује и онда
када су у њој већ били турски службеници.

уп

Стољећа која нас одвајају од средњега вијека знатно су измије

нила тадашњи изглед Принтине. Од споменика материјалне културе
није готово ницита сачувано, тако да се о насељу може сазнати само из
писаних извора.
BIајранији опис Приштине дао је цар Јован Кантакузен када се,
1342. године, склонио код краља Стефана Душана. Према њему, При
штина је само неутврђено село, у коме је једино вриједан пажње кра
љевски двор, о коме он даје појединости, описујући његово унутрашње
уређење, распоред просторија и њихову намјену.“ До пред крај про
шлог вијека, у центру града стајали су остаци зидина названи „Милу
тинови двори”. Народ их је приписивао дворовима средњовјековних
српских владара, иако не потичу из тог доба.“
Већ у другој половини XIV вијека, свакако прије 1387. године,
подигнута је и католичка црква св. Марије. Дубровчани су је богато
даривали, и на тај начин су доприносили њеном одржавању. Према
извјештајима католичких визитатора из XVII вијека, у то вријеме се
налазила пола миље далеко од града и имала је велико гробље опасано
зидом.“
Упоредо са привредним успоном, напредовало је и развијало се
и само насеље. У првој половини XV вијека помиње се пијаца, на којој
су се налазиле дубровачке радње.“ И. Никола Дринкашевић је држао
радњу у Приштини, само што није наведено гдје се налазила.* Ста

* Када је неки Станчић побјегао из Приштине са новцем који је при

падао Турцима, они су то насилно наплатили од прве двојице Дубровчана, оду
зимајући им робу, И. Божић, Дубровник и Турска 74.
* К. Јиречек - Ј. Радонић, Историја Срба II, 331.
177 Исто 330.
128 Исто 230.
1a9 А. Урошевић, Приштина 26.
* Црква је била порушена и поново подигнута, вјероватно на истом мје
сту. E. Fermendžin, Izprave god. 1579-1671. tičuće se Crne Gore i stare Srbije. Starine
JAZU XXV, Zagreb 1892, 193, 196,198.
* Види нап. 90.
* Lett. di Lev. 9, fol. 167, 22. V. 1424.
71
 двсАнкA ковАчЕвић-колић

ниша, слуга Богете Миловановића, продавао је „nela taverna" вино сво

га господара.* Дубровчани су у Приштини имали и своје куће, које
су уређивали по свом укусу и обичају. Често није могуће установити,
за неке од тих кућа, да ли су њихово власништво или у њима само
станују.
Назив махале Митрополит, из дефтера од 1477, 1482. и 1487. го
дине, указивао би на евентуално постојање црквеног средишта, или
можда овај топоним на неки други начин стоји у вези са Митрополи
јом.“ То би могло бити тим прије што су се црквена средишта помјерала
у градска насеља упоредо са њиховим развојем и све већим значајем
у животу државе.“ Манастир Богородице, такође заведен у помену
тим дефтерима, није досад ни археолошким, ни неким другим путем
идентификовану самој Приштини.“
Још у вријеме деспота подигнуте су у Приштини неке турске
зграде. Тако изгледа да из тог времена потиче најстарија џамија
(Чарши-џамија), којој је темеље ударио султан Мурат II, а довршио
ју је султан Мехмед Освајач. Друга стара џамија — Царска џамија
– потиче из доба непосредно послије коначног пада Деспотовине, а
подигао ју је Мехмед Освајач.“
Исто тако, није лако реконструисати општу слику градског на
сеља. У најранијим досад познатим пописним дефтерима за област
Бранковића, из 1455. године, само мјесто Приштина није заведено“
те нам тако недостају важни подаци о насељу како су га Турци зате
кли. Ову празнину у великој мјери испуњавају два нешто познија су
марна пописа вучитрнског санџака из 1477. и 1487. године.“ Исто тако
необјављени сумарни дефтер области Бранковића из 1482/83. године
даје готово идентичне податке.“
Према дефтеру из 1477. године,заведен је слиједећи:
* У току ноћи Налко, син Петра Братосалића, провалио је у гостионицу
и ударио Станишу. Lam. de foris 12, 72, 2. VIII 1438.
и А. Нandžić, Nekoliko vijesti o Arbanasima 209. види нап. 140.
* С. Ћирковић, Православна црква у средњевековној српској држави,
Српска православна црква, 50.
* В. Петковић, преглед црквених споменика кроз повесницу српског на
рода, посебно издање САН, Београд 1950, 267.
* К. Јиречек - Ј. Радонић, Историја Срба II, 331. Како се ове џамије,
као и остаци зидина, названи „Милутинови двори", налазе у данашњем центру,
постоји мишљење да је ту и кроз цијели турски период био средишњи дио града.
А. Урошевић, Приштина 17,26.
* н. Šabanović, Krajište Isa-Bega Ishakovića, zbirni katastarski popis iz
1455. godine, Sarajevo 1964. Oblast Brankovića, opširni katastarski popis iz 1455.
* A. Handžić, Nekoliko vijesti o Arbanasima 208-209.
* За наведене податке дугујем посебну захвалност проф. Н. Филиповићу.

72
 пPиштинA у сввдњем вилвку

Попис махала у Приштини

Назив махале Број кућа Неожењени Удовице

Митрополит 48 т 14
Кочановићи (Кућановићи)
звана Кочанико 64 16 14
Појасар 55 12 10
Поточишће 40 11 6
Штитар 30 4 3
Врљичко 56 т 10

Косиpић 25 4 5
Лукар 28 3 2
Латинар 5 __ --

Поред тога, уведен је и манастир Богородице, са једном кућом

и једним хаса-млином.
Према горњем прегледу, у Приштини је било девет махала на
званих, као што је то било уобичајено, по сједиштима извјесних
црквених органа, по именима њихових оснивача, по појединим зана
тима итд.
У коначној рекапитулацији становништва убиљежено је 329 до
маћинстава, 64 удовичке куће и 33 неожењена, што се не слаже са из
носима добијеним збрајањем појединачних података. Није познато
заштоје писар овако поступио.“
Према подацима заведеним у коначном износу излази да је у
Приштини било, заједно са удовичким кућама, 393 домаћинства и 33
неожењена. Како се овде ради само о пореским јединицама, само на
сеље је морало бити још и веће.
Слика. Приштине коју нам дају дефтери, у основним линијама,
одговара стању прије доласка Турака. Свакако да је смјена власти
довела и до одређених промјена у броју становника. Тако је, на при
мјер, у Приштини било настањено неупоредиво више Дубровчана него
пишто то изгледа по броју кућа заведених у дефтерима.
Примјер махале Поточишће показује како се град развијао. По
тициште — стара српска ријеч за тркалиште — гдје је на Божић 1435.
године избила позната туча између Дубровчана, описано је као пољана
изван града, окружена малим бројем кровињара.“ Међутим, према
поменутим дефтерима, на том мјесту је у међувремену израсла исто
имена махала са 40 домаћинстава и 11 неожењених.
У близини Новог Брда, Јањева и Трепче, а на правцу важних
путева, Приштина постаје, у првој половини XV вијека, значајан при
вредни центар српске државе. На истим основама као Приштина, само
са мањим интензитетом, развијају се и Смедерево, подграђа Зворника
и Високог и трг Прача.“ Дакле, успон приштине јеу складу са кара
* A. Handžić, Nekoliko vijesti o Arbanasima 209.
* К. Јиречек, Витешке игре 413.
* D. Kovačević-Kojić, Uloga rudarstva 259-263.
73
ABCAHKA KOBA‘iEBPlfi-KOIHB

ктеристичном појавом да и она мјеста у српској и босанској држави

која нису имала сопствену рударску производњу нагло напредују, уко
лико се у њима трговало племенитим металом.
Десант КОВАЧЕВИ'Њ — KOJI/IB

Résumé

PRIŠTINA AU MOYEN AGE

Cet article représente l’essai afin d'étudier le passé de Priština
au Moyen Age et surtout sur la base des nouveaux documents des Archives
de Dubrovnik.
Priština était une des résidences royales des Nemanjié et un des
lieux principaux de Vuk Branković.
Déjà dans la deuxième moitié du XIV” siècle, à Priština existaient
les marchands ragusains. Par le temps se forme la colonie ragusaine
(1414—1453). laquelle comptait 1.413 membres. Depuis 1422 se trouvait
régulièrement à Priština plus d'une centaine de Ragusains par an, en 1437
ils étaient 208, et même 218 en 1438.
L'occupation principale des Ragusains à Priština était le commerce
de l‘argent. Ces derniers entretenaient des relations commerciales avec les
mines Novo Brdo, Janjevo, Trepča, ensuite Vučitrn, Smederevo et autres
centres économiques. Parmi eux il y avait également des artisans surtout
des marchands d’orfèvres, alors que les artisans locaux étaient moins
connus.
Dans la première moitié du XV" siècle régnait un double gouver
nement, Le représentant du gouvernement serbe était le kćfalija, et du
turque le cadi. La ville avait la place du marché, boutiques ragusa‘mes,
taverne. De la deuxième moitié du XIVE siècle on mentionne l’église
catholique Sainte-Marie. D’après les registres turques de 1477, 1482, 1487,
il y avait 8 quartiers à Priština.
Bien qu‘elle n’avait pas sa propre production minière, Priština
devient un marché très important d’argent. Celle-ci avait même sa mesure
ëocale (Pondus de Priština) et c’est là même que le raffinage de l’argent se
aisait.
Dans la proximité des mines Novo Brdo, Janjevo et Trepča et au
carrefour des principales routes, Priština devient dans la première moitié
du XV" siècle un des centres le plus développé de l‘état serbe.

74
 IИСЛАМИЗАЦИЈА У МАКЕДОНИЈИ У XV И XVI ВЕКУ
Наше излагање у вези са исламизацијом у Македонији заснива
се искључиво на османској архивској документацији из ХV и XVI века.
То су тзв. опширни пописни дефтери (Tahrir defterleri), чији се ориги
нали чувају у архиву Председништва владе (Basbakanlik Arsvi)Турске
у Инстанбулу, као и у Главој катастарској управи (Tapu ve Kadastro
genel Müdtirligi) у Анкари.
У историји је, углавном, познато да је за време владавине сул
тана Мурата II (1421-1451) отпочео процес увођења тимарско-спахиј
ског феудалног система у свим дотле освојеним територијама на Бал
кану. Уведене су три категорије феудалних лена, почев од тимара, као
најниже категорије, са годишњим приходом максимум до 19.999 акчи,
и зеамета, као друге категорије, са годишњим приходом до 99.999 акчи
и хасова, као највише категорије, са приходом од 100.000 до преко јед
ног милиона акчи.“
Додељивање хасова и зеамета од стране султана, а тимара у
неким случајевима и од стране беглербега, у тесној је вези са свим на
сељеним местима и њиховим становништвом, односно скоро са свим
оним што се производило било по варошима или селима, укључивши
ту и разне друге порезе и таксе, које су, према тада постојећим пропи
сима, припадале непосредним феудалним господарима.
Споменути опширни пописни дефтери — њих неки називају ка
тастарским дефтерима или књигама — датирају од владавине султана
Мурата II и обухватају, по правилу, пописе појединих санџака односно
свих административно-територијалних јединица у склопу санџака, зва
них „нахије”.“
". Тачно разграничење ових трију категорија феудалних лена и одређива
ње годишњег износа прихода израженог у новцу, као и обавезе притeжавалаца
феудалних лена у вези са учешћем у војним походима, и вођење са собом џебе
лија, гулама као и набавка разних оклоша, великих и малих шатора и сл. све је
то тачно прецизирано за време владавине султана Сулејмана законодавца
1520-1566). У току ХV века из пописних дефтера јасно се види да називи феудал
них лена нису били зависни од висине годишњих прихода јер се сусрећу, на
пример, хасови са приходима испод 100.000 акчи годишње. такође се сусрећу
и поједини зеамети са приходом испод 20.000 акчи.
* У пописним дефтерима из хv века за најмање административно-тери
горијалне јединице, које су касније познате искључиво као „нахије“ врло се че
сто употребљава назив „вилајет", а има и таквих случаја да се у једном истом
пописном дефтеру, па чак и за једну исту нахију, на једном месту употреби на
зив „вилајет“, а на другом „нахија".
75
м. СокоAOCKИ

Ти пописни дефтери садрже најпре имена непосредних феудал

них господара, почев од султана или падишаха, великих везира, бе
глербегова и других високих државних и војних функционера, који
су држали хасове; затим имена оних који су имали зеамете и најзад
имена спахија-тимариота као држалаца тимата. Уз име и презиме не
посредног феудалног господара у ХV веку најчешће су регистриране и
њихове војне обавезе, у смислу њиховог активног учешћа у ратним по
ходима и шта све треба да понесу собом у зависности од висине њихо
вих годишњих прихода од притeжаваног лена.“ После тога следи реги
страција насељених места, која су укључена у само феудално лено,
као и попиe свих старешина домаћинстава, удовица и неожењених а
способних за рад, званих муџереди. Код старешина домаћинстава, као
и код неожењених, уз име стоји и презиме, а то је очево име. После тог
пописа следи попис свих обавеза према непосредном феудалном госпо
дару, почев од ушура (десетак) разних пољопривредних и других про
извода, од новчане ренте од разних пореза и такси, које су, према тада
постојећим законским прописима, припадале непосредном феудалном
господару. На крају сваког насељеног места сумира се укупан број
домаћинстава (hane)“ удовица (bive) и неожењених (mücerred), као и
укупан износ свих обавеза становништва тог насељеного места изра
жен у новцу.
Приликом пописа или регистровања муслимана, било по варо
шима или по селима, уколико је био у питању конвертит или ислами
зирани хришћанин, тј. немуслиман, код таквих особа пређашње
хришћанско име је замењено муслиманским, а што се тиче презимена,
у највећем броју случајева стављано је „Вin Abdullah” (син роба бо
жјег). У ХV веку, а нешто ређе и у ХVI, код неких од исламизираних
хришћана задржано је хришћанско презиме, тј. хришћанско очево име,
на пример, asan Veled-i Kosta или Ибрахим Димитри итд.
Говорећи о исламизацији у Македонији, ми ћемо се задржати
искључиво на исламизирању хришћана на самом терену, тј. по варо
шима и селима у целој Македонији. Позната је ствар да у исламизи
ране спадају и јањичари, затим тзв. ослобођени робови, тј. робови који
су прешли у ислам и касније од стране њихових господара проглашени
„слободним”. Ових има прилично по варошима Македоније уписаних
као „atik” или „azade”. У конвертите спада и приличан број спахија

* У пописним дефтерима из ХVI века војне обавезе притeжавалаца феу

далних лена нису регистроване. У вези са овим војним обавезама ми смо вршили
проверавање тих нодатака из пописних дефтера ХV века са оним што је било
предвиђено у законским прописима из каснијег времена и установили смо да ти
impormacy из ХVI века нису били примењивани у ХV веку.
* Хане (Hane). Основно значење ове персијске речи јесте — кућа. У осман
ско-турским документима, и то у спширним пописним дефтерима, реч „hane” ce
употребљава за означавање броја брачних заједница или бракова у једном на
сељеном месту, преко уписаног брачног старешине. У другим случајевима, осо
бито кад су у питању документи у вези са разним порезима, као што су, на при
мер: авариз, нузул „харач и др. реч „hane” представља основну пореску јединицу,
тако да су у неким случајевима више брачних заједница сачињавале једно ава
ријско хане.

76
 ислAмизАцилА у мAквдонији у хw и хvш ввк,

–тимаријота из редова хришћана, који су држали тимаре. На пример,

у неким областима Македоније, затим на Косову и у Албанији, у току
ХV века, негде до око 1470. године, њихов је број био прилично вели
ки. У неким случајевима од 30-50%, спахија на овим теренима су били
из редова хришћана, да би се, на пример, после 1480. године свели само
на 2-3% у читавим нахијама.
За ХV век ми смо консултовали опширне пописне дефтере за
следеће нахије: скопску, тетовску, кичевску, прилепску, велешку, би
тољску, леринску, костурску, Горни Дебар, Долни Дебар, Реку, серску,
демирхисарску, новрокопску, Зихну и Свету Гору“ укупно за 16 нахи
ја. За неке од ових нахија ми смо располагали са по неколико пописних
дефтера из ХV века. Тако, на пример, за скопску, тетовску и велешку
нахију имали смо по 3 дефтера. За кичевску, прилепску, битољску и
новрокопску имали смо на расположењу по два дефтера из ХV века, а
за остале нахије по један пописни дефтер,
За ХVI векрасполажемо пописним дефтерима за целу Македонију,
изузев неколико нахија.
Пратећи исламизацију у Македонији у ХV веку преко података
из опширних пописних дефтера, тј. преко презимена регистрованих
муслимана по варошима и селима, дошли смо до констатације да је тај
процес, или, боље рећи, да је та појава као таква све до око 1480. године
веома ретка и безначајна, како у варошима тако и по селима. На при
мер, према подацима из опширног пописног дефтера бр. 3 из 1465.
године, у коме су обухваћени пописи серске, демирхисарске, новрокоп
ске нахије, затим нахије Зихна и Свете горе,“ само у варошима прве
четири нахије регистровано је укупно 629 муслимана, међу којима се
среће само један конвертит. По селима свих ових пет нахија је реги
тровано 344 муслимана, од којих су 8 конвертити.
Из истог је периода, тј. из 1467. године, опширни пописни дефтер
бр. 508, у коме су обухваћени пописи за нахије: Горњи Дебар, Долни

* У пописним дефтерима ове нахије су заведене како следи: – за скопску

(Nahiye-i Usküp), за тетовску (Nahiye-i Kalkandelen), за кичевску (Nahiye-1 кir
cova) за прилепску (Nahiye-i Pirilepe), за велешку (Nahiye-i Kaprilu), за битољску
(Nahiye-i Manastir), за леринску (Nahiye-i Filorina), за костурску (Nahiye-i Ko
stirye), за Горњи Дебар (Nahiye-i Yokari Debre), за Доњи дебар (Nahiye-i Asagi
IDebre), за Реку. Nahiye-i Reka), за серску. Nahiye-i Siruz), за демирхисарску
(Nahiye-i Timur Hisar), за Зихну (Nahiye-in Zihne) и за Свету гору (Nahiye-i
Kesislik).
" Tahir Defteri Na 3 1464/5. У овом опширном пописном дефтеру у почетку
и на крају обухваћени су следећи вилајети:
1. вилајет Демир Хисар
| вилајет Серез
... вилајет Света Гора

}. . вилајет Зихна
„... вилајет Неврокоп
i. вилајет Острово
м. соколоски

Дебар и Река“. У овим трима нахијама односно вилајетима у то време

је било укупно 139 насељених места. Међутим, у свим тим насељима
нема ниједног регистрованог муслимана, изузев спахија-тимариота. У
овим истим нахијама видећемо да ће ситуација у другој половини XVI
века бити сасвим измењена у прилог муслимана, и то, углавном, као
последица исламизације хришћана.
За скопску, тетовску, кичевску, велешку, прилепску, мариовску
и битољску нахију располажемо опширним пописним дефтером бр. 4
из 1467/8, а за костурску нахију дефтером бр. 237 из око 1445. године.“
У свим овим нахијама, како по варошима, тако и по селима, број кон
вертита у то време је минималан, тако да се у самим варошима креће
од 0–4. Тако, на пример: у Велесу и Костуру међу муслиманима нема
ниједног конвертита; у Прилепу и Кичеву има само по једног; у Скопју
и Тетову има по 3 конвертита, а у Битољу 4. Иначе, у свима горенаве
деним варошима регистровано је укупно 1088 муслимана, од којих су
свега 12 конвертити.
Ево неких података за стање по селима тих нахија. У скопској
нахији по селима је регистровано укупно 229 муслимана, од којих су
14. конвертити; у битољској нахији по селима су регистрована 93 му
слимана, од којих су 5. конвертити; у велешкој нахији од 137 муслима
на њих 6 су конвертити; у прилепској нахији од 67 муслимана нема
ниједног конвертита; у целој кичевској нахији по селима има само је
дан муслиман у селу Градешница, и он је конвертит; у тетовској на
хији по селима је регистровано 9 муслимана; међутим, њихова прези
мена нису регистрована те не знамо да ли међу њима има исламизира
них. У костурској нахији око 1445. године по селима нема уопште
ниједног регистрираног муслимана.

* Овај опширни пописни дефтер у Архиву Председништва владе Ваsba

ikanik Arsivi) у истанбулу се води под Маliye No. 508. поред нахија горњи де
бар, Доњи дебар и Река у овом дефтеру су и пописи нахија тј. вилајета — Долго
Брдо од нагиниране стране 86-105; затим Черменица од стр. 124-144, Мат од стр.
146-161. У продужетку почев од стране 164-176 има пописа појединих насељених
места у вилајетима: Орака, Димитри Ђониме, Акче Хисар, Курбино и Бенде, које
се налазе у Албанији. У почетку овај дефтер је прилично оштећен. Почиње по
нисом хасова санџак-бега (Mir-i liva), чије се име не наводи нити пак стоји о ком
санџаку је реч. У сваком случају у питању је охридски санџак-бег. Прво насе
љено место којим почиње попис хасова јесте село Раховник из вилајета Горњи
Дебар. У XVII веку ово ће село добити назив Дебар. У хасове санџак-бега су
била укључена села из вилајета Долго Брдо (пет на броју); из вилајета чермени
на — два села; из вилајета Мат — седам села; из вилајета Орака – 8; вилајета
Димитри Ђониме - 18; из вилајета Курбино – 11; из вилајета. Акче Хисар — 5
и из вилајета Бенде два села. Укупни годишњи приход од свих насељених места
у склопу хасова санџак-бега износи 46.567 акчи.
* пописни дефтер број 4 из 1476/8. је преведен на македонски језик и пу
бликован од Архива Македоније под насловом: — Турски документи за истори
јате на македонскиот народ. – Опширен пописен дефтер Ni 4 1467-1468). —
Скопје, 1971. Пописни дефтер број 237 за Костурски и Велешки вилајет као и за
вилајет Колоњу заједно са опширним пописним дефтером бр. 933 и 988 за Би
тољски вилајет, као и са пописним дефтером из 1481. године за леринску нахију,
извученог из опширног пописног дефтера број 16, преведени су на македонски
и објављени такође од Архива Македоније као том II, опширних пописних деф
тера ХV века, Скопље, 1973 г.

78
 исААмизAцијА у МАКЕДОНиши у хw и хvш веку.

У нешто појачаној форми исламизација се јавља око 1481. годи

не. Тако, на пример, у пописном дефтеру број 16 из 1481. године од
укупно 398 регистрираних муслимана у Битољу њих 8 су конвертити.
У Велесу од 33 уписана муслимана њих 4 су конвертити, а по селима
велешке нахије је регистровано 137 муслимана, од којих су 27 конвер
тити. У Прилепу у то време је уписано 195 муслимана, од којих су 12
конвертити, а по селима прилепске нахије је регистровано 126 мусли
мана, од којих су само 2 исламизирана. У Кичеву од 45 регистрираних
муслимана њих 12 су конвертити, а по селима одукупно 12 регистри
раних муслимана њих 8 су исламизирани. У овом истом пописном
дефтеру је обухваћена и леринска нахија. У самој вароши Лерину од
укупно 40 муслимана у 1481. години њих 7 су конвертити, а по селима
леринске нахије је уписано 480 муслимана, од којих је 71 ислами
зиран.“
Из ових података, у вези са исламизацијом у Македонији у ХV
веку, произлази да је она све до око 1470. године била као појава
веома ретка и безначајна а да се у 1481. години јавља у нешто јачој
форми.
Пратећи развојни пут састава становништва у Македонији у
току ХV и XVI века констатовали смо да је у варошима Скопљу, Би
тољу и Серезу муслимански елемент преовладао над хришћанским
још у току ХV века, као последица или резултат масовне колонизације
муслиманског елемента, с обзиром на то да су ти градови од изванре
дно великог стратешког и економског значаја за тадашњу експанзивну
отоманску империју, која је усмерила своја даља освајања не само на
Балкану већ и на север и северозапад. У овим варошима Османлије су
предузеле све мере за учвршћивање власти и стварање свих преду
слова и услова за њихове освајачке циљеве, у првом реду на Балкану.
Тако, на пример, у Скопљу, према попису из 1454./5. године,“ број му
слиманских домаћинстава износи 516, а хришћанских 339. Другим
речима, муслиманска домаћинства су већа од хришћанских за 177. У
Битољу, према попису из 1468. године (дефтер број 933 и 988), број
муслиманских домаћинстава је 295, а хришћанских 175, а у Серезу у
1478. години је регистровано 538 муслиманских и 346 хришћанских.“
Један од градова у Македонији у коме је у току друге половине XV
века спроведена масовна колонизација муслимана јесте Солун. Док је
у последњој деценији XIV века цела Македонија била покорена од
Турака-Османлија, град Солун је пао у њихове руке отприлике после
40 година, тј. у 1430. години. Према подацима једног пописног дефтера
из 1478. године у Солуну је било регистровано 837 муслиманских до
*Tahrir defteri Na 16 из 1481, године у коме су обухваћени пописи: —
скопске, велешке, кичевске, прилепске, битољске и леринске нахије.
* опширни пописни дефтер из 1453/4, који се води у истанбулу под
IMaliye No. 12 у коме је обухваћен Скопски и Тетовски вилајет, као и неки вила
јети и нахије у Космету. Попис Скопског и Тетовског вилајета је преведен на
лакедонски језик и заједно са вилајетима: Горњи Дебар, Доњи Дебар, Река, Долго
Брдо и Чeмeрница (из пописног дефтера Maliye 508) изаћи ће као том III у изда
њу Архива Македоније у току 1975. године.
* Tahrir defter; Ni 7 из 1478. године.
79
M. COROMOCKИ

маћинстава, а хришћанских 1279.“ Међутим, првих деценија ХVI века

већ преовлађује муслимански елемент, а у другој половини XVI века
и конкретно у 1568/9. години муслимански елемент је два пута број
нији, јер је те године регистровано 1212 муслиманских старешина
домаћинстава, док број хришћанских износи свега 504. Управо у ово
време у Солуну преовлађује јеврејски елемент, јер је њихов број већи
од збира муслиманских и хришћанских домаћинстава и износи 2943.“
У околним селима ових градова и, конкретно, у скопској, серској,
битољској, затим у велешкој и прилепској нахији, у најстаријим по
писним дефтерима ХV века јавља се известан број чисто муслиманских
односно турских насеља, очигледно формираних колонизацијом пре
сељених муслимана. У већини случајева становници ових насеља или
села су ангажовани да извршавају разне војничке или полувојничке
дужности. У некима од њих насељени су и Јуруци, особито у при
лепској, битољској и скопској нахији. Иначе, масовна колонизација
Јурука спроводи се у првим деценијама ХVI века највећим делом у
источној и јужној Македонији, када су створени, тј. организовани, и
посебни јуручки санџаци у Македонији, као што су били овчепољски
и солунски јуручки санџак.
Пратећи развој или кретање становништва по градовима у ХV
и у ХVI веку, констатовали смо да је муслимански елеменат у
сталном порасту. Што се тиче хришћанског елемента, известан пораст
је, углавном,у току ХV века, а само у неким градовима јавља се изве
стан пораст или стагнација и у току ХVI века, док у огромном броју
градова хришћански елемент јеу сталном опадању.“ Кад смо конста
* Tahrir defteri No. 7 из 1478. године, попис солуна почиње од 524 стра
нице. Муслимани су расподељени у 27 махала. Према сумирању пописивача у
дефтеру стоји да је било 837 муслиманских домаћинстава и 88 неожењених, док
по нашем сумирању према самом попису произлази да их је било 848 домаћин
става и 80 неожењених. Што се тиче хришћанског становништва, оно је било
насељено у 10 махала и према нашем сумирању било их је 998 домаћинстава, 281
удовица и 43 неожењена. Пописивач је сумирао 1047 домаћинстава (hane) и 282
удовице, док неожењене није показао посебно, тј. изгледа да их је сумирао за
једно са оним под „hane".
* Defter-i mufassal liva-i selanik, – Cild el – evvel, No. 188 из 1569. године.
Овај се дефтер чува у Главној катастарској управи у Анкари (Тарu ve Kadastro
genel Müdtirlišu). Муслимани су насељени у 43 махала. Поред 1212 муслиманских
домаћинстава има и 312 неожењених. Од укупног броја регистрираних муслима
на има 468 исламизираних хришћана. Број хришћанских домаћинстава или бра
чних заједница износи 504, а број неожењених 962, насељених у 14 махала, што
се тиче Јевреја, број њихових домаћинстава износи 2943, а број неожењених
2274, расподељених у 24 цемата (скупине, групе). Ево неких веома интересантних
назива јеврејских џемата. — Јемат испанија, џсмат цицилијан, Џемат таљан,
IJeмaт отранли, Џемат Стара Каталанија, Џемат Арагон, џемат стара цицилија,
Llewar Гортукал итд. У ово време у Солуну је регистровано још 54 циганска до
маћинства и 33 неожењена, дакле, може се слободно рећи да је солун 1568/9.
године био фактички град Јевреја. У ово време овај град са још 57 околних села
* склопу султанских
је био у Опширније
види ухасова.
чланку Методија Соколоског, – Paавојниот тат на
некои градови во Македонија во хv и хvш век. – истовил А. (Списание на со
јузот на историските друштва на СРм), Скопје, VII, 1971, број 1, стр. 33-66; као
и у чланку истог аутора: – Osvrt na sastav stanovništva zapadne Makedonije u xv
i XVI veku, Jugoslovenski istorijski časopis (JIĆ), 1970, бр. 1-2, стр. 9-31.
80
 ислАМИЗАЦИЈА У МАКЕДонили у ХV и хvш вЕКУ

товали ову чињеницу, поставило се питање откуда то да је у тим гра

довима број муслимана у сталном порасту а број хришћана у опадању?
када смо отпочели да следимо исламизацију, особито у току ХVI века
када узима широке размере, тек онда намје било јасно зашто је хриш
ћански елемент био у сталном опадању, а муслимански, напротив, у
порасту. Тај и такав развој кретања градског становништва довео је
до тога да у другој половини XVI века муслимански елемент преовла
ђује над хришћанским поред већ споменута три града (Скопље, Серез
и Битољ) још и у 13 других, углавном, већих градова на терену Маке
доније; на пример: Струмица са односом муслиманског и хришћанског
елемента 442:250 домаћинстава, Штип 449:279, Куманово 52:21, Тетово
334:133, Лерин 213:14, Солун 1212:504, 11еврокоп 311:186, Драма 205:116,
Кавала 113:45, Охрид270259. Јенице Вардар 49324, Кичево 80:42, Де
бар 167:158. Од већих градова у Македонији једино у Велесу и При
лепу у току ХVI века није преовладао муслимански елемент.
Огромни пораст муслимана довео је до тога да су градови у
Македонији, као, уосталом, и градови огромног дела Балканског полу
острва, променили своју физиономију, добивши све оне елементе који
су типични за исламске градове подизањем многобројних џамија,
минарета, медреса, хамама, безистана, кервансараја, месџида, итд.).
За ХVI век располажемо веома богатом архивском документа
цијом скоро за целу Македонију, те ћемо покушати у најсажетијој
форми да прикажемо исламизацију по варошима и по селима у Ма
кедонији.
Према подацима пописног дефтера број 170 од 1519. године за
Ћустендилски Санџак у варошима: Штип, Струмица, Петрич, Мелник
и Кратово регистрирано је укупно 699 муслиманских старешина дома
ћинстава, од којих су 168 исламизирани, што значи да је сваки четврти
муслиман, тј. муслиманско домаћинство у просеку исламизирано.
ВИначе, ако се узме појединачно, видећемо да је у граду Петричу сваки
трећи регистрирани муслиман конвертит.“
У пописном дефтеру број 149 од 1528. године обухваћене су
следеће нахије: — скопска, тетовска, кичевска, велешка, прилепска и
битољска. Само у варошима ових 6 нахија је регистровано укупно 1684
муслиманска домаћинства, од којих су 355 исламизирани, што значи да
је и у овим градовима у 1528. години свако четврто или пето мусли
канско домаћинство исламизирано. Највећи број исламизираних су
среће се у Скопљу и Тетову, где је сваки трећи или четврти муслиман
исламизиран.“ У пописном дефтеру број 424 из 1530. године у градо
вима — Костур, Бер, Јениџе Вардар и Серфице уписано је 836 мусли

* Опширни пописни дефтер Маliye N 170 из 1519, године за Ћустендил

ски санџак. Дефтер се чува у Архиву председништва владе (Basbakanlik Arsivi)
републике Турске у истанбулу.
* Овај опширни дефтер се чува такође у Архиву Председништва владе
Републике Турске. Међутим исти је веома оштећен од влаге и немогуће је кори
стити податке у целини за све нахије и сва села. Из тих разлога ми смо извукли
податке само за вароши као седишта нахија.

81
IM. COKOАОСКИ

мана, од којих су 226 исламизирани, или, у просеку, сваки четврти од

муслимана је конвертит.
У свих 10 градова има укупно 3007 домаћинстава, од којих је
581. конвертит.
Према једном попису из 15445. године у градовима: Скопље,
Тетово, Кичево, Велес, Прилеп и Битољ уписано је укупно 1846 старе
шина муслиманских домаћинстава, од којих 599 су исламизирани, што
значи да је у просеку сваки трећи од муслимана конвертит. Узевши
посебно у граду Кичеву, сваки други муслиман је конвертит, јер је
укупно регистровано 50 муслимана, од којих су 25 исламизирани. По
селима ових 6 нахија у 15445. години је укупно уписано 2496 мусли
манских домаћинстава, од којих је 341 исламизиран. По селима највише
исламизираних има у тетовској нахији, где је, од укупно 210 мусли
манских домаћинстава, њих 50 исламизираних, односно сваки четврти.
Затим следи скопска нахија, где је по селима регистровано 856 мусли
мана, од којих је 163исламизирано, или сваки пети.“
А сада да видимо какво је стање са исламизацијом у Македонији
у другој половини XVI века. Пописни дефтери којима располажемо
датирају из 1568/9,15702 и из 1583. године.
Из 15689. године односе се на пописе нахија у Македонији које
су у току ХV века биле у склопу Паша Санџака, а то су:
1. скопска 9. Јенице Вардарска“
2. тетовска 10. Серфиџе
3. кичевска 11. солунска“
4. прилепска“ 12. демирхисарска
5. битољска 13. неврокопска
6. леринска“ 14. серска
7. костурска“ 15. Драма
8. берска 16. Кавала:

17. Види Tahrir Defteri N. 232 од 1545. године који се чува у Архиву Пред
седништва владе у Истанбулу,
* У 1569. години скопска, тетовска, кичевска и прилепска нахија биле су
у склопу Скопског санџака. Пописи су обухваћени у онширном пописном дефтеру
MR 190 за Скопски санџак (Defter-i mufassal Liva-i. Uskup), који се чува у главној
катастарској управи у Анкари.
* попис за битољску и леринску нахију је обухваћен у опширном попи
сном дефтеру М 132 од 1569, који се чува у Главној катастарској управи у Анкари,
* попис за костурску нахију, као и за нахију Серфице, налази се у опшир
ном пописном дефтеру М8, 479, који се чувау Анкари.
* опширни пописни дефтер број 191 (Defter-i rmufassal Liva-i. Selanik —
Cild es = sani) из 1569. године који се чува у Главној катастарској управи у Ан
кари. У овом пописном дефтеру су обухваћене нахије: — Јениџе Вардар и Бер
(Кароферија).
* Опширни пописни дефтер Мк. 186 за Солунски санџак, свеска 1, из 1569.
roдине. У овом дефтеру су пописи солунске нахије, нахије Сидерокапсе, Келеме
рија и демирхисарске (Defter-i mufassal liva-i. Selanik – cild el – evvel). Ориги
нал се чува у Анкари.
* Defter-i mufassal liva-i Drama, – Na 194. Опширни пописни дефтер за
Санџак Драма, у коме су обухваћени пописи нахија: — Драме, Кавале, Сереза
и Неврокопа. Оригинал се чува у Главној катастарској управи у Анкари.
82
 исААмизАцилА у МАКЕДОНИЈИ у ху и хvш вЕку

Око 1560. године из склопа Паша Санџака су формирана два нова

санџака: — Скопски и Солунски, у чијем су саставу биле околне
нахије.“
У пописним дефтерима из 1570/2. године обухваћене су оне на
хије из Македоније које су биле у саставу Ћустендилског санџака, а
то су: — штипска, струмичка, петричка (Мелничка фали), дојранска,
Конче, Бојмија (са градом Валандово), малешевска (са градом Берово),
кочанска, тиквешка, кратовска и кумановска (свега 11).*
У опширном пописном дефтеру из 1583. године обухваћене су
оне нахије које су биле у саставу Охридског санџака, укупни број
износи 22, а само из Македоније су следећих7 нахија.
1. охридска 5. Доњи Дебар
2. преспанска 6. Жупа
3. дебарца 7. Рекава.
4. Горњи Дебар

Одавде произилази да смо проследили исламизацију у интервалу из

међу 1568. и 1583. године у34 нахије у Македонији. Другим речима, у
целој Македонији, изузев свега неколико нахија, на пример: велешку
(за коју располажемо подацима из 1545), мелничку у Пиринској Маке
донији,будући да је ова нахијабила у четвртој свесци пописа Ћустен
дилског санџака заједно са вакуфима, а ми нисмо пронашли ту свеску.
Затим, немамо податке за нахију Хрупишта у Егејској Македонији, као
и за нахију Зихна у југоисточној Македонији.
У нашем даљем излагању ми ћемо говорити посебно о ислами
зацији према пописним дефтерима почев са оним из 1568/9. године, то
ће рећи, са нахијама скопског, Солунског, Паша Санџака; и Санџака
Драме; затим према пописним дефтерима из 1570/2. године, тј. са на
хијама Ћустендилског санџака и најзадо исламизацији према пописним
дефтерима из 1583. године за нахије у склопу Охридског санџака, да
бисмо на крају сумирали резултате и извукли неке констатације.
Као што смо већ нагласили,у опширним пописним дефтерима из
1568/9. године обухваћени су пописи 16 нахија. Све ове нахије су имале
и своје градске центре или седишта, па ћемо најпре приказати стање
исламизације по варошима, затим по селима и на крају ћемо то
сумирати.

* У склопу Скопског санџака биле су: скопска, тетовска, кичевска и при

лепска нахија, а у склопу Солунског санџака биле су солунска нахија, као и на
хије Сидерокапсо, Келемерија, Демир Хисар, Јенице вардар и Бер.
* Defter-i mufasal liva-i Küstendil. Опширни пописни дефтер Ђустен
дилског санџака из 1570. године. Попис садржи 4 свеске које су заведене у Ан
кари под бр. 85, 88 89. и 90. Фале нам подаци из свеске под бр. 89, у којој је
обухваћена мелничка нахија, као и вакуфска имања у Тустендилском санџаку.
* Defter-i mufassal liva-i Ohri. – Cild el evvel, No. 25. Опширни пописни
дефтер за Охридски санџак, — свеска I, бр. 25 из 1583. године који се чува у гла
ној катастарској управи у Анкари. Попис Охридског санџака је дат у две свеске.
Ми располажемо само микрофилмом прве свеске.
83
м. Соколоски

У свих 16 градова у 1568/9. години било је укупно 6927 мусли

манских домаћинстава, од којих су 2652 било конвертита или исла
мизирана хришћана, односно, немуслимана, што значи да је у просеку
сваки трећи муслиман у овим варошима био конвертит.“ По селима
тих истих 16 нахија регистровано је укупно 13.357 муслиманских дома
ћинстава,управо старешина домаћинстава, од којих је 1808. конвертита
или сваки шести или седми муслиман у селима тих нахија је конвертит.
Ако будемо сумирали регистриране муслимане по градовима и селима,
видећемо да је њихов укупан број 20.274 домаћинства, од којих су4460
конвертити, или у просеку сваки четврти односно пети.
Ево неких градова где је исламизација у 1568/9. години била
најјача. У Скопљу је регистровано укупно 1551 муслиманско домаћин
ство, од којих су 701 конвертити; у Тетову (Калканделен) од 330
муслиманских домаћинстава њих 184 су конвертити;у Прилепу од 282
њих 126 су конвертити, у Битољу од 608 њих248 су исламизирани, у
Солуну од 1212 њих 468 су конвертити, у Серезу од 824 њих 318 су
конвертити итд. Само по селима највећи је број конвертита у невро
копској нахији, где је од укупно регистрираних 1725 њих 422
конвертита; у тетовској нахији само по селима је регистровано 384
муслиманска домаћинства, од којих су 107 конвертити итд. Пада у очи
да је,на пример, по селимау леринској нахији, као и у нахији Серфиџе,
број исламизираних у упоређењу са укупним бројем регистрованих
муслиманских домаћинстава минималан или безначајан. Та појава
долази отуда што је у 1568/9. години, на пример, по селима или њихо
вим синорима у леринској нахији насељено око 900 јурука, што
представља трећину од укупног броја регистрираних муслимана,чији
број износи 2761, од којих 2188 старешина домаћинстава и 573 неоже
њена (муџереда). Број конвертита по селима леринске нахије износи
свега 179. У нахији Серфиџе у 1568/9. години је регистровано укупно
1506 муслимана, од којих 1191 домаћинство и 315 неожењених. Од
укупног броја муслимана 1180 су јуруци, што представља више од 2/3
од укупног броја муслимана. Број конвертита по селима нахије Сер
фиџе износи свега 67.
Следећи појаву јурука на терену Македоније, на основу пописних
дефтера ХV и XVI века, констатовали смо да их је у другој половини
ХVI века било у 19 нахија укупно 6866, од којих 5400 домаћинстава и
1466 неожењених (муџереда).* Масовна колонизација јурука на терену
Македоније спроводи се првих деценија ХVI века. Познато је да су
јуpуци били пресељени из Мале Азије.
Стање исламизације по варошима и селима нахија Македоније
у склопуЋустендилског санџака у 1570/2. години је следеће:
У варошима — Штипу, Струмици, Петричу, Дојрану, Валандову,
Берову, Кочану, Куманову и Кратову укупно је регистровано 1560
* Види приложени табеларни преглед број 2.
* Опширније о Јуруцима у Македонији види у чланку М. Соколоски, За
јуpуците и јуручката организација во Македонија од XV-XVIII век, Историја,
списание на Сојузот на историските друштва на СР Македонија, Год. IX, Скопје
1973, бр. 1, стр. 85-99.

84
 исААмризАцилА У МАКЕДОНИЈи у ХV и XVI веку

муслиманских домаћинстава, од којих 398 исламизираних, или сваки

четврти. По селима свих 11 нахија је уписано 3809 муслиманских до
маћинстава, од којих је 491 конвертит. Укупан број уписаних мусли
манских домаћинстава по градовима и селима нахија у склопу
Ћустендилског санџака износи 5369, од којих су 889 исламизираних,
односно, у просеку сваки шести или седми муслиман је конвертит на
овом терену. Треба имати у виду да је и у овим нахијама број јурука
веома велики, особито у штипској, струмичкој и дојранској нахији. По
варошима највећи број исламизираних је у Штипу, Струмици, Дојрану
и Куманову, где је сваки четврти муслиман конвертит. По селима број
исламизираних је највећи у тиквешкој, петричкој, беровској и стру
мичкој нахији.“
На крају да видимо стање у нахијама Охридског санџака према
попису из 1583. године. Као што смо већ нагласили, у питању су 7
нахија, а две вароши Охрид и Дебар (Раховник).“ У Охриду од 270
уписаних муслиманских домаћинстава њих 56 су конвертити, док у
Дебру од 167 њих 15 су исламизирани. Укупан број уписаних мусли
манскихдомаћинстава по градовима и селима свих 7 нахија износи 2231,
од којих су 874 исламизирана, што у просеку значи да је сваки други,
односно трећи муслиман конвертит.“
Од досадашњег излагања је очевидно да је исламизација била
најјача на терену Охридског санџака, особито у нахији Доњи Дебар, где
је од укупно 844 регистрирана муслиманска домаћинства њих 555 је
исламизирано или око 66%. Затим у нахији Река где је 193 муслимана
њих 94 исламизирано или око 50%. Да напоменемо да је број муслимана
у свим овим нахијама Охридског санџака у 1519 годинибио минималан,
тј. као појава веома ретка, искључивши градове Охрид и Дебар.
Да сумирамо.
У интервалу између 1568. и 1583. годинеу 28 вароши у Македо
нији је регистровано укупно 9051 муслиманско домаћинство, од којих
су – 3158 исламизирани или у просеку свако треће муслиманско
домаћинство је исламизирано. По селима свих 34 нахија од укупно
18.846 муслиманских домаћинстава њих 3102 су исламизирана, или у
просеку сваки шести.
Број регистрираних муслиманских домаћинстава по варошима
и селима у интервалу између 1569. и 1583. године износи 27897, од
којих су 6223 исламизирана, или у просеку сваки четврти, односно пети
муслиман је исламизиран хришћанин.

* Види приложени табеларни преглед број 3.

* На овом терену је и варошица Струга, у којој је у 1583. години било 183
хришћанска домаћинства и 58 муслиманских, што се тиче вароши Дебра, он се
у ХV и XVI веку у пописним дефтерима води под називом Раховник. Назив за
град, односно касаба Дебар, засада први пут сусрећемо у 1691. години, тј. у 1103
по хиџри у пописном дефтеру за џизије (харач) у Дебарској кази, који се чува
у Архиву председништва владе Републике Турске у Истанбулу под Маliye N 1297.
iia kpају списка за џизије од хришћана у дебарској кази је заведено да је тај
it:,тј. дефтер написао Мустафа, кадија касабе. Дебра (el - kadi bi – kasa
bati Debre),
* Види табеларни прегледброј 4.
85
М. СОКОЛОСКИ

Треба имати у виду да је фактичко стање у односу на ислами

зацију у Македонији у току ХVI века, конкретно у интервалу између
1519. и 1583. године, друкчије, тј. исламизација је много већа од оне
што смо је ми приказали преко података из пописних дефтера. Пре
свега, податке које ми извлачимо из пописних дефтера односе се само
на једну генерацију, и то конкретно само на старешине домаћинстава,
или неких самаца (неожењених) који су прешли у ислам. Међутим,
уколико су истовремено прешли у ислам отац са својим ожењеним или
неожењеним синовима који су били подложни пописима, ми те синове
нисмо у стању да откријемо као исламизиране, јер они имају за презиме
новопримљено муслиманско име свога оца, а не „bin Abdullah”. Или,
узмимо мушку децу (синове) која су била малолетна у наредним
пописним дефтерима имају, дакле, за презиме очево турско име и њих
није могуће открити као исламизиране.
Према томе, ако се има у виду овај моменат, онда се може кон
статовати да је број исламизираних по варошима и по селима много
већи него што смо га ми приказали преко података из самих пописних
дефтера. Чини нам се, ако би се искључиле оне вароши у којима је
колонизација у току ХV века била масовна из напред већ наведених
разлога, да је у свим осталим варошима, где је преовлађивао прво
хришћански елемент, а у току ХVI века у њима преовладао мусли
мански, проценат исламизираних био много већи него што смо га ми
приказали. Што се тиче муслиманског елемента по селима изузевши
она муслиманска насељена места, која су настала колонизацијом било
у току ХV века или касније особито пресељавањем јурука, да је у
многим од њих касније 100% исламизираних.
Та села у Македонији су позната као торбешка. Становници
ових села су исламизирани хришћани код којихје у потпуности очуван
матерњи македонски језик.

Бр. 1
табеларни преглед

броја муслиманских домаћинстава регистрованих у 1545. години у градовима

и селима нахија са посебном ознаком броја конвертита како у граду тако и по
селима.

МУСЛИМАНСКА ДОМАЋИНСТВА
п. d d
}; i s gi s &i E
IPeд. НАЗИВ
бр. НАХИЈЕ
јš:š
3: 3.
šј
3.:
5 EE
3:9
š
x&
E
ž g.
E5 5E
5.
„E
Eg
f st:
3 aE
ga i3 E:::
E Ea
5; iž E
Er
Eg
ga

у грдду по свлимATI S R v П но
1. СкCIСКА 1.067 357 856 163 1.923 520 27 39
2. БИТОЉСКА 388 123 372 22 760 145 19 9%
3 ПЕРИЈЕПСКА 189 48 649 54 838 102 12 %.
4. ТЕТОВСКА 101 38. 210 50 311 88 28,3%
86
 ИСМАМАИЗАЦИЈА У МАКЕдонији. У ХV и XVI веку

5. КИЧЕВСКА 50 25 48 6 98 31 30,6%.
6. BEJTELIKA. 50 8 392 57 442 65 14,7%.
7. КОСТуРСКА 83 16 313 32 296 48 16,2%.
8. НАХИЈА
- ХРУПИШТА 35 12 361 60 396 72 18 гуа
9 нахија
- БИХ.JIИпILITA 29 т 625 237 654 244 37,3%
У К У ПIIH O i 1.992 633 3.726 681 5.718 1.314 23 и .

Бр. 2
табеларни преглед

броја муслиманских домаћинстава регистрованих у 1569. години у градовима

и селима нахија са посебном ознаком броја конвертита како у граду тако и по
селима.

ГмуслимAнскА домлЋинствA
gЕ g. š.
< s Eš S.
EE E EE E 55 E
Ред. НАЗИВ i: 5. 5E 5. Е.5 , 5.
бр. НАХИЈЕ
3
ј i# o
EE
c) 3
iј lo
EE
3,
}-,
3
ii
3
|
:>,
}ћ gi i ši gi i ši ga
У ГРАДУ IIО СЕЛИМА. У КУ ПIIH O

1 СКОПСКА 1.551 701 1.001 172 2.552 873

2. ТЕТОВСКА 330 184 384 107 *714 291
3 КИЧЕВСКА B0 14 99 29 179 43
4 пnРИЛЕПСКА 282 126 585 52 887 178.
5 БИТОЉСКА 608 248 561 56 1.169 304
6. ЛЕРИНСКА 182 55 2.188 179 2.370 234
7. КОСТуРСКА 142 42 340 TE 482 118.
8. БЕРСКА. 384 143 194 30 578 173
9. ЈЕНИЏЕ
– ВАРДАРСКА 529 185 847 113 1.376 278
10 СЕРФИЏЕ 87 т 1.191 ET 1278 84
11 СОЛУНСКА 1.212 468 481 B1 1.693 549
12. ДЕМИР
ХИСАРСКА 26 16 611 105 637 121
13 НЕВРОКОПСКА 304 63 1.725 422 2029 485
14. СЕРСКА 824 318 351 65 1.175 383
15 НАХИЈА.
– ДРАМА 205 45 2.019 150 2,224 195
16 НАХИЈА
– КАВАЛА 181 47 770 104 951 151

У Куп НО : 6.927 2.652 13.357 1.808 20.274 4.460

М. СОКОАОСКИ

Бр. 3
ТАБЕЛАРНИ ПРЕГЛЕД
броја муслиманских домаћинстава регистрованих у 1570. години у градовима
и селима нахија са посебном ознаком броја конвертита како у граду тако и по
селима.

---- муслимAнскА дом АљинствA

g35
5 ES:
E*
ig. 3
s gi
g. 5
E
š

Ред. НАЗИВ žiš

E ai šiš 335. i5 i 5.
333;
бр. НАХИЈЕ EE EE EE ji EE ii
EE g.š. 53. g3 i5 g&
у граду pПО СЕЛИМА у Куп Но
1. LEITALITICKA 449 105 1.181 135 1.830 240
2 СТРУМИЧКА 442: 135 705, 99 1.147 - 234
3. ПЕТРИЧКА 125: 28 184 33 309 59
4. ДОЈРАНСКА 81 27 266 22 347 49
5. BEPOBСКА s 4 32 10 41 14
7. КОЧАНСКА 2. — 326 41 328 41.
8 ВАЛАНДОВСКА 97 13 117 1 214, 20
9. КУМАНОВСКА 52 14 555 61 60 i 75
10. КРАТОВСКА 303 74 80 13 383 87
11. TAIKIBEli:IKA. -- -- 383 70 363 70

у Ку ПIHO i 1.560 398 3809 491 5369 889

Бр. 4
тAБЕЛАРни пPEглEд
броја муслиманских домаћинстава регистрованих у 1583. години у градовима
и селима нахија са посебном ознаком броја конвертита како у граду тако и по
Сел ИNia.

муслимAнскА домАнинствA
g: S: E E I „Г a g S

Ред. НАЗИВ
- EE
"-
E
5.
šE
3.
E š.“ 5.E
5. EE
бр. НАХИЈЕ š: ag 3. a ig ša, ig
i3 E Et
E ES”.
5 3E E на.
E }.E
g EE
3,E.
E g3
5;
Гу грдду ПО СЕЛИМА У КУПНО

1. OXРИДСКА 210 56 311 67 581 123

2. ПРЕСПАНСКА -- -- 89 7 89 т
3. rОРЊИ ДЕБАР 167 15 240 62 407 77
4. ДОЊИ ДЕБАР - - 844. 555 844. 555
5 НАХИЈА РЕКА. -- -- 183 94 193 94
6. НАХИЈА:ЖУПА – – 93 10 93 10
7. НАХИЈА.
ДЕБАРЦА - - 24 8 24 8
У КУ П.Н.О. . 337 тi 1.794 803 2.231 874

методија СОКОЛСКИ
88
 ИСААМИЗАЦИЈА У МАКЕАОНИЈИ Y XV И XVI BEKY

Résumé
ISLAMISATION EN MACEDOINE AUX XV ET XVI SIECLES

L’auteur étudie l’islamisation des chrétiens en Macédoine aux XV

et XVI siècles, c’est à dire sur le territoire de la République Socialiste de
Macédoine actuelle, de la Macédoine Pirine et Egée à partir des données
des livres de recensement de l’Empire Ottoman (Tahrir defterleri).
D‘après les données concernant le nombre des musulmans recensés dans
les villes et les villages de Macédoine, l‘auteur constate au cours du XV
et XVI siècles une augmentation nette de l’élément musulman au détri
ment de la population chrétienne. Ce phénomène l'incite à consacrer une
attention toute particulière au problème de l’islamisation. Il tire des docu
ments relatifs au recensement de la population de l’époque les noms de
tous les musulmans s’appelant ,,Bin Abdullah" (fils de l’esclave de dieu)
etant donné que ceux-ci appartenaient aux chrétiens ayant adopté l’islam.
L’islamisation est un phénomène rare et insignifiant jusqu’ en 1480. D’ap
rès les livres de recensement de la Macédoine centrale de l’époque, l'aute
ur relève que l’islamisation gagne en adeptes et il mentionne les données
concrètes concernant plusieurs villes et villages.
Pour ce qui est de l’islamisation au XVI siècle, l’auteur cite plu
sieurs documents datant de 1519 à 1583 et relève les données concrètes
pour les années 1519, 1528 et 1545. Une attention particulière a été portée
à l'islamisation dans la seconde moitié du XVI siècle où ce phénomène est
étudié dans 34 districts de MacédOine, se qui représente la quasi totalité
du pays à l’exception de 2 ou 3 districts. L' auteur constate qu‘en moyenne.
de 1545 à 1583 un chef de famille musulman sur trois est un converti et
qu’il existe des Villes dans lesquelles un habitant sur deux s’est converti
à l’islam, ll s’agit de l'islamisation d’une seule génération et l’auteur men
tionne que l‘islamisation a eu lieu dans des proportions plus importantes
que celles qui sont mentionnées dans les livres de recensement pour la
période de 1558 à 1583. Partant des données sur l’islamisation, l’auteur
explique le décroissement de la population chrétienne dans les villes et les
villages de la Macédoine du XVI siecle, ainsi que le phénomène, suivant
lequel, dans treize villes de l‘époque, le nombre des musulmans l’empor
tait sur le nombre des chrétiens. Ce processus de l‘islamisation a imprimé
aux villes de Macédoine la physionomie des cités islamiques avec tout
ce qui leur est propre.

89
 IПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ РАТНЕ ПРИВРЕДЕ У ХРВАТСКОЈ,
СЛАВОНСКОЈ И БАНСКОЈ КРАЈИНИ ОД ПОЛОВИНЕ XVI
ДО КРАЈА XVII ВЕКА

Изградња крајинског система одбране не само да је у знатној

мери обуздала турске провале на територију Хрватске и Славоније већ
је створила и услове за повремена четовања крајишника по турском
пограничном простору. Ови крајишнички упади на турску територију,
углавном ограниченог обима и домета, а најчешће су мотивисанижељом
да се дође до плена и сужања. Корен тој појави може се тражити у
самој организацији и начину финансирања крајинске одбране, чији
основни људски потенцијал чине слабо плаћениили неплаћени војници,
који уместо плате имају земљу, али су због отежаних услова привре
ђивања принуђени да делом заснивају своју егзистенцију и на „ратној
привреди”.“ У другој половини XVI и у ХVII веку најзначајнији облици
привређивања ратом су плен и сужњи, а онда трговина робљем и
принуђавање насеља на турској територији да, у име откупа од роб
љења, плаћају крајишким заповедницима годишњи данак.

Осим обичних крајишника за приходе од привређивања ратом

заинтересовани су како војни заповедници тако и хрватско племство
и црква, па су отуда плен и сужњи ретко у целости припадали онима
који су их у рату задобили. Тако су 1538. године жумберачки ускоци
обавезани да предају владару све угледнијеТурке које у рату заробе,
а у време када ратују као плаћени војници морају предати владаревом
благајнику 1/3 плена.“ Сличне одредбе за жумберачке ускоке у вези са
заробљеницима и пленом поновљене су 1665. године у инструкцији
Леополда 1датој ускочком капетану грофу Парадајсеру“. Чињеница да
* Полемика између Б. Сучевића и Ф. Чулиновића - поводом књиге Е.
Čulinović, Seljačke bune u Hrvatskoj – о томе да ли се крајишници могу уврстати
у сељаке и њихове буне у сељачке буне; дотакла је и питање ратне привреде,
али није понудила аргументовану оцену значаја ратног привређивања у Крајини.
Види: F. Čulinović, Mogu li se pokreti krajišnika uvrstiti u seljačke bune? и В. Su
čević, Šta su bili „krajišnici“?, Historijski zbornik V, 1952, 427-452.
- R. Lораšić, Spomenici hrvatske Krajine I, MSHSM V, Zagreb 1884, 5-6. (cit.
Spomenici Krajine)
* F. Vaniček, Specialgeschichte der Militairgrenze I, Wien 1875, 109-110.
91
ВОЈИН ДАБИЋ

је поменути капетан имао на свом поседу већи број заробљених Ту

рака указује на то да је и он имао извесно учешће у деоби ускочког
плена и сужања.“
Уступање угледнијих заробљеника надвојводи у Грацу, под
чијом се управом од год. 1578. налазила цела Крајина,било је уобича
јено и међу славонским крајишницима. Тако су они 1586. године
послали надвојводи Карлу Хузреф агу, заробљеног у једном мањем
сукобу са Турцима недалеко од Подборја.“ Знатне приходе од откупа
турских заробљеника имали су и заповедници Славонске крајине као,
на пример, Иван Жигмунд Херберштајн који је за сужња Марка Нин
ковића примио 1597. године 1000 дуката и једног коња. У исто време
дуговао му је Ибрахим ага из Дубице 2470 дуката и једног коња у име
откупнине за себе и још неколико других сужања“ Сужње су имали и
остали крајишки официри, што потврђује опорука крижевачког вице
капетана Николе Макара из 1671. године, којом, између осталог,
оставља својој жени и сужње.“ Војни заповедници, ношени жељом да
нито више искористе свој положај, долазили су до сужања отимајући
их обичним крајишницима. Зато није чудно што половином ХVII века
једна висока комисија, која се бавила узроцима незадовољства славон
ских крајишника, саветује славонском генералу „нека припази... да
се не одузимају од њих заробљениТурци.“
Pia Xрватској крајини заповедници су такође имали велике
користи од откупа сужања, које су као „regalia“ добијали од крајиш
ника или су до њих долазили на неки други начин. Према инструкцији
reнерала И. Ј. Херберштајна, заповедника Хрватске крајине, издатој
18. марта 1684. године кнезу у Плашком, крајишници су обавезни да
предају генералу знатан део плена и сужања до којих дођу приликом
четовања. Кад ухвате једног сужња, он, уз одговарајуће уздарје, при
пада генералу, а тек ако ухвате два, имају право да за себе задрже
једног. У случају заробљавања већег броја турских поданика, деоба се
врши на начин који том пригодом одреди генерал. Од коња и говеда
заплењених у походу генералу припада свако десето грло. У истој
инструкцији одриче се право осталих официра, војвода и кнежева да
узимају од крајишника део плена или сужње, осим ако је у питању
* I. Voje, Naseljavanje turskih zarobljenika u slovenačkim zemljama u XVI
i XVII veku, Jič 4, 1969, 41.
5. R. Lораšić, Prilozi za poviest Hrvatske XVI и XVII vieka iz štajerskog ze
maljskog arhiva u Gradcu, Starine JAZU XIX, 1887, 50-51.
* А. Ивић, Неколико ћирилских споменика из XVI и XVII века, Vjesnik
kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskoga zemaljskoga arhiva XV, 1913, 100.
7. R. Horvat, Hrvatska oporuka Nikole Makara od god. 1671. Vjesnik kr. hrvat
sko-slavonsko-dalmatinskoga zemaljskoga arhiva XV,1913, 213.
* А. Ивић, Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа, СЕЗ
36, Суботица 1926, 88.
* З. Херков (Građa za finansijsko-pravni rječnik feudalne epohe. Hrvatske II,
Zagreb 1956, 340-341.) дефинише регалиу као „sporedni prihod javnih organa od
zaznih pristojaba i ostalih podavanja, na koji su pojedine osobe neposredno prema
odnosnim organima obavezane”. Према ниже наведеном документу генералову
регалиу чини део плена и плате, ако је крајишници примају (од харамија је
узимано 12-16 форинти), затим дарови новопостављених официра и војвода при
ликом увођења у дужност.

92
 пPилог проучАВАњу РАТНЕ привPЕдв у хFBAluкош

поклон или нека нагодба.“ Да је поседовање сужања било право богат

ство и леп извор добити карловачких генерала, указују и прибелешке
Вука Франкопана, заповедника Хрватске крајине, према којима је он
имао 1649. године по својим тамницама двадесетак сужања. Неки од
њих уцењени су на огромне суме, као, на пример, Мустафа Казазовић
(1800 дуката) и Куртага Геркланбалић (4000 талира и једног коња), док
је откупнина за друге сужње мања и креће се око неколико стотина
флорена, што је у зависности од угледа и богатства заробљеника.“
Иако су имали велике приходе од откупа заробљених турских пода
ника, крајишки заповедници нису из турског сужањства откупљивали
заробљене крајишнике. По Валвaзору то није чињено због тога да се
крајишници не би у сукобу с Турцима, рачунајући да ће сигурно бити
откупљени, лакше одлучивали на предају него да погину.“ Ипак, да
би се заробљеним крајишницима олакшало откупљивање после зароб
љавања, остављана им је плата, ако су били плаћени војници, али само
под условом да сузаробљениу походу у комеје учествовао и капетан.“
На властелинствима хрватског племства насељаване су у ХVI
и ХVII веку поједине групе насељеника са релативно широким сло
бодама, али са обавезом војничке службе властелину. Сви су ти насе
љеници, без обзира на то да ли су у питању „Vlasi", „Slovinci” или
„vitežki ljudi iz Turak", због војничке службе делимично или потпуно
ослобођени уобичајених кметских терета и давања, али готово никада
нису ослобођени давања господару земљишта – дела свог ратног
добитка. У крајњем случају властелин резервише за себе право
првокупа њиховог добитка. Начини деобе плена и сужања по правилу
су различити, у зависности од постигнутог договора приликом насе
љавања, али на њих утичу и други фактори, на пример, ко је сносио
трошкове четовања. Тако су власи, насељени 1544. године у Прилишћу
и Росопајнику, морали уступити земаљском господину, ако су служили
„о његовом брашну”, половину од „sužan, koni, marhe male i velike”, a
„ako bi kada pošli na ob svojim brašni, da nam imaju od vsega dobitka
mala i velika treti del dati.“ Слично је и са Словинцима настањеним
око 1619. године на врбовачком имању Јураја Зринског, који су обавезни
на војничку службу месец дана о свом трошку, а када би у „vojuvanju
kakvu sriću od sužnjev ili od marhe imali, takva dobitka treti del da nam
daju.“ Насељеници у Фаркашићу, по одредби бана Жигмунда Ерде
дија из 1636. године, дужни су „kada im Bogh szrichu da szusnia dobiti”
да га уз „zapitek” предају Вуку и Габри Јелачићима, који су их насе
лили. Тек ако ухвате два сужња, једнога могу задржати за себе, а
другога предати Јелачићима, а „ako li seszt, szedam, oszam szusany dobe,
da usze imaju dopelyati pred jimenouane Jellachiche, y nihow osztanak,
* Spomenici Krajine II, 374-375.
* E. Laszovwski, Dnevnik grofa Vuka к. Frankopana iz god. 1648. i 1649, sta
rine JAZU 40, 1939, 80-102.
* M. Rupel, Valvasorjevo berilo, Ljubljana 1951, 282, цит. Valvasorjevo berilo)
* Spomenici Krajine II, 287.
* R. Lораšić, Urbaria lingua croatica conscripta, Hrvatski urbari I, мнJSM, v,
Zagreb 1894, 381-382. (дит. Hrvatski urbari 1)
* Hrvatski urbari I, 390-391.

93
ВОЈИН ДАБИЋ

daszy uzmu dva izmednih, koyyh buduisli".“ Исте године бан Жигмунд
Ердеди, насељавајући „vitežki ljudi iz Turak" у свом селу Замлачју и
ослобађајући их од „vse službe,tlake i podanjkov", осим војничке служ
бе, одређује да „dobitak v Krajini, kako god im Bog da, da su dužni
polag onoga dobitka stališa nam pošten dar dati.“ Насељеници у Светом
Петру, према повластици из 1619. године, дужни су, као и остали власи,
да иду у војску, а „ako bi se četam ili vojuvanju put otvoril“ ter bi koj
zmed nih četuval, da su dužni iz dobička, koga bi im Bog dal, da nam
četrti del dati.“ Број ових „приватних влаха” или досељеника из
Турске који су признавали власт хрватског племства био је релативно
мали у поређењу са бројем „царских влаха" каткад званих „прави
власи”, који већ у другој половини XVI века имају значајно место у
крајинском систему одбране. Њихово одбијање да над собом признају
јурисдикцију земљишних господара створило је једну од основа за
изузимање Крајине испод власти хрватског бана.
Властелини су сужње стицали и куповином, јер сви они који су
дошли до заробљеника, нису имали могућности да их чувају и хране,
чекајући њихову откупнину, па су сужње продавали. Отуда поједини
властелини обавезују своје војнике да приликом продаје понуде сужње
прво њима и тек ако их они не купе, могу их продавати коме годжеле.“
Дешавало се да трошкове издржавања сужања не може сносити ни сам
властелин, па је и он принуђен да их једноставно прода, као што је то
1674. године учинио крањски феудалац Јуриј Парадајсер, који је 6
заробљеника продао за 690 форинти.“
Загребачки каптол, господар Сиска, такође је имао лепу добит од
привређивања ратом,“ а пре свега од сужања, којеје држао затворене
у сисачкој утврди. Због необично повољног положаја ове утврде на
Крајини, из ње су се лако водили послови око сужањског откупа о
чему сведочи сачувана преписка сисачких заповедника са суседним
турским заповедницима.“ Како се Сисак ослањао на релативно велико
властелинство, није се тешко решавало ни питање исхране сужања.
Ту је, судећи према сачуваним рачунима, био увек затворен већи број
* Hrvatski urbari I, 398-397.
* Hrvatski urbari I, 398-399.
* Тј. ако се дозволе упади на турску територију или отпочне рат са
Турцима. Наиме, како је миром на Житви успостављен мир између Хабсбуршке
монархије и Отоманског царства, забрањени су сви пљачкашки упади на турску
територију. На поштовању мира са Турцима посебно је инсистирано у време
Тридесетогодишњег рата, који је Хабсбуршку монархију ангажовао до крајњих
граница. У исто време турска четовања по Крајини бивају готово свакодневна
појава, тако да је 1625. године бан Жигмунд Ердеди написао у писму загребач
ком бискупу Домитровићу: „Ја не знам какав је ово мир, јер Турци сваки дан че
те шаљу и четују на нашој Крајини“. (Spomenici Krajine II, 129).
* Hrvatski urbari I, 304.
* Hrvatski urbari I, 304,386, 394.
* I. Voje, n. d., 42.
* Учешће ратне привреде у приходима загребачког каптола биће накна
дно обрађено у једном засебном прилогу.
* Arhiv Hrvatske u Zagrebu. Acta Capituli antiqua (ttam, AH. ACa) фасц. 39.
бр. 9. Преписку је делом објавио Р. Rački, Dopisi između krajiških turskih i hrvat
skih častnika I-II, Starine JAZU 11, 1879, 76-152. и Starine JAZU XII, 1880, 1-41.

94
 пPилог проучавању РАтнв. пPивPЕдв у хрвAтској

заробљенихтурских поданика.“ Тако се 1649. године налазило у утврди

14 сужања, од којих су шесторица уцењена на 2400 талира, док је за
остале цена одређена у роби или још нису уцењени?“ У исто време
трошкови издржавања утврде, према тврдњи самог Каптола, износе
половином ХVII века 1000 форинти.“ Каптолје такође обавезивао своје
подложнике и ђумлије у Сиску да, када четовањем дођу до плена,
„vu sužnjeh dostojnu čast gospode dati dužni budu.” У неколико нама
познатих прилика тај каптолски удео износи 1/3 плена и сужања.“
Каптол је увелико користио своје повољне прилике за чување, исхрану
и организовање откупа сужања, па је куповао од својих подложника
ухваћенеТурке.“ Каткад су се, приликом продаје, подложници обаве
зивали да ће вратити Каптолу примљени износ одступнине за сужња
уколико се сужањ не би могао откупити.“ Некад, служећи се преваром
и силом, долазио је Каптол и до посебно вредних сужања. Тако је 1620.
године од Марена Љубића, подложника загребачког бискупа, узет
сужањ Цветко и касније уцењен на 9000 дуката.“
Након одвајања оног дела који припада заповеднику или феу
далцу, преостали део плена и сужања дељен је међу самим крајишни
цима, који су учествовали у четовању и тиме стекли право на део или
„пајдаш.” Право на „пајдаш“ имали су и наследници крајишника
погинулих приликом похода у коме су ухваћени сужњи или стечен
плен. Деоба се обавезно вршила у присуству капетана, а за избегавање
деобе у његовом присуству могао је капетан слободно да казни крајиш
нике. Приликом деобе плен и сужњи су продавани оном крајишнику
који је био спреман да највише плати, и добијени новац делио се на
једнаке делове свима онима који су имали право на „пајдаш. * Војне
уредбе настојале су да спрече сукобе око плена међу војницима,“ али
неспоразуми због „пајдаша” су ипакчеста појава у Крајини. Тако се,
на пример, 1577. године између себе споре неки коњаници у Хрватској
крајини,“ 1626. жали се загребачки бискуп Петар Домитровић пет
pинском капетану да је његовим подложницима ускраћен „пајдаш,“
због „пајдаша” у сужњу води се 1684. године спор између петрињских
крајишника и сисачких подложника.“

* АН. АСа фасц. 94. бр. 108. и Ан. АСа фасц. 51. бр. 33.
* АН. АСа фасц. 51. бр. 33. рачуни за 1648-1649.
* N. Klaić, Seljačke bune u Hrvatskoj u xvni stoljeću. п., нistorijski zbornik
XIV, 1961, 92.
* Hrvatski urbari I, 405-406.
* АН. АСа фасц. 40. бр. 211 и 215.
* АН. АСа фасц. 94. бр. 108. и фасц. 51. бр. 33.
* АН. АСа фасц. 40. бр. 211 и 213.
* AH. ACa 51. бр. 23.
* I. Kukuljević, Acta Croatica, Zagreb 1863,280.
* Уредба за пешаке из 1578. и за коњанике из 1649. види: Spomenici Kra
jine I, 67 и II, 287.
* I. Kukuljević, н.д., 280.
* Spomenici Krajine II, 141.
* АН. АСа фасц. 40. бр. 215.
B0Jин ДАБИН.

II

Откупљивање сужања пре мира у Сремским Карловцима, када

је ослобађање заробљеника регулисано међудржавним уговором и
добило колико-толико огранизован карактер“ најчешће се у сваком
појединачном случају договарало измеђузаинтересованих страна. Али,
пре свега, требало је принудити заробљенике да обећају откуп, по
могућности што већи. И са једне и са друге стране границе постизало се
то на исти начин: свакодневним и исцрпљујућим батинањем, које није
престајало све док сужањ не умре или док не пристане да се откупи.
При том је он обавезно окиван и то обично оковима тешким од 15 до 20
фунти.“ Због оваквог начина изнуђивања пристанка на откуп само
убиство сужања није изненађујућа појава.“
Да се сужњима не пружи прилика за бекство, држани су под
јаком стражом и углавном затворени. Изнимно могао се сужањ слобод
но кретати у месту заточења.“ О чувању сужања у Босиљеву, поседу
породице Франкопан, бринуо се поркулаб утврде. Према инструкцији
Фрање Франкопана од 1. јуна 1663, дужност је поркулаба да свакога
дана о изласку сунца пушта сужње из тамнице, а по заласку да их
затвара, прегледа окове на њима,брине се о тамници и стражи.“ Исте
су дужности и сисачког поркулаба, који је, осим тога, морао сваке
вечери контролисати зидове тамнице да их сужњи не би копали и кроз
прокоп се ослободили. Ипак и то се догађало па је, на пример, маја
1676. побегло из Сиска осам сужања, вредних преко 1000 талира. Због

* Уговор о миру између Аустрије и турске у члану 12. на следећи начин

регулише питање ратних заробљеника: „Zarobljenici s obje strane, koji su za vri
jeme ovoga rata uhvaćeni i zatvoreni u državnim zatvorima, nadaju se izbavljenju
u ime mira i dobrih odnosa. Pošto ostajanje zarobljenika u bijedi nije u skladu sa
dobrohotnošću i plemenitošću padišaha i lijepim običajem cara, neka budu oslobo
deni po starom običaju i na najljepši način uz homolognu naknadu. Ali ako na je
dnoj strani ostane više zarobljenika ili uglednijin zarobljenika, neka se ne uskrati
dozvola za puštanje i preostalih (zarobljenika) koja je u skladu sa zauzimanjem am
basadora i koja je dostojna carske milosti. Neka se dozvoli i oslobađanje zaroblje
nika koji se nalaze kod ostalih i kod Tatara, na prikladan način, uz razuman i pri
kladan otkup. каdа se dođe do sporazuma sa gospodarima zarobljenika i dođe do
spora, neka te nesporazume usklade visoki funkcioneri na vlasti. Ako to ne bude
moguče, kada stvar izađe na čistac time što se utvrde njihovi otkupi koje su ovi
primiti, ili nametne njihovo polaganje zakletve svojim gospodarima, neka se stvar
obavi i oni puste, neka njihovi gospodari, iz pohlepe za više novca, ne ometaju oslo
bađanje zarobljenika. Čak i u slučaju da od strane Visoke države ne budu određeni
posebni ljudi da bi iznalazili zarobljenike i trudili se da ih izbave, neka visoki fun
kcioneri ćesara preuzmu ulogu zastupnika nevoljnih zarobljenika i neka se na izne
soni način raščisti pitanje ijihovih otkupa i neka se ulozi trud i briga radi osloba
danja muslimana zarobljenika. Neka na ovaj način bude velikodušno poklonjena
pažnja oslobađanju zarobljenika s obje strane. Neka od strane opunomoćenih izasla
nika obiju strana bude učinjen trud da se zarobljenici u vremenu do njihovog oslo
bađanja osjećaju dobro". (види: Е. Kovačević, Granice Bosanskog pašaluka prema
Austriji i Mletačkoj Republici po odredbama Karlovačkog mira, Sarajevo 1973, 72)
* Valvasorjevo berilo,281-282, 295.
* F. Šišić, Dva ljetopisa XVII vieka, Starine JAZU 36, 1918,376.
4. Ан. Аća pacц. 40. бр. 193. и Е. Laszowski, Dnevnik grofa Vuka Franko
рата, 101.
4. R. Lораšić, spomenici Tržačkih Frankopana, starine JAZU 25. 1892. 301.

96
 прилог проучлвAњу РАТНЕ привPEAE у хрвAтској

овог казнио је Каптол поркулаба са 50 угарских дуката глобе, а ђумлије

идрабанте, који су стражу држали, са по25 дуката.“
IИз тамнице пуштани су сужњи по свој откуп у Турску уз јемство
(fideiussiо, поручанство) других сужања, који јемче њихов повратак
или исплату договорене откупнине. Кад би неки по откуп пуштени,
сужањ покушао да избегне своје обавезе, последице тог поступка сно
сили су јемци (fideiussiores, поруци), који су остали у тамници.“ Отуда
нису сви сужњи лако налазили поруке за себе, и то је у знатној мери
отежавало њихово откупљивање.“ Порук за исплату сужањске откуп
нине могао је бити и неки угледнији турски војни заповедник или
спахија, који би у том случају, као залог исплате, слао господару суж
ња своју „верну књигу.“
Сужњу, пуштеном по откупнину у Турску, одређиван је „путни
рок” од 1-3 месеца, у коме је био обавезан да донесе део откупа или
да се врати у тамницу. Осим путног рока за сужње је одређиван и
„мртви рок”. Ако би се десило да сужањ умре у времену мртвог рока,
који најчешће износи 15 дана, поруци не морају плаћати његову от
купнину. Умре ли сужањ после мртвог рока, поруци су обавезни да
исплате договорену сужањску цену. Каткад је путни рок у исто време
и мртви рок. Турски војни заповедници и спахије, преговарајући о
откупу засужњених Турака, настојали су да за њих обезбеде што ду
же путне рокове, како би имали што више времена за сакупља
ње откупа.“
Многи сужањ није се могао откупити само од своје имовине,
па је до потребних средстава долазио на разне начине, најчешће про
сећи или тргујући. Сужњи су из Турске преносили на хрватску тери
торију разну робу, део те робе давали својим господарима на име
откупа, а остатком трговали идући од сајма до сајма. Ову трговину
* АН, АСа фасц. 40, бр. 214. У осудије наглашено да глоба не представља
одштету за уцењене сужње, већ само казну за немарност. Прокуратор, који је
водио процес, држи да стража није пазила на сужње, јер је немогуће да се у
ноћи, када је тихо, није ништа чуло док су сужњи копали зидове тамнице
* Мучење и окивање спадају у уобичајени начин поступања са јемцима
оног сужња који се у одређеном року не врати у тамницу или не донесе дуг.
Након мучења морао је један од јемаца да нађе и доведе неверног сужња. (Види:
b. Rački, Dopisi . . . I, 87, 94 и даље)
44. Rački, Dopisi . . . II, 2
* Из мноштва „верних књига”, упућених сисачким шпанима, може се као
типична издвојити књига Реџеп одабане Мемковића, писана ћирилицом и по
тврђена његовим печатом, коју 1749. године даје за сужње Гргу и Миху: „ ...
пустите тога в{аше) М(илости) сушна Гргу и Миху и с поруџбином на моиу виру
Мухамедову и ову виpну книгу . . . тако ако у року умру В(atuer) Г(осподства)
квар, ако посли рока наш квар. Аколи се нам смрт припети тер и ми умремо
да наша вира Мухамедова неумре ни В(ане) М(илости) благо не погине, а како
сам добар и поштен да хоћу своиу вирну книгу право и поштено искупити... ито
нека иe: Михол дан прави тврди рок. . . .“ Ускоро је Реџеп одабаша доиста
и умро, а отплату дуга за Тргу и Миху преузео је његов брат Хаџи Шабан из
Костајнице. (Види: АН. АСа фасц. 39. бр. 9 и F. Rački, Dopisi . . . I, 88-90).
* F. Dopisi . . . I, 82, 86,88, 89 итд.
97
Волин давић

су из својих интереса помагали господари сужања,“ тако да су били

узалудни сви покушаји да се она забрани.“ Да би се откупили из су
жањства, многи су били принуђени да се задужују, што је било више
него погодно за појаву зеленаштва.“
Откупнина (lytrum, pretium redemptionis, ranzione, losgeld, cina,
цена), чијом исплатом сужњи поново стичу слободу, углавном је од
ређивана у новцу, а давана у роби. У име откупнине доносили су за
робљени Турци својим господарима абу, имросе, белуке, свилу, поп
луне, сагове, ћилиме, крзно, кожу, папуче, чизме, седла, со, доводили
коње под опремом итд. Господар сужња примао је робу, ако му је
одговарала, било по унапред договореним или тренутно важећим це
нама, а примљени део одбијао од укупног износа откупнине. У случају
да је донета роба била лоша или је део био мали, сужањ је поново био
батинан или окиван, пре него што је опет пуштан по откуп“
По завршеном откупу издавана је сужњу потврда да је подмирио
своје дуговање (quietantia, слободна књига, опрошћени лист), а ако је
сужањ био пуштан по откуп на нечију „верну књигу”, она је враћана
ономе коју је издао.“
Каткад заробљени турски поданици нису имали прилику да се
ослободе откупом, већ су убијани или продавани као робље. Тако је
1583. године издан налог сењском капетану Рабу да провали у турску
Лику, а све влахе, које том приликом зароби, да прода у земље с оне
стране мора. Касније је овај налог измењен, па је одређено да влахе
не заробљава, већ да их једноставно поубија.“ Такође су обично уби
јане заробљене турске уходе (wegweiser) и калаузи (calaussen), добри
познаваоци путева и пролаза на Крајини, чије ослобађање из сасвим
разумљивих разлога није долазило у обзир.“
У Крајини се трговало и робљем, али праву трговину робљем
веома је тешко разлучити од куповања заробљених турских поданика,
који су појединцима били потребни због давања у замену за заробљене
хришћане. Ипак, када је заробљени Турчин продат млетачком трговцу,
може се са великом сигурношћу сматрати да је продан у робље. Тако

* F. Rački, Dopisi . . . I, 110, 112, 119, 126, 127 итд.

* F. Šišić, Acta comitialia regni Croatiae, Dalmatiae, Slavoniae III, мŠнsи
XXXIX,Zagreb 1916, 172.
* АН, АСа фасц. 24. бр. 31, Spomenici Krajine II, 289.
* АН. АСа фасц. 51, бр. 33; E. Laszowski. Neki podaci o turskim sužnjima u
Hrvatskoj u XVII stoljeću, Vjesnik kr. državnog arhiva u Zagrebu VI, 1934, 66-68.
* E. Laszowski, Dnevnik grofa Vuka K. Frankopana . . . , 96. и више при
мера код Р. Rački, Dopisi . . . I и II.
* Када је Раб у септембру исте године са 200 стрелаца ушао у Лику, до
живео је тежак пораз, а известан број његових војника био је заробљен. Види:
А. Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16, 17. и 18. стољећа, СЕЗ 28, Субо
тица 1923,47.
* Spomenici Krajine I, 180. и R. Lораšić, Prilozi za poviest rvatske xvi.
и ХVII vieka . . . , 67.
98
 прилог проучлвAњу РАтнв. пPивPЕдв у хрвAтској

je 1587. године Марчо Колоредо купио у Крајини већи број зароб

љених Турака и одвео их у Млетке.“
III

У XVI и XVII веку јављају се у Крајини и „ропци" (raptores

kominum),“ који су ловили људе и продавали их Турцима. Њихова
активност осведочена је у малом броју нама познатих докумената, ко
ји не омогућују да се она потпуније сагледа, али су ипак довољни да
би се на њу указало. Међутим, сасвим је извесно да је хватање и про
даја људи, посебно деце, учесталија и распрострањеније појава на
овим странама него што то извори казују.
О ропцима најчешће говоре војни заповедници у својим извеш
тајима о стању у Крајини. Тако у свом извештају од 5. септембра 1592.
године саопштава заповедник Славонске крајине Стјепан Грасвајн
надвојводи Ернсту да власи децу мењају за коње у Турској. „Тома,
војвода у Дрењу, дао је за једног коња петеро влашке деце, премда је
обичај био и Турци су радо давали коња за једног момка”.“ Заменик
заповедника Славонске крајине барон Галер устврдио је 1650. године,
одговарајући својом протуоптужбом на тужбе које су против њега из
нели крајишници, да је продаја хришћанске деце свакодневна појава
у Крајини и да је тако за последњих неколико година продато у Тур
ску преко 300 деце.“ Иако је Галер имао доста разлога да претерује у
својим тврдњама, посебно да би могао оптужити као ропце неколико
крајишких војвода, из његовог извештаја несумњиво произилази да
су ропци у Крајини постојали, мада то нису морале бити управо оне
личности које је Галер оптужио. Трговину децом у Крајини посведо
чили су у својим извештајима 1679. године и иванићки пуковник Иван
Рудолф Штадл“ и славонски генерал Лудвиг Радвиг де Соуцхес. По
тоњи, пишући краљу Леополду о стању у Крајини, каже, између ос
талог, да се „хришћанска деца краду и у Турску продају.“ Исте го
дине нешто више осветљава ову појаву фра Лука Ибришимовић, који
је, у свом писму иванићком пуковнику, проказао као ропце два брата
Мишљена и Трибу, настањена у селу Блатница у крижевачком крају.
Њима двојици сваког месеца долазили су изТурске неки Богоје, Сима
* Spomenici Krajine I, 155. Ниске цене робова у Крајини омогућавале су
трговцима робљем релативно високе зараде. Тако је млетачки трговац Ђовани
Амброзио Бенедети купио 1588. године у Сењу тринаест робова и једну робињу
за 494 дуката, а продао их је у Ђенови за 900,5 дуката. По одбитку свих трошко
ва његова зарада износи 45,4% уложеног новца. Види А. Соловјев, Трговање бо
санским робљем до год. 1661, Гласник државног музеја у Сарајеву (нова серија)
1, 1946, 153.
* Први подаци о ропцима у нашим крајевима срећу се у дубровачким
архивским књигама почев од 1462. године. Види: м. динић, из дубровачког архи
ва III, Бeoгрaд 1967, 125,131, 133 и даље.
* R. Lораšić, Prilozi za poviest rvatske xvI u XVII vieka . . . , 60.
* А. Ивић, Миграције Срба у Славонију . . . ., 88.
- spomenici Krajine II, 36т.
* Spomenici Krajine II, 366.

99
волин длвић

и још један, узимали децу и одводили их уТурску. На тај начин про

дато је Турцима више од четрдесеторо деце.“ Поменута деца одвођена
су највероватније у турску Пожегу, јер је тај град био познат као један
од пунктова за трговину робљем.“
Робаца није било само у Славонској крајини, већ и у Крањској,
где су крали децу и, добро познајући све путеве и стазе, крили се у
густим шумама. Да би се лакше прикрили, мењали су по потреби нош
њу и служили се разним језицима.“
Узмицање Турака и повлачење турске границе на реке Саву и
Уну, до чега је дошло крајем XVII века, свакако је, између осталог,
утицало и на смањење активности робаца и њихов нестанак. Ипакјош
1702. године у војним чланцима предвиђена је смрт вешањем за све
оне који би крали хришћанску децу и продавали их Турцима.“

IV

Поједина насеља на турској територији плаћала су годишњи ха

рач војним заповедницима у Хрватској крајини, а за узврат дата им је
„вера" да села неће бити робљена од стране крајишника и њихови жи
тељи одвођени у сужањство“ Харачарска села имао је и понеки хр
ватски феудалац“ а према подацима с краја XVII века становници
неколико турских села били су „арачничи" хрватског бана.“ На пла
ћање харача принуђена су углавном пљачки и робљењу изложена се
ла у близини границе, којима је пристанак на ово давање био једина
могућност да колико-толико избегну честе похаре. Ипак ни споменута
„вера" није некад спречавала крајишнике да поново и даље робе ха
рачарска села. Тако су становници у Вашки и даље страдали, иако су
сваког лета редовно плаћали данак копривничком и ђурђевачком капе
тану, због чега се половином ХVII века често у њихово име жалио за
гребачки бискуп и код војних власти и код хрватског бана.“ Станов
* Spomenici Krajine II,365-366.
* R. Lораšić, Slavonski spomenici za XVII viek, Starine JAZU 30, 1902, 26.
* Valvasorjevo berilo,295.
* Vaniček, Specialgeschichte der Militirgrenze I, 140.
* Према прикупљеној грађи, која говори само о кршењу датог обећања.
тешко је судити о броју харачарских села, о износу харача и сл. Поуздано се
зна да су копривничким и ђурђевачким заповедницима плаћали харач станов
ници у Вашки и Брезовици, иако има индиција да је харачарских села било у
турској Славонији неупкоредиво више. Заповедницима Хрватске крајине плаћали
су харач становници Коренице у турској Лици. Види: п. Lopašić, Slavonski spo
menici . . . док. бр. V, IX, XI, XV, XXX, XXXI и XLVII; Spomenici Krajine II, 246,
364-365.
* Пет харачарских села на турској територији имао је и Никола Зрин
ски, а наследио их је од Николе Иштванфија, познатог мађарског писца с краја
ХV: и поч. XVII века. Поменута села дуговала су у име харача, који нису пла
тила 4 године, 100 дуката и нешто у натури. Види: А. Ивић, прилози за повиест
Хрватске и Славоније у хWI и XVII вијеку, Starine JAZU 35, 1916, 359-360.
* F. Rački, Dopisi . . . II, 21.
* R. Lораšić, Slavonski spomenici za XVII viek, 6, 7, 10-11, 12, 18-20.
100
 примог ПроучАВАЊу РАТНЕ ПРИВРЕДЕ у ХРВАРСКОЈ

ници села Брезовица у турској Славонији плаћали су такође сваке

године харач ђурђевачком капетану, и имали су његову „веру”, али су
их ипак 1679. године напали копривнички крајишници, одвели 18 ста
новника у сужањство и запленили око 300 грла стоке.“ Слична је суд
бина и трибутара у неким другим хришћанским насељима у турској
Славонији, који су трпели тежак притисак ђурђевачких и крижевач
ких крајишника иако су, пореддавања турским господарима, плаћали
ихарач крајишким заповедницима.“
Низ података указује на то да су турске спахије знале за хара
чарску обавезу своје раје према хришћанским феудалцима и крајиш
ким заповедницима. Тако, службеници Николе Зринског управо преко
спахија траже почетком XVII века да раја из пет њихових села плати
Зринском заостали харач, јер ће у противном послати харамије да
плене и поробе села.“ У једном другом случају, жали се Мустаи бег
Фератпашић Петру Кегловићу, заповеднику костајничке крајине, да
су костајнички хајдуци одвели седам људи из харачарских села иако
су она имала од бана „веру и печат" и платила већ у име харача
60 дуката.“
Војин С. ДАБИЋ

EIN BEITRAG ZUR ERFORsснUNG DER KRIEGSWIRTSCHAFT IN

pЕВ КЕOATISCH-SLAWONISCHER MILITAR — UND IN DER
вANALGRENZE SEIT DER MITTE DES XVI. BIS ZUM ENDE DES
XVII. JAHRHUNDERTS

Der Аufbau des Grenzabwehrsystems bändigteinbesonderem Masse

nicht nur die tirkischen Durchbrüche in Kroatien und Slavonien, sondern
er schuf di Bedingungen zu zeitweiligen Streifzigen der Abgrenzer auf
dem türkischen Grenziraum. Diese beharrlichen Zusammenstösse mit den
Türkenschufen die Bodingungen zu einigen durch den Kriegentstandenen
Wirtschaftsgattungen, die den Abgrenzern der Kroatisch-slawonischer Mi
litär – und der Banalgrenze ermöglichten, die zusátzlichen Einkünftezu
bekommen, der Bedeutung un so grösser var, inwiefern die anderen
Formen des gewóhnlichen Wirtschaftslebens durch Kriegsumstände ges
tórt wurden. In der zveiten Hälfte des XVI. und XVII. Jahrhunderts
waren Kriegsbeute und Kriegsgefangenen die bedeutendsten durch den
Kriegentstandenen Erwerbungsformen, und dann Sklavenhandel und das
Zwingen der Einwohner auf dem türkischen Territorium, die jährliche
Abgabe den Militärgrenze —befehlshabenzu libergeben.
* Spomenici Krajine II, 365.
89 F. Lopašić, Slavonski spomenici za xvni viek, 37.
* А. Ивић, прилози за повиест Хрватске и Славоније у ХVI и XVII виеку
353-361.
11 F. Rački, Dopis. . . . II, 21. Писмо Мустаи бега Фератнашића није дати
рано, а потиче из времена између 1696-1703.
101
BOIHH MSKB

Die gefangenen türkischen Untertanen und die Kriegsbeute gehör

ten nicht im Ganzen nur den Teilnehmern des Heereszuges, sondern teil
weise auch den Militärbefehlshabern. An dieser Art des Ertrages waren
auch manche kroatischen Lehnsherren interessiert und sie verpflichteten
ihre Soldaten, Ihnen ein Teil der Kriegsbeute und Kriegsgefangenen
abzutrcten.
Damit die Besitzer von gefangenen Türken Nutzen hätten, zwangen
sie sie entweder dazu, sich aus der Gefangenschaft abzukaufen, oder sie
verkauften sie den venediscen Sklavenhändlem. Nachdem der Kriegs
gefangcne nach der Marter zum Abkauf eingewilligt hätte, pflegte man
die Höhe seines Lösegeldes (lytrum, pretium redemptiom's, reuzione, los
geld, cina, cena) zu bestimmen. Der Lösegeldbetrag hängte vom ehema
ligen Kriegsgeiangenenansehen und seinem Reichtum ab, so dass manche
Kriegsgefangenen auch zu mehreren Dukaten erpresst worden waren.
Das Lösegeld wurde am öftesten mit verschiedenen Warenarten
bezahlt, die aus der Türkei vom Gefangenen persönlich gebracht wurden.
Nämlich, die Gefangenen wurden aus dem Kerker freigelassen, um für
sich das Lösegeld zurückzubringen, während die anderen Gciangenen als
Bürgschaft (fideiussio, poručanstvo) in der Gefangenschaft bis zu der Zeit
blieben, bis der freigelassene Gefangene aus der Türkei oder aus irgend
woher zurückkam und das versprochene Geld mitbrachte. Die Bezahlung
des Lösegeldes konnte auch manch angesehener türkischer Befehlshaber
oder Gutsherr frei bürgen, und in dem Falle wurden die Bedingungen des
Loskaufens im Briefwechsel der interessierten Seiten vereinbart.
Im XVI. und XVI]. Jahrhundert begegnet man in der Militärgrenze
auch „den Sterberöcheln” (Raptores hominum), die die Leute fingen und
sie den Türken übergeben. Diese Erscheinung scheint in der Slawonischen
Militärgrenze oft gewesen zu sein, wo man manchmal gewisse Grenzber
zöge des Verkaufs der christlichen Kinder beschuldigte.
Von allen Kriegserwer‘oungsformcn ist man am wenigsten mit den
tributpflichtigen Dörfern im klaren, nämlich, man weiss am wenigsten
Bescheid von jenen Niedersiedlungen auf: dem türkischen Territorium, die
den Grenzbefehlshabern ihre jährliche Abgabe bezahlten, und die als
Gegengabe das Versprechen erhielten, von den Abgrenzern nicht geplün
dert zu werden. Manche dieser Dörter bezanhlten den Befehlsherren von
Slawonisch _ kroatischer Militärgrenze ihre jährliche Abgabe, und
manche tributpflichtigen Dörfer gehörten den einzelnen kroatischen
Lehnsherren zu, unter denen auch selbst der Ban war. ff“
vr.
ga:.
lb.
£»:

102
„ПЛАН ЖЕНСКЕ шКОлЕ У КРАГУЈЕВЦУ“ СЕСТАРА НинковиЋ

За време боравка у Новом Саду, 1871. и 1872. године, Светозар

Марковић се упознао и зближио са Милицом и Анком Нинковић, кћер
кама Петра Нинковића, дугогодишњег професора и директора Ново
садске гимназије. Поред осталог, он је на њих утицао да се определе
за позив васпитача и септембра 1872. да оду да студирају педагогију у
Цириху, где су остале две школске године, до јуна 1874..“ У јесен те
године, кадје социјалистички покрет почео да налази већег одзива“ и
кад је Светозар Марковић већ неколико месеци тамновао у Пожаревцу,
Милица и Анка Нинковић су дошле у Србију, посетиле пријатеља у
затвору, и том приликом се са њим договориле да њих две отворе жен
ску школу у Крагујевцу.“
Марковић је, иначе, рано почео да се интересује за ослобођење
жена,“ и доста се тиме бавио,“ придајући особиту пажњу образовању.
* Јован Скерлић, Светозар Марковић, Београд 1922, 67-69, 70–71, 75—88;
Васа Стајић, Светозар Марковић и социјалисти у Новом Саду, Летопис Матице
српске, 1946, књ. 358 св. 2-3, стр. 107–108; Коста Милутиновић, Милица Нин
ковић, Летопис Матице српске, 1951, књ. 368 св. 6, стр. 454, 457–459; исти, Нови
Сад као жариште социјалистичког покрета 1872. године, Рад војвођанских музеја
I, 1952, то; исти, Светозар Марковић у Сремским Карловцима, погледи, 1. Iх
1952, II, 1; исти веродостојност нових података о Милици Нинковић, Летопис
матице српске, 1952, књ. 369 св. 2, стр. 153; Димитрије Кириловић, нови подаци
о милици нинковић, летопис Матице српске, 1952, књ. 369 св. 2, стр. 152; Милан
Богдановић, Милица Нинковић, Стари и нови, Београд, 1952, књ. IV, стр. 40–47;
Илија Станојчић, Прна Српкиња социјалист, Борба 4. III. 1954, ХIX, 53; К. Милу
тиновић, протеривање Светозара Марковића из Војводине, Историјски часопис V,
1954–1955, 354-359; Драгослав Илић, прве жене социјалисти у Србији, Београд,
1956, 18–20, 26; К. Милутиновић, Светозар Марковић и војвођанска омладина,
Браничево, VIII, 6, 1962, 36–37; Jвубиша Манојловић, Светозар Марковић, Београд,
1963, 116-117, 125—126.
* Ј. Скерлић, нав. дело, 100–103; Милоша Јанковић, Ђачки социјалистички
покрет у Србији, Београд, 1954, 5–7,
* К. Милутиновић, Милица Нинковић 454; Д. Илић, нав. дело, 215; Л. Ма
нојловић, нав. дело,215.
* Светозар Марковић, Сабрани списи, I, Београд, 1960, 27.
* Ј. Скерлић, нав. дело, 215–220; Душан Матић, Проблеми жене у делу
Светозара Марковића, Жена данас, 1950, V, 68, 44-45; И. Станојчић, нав. рад;
чедомир Попов, светозар марковић о еманципацији жене, Зборник Матице српске
за друштвене науке, 1960, 32–33, стр. 124–134.
103
 ЖИВОТА БОРБЕВИR.

Његове идеје o васпитању и школовању девојака разликовале су се,

наравно, од онда владајућих схватања, али се сама намера да се отвори
школа уклапала у већ бројна настојања те врсте.“ Марковић је утицао
да се појаве и прве жене социјалисти,да се заинтересују за ослобађање
жена и да овако, од школовања почну посао у тој области.
Mз Пожаревца сестре Нинковић су отишле у Београд, где бивају
примљене од конзервативног министра просвете Филипа Христића,
излажу му своју намеру и добијају, мада нерадо и „са зебњом” дату,
претходну усмену сагласност за отварање школе. Писмену молбу ша
љу 13. септембра из Свилајнца” и уверавају министра да се са оду
шевљењем прихватају тога посла. Уз молбу прилажу и „План женске
школе у Крагујевцу”.“ О Плану и другим документима из преписке
сестара Нинковић са овим и са наредним министром писано је више
пута, али сам План није објављен, а његовом је садржају поклоњено
мање пажње него што заслужује.
У садржају Плана дошле су до изражаја и идеје Светоза
ра Марковића.
Пре свега, пада у очи доста предмета и часова из области при
родних наука, насупрот старој школи са којом је Марковић, тако рећи,
започео своје борбе. И други су се онда залагали за природне науке,
али су их присталице „реалног правца" најборбеније интерпретирале
и популарисале. По замисли сестара Нинковић, тих предмета и на
сова требало је да буде више него у програму државне Више женске
школе. Хемија и технологија, којих у државној школи није било, за
ступљене су са четири часа, а за физику и математику предвиђен
је већи број сати.
У предлогу Нинковићевих нема предмета којима се девојке при
премају за домаћице и удаваче и за учитељице домаћица и удавача:
дијететике, певања и педагогије са методиком, што се у државној шко
ли учило. Та карактеристика Плана вероватно је у вези са Маркови
ћевим мишљењем о „једној врсти еманципатора”, на које се жестио
још из Цириха 1870, што „под еманципацијом разумеју то да жена
изучи мало боље природне науке, да уме боље скувати јела за њихове
трбухе и да уме боље неговати децу, тј. да жена постане вештија ку
варица и дојкиња".“
Трећа појединост тиче се гимнастике: насупротдржавној школи,
где је том предмету посвећено осам часова, овде је заступљен са два
наест. То је у складу са Марковићевим схватањем о циљевима васпи

* Девојачко васпитање у Русији и женске гимназије, превео с француског

Ст. В. Поповић, Летопис Матице српске, 1874, књ. 116, стр. 122—125, 130, 141,
146-147, Школски зборник закона, правила, наредби итд, Београд, 1875, 150–152;
Љубица Марковић, Светозар Марковић поборник женског покрета, Република,
27. XI 1945. XII, 4; Д. Илић, нав. дело, 5–7, 12–16; Витомир Вулетић, светозар
Марковић и руски револуционарни демократи, Нови Сад, 1964, 101–102; срећко
тунковић, школство и просвета у Србији хIх века, Београд, 1970, 108.
* Архив Србије (даље АС), Министарство просвете (даље МПc), 1875, I, 65.
* АС, МПc, 1875, I, 66. На овај документ скренуо ми је пажњу др Драгоје
Тодоровић, на чему му, и овом приликом, захваљујем.
* Сабрани списи, I, 222.
104
 „плмH жЕнскЕ школE у КРАГУЈЕвцу" свотAРА Нинковић

тања да „човека развије: телесно, умно и морално”, које је само не

колико месеци раније изложио Милици и Анки“ и где је, како видимо,
физички развој чак на првом месту.
Без сумње, највећа особеност Плана је потпуно одсуство веро
науке, мањи број часова из српског језика и књижевности (10 према
18) и историја Југославена са четири часа уместо историје Срба са исто
толико сати (што значи да је историја Срба требала да буде мање за
ступљена). То својство је сасвим изузетно у време кад се до национал
не прошлости и језика много држало и кад је вера представљала ос
нову моралног и свег васпитања.
Власти су, особито после Париске комуне, почеле прогонити со
цијалисте и атеисте и смишљено се борити против њиховог утицаја
на омладину. У јулу 1871, митрополит Михаило затражио је од владе
да стане на пут ширењу атеизма од стране „агената комуне” из „Ра
деника".“ Филип Христић је, у пролеће и лето 1874. године, засуо шко
ле расписима који обавезују ђаке и професоре да се, током наставе,
редовно моле и празником уредно похађају цркву и који упућују да
се веронуака предаје са примерима из живота о томе шта је у складу
са хришћанским моралом а шта не; предвиђене су и појединости: рас
поред молитви, број професора који треба да надзиру похађање цркве,
контрола верске ревности ђака за време школског распуста итд. По
себан акт са таквим садржајем упућен је Вишој женској школи у
Београду 14. V 1874. године“. Истовремено, просветне власти су пове
ћалеброј часова српског језика и књижевности и националне историје,
са намером да образовању дају „одређенији, чвршћи и народним потре
бама ближи правац”, а укинуле су, на пример, хемију и технологију
јер „за предавање тих предмета недостаје време, потребније за за
датке школе далеко прече” и „што се од предавања тих предмета сла
бо практичне користи уживоту видело”.“
Владу је, нарочито, бринуло расположење ђака у Крагујевцу,
где су се ређале „ђачке буне“. Једна од њих је почела баш у јесен
1874, трајала је дуго и била пропраћена затварањем школе, искључе
њем и хапшењем ученика и суђењем учесницима „нереда“; bauи су
слали депутације у Београд и власт је била принуђена да изврши ко
рените персоналне промене у Учитељској школи. Та „буна“ је пока
зала солидарност и истрајност ученика пред којима је, у по нечему,
и министарморао да попусти.“
Насупрот таквим мерама против атеизма и баш у време „буне”
крагујевачких ђака, сестре Нинковић су изашле са програмом који от
ворено изражава тежње какве је власт управо настојала да сузбије.

* Светозар Марковић из пожаревачког затвора 9. V 1874, сестрама Нин

ковић, Стража, 1878, II,42.
и Михаило Бјелица, Политичка штампа у Србији 1834—1872, Београд,
1975, 176.
на школски зборник закона, правила, наредби итд, 137–141, 156, 162,
167–169, 396.
* исто, 162.
* Владета Тешић, Морално васпитање у школама Србије (1830–1878),
Београд, 1974, 408-418.

105
ЖивотA БОРБЕВИЋ

Доследне Марковићевом схватању да се „народ не може образовати

часловцима, псалтирима, молитвама“ и уверењу о неспојивости ма
теријализма и науке са религијом и богословљем,“ оне су веронауку
сасвим избациле из Плана.
На какву је реакцију министра наишао План сестара Нинковић?
Док је са предузимљивим девојкама био очи у очи, конзерва
гивни, али пристојни Христић показао је само „зебњу”, сложио се
нерадо, али се ипак сложио. Кад је после тога сам размислио и добио
овакав План, његова „зебња” морала је да порасте. Министар је 20.
септембра решио да Нинковићеве могу отворити школу под условом да
План усагласе са програмом државне Више женске школе у Београду,
да немачки језик не буде обавезан предмет и да распоред предмета
по разредима одговара узрасту деце; најтежи услов поменут је на кра
ју: молитељке су „дужне, по Правилима за приватне школе од 31. јула
т. г. . . . , да редовним сведочанствима или испитом докажу за настав
нике потребно знање из српског језика, из историје Срба и осталих Јуж
них Словена, као и из других предмета које у свом Плану помињу".“
Захтеви министра, особито последњи, били су нешто превелики
за ондашње прилике, и вероватно нису били мотивисани само бригом
за ниво наставе језика и историје. Иако су биле без сведоџби о настав
ничкој спреми за српски језик и историју и без пара којима би платиле
евентуалне хонорарне наставнике за те предмете, сестре Нинковић се
нису обесхрабриле после ових захтева. Из Крагујевца, 10. новембра,
оне по други пут пишу министру“ и објашњавају да ће, засад, отво
рити само први разред; како се у првом разреду „предају тек елемен
тарни појмови", налазе да су њих две довољне и способне за такав
почетак. Касније ће, за остале разреде, обезбедити стручне наставнике.
Пристале су да немачки ставе у необавезне предмете, а геометрију су
оставиле у првом разреду, са образложењем да је то предмет разум
љив деци млађег узраста. Попустиле су и око веронауке, али не сасвим:
предаваће је у четвртој години, а не већу првој, како је то било у др
жавној школи, „с тога што су деца много развијенија и спремнија за
такав предмет но деца из млађих разреда, која нису у стању да схвате
и разуму суштину хришћанске науке и морала”. Ништа не кажу о ве
ронауци у осталим разредима, иако се, у државној школи, предавала
током све четири године.
После овога, министар је утврдио да „су проситељке испуниле
главне услове, који су прописани Правилима за приватне школе" и
22. IX 1874. поново решио да им се дозволи отварање школе, али „да
науку хришћанску почну предаватијош у првом разреду”.“ Требалоје,
дакле,* почети
Сабраниод првог
сnиси, и предавати је у свим разредима.
I, 183.
* Ј. Скерлић, нав. дело, 209–215; К. Милутиновић, протеривање светозара
Пиарковића из Војводине, 349-350; Хенрик Писарен, о атеизму светозара мар
ковића, Развитак, 1968, v., 58–67, VI, 51-58; исти, Филозофија светозара марко
вића (1846-1875), Нови Сад, 1974, 15,64–66, 70, 99-10, 105.
* АС, млс, 1875, I, 66.
* К. Милутиновић, Милица Нинковић, 461—462.
* AC, MIle, 1875, I, 66.

106
 „плмн жЕнскв школE у кгмгулввцу“ свотAРА Нинковић

Христић је био довољно конзервативан и искусан да не би њи

ково објашњење схватио као лукавство, што је оно, по свој прилици, и
било. Ако већ морају да предају веронауку, Нинковићеве ће то чинити
у старијим разредима, девојкама које ће — већ под њиховим утицајем
и зрелије — часове из тог предмета пре схватити као згоду за критику
религије него као прилику да прихвате веру; са децом млађег узраста
тешко би био изводљив критички разговор о вери, а библијске легенде
и чудеса на њих би оставили већи утисак него на старије. Нешто од то
rа је, вероватно, наслутио и подозриви Христић, и отуда његов накнад
ни, прецизни и једини услов у решењу од 22. новембра.
Занимљиво је да је баш септембра 1874. овај министар предузео
нови корак у борби против атеизма а за „образовање у народном прав
цу“: послао је свим школама још један распис у коме осуђује настав
нике који у својим предавањима „одричу човеку сваки духовни поче
така у васељени чак и само божанство”.“ Није искључено да га је на
тај корак подстакао План, у коме се отворено заступа уверење какво
једотле имао тек понеки професор и ђак, а за које се сада, ево, тражи
и потпис самог министра
Кад су, крајем новембра 1874, сестре Нинковић добиле ново ре
шење, Мариновићев кабинет није више био на власти, па ни Христић
министар. Владу је образовао Аћим Чумић са Стојаном Новаковићем,
као министром просвете и црквених дела.“ Нови министар је полови
ном јануара 1875, оценио да План одговара члану 2. Правила за при
ватне школе и одлучио да од сестара Нинковић затражи још Уређење
школе и сведочанства „наставника, који ће предавати, о наукама које
су свршили“. На концепту акта од 13. јануара 1875, који је министар
намеравао да упути преко Начелства окружја крагујевачког, назначе
но је: „задржано од експедиције”. Сам акт, већ заведен под бројем
200, остао је у архиви Министарства просвете и црквених дела а да га
новаковић није потписао, што вероватно значи да није ни упућен.“
У листу „Ослобођење“ Нинковићеве су штампале оглас „Виша
женска школа у Крагујевцу“ из кога сазнајемо да је министар дао до
зволу, да ће предавања држати само људи „који су за свој предмет
стручно спремни", да у програму остају историја Југословена, хемија,
физиологија и хигијена —чега све нема у државној школи, да ће се
„наука хришћанска" предавати у првом разреду (остали се не помињу),
да ће школа имати и „пансијон" и да сеза упис треба обратити Милици
* Овај Распис и Протест тридесет ђака Велике школе против Расписа
објавила је „Застава" у броју 123, а у броју 124 дат је и редакцијски чланак у
коме се Распис тумачи и хвали као „програм за образовање српске омладине
у народном правцу". У часопису „Рад“, Светозар Марковић је 22. новембра, дан
пре оставке Мариновићеве владе, почео и у бројевима од 1. и 8. децембра наставио
и завршио објављивање расправе „Вера и наука – и образовање у народном
правцу”, којим критикује Христићев Распис и Заставин чланак. Сабрани списи,
IV, 122-125, 444-145; Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд,
1934, I, 353-354.
* Записници седница Министарског савета Србије 1862–1898, Београд.
1952, 113, 125.
* Ac, мnc, 1875, I, 66.
107
prianorA BOPEЕВИН

и Анки Нинковић у кући Марка Марковића.“ Захтеви министра, бар

што се програма тиче, делом су прихваћени; друга је ствар шта су
сестре Нинковић стварно намеравале да предају и шта би преда
вале у тој школи.
Оглас у „Ослобођењу" није био само позив за упис у школу, него
и један од знакова последњег полета социјалистичког покрета за жи
вота Светозара Марковића.“
За све то време, Нинковићеве су живо учествовале у раду со
цијалиста у Крагујевцу, а Марковић их је помагао не само саветима.
Почетком децембра је умро један од његових пријатеља, Пера Ђорђе
вић, и оставио 1.200 дуката за ширење социјалистичких идеја; Марко
вић је тај новац наменио пропаганди и овој школи.“ Али тих дана се
и његов живот почео да гаси и он крајем јануара одлази у Беч да тра
жи помоћ тамошњих лекара, затим на југ и 26. фебруара (по старом)
умире у Трсту.“
Тога пролећа је Министарство Данила Стефановића одлучило
да протера „циришкиње“ али су млади социјалисти доскочили влади:
22. маја 1875, у Топчидерској цркви, Милица Нинковић се венчала са
Пером Тодоровићем, а њена сестра са другим социјалистом, Сретеном
Анђелковићем; тако су постале поданицима Кнежевине и овога пута
избегле прогон.“ Милица се, после тога, вратила у Крагујевац и веома
ангажовала у уредништву „Старог Ослобођења”, водила је књиге ре
дакције, страну коресподенцију, коректуру, радила у експедицији, одр
жавала кућу у којој је становало цело уредништво. . .
Како се завршио покушај са отварањем женске школеу Крагу
јевцу— није познато. Пред опасношћу да буду прогнане и заокупљене
мишљу како да то избегну, лишене подршке какву им је давао Свето
зар Марковић, сестре су, изгледа, прекинуле припрему за школу, а у
јесен — и због послова у новопокренутом листу — вероватно је нису
ни отвориле.“ Ипак, оно што се зна о њиховој намери и припремама,
особито садржај „Плана женске школе у Крагујевцу“, помоћи ће да са
више основа судимо о утицају који је Светозар Марковић вршио на
* „виша женска школа у Крагујевцу", ослобођење 1. I 1875, 1. поновљено
у бр. 2 и 3 од 3. односно 5. јануара
* Ј. Скерлић, нав. дело, 102-104; исти, историски преглед српске штампе,
1971–1911, Београд, 1966, 77-78.
* Ј. Скерлић. Светозар Марковић, 103; Јован Жујовић, Светозар марковић,
Београд, 1925, 18—19; JE. Манојловић, нав.дело,221.
* Ј. Скерлић, нав.дело, 105-107.
* С. Јовановић, нав. дело, 407; К. Милутиновић, Милица Нинковић, 464;
М. Богдановић, нав. рад, 48; И. Станојчић, нав. рад.
* У првом српско-турском рату Милица Нинковић је била добровољац
и лекарски помоћник. Затим је неко време живела у Београду и новом Саду.
После тога је студирала медицину у Москви али је због оштре климе и слабог
здравља морала да оде из Русије и, уз помоћ пријатеља, настави студије у
Цириху и паризу. Тешко оболела вратила се кући. Умрла је у 27. години код
сестре Анке, у Крагујевцу, неколико дана после повратка, 18. новембра 1881. Анка
Нинковић била је професор француског језика у Женској гимназији у Београду
и умрла је тек 1923. године. К. Милутиновић, нав. рад, 464-467; М. Богдановић,
нав. рад, 48–49; И. Станојевић, нав. рад; Л. Манојловић, нав. дело, 228.
108
 „план жЕнскв школE у кглујввцу“ светаРА нинковић

своје следбенике ида више сазнамо о практичним покушајима ондаш

њих социјалиста у области образовања и еманципације жена. Стога
објављујемо овај документ у целости и без икаквих измена.
ПI JI. A. H.
женске школе у Крагујевцу

Курс ове школе траје 4 године. За ове четири године предаваће

се следећи предмети, које свака ученица мора изучавати:

Српски језик. правилан говор и писање,

Историја света. књижевност.
IИсторија Југословена.
Јестaственица. Ботаника
Зоологија
Минералогија
Физика.
Хемија.
Физијологија и Хигијена.
Математика. Рачуница, алгебра
закључно са постепеностима;
reoметрија закључно
са тригонометријом
Земљопис. политички
физички
INIатематички
Немачки језик.
Гимнастика.
Ilртање.
Радови.

Француски, енглески и руски језик, и свирање на гласовиру

Scтавља се на вољу ученицама и њиховим родитељима да ли да
изучавају или не.
У којим ће се годинама предавати ови предмети, и по колико ча
сова употребити на сваки од њих— показује следећи распоред:
I година.

Српски језик 4 часа недељно

Математика A. -- »»

Земљопис Србије 2 n: --

Немачки језик 4 -» 4:

Геометрија . . . 4 -- --

Гимнастика - 3 »» 9.

Женски рад ... 12 ун -I

109
животA БоPEЕВНБ.

II година.
Српски језик . . . . . . . . . . 4 часа недељно
Немачки језик . . . . . . . . .
Математика . . . . . . . . . .
Јестaственица, лети ботаника,
зими зоологија
--

н
--
--

--

--
it
Земљопис Европе - -
-- - -

Цртање . . . . . . . . . . н 3 ...
Гимнастика . . . . . . . . . -I -I

Женски рад . . . . -- ----

III година.
Историја српске књижевности 2 часа недељно
Историја Југословена 4. „ --
Физика . . . . . . . . . . . 4. „ -
Општи земљопис . . . . . . . . 2. „ --

Немачки језик 4 -- --
Цртање - - - - - - - 2 -- --
Гимнастика . . . . . . . . 3 -- --

Женски рад 6 -- --

IV година.
Историја света . . . . . . . . часа недељно
Физички и математички земљопис -- --
Физијологија и хигијена -- --
Хемија са технологијом - н. --
Јестaственица (минералогија и
геологија) . . . . . . . . . . .
Вемачки језик . . . . . . . .
Цртање . . . . . . . . . .
Гимнастика . . . . . . . . .
Женски рад. . . . . . . . i}
Почем ће се ове јесени отворити само први разред, то се сада
може јавити, да ће се ученице примати у самом заводу да живе, ако се
потреба покаже, а будуће јављаће се г. Министру просвете, сва уређе
ња, која ће се развитком саме школе установити. За сада ће радна
снага бити сами оснивачи школе:

Свилајнац
13. Септембра
1874.

Милица Нинковићева
и
Ана Нинковићева
Живота ЂОРЂЕВИЋ
110
 „план жвнекв школE у крмгулввцу“ свотAРА нинковић

Рез ко ме

„ПЛАН ЖЕНСКОИ ШКОЛЕЏ В. КРАГУЕВЦЕ“ СЕСТЕР Нинкович

Осенљко 1874. года, по окончании образованин в Цнорихе, в Сербико
прибњли Милица и Анка Нинкович, жителњницљи города Нови Сад. Их
намерение бњло открњитљ женскупо школу в городе Крагуевац. Про
грамма зтој школњи в сравнении с программој государственнои Вњлсшећ
женској школњи в Белграде предусматривала болњшее числo предметов
и уроков в области естественнвих наук и гимнастики. Программа вообше
не предусматривала уроков закона Божин, а число уроков сербского
нзњика, литературњи и истории бљило манњшее чем в государственној
школе. Все зто бљило в полној противоположности с стремлением влас
теји в области просвешенин, которњпе желали укреплением воспитанин
в религиозном и националном духе препнствоватљ расширенико ате
изма, материализма и идеи социализма среди школњној молодежи.
Позтому министр народного просвешцениа Филип Христич оту про
грамму не разрешил. Христич требовал оту программу согласоватњ
с программој государственној школњи в. Белграде. Сестрњи Нинкович
толњко от части удовлетворили желанино министра и в начале 1875 года
дали обљавление о записи в школу. До откритин школњи дело не дошло,
Зта программа нвиласљ толњко свидетелњством о первљих практических
попљитках сербских социалистов в области образованин и змансипации
женициН.

111
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И „СРПСКА ОПШТИНА“ У ПЕТРОГРАДУ

Уједињена омладина српска основана је на иницијативу бечког

омладинског друштва „Зоре“.“ Оно је позвало ђачке, студентске и пе
вачке дружине на састанак њихових представника ради договора како
да се постигне јединство српске омладине и остваре њени задаци.“
Одјек је био веома повољан; одазвало се шеснаест дружина. Прва
скупштина Уједињене омладине српске у Новом Саду, 15-18. августа
1866. године, означила је почетак омладинског покрета, који је оста
вио веома значајан траг у политичкој, културној и књижевној истори
ји Срба и Јужних Словена; његов јавни рад имао је претежно култур
но-просветно обележје. Међутим, овај покрет „свих младих Срба”
одмах је добио и политичку, национално-ослободилачку усмереност, а
затим, под утицајем Светозара Марковића, и револуционарно-демо
кратско, социјалистичко крило. Свестрана жива делатност омладинаца
није се допала конзервативним круговима у Србији, још мање Турској
и Аустро-Угарској.
Biовосадски састанак био је подстицај за оснивање нових омла
динских дружина. Оне су у појединим земљама радиле под различитим
друштвено-политичким условима; док су се неке на друштвеним са
станцима бавиле искључиво књижевним и стручним прилозима, друге
су отворено износиле свој политички програм и расправљале о соци
јалним теоријама Ласала, Шулце-Делића и Луја Блана („Завера” у
Минхену)“ или су пак прокламовале своју спремност да се боре за
јединство Словена и да помогну ослобођење и уједињење Јужних
Словена („Словенски скуп" у Цириху).“
Међу бројним омладинским дружинама које су приступиле Ује
дињеној омладини српској билаје и „Српска општина" у Петрограду.“
н застава I,30. 22. V 1866, 2–3:„Зора“. Беч. 8. маја.
* Застава I, 31, 26. v 1866, 2–3: Неколико речи целокупној омладини српског
народа. У Бечу,21. марта 1866.
* Србија 1, 18, 29. IV/11. V 1867, 71–72: У Минхену, 10. апр.
* Застава II, 79, 20. V111 1967, 3: Нови Сад, 18. августа.
* О „Српској општини" писано је веома мало (Ј. Скерлић, Светозар Мар
ковић, Београд, 1922, 26-27; Омладина и њена књижевност, Београд, 1925, 86;
лука Зрнић, српске ђачке дружине, Београд, 1912, 62). Нешто више тек у новије
време: в, г. карасјов, из историје руско-српских револуционарних веза у првој
половини седамдесетих година XIX века, Историјски гласник, 1962, 1-4, 89–91;
B. г. Карасев и в. д. Конобеев, о свазах русских, сербских и болгарских рево

113
њOPEЕ ИГЊАТОВИFi

Она је настала из истих разлога као и остале дружине у страним зем

љама. Наиме, како су сами петроградски „општинари” закључили, код
људи истог народа и језика кад су далеко оддомовине, у туђини, по
треба узајамне повезаности је већа, али је теже и доскочити јој.
Српски омладинци у Петрограду често су већали о томе, тако да су
1866, „на недељу пред часне посте” (почетком марта), на општем са
станку изабрали комисију да изради нацрт устава (статута) будуће
„Општине“ у поменутом духу. У току три недеље и после неколико
седница она је успела да изврши свој задатак. На Велики петак
(25. III/6. ГV) одржан је састанак, на коме је, у присуству већине уче
сника на претходном састанку, размотрен пројект комисије и, после
учињених исправки, једногласно усвојен. Тиме је била основана
„Српска општина”; она је, према статуту, била дружина која је себи
ставила као циљ зближавање Срба у Русији, материјално помагање
сиромашних сународника који долазе ради школовања или запослења,
као и узајамно помагање у нужди.
Међу оснивачима „Српске општине" била су два млада српска
официра — Сава Грујић,“ питомац Михајловске артиљеријске школе
(1866-1869) и поручник Димитрије Ђурић,” слушалац Николајевске
генералштабне академије (1865—1867),Јован Дреч,“ студент Царске ме
дицинско-хируршке академије из Мостара и Димитрије Дучић“ ван
редни студент права из Луга (Требиња). Први председник је Сава
Грујић, први секретар Јован Дреч; изабрани су, сходно статуту, на
оснивачком састанку. Статут „Српске општине”, наиме, предвиђао је
да омладинским друштвом, пошто његови чланови нису могли увек и
за сваки случај да се окупљају на општи састанак, руководи одбор од
пет редовних чланова, са станом у Петрограду, у саставу председника,
секретара, благајника и два члана. Одбор је водио текуће послове, ру
ковао имовином и одређивао циљеве дружине. Председникје руководио

лкоционерова 60–70-их годах XIX века, Москва, 1966, 9; Б. Р. Вулетић, Једна рус
ка веза уједињене омладине српске, Годишњак Филозофског факултета у Новом
Саду, VII, 1962-1963, 145, 152; Исти, Светозар Марковић у Русији и Швајцарској,
Зборник за друштвене науке МС, св. 38, Нови Сад, 1964, 35-37; Исти, Светозар
Марковић и руски револуционарни демократи, Нови Сад, 1964, 37–39; Ђ. Игња
товић, Л. Каравелов и срљбското обицество, Ниш, 1969, 30–31; Исти, Светозар
Марковић и бугарски национално-ослободилачки покрет, Ваlсаnica, IV, Београд,
сАНУ, 1974, 147—151; K. IIIарова, Л., Каравелоа и бљлгарското освободително
движение, Софиa, 1970, 123—139.
* Сава грујић (1840–1913) је по повратку у Србију као начелник Тополив
нице у Крагујевцу био близак Светозару Марковићу.
* Димитрије Ђурић (1838–1893), касније генерал, професор Војне акаде
мије и војни писац.
* Јован Дреч (1846— ? ), на школовању у Русији од 1858; од септембра
1964. ступио на Царску медицинско-хируршку академију, августа 1868. примљен
за студента физичко-математичког факултета у Петрограду, од априла 1869.
студент медицине у Москви (В. Г. Карасјов, Из историје руско-српских револу
ционарних веза, 91–109).
* Димитрије дучић (1841— ? ), брат архимандрита Нићифора Дучића;
учио у Београду: 1855. ученик другог разреда, владин благодејанац (Архив Србије
— АС, Министарство просвете – MIc. VI. 84/1855). Током 1865 — 1869. ванредан
слушалац Правног факултета у Петрограду. Вратио се у Србију; умро од
туберкулозе.

114
 СВЕтозАР МАРКОВИв и „СРПСКА. ОпштиНА“ У пнL'PUL'r'АДУ

седницама Одбора, њему се обраћао сваки ко је желео да изјави нешто

пред „Општином".. Он је износио пред Одбор предмете на разматрање;
других права није имао. Секретар је чувао хартије дружине, одговарао
на преписку, писао позиве за прилоге и слично. Сва акта „Општине”
потписивали су председник и секретар. Благајник је руковао касом,
водио рачуна о приходима и расходима, а на крају сваког месеца при
купљао чланарину. Одбор је водио евоје послове на посебним седница
иа, одлуке су доношене само у присуству свих његових чланова уз
већину од најмање четири гласа. __
Састанку почетком марта присуствовало је једанаест Срба, то
су били и први чланови омладинског друштва. Члан „Српске општине”
могао је бити сваки Србин у Русији који се слагао с њеним циљем и
одобравао њен рад. Чланова је било две врсте:редовних, који су стално
помагали у остваривању њених циљева књижевним радом или редов
ном месечном чланарином, коју су сами одређивали према имовном
стању; почасних - „свак без разлике народности и вере, ко морално
и материјално помаже". Редовни чланови били су обавезни да посе
ћују састанке којима је председавао члан изабран већином гласова;
већином гласова доношене су и одлуке на састанцима; о каси, међутим,
могли су да одлучују само редовни чланови. Свако ко се није слагао
могао је у свако доба да иступи, али је губио сва права, па и на унети
новац, могао је остати као почасни члан уколико није одлазио из
злонамерних побуда.
На другом општем састанку, 29. марта 1866, добровољним прило
зима положен је темељ и каси „Српске општине”; прикупљена сума
износила је 23 рубље. После тога одржан је низ састанака на којима
је разматран статут. Неки чланови, који нису присуствовали другом
општем састанку, захтевали су поновни претрес статута; том приликом
учињена је подела „општинске” касе на покретни и непокретни део
(фонд). Истом приликом била је и јака агитација неколицине чланова
који нису видели могућности остварења предузете ствари, тако да је
већином чланова овладало неспокојство и сумња у опстанак дружине
без посебног спољашњег јемства. Стога је била изражена жеља да се
затражи званично одобрење надлежних власти. Одбору је било ста
вљено у дужност да размисли о томе како да се то учини.
„Извесни априлски догађај” — неуспели атентат, 4. априла 1866,
Димитрија Каракозова, о коме ће „Застава” пренети из руских звани
чних извора да је ђак Московског универзитета и присталица „крајњег
социјализма“, на цара Александра II и „бели терор” који је уследио
— био је разлог да Одбор „Српске општине” не хита са остварењем
поруке састанка, и тек је маја месеца приступио делу. На последњем
састанку решено је да статут „Општине”, који ће се поднети на више
одобрење, треба да буде једноставнији него онај који је омладинска
* Застава I, 20, 17. IV. 1866, 3: Стране земље. Касније ће јавити о завршет
ку истрате над атентатором и о затварању саучесника, о тајним друштвима –
„Организација" и „Пакао“ —у Москви, која су била у вези с европским одборима
за револуцију, а циљ атентата на цара био је да се изазове општи устанак у
Русији (Застава I, 52, 6. VIII 1866, 4: Најновије).

115
воРБЕ игњАТОВИН.

дружина усвојила приликом оснивања. Зато је Одбор најпре саставио

нови, краћи статут — у духу првобитног; намеравао је да га поднесе
на одобрење заједно с руским преводом и молбом министру унутра
шњих дела, која је на састанку омладинаца по саслушању и одобрењу
била потписана.“
Совјетски историчар Б. П. Козмин нашао је „Устав Србске
обштине“ у архиви Трећег одељења (тајне полиције) међу хартијама
И. И. Бочкарјова, сарадника тајне револуционарно-демократске орга
низације „Сморгонска академија”, а објавио га је у целини В. Г. Ка
расјов; то је, у ствари, краћа верзија статута омладинског друштва
написана на руском језику руком Светозара Марковића.“ Одавде по
стаје јасно да припреме ради добијања званичног одобрења за рад
трају све до његовог доласка у Петроград (29. јула 1866), а настављају
се и после тога. Првобитни статут, изгледа, није сачуван, тако да о
њему можемо судити само према објављеном тексту и годишњим
извештајима о раду „Српске општине“ скупштинама Уједињене омла
дине српске. Петроградска омладинска дружина придржавала се
веома стриктно (са извесним сагласно усвојеним изменама) свог ста
тута, јединог познатог документа те врсте од свих српских омладин
ских друштава, којим се, на демократски начин, регулисао њен јавни
рад, обавезе и права чланова.
Међутим, пре него што се обратио министру унутрашњих дела,
Одбор је нашао за неопходно да најпре о тој намери обавести директора
Азијатског департмана Министарства иностраних дела П. Н. Стремо
ухова, као човека по положају највише заинтересованог за српске
послове у Русији. Одбор је наложио свом председнику Сави Грујићу
да га лично извести о оснивању српске омладинске организације у
Петрограду и да га замоли за подршку у погледу даљег опстанка.
Омладински одбор мало је рачунао на успех ове мисије, претпо
стављајући да ће директор Азијатског департмана видети у „Српској
општини” организацију која је противна ономе што руска влада чини
за Србе у Русији. Међутим, Стрeмоухов је пажљиво саслушао разлоге
председника Омладинског одбора и после тога дао своје одобрење,
приметивши истовремено да за племениту и скромну сврху „Српске
општине” није потребно да се тражи даље одобрење. Овај пријатан
одзив високе престоничке личности „Српска општина” је поздравила
на једном ванредном састанку. Наравно, то је био званични став руске
владе; иначе, она је свакако предузела потребне мере како би дискре
тно пратила рад ове организације омладинаца-странаца, у ситуацији
кад руска студентска омладина нема легалних организација.
У јуну 1866. разговарало се да се позову на учлањење у „Српску
општину” сви Срби у Москви, Кијеву и Одеси, а јула месеца упућен

* Застава II, 83, 3. IX. 1867, 3: „Оnштина“ – српско омладинско друштво

g. Pусији. Није јасно шта је изостављено у краћој верзији, можда о политичким
пиљевима дружине (како би се избегли неспоразуми с руским властима) или је
извршено сажимање ради веће прегледности и јасноће.
86 * В. Г. карасев, Светозар Маркович, избраннаме сочинениа, москва, 1956,
о-862.

116
 СВЕТОЗАР МАРКовић и „СРПСКА општинA" у ПЕТРогРАду.

им је позив да јој се „у име слоге и јединства” придруже и да као

редовни чланови пошаљу добровољне прилоге. У августу „више срп
ских родољуба” поздравило је „Општину”. Број чланова повећао се
слушаоцима Духовне академије у Сергијевско-Тројицкој лаври и Ду
ховне академије у Кијеву. Српски омладинци у Сергијевском посаду
саветовали су Одбору да се посебно обрати Србима у Москви. Одбор
је у новембру 1866, уз већ поменути позив, послао подробно писмо
једном од њих (вероватно Томи Бацетићу)“ углавном у смислу да
материјална оскудица не треба да буде разлог за неодазивање. До дана
подношења извештаја „Српске општине” Другој омладинској скуп
штини у Београду (на Илијин дан, 20. VII/1. VIII 1867) одговор из Мо
сквејош није био стигао, али су одборници били обавештени одједног
Србина који је путовао из Петрограда у Москву, на молбу Одбора да
поради у корист „Општине", да се сви извињавају због слабог матери
јалног стања. Тако је Јово Љепава,“ гимназијалац у Кијеву, писао
свом земљаку Херцеговцу Луки Иванишевићу“ како једва очекује
време кад ће доћи до новаца да би и он штогод послао општој каси.
„Српска општина” одмах је уврстила Љепаву у своје чланове, а оба
вестила је и остале Србе да недостатак средстава нипошто не затвара
никоме њена врата, будући да се у њој „достојанство на чланство цени
не по масноћи кесе, већ почистој патриотској изјави на такво звање”.“
Кад су „Српској општини” приступили и српски омладинци ван
Петрограда, број њених чланова достигао је 36. Од осталих њених чла
нова током 1866-1869. познати су још Светозар Марковић, Ђорђе Фи
липовић,“ Алекса Кнежевић,“ Светозар Видаковић,“ Петар Николић“
* Тома Бацетић је рођен у селу Цикотама у Старом Влаху; детињство и
дечаштво провео највише у Београду, на школовању у Русији од 1860. Завршио
права на Московском универзитету; 1872. адвокат у Москви, сарађивао у руском
часопису „Беседљ” написима о народном животу Срба (Школа, V, 32, 10. XI. 1872,
509: Od Beoгрaда до Москве – путописна црта).
* Јован љепава (1850— ? ), на школовању у Русији од 1863; по завршетку
гимназије уписао се на Кијевски универзитет, а септембра 1870. на Медицински
факултет у Москви (в. г. Kapacјов, Из историје руско-српских револуционарних
веза, 94-98, 104).
18. луку Иванишевића (1852— ? ) довео је у Петроград као тринаестого
дишњег дечака октобра 1865. руски конзул у Мостару В. Безобразов и оставио га
на улици. Прихватио ra је Живојин Жујовић. По завршетку гимназије уписао
се на Медицинско-хируршку академију (В. Г. Карасев, Сербскиi демократ Жи
воин жуšвич, Москва, 1974, 61-62).
* Застава II,84,7. IX 1867, 3.
на торђе Филиповић (1844— ? ), родом из пиве, на школовању у Русији
од 1868. марта 1869. уписао се на Медицински факултет у Москви, поздравио
гелеграмом (нејасног смисла због рђавог пријема) Пету омладинску скупштину
у Новом Саду (Застава V, 103, 4. IX 1870, 1). Заједно са Јованом Дречом и Јовом
Љепавом учествовао у револуционарним припремама УОС 1871/72. године (П.
Дамјановић, Д. Качаревић, Необјављена писма Светозара Марковића 1872-1875.
Прилози за историју социјализма, 2,357).
* Кнежевић је дошао заједно са Светозаром Марковићем на студије; јама
чно је био члан „Српске општине". Касније се разболео и отишао у Беч.
* Видаковића (1848–1928) Светозар Марковић помиње у писму брату Јевре
му од 18. I 1869. (Сабрани сnиси, I, 130). Студије је завршио у Цириху; његове
успомене записао је Милан Шевић (Рукописно одељење Матице српске, М. 11.057),
а најбитније моменте објавио Васо Милинчевић (Књижевне новине, ХХVII, 496.
117
БОРБЕ ИГЊАТОВИЋ

Може се прихватити да су и стипендисти српске владе у разним шко

лама добрим делом били чланови „Српске-Југословенске општине”.“
У Москви су били Милоје Барјактаревић“ и Станислав Симић Рајко
вић (1867), на Московском универзитету Атанасије Вучковић“ (1866),
Јездимир Чехић, ђакон Живојин Јовичић и Алекса Ђурић (1865), у мо
сковској Петровској пољопривредно-шумарској академији Михаило
ilviaрковић и Петар Божовић (1867-1871), у Московској духовној акаде
мији ђакон Милутин Стокић и Алекса Адамовић, затим Т. Анастаси
јевић, браћа Ценић, војни питомац Пиперин и други.“ Осталих
Словена, са саветодавним гласом, било је: један Бугарин (можда Љубен
Каравелов)“ три Руса (један је свакако И. И. Бочкарјов), а међу три
десет и два Србина један је био Хрват. Три члана живела су ван
Русије, два у Београду (по свој прилици Јеврем Марковић, Светозарев
брат и присни пријатељ Саве Грујића, с којим је учествовао у пољском
устанку 1863, и Павле-Паја Михаиловић).“ Сви остали чланови стано
вали су у разним градовима Русије.
„Српска општина” упутила је писмо и једном одеском Србину;
овај је тражио да се оствари само морално сједињење Срба, а матери
јално помагање изостави, јер је постављени циљ, по њему, веома ши
рок. А за новчана средства омладинске дружине он је предлагао да се
заведе библиотека са српским новинама и часописима за њене чланове.
Одбор је одбацио захтев одеског „брата" да се не пружа материјална
помоћ члановима. Одговор на своје друго писмо она није ни добила из
1. х 1975, 4: Светозар Марковић на студијама у Петрограду и Цириху). Видаковић
је био професор, а своје куће у Београду оставио је Српској академији наука и
Београдском универзитету,
* Николић (без имена помиње Б. П. Козмин (Револкоционноe modnoаље в
зпоху „белого терора", Москва, 1929, 117) као једног од пријатеља варлаама
черкезова, активног члана „Сморгонске академије". Можда је реч о петру
Биколићу; од октобра 1858. ученик Кијевске духовне академије, двадесетого
дишњак 1859 (в. г. карасев, Сербски: демократ живоин жуевич, зиз).
* Од оснивања до 1. јануара 1868. омладинска дружина звала се „Српска
општина", потом „Југословенска општина“; према хронологији догађаја употреб
љавамо одговарајући назив, кад имамо на уму целокупни њен рад – назив
„Српска - Југословенска општина”.
“ Један од јемаца 1874. Светозару Марковићу да буде привремено пуштен
на слободу, иако кратко, кад је био осуђен због писања у „Јавности". Нема сумње
да уз хуманост овог свештеника иду и успомене на дане кад су били чланови
„Српске општине”.
*а Касније Атанасија Вучковића налазимо међу сарадницима „Радника"
1871/72. године.
* о њиховом школовању у Русијји види: АС, МПc, IV 905 1/2 (1866; Iх
2228/1869; Х. 99/1871; V. 66/1872; Београдска митрополија (БM) EN 1294/1867.
* В. Г. Карасев и В. Д. Конобеев, О свазах русских, сербских и болгарских
револиоционеров, 9; ово мишљење прихвата и К. Шарова, Л. Каравелов и бљлгар
ското освободително движениe,127.
* Павле — Паја Михаиловић (1845–1915, присан пријатељ Светозара
IMарковића од школских дана у Јагодини (Светозареву) и Београду (у групи
гимназијалаца „седам апостола“) до краја живота. Сарадник „Заставе", „Србије“.
„Панчевца”, „Радника“ (превео „шта да се ради". Чернишевског и прокламације
Бугарског револуционарног централног комитета) и других листова; близак при
јатељ и Љубена Каравелова.
118
 свEто3АР МАРКовић и „СРПСКА ОПШТИНА- у петрогРАду

Одесе.“ Можда је реч о С. М. Вучетићу, који је био члан управе Сло

венског комитета у том граду (1870).
Вероватно је то био разлог да Светозар Марковић, кад је крајем
маја месеца 1867. пошао у домовину (не на Крим, како се мисли)“ ради
опоравка, крене преко Одесе, а потом, изгледа, Црним Морем и Дуна
вом до Београда. Циљ му је био да изглади неспоразум са непознатим
одеским Србином, да допринесе повезивању одеских Срба са „Српском
општином“ или стварању посебне омладинске организације која би
с њом сарађивала, користећи, вероватно, везе са „Сморгонском акаде
иијом", која је имала јако упориште у том граду.“ Ученика Срба и
Бугара било је доста у Николајеву и Одеси.“ Али Светозар, уколико
је заиста прошао кроз ову црноморску луку, није успео у свом задатку;
друштво Срба у Одеси — „Славенско-српско братство” — основано је
тек фебруара 1869, са омладинским програмом. У чему је, пак, била те
пшкоћа види се из прекора дописника „Србије” богатим Србима у Одеси,
који нису хтели да „пристану у коло остале браће Срба, већ смерају
да граде оделиту дружину српску”.“ Један други дописник, поводом
вести да „српски великаши" у Одеси неће да ступе у „Славенско
-српско братство”, писао је како у овом граду има много Словена, по
себно Јужних Словена, те је стога поникла мисао да се образује неко
„општество” са капиталом од прилога појединаца, из чијег би се при
хода (камате) помагали дошљаци док не нађу себи ухлебља (дакле
слично „Српској општини“ — Иг.), како је та мисао нашла одзива, али
је настао спор око имена: једни хоће да се друштво зове „српско”,
други – пошто у Одеси има доста Бугара —„српско-бугарско”, неки
опет „југословенско” (опет по угледу на „Југословенску општину” од
1868). Професор В. И. Григорович је предложио да се зове „Словенско
општество”, а кнез Воронцов и кнез А. Е. Гагарин, спахије, обећали
су знатне износе“. Међутим, Словенски комитет у Одеси основан је
тек маја 1870. године.“
2

Mако је по првобитном статуту „Српске општине” било предви

ђено заказивање годишње скупштине по истеку једне године, дакле,
о Ускрсу 1867, ипак је она нашла за нужно да држи годишњу скупшти
ну на Нову годину 1867, два месеца пре одређеног рока. Наиме, „Српска
општина” је сматрала да се налази у стању ишчекивања, које је на

* Застава II, 84, 7. XI 1867, 3.

* Види
* примедбу–
В. Викторов бр.Топоров,
54. Светозар Маркович (страница из истории
обицественного движениа в Серби и), Голос минувшего, бр. 3, 1913, 30–51; Св.
диарковић и Љ. Каравелов, штампа, 1911, бр. 50, 2; B. г. Kapacéв, Св. Маркович,
Избратинве сочинениa, 12-14.
* Напредак ХХ, 38, 14. V 1867,3: Политичне новости.
* Србија III, 21, 20, II/4. III 1869,: (Петар Узелац), С доњег Дунава, 12.
феб. 1869.
* Србија III,44, 17/29. IV 1869, 165: С доњег Дунава, 12. априла.
*C. A. Никитин, Славанские комитетњи в. Росии, Москва, 1960, 52-54.

119
БОРБЕ ИГЊАТОВИН.

стало ускоро после њеног постанка. Нове политичке прилике у којима

се 1866. налазио српски народ и које су, према оцени њеног Одбора,
још трајале, нису могле а да не изазову највећу пажњу омладинског
друштва. Уочи Нове године целу српску омладину обузимале су ве
лике наде. У то доба она је мислила да је „о Ускрсу ишчекују —
уједињену — на свечану скупштину целог српског народа, на свему
простору српском“. У таквим околностима „Српска општина” је на
шла за потребно да закаже раније годишњу скупштину, како би бла
говремено могла боље да одреди и осигура свој спољни положај
и своје унутрашње ствари. Овим су петроградски омладинци езопов
ским језиком (због цензуре над „Заставом") изразили очекивање омла
дине да ће Србија и кнез Михаило започети ослободилачки рат,
тражећи истовремено и своје место у догађајима.
У том смислу на неколико ванредних састанака „Општине” са
стављен је програм рада годишње скупштине: Одбор (председник,
секретар и благајник) да поднесе извештај о раду „Српске општине”
у току 1866. године и о каси; даље, разматрао би се статут, решавало
би се о непокретној каси, саветовало о читаоници, чији је темељ био
постављен итд. Програм са преписом статута и позивом на годишњу
скупштину Одбор је разаслао свим члановима ван Петрограда; у духу
времена и циљева дружине замолио их је да му пошаљу податке о
свом стању и положају, као и о другим земљацима који се још нису
рачунали у њене чланове. Удаљени чланови, који нису могли да дођу
на годишњу скупштину, писмено су изрекли своје одобравање и сла
гање са свим што је „Српска општина” дотле урадила, поклонивши јој
пуно поверење и у предстојећем раду; дали су и своја мишљења о по
јединим тачкама програма и саопштили тражене податке.
Годишња скупштина је на Нову годину 1867. установила, у
складу са статутом, редовне — сваког првог дана у месецу — „оп
штинске” састанке, поред ванредних (према потреби) и чешће одборске
седнице. За читаоницу је одлучено да се испишу новине и, ако сред
ства дозволе, нужније књиге. Да непокретна каса не би бадава лежала,
донета је одлука да се даје под интерес; новац пак за фонд у 1867. да
се даје „општинарима” под интерес, у мањим износима, на краће
време и под сигурно јемство.
Годишња скупштина „Српске општине” могла је да увиди из
извештаја Одбора „срећне плодове” постојања дружине, напредак и
остварење уједињења Срба у Русији и свој даљи рад у интересу њихо
вог што ширег зближења. Годишња скупштина је била прилика за
„општинаре” да још више развију своју мисао, која је била у начелу
„Општине” — да њена кућа није у Петрограду, у Русији, где су ра
зличити узроци настанили њене чланове, него у општој српској домо
вини, у будућности, која је и њена будућност; да је, дакле, њен поглед
упрт свагда тамо — у њену српску кућу. По томе она треба да буде
средство које Србе у Русији везује с домовином, и њихов рад управља
према општим српским интересима. Своју снагу треба да види у томе
да њени чланови буду истински израз њених начела; док иједног
Србинабуде у Русији, њена мисао живеће у њему, и руководиће њиме.
120
 свEтозAР МАРКовић и „СРПСКА ОПШТИНА“ у ПЕТР01PAду

Овај национално-романтичарски став и задатак „Српска општина" неће

успети да оствари у потпуности.
Пошто је статутом било предвиђено да годишња скупштина
бира нови одбор (бивши чланови могли су бити поново изабрани), у
њега су ушли: Сава Грујић (председник), Димитрије Ђурић (потпред
седник, новина према слову статута), Јован Дреч (секретар), а као два
члана Одбора Стеван Дамјановић (у писменом раду заступао га Свето
зар Марковић) и Јован Самарџијић (заступник у писменом раду
Димитрије Дучић)“. Адреса „Српске-Југословенске општине“ у Петро
граду била је „В славнносербскупо кухмистерску ко „Сербиа“ на Невском”
проспекту, у близини Мале морске улице; власник је био неки Сте
ван (Дамјановић? — Иг.) из IIIапца, својеврсни конзул за Србе, којима
је помагао да нађу стан или запослење“
Очигледно, Светозар Марковић, одмах по доласку у Петроград,
приближно три месеца по оснивању омладинске дружине, активно се
укључује у њен рад, а од 1. јануара 1867. чак заступа Стевана Дамја
новића у писменом раду — у вођењу преписке са члановима ван
Петрограда и са осталим омладинским дружинама (о судбини те, по
свему судећи, обимне преписке дружине ништа се не зна) и, што је
најважније, у публицистичкој делатности у име „Српске општине” и у
своје лично (анонимно или под пуним именом).
После годишње скупштине на почетку 1867. године уследили су
редовни састанци, чији се рад може свести на ове тачке: обавештава
ње о стању здравља, занимању и свему што је нужно да чланови
знају један о другом, укључујући и материјално помагање од стране
„Општине“; читање писама које би Одбор или појединци — ако су
општег интереса — у току месеца добили и саветовање шта се има
урадити у смислу тих писама; Одбор и поједини чланови извештавају
шта су коме писали у току протеклог месеца; Одбор обавештава при
сутне о стању и раду читаонице и држи се саветовање о свему што би
се тицало тог питања; прегледа се списак чланова, благајник скупља
чланарину за тај месец, а предлажу се и нови чланови, уколико их
има; прегледају се рачуни и каса.
Одбор „Српске општине” извештавао је удаљене чланове после
сваког састанка о раду, да би и они држали сличне састанке у својој
средини. Омладинска дружина се нашла и пред неким ванредним про
блемима. Тако је на састанку о Светом Сави (14. јануара 1867), кад се
од једног њеног члана, који се бавио, у Петрограду, трговином (можда
је реч о Сави Јанковићу, који је касније изабран у Одбор) захтеван
-... -- izi
* О Дамјановићу и Самарџијићу нема података; више се и не помињу у
извештајима „Српске — Југословенске општине”. Можда је Семšн Даманович,
који је децембра 1857. примљен у Кијевску духовну академију (1859. имао је 19
година и био је у домовини због болести), идентичан са Стевом Дамјановићем
(В, Т. Kapacčв, Сербскиi демократ Живоин Жуевич, 315). И Самарџијић је, из
гледа, био представник Срба ван Петрограда (зато су их Св. Марковић и дим.
Дучић, који су заједно становали, замењивали у писменом раду; такође новина
према ранијој одредби статута да чланови Одбора стално живе у Петрограду).
Али први може бити и недовољно писмени власник гостионице „Сербиа“.
*а В. Милинчевић, Св. Марковић на студијама у Петрограду и Цириху, 4.
121
БоPEЕ иrњлтовиF.

велики порез, одредила депутацију да у име „Општине” преда град

ском старешини писмену изјаву о неправедно наложеном порезу.
Омладинска дружина је тражила, на основу закона, да градски старе
шина одреди комисију која би извидела да ли стање и обрт радње
српског трговца одговара одређеном порезу. Међутим, жалба није била
прихваћена с образложењем да је касно јер је порез већ разрезан и
више се не МОЖе. Мењати.
IНа седници Одбора од 19. јануара 1867. била су утврђена, а на
фебруарском састанку „Општине” усвојена, правила о издавању новца
из „општинске” касе. Новчана средства омладинског друштва, према
статуту, састојала су се од чланарине, разних прилога и завештања (и
камате од свега тога) и одразних радова „Српске општине”.“ Издавање
је могло бити двојако: помоћ и зајам, само члановима. Помоћ се изда
вала једино из покретне касе, зајам из обе - свака је имала по поло
вину новчаних средстава. Зајам је доносио 10% камате. На два месеца
пре прве годишње скупштине, у новембру и децембру 1866, престало
је свако позајмљивање, а Одбор је у поменутом року морао да покупи
све позајмице. Непокретна каса (фонд) није могла да се умањује; на
против, уколико би у покретној после измиривања издатака за дру
штвене циљеве што преостало, годишња скупштина је могла да одлучи
колики ће се њен део припојити фонду ради његовог јачања. Статут
је такође предвиђао да се фонд даје под интерес према одлуци годиш
ње скупштине.
Библиотека је постојала од почетка 1867. године, а састојала се
из књига и сопствених састава појединих „општинара”, који су постали
њена имовина (судбина библиотеке и рукописа, међу којима је свакако
било и Светозаревих, није позната). На састанку 1. марта 1867. један
одборник је упознао присутне с писмом Димитрија Матића, који је,
заједно с митрополитом Михаилом, Филипом Христићем и „другим
српским родољубима”, спремио пакет књига за „општинску" библио
теку. „Општинари” су са задовољством саслушали обавештење и изја
вили захвалност дародавцима. Димитрије Матић свакако је поклонио
„Преглед историје васпитања“, воју је послао и за библиотеку Уједи
њене омладине српске,“ Филип Христић „О основним школама у Се
верној Америци” (прештампано као издање УОС). Библиотека је
имала и нека издања и списе Милана Миловука и списе Владана Ђор
ђевића. Занимљив је њен састав: о језику — 5 књига, педагошких —
5, духовних — 5, белетристика и поезија — 11, природне науке — 17,
историја — 14, земљопис и статистика — 15, периодична журнали
стика — 30, историјских политичких брошура -- 16, из војне струке —
5. Књиге су биле на српском и руском језику, а својом садржином све
су се тицале Југословена. „Српска општина”, иако због удаљености у
ванредном положају, пратила је текућу српску књижевност и публи
цистику. Поред свих незгода које је имала у руској средини, чинила
* Можда је реч о хонорарима које би поједини чланови зарађивали за
написе објављене у руској штампи и од замишљених посебних издања.
* Вл. Ћоровић, Историја српског академског друштва „Зоре“ у Бечу,
Рума, 1905, 22.

122
 СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И „СРПСКА ОПШТИНА“ у ПЕТРОГРАду

је све што је могуће да би савладала неповољне околности.“ Али је,

исто тако, истицала да без садејства омладинских дружина и уопште
српских родољуба њена ће старања у том правцу слабо напредовати.“
На састанку од 1. марта 1867. одређена је месечна стипендија Томи
Бацетићу у износу од три рубље, јер није имао никакву помоћ било
откуда, почев од 1. јануара (од маја каса је могла да поднесе и месечну
стипендију од пет рубаља). Овим и другим примерима солидарности
„Општина” је постала узор омладинским друштвима. Бечка „Зора” је,
„по примеру наше браће у Петрограду”, помогла једном „омладинском
брату”, који није могао дуже да се издржава у аустријској престоници,
да се врати у отаџбину пошто није имао путног трошка“
„Српска општина” такође се одазвала позиву „Зоре” који је
бечко омладинско друштво као представник УОС у књижевном раду
(према одлуци новосадске скупштине) упутило свим омладинским дру
штвима, али са закашњењем због удаљености и других тешкоћа (уну
трашње политичке ситуације у Русији). Није могла ни да учествује на
„велеважној” омладинској скупштини у Новом Саду, иако је у то доба
већ била основана. Оно што није могла на почетку свог рада да учини
у договору са УСС, старала се да надокнади радом у својој средини:
остварењем јединства Срба у Русији и тежњом да ихузајамним везама
све обухвати. „Општина” је изнела и програм рада, имајући у виду
свој ванредни положај у Русији, програм који се потпуно слагао са
тежњама УОС, стога се и она рачунала у њене чланове. Оснивачи
и први руководиоци „Српске општине” поставили су себи питање: шта
она може да допринесе стварном јединству српске омладине, да орга
низација младог поколења не остане само идеал, већ да постане
стварност.
„Српска општина” је одобрила мисли „Зоре” о практичном путу
остварења омладинског јединства (бечка дружина је, у ствари, изнела
у свом позиву закључке новосадске скупштине). Такође је сматрала
да предлог „Зоре” о заузимању сваког члана УОС у свом кругу за
оснивање омладинских дружина на што широј основи задовољава
постојеће општине. Из овога се може закључити да су петроградски
омладинци мислили да би дружине које улазе у УОС могле да се зову
општинама – као њихова, и као што ће то предложити и својим че
пшким друговима у Петрограду.
На предлог „Зоре“ да свако омладинско друштво запита сваког
члана коју одлуку скупштине у Новом Саду хоће да врши како у
35. Мисли се на руску цензуру која је тек 1368. одобрила слободан улазак
у Русију већини јужнословенских листова; дотле се обавештавање вршило нај
већим делом преписком, што је, како је писао Светозар Марковић, било врло
тешко.
3. Застава II, 102, 9. XI 1867, 4: „општина“ — српско омладинско друш
кво у Русији... о напорима у том правцу сведочи писмо које је написао Светозар
Марковић у име петроградске омладинске организације Српском ученом друштву,
30. августа 1867, с молбом да од њега добије књиге (Ђуза Радовић, Стотридесет
година Библиотеке Српске академије наука и уметности, Библиотекар ХХV, 1,
јануар – фебруар 1973, 25).
* Србија I, 44. 2/14. XI 1867, 177: Извештај о целокупној радњи „Зоре“ за
zодину 1866/67.
123
БОРБЕ ИГЊАТОВИН.

свом друштву тако и у народу, „Српска општина“ је ставила при

медбу да она није никакво стручно друштво. Према томе, позивати
сваког њеног члана на какав општи рад није могуће; ипак, појединци
то могу, и кад буду могли, они ће помоћи рад заједнице, пре свега у
одржавању преписке са удаљеним члановима и дружинама, у издава
њу годишњег часописа, у писању чланака и књижица о српским
народним стварима за руску публику; једна таква књижица већ је
била спремљена за штампу (о њеној садржини и судбини ништа није
познато; Светозарев чланак „Партии в Сербин” очигледно је испуњење
ове обавезе – Иг.).
О препоруци „Зоре“ да свако омладинско друштво изабере ста
лан „одбор за јединство” који би, у узајамном договору свих таквих
одбора, чинио све што је потребно за међусобно упознавање омладин
ских дружина и за одржавање веза међу њима, објављивао свака три
месеца цео рад свог друштва и спремао предлоге за наредну омладин
ску скупштину, „Српска општина” је обавестила „Зору” да је њен
Одбор уједно и „одбор за јединство”.
У одговору „Зори" петроградски омладинци су заузели став да
ће себе заступати писмено на годишњим скупштинама УОС уколико
им не буде могуће да пошаљу представника; Одбор се такође оградио
да не може слати осталим омладинским одборима тромесечне изве
штаје о свом раду, већ годишњи извештај скупштини УОС, истовре
мено је замолио друге одборе да главне одлуке својих дружина
понекад шаљу петроградском Одбору. Вероватно су чланови Одбора
„Општине" били мишљења да не треба претеривати с писањем изве
штаја, а још више да је боље користити време за важније задатке.
„Српска општина” је прихватила предлог „Зоре” да сваки члан
УОС уплати по једну рубљу за омладинска издања и у сличне сврхе,
као и предлог о потреби издавања омладинског дневника. У том смислу,
петроградски омладинци предложили су уредништву „Заставе” да за
свој будући рад прихвати и програм УОС. Такође су сматрали да ће
тешко моћи да остваре предлог да омладинске дружине приређују
беседе, представе и јавна предавања у корист УОС, биће предавања,
али не изван круга „Општине”. Остварење беседа и представа у ру
ској престоници очигледно је у великој мери зависило од става царске
владе и петроградских власти, а премашивало и њене материјалне и
људске могућности; у њеним годишњим извештајима уопште се не
помиње слична делатност нити пак читање књижевних и стручних
радова на заједничким састанцима, уобичајена, чак претежна садржи
на рада других омладинских дружина. Пошто би царске власти, веро
ватно, трпеле књижевна и стручна предавања, прихватљива је прет
поставка да су Светозар Марковић и остали најактивнији чланови
„Српске општине” више полагали на илегалне везе са напредним
круговима и ослободилачким покретима у Србији и на Балкану, и са
револуционарним демократима у Русији, те су свој рад јавно ограни
чили на одржавање српске свести код омладинаца и на материјално
помагање, како би што мање падали у очи властима, с којима су иначе
одржавали јавне везе.
124
 свEтозАР МАРКовић и „српскм општиНА" у пLIPOIPAду

Одговор „Српске општине” на „Зорину” изјаву Одбор је поднео

на мајском састанку, који га је одобрио. „Зора” је објавила одговор пе
троградске дружине.“ „Застава", која је већ била преузела на себе
да буде орган и УОС, са задовољством је забележила да „Српска
општина” не само што се трпи него јој је „остављена слобода за разви
так сила њених”. „Према снази и средствима својим” — пише „Заста
вин” дописник — „она и чини што јој је слободно, и сваки дан све
боље стоји. Но колико јој је добро овде, опет она једва чека, да јој
пушка из Србије даде гласа, да је земан кући својој враћати се”.“
Према извештају „Српске општине“ скупштини УОС у Београду,
Срба у Русији чланова омладинскедружине 1867. било је 30, половина
у Петрограду, половина ван њега: у Новгородској губернији — два, у
Московској –четири, у Кијевској —један, у Кијеву – осам (три су
завршавали богословске науке). Што се тиче занимања, половина је
била на школовању, друга половина бавила се трговином, занатима или
се налазила у државној и приватној служби. Према пореклу осамнаест
их је било из Кнежевине Србије, двојица из Војводине, један из
Хрватске, седам из Херцеговине, један из Старе Србије и један из
Македоније.
У истом извештају одбор „Општине" је изнео и своје погледе
на развитак омладинске дружине. Ако се ранија неслога и разједи
њеност Срба у Русији упореди са стањем крајем 1867 – слогом и је
динством — онда је ова чињеница подстрек за даљи рад на добробит
чланова и српског народа. Према томе, писао је Одбор, годишња скуп
штина УОС може да види да се петроградска омладинска дружина не
само утемељила и осигурала будући опстанак него је својим радом и
развитком видно користила свим члановима, а још више онима који су
могли пасти у веће незгоде. Али о томе суд треба да донесе скупштина
УОС и да оцени путеве којима се удаљена „Српска општина” труди
и стреми да буде од користи свом народу.
Извештај се завршава у убеђењу да ће се „Српска општина”,
кад види у својој средини и остале сународнике у Русији, јавити још
спремнија и снажнија, да ће Уједињена омладина српска доћи до свог
циља „кад — и уједињен — вас цели народ српски на
свом огњишту буде свој".“
3

Организовањем Срба у Русији у „Српску општину“ везе поје

диних омладинаца с домовином, посебно пак, како су сами писали, у
„данашње златно доба", имале су се раширити и постати везе саме
„Општине" с отаџбином. Њен Одбор, са своје стране, старао се да упо
* Србија 1, 22, 25 V8. VI 1867, 87–83: „Оnштина“ из петрограда „Зори“
у Беч, Застава II, 49, 28. V. 1867, 3—4: Б. Н. У Бечу, 17. маја (преноси исти текст).
* Застава II, 34, 22. IV 1867,2: Петроград, на в. четвртак.
* Застава II, 102, 9. XI 1967, 4. Извештај су у име одбора потписали пред
седник Сава Грујић и секретар Јован Дреч (који га је припремио за штампу, што
се види по ијекавским облицима).
125
БОРБЕ ИГЊАТОВИЋ

зна „општинаре” што верније како са стањем ствари „код куће”, тако
и са околностима свуда где би били у питању српски интереси. Стога
је Одбор непрестано и веома пажљиво пратио и најситније догађаје
који би се тицали судбине ерпског народа; о томе је обавештавао
и чланове на састанцима у Петрограду, а чланове ван руске престонице
преписком, коју је с њима стално водио. „Српска општина” је, према
захтевима времена у коме је деловала, сматрала да је потребно постићи
споразум са познатијим српским политичким првацима. Још у октобру
1866. Димитрије Дучић је кренуо у Херцеговину преко Пеште, Београ
да и Цетиња. Само тако могла је „Општина” да се обавести о правом
стању ствари и намерама у српским земљама, у тежњи да на основу
таквих сазнања, и према својим силама, и сама учествује у предстоје
ћим догађајима. Дучић је пао Турцима у руке. „Српска општина” по
журила је да му пружи моралну подршку посебним писањем у његову
корист.“ Пошто се ослободио сужањства, могао је, нешто личним до
диром, а нешто писменим путем, да обавести у име „Српске општине”
о овоме: „У данашње важно време неопходно је нужно споразумевање
и тешњи односи међу радницима српским у свим крајевима, који би
тако саставили свеопшти савез српских патриота”.“
Наведени став открива сврху путовања Димитрија Дучића, зада
так који је себи поставила „Српска општина”. Наиме, Светозар је
обавестио брата Јеврема, најпре преко Паје Михаиловића (писмо није
сачувано), а потом и лично писмом о српском народном комитету у
Херцеговини и о „покушају да се све српске патриотеуједине у српски
народни комитет”; Дучић је имао, како пише Светозар, „да додирне
Пешту (ради договора са Светозаром Милетићем.— Иг), да прође кроз
Срем, да додирне Београд (да испита став омладинских активиста
и званичних кругова. — Иг), да прође кроз Славонију и Далмацију,
да позове у име слободе угњетене раје босанске и херцеговачке све
патриоте српске на рад, а особито у Кнежевини Србији, кад не могу на
своју срамоту да натерају владу на рад да бар сами раде”.“ Павле-Паја
Михаиловић оставио нам је сведочанство о сусрету са изаслником
„Српске општине”у гостионици „Код српског краља“, гдеје овај одсео
у Београду. Чим је Паја Михаиловић стигао, Дучић је затворио врата,
распарао поставу зимског капута, из које су полетеле штампане про
кламације (није познато где су штампане) за позивање народа у Босни
и Херцеговини на устанак.“
Почетком марта 1867. одржан је ванредан састанак „Српске оп
штине” приликом пута у Србију Саве Грујића. Тада пада и почетак
непосредних додира „Српске општине” и „Зоре”. Председник одбора
имао је поближе да упозна „Зору” са петроградском омладинском
дружином и да затражи од Одбора бечког друштва да му се саопште
* Није познато у чему се састојала заштита Димитрија Дучића, можда
написима у руској штампи и заузимањем код званичних кругова.
* Застава II,93, 8. X 1867, 3–4.
* Св. Марковић, Сабрани списи I, 5.
** Јеремија Д. Митровић, Светозар Марковић у забелешкама Паје Ми
хаиловића, Зборник I1cторијског музеја Србије, 11–12, Београд, 1975, 124.
126
 свEто3АР МАРКовић и „српскм општиНА" у пFTPUL PAду

закључци новосадске омладинске скупштине (свакако не само они

објављени у штампи), као и све што би се тицало УОС“ Средином
марта он је већ био у Београду; том приликом вероватно се састао са
Љубеном Каравеловом.“ Поред личних разлога, сврха његовог путо
вања била је и упознавање са стварним збивањима у Србији у унутра
шњој и спољној политици, посебно пак у погледу покретања и помага
ња национално-ослободилачке борбе Јужних Словена, о чему су
кружиле сасвим супротне вести у јавности и штампи, а посебно у
руској, која је била главни извор обавештавања петроградских омла
динаца. Сава Грујић вратио се у Петроград у првој половини априла
и поднео на општем састанку извештај о резултатима путовања и бо
равка у Србији, а упознао је чланове и са закључцима омладинске
скупштине у Новом Саду и са „Зорином” изјавом.
Кад су се у првој половини 1867. у Петрограду и Москви припре
мали за долазак словенских постију на Етнографску изложбу, Одбор
„Српске општине“ није пропустио да пише о предстојећем састанку
Словена у разна српска места родољубима, не би ли имали могућности
да учествују. Због прилика које нису зависиле од њих, већина није
могла да дође, што су петроградски омладинци примили са жаљењем.
Главни разлог је био материјалне природе, а и неопходност сагласности
политичких фактора и органа власти. Званични делегати из Србије не
би могли отићи да Српско учено друштво није добило од владе и кнеза
Михаила по 200 дуката за учешће на изложби и слање делегата.“ Из
тих разлога нису отишли ни Панта Срећковић, Стојан Бошковић, Јован
Драгашевић, Димитрије Матић, Алимпије Васиљевић и Ђока Влајко
вић, које је предлагао Каравелов у дописима руским листовима, врло
вероватно у договору, преко Паје Михаиловић или непосредно, са
„Српском општином".“
Да је постојала заједничка акција сведочи и поздрав руског де
легата В. Андрејева“ скупштини УОС у Београду: мало је присутних
руских Словена, рекао је, али у њиховим речима и осећањима огледа
се мишљење већине Руса, који живо учествују у општесловенском де
лу. Руски народ и руска журналистика“ с интересом прате делатност
српске омладине. Многи нису могли доћи иако су хтели, као што многи
* Св. Марковић, Извештај о главној годишњој скупштини „Српске општи
не у Петрограду, Сабрани списи, I, 19.
* К. Шарова, Л. Каравелоа и бљлгарското освободително движениe, 133
према запису Ф. Заха који је онда замењивао војног министра Блазнавца).
* Српске новине хххIII, 10, 24. I 1867, 24: xvi. себница одбора суд.
8, 1. 1867.
* Мих. Димитров, публицистиката на Л. Каровелов, II, Софин, 1957, 577-578.
* Као дописник „Руског инвалида”. В. Андрејев је бележио говоре слопен
ских делегата на Етнографској изложби и писао дописе о њиховом боравку
у Русији. Утиске из Београда види: Москва, бр. 123, 6. IX. 1867. (С. А. Никитин,
славннские комитетља в России, 163, 234).
* О ставу руске журналистике према Уос није писано (познат је још
један допис са скупштине у Београду, Каравелова у „Голосу“ бр. 242, 1867; публи
wистиката на Л. Каравелов, 301-304), иако би било веома корисно да совјетски
историчари обраде ово питање; посебно пак има ли трагова рада „Српске оп
штине" у руској штампи, као што је то наговестио Марковић.
127
БОРБЕ ИГЊАТОВИЋ

Срби нису дошли к њима у Русију (на Етнографску изложбу), које су

желели и очекивали да виде.“
Споразум „Српске општине” и „Зоре” показао је да је у Москви
неопходно заступништво УОС. Усаглашавањем ставова оба одбора у
погледу заступања српске омладине изабрани су по један одборник
„Зоре“ (Владан Ђорђевић) и „Српске општине” (његово се имене на
води), о чему је Одбор „Општине” обавестио петроградски Комитет за
дочек словенских гостију. Омладинско заступништво, ојачано пред
ставником пеimитанске „Преоднице” (правником и младим песником
Јованом Крстићем) и још неколицином чланова петроградскедружине,
било је, према оцени Одбора „Српске општине”, од значаја за српску
ствар на скупу Словена, и оправдало неопходност његовог присуства
у Москви. „Српска општина” је, преко свог одборника, том приликом
свршила у Москви и низ својих послова међу тамошњим сународ
ницима.
Двадесет деветог маја одржан је састанак српских омладинаца
и Срба гостију Петрограђана. „Општина” је веома желела да њени
чланови проведу једно вече са својим земљацима уз српску беседу, и
тако добију прилику да се у својој петроградској кући (у уобичајеном
месту састајања, тј. у гостионици „Сербиа” на Невском проспекту) виде
с њима и чују о својим кућама и укућанима. С друге стране, и за госте
је то била прилика да се упознају с омладинском дружином и њеним
животом.
Срби делегати одазвали су се позиву „с особитом љубављу“ и
састанку су присуствовали др Јован Суботић, др Михаило Полит —
Десанчић, др Лаза Костић, сликар Стева Тодоровић, гроф Илија —
Деде Јанковић из Задра, архимандрит манастира Крке и посланик
Далматинског сабора Ковачевић, свештеник и песник Никола Беговић,
свештеник из Војне границе Рафајло Кукић, изасланик „Преоднице“
Јован Крстић и студент медицине и секретар „Зоре“ Владан Ђорђевић,
којије објавио опширан допис о састанку, чији је циљ биода поздрави
све Србе госте на Етнографској изложби.
Председник Одбора Сава Грујић у краткој беседи изложио је
односе Срба према Русима, како их схвата „Српска општина”. Затим
је упознао госте да је њихова дружина ступила у чврсту везу са УОС.
Потом је потпредседник Димитрије Ђурић укратко изложио циљ
„Општине”: да се стара о сваком Србину који ма каквим послом дође
у Русију или се стално настани – да остане Србин,31. да не пође
каквом странпутицом у начелима и свакидашњем животу, и да ниједан
не заборави свој језик. „Српска општина” помаже Србима у Русији у
нужди, болести и свакој невољи. Омладинско друштво имало је тада 42

* Србија I,32, 5/17. VIII 1867, 125:Записник скупштине. Уос бр. 8.

* Ово није израз национализма, како би се могло помислити, већ реаговање
на чињеницу да су многи васпитаници из јужнословенских земаља по завршетку
школовања остајали у Русији као чиновници уместо да се врате у завичај
(види: А. С. Никитин, Славанские комитетњи в Россиш, 98). Ни „Српска општина“
није спречила ову појаву међу српским студентима, иако је повратак у домо
вину био услов за добијање њене материјалне помоћи.
128
 СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И „СРПСКА ОпштиНА“ У пBTPUIPAду

члана (највише уопште), од којих је дванаест живело у Петрограду, а

остали у Москви, у Тројицко-Сергијевској лаври и у Кијеву. У дру
жини, како се сликовито изразио Ђурић, загрљен је официр с ђаком,
свештеник с трговцем или механџијом — једном речју, то је доиста
омладинско друштво основано на слободи, једнакости и братству. Де
мократске идеје француске револуције надахњивале су ове младиће.
Као живи пример корисности „Српске општине” послужио је
један „брат",родом из Хрватске, који је од раног детињства запао међу
Немце, тако да је сасвим заборавио свој језик. Дошавши у Петроград
пре три-четири месеца, он је постао члан друштва и те вечери тако
депо говорио српски да су га сви разумели. То је тај једини Хрват,
члан „Општине”, који се помиње у њеним извештајима.
Владан Ђорђевић пренео је „Српској општини” поздраве „Зоре".
Председник Грујић саопштио је скупу одлуку последњег састанка
дружине којом изјављује Михаилу Политу и Владану Ђорђевићу пуну
сагласност и одобравање онога што су јавно говорили у Русији, јер су
били сасвим верни начелима УОС. Јован Крстић поздравио је петро
градске омладинце у име „Преоднице", изјавивши да српска омладина
уме достојно да уважава труд „Српске општине", јер зна с коликим
јој се тешкоћама ваља борити у тако сродном руском народу.
Јован Суботић, истина, мало дидактички, према оцени дописника,
али сасвим с очинском намером, саветовао је да се „Српска општина”
вежба у борби живом речју, јер живе у веку речи, да јој ваља образо
вати политичке карактере, да се њени чланови увек морају сматрати
неискусним младићима, и да им народ и даље остане највећа светиња.
Цео скуп одазвао се речима Јована Суботића громким „живео”, али
очигледно више из поштовања према његовој личности него према
смислу његовог излагања.
Стева Тодоровић, председник Београдског певачког друштва,
пренео је поздраве омладине Београда својој браћи у Петрограду. После
састанка приређена је скромна вечера. Наравно, гозба не би била у
омладинском духу да је прошла без здравице — српском народу (Субо
тић), руском цару(почасни члан Терентјев)“ и српској омладини(архи
мандрит Ковачевић). „Српска општина” сачувала је успомену на
сусрет с браћом из домовине.“
Светозар Марковић још је био у Петрограду кад је одржан овај
састанак, иако је 20. маја поднео молбу директору Института саобра
ћајних инжењера генерал-мајору В. П. Собољеву да му одобри одлазак

* Вероватно А. М. Терентјев, војни историчар и оријенталиста (С. А. Ни

китин, Славанские конитетњи в России, 60).
* Застава II, 56, 14. VI 1867, 3: Ђорђевић, Владан), У Бечу, 8. јуна; Полит
помиње (путне успомене, Нови Сад, 1896, 73–74) овај састанак сасвим укратко:
„У петрограду било је у оно доба доста српских ђака из Србије и ми нисмо могли
пропустити, а да их не посетимо и да с њима једаредне вечерамо у њиховој доста
скромној ресторацији (према званичним ботатим гозбама у најлепшим дворанама
– Иг), што се звала:„кухмистирска сербскан“.“

129
БОРБЕ ИГЊАТОВИН.

у домовину, која је молба била уважена 23. маја.“ Нема сумње да је

као члан Одбора „Општине” присуствовао сусрету са делегатима на
Етнографској изложби. Отишавши убрзо затим у отаџбину опоравка
ради, он је имао још један задатак, поред успостављања веза са Србима
и истомишљеницима „Сморгонске академије” у Одеси; наиме — да се
лично увери (и што пре писмено обавести „Општину”) шта се дешава
у Србији, пошто је омладина полагала велике наде у кнеза Михаила да
ће покренути ослободилачки рат против Турака. Онда је разговарао с
братом Јевремом; заједнички закључак био је да нема услова да се
одржи постојећи поредак. Значи, писао је Светозар брату фебруара
1868, може се радити да тог поретка не буде. Само је питање како то
извршити. И Светозар и Јеврем били су још 1867. разочарани уну
трашњом и спољном политиком конзервативне владе Илије Гараша
нина, али исто тако и вербалном млаком опозицијом либерала.“ Све
тозар је сматрао да треба усмерити сва средства на ослобођење од
Турака и на политичко уједињење српског народа, а кад се то постигне,
постојаће снаге које ће моћи да се изборе и за унутрашњу слободу.
Начин остварења је да људи који хоће да раде (револуционарно на
стројени омладинци — Иг.) увуку београдску владу да им она дâ сред
ства. Предлог „Југословенске општине“,послат тајно Омладиниу Нови
Сад (тј. Светозару Милетићу) и извод (како би обавестио београдске
истомишљенике) саопштен Паји Михаиловићу писмом, састојао се у
томе да се у Србији образује дружина младих официра“ и другихчес
титих људи, тајно наравно, и да се кнезу Михаилу поднесе предлог
и Унив., библиотека „Св. Марковић“ у Београду, Мк-2 234; М. Ђ. Милиће
вић, који је годину дана раније одвео Светозара Марковића и Кнежевића бео
градском руском конзулу Шишкину да би им визирао путне исправе и дао
упутства за живот у Петрограду, посетио је о Московској изложби Институт
саобраћајних инжењера, где је видео другог, а Светозар Марковић је, по савету
лекара, због слабог здравља, био отишао на југ (додатак поменику, Бeoгрaд.
1901, 86). Међутим, седамнаест година раније, кад се боље сећао, он је писао да је
29. маја, кад је одржан састанак о коме је реч, посетио Институт (пре подне,
после тога је посетио неке знаменитости у околини Петрограда), али каже да је
светозар марковић „због слабости здравља, прекинуо своје школовање и отишао
у Србију кући својој" (Етнографска изложба и словенски састанак у Москви,
Београд, 1884, 71). Нема сумње да је ово тачно; пошто се опоравио (још онда је
боловао од туберкулозе), Светозар Марковић се септембра 1867. вратио у петро
град да настави школовање. Чињеница да је 29. маја послао из Петрограда „Мики
за спомен" своју фотографију (св. Марковић. поводом стогодишњице смрти
1875 — 1975, Каталог изложбе Народне библиотеке и Архива Србије, Београд, 10.
III 1975, c. 13, бр. 60) решава ову недоумицу: Св. Марковић и М. Ђ. Милићевић
су се мимоишлм (пре подне Св. Марковић није био у Институту, а увече Мили
ћевић није присуствовао састанку у „Српској општини", зато је после обавештења
Кнежевића да се Светозар спрема или да ће отићи због здравља касније остало у
његовој свести као да је већ био отишао).
* Оцену политичке стварности Србије он је по повратку у Петроград дао
у чланку „Партии в Сербин“ (Стечественноме записки, СцххV, 1867, нонбрњ,
307–327).
* То су по свој прилици Сава Грујић, Димитрије Ђурић, Јеврем Марковић,
Јован Драгашевић, Јевремов побратим, код кога је Светозар Марковић неко
време становао као ђак, Ђока Влајковић и други млади официри.

130
 СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И „СРПСКА општинA“ у пDTPol PAду

како да дође до круне српског краља“ без икаквог ризика,

тиме што би наоружао добровољачке чете и под командом својих офи
цира послао у Босну, Херцеговину и у Балкан (тј. у Бугарску), да их
потајно помаже, а јавно да одбаци сваку везу с њима. Заратила би,
наравно, и Црна Гора. У том случају Турска би запретила ратом и
Србија би морала или ступити у рат, и онда је постављени циљ пости
гнут, или би се Србија одрекла устаничких чета и устаници би били
осуђени на смрт. Али би онда било људи и оружја. На исту идеју, да
дизањем устанка српска влада буде приморана да ступи у ослободи
лачки рат с Турском, Светозар и Јеврем ће се поново вратити 1871/72.
године, опет с ослонцем на напредне снаге у Уједињеној омладини
српској.
„Југословенска општина” позвала је истовремено сву омладину
да научи како се рукује оружјем, сматрајући да је то потребно и у
случају да српска влада крене урат,јер кад би се ослободили, београд
ска господа (очигледно конзервативци) не би могла питати омладину
где су били „букачи“, „револуционари”.“ У свом чланку „Српској
омладини“ Светозар је у име „Југословенске општине” изнео своје
уишљење о кривици за материјално и морално пропадање српског
народа – владâ, које не увиђају народне потребе; свештенства, које
жртвује народне користи својој себичности; управе, која се држи ста
рог бирократског начина управљања, али и младог поколења због
немарности за образовањем, бољим животом. Светозаруказује омлади
ни на важну научну истину: човека васпитава живот у коме се налази;
да би се васпитао један нараштај, треба у ни штити у сл ове
који су створили такво стање, тј. изменити прилике од којих зависи
и влада, и свештенство, и народна просвета. Иако у романтичарском
духу, Светозар Марковић указује на непосредне задатке омладине,
истакавши при том и мисао које ће се држати доследно целог живота:
„Онај који није готов да се за сваки атом својихубеђења жртвује нек
исе не зове представником народне мисли”. „Српске беседе” — подвлачи
он – „то су наши митинзи, и наши парламенти, оне треба да буду у
свакодоба проводници тих идеја.“
Вапис „Литературни вечер”, у ствари, допуњује претходни; у
њему Светозар Марковић износи своје утиске о садржини беседа код
младог руског поколења и о присутној руској омладини, посебно о
скромном одевању руских нихилисткиња, које стварају асоцијације да
ослободе своје руке од туђег капитала — то су, по Светозаревим оду
шевљеним речима, „веснице новог века”. Српској омладини он препо

37. годину дана равије Каравелов пише у „Голосу“ о кнезу Михаилу као
„српско-бугарском краљу” (Публицистиката на Л. Каравелов 259; Ђ. Игњатовић,
светозар Марковић и бугарски национално-ослободилачки покрет, 158).
* Св. Марковић, Сабрани списи, I, 8.
за Св. Марковић, сабрани списи, I, 23—26. Заједнички став „Општине”
поводом позива разних омладинских друштава на беседе, на које се није могла
одазвати због удаљености. Св. Марковић, као секретар, износи омладинским
друштвима какве треба да буду беседе (које она сама не може да држи због свог
ноложаја у Русији, као што је јавила „Зори“), а самим тим и шта омладина треба
да ради.

131
Борвв. ИгњАТОВИН.

ручује доброљубоваи писарева, који су подвргли руглу „обличителну“

руску литературу зато што удара на злоупотребе појединих лица, на
исквареност појединих сталежа, али нема храбрости да удари на сам
с истем владања, што је узрок свему злу у руском друштву.
Предавање Писарева о Хајнриху Хајнеу повод је за Светозара
Марковића да прави ироничне алузије на рачун либерала (код Руса и
код Срба), који су само либерално мислили и говорили, али нису ство
рили ништа либерално, да цитира речи. Писарева — да су људи као
Бајрон и Хајне својим умом далеко излазили из редова либерала, па су
зато презирали празни либерализам, као год што су мрзели реакцио
нарство. За Писарева, то су титани борбе; такви титани постали су
узор Светозару да и у личном животу иде њиховим стопама; велику
улогуу томе опредељењу имају руски револуционарни демократи Н. Г.
Чернишевски и Н. А. Доброљубов. Светозар је себи поставио као жи
вотни циљ да у српском народу буде оно што су Чернишевски, Добро
љубови Писаревбили у руском народу.“
Али млади критичар не пропушта ни ироничне примедбе на
рачун сталних припрема Србије за рат, које се никако нису приводиле
крају. Његове смеле, бунтовничке мисли у овим чланцима ретко су
имале премца код савремених публициста. И оне се никако нису допале
београдским конзервативцима, али су биле и отворена опомена либера
лима. Конзервативцима је веома сметала омладинска књижевност и
публицистика која није показивала много склоности да поштује старе,
неприкосновене ауторитете. Поготову пак политичка публицистика,
која је, неопрезно по њиховом мишљењу, износила на видело оно што
је требало да буде предмет тајне дипломатије, ствар посвећених у
државне послове. Није стога чудновато што је „Видовдан” у једном
уводнику напао „незреле” и „недоучене” baке за мешање у послове
за које су само они, тј. „видовданци” способни. Уводничар држи да
судити о стварима, нарочито пак о начелима и вишим формама науке
и државно-друштвеног живота, не припада умовима који још нису
дозрели за самосталне мисли. Зато мора служити као правило: најпре
учити, па тек после стећи право суда о односима и питањима која
непрекидно покрећу људско друштво. Из овога произилази „логичан”
закључак: „Видовдановог” уводничара: они који још уче, чији се ум,
свест и знање још налазе у процесу развитка, не могу нити пак
имају право и дужност (подвукао – Иг) да критикују и
суде о стварима чију суштину и велику важност нису у стању да схва
те. Како може неко да суди о научним питањима, узвикује анонимни
сарадник конзервативног гласила, а да се најпре није усавршио до
зрелог мишљења посредством студија и интелектуалног рада!
После ових размишљања општег карактера, непознати аутор
(вероватно Милош Поповић) прелази на конкретан повод свог мрзо
вољног става према младом српском поколењу, а то је да ђаци нису
позвани да се мешајуу ствари које су изван границе њиховог подручја.
Тиме, наводно, упропашћују сами себе, а много штете великим интере
* Св. Марковић, Сабрани списи, I, 29.

132
 СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И „СРПСКА ОПШТИНАи у ПЕТРОГРАду

сима народа и земље. Где ће каснија поколења наћи радника кадђаци

неће озбиљно да се за то спремају? „Ми (дакле „видовданци”) ни јед
ној народности не можемо поставити хороскоп пун светлости, у чијој
се средини опажају овакве жалосне појаве, као што је арогантно и
игнорантско мешање младог,још незрелог нараштаја у послове који су
само за зреле људе, и који само разумом зрелог човека могу бити пре
суђени“ — закључује представник оних кругова у српском друштву
који су за себе својатали право зрелости и способности за народне
послове и управљање државом.
Нема сумње да је непосредни повод за ову високопарну и веле
учену замерку био и Светозар Марковић, чак, рекли бисмо, пре свега
он. Врло рано, у потписаним и непотписаним чланцима, он је почео свој
обрачун са „Видовданом“ и његовом конзервативном сабраћом „Свето
видом”,„Напретком“ и „Даницом”. Посебно ће се, пак, разрачунати с
људима око „Видовдана” у чланку „Видовданској господи” (а и кас
није), сматрајући да је тај лист незванично гласило београдске владе“
„Видовданци” су некако (можда Светозареви београдски прија
тељи нису били неки велики конспиратори)дознали ко је аутор непот
писаних дописа из Петрограда, значајног чланка „Партии в Сербии”,
али било је сасвим довољно узети његов став према политици Гара
шанина и Христића, и Србије уопште, и у потписаним чланцима, по
себно у изванредном чланку „Српској омладини”, да би изазвао зло
вољу „видовданске господе” против „незрелих ђака” који се пачају
у послове где им није место. Поменути „Видовданов” чланак непо
средна је реакција на Светозарево писање и прва клица званичног
незадовољства његовим „ваншколским” радом;зато Димитрију Матићу
(и не само њему) није било тешко касније да претпостави ко је аутор
чланка „Српске обмане”, којим је,заједно с чланком „Велика Србија”,
препунио чашу стрпљења оних фактора одчије је добре вољезависила
његова студентска стипендија, пошто је показао да нема намеру да се
повињујеувијеној опомени у„Видовдану”.
убиство кнеза Михаила и опасност која се надвила над Уједи
њеном омладином српском и појединим истакнутим њеним члановима
да постану жртва жестоког политичког обрачуна у Србији, а на захтев
Христићеве владе и ван њених граница, приморала је омладинце да
одлучно одбаце са себе свако сумњичење за учешће у атентату на
српског владара. Ова ситуација омогућила је Јовану Ристићу да, игра
јући на карту либерализма, приволи србијанске прваке УОС да узму
учешћа у власти, што ће Светозар веома оштро осудити.
„Југословенска општина” није могла да остане ван јавних осуда
атентата и жалости за погинулим кнезом. Као члан УОС она је
„с тугом“ приредила 5. јуна у Петрограду парастос покојнику, на коме

* Видовдан VIII, 78, 11. IV 1868, 1: У Београду, 11. априла.

* Св. Марковић, Сабрани списи, I, 13–14, 73, 138–143.
вOPEЕ ИГЊАТОВИН.

је међу многобројном публиком био и кнез Горчаков са особљем Мини

старства иностраних дела.“
Светозар Марковић је ускоро после парастоса кренуо у Србију,
где је стигао почетком јула, и могао је властитим очима да види безоб
зирну борбу за власт, разрачунавање с политичким противницима. Свој
став пак према кнезу Михаилу изнео је у писмима Љубомиру Бели
марковићу и у чланку „Велика Србија”. Ако је за боравка у лето 1867.
био мање расположен за публицистички рад, догађаји сада императив
но су му наметнули да о њима изнесе своја гледишта. У Каљевићевој
„Србији" објавио је чланак „Шта треба да радимо”.“ У току јула, док
је био у Јагодини, објавио је два дописа“ у међувремену је долазио
двапут у Београд“. Остао је до почетка септембра, кад је из Јагодине
поздравио телеграмом скупштину УОС у Кикинди.“ Октобра је поново
био у Русији.“
4

Иако српско друштво, „Српска општина” још од самог оснивања

није се „клонила сродне јој месне публике” нити других Словена у
Петрограду и Русији, од којих је, поред Срба, највише било Бугара и
Чеха. Напротив, где год је могла, увек је ишла на очување и стално
развијање узајамних националних симпатија. Омладинска скупштина
у Београду записала је међу своје одлуке да сматра Хрвате за чланове
УОС (као што би се и Срби сматрали члановима Хрватске омладине),
да признаје Бугарима потребу за узајамним помагањем, што отвара
врата и даје им реч на српским састанцима, као и Србима на бугарским;
то се односи и на Словенце. Скупштина је поздравила руске делегате
* Србија II, 46, 8/20. VI 1868, 177: Уредништву Србије Јужнословенска
општина у Петрограду, 5. јунија 1868. Пошто је Св. Марковић онда био секретар
„Општине", може се поставити питање није ли можда он послао, односно саста
вио телеграм „Србији”.
* Србија 11, бр. 61, 62, 64, од 13/25, 16/28. VII и 23. VII/4. VIII 1868; Ca5рани.
списи I, 58-69.
* Први допис, датиран: „у Јагодини, 12. јула 1868. год.“, почиње овако:
„Путујући из Београда овамо имадох прилике да се разговорим с многим ода
браним људима и да доста упознам стање и расположај духова у народу...“
(Србија II, 63, 1830. VII 1868, 241–242), а други „Јагодина, 22. авг. 1868. год.“
и потписан је „С. Марковић" (Србија II, 80, 31. VIII/12. IX. 1868, 304). Из ових се
дописа може готово са сигурношћу закључити да је у бр. 66 или 68, који нису
сачувани у нашим библиотекама, Светозар Марковић објавио још један допис из
Јагодине.
* чланак „Маску доле“ датирао је „У Београду, 13. јула", а потписао
„Светозар Марковић, Србин из Шумадије и члан Уједињене омладине" (Застава
1II, 68, 21. VII 1868). Молба министру просвете да му додели стипендију датирана
је 27. августа 1868 (АС, МПc, V. 961/1868).
* РОМС, инв. бр. 28721; Србија, II, 83, 7/19. IX. 1868, 315; Омладинска зајед
ница св. 1,1868,95.
* (Св. Маркович), Koppecnoнденциа из Белграда (20 новбрн), Недела, 1868,
бр. 52, 1832—1835; В. Г. Карасев, К. sonросу о формировании мировоззрениа Св.
Марковича, глас САНУ ССLХХХV, Одељење друштвених наука књ. 17, Београд.
1973, 80.

134
 свEтозAР МАРКОВНЕ И „СРпскА општинA“ у пВТРоIIидду

„добродошлицом и милином”, исти поздрав упутила је Пољацима,

Чесима, Моравцима и Словацима, а најзад и сваком човеку ма које
народности и ма из које државе, поготову из суседних, који поштује
слободу сваког човека и сваког народа.“ Иако, пре свега, национална
организација, иако често под снажним утицајем националног роман
тизма, сем ретких изузетака УОС није била ускогруда у својим схва
тањима сарадње свих Словена, посебно Јужних Словена; напротив,
била је прожета словенољубљем (не словенофилством! Иг) и човеко
љубљем. Зато се и „Српска општина”, као и друге омладинске дру
жине, и пре и после оснивања УОС, држала такве широке сарадње коју
имје често наметао сам живот.
Стога је „Општина", личним додиром и нешто јавним радом,
ишла на обавештавање петроградске „рођачке публике”, и тек на „те
кељу свести“ тражила је њене симпатије за „свету народну ствар”.
нема сумње да је „рођачка публика” престонице, у ствари, руска јав
ност, на чије се симпатије за „свету народну ствар" - ослобођење и
уједињење српског и јужнословенских народа — веома много рачунало,
нто ће Светозар Марковић изразити у својим дописима из Петрограда.
паја Михаиловић, на пример, пише да је Светозар за свога бав
лења у Русији стекао велика познанства и да се дружио са најнапред
нијим Русима; чак је стекао поверење и у вишим круговима —
поименце генерала Стрeмоухова,директора Азијатског департмана Ми
нистарства иностраних дела, који му је поверавао многе политичке
ствари. Кад је Јован Мариновић боравио у Петрограду новембра 1866.
у дипломатској мисији у вези са српским припремама за рат сТурском,
Светозар је знао све шта је цар рекао изасланику кнеза Михаила.
Светозар је имао шифру у дописивању са својим београдским другом
(шифру је донео руски научник Павел Ровински), али је цела ова
преписка — и са другим истакнутим омладинцима — уништена најве
ним делом.“
Посебно се поставило питање какве везе „Општина” може да
има са Русима, какво руско друштво може да буде представник у ства
рању словенске омладинске заједнице у Петрограду и Русији — сло
венофили или либерали. Ни једни ни други, бар је јавни став руковод
ства омладинске дружине, јер учешће једних, било којих, не би
надокнадило неучешће других — услед њихових узајамних односа.
Стога је „Српска"-Југословенска општина” решила да тражи везе с
пелокупном руском публиком, што би се остварило беседама, писањем
(издавањем заједничког часописа на руском језику) и односима чланова
дружине са руском публиком.
Поједини чланови „Српске Југословенске општине” одржа
вали су, наравно, тајно, живе везе с руским револуционарним демо
кратима. Један од руских пријатеља који је узео учешћа у раду омла

* Србија I, 32, 5/17. VIII 1867, 125; Записник скупштине уос.

*, J. д. митровић, Св. марковић у забелеuкама паје михаиловића, 117.
135
БОРБЕ ИГЊАТОВИЋ

динске дружине био је Иван Иванович Бочкарјов,“ активни члан

подземне револуционарно-демократске организације „Сморгонска ака
демија", (1867 — марта 1869). Постоје претпоставке да је Бочкарјов
помогао српским студентима у оснивању „Српске општине" и да је
учествовао у писању статута омладинске дружине.“ После атентата
Каракозова, Бочкарјов се склонио у Москву, где се дружио са српским
студентима. Двапут је покушао (јануара 1867. и крајем јануара 1868)
без успеха дауспостави, преко А. И. Хeрцeнa и Николаја Утина, уред
ника органа Руске секције Прве интернационале „Народное дело“,
везе с руском емиграцијом и међународним радничким удружењем. На
скупштини УОС у Београду Бочкарјов је изазвао живу полемику за
мерком што се у њеним списима не наводи да и жене могу учествовати
у раду. Млада Европа, рекао је „руски брат“, не сме више газити право
жене; стога је предложио да скупштина свечано прокламује право жене
на сваки јавни рад, дакле и на учешће на омладинским скупштинама.“
Хтео је да изнесе делегатима и свој став о „словенској узајамности”,
али није стигао због изненадног затварања омладинског скупа.“
Хапшење, 12. октобра 1868, прекинуло је све његове везе са српском
омладином. Светозар Марковић је писао о томе Љубомиру Белимарко
вићу у Берлин: „Ново је овде то што је Б(очкарјов) арестован већ 14
дана у „Трећем одјеленију“. Окривљују га за сношај са емигрантима,
но има наде да ће се ослободити.“ Али Светозар је о хапшењу Боч
карјова обавестио и београдске другове, јер је „Србија" донела ову
белешку: „Чујемо из Петрограда, да је онај Рус Бочкаријев, који је
на лањској омладинској скупштини овде био, пре месец и по дана одве
ден у „треће одељење”, па му се више не зна ни трага ни гласа. Окрив
*" И. И. Бочкарјов (1842-1915) и касније је био хапшен због револуцио
нарног рада (В. Р. Вулетић, Једна руска веза УОС: Исти, Св. Марковић у Русији
и Швајцарској).
* В. Р. Вулетић (Једна руска веза, 145) сматра да је „Сморronic Ka aкаде
мија" утицала на брже формирање „Српске општине“; међутим, пре би могло
бити обрнуто, јер је ова основана готово девет месеци раније (априла 1866, а не
почетком 1867. како се дуго сматрало). Може се претпоставити да је вочкарјов
учествовао у превођењу краће верзије статута или тражио препис готовог превода
од Светозара Марковића, како би се чланови будуће „Сморгонске академије“.
упознали са статутом српске омладинске дружине.
* Србија I, 33, ванредан лист, 1867, 130. Затисник скупштине уос, бр. 34.
Предлог Бочкарјова подржали су Илија Вучетић и Владан Ђорђевић; лаза
Костић и Милан Ђорђевић били су против, а Александар Сандић, полазећи од
домаћег живота Срба, сматрао је да су жене равноправне. в. Андрејев је изразио
жаљење што се међу омладином јавља различито мишљење о праву жене. Јед
ногласно је био прихваћен предлог Стојана Бошковића да се у скупштинским
списима дода да и жене, према могућностима и свом природном положају, треба
да помажу остварењезадатака српске омладине. Предлог Бочкарјова није се допао
ни београдском дописнику конзервативног „Harperна“, који је сматрао да се из
њега види да слабо познаје односе у руском народу и руској породици, а још
мање у српској породици (Напредак ХХ, 65, 17. VIII 1867, 2: M. д. м., друга
омладинска скупштина).
* Б. П. Козљмин, Револоционное подполње в зnoху „белого терора",
49 (нацрт неодржаног говора нађен у хартијама Бочкарјова).
* Св. Марковић, Сабрани списи, I. 121.
136
 СВЕТо3АР МАРКОВИЋ И „СРПСКА општинA" у пRTPOIPAду

дњен је, за сношај с емиграцијом.“ Пред крај 1868. Светозар ће опет

писати Љубомиру Белимарковићу: „Б(очкарјов) је у казаматима по
знате Петропавловске крјепости. Испит му још није свршен. Докле ће
се продужити незнам.“
У сваком случају, везе Бочкарјова са „Српском општином” и
Светозаром Марковићем, одмах по његовом доласку у Петроград, више
су него очевидне. У прилог томе иде и проналазак совјетског истори
чара В. Г. Карасјова: концепт Светозаревог чланка „Српској омладини“
међу хартијама Бочкарјова; овајчланакСветозар је наговестио у писму
брату Јеврему од 16. фебруара 1868, а представља позив српској омла
дини у име „Југословенске општине“ да се припрема за оружану осло
бодилачку борбу. Може се прихватити мишљење да је консултовао
Бочкарјова, који је имао одређена запажања из Србије, приликом
писања чланка. Покушаје контактирања са Првом интернационалом
и уредником „Народног дела“ Бочкарјов је врло вероватно чинио и у
име „Српске-Југословенске општине”.“ На саслушању у полицији
хеђу својим пријатељима у Петрограду он је поменуо Светозара Мар
ковића и Саву Грујића. Један од истакнутих чланова „Сморгонске
академије”. Варлаам Черкезов, упознао се 1868, посредништвом Боч
карјова, са Савом Грујићем, (Петром) Николићем и Светозаром Мар
ковићем.“
Да вест о хапшењу Бочкарјова потиче из „Југословенске оп
штине”, у ствари од њеног „перовође”. Светозара Марковића, види се
из занимљиве опомене свима онима који су хтели да дођу „у велику
Русију“, објављене у наредном броју „Србије”. Из давних времена,
стоји у опомени „Југословенске општине”, код свих хришћанских
народа у Турској, нарочито код Јужних Словена, распрострањена је
вера у неограничену силу, богатство и издашност Русије. С том вером
многи су долазили у озу велику словенску земљу тражећи помоћ и
заштиту. Међу њима је било доста младих људи који су желели да
заврше какву грађанску или војну школу, а нису имали средстава.
Често су помоћ добијали сасвим недостојни људи. То је побудило руску
владу да издаје помоћ само онима који су је добили у свом месту или
су дошли са званичном препоруком руског конзула из тог краја. На
тај се начин постиже сврха пружања помоћи — да Словени добију
образоване људе. „Југословенска општина” је замерила руској влади
што није нашла за потребно да објави услове добијања помоћи (ваљда
из словенофилске предрасуде: да Словени не изгубе веру у свемогућ
ност Русије). Зато и даље долазе људи разног занимања, карактера и
циљева, који не испуњавају услове руске владе. Овакве појаве су врло
честе; „Југословенска општина” наводи пример неколико ђака и
трговачких момака, и сваке године их има све више. Успех неколицине
охрабри и друге, и некако се ствара мишљење да у Русији тече мед и
илеко, а не знају да нема ништа „до снега и жестоког мраза”. Стога је

*3 Србија II, 120, 28. XI/10. XII 1868, 460: Различности.

* Св. Марковић, Сабрани сnиси, I, 121.
* В. Р. Вулетић, Св. Марковић у Русији и Швајцарској, 36.
* Б. П. Козамин, Револiоционноe noдполое, 117.
137
БорвЕ ИГЊАТОВИЋ

„Југословенска општина” сматрала својом обавезом да упути јавно

опомену свима који су били спремни да потрче „као гуске у маглу".
а неће добити ништа, само ће ударити главом о зид. Они који хоће да
уче, најпре треба да израде помоћ преко руског конзула; они пак који
долазе да на други начин траже ухлебља — нека слободно остану код
своје куће. „Овде има више сиротиње но тамо” — закључује „Опши
на” своју опомену, изазвану очигледно стварним догађајима.“ А да је
Светозар, као секретар, дао овакву критичку интонацију опомени више
је него јасно. Она је имала одјека у савременој штампи. Панта Попо
вић, члан УОС из Новог Сада, говорећи о тешкоћама с којима се суо
чавају омладинци у свом раду, писао је: „Како су обично у Русији
пролазили види се из опомене Петроградске општине" која је негди у
„Србији" изашла, де се вели, да ко тражи снега и мраза, да може доћи
у Русију...“
Занимљиво је да и у говорима других руских делегата (поред
претњи руског београдског конзула) на скупштини УОС у Београду
звуче критички тонови (иако ублажени у јавно објављеним запис
ницима). Делегат В. И. Губин, кандидат Московског универзитета,
изјавио је: и руска омладина била би тако заузета за народни напредак
кад би имала прилике као српска“ Додуше, он ће се одмах уверити да
ни београдска конзервативна влада није пружила много повољније
услове за рад младом српском поколењу него његова влада.
Мало се зна о везама „Српске-Југословенске општине" са
руским званичним и незваничним круговима, посебно пак с руском
омладином и револуционарним демократима. Светозар цитира из из
вештаја Саве Грујића шта је „Српска општина“ учинила у 1867. години
за упознавање руске публике са српским народом, наиме,да није могла
да ради као целина делимично због свог састава, делимично због свог
положаја у Русији, али је зато отварала врата својих састанака сваком
„брату Русу” који саосећа са циљевима омладинске дружине (по ста
туту пријатељи „Општине”), затим са приватним односима и лите
рарним радом појединих чланова. Ово последње недвосмислено ука
зује на појединачне везе са руеком напредном омладином и на сарадњу
чланова омладинске дружине, пре свега Светозара Марковића, у рус
кој штампи, јер је то једини начин упознавања руске публике с радом
српског омладинског друштва у Петрограду (Светозареве чланке пре
водио је Алекса Кнежевић, који је добро знао руски, а хонорар су
делили).“ Светозар Марковић цитира оцену једног „брата Руса“ у
либералном „Голосу“ (1867), који је, пошто је присуствовао једном
састанку „Општине", био задивљен односима међу њеним члановима,
* Србија II, 121, 29. XI/11. XII 1868, 462: Ради опомене. Петроград, 20. но
вембра 1868. из „Општине“.
* Србија III, 10, 23. IA. II 1869, 31. Србској омладини!
* В. И. Губин је као студент Московског универзитета посећивао словенске
госте на Етнографској изложби. Као дописник „Московских ведомости" (1868)
присуствовао је полагању камена-темељца Чешког позоришта у Прагу и тајном
састанку чешких, руских и српских делегата (С. А. Никитин, Славанские коми
тетњи в. России, 235-237).
*а В. Милинчевић, Св. Марковић на студијама у Петрограду и Цириху 4.
138
 свEто3АР МАРКовић и „српскм општинA" у пВТРОГРАДу

наиме, непостојањем разлике у сталежима (једног од највећих зала у

руском друштву), што су сви чланови, иако људи и разног положаја
у друштву и разног степена развитка, потпуно равни међу собом,
обраћају се један другом искрено и братски као чланови једне
породице, јер их све везује једна општа мисао: слобода отац
бине. Из истог извештаја видимо да је на вечери „Општине” на Нову
годину 1868. било и неколико Руса који су присуствовали годишњој
скупштини.“
Светозар Марковић и други чланови „Српске-Југословенске
општине“ имали су везе и са људима из руског „младог поколења", о
којима је имао веома високо мишљење (у приватној преписци и члан
цима). Тако у писму брату Јеврему од 16. фебруара 1868. он говори с
одушевљењем о њиховој активности (окупљање у дружине, обрађи
вање земље, оснивање штампарија, отварање књижара, организовање
занатлијских радионица; нешто од тога он ће касније остварити у
Србији) и сл.“ Он указује српској омладини на пример руске омладине
која је убеђена да ће се 1868. решити судбина Јужних Словена, наводи
да многи уче српски језик и да владају оружјем а руске патриоткиње
се спремају да буду милосрдне сестре и да видају рањенике.“
Светозар Марковић и Одбор „Општине" били су посредници
између српских омладинских дружина и напредне руске омладине.
Тако је „Зорин” одбор за јединство, осим разгранате преписке са мно
гим омладинским дружинама, ступио у договор са словенском омла
дином у Цириху и руском омладином у Москви.“ Али везе са москов
ским студентима нису успостављене због унутрашње ситуације у
Русији (непостојања легалних студентских организација).

Од састанка у априлу 1867. „Српска општина” је успоставила

везе са Чесима у Петрограду којима се рад српских омладинаца допао;
како није било чешког друштва, упитали су „Српску општину” да ли
би се сложила да прошири програм рада, односно да се њен статут
промени и да она постане словенско друштво. Чешки омладинци су
били мишљења да се не прави разлика међу народностима, већ да буде
„један (тако рећи) словенски комунизам".“Такоје поникло
питање оснивања „Словенске беседе” у Петрограду, о чему је било

* Св. Марковић, Сабрани списи, I, 22.

* Св. марковић, Сабрани сnиси, I, 9.
* Св. Марковић, Сабрани списи, I, 13.
* Србија I, 45, 9/21. XI. 1867, 181: Извештај о целокупној радњи „Зоре“ за
годину 1866/67
* У „Застави" (II, 49, 23. v 1867, 3–4: Б. н. У Бечу, 17. маја) стоји: „... него
да буде нека (тако рећи) словенска заједнина". Занимљиво је овде навести успо
мене Светозара видаковића. „У „Општини“ су одржавани редовно недељни
састанци уз заједнички ручак. Који су имали плаћали су ручак по рубљу, а
остали бесплатно. У општежитију (студентском дому) – комунизам. Сви смо онде
били комунисте, и Грујић и Ђурић који су били официри“, (В. Милинчевић,
нав. д., 4).

139
БОРБЕ ИГЊАТОВИЋ

неколико саветовања између српских и чешких омладинаца. „Српска

општина” је у начелу поздравила спремност Чеха да ступе у заједницу
с њом, али је њено мишљење, према записнику априлског састанка,
било да се сви Словени групишу у дружине са засебним касама за
одређене сврхе, а да имају општу библиотеку и читаоницу, и зајед
нички одбор који би руководио заједничким пословима. На седници
од 12. априла 1867. Одбор „Српске општине” даље је размотрио ово
питање и констатовао у свом записнику да и код Чеха у туђини постоје
исте побуде у друштвеном животу и раду као и код Срба (потреба
јединства, слоге и очувања своје народности, узајамно помагање). Ци
љеви Срба и Чеха су једнаки, али, по оцени Одбора, не и исти. Раз
вијање слоге и јединства бива сходно народном духу и у вези с домо
вином. Према томе, стремљења с једнаким циљевима могу бити само
на федеративној основи, развијајући се сваки у својој средини,
али имајући и опште гаранције у заједници.
Резултат разговора српских и чешких омладинаца био је да их
„Српска општина” писмено позове на учешће у заједници. Позив ом
ладинског друштва маја 1867. већ је био предат чешким омладинцима;
он је кружио међу њима ради изјашњења о овим тачкама: прво, Чеси
треба да се окупе у једну општину на чисто демократским наче
лима; друго, чешка општина — да ступи у везу са српском омладин
ском дружином на ширим начелима, која би обухватила заједничке
опште потребе, као што је подржавање љубави и веза међу Словенима
на основама узајамног изучавања историје, језика и њиховог стања.
Чеси су били позвани да заједно са Србима оснују „Словенску беседу”,
којој би после била отворена врата и другим Словенима. У њој свака
словенска народност или поједине словенске групе биле би заступљене
као једна целина: „Српска општина" са Хрватима, а по могућству и
са Бугарима једна, Чеси и Моравци друга, Русии Русини трећа, и тако
- колико их буде. Свака група имала би засебну организацију („Срп
ска општина” задржала би дотадашњу), а јединство „Словенске беседе"
било би оличено у заједничкој библиотеци, читаоници и месту састана
ка. Одборници „Српске општине” преузели су обавезу да уложе напоре
да „Словенска беседа” поникне на што здравијим начелима.“ Статут
„Словенске беседе” имао је 23 члана, а први је гласио: „Словенска
беседа" је скупштина у којој се особе које саосећају умном зближа
вању и узајамности Словена састају и размењују мисли и обавештења
која се тичу Словена".“
Међу папирима које је царска полиција запленила приликом
хапшења Бочкарјова нашла је статут „Српске општине" и два при

* Србија I, 22, 27. ViВ. VI 1867, 88: „Општина“ из петрограда „Зори“ у Беч.
Овај извештај, бар писмено излагање, вероватно припада Светозаревом перу, од
свих одборника једино он и Јован Дреч (само извештај потписан заједно са Савом
Грујићем) сарађују у омладинској штампи; стога је ова претпоставка (в. Р. Вуле
тић, Св. Марковић и руски револуционарни демократи, 5 – са нетачним библио
графским податком) вредна пажње. По свој прилици, саставио га је (заједно са
Савом Грујићем) замењујући Стеву Дамјановића у писменом раду.
* В. Г. Карасев, Св. Маркович, Избранние сочинениа, 14.
140
 свEтозАР мAPковић и „сFПскм општинA" у пВТРогРАду.

мерка статута „Словенске беседе“ која су, по свој прилици, такође

била припремљена ради добијања званичног одобрења надлежних
власти. Међутим, пошто су Руси ускоро затим почели да раде на
стварању Словенског клуба, а они су, какоје писао Светозар Марковић,
„као домаћини у својој кући” имали више права и средстава за то,
онда је договарање о оснивању „Словенске беседе" прекинуто. На
равно, он није могао да изнесе прави разлог става царске владе према
организовању Словена у Петрограду и Русији мимо њеног учешћа и
утицаја. Зато је од целе идеје остварено само претварање „Српске
општине“ у „Југословенску општину“ у складу са изнетим ставом
њеног одбора; стварно, међутим, учествовали су само Срби и Бугари
(у Петрограду је био само један Хрват, а није било ниједног Словенца).
Јављајући о оснивању давно очекиваног Словенског комитета.“
који је добио одобрење министра просвете грофа Д. А. Толстоја и чека
још само цареву одлуку, као и о организовању Словенског клуба,
Светозар Марковић износи и свој критички став ироничном примедбом
да не рачуна на господу кова В. И. Ламанског, тј. на словенофиле
којима је то згодна прилика да убеђују руску публику како Словени
чезну да их Руси покоре“. Већина вођа словенског покрета, додаје
Светозар, убеђена је да је за словенско јединство потребна братска
љубав међу словенским племенима, што се никако не може остварити
тамо где једно племе влада другим (алузија на положај пољског
народа – Иг).“
6

Од самог оснивања „Српска општина” се непрестано старала да

постигне што тешње споразумевање са Бугарима у Русији, сматрајући
да је оно у обостраном интересу. Она се „искрено интересовала” за
судбину бугарске дружине којаје постојала 1860/61. године у Москви,
оставивши „лепу успомену“ својим часописом „Братски труд“ (у коме
је сарађивао и Каравелов);* стога се старала и да дозна све што је
могла о њој. Бугари, који су се током 1867. налазили у вези с „Општи
ном", били су у најискренијим односима с њом. Међу њима је свакако
и Љубен Каравелов. На пролазу кроз Петроград, децембра 1866. или
јануара 1867, он се срео са истакнутим члановима омладинске органи

* Б. П. Козњмин, Револкоционлиое подполње в 9поху „белого терора", 44-45.

* Словенски комитет у Москви основан је 26. јануара 1858. огранци су
основани касније, у Петрограду 1868, у Кијеву 1869, у Одеси 1870. У наредном
допису Светозар Марковић јавља да је потврђивање Словенског комитета одло
жено на неодређено време.
* Марковићево мишљење подудара се са ставом руског напредног часо
писа „отечественнве записки“, који је категорички порицао пожељност стапања
словена са Русијом, иако није одбацивао ни могућност да каснији развитак Русије
пробуди код њих жељу да постану чланови руске породице; онда их она неће
одгурнути, али је та могућност још далеко (С. А. Никитин, Славанские комитетњи
s Poccuи, 205-206).
* Св. Марковић, Сабрани сnиси, I, 13.
* Ђ. иrњатовић, св. Милетић, Љ. Каравелов и бугарски националноосло
бодилачки покрет, истраживања II, Нови Сад, 1973, 11–12.
141
БОРБЕ ИГЊАТОВИЋ

зације, вероватно и са Светозаром Марковићем, Јованом Дречом, Ди

митријем Ђурићем и Савом Грујићем, и упознао их са својом улогом
дописника руских листова из Србије, а такође и с намером да издаје
бугарски лист у Београду и учествује у ослободилачком покрету Јуж
них Словена.
Већ 3. марта 1867, месец дана по Каравеловљевом доласку у
српску престоницу, потпредседник „Српске општине”. Димитрије
Ђурић, у одговору на писмо бугарског књижевника и револуционара
(није сачувано), пита хоће ли скоро дочекати први број „Братског
труда“, какво је расположење у Београду, да ли може, бар по спољаш
њем изгледу ствари, да закључи да се „што озбиљно мисли и ради и
спрема”. По Ђуровићевој оцени, расположење руског друштва било је
изванредно и из дана у дан давало је све веће наде, само су се оче
кивала „наша дела“ (тј. устанички покрет), па да се делом и оно
одазове. Ђурић хвали Каравеловљев допис „Голосу",у комеје говором
Љубомира Каљевића изнео мишљење и расположење у Београду, што
се свима (тј. омладинцима у „Општини”) допало.
Секретар „Српске општине”. Јован Дреч изразио је очекивања
омладинаца да ће их Каравелов, у писму које је рекао да ће послати,
подробно обавестити о свему што буде чуо и видео, и обећао да га ни
они неће заборавити. По оцени Дреча, „поглед овдашњег друштва на
наше ствари (тј. на очекивану борбу за ослобођење и уједињење Јуж
них Словена — Иг.) не престаје бит онакав, какав ми можемо желити
да је; из садањег настројења његова види се, колико бисмо ми лијепе
помоћи поцрпли овде, кад би почели тамо дјејствовати, одзив би био
и велик и знатан". Дреч га пита да ли Каљевићев говор представља
општи глас у Београду, и завршава писмо у национално-романтичар
ском духу: „Ако је и срећа, ми се немамо шта бојати. Даће бог и слога
наша и добро ће бити, да ако се, што но ти рече — на Дарданелима
састанемо".“ Последњи став је очигледно реминисценција на разговоре
у Петрограду.
Конзервативна Гарашанинова влада онемогућила је Каравелова
да покрене бугарски лист, чијеје име симболично променио у „Братски
савез“, што су напредни кругови у Србији и Војводини осудили.“ Тим
осудама придружио се и Марковић у чланку „Партии в Сербии", у
коме пише како српска влада није дозволила Каравелову да штампа
оглас (позив на претплату) за новине „Братски савез", које је хтео да

* АС, Поклони и откупи, кут. 70, бр. 354 дж. Игнатович, Срњбските дру
гари на Л. Каравелов, Сборник „Октомври", Белград, 1957, 150-151; В. Г. Карасјов,
из историје руско-српских револуционарних веза, 91; Ил. КоневВњлгаро-срљбски
и бљлгаро-атерватски книжовни езаимоотношениa. Материали и документи,
Софиa, 1966, 56–57 (писмо Ђурића и Дреча у целини); К. Шарова, Л. Каравелов
и бљлгарското освободително движениe, 127–130 (ниједан од ових аутора не
наводи да је ово писмо први пут искоришћено у нашем раду, већ се о њему
говори као о дотле непознатом налазу).
* Застава II, 89, 24. IX. 1867; исто, 95, 15. X 1867: Дж. Игнатович, Л. Кара
велов и срљбското обшество, 92-95; Св. Милетић, Љ. Каравелов и бугарски
националноослободилачки покрет, 24–25.

142
 СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И „СРПСКА ОПШТИНА" у ПЕТРогРАду.

издаје на бугарском и српском језику у Београду са програмом који је

одговарао заглављу, због тенденциозног наслова у односу на Турску.“
Одакле је он знао за измењени наслов листа, одакле му и тврдња коју
нико други не наводи о издавању на српском и бугарском језику, као
и за забрану штампања огласа? Можда из личног сусрета у Београду
у лето 1867, из преписке Каравелова с њим или другим „општинарима”,
кожда из преписке са Пајом Михаиловићем. Сава Грујић је на годиш
њој скупштини „Српске општине”, 1. јануара 1868, истакао мисао да
Јужни Словени „тек на темељу братског савеза (подвукао Иг.) —
равноправног јединства — могу ишчекивати човечанску слободу”, што
није случајно, јер су и петроградски „општинари“ и Каравелов били
јединствени у схватању да само тим путем Јужни Словени могу оства
рити ослобођење и уједињење, а овај став се може схватити и као
нрихватање оних идеја које је требало да заступа Каравеловљев лист,
чак као протест што је Гарашанинова влада онемогућила његово из
давање.“
Сусретом са српским омладинцима у Петрограду, преписком с
њима и дописима руским листовима о сарадњи Срба и Бугара и ства
рању Југославије (под скиптром кнеза Михаила), Каравелов је до
принео да се Бугари у Петрограду још више зближе са „Српском
општином” и, њиховим учлањењем, да се претвори у „Југословенску
општину". Из извештаја Светозара Марковића о годишњој скупштини
на Нову годину 1868. видимо да је присуствовала већина Бугара у
руској престоници ради већања оустројству „Југословенске општине".
Он наводи и речи председника дружине Саве Грујића да су од свих
словенских народа за Србе и Хрвате најважнији по географском поло
жају и језику Бугари и Словенци; у интересу своје лепше будућности
кони су дужни тежити споразумевању и братској заједници. За петве
ковно ропство судбина им је наменила дивно Балканско полуострво,
несносно туторство сувише дуго је трајало и крајње је време да Југо
словени ступе под општу заставу за праву човечанску слободу. Јужни
Словени, уздајући се у своје властите снаге, руку под руку, треба без
страхада кренуу свети бој. Излагање Грујића присутни су поздравили
бурним „живео”38
DIошто су председник Сава Грујић, секретар Јован Дреч и бла
гајник поднели извештај о раду у току 1867. године, „Српска општина”
је претворена у „Југословенску општ јер се српским омладинцима
придружило и шеснаест младих Б анови новог одбора били су
Срби: Сава Јанковић, трговац (предс , Димитрије Дучић и Све
тозар Марковић (секретар за српску преписку) и Бугари Стача
--
9. (Св. Маркович), Парти и в Серби и, 324 (ауторство установили Радослав
Перовић и В. Г. Карасјов). М. Ђ. Милићевић (Додатак Поменику, 87) наводи
злеђу листовима у којима је Светозар Марковић сарађивао и „Отечественнse
записки“.
* Ђ. Игњатовић, Св. Марковић и бугарски национално-ослободилачки
покрет, 150–151.
* Св. Марковић, Сабрани списи, I, 18–22.
143
БорВЕ ИГЊАТОВИЋ

(Станчо?) Димитријевич, „кухмистр“ (потпредседник?), др Димитар

Кирович“ и поручник Константин Кесјаков“ (секретар за бугарску
преписку?). Дакле, уместо пет чланова Одбора — шест, по три са сваке
стране. „Југословенска општина“ била је, према новом статуту, углав
ном прилагођеном верзији статута „Српске општине”,„друштво којеје
поникло на сазнању да је за слободу Југословена, именом Срба, Бугара,
Хрвата и Словенаца, нужно равноправно јединство” (што су присутни
примили са највећим одобравањем). Новина је била одредба да у одбору
буду двојица деловође, Србин или Хрват и Бугарин, пошто су српски,
хрватски и бугарски језик равноправни. Записник ће се водити на оба
језика, а преписка језиком оног коме се пише. Бугари су сакупили 133
рубље за фонд „Југословенске општине" (ту је ушла и каса и књиж
ница „Српске општине"), из кога се дају позајмице или помоћ сваком
Југословену ма ког племена био без икаквих других услова сем да је
члан „Општине” или да се налази у Русији на школовању.

У току 1866. и 1867. године у касу „Општине“ ушло је свега 443

рубље (од добровољних прилога чланова који су већином били сиро
иашног стања, тако да се Светозар с правом позивао на пословицу
„Зрно по зрно прави погачу"). Издаци су износили 22 рубље и 10
копејки 1866. и 148 рубаља и 73 копејки 1867, тако да је каса распола
гала са 294 рубље и 27 копејки. Издаци су већином били за помагање
чланова и других Срба у невољи (Томи Бацетићу ванредна помоћ у
време болести 10 рубаља, двојица Срба који су дошли науке ради 14
рубаља за храну, једном Србину — Светозару Видаковићу — за лечење
у болници 6 рубаља, претплата на „Заставу” и „Змаја“ 7,50 рубаља, аза
преписку и друге трошкове 24,50 рубље). Тиме је „Општина” остварила
свој циљ — помагање члановима у нужди и болести. Позајмице сада
су биле без интереса, тако да је, по Светозаревим речима, помоћ
„Општине" била од битног значаја за ђаке, особито у туђини, где се
или залаже капут и сат за неколико форинти под велики интерес или
се ствари продају у бесцење ради подмиривања неке тренутне обавезе
(такоје у обрту било 230 рубаља).
Број чланова стално се мењао; према Светозаревом извештају,
1867.било је 35 чланова (осам трговаца и занатлија, тринаест ђака, пет
војних лица, четири духовна од којих два на наукама, два учитеља,
* Ст. Димитријевич је „ашчија” (по Марковићевим речима), можда рад
ник у гостионици „Сербин", стално место састанака омладинске дружине.
* др Димитар Кирович (око 1820 – око 1905), родом из трнова; медицину.
завршио у Паризу (1843—1850); одржавао присне везе са бугарским књижевником
и научником др Петром Бероном (Ђ. Игњатовић, Прилог проучавању петра
Берона, Зборник за славистику МС, VIII, 1975, 177–188); тежио да изазове, код
виђенијих париских личности, симпатије према Словенима на Балкану (АС, по,
кут. 81, бр. 44).
* Константин Кесјаков (1838–1900), родом из Пловдива; школски други
Љ. Каравелова, 1857. уписао се на Физичко-математички факултет у москви,
касније ступио у руску војну службу.
144
 свEто3АР МАРКовић и „српскм општинA“ у ПЕТРОГРАду.

један инжењер-технолог, један железнички кондуктер; у Петрограду

је живело седам трговаца и занатлија, седам ђака и два војна лица).“
Према извештају „Југословенске општине" омладинској скупштини у
Eикинди, 1868. имала је 27 чланова, од тога девет Бугара, а 1869. 18
чланова, међу којима и три Бугарина. „Општина” је за српске и бугар
ске новине 1868. издала 25 рубаља и 25 копејки. Било је, такође,
предвиђено, уколико би се растурили из било ког разлога, да њена.
сасвим мала имовина (без сразмерног удела Бугара) пређе у влас
ништво УОС. 103
После повратка Димитрија Ђурића у домовину (1867), у току
зиме 1868. још један члан одбора „Југословенске општине“ – поруч
ник Константин Кесјаков - посетио је Београд да би утицао на
припаднике друге бугарске легије да остану у тој школској формацији.
Али његов покушај није наишао на њихово разумевање.“ Чак и да је
његова мисија учињена са знањем руске владе, он је свакако обавестио
чланове „Општине“ о својим разговорима у Београду. Нема сумње да
су „општинари”, као и цела опозиција, осуђивали српску владу због
растурања легије (њени припадници делимично и сами су се разишли
по истеку рока обуке због изневереног очекивања да ће ускоро учес
твовати заједно са Србијом у ослобађању њихове домовине). Чак је
„Пpeoдница", поводом распуштања бугарске легије „која је још 1862
(2 дошла под заставу Србије", да „напоредо са синовима Србије изво
јује слободу и своме народу”, увела у записник целу изјаву коју је
година из Београда а којом се осуђује „тирански поступак” српске
владе.“
На седници „Југословенске општине" од 15. августа 1869.
закључено је да се на позив одбора УОС пошаље омладинској скуп
штини извештај за 1868. годину. Омладини је познато, стоји у њему,
да је „општина југословенско друштво за узајамно помагање –
нравствено и материјално". Овај циљ она је остварила доста успеш
но, премда су нужде сиромашних ђака — какви обично долазе у
Русију – увек биле веће но њена средства. Помоћ руске владе и
Словенског комитета главна је потпора српских, а нарочито бугарских
ђака. Ученици из Србије добијали су каткад понеко благодејаније од
своје владе.
Људи који су први стварали „Српску општину“, истиче се у
извештају, имали су мисао „да се наш земљак не изгуби у туђинству".
Међутим, она је с негодовањем констатовала да се многи ђаци који су
користили њен фонд не враћају својој кући кад заврше школовање у
* Сава Грујић и Константин Кесјаков, обојица у чину поручника.
* Застава IV, 102, 29. VIII 1869, 3—4: „Општина" у Петрограду. Извештај
омладинској скупштини. Том приликом она је послала и поздравни телеграм, јер
је бележник скупштине Миша Димитријевић прочитао „брзојавне поздраве који
стижу са свих српских страна, па чак и са студеног севера — из Петрограда".
* Мих греков, спомени, Софиa, 1971, 86.
* Игњат Павлaс, историја „Преоднице“, скr., књ. XIX, бр. 158, 16. VIII
1907, 268-269. Реч је о прогласу „искрена реч браћи Бугарима“ (Застава, пII, 34,
28. IV. 1868, 3; Ђ. Игњатовић, Св. Милетић, Љ. Каравелов и бугарски национал
ноослободилачки покрет, 37–38) штампан у Новом саду и као посебан плакат.

145
БОРБЕ игњАТОВИR

Русији него прелазе у руску службу. Догађало се, истина, да домаће

околности приморају појединце да остану, али су омладинци саркас
тично упитали шесторицу Срба који су онда завршили школу "зар је
отаџбина постала тако сурова” да им је пријатније да буду руски
чиновници но какав сиромашни учитељ у домовини. У том смислу је
пала замерка и српској влади што није доделила путни трошак „брату
C." да се врати у завичај подизговором да није био прави благодејанац.
Предлог учињен на истој седници да се из касе. „Општине" изда
извесна сума за књижевне омладинске циљеве одложен је за реша
вање на следећем састанку. Предлог од 1. марта 1869. да се половина
фонда одреди за оснивање „патриотског фонда” за помагање познатих
политичких и књижевних радника кад се нађу у нужди одбијен је
већином гласова. „Општина" је замолила скупштину УОС да годишњи
омладински одбор, ако нађе за добро, шаље читаоници „Општине" бар
по два примерка омладинских календара и „Омладинске заједнице”,
јер она дотле није била добила ниједно омладинско издање.“
Ово је последњи годишњи извештај петроградског омладинског
друштва, објављен у ондашњој српској штампи. Одласком из Петро
града њених најактивнијих чланова – Димитрија Ђурића (у Београд.
1867), Светозара Марковића (у Цирих, априла 1869, Саве Грујића (у
Београд,1869), Јована Дреча и Ђорђа Филиповића (у Москву, у пролеће
1869) — оно је, по свој прилици, крајем 1869. или почетком 1870.
постепено престало да ради. Међутим, о томе, и о разлозима престанка
његовог постојања, нема података. Вероватно су његове циљеве на
неки начин преузели на себе словенски комитети у Москви и Петро
граду.
+

Неподељено је мишљење да је боравак Светозара Марковића

у Петрограду од великог значаја за његово интелектуално сазревање и
идеолошко опредељење. Алије исто тако очигледно да је утоме важну
улогу имала и активност у „Српској-Југословенској општини”. Иако
она није била масовна омладинска организација - стицајем околности
чак имала је ограничени број чланова (као и све српске и словенске
омладинске дружине на страни) — она је, мада запостављена у нашој
историографији у поређењу са „Зором", „Преодницом” и другим омла
динским друштвима, оставила запажен траг у историји омладинског
покрета, пре свега,захваљујући најактивнијим члановима—Светозару
Марковићу, Сави Грујићу, Димитрију Ђурићу, Јовану дречу, творђу
Филиповићу и другима — иу омладинској дружини, и својом каснијом
политичком и друштвеном делатношћу за коју су се у њој спремали.
Историјат „Српске-Југословенске општине” добрим делом чини
биографију Светозара Марковића, јер се у њој, активним учешћем на
састанцима дружине и седницама Одбора, учио друштвеном раду
и политичкој борби, у њој се формирао, под снажним утицајем
превирања у руском друштву, као политички радник и публициста.
* Застава гv, 102, 29. VIII 1869, 3–4: „onuтина“ у петрограду.
146
 свEтозАР мAPковић и „српскм општинA“ у пВТРогРАду.

Можемо се стога надати да ће даља истраживања открити још

података о „Српској-Југословенској општини”, али највише обећа
вају ипак брижљива трагања у совјетским архивима и листање руске
штампе оног времена. Светозар Марковић и његов рад у петроградској
омладинској дружини обавезују на даља проучавања њене делатности
и веза како у Русији тако и са Србијом и осталим јужнословенским
крајевима.
Ђорђе ИГЊАТОВИЋ

Рез ко ме

СВЕТОЗАР МАРКОВИЧ И „СЕРБСКАН ОБIЦИНА". В. ПЕТЕРБуPГЕ

Светозар Маркович пробљил в России с икола 1866 г. по конец

марта 1869 г. (дваждњи, в 1867. и 1868. г., он провел каникули на ро
дине) в качестве студента Института инженеров путе и сообшенин.
Россин и русскии народ оставили у Марковича неизгладимњи след.
Здесн он проникса передовњими иденми русских револкоционних демо
кратов E. Г. Чернљшевского, Н. А. Добролнобова, Д. И. Писарева и дру
гих. Под воздејствием русского револкоционного движенин он освобо
дилса влиннин либералннних идеži Омладини, сложилсн вполне
револкоцоннљим демократом.
Важнуко ролњ в згом отношении сњиграла „Сербскан обшина” —
организацин сербској учашцејса молодежи в Петербурге, возникшан
вапреле 1866 г. Ее основателами бњли Сава Груич, Дмитрији Докурич
и Иован Дреч; Светозар Маркович стал eе секретарем когда с начала
1868 г. „Сербскан обшина" из сербској молодежној организации бљила
преобразована в когославанскуко — к неји приcoединилисњ и молодње
БолгареДмитрији Кирович, Константин Кесаков и другиe.
„Сербскан обшина” стремиласљ укрепитњ единство и братскоe
согласие между болњшинством сербских соотечественников в Росии,
помочљ им в материалном и моралном отношении. Светозар Марко
вич наладил свазњ между „Сербској обшцинои" и кружком русских
револкоционеров под названием „Смортонскaн академин". Свазукоцим
звеном при зтом бљшл Иван Иванович Бочкарев, вњлакошиiсн член етој
револкоционнои организации.
„Сербскан обшина” стремиласљ также принатљ участие в рево
лкоционн њих меропринтинх на родине, служитљ делу освобожденин
сербского и кожнославннских народов от турецкого ига. Светозар Мар
кович живо интересовалса всеми происходившими на родине собљити
ами, вел оживленнуко переписку с белградскими друзњами, развернул
широкуко публицистическуко делтелњностњ. В. Петербурге он написал
замечателњнље статњи „Сербској молодежи", „Литературни вечер”,
„Поззин и мљишлениe”, „Как нас воспитљивали“, „Партии в Сербии”
и другиe.
Когда и как закончиласљ дентелњностњ„Сербској обшини" пока
HeИЗВестно.

147
 СРПСКИ ЦИВИЛНИ ИНТЕРНИРЦИ У АУСТРО-УГАРСКОЈ
ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
За време првог светског рата аустроугарске војне власти, најпре
1914, а затим 1915. године, интернирале су или конфинирале са оку
пиране територије Србије знатан део српског цивилног становништва,
и држале га, највећим делом, све до свршетка рата, у јесен 1918. Затим,
нови таласи масовних интернирања, са хиљадама људи одједном, била
су изведена почетком 1916, по непосредном запоседању Србије: прак
тично без изузетка, тада је скоро целокупно мушко становништво
изнад седамнаест година одведено у логоре под изговором да су војни
обвезници, добровољци, комите или чланови и припадници разних
национално-патриотских удружења и друштава. Затим, крајем пролећа
и у лето 1916, када је Румунија ушла у рат и окупирана Србија пос
стала,у неку руку, премда краткотрајно, фронтовска територија, када
је интернирано више десетина хиљада људи и жена од 15 до 60 година
живота, чак и више хиљада деце изнад седам година. Заузеће Битоља,
у јесен 1916, било је такође политички фактор који је утицао на
пооштрење интернирања. Онда, у време угушења топличког устанка,
почетком 1917, када је интернирање нарочито захватило крушевачки
округ. Има казивања да је последњи већи интернирски талас био пред
само ослобођење 1918, када су Аустро-Маџари и Немци, да би се обез
бедили од евентуалног устанка у позадини свог фронта, многе људе
похапсили и интернирали (изгледа највише из југозападних крајева
Србије и са територије Санџака). У међувремену, из интернације је
било пуштено кућама, односно враћено у тзв. радна одељења (Arbe
iter-Abteilungen) између десет и петнаест хиљада махом старијег света
и жена, и то у више наврата током 1916, 1917, и 1918. године. Али су
многи од ових ослобођеника и по други пут, изнова, били интернирани
у периодима тзв. великих интернирања (Masseninternierung). До краја
1915. године интернирања су вршиле власти оперативних трупа (Eta
ppen-Kommando), а од почетка 1916. органи посебних установа аустро
-угарског Војног гувернмана.
По сведочењима бивших интернираца, интернирања, нарочито у
1915. години, вршена су на врло драстичан начин, без икаквог орra
низованог режима исхране, смештаја и санитетске помоћи. Највећи
део интернираца морао је првих дана, недељама, остати на голој ледини,
чувани у бодљикавим жицама и подјаком стражом, док се нису почеле
149
влАдимир столнчЕвић

градити бараке, нарочито, по великим логорима, као што су били: Нађ

међер, Нежидер и Болдогасоњ. Интернирци из Србије највише су
били смештени у десетак великих логора, од којих су неки били
заједнички за ратне заробљенике и цивиле. У бројним логорима аустро
угарске монархије било је интернирано више десетина хиљада цивила,
који су доживели страшну судбину оставивши хиљадама жртава, међу
којима је било и жена, деце и стараца. Историја страдања српских
ратних заробљеника, као и интернираних и конфинираних цивила по
логорима, затворима, казаматима и принудним радним местима, мало
позната у националној историји, допуњавала је трагедију страхотног
повлачења војске и народа кроз Албанију у зиму 1915/16. године и
окупације Србије од стране аустроугарске, немачке и бугарске војске.“
Масовна интернирања Срба у аустроугарске логоре, као и у
логоре Немачке, Бугарске чак и Турске!, била су директна последица
инвазије удружених снага сила Тројног савеза и врло окрутног оку
пационог режима у Србији. Али, постојали су и политички мотиви који
су имали дубље историјске корене, с једне стране, и далекосежније
планове за физичко истребљење српског народа, с друге стране, ради
остварења аустроугарске и бугарске политичке хегемоније на Балкан
скомполуострву.“ Сем тога,Аустро-Угарска је, у читавој ратној акцији
1914-1918. г. и у окупацији дела Србије, имала такође свој посебни
врло изразити интерес да реши и проблем југословенског револуцио
нарног покрета код својих поданика, покрета који је био прононсиран
као „велеиздајнички” (Hochverat) и у служби тзв. великосрпске про
паганде. Али војничку ликвидацију Србије као државе 1915. г. требало
је употпунити и економском експлоатацијом широких размера, раза
рањем њених привредних извора ради потпуног осиромашења станов
ништва, а затим извршити и снажан механички притисак на здрави
људски потенцијал и демографску снагу српског народа под окупа
цијом.
Установа Војног генералног гувернмана (Militär-General-Gou
vernement) имала је да послужи најцелисходније томе циљу: цела
западна половина српске државе до Велике Мораве – Расине – Ко
сова и границе Црне Горе из 1913. године била је подељена у пет адми
нистративно-полицијских реона са централом у Београду, одакле је
* У низу тематских књига, посебно видети: Владимир Ћоровић, црна књи
га, патње срба восне и херцеговине за време светског рата 1914-1918. Београд —
Сaрajeвo 1920, II-237; - Наше патње и наше борбе (Југословени у Светском рату).
Женева 1917, ХVI - 140. Затим. Јован Миодраговић, Трагични дани Србије. Бе
лешке из злогласне трогодишње владавине Аустријске у Србији 1915-1918. год.
Београд 1921, 1-240; Душан Н. Обрадовић, Србија и аустријски словени у светс
ком рату 1914-1918. нови сад 1928, 1-1994. vши, Ристо ковијанић, нађмеђерска
долина смрти. Братислава 1936, 1-43; Владислав пандуровић, српска писма из
светског рата 1914-1918. Осијек 1923, 1-256.
* најпотпуније о овоме писао је: владимир Ћоровић, односи између
Србије и Аустро-Угарске у хх веку. Београд 1936, 1-779. видети и: димитрије
Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906-1911. Београд 1962, 1-773.
Упоредити у расправу: Владимир Стојанчевић, дипломатско-политички сукоб
Аустро-Угарске и србије у косовском вилајети у периоду 1900-1914. у штампи
у Зборнику Симпозијума о првом светском рату, САНУ.
150
 српски цивилни интEPнирци у АустроугAРСког

Војна управа спроводила политику аустроугарске владе, а посебно

аустроугарског министарства војних дела. Интернирања у маси српског
становништва које је вршио Војни генерални гувернман (ВГГ), у
ствари, су представљали извршење политичких директива владе у
Бечу, које су, уопште, чинили саставни део политике Аустро-Угарске
према Србији започете објавом рата Србији 25. јула 1914. године.“
Интернирања српског становништва била су, међутим, у су
протности са позитивним прописима међународног јавног права и у
колизији са моралном страном опхођења према ратом покореном ста
новништву туђе земље. И не само окупација као одређени начин и
систем управљања у побеђеној земљи већ, нарочито, политичка пракса
владавине народом од стране аустроугарских власти показивала је, у
највећем броју случајева, многе мрачне стране рата уопште, а посебно
једне одређене и политички дефинисане концепције односа и понашања
у окупираној Србији 1915—1918. године.“ Та политика аустроугарских
окупационих власти спровођена кроз установу ВГГ, пак, оставила је
најтеже последице у укупном животу српског народа под окупацијом,
делимично и у његовом послератном развитку, а интернирање више
десетина хиљада становника представљало је, у сваком појединачном
случају, трагичну судбину људских живота, али и трагичну судбину
српског народа као целине.
I

У првим годинама рата мало се знало о судбини српских ратних

заробљеника, као и о присилним депортацијама и интернирањима
српског цивилног становништва под аустроугарском окупацијом.“ Ужа
савајуће вести о њима, у почетку, више су носиле психолошки одраз
једног војног поразау 1915. г, но стварних сазнања о њиховој бројности
и о условима живота под принудним мерама и изван домовине. Тада ни
акције међународног Црвеног крста, све до почетка 1918. г. нису могле
успети у основном: сазнати где се и колико, и у каквој материјалној
и здравственој ситуацији налазе српски ратни заробљеници и цивилни
интернирци. Ни за све време трајања рата, чак ни после његовог свр
шетка, нису се могле утврдити не само појединачне судбине српских
* Dimitrije Đorđević, Austrougarski okupacioni režim u Srbiji i njegov slom
1918. – Naučni skup u povodu 50-godišnjice raspada Austrougarske Monarhije i
stvaranja jugoslavenske države. Zagreb 1969, 200–226; – Andrej Mitrović, Pokret
otpora u Austrougarskom Guvernmanu u Srbiji 1916–1918. – Крушевац кроз ве
кове. Крушевац 1972, 183–199.
* R. – A. Reiss, Les infractions aux regies et lous de la guerre. Lausanne-Paris
1918, 1-81; – R. А. Рајс, Аустро-Бугаро-Немачке повреде ратних закона и пра
вила, дописи једног практичара – криминалисте са српског маћедонског фронта.
крф 1918, 1-74. о овоме постоји, такође, велика литература).
* почетком 1916. roдинe окупаторске Веоgradske novine, у неколико на
врата, доносиле су вести о повратку српских интернираца. Тако, нпр. „I juče je
doputovao veći broj interniranih ljudi, žena i djece iz raznih mjesta u Austro
Ugarskoj. Svi su oni odmah upućeni svojim kućama...“. Beogradske Novine бр. 66
од 18. IV 1916 (према извештају од 2. априла т. г.). Такође и бр. 81 од 5. IV, бр. 96
од 20. V 1916. и д.

151
 влАдимиP стојмнчЕвић

ратних заробљеника и цивила него чак и судбине многих (већих и

мањих) група депортираца и екстернираца становништва окупиране
Србије, нарочито од стране бугарских окупационих власти. Као и многе
трагичне стране живота српског народа под туђинском влашћу, тако је
и окупација Србије 1915–1918. г. остала умногоме необјашњена, по
себно када је у питању био живот и положај широких народних маса,
положај сељачког становништва и тзв. нижих слојева варошког и
градског житељства.“
Прво јавно изванично обавештење о стању у окупираној Србији
после 1915. године дала је Српска социјал-демократска странка у свом
познатом Меморандуму - апелу цивилизованом свету 1917. године.
Овај Меморандум-апел који је, објављен у Упсали у Шведској, био
поднет тзв. Руско-холандско-скандинавском комитету, посебно је
износио податке и о интернирањима и депортовањима српског станов
ништва под аустроугарском и бугарском окупацијом. По њему: „Најве
ћи злочин аустроугарске и бугарске окупационе управе јесте интер
нирање најневинијих и најмирнијих грађана, и то интернирање у
масама. Све што смо досад подвукли, био је само покољ у појединости
ла. Што се тиче ових интернирања, они су збиља покољи у маса
ма. Интернирано је, само у области коју је заузела Аустро-Угарска,
више од 150.000 српских поданика, у које улази неколико хиљада
стараца, који имају преко 60 година, више хиљада жена, па чак и деце
од 8—15 година! Наводећи овај збиља ужасан број, остављамо на
страну 150.000 српских војника, ратних заробљеника, који имају исту
судбину као и њихова браћа интернирана у Аустрију и Мађарску. —
Нама би била потребна читава књига, са грозним сликама, ако бисмо
хтели да прикажемо положај и живот ових жртава . . . Око тридесет
процената ових бедника помрли су до данас. Остали таворе своје бедне
дане у бескрајним мукама и неизрецивим патњама, очекујући неиз
бежну смрт. По многобројним концентрационим логорима, који про
сечно имају по неколико хиљада интернираца, по правилу умире по
10, 20 и 30 лица дневно. Али има случајева, нарочито у Мађарској, где
је умирало по 200 до 300 лица дневно. Има концентрационих логора у
којима је до данас помрло половина интернираних. — Не умиру ове
жртве од неке заразе: умиру од глади и од зиме . . . — Чак и они који
су још живи, могу се сматрати као полу мртви. Ови бедници су осуђени
да умру годину-две после рата. Само један мали број, изузетно јаких,
биће још способан да живи и ради после рата...“ Меморандум је
* На примеру Београда најбоље се видео метод аустроугарске управе. Ме
bу првима нисао је, Ј. Миодраговић, Трагични дани Београда. Белешке из три
наестодневне владавине аустријске у Београду, Београд 1915, 1-107. од новијих
писаца видети. Душан Миликић, Београд под окупацијом у Првом светском рату.
– Годишњак града Београда, V, Бeoгрaд 1958, 263—315; – Гавро Шкриванић,
Живот у граду за време првог светског рата 1914-1918. – Историја Београда,
3. Београд 1974, 33-67; 44-47.
* Un appel des Socialistes serbes au Monde civilisé, avec préface de Camille
Huysmans (Les crimes austro-magyaro-bulgarсs dans la Serbie occupée). Paris (1917).
1-29; 20—23. Текст Апела прештампан у: Историјском архиву Комунистичке
napтије Југославије, том III, Бeoгрaд 1950, 300–301.
152
 српски ЦИВИАни интEPHИРЦИ у Аустро-угAРСког

посебно наглашавао и то да „ова интернирања су осудила на смрт од

глади породице ових јадника, као и целу земљу, лишене тиме своје
последње радне снаге”.
У својој анкети, обављеној на Солунском фронту током 1917. и
1918. г., познати професор Лозанског универзитета, криминолог по
струци, Швајцарац др Р. А. Рајс, спремио је био за владу Краљевине
Србије једну повећу студију о судбини српских ратних заробљеника
и рањеника у непријатељском ропству, коју је написао и предао сеп
тембра исте године,управо пред почетак слома аустро-немачко-бугар
ског фронта у Македонији. Он је ту саопштио низ података и сведо
чења о веома рђавом поступању са српским заробљеницима и изнео
примере који су значили повреду познатих Хашких конвенција.
Слично томе, он је констатовао и рђав поступак и са српским цивилним
интернирцима, залажући се за хуманитарну међународну интервенцију
неутралних земаља (Швајцарске, Холандије, Шпаније, Шведске,
Ватикана). Због ратне ситуације, немајући ни издалека потпун и тачан
увид у број логора, заробљеника и интернираца, др А. Рајс ипак је
успео да утврди извесне чињенице које су живот заробљеника и
интернираца приказивале у веома незавидној ситуацији и у сасвим
тамним условима живота. Један већи број побеглих српских држављана
из немачких, аустро-угарских и бугарских логора, својим исказима и
са много детаља, корисно су послужили да анкета др А. Рајса буде
документовано и живо обрађена.
По др А. Рајсу, највећи логор за руске, србијанске и црногорске
ратне заробљенике налазио се у Хајнрихстрину, у Чешкој. Логор се
састојао – према казивањима – из 300 барака капацитета од 400 за
робљениказа сваку од њих. Почетком октобра 1916. г. логор Хајнрихс
трина бројао је 66.000 заробљеника, а у њему је било интернирано и
10-12000 Срба цивила (махом из крајева Поморавља, које је била
заузела немачка војска, нарочито из околине Параћина). У Хајнрихс
грину, поред логора за заробљенике и интернирце, постојао је и логор
за српску децу изнад 5 година старости. Из овог логора касније су
интернирци пребачени у Браунау. Из Хајнрихстрина известан број
српских заробљеника и интернираца био је упућен на принудан рад
(пољски радови) у Младу Болеславу, у Чешкој.“
Други велики логор, који помиње др А. Рајс, био је у близини
Шопроњека у Мађарској (мисли се, вероватно, на логор у Нежидеру?),
који су градили српски ратни заробљеници, а где су били смештени
српски и руски ратни заробљеници, цивилни интернирци из Србије,
затим и 3000 интернираних људи, жена и (260) деце из Босне. Део
заробљеника и интернираца касније је одавде био послат у Хајнрихс
грин.
У Маутхаузену био је логор за српске заробљенике — инвалиде,
официре и војнике (касније и за Талијане).“
* Dr. R. A. Reiss, Lee traitement des prisonners et des blessés par les Germa
ко-виоares. Résultat de l’ enquete... Paris 1919, 8-11.
" Нав. д., 24
* Нав. д., 26
153
ВМАДИМИР СТОЈАНЧЕВИЋ

Српских ратних заробљеника било је и у Болдогасоњу у Ма

ђарској (куда су у прво време довођени заробљеници и интернирци из
околине Колубаре и Шумадије).
IИз ових логора, поменутих у студији др А. Рајса, узимани су
здравији и снажнији заробљеници и интернирци и упућивани у друге
радне логоре, углавном, као радна снага за потребе фронта аустроугар
ске војске (пренос муниције, превлачење артиљерије у планинским
крајевима, градњу друмова). Тако су из Болдогасоња били упућивани
Срби у логор у Сулдену у Тиролу, а изХајнрихстрина – 1000 лица —
у Боцен (итал. Болцано), Чиведале“ и др., или на пољске радове као
поменута група у Младој Болеслави, или једна група од 500 заробље
ника (и интернираца), која је била послата у Немачку,у Померанију.“
Према једном обавештењу, од око 20000 оваквих заробљеника и интер
нираца, на принудном раду на фронтовској линији ватреног дејства,
изгубило је животе 5000 људи!
Много више података о бројном стању српских заробљеника и
интернираца изнео је 1918. г. Милета Новаковић у једној студији на
француском језику. Он се, свакако, служио и подацима српских служ
бених кругова око владе и војске, али и другим провереним изворима.
Тако, он наводи да је већ у октобру 1915. г. само из Београда било
интернирано 5000 људи, жена и деце, најпре за Добој у Босни, где су
масовно страдали од епидемије тифуса. Затим, у сабирном логору у
Топчидеру, почетком 1916. r., налазило се 2400 Срба одређених за
концентрационе логоре у Аустро-Угарској.“ Логори Браунау и Хајн
рихстрина били су одређени за сељаке-интернирце и депортиpце. Према
једној вести, крајем 1916. г. преко осам стотина српске деце било је
смештено у логорима Нађмеђера, Хајнрихегрина и Браунау, док су
српски извештаји наводили цифру од2.000 деце интерниране из Србије
под аустроугарском окупацијом.“
У Аустро-Угарској, према обавештењима српске владе, било је
девет логора за српске цивилне интернирце, и то у: Ашаху, Болдога
соњу, Браунау, Нађмеђеру, Нежидеру, Рату (), Траулау, Хајнрихс
гринуи Чегледу. Неки одњихбили су и логори за српске ратне зароб
љенике. У јесен 1916. г. само у логору Браунау налазило се око 2.000
интернираца, а у Браунау 35.000 лица! Српска процена интернираца
— цивила у Аустро-Угарској износила би између 50.000 и 100.000
Срба:
Као најтежи за интернирце важили су логори у Нађмеђеру,
Болдогасоњу и Нежидеру. Због рђаве локације (на поводном терену),
тешких климатских прилика, врло слабе и нездраве исхране, рђавог
поступања и недостатка стварне здравствене помоћи број умрлих
интернираца само у пет од горе наведених логора износио је, према
српским обавештењима, 39.000 лица! На првом месту наводи се Хајн
* Нав. д., 10, 14–15
* Нав. д., 11
13 (Mileta) Novaković, L'occupation Austro-Bulgare en Serbie. Paris –
Nancy 1918, 35-36.
14. Нав. д., 37
* Нав. м.

154
 српски цивилни интEPнирци у АустроугAРСког

рихстрин са 12.000, Нађмеђер и Нежидер са близу 10.000 сваки, Ашах

са 6.000, Браунау са 1.000 умрлих. Од дезинтерије и запаљења плућа
умирало се у логорима највише. М. Новаковић је наводио, на пример,
даје75% интернираних у Нађмеђеру оболело од плућне туберкулозе!"
Колико је, одиста, било српских интернираца и у којим су
ногорима Аустро-Угарске били смештени, није се никад тачно сазнало.
iiimo се тиче бројности депортованих, до краја светског рата, службене
процене владе Србије биле су изненађујуће високе. За Мировну кон
ференцију у Паризу 1919. г. у томе смислу био је спремљен посебан
елаборат са навођењем апроксимативних бројева, посебно у односу на
штету коју је непријатељска окупација нанела народу Србије у људ
ским животима, броју заробљеника и интернираца, затим материјалне
штете, висине пропалих и опљачканих културних добара и др.
По овом службеном елаборату српске владе, заправо владе Кра
левине СХС, наводе се цифре из Извештаја Црвеног крста у Бечу од
1. фебруара 1918. г. за укупан број српских ратних заробљеника у
Аустро-Угарској, који је износио 93473 лица“ – процена броја интер
х и депортованих Срба цивила у Аустро-Угарску износила је
60.000 лица“ (Српска влада сматрала је да је за време рата, под раз
ним околностима, при транспорту, на присилном раду и у логорима
помрло чак 80.000 цивила“ са укупне државне територије пре овог
рата) Близу 10% становништва на територији окупираној од цесарско
-краљевских трупа било је депортовано из Србије, под разним претек
стом и у разним видовима.
Али док су ово били подаци из српских извора, постојали су и
подаци и документи из противничке стране.“ Аустроугарски службени

* Нав. д., 40-41.

* Rapport sur les Dommages causes à la Serbie et au Monténégro presente
i la Commission des Réparations des Dommages. Paris 1919, 21.
и Нав. д. 22.
* Нав. м.
* Начелна гледишта аустроугарске управе у Србији о интернирањима
Срба изнета су у једном допису заменика генералног гувернера, др. Imderch-a,
Pres. Nr. 19030 од 21. јула 1917. године: Das Mools wird wie bis jetzu auch
weiterhin in alien Fragen, die sich auf Internierte in der Monarchie beziehem, mit
dem K. M. das Einvernehmen pflegen. Die Aufnahme der wahrend der beiden
Offensiven (1914 und 1915) internierten wehrfähigen unter die Kriegsgefangemen
crtsрricht dem tatsächlichen Stande, denn die meisten waren active Soldaten oder
Angehörige des serbischen Heeres. - Alle Kraiskimdos haben den Auftrag bei
etweigen Neuinternierungen im Wege der Nachrichtenabteilung des MGGls den
betrettenden Lagerkndos auch den Grund der Internierung bekanntzugeben. Um
die Lagerkomdos das auch über die Internierungsgründe der nach in den Lagern
befindlichen serbilchen Staatsbürger nachträglich zu orientieren, wäre es zveck
mássig, wenn die Lagerkmdos an das MGG/S mittelst Verzeichnisse, in denen die
Namen, Zuständigkeit etz, der Internierten eingetragen sind, eine Auftrage richten
virden. Da die meisten entweder wegen der Wehrtáhigkeit, oder einer allgemeinen
pol. Unverlässigkeit interniert sind, wird es vielleicht gentigen, wenn in diese ver
zeichnisse nur jene eingetragen werden, deren Internierungsgründe wirkich zwei
felhaft sind, und die nicht in die allgemeine Kategorie gerechnet werden können.
Dazu gehören alle jene die einzelm, nicht anlasslich der Masseninternierung, in das
Hinterland abgeschoben wurden, also alle jene, die nach der grösseren Internierun
155
ВАААИМИР СТОЈАНЧЕВИЕ

подаци, сачувани у архиви Војног генералног гувернмана y окупираној

Србији, такође умногоме разјашњавају ово питање цивилних интер
нираца и депортованих, потврђујући y многоме оно што је српска вла
да, и уопште српска страна,“ наводила о горњем, штавише, дајући и
gen während der Offensiven im Jahre 1914 und 1915 und nach der Intemierung im
August-Oktober 1916, anlässlich der rumänischen Kriegserklärung, in die Lager
abgeschoben wurden. Auch wären in diese Verzeichnisse alle Frauen, Greise über
“05 Jahre und Knaben unter 17 Jahren, aufzunehmen. weil diese prinzipiell nur wegen
eines besonderes Deliktes (zumeist pol. Natur) miemiert wurden. _ In der neuster
Zeit (seit Dezember 1916 –– hauptsächlich von Faber 1917 an) wurden einige hun
dert Teilnehmer am Aufstande und Helfersiielier von Komitas abgeschoben und es
wurde angeordnet, das diese in Verzeichnissen als auf die Dauer des Krieges „nicht
zu externierendc" bezeichnet werden. Falls die Lagerkmdos auch über diese nicht
orientirt sind wären alle seit Dezember 1916 Internierte in die Verzeichnisse aufzu
nehmen. — Ergeln an K. M. und zur Kentniss an N. A. und Abt. 8a zwecks
Berücksichtigung der Eintragung der Interniemngsgründen in den Verzeichnissen
an die Lagerkmdos". —– АС ВГГ. VIII, 1128. — Ha једно хитно тражење („sehr
dringend") Министра војске, за образложење о интернирцима из 1916. и захтеву
за њиховим повратком („es wird das Verlangen gestellt weden, saemtliche serb
ischen Zivilintemierten, dir: im August 1916. .. in die Kgflg‘r der Monarchie
abgeschoben wurden, ehestens wieder in ihre Heimat zu entlassen. Als Begruendung
hieluer wird envaent, dass gelegentlich dieser Internicrnng eine grosse Zahl von
hacrten und ungerechtigkeiten vorgekommen sind, hauptsaechtlich. dass sehr viele
unschuldige Leute (Greise, Kinder, Frauen und Maedchen) in das Hinterland abgesch
oben wurden), m MGG/S. je дато објашњење: „...Dem KM ist nur die Tatsache
bekannt, dess im Sommer 1916, serb. Staatsangechoerige aus Mil. Gruenden in das
Hinterland abgeschoben wurden. Diese Massnahmen erstreckte sich, soweit hier
bekannt, nur auf solche serb. Staatsangehoerige maennlichen Geschlechtes, welche
im Wehriaehigen-alter standen. Greise, Frauen und Kinder kamen fuer der Abschub
nur insoweit in Betracht, als aus ihrem Vorleben bekannt war, dass sie Mitglieder
der Komitatschibanden waren oder diesen Unterstuetzung und Hilfe angedeihen
liessen". Међутим, да је једна комисија MGG/S im Fruejahr 1917. обишла логоре
и дала основе за репатригшију — екстернирање српских цивила. Наводно, до
краја децембра 1917. већ је било отпуштено ‚.bisher" 8—10000 лица. да се месечно
екстерним um 1.000 лица. и да је нових 10.000 лица –· случајева „„in Erhebung”.
„In Monarchie befinden sich schätzungsweise 30 bis 40.000 reichsserbische Civilint
emierte bzw. contuurte darunter geringer Prozentsatz Frauen und Kinder . . . Inter
niertenlager Nezsider, Boldogasszony. Nagymegyer, Aschach afD. und Heinrichsgrün
Ursache der lntcmierung mehrzahl wehriähigkeit geringer Teil weil politisch agita
torisch tätig oder unbequem. Externierung laufen fortlaufend. Im vergangenen
Sommer wurden die Lager vom MGG aus perlustriert und auf Grund dessen bisher
cca 8 bis 10.000 (sie) Mann extemiert bzw. einheimische Arbeiter Abteilungen
eigeteiit. Die Laufenden Externierungen betreffen cca 1.000 Fälle monatlich, jeder
Fall wird extra erhoben, gegenwärtig cca 10.000 Fälle in Erhebung. Das MGG handhabt
Exiernierung weitesgehend libera], eine noch weitgehende Massenextemicmng wurde
aber wegen unzureichender Besatzung die Sicherheitsverhäitnlsse bedruhen, special!
wegen der Komidtatsc'nibewegung. ich bemercke noch, dass die Merzahl der Arbeits
[Mugen intemierten im Hinterlande zur Feld und Geverbearbeit verwendet sind".
Из одговора, даље, види се да су „Frauen und Grciso nur dann interniert wenn
ganz besondere Gründe daher sprachen, z. B. agitatoxische Tätigkeit während der
Okkupation Verbreitung beunruhigende Nachrichten; ihre Externierung kann nur
im konkreten Falle noch überprütung erfolgen“. ·— АС, BN”, 17, 198.
'“ „Belgrado a tourni environ 7.000 internes. le nombre total des internés dans
le pays occupé par les Austro-Hongrois est d'cnviion 150.000 . . . A Heinrichsgrün
les internés étaient ensemble avec les soldats prisonniers. Il y avait en tout 60.000.
A Nezsider il y avait plus de 12.000 hommes, 1.500 iemmes ei 300 à 400 enfants.
Parmi les hommes se trouvaient des invalides, dcs malades, et les vieillards de 90
ans". —– R. A. Reiss, Les Austro—Hongrois en Serbie envahie. Paris 1919. 28–29.

156
 српски цивилни интврнитци у Аустро-угAРокол

доста других података и обавештења о читавом комплексу окупационе

управе у Србији и њене политике интернирања српског становништва.
II

Аустроугарска службена преписка доносила је, у разним прили

кама, службене извештаје о цивилним интернирцима, а у Архиви ВГГ
налази се и доста забележака и делимичних пописа или сумарних
извештаја, у оригиналу или у концепту, о интерниранима из Србије.
Први важнији подаци о томе потичу (односно сачувани су) тек са краја
1917. г. а односе се на стање у мају 1917. године. Службени докуменат
ВГТ износио је ове податке о српским интернирцима цивилима:

Нађмеђер 1.210 лица

Болдогасоњ 3024 пица
Heжидер 9.934. дица
Арад 1.628 лица
Хајнрихстрин 5.861 злица
Браунау 7.733 лица
Ашах 6.355 лица
-односно 35.746 лица интернираца у војним логорима. Затим још и у:

Дрозендорфу (скупни) 504 лица

Оберхолабруну 12 лица
Викершлагу 12, односно 528 лица изван логора
у надлежности Ратног министарства.

Најзад,у Мађарској,у надлежности угарског министарства уну

трашњих дела било је интернираца у:

Вацу 334
Чегледу 1.060
Кечкемету 71
Ђенђешу (скупни) 1.620, што је чинило 3.085 лица.“

Укупан број цивилних интернираца из Србије под аустроугар

ском окупацијом, према овом извештају, износио је 39.359 особа, дода

* „... im Mai L. J. wurde folgende Zahl der Internierten festigestellt:

Nagymegyer 1.200. – Boldogosszony 3024. – Nezsider 9.934. – Arad 1.629. – Hein
richsgruen 5861. -- Braunau i B. 7.733. — Aschah a D. 6355. – Zusammen 35746.
Dem K. . unterstehenden: . . . Drosendorf (konzentryert) 504, Oberholabrunn 12.
wieckerschlag 12. Summe 528. -... dem Kgl. Ung, der Innern unterstehenden:
„ . . wacz. 334, Czeged 1.060, Kecskemet. 71, Guengyes und andere Lagers 1620. Zu
samnen. 3085. Die Gesantzahl aller serb. Internierten betrug daher mit Ende Mai
L. J. 39359. – Die Konfinierten sind in dieser Zahl nychti iuberiffem. – Konfinierten
duerften zka 2.500 Personen gewesem sein. – von der obangefuerten Zahl wurden
von Monate Mali bis zum heutigen Tage etwa 8 bis 10.000 Mann nach Serbien
externyeri bzw, in einheimische A. Abt, eingeteilt'. MGG Belgrad. Sehr dringend.
INA Belgrad 38842 (23. XII 1917) — AC BГГ. 17, 198 (стр. 15).
157
ВЛАДимиг СтојднџЕВИН

јући томе још и број конфинираних — на разне временске казне

осуђених — који је износио око 2.500 лица. То би значило скоро 42.000
Срба цивила затворених по разним логорима у Аустро-Угарској, према
бројном стању,живих лица, одмаја 1917. године!
Овај број српских интернираца и овакав распоред логора није
био у свему потпун, као што, уосталом, ни интернирања нису никад
престајала у Србији.“ Она су се изводила готово стално, у већим или
мањим скупинама људи, и колико се види из службене преписке гу
вернманских власти са аустроугарским министарством војним, изго
вори су увекбили: бојазан од присуства великог (!?) броја способних
Срба за оружје под окупацијом, бојазан од могућности устанака и ак
ције комитског покрета.“ То се може видети из једног другог служ
* „In der Zeit 30, 8, bis 10. 11. 1916 wurden insgesamt 16577 wehrfáige und
unerlässliche Serben interniert, Hievom abgeschoben nach Aschach 4,399, Braunau
4.251, Heinrichsgrün 4.667, Nezsider 593, in Arb. Abtigen formiert 1.576, in die Heimat
entlassen 279, in Heilanstalten 60, noch im Belgrader 58, entwichen 162, sons.
verwendet. 72, iber Sarajevo abgeschoben 460. – Die Internierten erteilen sich aut
die einzelnen Kreise wie folgt:
BzkКрfКdo 3elgrad 1886 1498
Belgrad E and 1227 117
Semendria 2173 2217
Valjevo 1018 1104
Šabac 265 1429
Kragujevac 5497 5476
Kruševac 2461 3038
Gornji Milanovac 219 227
Čačak 683 928
Užice -- 274
Mitrovica a/K AT 24
INovi Pazar 64: 967
Prijepolje 460 490

Es ist ausgeschlossen, dass derlei Kreisse. Unterschiede in der Ausführung der Be

fehle des MGG. nur in den verschiedenen Verhältnissen, der einzelnem Kreise allein
begründet sein könnten. Vielmehr deutet dieser Umstand so wohl auf eine viel zu
milde und gewiss micht sinmgemässe Handhabung der getroffenen Erfügungen in
einzelmen Kreisen, anderseits auf mangeluden Kontakt zwischen den Nachbarkreis
Kmdos. Unter solchen Urmstáriden istes naheliegend, dass gewisse Elemente sich in
jenen Kreisen auswanderm wo es besser und nicht so streng ist „Ich erwarte in
i inkunft diesbeziglich eine grindliche Anderung...“ — маја/s. pras. Nr. 16498.
Interniertenanzahl, Abschub. Die Abt. 14 des MG. (Stat. Amt), Blg, 12. X 1916. –
ас. вгг. 14, 14.
* „Der gesamte Kampfstand des MGGS... 15727, hievom
Streifregiment des MGG/S - - 1850
-

Kreisfeldgendarmeria - - - 4500
Feldgendarmerbaon S. - - - 407
Militärpolizeiabteilung - - - 563
Freiwilligen-Baon in Mitrovica - - - 400

7720

Оловком исписано: Serbiens derzeitige Einwohnerzahl zka 1373.000

Die geschatzte Zahl der wehrfähigen laut unserem Beucht an NA-Aок
156.154 Mann
Напомена оловком: Dies ist für Spezialzwecke. – Ad NA Nr. 440/1918, 4. I 1918. —
ас. врт, 17, 198.
158
 српски цивилни интEPHирци у Аустро-угAРокош

беног документа који је износио целокупну интернирску ситуацију

српских држављана цивила (Standesnachweisung der ziv. Internierten),
Почетком јуна 1918. г. аустроугарска врховна команда (Armeeober
kommando) затражила је била од ВГI" у Београду да, према приложе
ном упутству, достави у Беч тачне податке о Србима интернирцима, и
то најхитније, до 28. јуна 1918. г. Подаци су се тражили за логоре:
1. Нежидер, 2. Браунау, 3. Хајнрихсгрин, 4. Ашах, 5. Болдогасоњ,
6. Нађмеђер, 7. Арад, 8. Маутхаузен, 9. Дрозендорф, 10. Каценау, 11.
Брик-Кираљихида, 12. Чеглед, 13. Вац, 14. Хајмаскер, 15. Кечкемет,
16. Ђенђеш. Посебно су били означени под бр. 17. и 18. интернирци
који су се налазили при министарству рата и министарству унутраш
њих послова у Бечу. Подаци који су се тражили били су класифико
вани у пет група:
1. број способних људи за оружје, тј. од 17 до 50 година;
2. број неспособних за оружје и интернираца изнад 50 година;
3. број интернираних жена;
4. број интерниране деце испод 15 година;
5. укупно стање интернираца по месецима и по логорима.
Крупни политички и војни разлози, свакако, наводили су АОК.
да затражи извештај о броју српских интернираца. Колико се види,
од ВГГ тражило се тачно изјашњење: зашто је толики број Срба био
интерниран, и зашто су били интернирани старци, жене, девојке и де
ца? За одговор о овоме био је заинтересован и сам министар ресора за
војне послове.“
Војна администрација, хијерархијским редом, обавила је педан
тно свој задатак: од ВГГ тражени подаци од појединих, горе наведених,
логора, стизали су редом. Достављени су појединачни сумарни подаци
на основу којих је ВГГ, до предвиђеног рока, саставио свој скупни
извештај за АОК. Такође се видело да је број српских интернираца
био непрестано висок, укључујући ту и старце, жене и децу.
Концепт сумарног извештаја, рађен према горњем упутству
АОК, садржавао је за девет логора: Нежидер, Браунау, Ашах, Бол
датосоњ, Нађмеђер, Дрозендорф, Каценау, Брук и Соларц (!), маја 1918.
г. податке за 36.845 интернираца и конфинираних, и то: 29.416 способ
них за оружје, 5466 неспособних за оружје и изнад 50. година, 779
жена, 1.028 деце испод 15 година. (За јуни 1918. г. нису били саопште
ни сви подаци: само за првих седам именованих логора, број интерни
раца износио је још увек преко тридесет хиљада лица, или тачније
33.787 затвореника).*
* „AOK verlangt. mit MV Nr. 321.961.S. bis 1. Juli summarische Nachweis
und liber Stand der Internierten und zwar getrennt, am ersten jeden Monats wom
ersten August 1917 bis 1 Juni 1918 weiters getremnt nach 1.) Männer wehrtáhig, 2)
Manner wehrunfihig und iber 50 Jahre, 3) weiber, 4) Kinder unter 15 Jahre, 5) Мо
natliche Gesamtstand. – Mit Ricksicht aufs Dringlichkeit bitte Nachwesung bis
spätenstens 28. Iuni in Belgrad eintreffend zu machen". Externierung von internier
ten Serbischen Staatsangehörigen monatliche Meldung der Anzahl. — К. u. К.
Armeeoberkommando. Chef des Generalstabes M. V. Nr. 321.961/S, an das K. u. К.
Militargeneralgouvernement (NA) in Belgrad. – AC. BГТ. 17, 259.
* Bидети Нап. 28-30, где су подаци разложени по појединачним логорима.
159
влАдимир стојанчевић

Међутим, ове скупне цифре нису биле у сагласности са правим

стањем по логорима. Из појединачних извештаја логорских види се да
је број интернираца био знатно већи. Тако је било, у јуну, у:
Браунау 36621 интернирац
Нежидеру 11.876
Ашаху 4.418 интернираца
м
Нађмеђеру 5.045 им

Болдогасоњу 2.910 --
— што износи, у ових пет главних логора, 60.870 интернираца цивила.
Од мањих логора са српским затвореницима, у Дрозендорфу је
било, јуна 1918. г., 82 интернирца, у Кираљихиду 81 затворени интер- |
нирац, док у Маутхаузену тада није било никаквих српских интер
нираца или ратних заробљеника.
Значајно је, међутим, да је под управом угарске владе било доста
логора са мањим бројем Срба интернираца и конфинираних. Укупно их
је било 2.764.пица, а највећи логори били су: Чеглед са 1.231 лицем,
Вац са 220, Таписиљи са 67, Нађсало са 54, Ђенђеш (без зависних од
њега) и Кечкемет са по 50 интернираца.“
Упадљива је чињеница да, док су логори у аустријском делу
Монархије били углавном сконцентрисани на десетак већих и мањих
логора, у угарском делу интернирци су били, углавном, у мањим гру
пама расејани у веома великом броју логора (касарни), затвора и на
принудном раду. Тако се по један интернирац налазио у 29 разних
места широм Угарске, по два интернирца у 16 места, по три на 8 места,
по четири на 13 места, итд. Табеларна шема даје следећи преглед.
број
интер
нираца: 5, 6, 7, 8, 9, 10; 11-15, 16-20, 21-25, 26-30; 31-40, 41-50, 51, 60

број
места: 8, 5, 5, 6, 5, 3, 8, 7, 4, 5, 3, 5, 1, 1
На основу ових службених извештаја излази да је укупно у ло
горима Аустро-Угарске у јуну 1918. године било скоро 64.000 интерни
раца и конфинираних цивила, односно тачније 63.797 Срба! (У овај број
нису урачунати они конфинирани Срби који су се налазили у надле
жности и затворима министарства унутрашњих дела и војске у Бечу,
чији је број остао непознат.
Mзвестан број интернираца из Србије налазио се затворен и у
горњем граду на Калимегдану, затим у радном логору у Топчидеру.
* По Прилогу – попису „Serbische Staatsangehörige in Ungarn internier
te" који је Vo. des AOK beim K. u. Min. d., Innern, Nr. 386, упутио 24. јуна 1918. из
Будимпеште „Аn die Nachrichtenabteilung des K. u. К. Generalgouvernements in
Belgrad“, у 135 места за интернирање било је интернирано 2764 Срба В. Прилог.
* Bидети појединачне примере: АС. ВРГ 17, 157; 17.349. – о кретањима
интернираца у Калимегданском логору, видети чланак: Губици у становништву
Србије и Београда под аустроугарском окупацијом за време првог Светског рата.
— Годишњак града Београда, ХХI, Београд 1974, 68.
160
 српски цивилни интврни Рци у Аустро ушлгској

Калимегдански логор важио је као нека врста сабирног логора за даља

интернирања, односно као прихватни за оне који су, повремено, дола
зили као повратници из аустроугарских логора, с тим да су упућивани
у унутрашњост окупиране територије, у тзв. радна одељења (Arbeiter
abteilungen). Тако је, нпр. 3. децембра 1917. г. из К. u K. Internierten
Lager Kalimegdan било интернирано 9 лица у Болдогасоњ, а 17. јануа
ра 1918. г. у Топчидеру је направљен биланс од 35 „serbischen Inter
nierten”. Радни логори за интерниране српске сељаке и грађане на
лазили су се, у Србији, на још неколико разних места, нарочито у ка
меноломима, руднику Мајданпек, на сечи шума, градњи путева, одр
жавању железница. Број интернираних Срба на принудним радовима
у корист аустријског управног и војног апарата свакако није
био незнатан.

III
Бројно стање у логорима интернираних Срба никада није било
утврђено на једној сталној висини. Не рачунајући оне који су умирали
= а њих је било, видели смо, доста — број интернираца је, у просеку,
био стално увећаван новим придоласцима, чак и онда када су неки и
били отпуштениза Србију. Из неких разлога тај вишак у броју интер
ниаца, који се запажа при поређењу сумарних извештаја ВГГ у Бео
граду са појединачним извештајима појединих логора, говорио је о
релативној тачности стварног стања интернираних Срба. А та разлика
била је и у вредности од неколико хиљада затвореника — интерни
раца. Месечни подаци, по врстама — категоријама, интернираца пока
зали би ову разлику у четири од највећих логора у Аустро-Угарској:
Браунау, Нежидер, Нађмеђер и Хајнрихстрин.
a) Извештај логора и Браунауна од 19. јуна 1918. г.
стAњЕ ИНТЕРНИРАЦА
људи способ, неспособ.
месеци: за оружје за оружје жене Деца укупно
VIII 1917 30.122 6.136 760 615 37633
IX. 32.301 6.749 788 641 40,473
3. 31.363 7.519 801 642 40.325
XI 30.870 6.825 812 641 39,148
XIII 31.627 5.834 S00 634 38,495

I 1918 31.219 5.631 801 622 38,273

II 30.720 5.725 798 613 37.856
III 30.137 5.596 794. 604 37,131
IV 30.173 5.452 973 770 37.868
у 29.416 5.466 389 1.088. 36.759
ут 29,459 5.059 1.168 899. 36621
VIII 28.888 4.347 1.131 860 35. 223
VIII 1918 28.357 3777 1.129 855 34.118

* К. u. К. Kommando des Kriegsgefangemenlagers Braunau и в. Exb.

Nr. 3398. b. Ev. K. – Standesnachweisung der Ziv. Internierten. У одговору на де
пешу ма:Gls N. A. res. 1010 vcm 19. Iunii 1916. АС вгD, 17,259 (c. 26).

161
BAAДимир СтојАнчEВић

б) Извештај логора у Нежидеру“ од 25. јуна 1918. г.

људи способ. неспособ.

месеци: за оружје за оружје Жене деца укупно
1. VIII 1917 3.380 257 'TB8 530 9.831
1. IX 9774 251 TE6 553 11.344
1. Х 9.702 239 780 558 11.279
1. XI 9.812 330. 791 556 11.189
1. XII 9.537 212 780 549 11.088
1. I 1918 9.434 201 782 539 10.956
1. II 9,348 195 781 530. 10.854
1. III 9.212 194 TE 524 10.706
1. IV 9.406 219 958 693 11.276
1. V 9,308 196 764 1.012 11.280
1. vr. 9.651 249 1.154 822 11.876

в) Извештај логора у Нађмеђеру“ од 10. јула 1918. г.

људи способ, неспособ.

месеци: за оружје за оружје жене. деца 3"куцно

236
VIII 1917 761 1.398 (1634) 12 2,407
234.
IX 2887 1.486 (1720) 16 4623
220
Х 3.100 1.592 (1612) 14 4.926
210
IXI 3.245 1.592 (1802) 14 3,081
210
XIII 3.210 1580 (1790) 10 5.010
209
I 1918 3.213 1.580 (1789) 8 5.010
206
II 3234 1.580 (1786) 8 5.028
201
III 3.269 1.620 (1821) 8 5096
198
IV 3.187 1.712 (1910) 4 5.101
196
у 3.277 1603 (1799) 4 5.080
194.
ут 3.244 1.603 (1797) 4 5.045
194
ур 3.244 1.605 (1797) 4 5.045

* К. u. К. Internierungslager Nezsider. Res. Exb. No. 442, am 25. Juni 1918.

–Summarische Nachweisung liber den Stand der Internierten im obigen Inter
nierunglagers. Ad MGGS. auf Res. 1010 v. 22. VI. 1918. — AC. Bгг, 17,259 (c. 30).
* К. u. К. Kommando des K. u K. Kriegsgefangenenlager bei Nagymegyer.
Exb. Nr. 4132. — Ausweis iber Zivilistande vorn 1917. VIII/1 — 1918. VII/I. Nagyime
gyer am 10. Juli 1918, No. 4132. АС. ВГГ, 17-254 (s).
162
 српски цивилни интEPниFци у АустPo.yraPuкој

г) Извештај логора у Хајнрихсгрину“ од 20. јуна 1918. г.

за период август 1917 – 25. новембар 1917. г. када су интернирци
пребачени у логор Браунау, у Чешкој:

људи способ, неспособ.

несеци: за оружје за оружје жене Деца укупно

VIII 1917. 3461 1.799 -- -- 5.260

3.320 1.858 -- -- 5.178
3,355 1.754 __ -- 5.109
1. XI 3.303 1.613 __ -- 4.921
25. XI 2.869 1.455 _- ---- 4.324

Од осталих већих логора у којима су били српски интернирци,

такође су значајни подаци и о стању у Ашаху и Болдогасоњу. По гор
њем принципу били су приказани интернирци из Србије, и то:

логор у Аuaху“

људи способ, неспособ.

Аесеци. за оружје за оружје Жене Деца укупно

VIII 1917 5.000 420. - - - - 5.420

Iх 4.000 906 - - - 4.906
х 4.000 956 -- - 4.956
ХI 4.000 960 -- - 4.960
XIII 4.000 889. __ - 4.889

I 1918 4.000 793. - - -- 4.793

II 4.000 182 - -- 4.782
III 4.000 768 -- -- 4.768
IV 4 000 609 __ -- 4609
у 4.000 418 __ - 4.418
VI 4.000 39 ---- - - 4.039

* К. u. К. Kommando des Kriegsgefangemenlager Heinrichsgrün. Exb.

Nr. 2986/Ev. Standesnachweisung iber Internierte. An das К. u. К. Militär – Ge
neral - Gouvernement Nachrichtenabteilung in Belgrad. Heinrichsgrun, am 22. Juni
1918. AutN. A. Nr. 1010 von 20. Iunii 1918.– AC. BГГ,17,259 (с.34).
* К. u. К. Кriegsgefangenenlager Aschach u. d. D., ad No. 2811. Evidenz. –
АС, ВРТ 17,259 (c31).
163
вAAдимир стојанчевић

логор у Болдогасоњу“
људи способ, неспособ.
месеци: за оружје за оружје Жене деца укупно

VIII 1917 4.000 308 -- __ 4.308

IX 4.000 13 - - -- 4.013
Х 3.000 325 ---- ---- 3.825
XI 3.000 456 -- -- 3,456
XIII 3.000 268 - - -- 3,268
I 1918 3.000 208 ---- ---- 3,208
II 3.000 168 -- __ 3.168
III. 3.000 99 -- -- 3099
IV 3.000 6 ---- -- 3.006
у 2000 938 __ ---- 2938
ут 2000 890. -- --
2.890

Подаци за логоре у Ашаху и Болдогасоњу узети су са концепта

коресподенције ВГГ, али вероватно да пружају чињенично стање
интернираца.
Ако се сумирају подаци о укупном бројном стању интернираца
у прва четири логора, тј. у Браунау, Нежидеру Нађмеђеру и Хајнихс
грину, а затим додају и подаци тог карактера из логора у Ашаху и
Болдогасоњу, онда је укупно интернираца и конфинираних из Србије
у шест првих логора Аустро-Угарске, у распореду за неколико карак
теристичних месеци 1917, и 1918. године био следећи:

августа 1917 за прва четири логора 55.131 одн. за шест 64.859

септембра -- 61.618 -- 70537
октобра -- 61.639 -- 70.420
новембра -- 59.722 -- 68,138
јануара 1918 -- 54.239 -- 62.240
априла -- 53745 -- 61.360
јуна -- 53.542 -- 60.471

IRолико је много било интернираца, види се још и по очуваним

подацима за јули, за логоре у Браунау и Нађмеђеру: 35.223 одн. 5.045
лица, односно за Браунау у месецу августу: 34.118 лица. Колико се из
овог упоредног прегледа стања по најважнијим логорима може видети,
највећи број интернираца из Србије био је у септембру и октобру 1917.
г., када је премашао број од 70.000 лица, не рачунајући још неколико
хиљада интернираних и конфинираних по другим мањим логорима
Аустрије и, нарочито, Угарске (у надлежности угарског министарства
унутрашњих дела). Тако су у преостала четири логора у Аустрији, у
Дрозендорфу, Каценау, Бруку и у Соларцу (?) интернирци и конфи
ниpци достизали цифру од преко 3.350, за период од августа до новем
* Nachweisung ad Telegramm des моa s aut Res. 1010 tiber serb. Inter
nierte vom Aug. 1916. bis Juli 1918. Boldogazsony, am 24. Jun 1918. — Ас.
ВГГ, 17,259 (s. 35).

164
 СРПСКИ ЦИВИАНИ ИНТЕРНИРЦИ У АУСТРО-у1.АРСКОЈ

бра 1917. г., односно број од преко 3.320 за период мај - јуни 1918.
године, што са онима који су лежали по логорима министарства уну
трашњих дела Угарске, око 2.700 интернираних и конфинираних, из
носи још нових преко шест хиљада људи. Значи да је, према службе
ним подацима ВГГ крајем 1917. г. број интернираних из Србије у
Аустро-Угарску износио око 77.000 лица!“ У ову цифру свакако нису
урачунати они интернирци који су били послати за Немачку, упућени
као радници на италијански фронт у Алпима, као и они који су помр
ли, нарочито у 1916. и почетком 1917. године! Процена српске владе
o 50–100.000 интернираца по логорима Аустро-Угарске готово се, чак у
горњој граници броја сасвим поклапала са службеним подацима из
аустроугарских извора!

Iv
Kолико је интернираца из Србије помрло у аустроугарским ло
горима, затворима, казаматима и на принудном раду тешко је изблиза
тачно утврдити.“ Видели смо да је Меморандум српских социјалиста
наводио цифру од тридесет процената помрлих пре краја 1917. г.,
тј. на број од 150.000 преко 40.000 жртава! По наводима М. Новаковића,

* Из једног „Ausweis iber die Externierung von internierten serbischen

Staatsangehörigen” из логора у Браунау, може се најбоље пратити бројно стање
нивилних интернираца током године дана најинтензивнијег боравка Срба, и то
од августа 1917. до августа 1918. године. Табела је дата у упоредном цифарском
исказивању броја присутних интернираца и оних који су били отпуштени одн.
екстернирани. Број екстернираца пореди се са укупним бројем интернираца у
логору Браунау према Извештају од 19. јуна 1918. године.
Externierung

Männer Frauen Kinder Zusammen

im wehr- im wehr
Monat fähigen unfahigen
Alter Alter

August 1917 71 61 9 4 145

September -- 262 131. 3 2 398
Oktober -- 192 109. 3 1 305
November -, 56 35 -- - - 91
Dezember -- 108 83 1 __ 197
Jänner 1918 560 195 1 9 765
Februer -- 795 344 12 5 1.158
мarz. -- 538 381 ---- 6 925
April -- 792 518 12 8 1.328
мai -- 3.128 1.455 42 26 4.851
Juni -- 2809 3,358 40 48 6.255
Juli -- 2.116 1.091 14 90 3.313
August -- 1.399 402 -- -_, 1.801

Подаци за месец септембар и новембар нису наведени. – AC, BГГ, 17,259

* Bидети рад: Губиuи у становништву Србије, 61–74.
165
ВЛАдимир стојАнчЕВИЋ

само у пет највећих логора помрло је 39.000 лица“ Риста Ковијанић,

касније, после рата, тврдио је да је 67.000 војника и цивила српских
оставило своје животе по великим логорима Аустро-Угарске,“ од чега
је само у Нежидеру помрло преко 10.000 лица — највише интернира
на, затим у приличном броју и у Нађмеђеру, (укупно 6.000 ратних за
робљеника и интернираца) Комарну и другде. И Душан Обрадовић, вој
ни свештеник, аустроугарски војни обвезник, наводи да „у Нежидеру
поумираше заробљеника и интернираца око 10 хиљада”, у Болдогасо
њу осам хиљада заробљеника, а у Нађмеђеру (гдеје било и око пет хи
љада интернираца Црногораца) „око 50 хиљада поумирала од заразних
болести и глади”.“ Дакле, само у три највећа логора у Угарској, у
Нежидеру, Болдогасоњу и Нађмеђеру, умрло је, по овом сведочењу,
око 68.000заробљеника и интернираца Срба.
По сведочењима многих интернираца — логораша, и других љу
ди, који су били упознати са режимом логорског живота, нарочито је
много помрло цивилних интернираца крајем 1915. и почетком 1916.
при транспортовању и у првим зимским месецима принудног депорто
вања. Наводиле су се чак цифре и од но неколико десетина и стотина
лица дневно умрлих. У сваком случају бројка је стравично велика:
више десетина хиљада умрлих и побијених. У документу који је влада
Краљевине СХС презентирала конференцији мира у Паризу поч. 1919.
године, било је наведено да је цивила — убијених и умрлих за време
депортације, у концентрационим логорима и на принудном раду у не
пријатељској земљи — било 80.000, од чега мушке деце до 15 година
30.000, а осталог становништва око 50.000.“ У ствари, број од 80.000
жртава цивилних интернираца значио је, према истом документу, 45%
умрлих од укупно 182.000 цивилних интернираца и депортованих уку
пно у Аустро-Угарској, Бугарској и Немачкој.
Наша истраживања у овом правцу сматрају да је овај број и
већи,“ чак и осетно већи,“ али да се он може приближно верифико
вати тек у контексту општих популационих губитака Србије у рату
1914-1918. године. Наведени Рајсов податак да је у Аустро-Угарској
било интернирано око 150.000 лица може да буде индикативан за даља
истраживања у овом смислу.

Владимир СТОЈАНЧЕВИЋ

* Novaković, Lčoccupation Austro-Bulgare en Serbie, 40-41.

* Ристо Ковијанић, Нађмеђерска долина смрти, 45-46.
* Душан Обрадовић, Србија и аустријски Словени, 142, 160, 135; 160-161.
* Rapport sur les Dommages causés, 14.
* Цифра од 40.000 интернираца из Србије, у мају 1917. г., коју наводе Дим.
Ђорђевић (нав. д., 221) и Андреј Митровић (нав. д., 185), досада сматрана као
утврђена, мора се номаћи на 77.000: то је био број живих интернираца у мају
1917. г., одн. оних који су дотада успели да се одрже у животу.
** Има мишљења и о броју од преко 100.000 интернираца: „Улазак Руму
није у рат одвео је у ропство више од сто хиљада људи“. — Лука Лазаревић
Белешке из окупираног Београда (1915—1918), Бeoгрaд 1919, 41.
166
 српски цивилни интEPнирци у Аустро-угAРUKoj

Internierungsort __

IКоmitat Stadt, Ort

г пакетненепавет
Рен-Рив-sон-кiskun Czegléd
IMaros-Torda мarovasarney
ванрњ-sон-кваша Г Tápiosily

п. In werschiedenen
Orten Internierte

Araa Arad 9

масунапо
Oroszka
века.
меzöberény
Borsod IMiskolcz

Csanad Battonya
Csongrád Hodmezővásechely
Szeged
Szegvár
Szentes

Adony
Bicke
Bodajk
Csákvar
Csecze
Кrcsi
Herczegfalva
Fehérvacsurgo
Kaloz
IMor
Magyperkáta
Ipakord

Summe

Pazmind
Raszkeresztur.
Sárbogard
Sarkeresztur.
Sárosd
Seregélyes
Százhailombatta
Székesfehérvar
|
1.467

|}
1}

Tabajd
Val
Velenсze
zámoly
Györ 3

167
 ВЛАДИМИР СТОЈАнчвВиЕ

Hajdu Balmazujváros 18
Debreczen 45
Egyek 2
Hajdubószörménu 4
Hajdudorórog 15
Ilajduhadház 3
Hajdunánas 13
Hajdusámson 6
Hajduszoboszlé 19
Kaba 7
Nádudvar 26
IPüspökladány 33
Vanóspércs 4

INeves Csány 8
Füzesabony 1
Gyöngyös 50

Summe 1.823

Ubertrag 1823
2Neves Batvan 10
Bieves 1
Básztó 5
Poroszló 1
Tiszafüred 3
Tiszanána 1
Vámosgyökk 10
Verpelét 1

Jász-Nagy-Kun-Szolnock Czibakháza 5
Děvaványa 11
Fegyvernék 1
Jánoshida 2
Jászapati 3
Jászárokszalás 2
Jáaszberény 21.
INisujszallas 1
Mezőtur 4
Szalnok. 3
Tiszaroff 1
0örökszentmiklós 4
Turkeve 8

Kómarom Kisber 1
Tatabánya 1

Nograd Galgaguta 2

Nуitra Chymes 1
Pest-Pilis-Solt-Kiskun Aszód 27
Bugyi 25
Gyon. 5
Gyömrö 2

Summe 1.986

168
 СРПСКИ цивилни ИнтБРНИРци у Аустро-угAРСКОЈ

Internierungsort

Komitat Stadt, Ort. Anzahl

iРеst-Pilis-Solt-Kiskun Irsa 2
Kakucz 9
кеcskemét 50
Kiskunfélegyháza 12
Kiskunhalas 46
Kóka 8
ILajosmizse 2
IVIonor 5
Nagykáta ».
Magykórós G
Szabadszállás 24
Tápiobicske 1
jatászentgyörgy 37
Tura 18
Váz 229
Vecsés 4
Verseg 1
Visegrad 1
Somogy Kaposvár 1
Sopron Kapuvár 1
Szil 3

S2abolcs Ajak 19
Balkány 5
Biri 3
Fényeslitke 19
Kállo-Sernjen 8
Kisvárda 13
| Máykálló 11
INapkor 3

Summe 2.557

Ubertrag 2.557
Szabolcs Nyiracsád 4
Nyiradöny 5
Nyirabátor 4
Nyiragyháza 15
Nyirabéltek A.
Nyirakárasz 28
Nyiramado 2
Nyiratass ж0
Ofehértó 1
Szakoly 5
Uffehértó 9
Vaja 12

Szepes Löcse 1

169
ВАААИМИР СТОЈАНЧЕВИБ

Vas Czelldämôlk ?
Kôszeg 4
Sarvar 10
Szombathely 7
Veszprén Papa 36
висок 1
Szentgàl 1
Veszprém 47
erk 14
Zusammen 2.764.

AC. BIT. 17, 224 (Beilage)

Résumé
INTERNEMENT DE LA POPULATION DE SERBIE AU TEMPS
DE L'OCCUPATION AUSTRO—HONGROISE DE 1915—1918.

Dans la partie occupée de Serbie, depuis la fin de 1915 jusqu’au

début de 1916, les Autorités Austro—Hongroises ont instauré un régime
spécial partant non seulement des raisons de la sécurité militaire, mais
ayant en vue des [ins stratégiques à long terme de la mise en servitude
politique, économiqe et démographique du pays et de ses habitants, Les
internements de la population civile constituaient le signe le plus évident
de la barbarie du Gouvernement militaire général d’occupation à Belgrade.
Ce gouvernement a procédé aux internements dés l’occupation de la Ser
bie, de sorte qu‘en octobre 1915, environ cing mille civils ont été déportés
de Belgrade à Doboj en Bosnie. En 1916, les internés Serbes ont été
envoyés aux camps de concentration à Aschah, Boldogazsony, Braunau,
Nezsider, Naymcgyer, Heinfichsgr‘ün, Czegléd et autres. Rien qu’à Brau
nau, en Bolièmie, au début de l‘automne 1916, trente cinq mille internés
ont été transportés selon les informations confirmées du gouvernement
Serbe en exil.
L’entrée en guerre de la Roumanie en Avril 1916, l‘arrivée de l‘ar
mée Serbe au Front de Saloniqe et la prise de Monastire l’automne de la
même année, ainsi que l’insurrection de Toplice en fin d'hiver de 1917, ont
servi au Gouvernement militaire général de motif pour d'autres interne
ments massifs (Masseninternierung) de la population comprenant même les
enfants de moins de quinze ans!
Les camps de concentration connus pour leurs conditions difficiles
ont été: Nezstder, Boldogazsony et Nagymcgyer, où l’on mourait en masse
pendant 1916, et au début de 1917 d’infections intestinales, de pneumonie,
de tuberculose, de faim, par suite de mauvais logement et de l’assistance
medicale insuffisante. Le Mémorandum bien connu du parti socio—démo
crate de Serbie de 1917 publié à Upsalla, en Suède, mentionnait le nombre
de plus de 150.000 internés Serbes, dont le tiers déjà a été dćcimć. Le

170 \
 СРПСКИ ЦИВИАПИ ИНТЕРНИРЦИ Y AYCTPONI'APÇKO]

criminologue célèbre et professeur de l’Université de Lausanne, le docteur

P. A. Reiss est intervenu pendant toute la durée de la guerre en faveur
de la défense des prisonniers de guerre Serbes et des internés civils qui
étaient exposés en grand nombre à la mort précoce. Le gouvernement
Serbe de son côté, entreprenait bien qu‘inutilement des démarches pour
que l‘ Autriche—Hongrie publie le nombre exact des prisonnier et internés
civils de Serbie.
Les communiqués officiel Austro-Hongrois, rédigés pour usage in
terne, mentionnaient pour la fin de 1917 le nombre de 42.000 internés
civils dont 36.000 seulement étaient dans des camps militaires. A la fin de
juin de 1918, le nombre des internés s’élevait à 64.000 personnes. Pourtant,
ce nombre était bien supérieur: rien que dans les six camps les plus impor
tants de la Monarchie il u avait près de 71.000 internés en septembre 1917,
et à la fin de la même année (malgré une mortalité importante) près de
77.000.
Le nombre élevé d’internés a dûrement secoué l‘ économie de la
Serbie occupée, ainsi que l‘exploitation pour les besoins du régime d’occu
pation. De nombreux Serbes, pour échapper aux internements fuyaient
dans les forêts et se ralliaient aux détachements illégaux. Les députés Sla
ves du sud dans le Parlement à Vienne intervenaient souvent au sujet des
horreurs de l‘occupation et tout particulièrement au sujet du traitement
des internés. Par l’intermédiaire de de ses représentants à Salonique, Paris,
Genève, le gouvernement Serbe révelait des documents compromettants
concernant les actes et le caractère de l’occupation Austro—Hongroise en
Serbie.
Tout cela, ainsi que les défaites sur fronts influèrent en 1917 et
surtout à partir du printemps 1918 à la répartiation des internés civils de
Serbie — processus qui duré jusqu'à l’automne de 1918 et jusqu’à la chute
de l‘Autriche-Hongrie. Pourtant, le nombre des internés était toujours
considérable à cause des arrestations et des déportations renouvelées
(Encore en juillet 1918 il y avait seulement à Braunau 35.223 internés
Serbes).
Les internement de la population Serbe étaient contraires aux
règlements positifs du droit public international et se heurtaient aux règles
du comportement moral envers la population occupée. Outre l‘occupation,
en tant que systéme de gouvernement déterminé, la pratiqe politique des
Autorités Austro—Hongroises & montré dans la plupart des cas, maints
côtés obscurs de la guerre en général, et tout particulièrement ceux d' une
conception des relations politiques déterminees dans la Serbie occupée de
1915 à 1918. (La cruauté du régime des Autorités d’ occupation et leur
politique du depeuplement de la Serbie devaient servir aux fins de poli
tique interieure de la Monarchie en vue de réprimer le mouvement natio
nal de ses sujets.) Cette politique menée par l’intermédiaire du Gouver
nement général militaire a produit les conséquences les plus dures sur la
vie du peuple Serbe sous l’occupation et en partie dans la période de l'après
guerre, tandis que l’internement de plusieurs dizaines de milliers de civils
a représenté dans chaque cas particulier une tragédie humaine, ainsi que
le déstin tragique de tout le peuple Serbe.
17]
 ЈОВАН ЦВИЈИЋ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Научно стваралаштво Јована Цвијића често је било предмет

научног и публицистичког интересовања, док је његовом јавном и на
ционалном раду посвећивана мања пажња. Деловање научних ства
ралаца у јавности и утицај који они врше на средину припадају оној
врсти проблема чијеистраживање умногомеупотпуњује знања оједном
времену, пошто су изразити ствараоци у области наука, као и они на
пољу културе, деловали на своје савременике не само снагом своје
научне мисли и научних резултата него и друштвеним значајем свога
позива. Међутим, они су били и веома детерминисани местом које им
је друштво додељивало. У јавном животу Србије уочи и током првог
светског рата, научни и културни радници често су били непосредни
учесници, па и носиоци, разноврсних политичких и друштвених кре
тања. Јован Цвијић био је један од оних чија је присутност у јавном
животу Србије, и касније Југославије, била изразита, што није било
последица само његовог неоспорног угледа који је имао као научник,
него је проистицала из његове личне заинтересованости за витална
питања земље. Био је изразит представник бројне групе врхун
ских интелектуалаца тадашње Србије, који су допринели да токови
научног и културног развоја земље добију виши ниво, и који, упоредо,
нису били прости посматрачи развоја догађаја судбоносних за државу
и народ, већ су били активни учесници у њима и, ослоњени на науке
којима су се бавили, били су од велике помоћи државницима и поли
тичарима. Јавни рад Јована Цвијића, који сагледавамо као јединство
научног, друштвеног и политичког деловања, може да се прати од
тренутка када је он постао активан члан групе југословенски опреде
љених интелектуалаца и пошто је учествовао у низу изузетних збива
ња, какви су били ратови 1912—1918. Тај рад је окончан научниковом
смрћу 1927. године.
Овом приликом желимо само да дамо један прилог истраживању
Цвијићевог јавног рада тиме што обрађујемо његово учешће у првом
светском рату и на конференцији мира која је овом следила. Да истра
жујемо управо ову тему нас је определило то да је у питању изузетно
раздобље живота овог научника, раздобље које је било испуњено ве
ликим, напорним и значајним радом. Истовремено, покушали смо да
пружимо и прилог даљим проучавањима првог светског рата и ства
173
љуБинка твровчввин

рања југословенске државе, а посебно и упознавању значаја и улоге

културних стваралаца у политичким појавама тих година.

Сарадња са српском владом

Као и сваке године, Цвијић је лето 1914. године намеравао да

проведена студијском путовању.Те године циљ његових путовања био
је обилазак крајева које је Србија добила после балканских ратова и
које раније није могао детаљније да истражује.“ Заједно са својим
картографом и пријатељем Антонијем Лазићем он је 10. јула из Вр
њачке Бање кренуо на пут, који се одатле настављао долином Ибра
до Рашке и Митровице. Током наредних десетину дана Цвијић је оби
шао Метохију и Косово, долину Белог Дрима и делове западне Маке
доније; том приликом је боравио у Качанику, Љубoтену, Маврову,
Корабу, Галичнику, Дебру, Бујановцу и Гњилану.“ Криза пуна
неизвесности после сарајевског атентата вероватно је изменила даље
цвијићеве планове, тако да је на дан објаве рата он био у Београду.“
На позив престолонаследника Александра, он је заједно са српском
владом и двором истог дана напустио Београд“ Већ сутрадан,29. јула,
у Нишу, Цвијић је учествовао у првим разговорима о ратним циљеви
ма и о границама будуће државе, тако да се од првих тренутака рата
активно укључио у развијање и прављење програма који би се оства
рили уколико би рат био добијен.
Српска влада се од првих дана ратног сукоба ослонила на емпи
ријска и теоријска знања научника, а Цвијић је био један од оних од
којих се у овом погледу највише очекивало. Професор је одмах прих
ватио сарадњу са владом, јер је идеја о стварању заједничке државе
јужних Словена, која се одмах поставила као ратни циљ, њему била
врло блиска, а он ју је могао да заступа на најбољи начин јер је о њој
формирао своје мишљење током дугогодишњег и обухватног рада. Та
ко, од самог почетка Јована Цвијића налазимо као најзначајнијег међу
онима који су могли да, с обзиром на знања која су поседовали, пруже
влади ону врсту података који су неопходни у стварању и образла
гању ратног програма. Цвијић је одмах био придодат Географском оде
љењу Врховне команде,“ а његова сарадња са владом није имала зва
нично службени карактер иако није била од владе независна.

* Музеј града Београда, фонд Јована Цвијића (у даљем тексту: МтБ) бр.
1234; бележница Ј. Цвијића из 1914. Наведено путовање планирано је због пи
сања књиге „Геоморфологија".
* Исто.
* Рукописно одељење Матице српске у Новом Саду, несређена грађа из
фонда Јована IIIвијића (даље: Матица српска). Ову белешку направила је Цви
јићева супруга Лоубица.
- Исто.
* Мемоари генерала Панте Драшкића, рукопис у Архиву Српске академије
наука и уметности, стр. 79. Забележио је разговор који су престолонаследник
Александар, Никола Пашић, Никола Велимировић и Швијић водили о будућим
границама Србије.

174
 ЈовАн Цвијић у првом свEтскоМ РАТу

У току јесени 1914. Цвијић је углавном радио на писању брошу

ре „Јединство Југословена”.“ Ова расправа, пошто је требалада првен
ствено има политички задатак, заснована је на циркуларној ноти срп
ске владе од 4. септембра 1914, коју је такође разрадио Цвијић на
основу својих дотадашњих научних испитивања југословенских земаља
и народа који су ту живели. Политичка потреба је природно донекле
одредила Цвијићеве резултате, али није умањила научну заснованост
и вредност. У тумачењу јединства југословенских народа полазна ос
нова је географска целина простора на коме су ови народи настањени.
У склопу тога посебно је важан географски положај, који Србији омо
гућује да заједно са Југословенима у Аустро-Угарској буде брана про
дирању германизма и да буде „главни борац за слободу и самосталност
Балканског полуострва”.“ У овој расправи Цвијић је први пут јасније
образложио reoграфску целину југословенских земаља, које су, истина,
подељене на три географска појаса, али су ипак природно и економски
нераздвојне. Јединственост територије је повезана са сродношћу на
рода који живе на њој; њих издвојено Цвијић посматра кроз неколико
етнопсихичких група насталих миграцијама и асимилацијом станов
ништва. У показатеље сличности ових народа, поред језика који је
њихово основно обележје, он је нарочито истицао психичке особине
(осећајност, част и понос, бистрина, ратничке способности). Ове особине
метанастазичким покретима народних маса постале су врло сличне или
чак истоветне. У складу са функцијом, коју је расправа требало да
има, он је Србију видео као зглоб (географски и етнографски) „који
треба да споји западне и источне делове Балканског полуострва, све
југословенске народе”.“ По објављивању, требало је да расправа буде
преведена и да помогне да се у Европи сагледа неопходност стварања
заједничке државе. Међутим, то није одмах урађено јер су Цвијићу
упућене замерке да није у потпуности оправдао политички задатак,
због кога је расправа настала. Основне замерке упутио је Јован Јова
новић, тада заменик министра спољних послова, наводећи да брошура
хора да буде таква, . . . да кад се прочита, остане још јаснији и пунији
утисак да доиста територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци
представљају географскиједну целину (...), да ни географске прили
* Брошура је објављена под псеудонимом „Dinaricus“ у Нишу, вероватно
јануара 1915. После рата рад је прештампан у зборнику „Јован Цвијић, говори и
чланци" књ. II, Бeoгрaд 1921. са насловом „Јединство и психички типови ди
нарских јужних Словена”. Требало је да брошура има и други део, како је Ј. М.
Јовановић писао М. Веснићу: „Како ће професор универзитета Ј. Цвијић сад
тамо (мисли се на предстојећи пут Цвијића у Париз и Лондон — п. a.) радити
другу половину своје брошуре „Јединство Југословена“, а после дати да се пре
води цела, то сам сматрао за потребно да Вас умолим да му саопштите ово што
следује. Пред полазак г. Цвијића ми смо говорили да треба од његова рада „Је
динство Југословена” направити за инострану публику једну краћу ствар, један
овећи извод. . .“ Писмо из Архива Југославије, фонд Ј. М. Јовановића (даље:
АЈ — Јовановић) бр. 80–2–163, без датума (вероватно из фебруара када је
Цвијић био у Паризу).
* Јединство Југословена, предговор. О расправи видети: Милорад Екме
цић, Ратни циљеви Србије 1914., Београд, 1973, стр. 99-100.
* Исто, стр. 15.
175
лоувинКА тPrОВЧЕВИЋ.

ке, које су раздвајале, нису могле спречити да се развија стално мисао

о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца.“
када је српска влада донела одлуку да се један број културних
и научних радника упути у иностранство, где би на лицу места пружа
ли образложена и обухватна обавештења о ратном програму Србије,
цвијић је био упућен у Лондон.“ Њему је била намењена незванична
stvicija, aли са потпуним политичким циљевима. Он је прихватио ову
мисију и 27. јануара 1915. године напустио је Ниш.“ Пут у Лондон
водио је преко Солуна, Бриндизија, Напуља и Рима. У Риму се задр
жао десетак дана, и први пут је био у ближем контакту са југословен
ским емигрантима који су ту боравили.“ После Рима Цвијић се
задржао у паризу недељу дана,“ и седмог марта стигао је у Лондон.
Месеци његовог боравка у енглеској престоници били су период интен
зивног рада — писање, разговора са енглеским јавним радницима и
политичарима и јавних наступа. Са владом у Србији налазио се у стал
ном контакту преко посланства у Лондону и сви налази и овлашћења,
које је добијао, као и све информације које је он слао, ишли су тим
каналом. Колико је његово научничко знање било подлога за презен
тирање захтева Србије, исто толико је његов научнички углед омогу
ћавао да из поверљивих крутова, односно преко пријатеља, личних
или пријатеља Србије, сакупи за земљу важне информације. Познан
ства са утицајним енглеским јавним радницима блиским Форин офису
(Foreign Office), Р. Ситон-Вотсоном (R. W. Seton-Watson), В. Стидом
(W. Steed) и А. Евансом (Sir A. Evans),била су драгоцена за пласирање
* АЈ = Јовановић, 80-2-162. писмо Ј. М. Јовановића за Веснића, без да
тума. У наставку Јовановић је предлагао да се јасније истакне да се на цело
купну територију на коју претендује Србија доселио један исти народ са више
имена кога су вештачке, а не природне границе силом раздвојиле. Исправљена
расправа требало је да буде у складу са задатком „ . . .да у што концизнијој
форми прикажете што јасније странцима јединство Срба, Хрвата и Словенаца ис
тичући оно што им је заједничко и ублажавајући оно нито их разликује једне од
других“. Такође примедбе овој брошури пронашли смо у дневнику Јована Жу
јовића у Архиву Србије (даље: АС, — Жујовић на стр. 2. забележено је да је
Дража Павловић изјавио да је ова брошура „незгодна за пропаганду, а на мес
та говори против нас. (. . .) те је Пашић суспендовао њено раздавање“. Примедбе
је доставио и Павле Поповић у писму Ј. М. Јовановићу писаном у Риму 21. мар
та 3. априла 1915. (у даљем тексту, датуми су по новом календару). „Цвијићева
брошура сасвим нодбацила. Нико не може разабрати како је нејасно и на ско
кове писано, и ничим не изражава југословенску идеју. . ." (АЈ — Јовановић,
80-38-559). Такође су биле примедбе и карти, која је придодата уз расправу. У
дневнику Јована Жујовића, стр. 17–18, донет је препис писма које је овај
упуriо Пашићу 30. маја 1915. у коме су изнете примедбе на необележену гра
ницу у Банату. Касније Цвијић је тврдио да су примедбе дело Јовановићевих
интрига, и то је изнео у писму Ћурчину, од 6. септембра 1917. (Писмо је обја
вљено у студији: dr Konstantin Bastaić, Jugoslovenska demokratska liga i njeni
prethodnici, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu XII, бр. 3-4. стр. 171).
* О одласку у Лондон и његовој активности тамо опширније: Љубинка
Трговчевић, Политичка делатност Јована двијића у Лондону 1915. године, Ис
торијски часопис ХХ, 385-396.
* МТБ бр. 297: писмо супруге Ј. Цвијића својој сестри из Рима 11.
фебруара 1915.
* MITБ бр. 298; писмо Цвијићеве супруге из Рима 22. фебруара 1915.
* MrБ бр. 299,300 и 301.
176
 ЈОВАН ЦВИЈић у пPвом свEтском РАТУ

ратног програма Србије, како у енглеску јавност тако и међу полити

чаре. Ближи контакти са водећим носиоцима британске спољне поли
тике нису били могући, углавном због тога што његов боравак није
имао званичан карактер. Посредно обавештавање људи из британске
спољне политике била је једина Цвијићева могућност. То је био зао
билазан и тежак пут, зато он није могао битније да делује на
корекцију ставова британске владе према Србији. Оно што је у том
тренутку било могуће, било је јачање интересовања енглеске јавности
за судбину Србије,чему је посебно погодовала тадашња ситуација на
фронту.
По доласку у Лондон, Цвијић је организовао „Одбор за рад у
јавности", у коме су осим њега били Еванс, Стид, Ситон-Вотсон и
Џ. Тревелиан (G. M. Trevelyan).“ Задатак Одбора био је да путем сред
става јавног информисања, предавањима или у приватним разговори
ма, делује да се енглеско јавно мњење обавести и заинтересује за
судбину земље. Он се такође одмах укључио у рад Фонда за помоћ
Србији (Serbian Relief Fund), који је са друге стране организовао низ
успелих акција за материјалну помоћ народу Србије“
kонкретне послове у вези са основним задатком који је имао,
наметнуо је тадашњи политички тренутак испуњен преговорима са
11талијом, Бугарском и Румунијом око ратног ангажовања. Свака од
ових земаља као цену за улазак у рат тражила је део територија на
које је и Србија полагала право, тако да је један од првих задатака
српске спољне политике и њених емисара у иностранству био — до
казивање припадности Србији захтеваних области. Природно је, дак
ле, да се Цвијић, пошто је био један од ослонаца српске владе код
формулисања ратних циљева, морао бавити питањима граница на
Јадрану, у Банату, као и македонским питањем.
Јадранско питање. Претензија Србије на Далмацију, која је била
исказана на почетку рата, сукобљавала се са територијалним захтеви
ма Италије. Обнављање преговора са Италијом ставило је у пролеће
1915. питање припадности Јадрана у центар интересовања обе заинте
ресоване државе, и свака од њих покушавала је да докаже право на
ту област. Цвијић је био у ситуацији, с обзиром на то да се налазио у
центру вођених преговора, да у неколико наврата реагује на италијан
ске аспирације и да стручним знањима покуша да осветли стварне
етнографске односе. Одмах по доласку, на молбу Сер А. Еванса, на
правио је етнографску карту југословенских земаља, са обележеним
границама које је после рата Србија желела.“ Карта је, уз додатна
објашњења, била неколико дана касније уручена Едварду Греју (Sir
Edward Grey). Оваква врста информација, која је посредно долазила
до британског министарства спољних послова, није могла дубље да
утиче на промену става према Италији. Била је приметна наклоњеност
* AJ – Јовановић, 80-8-201: писмо матије Бошковића и цвијића од 11.
марта 1915. за Николу Пашића. 80-8-73, исто.
* О томе: белешке Швијићеве супруге у Матици српској.
* Архив Савезног секретаријата за иностране послове, Политичко оде
љење, (даље: ДАСип П. o.). ф. IV/3 бр. 1524249 reaеграм М. Бошковића из Лон
дона за Министарство иностраних дела у Нишу од 26. марта 1915.

177
Asyњинка ТРГОВЧЕВИЋ

јавног мњења Србији, но то није утицало на решеност британске владе

да изврши уступке. Цвијић је то разумевао, и покушавао је да делује
преко штампе, али је схватао да упркос симпатијама публике, „није
немогуће да енглеска влада буде склона ипак доста попустити Итали
ји...“ О потписивању тајног уговора, у првом моменту Цвијић није
знао, и почетком маја он је апеловао на владу Србије да енергично
саопшти своје погледе на тражење јадранске обале, јер би једино ова
кав став владе „ . . . могао да утиче на неке измене".“ Међутим, за
било коју акцију од стране владе било је већ касно. Уговор је већ био
потписан тако да су даљи покушаји били излишни, осим што су могли
да припреме терен за каснија одлучивања на конференцији упира.
IИако Цвијић није одмах знао за потписивање уговора, ипак је он међу
првима доста тачно сазнао о територијалним уступцима који су учиње
ни, и обавестио је српску владу да је само „. . . у принципу наглашен
италијански интерес у северној Далмацији до реке Крке. Као да је
Фијума остала нама и Хрватској...“ Врло детаљна обавештења о
уговору добио је тек у јуну. „... Уговор између Срба и Италије оп
ширан, идеу детаље, цела књига. Као да граница између нас и Италије
почиње источно до Трогира, код Старог Каштела и иде на североисток,
тако да Сињ и горња Цетина припадају Србији. Улаз у Сплитски залив
између острва Чиова и копна припао је Италији...“
По доласку чланова Југословенског одбора у Лондон, Цвијић
се укључио у њихову акцију за одбрану права на Јадран. Живља
делатност није изменила изгледе да се било која тачка уговора измени,
и Цвијићје лично једину могућност за добијање јадранске обале после
рата сагледавао у каснијој акцији српске војске према Хрватској.“
За друге извесне наде саопштавали су му неки од чланова Одбора за
рад у јавности, али он рационално такву могућност није налазио.
Ипак је он поново, при крају свог бављења у Лондону, покушао да ис
пита те могућности. И нове информације још више су га увериле да
измене уговора могу да настану само као последица нових ратом
изазваних догађаја.“ У оваквим условима, кад су земље Савезнице
свакако желеле ратно ангажовање Италије, повољнија решења за
Србију нису се могла добити. Посебно Цвијић, као приватна личност,
није могао да се у том смислу ангажује. Етнографски, географски или
други научни докази, помоћу којих је он једино могао да делује, нису
могли да имају одговарајући значај. Оно што је у тој ситуацији било
* AJ – Јовановић, 80-8-115; Цвијић из Лондона 28. априла 1915. јавља
Н. Пашићу. Документ објављен: Андрија Лаиновић, Мисија Јована Цвијића у
Лондону 1915. године, Врањски гласник, VII, Врање 1971, стр. 306.
* АЈ - Јовановић, 80—2—129: цвијић пашићу 7. маја 1915. Телеграм је
поновљен. Документ објављен. А. Лаиновић, нав. дело стр. 309.
* AJ – Јовановић, 30-8-138. Ј. Цвијић – II. Пашићу 7. маја из Лондона;
— исто 80-2-246. Делимично цитирано: Dragovan Šepić, Pitanje tajnosti London
skog ugovora od 1915. g. Zbornik, Historijski institut Slavonije, 2, 1964, 94.
* AJ – Јовановић, 80-8-157: Ј. Цвијић 12. маја јавља н. пашићу.
* АЈ - Јовановић, 80-8-237. цвијић из Лондона 22. јуна 1915.
* АЈ - Јовановић, 80-8-2619: швијић за Пашића 6. јула 1915. из Лондона
Документ објављен: А. Лаиновић, нав.дело, стр. 318.
178
 ЈовАН ЦВИЈИЋ у пPвом свEтском РАry

успех, јесте извесна заинтересованост енглеске јавности за питање

Јадрана, чему је умногоме он сам допринео.
Македонско питање. О проблему Македоније Цвијић је писао
још пре рата, и његово мишљење користила је званична политика
Србије приликом постављања захтева за ову област. У току преговора
са Бугарском, које су истовремено водила оба зараћена блока, Цвији
ћево познавање ове територије било је драгоцено за израду образло
жења српске владе у постављеним захтевима. Покушаји Цвијића да
у Лондону што боље презентира српске тражње, били су отежани
деловањем Балканског комитета Доњег дома Парламента који је био
јако Бугарима наклоњен.“ Овај утицајни комитет и бугарска и „буга
рофилска” пропаганда, вођена око Македоније, отежавали су све
покушаје српских изасланика да изнесу своје мишљење о припадности
ове области. Штавише, и неки иначе Србији наклоњени Енглези,
изражавали су своја двоумљења око права на њу“. Била је стога
потребна велика обазривост за изношење српских захтева, посебно
због малог броја Енглеза који су о Србији били тачније обавештени.
Пропаганда Србије била је углавном преко штампе, иако је Цвијић
саопштавао влади у Нишу „ . . . да се од тога не треба много надати,
јер цензура или влада спречавају пласирање наших разлога против
Бугара“.“ Ипак су Цвијић,Јанић, Поповић и неки ретки Енглези, који
су у овом случају били наклоњени Србији, успели да у току пролећа
објаве низ написа о македонском питању“ Основа за део ових написа
била су Цвијићева знања, а политички оквир био је заснован на сеп
тембарској ноти српске владе, и на основу ње израђеној карти из бро
шуре „Јединство Југословена”.“ Први охрабрујући резултати ове ак
ције јавили су се априла 1915. када су преговори са Бугарском били
делимично занемарени због договора са Италијом. Први пут у Балкан
ском комитету „бугарофили” нису имали већину, што је било последица
низа састанака које су Цвијић и остали изасланици српске владе имали
са његовим члановима“. Но и поред релативног успеха, Цвијић је
оцењивао рад Комитета врло неповољним за Србију. У писму Ситон
Вотсону, од маја 1915, онје изнео: „Ми смо увек сматрали за неумесно
(чак за срамно) деловање овог комитета у смислу мешања у унутрашње
ствари српске државе. Ја се бојим да поменути бугарски пријатељи

* председник Комитета био је Ноел Бакстон (Noel Buxton).

* ДАСип П. О. ф. V, бр. 149/492: телеграм Јована Цвијића за Мид у Ни
шу од 28. јуна 1915. Види се да је Комитет деловао и на Ситон Вотсона (Scotus
Viator - псеудоним).
* A.J. – Јовановић, 80-2-212: извештај Јована Цвијића о разговору са Ви
кимом.Стидом, писан 10. маја 1915.
* о томе: AJ – Јовановић, 80-8-115, 28. април 1915; 80-8-129. 7. маја 1915;
80-8-138, од 7. маја.
* У наведеном делу М. Екмеџића, стр. 246, стоји да је на Цвијићевој кар
ти ова област означена као „централна област Балканског полуострва”, а околи
на Скопља као „територијално језгро". То је урађено касније, као што је об
јављено у зборнику „говори и чланци“, доку првом издању то није било учињено.
* AJ – Јовановић, 80-8-138. извештај цвијићев Панићу о састанку Коми
тета писан 7. маја 1915, О истом: H. Hinković, Iz velikog doba, Moj rad i moji do
življaji za vrijeme svjetskog rata, Zagreb 1927, стр. 279.

179
м.,увинКА трговчБЕиrs.

(који су нехотично стварно непријатељи балканске слоге и балканског

јединства) два питања — српско-бугарско и југословенско — повежу,
и учине их зависним једно од другог. Према нашем мишљењу, и ова
два питања су посебног правца и њихово повезивање од стране Бал
канског комитета не би само имало лошег одјека у Србији, него би,
такође, у лошем смислу утицало на мишљења у југословенском пи
тању. С обзиром на стварање Балканског комитета, шале ради, не би
ли ја морао у Србији да створим један Нome Rule комитет, да би се
једном решило ирско питање”.“ Добијена већина у Комитету није
глогла битније да утиче на размишљање Енглеске да се територија
IMакедоније уступи за ангажовање Бугарске у рату. Такође, сва ова
приватна иступања била су корисна, али без већих резултата. Зато
се Цвијић у неколико наврата обраћао српској влади са захтевом да
преузме енергичну акцијуза одбрану Македоније.“
Погоршање ситуације на фронту натерало је савезнике да у јуну
поново покрену преговоре са Бугарском. У том тренутку енглеска
јавност је показала знатно више симпатија за Србију, сматрајући да
би после Лондонског уговора овим уступцима Србија била много
оштећена. Ову промену Цвијић је јавио влади „ ... Сада, после ре
шења далматинског питања, глас да Силе гарантују Бугарској Македо
нију на све учинио рђав утисак, изазива приметно раздражење против
такве политике Сила и осећају срамоту што се тако поступа са Србијом.
Неки, који су пре далматинског аранжмана били за уступање Маке
доније Бугарској, изјавили су да то сматрају као инфамно поступање
према Србији (. . .) Из тих разговора сам осетио да је сада повољан
моменат, да се бол и увреде, које нам причињавају пажљиво
истакну . . .“ При крају свог боравка у Лондону Цвијић је био
потпуно уверен да су симпатије Енглеза потпуно превагнуле на страну
Србије иако „ . . . има још тврдоглавих бугарских пријатеља и старих
мњења у дипломацији, која оживљава нарочито дарданелски интерес
за Бугарску. . .“. Резултати целокупне српске активности да се
умањи интерес Енглеза за Бугарску уродили су плодом, чему је нај
више допринео за савезнике неповољан ток преговора. Све симпатије
према Србији које су тада настале већим делом биле су последица
организоване активности групе људи за то задужених од српске владе.
У томе је био знатан допринос. Цвијића и сигурно је да су његова
обавештења о етнографији Македоније била значајан прилог настале
наклоности.
Проблем границе у Банату био је непосредно везан за питање
уласка Румуније у рат. За интервенцију Румуније подједнако су биле
заинтересоване обе зараћене стране, будући да је њен положај и војни
потенцијал могао доста да утиче на исход рата. Када је прогласила
неутралност, Румунија се нашла у ситуацији да се опредељује за ону
* Оставштина В. W. Seton-Watson-а (приватно власништво породице)
писмо Цвијића Р. Ситон-Вотсону од3. маја 1915. Писмо на немачком.
39 AJ — Јовановић, 80–8–299: Цвијић за Пашића 29. маја 1915.
* A.J. – Јовановић, 80-8-237: Ј. Цвијић 22. јуна 1915. — Н. Пашићу.
* АЈ — Јовановић, 80-8-256/261: Ј. Цвијић 6. јула из Лондона.
180
 ЈовАН ЦВИШИЋ у пPвом свEтском РАТу

страну којаће моћи више утицати на остварење њених територијалних

проширења. Дугогодишњем пријатељству са Србијом, које није хтела
да наруши, супротставила се тежња за припајањем Баната, на кога
су, због етничке шароликости, оба суседа полагала право. Питање
добијања Баната обе државе постављале су као свој витални интерес.
Србија се за Банат изјаснила још почетком рата, док је Румунија тек
у пролеће 1915. ову област захтевала од савезника као један од услова
прекида неутралности. Граница, коју је Србија предвиђала, требала је
да обухвати простор где живи словенско становништво, а географски
исказана полазила би од Оршаве на север до Мориша, тако да Теми
швар припадне Србији, а Арад и Липе Румунији, и даље би ишла
Моришом до ушћа у Тису.
Цвијић није довољно познавао прилике у Банату и морао је да
користи објављени статистички материјал и знања других. Када је
крајем 1914. направио карту територијалних захтева Србије, на њој
није била уцртана гранична линија у Банату. Не зна се узрок оваквог
става, али се може претпоставити жељом српске владе да се не дође
у сукоб са суседном пријатељском земљом.“ Овај поступак није био
добро оцењен у неким србијанским круговима, тако да су му били
упућени предлози да се то исправи.“ Докје боравио у Лондону, питање
iВаната није било често покретано, због приоритета тада актуелнијих
питања Јадрана и Македоније.
Велика тешкоћа у презентирању српске жеље за Банатом
потицала је због тога што су они који су симпатисали Србију истовре
мено били наклоњени и према Румунији. Од познатих пријатеља
Србије, ниједан није у потпуности усвајао границу у Банату коју је
Србија захтевала. Ту је најпопустљивији био А. Еванс. Међутим и он,
како је Цвијић написао: „ . . . мада нам и у Банату даје више но
иједан Енглез, није због Румуна усвојио нашу источну границу. . .“
Са Ситоном-Вотсоном било је још теже „ . . . и то због његове особите
савесности и честитости... * Српске захтеве у Банату одобравала је
Русија, тако да је руски посланик у Лондону у истом смислу говорио
повољно о Цвијићу и он је добио уверење да ће „помагати наше нај
више тежње у том правцу, а несумњиво источну линију са Теми
* На карти коју је у јануару 1915. ilвијић предао руском носланику у
Србији Трубецком (Международнаја отношенија, VII/II, бр. 85: Требецкиј из Ниша
26. јануара 1915. Сазонову), део источно од Темишвара обележен је као тери
торија од које може да се одустане.
* Позната је замерка Јована Жујовића (АС – Жујовић, дневник, 17-8)
учињена због појаве карте француског географа Емила де Мортона (Emmanuel
ipe Mortonne), који је обележио границу у Банату тако да полази од Дунава
спрам гроцке и на север до Морица. Жујовић је записао „Француски географ
смео је да разграничи нову Румунију, а српски највећи ауторитет у географији
није čмео да даде границу српскога народа ни у непосредној близини престонице
садашње Србије“. Последице неозначавања границе могле су, по Жујовићу, да
настану при разговорима о Банату, тако што би се користила Де Мортонова
карта неповољна за Србију.
* Види нап. 17.
* Вид. нап. 19.

181
„М,УВинКА ТРГОВЧЕВИЋ

шваром”.“ „Као повољан знак” — следи даље — „сматрам и то што

је обећао позвати ме ако му затребају детаљни податци”.
Пуна актуелност банатског питања појавила се тек онда када
је румунска влада у преговорима са савезницима показала своје пре
тензије на Банат. Како је већ био познат за Србију неповољан
Лондонски уговор, српска влада и њени дипломатски представници
ангажовали су се бар да одбране своје захтеве на Банат. Пре него што
је српска влада послала упутство за то, Матеја Бошковић, заједно са
Цвијићем, одлучио је да што пре реагује. Бошковић је 6. маја разго
варао са Едвардом Грејом о српско-румунској граници, али је сматрао
да после тога треба поднети писмени мемоар.“ Да би саставили
мемоар, Бошковић је молио Пашића да му се достави тачна гранична
линија и да се кратко наброје национални, политички, историјски
и етнографски разлози за њу, а да ће му Цвијић помоћи „да ствар
разрадимо и формулишемо”.“ Међутим, гласови о скором закључењу
уговора са Румунијом приморали су М. Бошковића да преда Е. Греју
мемоар пре него што је добио упутство од Пашића. О томе је он 21.
клаја обавестио Пашића. „Како је последњих дана овде било вести да
ће се скоро свршити преговори са Румунијом односно граница
бојао сам се да наша представка не дође доцкан. Стога сам у споразуму
са Цвијићем одлучио да Греју одмах предам мемоар о Банату и бу
дућој граници према Румунији, према вашем телеграму, не чекајући
упутства која сте поштом послали. Цвијић је израдио мемоар и врло
лепо изложио и средио наше разлоге за линију од Трајанове табле
вододелницом западно од Тамиша, право на север до Мориша и утоке
његове у Тису. За мемоар Цвијић је израдио и карту, на којој је упи
сана наша предложена линија. Богдан Поповић је израдио француски
превод. Ја сам био код Греја и усмено опширно изложио наше захтеве
и молио да поклони пажњу нашем мемоару.“
Влмемоар, који су саставили Бошковић и Цвијић, чиниле су
девет руком писаних страна и једна карта.“ Захтеви изнети у њему
били су образложени у ових шест тачака: 1. Предложена граница
брани се потребом да се осигура стратегијски и саобраћајна долина
Мораве, која је главна комуникација како за Србију тако и за Балкан.
2. Добијањем предложене границе осигурао би се Београд и други
градови у северној Србији. 3. Осигурање Београда могуће је само ако
границу чини планински венац на левој обали Тамиша, који је при
родна, стратегијска и географска граница између будуће Србије
и Румуније. 4. Гранична линија која полази од Трајанове табле на
север природни је продужетак источне границе Србије. Свака друга
линија отворила би долину Мораве. 5. Становништво Баната је мешо
37. Исто,
38 Вид. нап. 20.
* АЈ — Јовановић, 80-2-255: телеграм Бошковића са извештајем Ј. Цви
јића из Лондона 7. мај 1915.
* ДАСИП. П. О. ф. V 153/41, исто АЈ – Јовановић, 80-2-280.
* Public Rekord Office, (у тексту даље: P. R. O) 371, 2257 бр. 1686. од 7. маја
1915.

182
 jОВАН ЦВИЈИЋ у ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТу

вито, и ниједна националност нема апсолутну већину. Срби са осталим

Словенима имали би у захтеваном делу релативну већину, укључујући
и оне Србе који су по мађарским статистикама „Мађари”. 6. Историј
ски, овај део Баната увек је био српски, и у њему су Срби имали
организовану цркву, своје манастире и сл. На приложеној карти
Баната, коју је израдио Цвијић, граница је означена линијом коју је
Бошковић изнео у напред споменутом телеграму.
По доласку у Париз, Цвијић је поново разговарао о банатском
питању. У писму упућеном Пашићу изнео је разговоре које је
водио са начелником министарства иностраних дела Француске и са
румунским послаником. По мишљењу начелника француског мини
старства основно је да савезници победе у рату, што би било
много лакше када би се Румунија прикључила и зато Србија треба
да уступи Банат Румунији. Цвијић је закључио: „ . . . да изгледа као
да је француска влада решена усвојити румунски захтев о Банату,
и зато ме је изненадило, кад је на крају разговора сагласио се (начел
ник француског министарства спољних послова – п. a.) самном да је
предлог Братијана са свим неразложан; да Србија жели живети са
Румунијом у сталном пријатељству; да се овим претензијама и евен
туалним решењима то заувек компромитује; да се између Србије и
Румуније може наћи праведна граница у Банату, да нико у Србији
не може пристати на губитак српске банатске масе. . .“ О разгово
рима са румунским послаником Цвијић је писао да је после дугог
излагања овај саопштио да би било најбоље . . . ”да Румунија изјави:
Пошто се није могло доћи до споразума о Банату, оставља се решење
после рата, надајући се да ће Силе после великих услуга које ће
Румунија учинити општој ствари, њој уступити Банат. Из свега“ —
Цвијић наставља — „је мој утисак да је Француска узела на себе
заступати румунске претензије против Србије, али ми се чини да није
склона то чинити до краја.“ У истом писму Цвијићје опазио даузрок
оваквог попуштања Румунији долази из жеље да се рат што пре
заврши, али да се и у последње време осећа „да је Србија нерасполо
жена према Француској”, као и да се Банат може уступити правдајући
то чињеницом: „Србија ће ипак добити много”.“
Однос са Југословенским одбором. Сусрети Јована Цвијића са
члановима Југословенског одбора били су доста чести.“ Познанство са
некима од њих било је склопљено почетком године у Риму, као нпр. са
Иваном Мештровићем.“ Када је дошао у Лондон, Цвијић је осећао
потребу да неко од „Југословена“ дође тамо ради актуелности јадран
ског питања, али је страховао због њиховог непознавања осталих инте
“ АЈ – Јовановић, 80-2-122. М. Веснић за Н. Пашића из Париза 13. јула
са напоменом:„Цвијић моли саопштити Вам ово“.
48 Исто.
“ Исто. Уверење да ће Французи жртвовати савезнике да би што пре
дошли до мира саопштио је Милети Новаковићу. (АЈ – Јовановић, 80-38-235).
* ДАСИП. П. О. ф. V, бр. 161/177 од 28. априла и други извештаји.
* MITE бр. 298 писмо супруге Јована Цвијића сестри из Рима 22. фебру
ара 1815. где се говори о сусрету са Мештровићем и да им је уметник поклонио
једну статуету за базен.
183
А уБинКА ТРГОВЧЕВИЋ

реса српске владе. У једном извештају Цвијић је саопштио Пашићу да

„треба слати само оне од западних наших људи који конкретно познају
и имају осећање за македонско питање”.“ Судећи по извештајима вла
ди, стиче се утисак да је Цвијић имао највише поверења у Франа
Супила који би „био кориштен због личних веза", док за Франка
Поточњака страхује да може бити од штете и да је боље да оде у Рим
„за револуционаран рад”.“
У јеку преговора савезника са Италијом, Цвијић је разговарао
са Стидом и Ситон-Вотсоном, који су предложили да се што пре објави
југословенски програм. Цвијић је ово саопштио Пашићу и тражио је
да се на програм потпишу Супило, Трумбић и Хинковић (за Супила
каже да може из Петрограда послати свој нацрт)“. У међувремену,
Супило је у Нишу саставио једно писмо енглеским политичарима, које
је послао Јовану Цвијићу. Цвијић није имао начина да ово писмо ли
чно достави, те је то учинио Ситон-Вотсон, који га је почетком маја
доставио министру иностраних послова Греју и председнику владе
Херберту Асквиту (Sir Herbert Henry Asquit).* Извесна размимоила
жења са члановима Југословенског одбора настала су приликом
састављања програмског мемоара, који су требали да уруче енглеској
влади. Цвијић, иако незванични представник политике српске владе,
није могао да прихвати нека мишљења која српска влада није била
званично усвојила. Средином маја он је јавио Пашићу да припадници
Одбора „наглашавају име југословенско и југословенске државе да
би себи дали већизначај и изједначили се са Србијом (. . ). Има дакле
погрешних тежњи за неким издвајањем, које само показује да југо
словенско питање још није сасвим зрело. Али је на дневном реду, и ми
морамо ублажити сепаратизме и оштрине, тежити да не дође нигде до
јачих неспоразума и противности”.“ После разговора са члановима
Одбора, написани мемоар био је исправљен и Цвијић је сматрао да,
према „садашњем стању југословенског духа",“ задовољава, али
истовремено чинило му се незгодно да их српски посланик представи
Греју, јер се влада о југословенској држави није била изјаснила. Па
шић се сложио да посланик представи чланове одбора Греју, али да
се претходно договоре у ком смислу ће давати изјаве.* До посете Греју
није дошло. Није познато колико је Цвијић учествовао у стварању
овог неспоразума. Он је заједно са Бошковићем и Богданом Поповићем
дао исправке мемоара Југословенског одбора, на које његови чланови
нису пристали“. Цвијићје, како је српска политика налагала, тражио
* АЈ - Јовановић, 80-8-79: Ј. Цвијић 16. април из лондона пашићу.
48 Исто.
* АЈ - Јовановић, 80-8-101: Laијић Пашићу 6. маја 1915.
* P. R. O. 371, 2257, 1686/182, 183. Писмо је објављено на српскохрватском:
Д. Шепић, Писма и меморандуми Франа Супила (1914-1917), Бeoгрaд 1967, стр. 74-75.
* АЈ - Јовановић, 80-8-159: Цвијић 13. маја 1915. Николи Пашићу. Об
јављено: А. Лаиновић, нав,дело стр. 313-314.
9. Исто,
ва Исто,
* AJ – Јовановић, 80-8-247: Бошковић Пашићу 20. маја 1915.
184
 ЈовАн цвијић у пPвом свEтском РАту

од чланова Одбора изјаву о простом прикључењу Србији.“ Али, због

истинске жеље за уједињењем, он није био толико доследан у томе,
и залагао се за један равноправнији однос. У том смислу он је
саопштио Пашићу: „Моје досадашње искуство да овдашњи Југосло
вени, поред свих склоности старих и утицаја са стране, држе се мисли
о једноставној држави (. . .) Србија треба до краја да остане на
клоралној висини и да нигде по својој вољи и решености не напусти ни
један народни идеал. Избегавати и до краја одржати да се не прави
никаква разлика између наших сународника разних крајева и вера.
Чим се може ступити у контакт са католичким становништвом преко
најбољих и најугледнијих наших људи, и употребити за исти посао
овдашње Југословене (. . ). У том смислу говорио сам са већином
овдашњим Југословена, и они се слажу“.“
Резултат српске акције у Лондону није био неки велики поли
тички успех, јер су јадранско и македонско питање 1915. године реше
ни на штету Србије, а банатско питање је одложено за касније. Једино
што се могло да постигне било једа се енглеска јавност заинтересовала
за Србију и да јој остане наклоњена. Цвијић је у томе доста успео,
заједно са осталим српским изасланицима – Павлом и Богданом
Поповићем, Николајем Велимировићем и др. Сам Цвијић није био
задовољан са постигнутим у Лондону; сматрао је да се поштује само
званична реч владе, тако да је донео одлуку да се врати у Србију.“
Налазио је да, и поред свих ангажовања и доказивања, приватне
личности не могу радити у политици, поготову када одлучују ратни
интереси Сила: „Увидео сам да је од чланака и књига мала или
никаква непосредна корист. Исто вреди и за разговоре. И зато желим
вратити се у Србију где ћу чини ми се бити кориснији”.“ Пашић му
је одмах одобрио повратак,“ али му је Цвијић још једном образложио
своју одлуку: „Од онога што сам имао у глави, пласирао сам све што
се може пласирати. Због општег тешког положаја и догађаја осталоме
није сада време и тешко улази у главе. Остајем неколико дана после
Мештровићеве изложбе ради заказаних састанака и разговора, и онда
се преко Париза враћам”.“
Повратак у Србију. На путу за домовину Јован Цвијић се за
држао недељу дана у Паризу...“ Незадовољан резултатом постигнутим
у Лондону, рекао је Јовану Жујовићу: „Све ће нам узети што за
треба“, мислећи на Силе које су уступиле југословенске територије.
Сматрао је да више не треба да се бави великим пословима, већ да
коликојеу његовој моћиолакша народу своје земље. И за кратко време,
колико је провео у Паризу, Цвијић је обавио неколико разговора са
38 Вид. нап. 51.
* АЈ - Јовановић, 80--237: Ј. Цвијић 9. јуна 1915. Панићу.
* A.J. — Јовановић, 80-8-277: Ј. Цвијић 13. јуна 1915. из лондона за Па
шића; 80-2-321, исто.
68 Исто.
* Исто, на полеђини.
* Исто као 56.
* MITБ бр. 315 и 316.
“ АС— Жујовић, дневник, стр. 102.
А уБиНКА ТРИ ОВЧЕВИЋ

људима који би могли утицати на повољнија решења нашег нацио

налног питања.“ Вероватно да Цвијић није био срдачно дочекан у
паризу од стране србијанских људи и југословенских емиграната који
су тамо боравили. На то нас упућујузамерке његовом раду у Лондону,
које су долазиле од париског круга људи.“
пут за Србију, због ратних околности, био је дужи него обично.
Из Марсеја Цвијић је бродом стигао до Атине (21. јула), где је имао
сусрет са гунарисом.“ Касније је преко Солуна, Велеса и Скопља
наставио пут за Приштину, у коју је стигао 31. јула. Боравак у При
штини Цвијић је планирао још у Лондону, али је остао сигурно дуже
него што је предвидео, све до 1. новембра. * Дуже задржавање про
узроковало је чекање санитетског материјала за приштевску болницу,
поклон „Serbian Relief Fund“-а, који је требало да преузме његова
супруга.“ Одатле је 4. августа отишао у Ниш и Крагујевац, где је
саопштио резултате свог рада у иностранству“. С обзиром на то да је
Србија очекивала ускоро нову офанзиву, сигурно је један од договора
у Нишу био да Цвијић испита одређене пределе и да саопшти ре
зултат, који би се могао користити за планирање ратних операција
и евентуалног повлачења војске. Тако је у току августа, септембра
и октобра заједно са Лазићем, док се овај није разболео од тифуса,
направио неколико екскурзија.“ Познато је само неколико података
о овим његовим путовањима. Један од тих забележио је генерал Милу
тиновић,“ а односи се на Цвијићев боравак у околини Дебра почетком
септембра. Том приликом Цвијић је саопштио генералу своје мишљење
да Србија нема право на делове Македоније јужно од Големога врха.
|Истом приликом он је споменуо да је саветовао Пашићу да не уступи
Бугарима Македонију, коју су савезници тражили као уступак Бу
гарској.
Најинтересантније за нас је његово путовање долином Црног
Дрима, од Љум Куле до Дебра, од 2-5. новембра 1915.“ Белешке са
овог путовања потврђују нам да је сврха ових екскурзија била изви
ђање терена и обавештење о путевима којим би се војска могла да
повуче, или су белешке начињене док је овим путем одлазио за Солун,
али је очигледно да је врста података управо таква да сведочи да
је размишљао о повлачењу војске. У својој бележници он је написао:
„Сав пут немогућан за колски пренос, осим парчета од Маћелара
до Дебра. Не ради се ништа на путу од Љум-куле до Бицана
(Бицај – JB. T.), а он би се за неколико дана могао поправити за колски
пренос. Ради се на путу од Маћелара преко Пашкопља (Пешкопија —

ча. Исто.
и Исто, стр. 131.
* Mr B бр. 317: писмо цвијићеве супруге из Атине 21. јула 1915. о састан
ку са Гунарисом; Матица српска, белешка супруге Цвијићеве
* Исто, бр. 319-324.
* исто, бр. 311.
48 Исто, бр. 318.
* Исто, бр. 319 и 320.
* Архив САНУ, мемоари генерала Драг. Милутиновића (рукопис).
* Mrв, Бележница Цвијићева бр. 1239 из 1915, стр. 15-16.
186
 ЈовАн Цвијић у пPвом СВЕТСкoм. РАТУ.

Љ. T.) за Суходол (Соладоли — Љ. T.) и с много енергије могао би се за

15 дана удесити за кола, којих уосталом овамо нема. Само дакле
делови пута Љум-кула — Бицан и Суходол — Дебар могу се направити
за колски пренос. Траса или колска путања кроз планинску Љуму од
Бицана до Суходола није за колски пут и не би се могла ни много ве
ћим средствима ове зиме преобратити у колски пут. Ако је потребно,
треба дакле радити само на томе да се она два парчета преобрате у
колски пут, а између њих да се врши пренос коњима кроз планински
Љум. Иначе излази најразумније да се цео пут поправи само за коњ–
ски пренос. То би се могло учинити за неколико дана, тим лакше што
натоварени коњи и сада пролазе, истина с тешкоћама, чак цркавају
као што сам видео. Требало би телеграфски наредити да се ово сместа
изврши: Прво, што пре поправити путању од Парјата (вероватно је
Васјат — Љ. Т) до Суходола, јер свуд има само заобилазних и ви
југавих путања између села. Друго, што пре насути . . . и бла
тиште између села Гостања (Гостили – Љ. T.) и Бицана у Љуми, и у
шуми где кола могу. Треће, насути шљунком и песком само најблат
њавија места на путу од Суходола до Дебра, нарочито између Пашко
поља до Миланова. Четврто, избегавати при прављењу коњскога пута
засеке за стране у шкриљцима, серпентину и . . . планиске Јbуме,
јер се тиме само отворе извори и направи блатиште на путу, у које
коњи до колена упадају. Усеке са стране правити само у кречњаку”.“
Упознавање терена било је драгоцено за заједничку савезничку акцију
која се планирала. Због тога је министар војске позвао, почетком но
вембра,“ Цвијића, који се тада обрео у Косовској Митровици, да оде
у Солун као изасланик министра и научни саветник у штабу генерала
Сараја. После месец дана боравка када је постало јасно да до офанзиве
неће доћи, нити ће се Србија ослободити, одлучио је да оде у
Швајцарску.“
Катастрофа земље, повлачење војске, избеглиштва, беда и не
извесност депресивно су деловали на њега. Његове бележнице из тог
времена пуне су неког очаја, чак и беса; мисли су неповезане, само
набацане, више слике, утисци: „Ратно лудило и гнев . . . Бес продpe
до у саме тврде кости . . . лупа срце које презире смрт. У срцу му ври
стид, бол, бес. Духови се узнемирише, срца полупана, гнев се распали.
Обузе бес, срце му стеже бол".“ У тренуцима га је обузимало незадо
вољство и он је критиковао: „Ко се први спасава. Цела Пашићева.
породица. Министарске породице и парламентараца. Вешти људи. А
ја се са женом пред катастрофу вратио у Србију".“ Он је дубоко
разочаран поступцима српске владе, народне скупштине, неспретно
шћу Врховне команде. Такође, он је изгубио поверење у савезнике
и сматра их доста кривим за пропаст Србије. Мисли да је српска
та. Исто.
* Матица српска, белешка Цвијићеве супруге. Ове белешке су преписи
Цвијићевих бележака. О истом, писмо цвијића ситон-Вотсону од 1. II 1916. из
приватне заоставштине К. W.Seton-Watsona.
ти. Исто.
* исто, 28.
7. Исто, 30.

187
AsyњинКА ТРговчвВиF.

влада могла притиском утицати на савезнике да јој пруже по

моћ: „Једна држава, ма како била мала, не сме своју велику судбину
предати у руке својих савезника. Тим пре кад је не само у врло
обавештеним круговима познато, како Енглеска може да употребљује
и злоупотребљује мале народе и државе и како укорењене погрешне
мисли о Балкану имају и многи Французи, а нарочито Руси. Међутим,
то је практично изашло на то да су савезници потпуно располагали
судбином Србије. Особито је био повољан моменат да се исправимо
и узмемо енергичан став после рудничке катастрофе и пропасти. Ме
ђутим, као што је познато, од тада су савезници располагали не само
нашим легалним тежњама него и територијом Србије, као што им се
свидело према њиховом погрешно схваћеним интересима и неразу
мевању балканскога духа. У неколико махова је било потребно рећи
да ми не можемо ићи с њима, иако нећемо бити против њих. Од њи
ховог држања, које би после тога наступило, зависила би наша акција.
Бар да је српска влада дала оставку, и требала је то учинити, у неко
лико прилика, кад се од стране савезника није обраћала пажња на
њене разлоге, и предлоге. Влада ниједне државе не би умела толико
упустити ствари и довести земљу до овакве катастрофе као што је
учинила влада Србије. . .”
Цвијићева критика, настала је из велике озлојеђености, дотакла је
све оне које је сматрао кривим за пораз земље. Она је често претерана
и неумерена. Све мисли исказане су у једном даху, невезано како су
навирале, дате као импресије, али очито потекле из великог гнева.
Српској влади он је пребацивао необавештеност, корупцију, фракцио
наштво, недостатак политичког духа (ово последње пребацује и краљу
и његовој породици). Он слика ликове оних који су први напустили
земљу — парламентараца, министара и политичара, којима је овла
дала корупција; грамзивих личности којима је једини циљ и у овим
тренуцима била зарада. Он констатује духовну и моралну несигурност
и одсуство гриже савести. Ужасава га сазнање да баш они „на врху"
и у овим тренуцима гледају само да извуку корист за себе.
Посебно је оштар према Пашићу, иако му је признао извесне
способности у унутрашњој политици. „Ја нисам до сада познао ништа
толико осредње по интелектуалним способностима, а да је се лукав
ством и вештинама могло представити као дубоко и зналачко. Од
интелектуалних способности имао је само једну изгледа потпуније
развијену: властољубивост и сујету".“
Све ове догађаје, који су погодили земљу, Цвијић је врло ду
боко преживљавао, сигурно из разлога што ју је толико волео. Ипак,
оволика озлојеђеност због насталих прилика и због оних који су, по
њему, до тога довели може се разумети само изузетним осећањем
нације и високим моралом, али и извесном крутошћу самог научника.
Иако је видео да су се судбином његове земље играле велике силе,
његов гнев био је окренут ка онима око себе. Неспособност водећих
људи Србије, изазвала је његов презир. Због тога он није више желео,

* Исто, 37.
* Исто, 34.
188
 ЈовАн цвијић у пPвом свEтском вAту

чак је то сматрао илузорним, да сарађује са српском владом. Сигурно

је да су осим овог постојали још неки узроци његовог удаљавања од
српске владе, али они се засад могу само претпоставити.

Bмиграција

Неутрална Швајцарска пружилаје Цвијићууточиште и мир по

требан после ратних тегоба и разочарарња. Мирни швајцарски градић
Нешател (Neuchatel) био је домаћин научника од15. децембра1915. до
29. децембра 1916. године.“ Повлачење у „splendid isolation”, како је
то назвао Милан Ћурчин,“ значило је истовремено прекидање блиске
сарадње са српском владом. Вишемесечна искуства, која је од почетка
рата стекао, уверили су научника у мишљењу да српска влада не даје
довољно могућности да се организовано ради у иностранству, и да је
боље независно од ње радити за добробит своје земље“ Свест да је
сваки напор да се делује у корист отаџбине драгоцен била је у наред
ним годинама основни усмеривач Цвијићевих активности. Удаљеност
од великих пунктова преко којих је српска влада вршила пропаганду
у иностранству, била је само привидна изолација научника. У основи
током целог периода, проведеног у иностранству, Цвијић је настојао
да објасни и помогне решавање питања будуће југословенске државе,
свакако, у оквирима својих знања и објективних могућности. Уместо
званичне мисије, наложене од владе, изабрао је много тежи пут: да
знањима, свешћу и етиком научника искаже свест о јединству Југо
словена, да својим реномеом и положајем допринесе да се та свест
прошири, и да истовремено помогне побољшању положаја народа
своје земље. Све покушаје сарадње са политичким чиниоцима Цвијић
је одбио, и само је у неколико наврата контактирао са представницима
српске владе и двора.* Тек крајем 1918. године он се активније поли
тички експонира и наставља прекинуту сарадњу са владом, ради
послова око припремебудуће конференције мира.
Избеглички живот, у Швајцарској 1916. године и затим у Фран
цуској, 1917. и 1918., усмерили су научникове снаге на она поља
деловања која су, по његовом мишљењу, могла да дају благотворне
резултате. Неукључен у политичке токове, он се определио да науч
ним ихуманитарним радом допринесе јачању свести о будућој држави
и да олакша ратне прилике своје земље и њених становника.
Жаучни рад. Период смањене друштвене активности, што је са
собом носило избеглиштво, као и његово лично повлачење, омогућили
су Цвијићу интензиван научни рад. Основна научникова преокупација
у овом раздобљу била је антропогеографска студија о Балканском
ти Архив САНУ, оставштина Ј. Цвијића (у даљем тексту: АСАНУ), Јован
Dнијић бр. 1308/4.
* АСАНУ, Јован Цвијић, писмо Милана Ћурчина.
* Приватна оставштина В. W. Seton-Watson-а, писмо Ј. Цвијића из
Neuchatela oд 1. фебруара 1916. Нема никакве могућности да се ради са својим
и: „ . . . треба да се чини све што се може вез влада, за своју земљу“.
* Вид. нап. 83, 84, 85.
189
уоу5инikА трговчвВиЕ.

полуострву. Одлука да уместо планиране „Геоморфологије” приступи

раду на овом делу, настала је из вишеструке потребе за саопштењима
из географије, етнологије и антропогеографије Балкана, која су била
потребна и драгоцена сазнања у периоду решавања националних
питања народа овог дела Европе. За писање овог капиталног дела,
осим научне јавности, били су заинтересовани и српска влада и двор.
Рад на овом делу трајао је све до 1918. године, када се књига појавила
из штампе и изискивао је и велике материјалне издатке, посеб
но оне за картографску обраду материјала. Основну помоћ добио
је од краља Петра I, и та средства омогућила су да се књига објави.
Захвалан због тога, научник је крајем октобра 1917. писао краљу: „У
овом претешком времену, када је често изван људске воље сконцен
трисати се и мирно и трезвено мислити, често сам сумњао да ли ћу
довршити дело о Балканском полуострву, чије је издање Ваше Вели
чанство изволело помоћи. . .“ Да би се урадиле потребне карте,
Цвијић се, посредством М. Веснића, обратио влади на Крфу, са молбом
да му се додели на службу његов дугогодишњи картограф Лазић“
Влада је одобрила,“ тако да је Лазић одмах почео рад на изради карата
за књигу, а и оних потребних за предавања на Сорбони, која је од
јануара 1917, Цвијић држао. „И ипак сам сада, поред предавања на
Сорбони, честих разговора и других послова који се сви тичу наших
невоља и наше будућности, једва готов са израдом карата и са руко
писом дела. Карте су се почеле израђивати а дело ће се почети
штампати кроз неколико дана.”— писао је у истом писму Цвијић“
Сигурно да су од поменуте монографије и двор и влада Србије
очекивали много; првенствено мислили су да ће знања о Балкану
допринети повољнијем решењу националног питања.“ У писму Николи
Пашићу Веснићје изнео: „ . . . како по угледу писца,тако и по изради
књиге, то дело ће бити од великог значаја за расправу полит. (поли
тичких— Љ. Т) и дипломатских питања (...). На овом послу Цвијић
је неоспорно највећи и најпризнатији ауторитет не само код нас, него
и у свем образованом свету. Наш је интерес и наша је дужност хра
брити га и подржати у овом раду”.“
Монографија о Балканском полуострву јесте синтеза дугого
дишњихнаучникових антропогеографско-етнографских и географских
испитивања и студирања простора и народа на овом подручју. Уводна
излагања односе се на географске особине овог простора, које је
разумео као три посебне групе: евроазијске особине, особине спајања
и прожимања и особине изоловања и одвајања. Све ове групе он је
* ДАСИП, фонд Војислава Јовановића —- Марамбоа, ф. ХI: писмо Цвијића
краљу Петру сд30. октобра 1917.
* ДАСИП. П. О. ф. VIII/VI, Париз 28. јануар 1917.
* ДАСИП П. О. ф. I бр. 145 од 17. фебруара 1917.
8. Исто као 83,
* Није познато писмо краља Петра I, у коме је одобрио Цвијићу помоћ,
али би се могло претпоставити да је оценио овај рад као значајан, јер је Цви
јић одговорио: „... Ако мој посао ма колико помаже наној народној ствари, вр
ло велика заслуга за то припада помоћи Вашег Височанства...“ (исто као нап.83).
* ДАСИП, Посланство у Паризу. ф. 1918;II, бр. 637 од 25 априла 1918.
190
 ЈовАН Цвијић у пPвом СВЕТСКОМ РАТу

разрадио, али је унео посебна размишљања о утицају географских

фактора на формирање и карактер балканског становништва. У
другој књизи извршена је систематизација етнопсихичких карактери
стика овог становништва, издвојеног у различите групе и њене
варијетете. Посебно је изложена идеја о јединству Југословена, које
не следи само из њихових етнопсихичких сродности, већ је то и поли
тичка потреба, а и друштвена, културна и економска нужност.
Одјануара 1917. године Цвијић је почео да држи предавања на
Сорбони. Позив да предаје на овом универзитету, Цвијић је добио од
декана сорбонског Философског факултета.“ Првобитно, позван је
да предаје један семестар; међутим, позив је касније продужен, тако
да су његова предавања трајала све до маја 1919.“ По доласку у Париз,
замолио је министарство војске на Крфу да га ослободи од војне ду
жности, што је и њему, као и другим јавним радницима било одобре
но“. Теме предавања на Сорбони биле су углавном из проблематике
антропогеографије и етнографије Балкана“
Што се тиче других јавних наступа, познато је Цвијићево пре
давање одржано на Сорбони 17. јануара 1918, на протестном митингу
потлачених народа.“ Бројне позиве он је одбио, а међу њима и позив
Јована Радонића и Косте Куманудија да држи предавање о Македо
нији, којом се иначе тада бавио.“
Поред рада на студији о Балкану и предавања на Сорбони,
Цвијић је налазио времена да напише више чланака и студија, које су
биле штампане у неким земљама Европе. Уочљиво је да су проблеми ко
јеје обрађивао били диктирани тадашњим комплексом проблема наста
лих због различитих планова за решење југословенског питања. Већ
у Швајцарској појавио се неколико пута у научним круговима са
чланцима или приказима, који су се односили на питање Македоније.“
Када је 1916. године Ситон-Вотсон покренуо часопис „Нова Европа”,
прихватио је понуђени позив за сарадњу и низ следећих година остао
је његовверни сарадник и поборник.“ Последње године рата објављена
је, као информација корисна студија, „Етничко и национално једин
ство Југословена”.“ Неки од радова били су штампани истовремено
на више језика, што је био случај са студијом „Културни појасеви

* MITE, писмо Vidal de la Blache-а од 4. јула и 10. децембра 1917.

* MTB: писмо декана Философског факултета Кrasse-а од 27. маја 1919,
у коме се захваљује Цвијићу. Исто, белешка његове супруге која гласи: „У пр
вој половини маја мекеца завршио је своја предавања на Сорбони пошто је прет
ходно обавестио декана Философског факултета г. Krasse-а”.
* ДАСИП, П. о. ф. XII/VI. бр. 313/191.
* Нама је позната тема једног курса. Од 1. новембра 1917. до 31. октобра
1918. предавао је о етнографији балканских народа. (Исто као нап. 89).
* предавање објављено: Говори и чланци, књ. II, стр. 153-157.
* AC – Жујовић, дневник, стр. 287.
в5 y „Guestions balkaniques”, која је издавана у Паризу и Нешателу, и у
„La Serbie“, издаваној у Женеви, објавио је више приказа књига о Македонији.
Све објављено: Говори и чланци, III, 31-56.
9. Приватна оставштина К. W. Seton-Watsona... Више писама од 1916-20.
87 објављено у „The Geographical Review” New York 1916. и у „La Revue
Slave“ Париз, 1916.
191
Jм,увинКА ТРГОВЧЕВИR.

Балканског полуострва“.“ Сви листови и часописи, које су издавали

српски или југословенски емигранти, нудили су Цвијићу сарадњу. Од
1916. године име Јована Цвијића налазило се у већини планова за
издавање новина или часописа, који су имали за циљ исказивање
југословенске идеје. заузет својим текућим послом, он најчешће није
прихватио сарадњу. Досад је позната његова сагласност да буде уре
дник часописа који је имао научно да третира југословенско питање,
али до издавања оваквог часописа није дошло.“ Лета 1918. прихватио
је да буде сарадник у часопису за југословенску културу „Мисао"
који је требало да буде „над личностима и над класама”.“ У истом
часопису, осим Цвијића, сарадњу су прихватили и Д. Аранђеловић,Т.
Ђорђевић, Ј. М. Јовановић, И. Мештровић, Павле и Богдан Поповић
и др. Наредни од планираних великих послова, у којима се Цвијић
појављивао као сарадник, било је издавање „Југословенске енцикло
педије“. Предлог да се изради енциклопедија, изнео је пролећа 1917.
Јован М. Јовановић престолонаследнику Александру, и овај је одобрио
њено припремање.“ Потребу за оваквом књигом Ј. М. Јовановић је
објаснио да се у Европи „ мало зна о целом питању нашем” и да се
„цело наше питање налази растурено у десет-петнаест расправа,
уместо на једном месту, у једној књизи“.“ Истовремено почеле су
припреме у Паризу за издавање сличне енциклопедије, тако да до
издавања напред поменутогдела није дошло.“
Париски издавач Леру(Lerouх) понудио је Цвијићу уредницитво
библиотеке о балканским проблемима, у којој би највише били засту
пљени проблеми југословенских земаља и народа.“ Цвијић се сагласио
са овом понудом и одмахје почео да ангажује оне који би нешто о тим
питањима могли да напишу. Такође, позната нам је научникова сагла
сност да води српски одељак у „Словенском свету”, који је издавао
Дени (Ernest Denis).“ У овом случају Цвијић је понудио сарадњу Сло
бодану Јовановићу и Павлу Поповићу.
Поред већ изнетог обима послова Цвијић је био председник
Одбора за културну пропаганду, организованог у Паризу од стране
српске владе.“ Ова дужност захтевала је велико ангажовање око
припремања и издавања различитих материјала, што Цвијићу, због
слабог здравственог стања, није увек било лако. У први план Одбора

* Unite etnique et nacionales des: Yougoslaves, Scientia, vol, XXIII, Bolo

gna, juin 1918.
3. Архив Историјског института у Београду, рукопис др Николе Стојано
вића, Младост једног поколења, Успомене и опажања од 1880. до 1920., стр. 133.
asо дAСип п. о. ф. VIII/iv бр. 292/511.
* AJ – Јовановић, дневник, концепт писма које је Јовановић упутио
престолонаследнику, док на другом месту стоји да је овај одобрио.
t83. Исто
* Исто. Под 27. децембром 1917. забележено је да је у Лондон дошао
Коста Кумануди да тражи сараднике за „париску енциклопедију“.
* ДАСип II o. ф. VIII./VI, 285/132. писмо станоја станојевића из пари
за 29. септембра 1917.за министра просвете.
* Исто, бр. 245/640, Веснић МИД 16. септембра 1917.
* Једини податак о том одбору у писму Ј. М. Јовановића Стојану Про
тићу од 3. VIII 1918. ДАСИП. Посланство Париз, 1918/II, Пов. бр. 908.
192
 ЈОВАН ЦВИЈИЋ у ПРВОМ СВЕТСком РАТу

улазило је издавање једне нове књиге о Македонији.“ Размишљање

о овој књизи вероватно је било изазвано потребом да се допуне или
обједине ранији Цвијићеви радови о овом питању, посебно зато што су
његови ранији радови током рата често употребљавани у полемичним
расправама о македонском питању. Према српском Прес-центру неке
Цвијићеве судове вешто је користила бугарска пропаганда за одбрану
својих захтева за Македонијом. У немачким новинама дуго је трајала
полемика вођена, с једне стране, од немачког социјал-демократског
посланика Вендела (Hermann Wendel) и бугарског посланика у Бер
лину Ризова с друге стране, у којој су се и један и други често кори
стили Цвијићевим ставовима.“
Због угледа који је уживао, Цвијић је често добијао позиве за
учешће на различитим приредбама и академијама, као и за чланство
у низу тада организованих друштава. У току 1917. он је учествовао
на предавању Рене Анрија (Rene Henry) у Географском друштву“
Од истог друштва Цвијићу је била уручена златна медаља за
географске студије о Балкану.“ Последњих дана 1917. он је пред
седавао манифестацији у част Србије“ што се тиче друштава у
емиграцији, Цвијић је сарађивао у „La Nation Serbe en France”, као
члан акционог комитета,“ у удружењу париских Срба и др.“ Предлог
да буде председник Главног савеза земљорадничких задруга — Одбора
у Паризу, Цвијић није одбио,“ док није познато да ли је прихватио
позив Хинка Хинковића за организовање друштва за народну пропа
ганду и потпору Југословена.“ У исто време Никола Пашић је пре
дложио Цвијића да уђе у мисију, чији би чланови у Сједињеним
Америчким Државама држала предавања о југословенском питању
и износили српске ратне претензије.“ Цвијић није ушао у ову мисију
као, ни неколико других првобитно предложених личности.
Хуманитарни рад. Организације помоћи српском народу, и ка
сније избеглицама, Цвијић се прихватио у току 1915. године, када се
са супругом укључио у рад Фонда за помоћ Србији.“ Преко Ситон
-Вотсона и његове супруге, брачни пар Цвијић одабирао је врсту по
моћи која је потребна народу Србије и организовао је њено слање.
Оваква врста рада толико је заинтересовала научника да је сматрао
да ће његов допринос рату бити највећи на овом послу. На његов
* о томе имамо само посредних података. Исто као нап. 106.
* полемика објављена: „Pro Macedonia. Polemique de M. Wendel depute
socialiste au Reichstag allemand et de M. Rizoff Ministre de Bulgarie a Berlin an
sujet de la Macedonia, avec une introducion de Delest, Paris 1918, 63.
1". Жујовић, дневник,333a,
* ДАСИП. П. О. ф. ХIV, 28. јануар 1918.
111 Исто.
на Архив ЈАЗУ, оставштина Анте Трумбића, 13422.
на Ас– Жујовић, дневник, стр. 360.
ни Исто, 287.
* народна библиотека СР Србије, Рукописно одељење, Р5, писмо Хин
Хинковића Гргуру Јакшићу од 13. јуна 1917.
* ДАСИП, ст. пов. Х11, 1917/18, бр. 2556. Пашић париском посланству.
*17 мгБ, бр. 311 супруга Ј. Цвијића из Лондона 9. јуна 1915.
193
AоуБиНКА ТРГОВЧЕВИR

предлог, Фонд је послао неопходан санитетски материјал за болницу

у Приштини, и после, по његовом мишљењу, неуспешне мисије у Лон
дону, он је желео да стално остане у Приштини и помогне организо
вање болнице.“
Када је стигао у Швајцарску, један од првих задатака, које је он
себи поставио, било је прикупљање свих врста помоћи за избеглице.
Фебруара 1916. он је писао Ситон-Вотсону да је са „добрим грађанима
Нешатела” оформио комитет за српску сирочад“. У исто време он се
обратио, посредством Ситон-Вотсона и Стида, Фонду за помоћ Србији
у Лондону, са молбом да Фонд помогне да српски ђаци и студенти
започето школовање, наставе у Швајцарској. Још пре тога он је јану
ара 1916. посетио амбасадора Велике Британије у Берну са истом
молбом запомоћ.“ Међутим, Фонд је већ био преузео кораке, и у току
марта преко британске амбасаде у Берну приспеле су прве суме
новца.“ Цео износ био је директно стављен на располагање самом
Цвијићу, и он је могао слободно да га користи, подјединим условом да
новац не сме да пређе на непријатељску територију.“ Молбе за сти
пендије из Фонда достављали су ђаци Цвијићу лично или преко по
сланства у Швајцарској, Цвијић је помно пратио рад стипендиста и
није дозвољавао да се стипендије узалуддодељују.“
Када је српска влада донела одлуку о обавезној регрутацији
свих студената и о упућивању способних за војску на Крф, Цвијић је
одлучио да ускрати стипендије онима који то одбију.“ Са овом одлу
ком није био сагласан Јован Томић, те је покренуо акцију за ослобо
ђење студената од војне обавезе, наводећи да су земљи, као сада
војници, исто тако после рата потребни стручњаци. По запису Томића
II вијић се није сложио са овом акцијом.“
И научни и хуманитарни рад Јована Цвијића, током пуне три
године емиграције, био је вишеструко плодоносан. Дубоко сазнање да
сваки посао који може помоћи земљи је драгоцен, вишеструко је
ширило његове активности. Као човек и као научник није могао мирно
да посматра судбину земље и народа; као човек покушао је да у гра
* Ilриватна оставштина В. W. Seton-Watson-a. Писмо Цвијића од
1. II 1916.
118 Исто,
* Ј. Цвијић, о Ситону Ватсону, говор на банкету Београдске општине
Говори и чланци, I-II, 227-8.
* P. R. o., 371, 2616, 53920: Grand Duff – E. Grey-у, из Берна 15. марта 1916.
* Исто, бр. 33543: Cristian (Српски потпорни фонд) н. Nikolson-u 16.
фебруара 1916.
* АСАНУ, Цвијић — више молби за стипендије. Да је сума везана лич
но, сведочи и телеграм министра просвете Трифуновића „Молим господина про
фесора Цвијића за телеграфске податке колики је број студената у Швајцар
ској помагао, колико месеца, за који је месен издата њима последња помоћ,
може ли и убудуће помагати и колико је износила укупна месечна сума.“
(ДАСИП П. О. ф. III/III. п. б.3815 од 18. јула 1917).
* АСАНУ — Цвијић, бр. 724, писмо Цвијићу од Б. Марковића из Женеве
25. октобра 1916.
** Јован Томић, Југославија у емиграцији, Писма и белешке из 1917.,
Beoгрaд 1921., 306.
194
 ЈовАн цвишић у ПРВОМ СВЕТСком РАту.

ницама својих могућности прикупи средства потребна избеглицама, а

као научник био је свестан да ће сваки написани рад моћи да објасни
и да помогне решавању послератног устројства земље. И што је веома
значајно, његов реноме и познанства омогућавала су да сваки од ових
послова добије одјека ујавности.
Однос Цвијића и владе током емиграције пролазио је кроз
неколико фаза. Крајем 1915. он је био дубоко разочаран у српску владу,
посебно у председника, које је окривљавао за лоше руковођење зем
лом, те је сматрао да их је требало сменити. Није познато да ли има
неких других узрока за његово незадовољство према влади, као и за
прекид са њом. Иако се његово незадовољство дужим боравком у
иностранству смиривало, он је и даље сматрао да је владу требало
променити „јер је под њом земља пропала".“ Истовремено, он није
хтео да прихвати било коју врсту конкретних акција које би довеле до
промене и које би њему могле да донесу политички положај.“ Избе
гавање сарадње са владом односило се и на париско посланство, осим
што је до лета 1917. преко њега добијао пошту.“ Насупрот томе, и
влада и посланство сматрали су да би одржавање добрих односа са
lвијићем могло донети извесних користи. Све, иако доста ретке,
Цвијићеве захтеве они су испуњавали налазећи да иначе "... нећемо
моћи рачунати на сарадњу Цвијићеву”.“
Независност у деловању омогућиле су научнику да у неку руку
буде „вођа ванпартијске интелигенције",“ и већина програма и дого
вора о остварењу нове државе, које су правиле различите групе
избеглица, били су њему саопштавани.“ Средином 1918. године већа
група југословенски настројених интелектуалаца окупила се око
програма за стварање ванпартијске југословенске организације, која
би имала првенствени задатак да тежи стварању јединствене државе
Југословена. Тако је крајем октобра у Паризу била основана Југо
словенска демократска лига.“ За председника привременог одбора
изабран је Јован Цвијић, који је мислио да за ту функцију треба
„човек од акције”, те се само привремено прихватио те дужности.“
ни АС.- Жујовић, дневник, стр. 86.
* Ас – Жујовић, дневник, стр. 378. Жујовић је забележио да му је
Цвијић у разговору изјавио да треба радити на промени владе, али да он не
жели да предлаже било какве конкретне промене јер не жели да се прихвати
неког положаја у њој који би тада људи предлагали.
* народна библиотека, Р. 558/IX/824: Писмо Цвијића од 28. октобра
Гргуру Јакшићу,
из дАсип, париске посланство, ф. 1918/II, бр. 637 од 25. априла 1917
писмо Веснићево Пашићу.
* Архив Историјског института, Н. Стојановић, 140.
ни у септембру 1918. упутио је Љуба Стојановић Цвијићу једно опширно
писмо у коме је изложио да нова југословенска држава треба да буде република
са председничким системом америчког типа. (АСАНУ — Цвијић, 1235/II, Ница 11.
септембра 1918) Даље, Стојановић је предлагао Југословенски кабинет и јуто
словенску скупштину. Ако се може веровати Јовану Жујовићу, Цвијић је при
хватио овај програм с тим да се у њему не спомиње реч „ренублика“. (АС — Жу
јовић, белешке из 1917-1920)
* Матица српска, Цвијић, белешка.
* Архив историјског института, н. Стојановић. стр. 167.
195
AsyБинRA TРГОВЧЕВИЋ.

Нацрт тада донетог програма, као и статут Лиге, урадио је Цвијић уз

помоћ. Ј. Смодлаке, Б. Марковића и К. Куманудија.* По програму,
првенствени задатак Лиге био је да ради на сливању Срба, Хрвата
и Словенаца у једну нацију, односно у јединствену културно-нацио
налну средину, и да се бори за развијање државне свести.“ Лига није
била политичка странка и прихватала је чланове свих политичких
партија који су били сагласни са донетим актима. Потребу за ствара
њем Лите Цвијић је почетком 1919. објаснио: „Да би се одржало
јединство, да би се сачували људи да не оду у фузионисање или у
друге партије које ни издалека не одговарају новим потребама, да би
се бољи људи скупили око једне групе, ма како она имала још непре
цизан програм.“ По његовом тумачењу Лига је била нешто између
политичке странке и просветно-културног друштва. По оснивању, Лиги
је дат привремени карактер: „То је скуп политичара, који се слажу
у једном питању и скупили су се да раде на његовом политичком
извођењу и кад то остваре Лига се растура”.“ Трајнији карактер Лиге
дат јој је у јануару, а њен даљи развој: Цвијић је видео двојако: до
Конституанте она би имала првенствено политички карактер, док би
касније прерасла у културну организацију. У овом првом периоду
планирано је окупљањечланства и припремање земље за предстојеће
изборе. Пошто дефинитиван политички програм није био дат, Цвијић
је видео две алтернативе за које је требало да се определи скупштина
Лиге:„да се из Лиге, од бољих људи разних партија које су се скупиле
у Лиги, створи политичка група на основу политичког програма за
Конституанту (а Лига ће остати само културно друштво) или да сви
остану у Лиги до Конституанте, с тим да Лига на основу политичког
програма за Конституанту скупи у једну изборну коалицију све пар
тије, осим фузионалне, и да од њих тражи 50—60 најбољих из свих
крајева буду кандидати за Конституанту”“ Културни задатак Лиге
Цвијић је првенствено видео у тежњи за стапањем свих југословен
ских народа. Овај програм, који је саставио у договору са осталим
члановима оснивачима Лиге, усвојен је на састанцима држаним 15, 18.
и 22. марта и 10. априла 1919. у Паризу...“ У донетој резолуцији, која
је била усвојен програм, нова држава требало је да буде јединствена,
а не савезна, организована на бази самоуправе и на челу са једним
владаоцем и парламентом као законодавним телом.“ Čви грађани
имали би опште, једнако и директно право гласа, све грађанске сло
боде, а такође захтевала се потпуна једнакост свих народа, предло
жено име новој држави било је Југославија „јер троимени народ
* Матица српска, белешка Јована Цвијића.
* Уводни чланак првог броја часописа „Југословенска демократска лига“.
* АСАНУ, 1410: писмо Јована Цвијића Љуб. Стојановићу и В. Вељковићу
од 18. јануара 1919.
* ДАСИП, Пашићеви папири, ф. V, документ са насловом „Југословен
ска демократска лиra“.
*38 Исто као нап. 136.
* Матица српска, Резолуција Југословенске д ке лиге са састан
ка 15, 18, 22. марја и 10. априла 1919. са оригина Ма ОСНИВача.
140 Исто,

196
 ЈОВАН IIВИЈИЋ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАту

обележава сложену (савезну) државу.“ Међутим, овај програм и

сама Лига нису успели да у земљи ожупе довољан број истомишљеника,
тако да је њен живот био кратког века.
Последњих месеци 1918. године Париз је постао центар интен
зивних припрема за мировни конгрес. Бројна решења која су се
очекивала од конгреса, у склопу којих је било и питање нове југосло
венске државе, наметала су Цвијићу активну улогу. И у овом случају
он је био један од оних који су могли да дају обавештења, да их
формулишу и тиме да допринесу сагледавању југословенског питања.
Без ближе везе са српском владом и њеним представницима у ино
странству, он је у последњим месецима рата направио низ карата и
пружио бројна обавештења онима који су у првим данима 1919. године
постали чланови или експерти делегација других држава. Овакви
захтеви упућивани су, углавном, непосредно самом научнику, било
лично или преко познаника.“ У току новембра за Одбор је урадио
етнографску карту југословенских земаља коју је непосредно после
А. Трумбић доставио Р. Сесилу (Lord Robert Cecil).* Истог месеца он
је разговарао са А. Евансом о Банату,“ а нешто раније граница са
Италијом била је тема разговора са пуковником Хаузом (E. M. House). *
Сви ови разговори умногоме су допринели јаснијим ставовима при
доцнијем решавању питања граница нове државе, а чести контакти са
каснијим члановима мировних делегација отварали су путеве за шире
утицаје на самој конференцији. Опште узето, резултати четворогодиш
њих Цвијићевих јавних делатности и заступања идеје јединства
југословенских народа могу се објединити у припремама и постављању
основа за остварење циљева рата и њиховозаступање на Конференцији
уира,

ИКонференција мира
На Конференцији мира у Паризу наука је имала своју посебну
улогу. Њено ангажовање на овом скупу било је потребно првенствено
ради примене начела народности, које је постављено као водеће и које
се морало заснивати на научним резултатима, статистичким чињени
цама или историјским и економским разлозима. Такође, били су по
требни експерти за решавање економских, војних, техничких и слич
них проблема. Начелно, на Конференцији мира посебно се истицала
наука као основа за правилно постављање темеља будућег мира, док се
у пракси њена улога сводила на помагање политици. Разлог томе лежи
у политичком карактеру скупа на којем су решавали проблеме мира
државници, а не научници. И сама наука била је политички подељена,
441. Исто.
* Матица српска: писмо Трумбићу одјануара 1919.
* Архив ЈАЗУ, Трумбић, к. 17, 147, белешка Трумбића од 5. новембра 1918.
* Народна библиотека, Р. 558/IX/870: писмо Цвијића Гргуру Јакшићу од
21. новембра 1918. у коме га позива да заједно оду на овај састанак. Крајем окто
бра 1918. Еванс је доставио мемоар и карту будуће Југословенске државе Форин
офису, можда насталу после овог сусрета. Р. R. O, F. o. 371, 3154, 6867.
* ДАСИП, Конференција мира, ф. 54, бр. 52: Цвијић. Трумбићу 22.
јануара 1919.

197
 А уБинКА ТРговчвВиЕ

диктиранадржавним интересима и умногоме обојена пропагандом. Иако

је науци на Конференцији била одређена другоразредна улога, она је
због посебног места које је заузимала у ХХ веку уживала значајан
углед. У делегацији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, међу
бројним научницима, Јован Цвијић је заузимао посебно место, које је
резултат несумњивог његовог научног ауторитета ствараног дугого
дишњом делатношћу. Поред научног угледа уз његово име везивала се
и репутација објективног стручњака и поклоника истине. Овом поли
тичком тренутку посебно је погодовала појава његове монографије
„Балканско полуострво", чији су резултати умногоме допринели сазна
вању проблема јужнословенских народа и њиховог етничког јединства,
као и његово јавно ангажовање у току рата. Сви ови разлози опреде
лили су владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца да ангажује
Цвијића као члана делегације Краљевства на Конференцији мира и да
га наименује за председника историјско-етнографске секције. Прво
обавештење Цвијић је добио од Стевана Павловића, секретара париског
посланства, да је „стигла депеша из Београда” и да је „професор
II вијић одређен за првог експерта у одељењу за етнографске границе,
кратак историјски преглед прошлости, нарочито за борбу против герма
низма".“ Одмах затим Цвијић је добио и службено обавештење.“
Занимљиво је да се Цвијић колебао да ли да остане на Конференцији
или да севрати у земљу.“ Разлог овоме лежао је у начину одређивања
делегата и експерата, јер по мишљењу строгог Цвијића већина је
неупотребљива, а именовани су стога да се „задобију или удаље из
земље".“ Ипак, због савести није могао да остави ове послове, које је
и дотад обављао у тренутку када је предстојало њихово коначно
решавање.“
Поштоје био постављен за председника секције, Цвијић је одмах
приступио организовању секције и прикупљању материјала, обради
података и издавању спремљених публикација. Током пролећа 1919.
године био је обављен велики део посла у којем је Цвијић учествовао.
Границе су углавном биле повучене, осим на Јадрану, и историјско
-етнографска секција распуштена је током месеца јуна. Али је Цвијић
остао да обави преостале послове заједно са Александром Белићем,
Лујом Војновићем и Фердом Шишићем. Своју оставку Цвијић је
упутио Делегацији 14. августа 1919.* наводећи да је све своје послове
* АСАНУ. Цвијић, бр. 587: писмо Стевана Павловића Цвијићу од 31.
децембра 1918.
* ДАСИП, Посланство Париз, 1919/I, од 7. јануара 1919.
на Матица српска, белешка. Ј. Цвијића.
* АСАНУ, Цвијић, 1410: писмо Јована Цвијића од 18. јануара 1919. Л.
Стојановићу и В. Вељковићу „ ... Иако сам био у кризи да ли да останем овде
за време контреса мира ради етногр. дискусија у мешовитим комисијама, иако
зи је врло непријатан начин према коме они одређују делегате и експерте (ве
ћина неупотребљива, само да их задобију или удаље из земље) ја не могу да ос
тавим те послове (к, сам и до сада сам на своју руку готово једини вршио), јер
их немам на кога оставити".
ши. Исто.
* ДАСип, Конференција мира, ф. XII, XI/4: Јован Цвијић политичкој
делегацији 14. августа 1919.

198
 ЈОВАН ЦВИЈИЋ у пPвом СВЕТСКом. РАту.

свршио, и да ће боравити у околини Љубљане, те уколико је потребна

његова даља помоћ, да га позову. Из Париза Цвијић је кренуо 25.
августа,“ али уместо у Београд или у Љубљану, он је из Винковаца
продужио за Бачку и Барању. Промена плана настала је у нади да би
нови подаци из ових крајева могли утицати на побољшање границе у
Војводини. По плану, направљеном вероватно у Паризу,“ требало је
да од 27. августа до 8. септембра обиђе Барању и Бачку, од 8. до 15.
септембра да буде у Београду, и уколико је могуће да последњих пет
наест дана у месецу проведе на Триглаву. Ово студијско путовање
Цвијић није везивао само за послове око решавања граничног питања,
него, како је у бележници написао, да допуни панонски тип за књигу
„Балканско полуострво". На путу кроз Барању, који је дуже трајао
него што је било предвиђено, он је посетио Печуј и Мохач, одакле се
јавио Веснићу и Тардијеу (А. Tardieu), председнику интернационалне
територијалне комисије и савезничким делегатима Ларошу (Ј. Laroche)
Џонсону (D. Johnson) и Кру-у (Sir E. Crowe)“ У овим писмима он је
саопштио лична испитивања становништва спорних области, верујући
да ће нови подаци помоћи да се поново покрене питање северних гра
ница нове државе. Док је боравио у Бачкој и Барањи, био је и даље
члан делегације.“
Све ове бројне статистичке и етнографске податке, скупљене на
овом путу, Цвијић је доставио делегацији. Ипак, и делегација и српска
влада веровале су да ће због његовог угледа ово питање поново моћи
да ставе на дневни ред, те су желели да он лично у Паризу изнесе нови
захтев за територијална проширења. У том смислу М. Драшковић.
написао је, 7. децембра у Паризу, писмо Цвијићу: „ ... Овде се мисли
једнодушно да бисте Ви личним настојавањем овде могли понова
ставити на дневни ред корекцију наше границе у Барањи. (. . . ). Мис
лим лично да би, ако ништа друго, користан био Ваш долазак као доказ
више да се наши људи не штеде ни од каква напора, кад је ред
послужити народној мисли".“ Цвијић није био сагласан са овим пред
логом. У одговору на ово писмо он је наводио више разлога свога
прихватања: да само три политичка делегата имају право чинити
кораке код Врховног савета Конференције, који једини може ово пи
тање доставити територијалној комисији на поновно решавање, и да је
политичка делегација изоставила у првим захтевима поменуте терито
рије, иако је етнографска секција то спомињала.“ Један од разлога
који су га спречавали да оде у Париз био је избор за ректора Београд
ског универзитета, што је захтевало доста труда и времена због
нормализовања рада Универзитета. На крају свог одговора делегацији,

* MITE, Цвијићева супруга из Париза 25. августа 1919.

* MrБ, бележница бр. 1242.
* ДАСИП, Конференција мира, ф. ХVIIIII, бр. 2546, Мохач 13. IX 1919.
* A. Mitrović, Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919 –
1920. Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu,
INovi Sad 1975, (у тексту даље: А. Mitrovič, Razgraničenje...) стр. 209.
* АСАНУ, Цвијић, 13484, М. Драшковић из париза т. децембра 1919 –
за Јована Цвијића.
иs Исто.

199
ЉУБИНКА тPГОВЧЕВИЋ

Цвијић је написао: „Пошто сам ја деценијама радио и практично на

свима национално-политичким пословима (сада, после уједињења,
ослободио сам их се, те тако и додира са политичарима), ја ћу учинити
још и ову последњу жртву из патриотских разлога. Доћи ћу оног
тренутка у Париз када политичка Дција (делегација,-ЈБ. Т.) јави да је
барањско питање упућено комисији“.“ После свега, Цвијић није могао
да одбије ове молбе и од 20-ог јануара 1920. он је био поново у
Паризу.“ Овог пута правог резултата није било, и Цвијићев боравак
свео се на писање нацрта заједну ноту. После једномесечног боравка у
Паризу, и како барањско питање није било покренуто, он се поново
вратио у Београд.
Али тиме научников рад на решавању територијалних питања
није био завршен: следио је корушки плебисцит. Од половине јула
1920. године до краја септембра исте године, Цвијић је као члан тери
торијалне комисије провео у Словенији." Међутим,због теже болести,
онје мораода напусти Корушку, тако да није дочекао сам плебисцит.“
Тиме је привео крају своје ангажовање на територијалним питањима
новостворене југословенске државе.
Председник историјско-етнографске секције.“ Одмах по наиме
новању за председника, Цвијић је приступио организацији секције, и
већ на првом састанку донети су предлози о њеном раду“. За главне
задатке одређено је сређивање детаљног статистичког материјала и
прављење етнографских карата (нарочито за спорне области Банат,
Барању и Бачку). У писму упућеном Анти Трумбићу, он је, осим основ
них задатака секције, изнео и потребу да се више људи доведе у њу,
да се одобри позивање картографа, да се обезбеде повољне просторије
за рад и друго што је потребно за успешно деловање секције. За овај
први састанак 11вијић је, у својој бележници, записао детаљно којим
питањима секција треба да посвети пажњу.“ Поред посебних мемоара
за свако појединачно питање, он је скицирао да општи мемоар југосло
венске територијалне секције треба да садржи поред широко образ
ложеног и целокупног питања и сагласност општих европских интереса
и нове државе југословенске.“
Још на самом почетку рада секције долазило је до извесних
размимоилажења. Наиме, општу политику, као и све важније одлуке,
доносили су владини делегати, тако да су експерти и чланови секција
консултовани само у случајевима када су њихова знања била неоп
* исто. приложена копија Цвијићевог одговора.
* МРЕ, Супруга Јована Цвијића, Париз, 25. јануара 1920.
* AJ – Јовановић, 80-27-218: М. Трифковић – Дежелној влади у љуб
љани јавља 4. јула 1920. да „Цвијић полази сутра”.
*" AJ – Јовановић, 80-27-218; II.8ијић из Ветрања јавља Ј. Јовановићу,
8. септембра 1920. о истом: МГБ, Цвијић, 343.
* Секција се различито називала: етнографска, етнографско-историјска,
територијална и др., али у записницима са седница секције назива се историјско
етнографска.
* Матица српска, Записници Историјско-етнографске секције при де
легацији за Конференцију за мир, Претходна седница одржана 24. јануара 1919.
* MrБ, бележница бр. 1238.
1в, исто.

200
 ЈовАн цвијић у пPвом свEтском РАТу

ходна. Овакав однос наменио је секцијама подређен положај, са којим

се Цвијић није слагао, сматрајући да коришћење знања чланова ове
секције може да буде свестраније. Тако је он, крајем јануара, молио
председника делегације да се чланови етнографске секције као људи:
„ . . . који су се бавили целог свог живота нашим националним пита
њима и формулисањем наших националних тежњи, пре предавања
мемоара о нашим захтевима, упознају са њима и да дају своје евен
туалне напомене”.“ Цвијићје тиме желео да секција не остане искљу
чиво стручно тело које ће по потреби пружати Делегацији податке без
увида како ће они бити коришћени, већ да је уздигне на један виши,
консултативни ниво. Међутим, ово његово писмо у првом тренутку није
имало неког знатнијег утицаја јер је по мишљењу Пашића секција
предала карту са обележеним границама и према томе делегација има
њихово мишљење.“ Оваква ситуација приморала је Цвијића да мимо
знања делегације лично контактира са члановима савезничких мисија,
да их по потреби информише, и тек по преузетим корацима он је
обавештавао своју делегацију. Из истих разлога је без позива одлазио
на седнице југословенске делегације када је сматрао да његова интер
венција може бити корисна.“ Ипак, етнографска секција сматрала је
за потребно да и даље интервенише код делегације да ова више користи
стручне људе. У том смислу 20. марта Цвијић је у име секције тражио
од делегације да инсистира на саслушавању наших стручњака пред
телима Конференције, у случајевима када се решавају територијална
питања југословенске државе, јер би се могле избећи многе неправде
које су проистицале из необавештености. Такође, Цвијић је саопштио
да „ . . . наша пасивност у сталном понављању нашег захтева, поводом
свакога за нас неповољног случаја, могла би се тумачити као готовост
са наше стране да се задовољимо сваким решењем.“ У смислу овог
Цвијићевог предлога упућено је писмо Интернационалној територијал
ној комисији."
На основу напред изнете улоге етнографске секције, коју је
Цвијић формулисао још у јануару, прешао је на њено организовање.
На почетку рада секција је била јединствено тело, но током времена
показало се корисније да се подели на подсекције које би окупљале
најужи круг зналаца за одређену проблематику. На састанку секције
15. фебруара, Цвијић је предложио да се секција подели на пет под
секција: 1. за западно питање, тј. за границу према Италији; 2. за
словеначко-немачку границу, Прекомурје и коридор; 3. за Банат, Бачку
и Барању; 4. за целину југословенског питања; 5. редакциони одбор
* длсип, конференција мира, ф. 43, VIII/204: цвијић – председнику де
негације 26. јануара 1919.
“ B. Krizman, в. нrabak, Zapisnici sa sednica delegacije кraljevine sнs na
mirovnoj konferenciji u Parizu 1919—1920, Београд 1960. (даље: zapisnici) стр. 33.
* Матица српска, Цвијићева грађа, белешка.
* ДАСип, конференција мира, ф. 53/II, бр. 717, Цвијић – политичкој де
легацији, 20. марта 1919.
“ Исто, Пашићева белешка на полеђини.

201
A.уБинкА. ТРГОВЧЕвић

издања секције.“ Тешко је одредити колико је секција укупно имала

чланова јер су неки касније додавани или су незванично у њој сара
ђивали,“ али језгро су чинили, поред Цвијића, Т. Ђорђевић, А. Белић,
Ј. Радонић, Ст. Станојевић, Л. Војновић, Б. Марковић, Н. Жупанић,
касније још Ф. Шишић, Л. Ерлих и Н. Радојчић и низ техничких деле
гата. Одмах по конституисању, сви чланови секције ангажовани су на
писању брошура и сређивању материјала, тако да је током пролећа
1919. секција припремила низ публикација за штампу.“ Тако је
Цвијић, још 22. фебруара обавестио делегацију да су „спремни научни
радови о свима крајевима које ми захтевамо”.“До краја марта секција
је објавила две брошуре о Ријеци и о Банату.“ Средином априла сек
ција је поново саопштила делегацији да је „спремила публикације по
свима нашим националним пограничним питањима, која су у спору са
суседима.“
Од свих радова које је секција припремила и објавила у току
1919. године, Цвијић је сарађивао у изради серије „La question du Banat,
de la Batchka et de la Baranya", заједно са Јованом Радонићем, Стано
jeм Станојевићем и Иларионом Зеремским. У истом периоду написао је
и објавио дело о северним границама Југославије“ уз које су биле
приложене три карте.
Такође, у домен активности председника секције убрајали су се
и они разговори вођени са опуномоћеним делегатима и експер
тима делегација великих сила. Ово давање обавештења, уколико није
ишло службеним путем, захтевано је од њега углавном због личног
поштовања и угледа објективног ауторитета. Иако је то и раније био
случај, поштовање научникове речи највише је дошло до изражаја
управо на Конференцији. Један од његових савременика, иако је
сматрао да је „уображени гејак”, ипак је констатовао да има добрих
веза у Паризу и да га „сви поштују због великог знања.“ Напред смо
већ споменули научникове сусрете у 1918. години са низом личности
које ће касније заступати своје земље. Док је Конференција трајала,
ови сусрети били су врло бројни, и, по подацима који су нам данас
доступни, они су имали знатног утицаја при решавању неких питања.
Од посебног значаја било је његово пријатељство са Дагласом Џон
соном, представником САД у Интернационалној територијалној коми
сији, преко којег је Цвијић увек био добро информисан о раду Тери
торијалне комисије. Захваљујући овом пријатељству (које се и касније
наставило), Цвијић је успевао да делује на доношење низа повољних
* Матица српска, Записници Историјско-етнографске секције X запис
ник, од 15. фебруара 1919.
* o. томе: A. Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira, Beograd 1969, стр.23.
*** Исто, стр. 236.
* Zapisnici, 57.
ras La situation actuelili de Riéka – Fiume, Paris 1919.; S. Mihalditch, Le
Батаt, Paris 1919.
* да Сип, Конференција мира, ф. 52. II, бр. 1055: Цвијић политичкој де
легацији 11. априла 1919.
* J. Cvijić, Frontiere septentrionale des Yougoslaves, Paris 1919.
187 АЈ - Јовановић, дневник, забележено мишљење Павла Поповића
9. јуна 1919.
202
 ЈовАн ЦВИЈИЋ у пPвом свEтском РАту

решењаза Југославију. И други велики југословенски научник, Миха

ило пупин, такође је добро сарађивао са Џонсоном, али је и он,
за то време, већину података добијао од Цвијића.“ Поред Џонсона,
Dнијић се сусретао са Клив Дејом (Clive Day), другим америчким чла
ном Територијалне комисије,“ затим са председником комисије Андре
Тардијеом“ и напред спомињаним америчким пуковником Хаузом.“
каршалом Фошом (Ferdinand Foch),“ темперлеом (G. H. Temperly)*
и са многима другима за које је, осим датих података, израдио и низ
карата југословенскихземаља.Захваљујући свим овим бројним разго
ворима, који су оптерећивали уморног Цвијића, донета су многа
повољна решења за која је била заинтересована нова држава.
Најзад, у надлежност председника секције спадала су бројна
организациона питања, која се тичу рада саме секције, њеног персо
налог састава и њеног односа са другим органима делегације. Поред
картографа Лазића, на предлог Цвијића на рад у секцију дошао је и
хрватски историчар Фердо Шишић, који се бавио питањима угар
ско-хрватских односа и западних делова земље“. У току фебру
ара, када је број чланова секције постао довољан, Цвијић је о томе
обавестио делегацију.“ Касније, на захтев владе Краљевине, број
чланова секције био је смањен, и Цвијић је сматрао да су неопходни
да остану само Лујо Војновић, Александар Белић, Станоје Станојевић,
Ламберт Ерлих, Никола Радојчић, Јован Радонић и Тихомир Ђорђе
вић.“ У току јуна, на поновни захтев владе, Цвијић је саопштио да су
сви чланови секције завршили свој посао,“ осим Александра Белића,
који бимогао бити користан због бугарског питања.“
Једна од најважнијих дужности председника секције била је да
координира њен рад са радом делегације, било путем службене пре
писке, или приватних контаката. Према записницима са седница Де
легације Краљевине Срба,Хрватаи Словенаца, Цвијић је био присутан
само шест пута, колико су углавном и други председници секција. Он
је позиван само у оним случајевима када је требало исцрпније образ
ложити захтеве делегације. Много чешће, политичка делегација пис
мено је тражила од њега мишљење за одређена питања или му је пак
она достављала неке нове податке или обавештења до којих је дошла.
Разлог овоме лежи донекле у независном деловању делегације при
доношењу свих одлука, која је изнад себе имала само владу. Опуно

1^* MITБ, писмо Цвијићеве супруге из Париза 30. маја 1919.

и АСАНУ, Цвијић, 13484: писмо Сlive Day-a Lвијићу 13. II. 1919.
* ДАСип, конференција мира, ф. 4: тражио од Цвијића карту 11.
ДАСИП,
рт *1919.
марта Конференција мира, ф. 54. III/52, од 22. јануара: тражи од
Lвијића да му изради етнографску карту.
* Исто. Тражи карту Баната.
и Матица српска, Цвијићева грађа; белешка Цвијића од 29. јуна 1919.
да је разговарао са њим о Барањи.
* ДАСИП, Конференција мира, ф. 33, II/334, Цвијић 4. фебруара 1919
* A. Mitrović, Jugoslavija na Konferenciji mira, 23.
1нт Исто.
* ДАСИп, Конференција мира, ф. 53, II/2104, Цвијић 6. јуна 1919.
чно дAСип, конференција мира, ф. 52, III/3258, цвијић 14. VIII 1919.

203
љуЕиник:A TPРовчRBAR

моћене и владине делегате, који су били на челу делегације, при

доношењу одлука опредељивали су првенствено политички разлози,
док су сви други (у овом случају етнографско-историјски) имали дру
горазредну улогу. Он лично, без позива, одлазио је на седнице деле
гације када се расправљало о питањима којима је и он могао да
допринесе. Удва наврата Цвијићје заступао мишљење делегације пред
телима Конференције; оба пута се радило о изношењу граничних
захтева Територијалној комисији. Први пут радило се о разграничењу
у Банату. Румунска делегација била је саслушана 22. фебруара, а 25.
истог месеца Н. Пашић, М. Веснић и Ј. Цвијић изложили су у име
југословенске делегације разлоге за добијање ове области.“ У при
премању експозеа за излагање у комисији Веснић је изнео мишљење
да би Цвијић требало да изнесе: „... аргументе географске, стратегиј
ске, етничке и воље народа...“ а да остала два представника поби
јају право Румуније на Банат. Своје излагање Цвијић је саопштио
секцији, где је навео да је бранио демаркациону линију источно од
Беле Цркве и Вршца, и да је захтевао да се у оквирима предложених
решења припоји и железничка пруга Бејзаш — Темишвар“ Румунске
статистике Цвијић је оценио као нетачне“ При одбрани долине
Тимока, за коју су Румуни тврдили да је насељена њиховим станов
ништвом, Цвијић је користио, поред етничких доказа, и аргументе
историјског карактера, наводећи да су Румуни касније досељено ста
новништво.“ Граница у Бачкој и Барањи није била унета у дневни ред
овог састанка, тако да Цвијић, као и остали чланови делегације, нису
били потпуно спремни да комисији дају све тражене информације“
Додатна обавештења о Суботици и о пределу око Беле Цркве и Вршца
тражили су сутрадан од Цвијића чланови америчке делегације.“
Средином маја, делегација Краљевине Срба, Хрвата и Слове
наца поново је била позвана пред Територијалну комисију; овог пута
захтевало се низ исправки предложених граница.“ За ову седницу био
је одштампан Цвијићев рад о северним границама, где су у потпуности
били објашњени захтеви југословенске делегације“ Оригинал овог
дела био је неколико дана пре седнице достављен Тардијеовој коми
сији. Осим Цвијића пред комисију су изашли М. Веснић, А. Трумбић и
И. Жолгер као делегати, у пратњи А. Белића, П. Пешића и Б. Вош
* Матица српска, Цвијићева грађа, белешка.
* Zapisnici, 60.
* Матица српска, Записници историјско-етнографске секције.
183 исто. -

* Исто. Према америчком историчару Спектору (S. D. Spector, Rumania

at the Paris Peace conference, New York 1962, стр. 124) Isијић је одиграо важну
улогу у побијању румунске трдње да становништво њиховог етничког порекла
насељава долину Тимока.
138 Исто као нап. 192.
* Матица српска. Цвијићева грађа, белешке о извештају саопштеном
политичкој делегацији 17. марта 1919.
* Zapisnici, 129.
* Матица српска, Цвијићева грађа, белешка после Комисије од
20. маја 1919.
204
 јован цвилић у пPвом свEтском РАту

њака.“ Цвијић се прихватио исправке границе у Барањи, и како слаби

етнографски подаци нису били довољни, увидео је да је: „ . . . главно
доказати да је Дунав најлошија граница у панонској равници и да је
свака сувоземна граница боља.“ Питање Барање бранио је што је
боље могао,и стекао је утисак да је ову област успешно заступао. Овај
утисак потврдио је амерички делегат у комисији Д. Џонсон, који је
lВијићу изјавио да је: „учинио велику услугу својој земљи, а и њима
(Територијалној комисији – Љ. T) јер ће се сад моћи да реше ствар
према истини и правди.“
Ванела о разграничењу. У основи његових тумачења на Кон
ференцији постојала су два начела, начело етничких граница и начело
природних граница. Сагласно идејама момента он је више наглашавао
етнички принцип. У првом реду, видан је утицај Вилсонових идеја,
којимаје Цвијић био врло близак“ док се не може ништа тврдити да
су на његаутицале социјалистичке идеје. Доста ретко у формулисању
својих захтева и нота он је прибегавао аргументима историјског права,
економске повезаности или стратегијских потреба.
Прве основе своје концепције граница Цвијић је дао крајем 1914.
године, истина према тадашњим захтевима српске владе. Не би се могло
тврдити да је Цвијићева концепција граница у потпуности плод одре
ђених захтева на Конференцији мира, па чак ни његове политичке
ангажованости у току рата, када је више пута ово питањедотицао. Пре
би се могло рећи да је она плод дугогодишњих научникових размиш
љања и истраживања, која су се у датом тренутку претворила у једну
концепцију. Разраду ове концепције он је изложио у неколико редова:
у делу о северним границама наше земље“ у чланку „Корушки
плебисцит“ и у чланку „Границе и склоп наше земље".“ Иако је на
Конференцији шире теоријски развио само питање северних граница,
на основу нацрта које је писао или на основу саопштења упућених
делегацији или другим личностима из круга конференције, може се
тачно утврдити његова концепција.“ При одређивању граница основно
полазиште за њега су природне границе, мора, реке или планине,
које могу добро оделити два народа, али оне су добре само у
случају када се поклапају са етничким начелом.“ Уколико се при
* дАсип, посланство у Паризу, 1919/I, бр. 909: копија писма које је Ве
снић упутио министарству. Цвијић је самоиницијативно позвао Белића на ову
седницу (Матица српска, белешка Цвијића).
* Матица српска, Цвијићева грађа, белешка за седницу комисије.
вац Матица српска, цвијићева грађа, белешка Цвијића после комисије од
20. маја, о истом: MITE, бр. 330: писмо Цвијићеве супруге од 30. маја 1919.
* поштовање права народа као и организација Лиге народа биле су иде
је које је Цвијић прихватио и називао их „хуманим мислима великог Пред
седника“. (Матица српска, Цвијићева грађа, белешка Цвијићева са насловом
„конференција Мира") Вид. Ј. Цвијић, Говор на свечаном скупу СКА о Вилсону,
српски књижевни гласник, XI-6, 16. март 1924, 447-457.
** Исто нап. 177.
* J. Cvijić, Koruški plebiscit. Nova Evropa, 16. IX 1920, 28-34.
* Ј. Цвијић, границе и склоп наше земље, Српски књижевни гласник,
- 1. децембар 1920, 524-534; децембар 1920, 603-612.
ве о томе: А. мitrović, Jugoslavija na Konferenciji mira, 84-90.
* исто нап. 205, стр. 526.

205
„МоувинКА тРГОВЧЕВиЕ

родне и етничке границе не поклапају, тј. уколико није могуће задо

вољити оба начела, онда по његовом мишљењу треба дати предност
етнографском принципу. Ту је он указао на посебне тешкоће које се
јављају у случајевима мешовитог становништва у ткз. прелазним
областима са флотантним народним масама, у којима најважнију улогу
игра политика служећи се пропагандом или пак нетачним статисти
кама. Тек у таквим случајевима, када ни етнички ни природни прин
цип не доносе повољно решење, може се применити принцип историј
ског права, уз ограничење да важи само у оним случајевима у којима
се може доказати да је један народ насиљем сведен на мањину у важ
ној историјској области. Ово последње начело Цвијић је користио у не
колико случајева: поводом Баната, када је захтев употпунио тезом да
је ова област после пропасти Деспотовине била расадник српске култу
ре,“ и у проблему насталом поводом Скадра, када је за овај истицао да
је био колевка српске државе.“
Посебну улогу при решавању територијалних или граничних
питања Цвијић је остављао систему плебисцита. Иако га је износио,
он није био увек за његово примењивање, већ га је остављао као крајње
средство због великих могућности утицаја пропаганди заинтересованих
земаља. Обавезна примена плебисцита је у случајевима етнички шаро
ликих спорних области да би се: „... на основу народне свести и
народне воље, дакле према коме тај сам народ жели припасти . . . **
донела решења.
Цвијићева концепција граница била је погодна југословенској
делегацији за употребу на Конференцији, јер је стварала трајну
теоријску основу постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као
националне државе. Иако је била начелно јасна, ова концепција у
детаљима није била потпуна. Цвијић није био сигуран у погледу правог
стања неких пограничних области, тако да је објашњења за југосло
венске захтеве често касније допуњавао и мењао након добијања
нових чињеница. Упркос погодности за употребу Цвијићевих начела
о разграничењу, делегација Краљевине званично је користила „Мемо
рандум о границама" који је саставио генерал Петар Пешић. Овај
меморандум првенствено је био заснован на стратегијским потребама
нове државе, због којих је заступан један шири територијални програм.
Цвијићева теорија, првенствено заснована на употреби етнографских
и географских чињеница, давала је уже оквире за тадашње терито
ријалне амбиције српске владе.“
Посебна територијална питања, која су разматрана онако како
су долазила на ред на Конференцији, представљала су свакодневне
Цвијићеве послове. Истина, још на самом почетку рада сви посебни
проблеми били су издељени између свих чланова секције, но упркос
томе, Цвијић је био у ситуацији да се са сваким помало бави. То је
проистицало једним делом из председничког положаја, јер без његовог

* Исто нап. 206, стр. 94.

* Исто,
* Исто нап. 204.
ни Исто нап. 206.

206
 ЈОВАН ЦВИЈИЋ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТу

одобрења секција није могла да направи никакав корак код било којег
органа Конференције илиделегације. Други разлог налазио се у при
сутном уверењу код већине да ће његово знање, а поготову његов
ауторитет, дејствовати на доношење разумних решења. Из ових
разлога, он је био у ситуацији да је често морао да заступа она питања
којима се није бавио.
Према сачуваним документи д територијалних питања на
Конференцији мира, Цвијић се на е ангажовао на проблемима
граница према Румунији, Мађарској и Аустрији, а незнатно на проб
лемима граница са Италијом и Бугарском.
Граница са Италијом. — Овом границом првенствено су се бавили
они чланови секције и експерти који су били пореклом из Словеније и
Хрватске. У мемоарима о територијалним питањима које је југосло
венска делегација доставила Конференцији захтевана граница према
Италијиуглавном се поклапала саранијом италијанско-аустроугарском
границом?“ Овај територијални захтев, иако је задовољавао и етно
графске и стратегијске разлоге, био је најтежи за остварење, будући
да се сукобљавао са италијанским правима заснованим на Лондонском
уговору,
Иако није био посебно ангажован на питању ове границе, Цви
јић је у неколико наврата дао свој допринос. Тако је у неколико слу
чајева током пролећа 1919. године разговарао о Ријеци са појединим
члановима Територијалне комисије. Често су они тражили таква обаве
штења да је он сам био у ситуацији да тражи од других жељене податке.
0 ставовима ове комисије Цвијић је обавестио делегацију: „Мада сам
из разговора још пре два месеца осетио да они јасно виде сву важност
Ријеке за нас и да ће бити за то да Ријека нама припадне, ипак је
крајем марта било извесних колебања пред доказима италиј. (ита
лијанским) да је у вароши већина италиј. (италијанска) и под
политичком пресијом Италије. Несумњиво су се зауставили на
решењу: варош Ријека слободна варош под нашим суверенитетом.
Пристаниште и железница на нашој територији и потпуно у нашој
власти.“ У истом документу саопштено је о разговорима са неколико
америчких делегата, који су се такође односили на Ријеку. Цви
јић је замолио ове чланове америчке мисије за мишљење о томе
да ли треба југословенска делегација да пристане на разговоре о
Ријеци, уколико то буду Италијани инсистирали. Американци су
саветовали да делегација преговара, али пре тога да донесе јасно и
прецизно гледиште о Ријеци. Цвијић је имао подршку америчких
колега и овог пута, и према његовим речима: „ ... Утврдили смо да пре
улажења у разговор о Ријеци треба тражити да се Италија одрекне
Далмације и острва а резервисати за доцније разговор за питања о
Истри и осталим западним крајевима“.“ Поред ових предлога чланови
америчке делегације саветовали су Цвијићу да уколико до преговора
* Исто, стр. 147-148.
* ДАСИП, Конференција мира, ф. 85, LIBијић – политичкој делегаци
ји 11. априла 1919.
214. Исто,

207
AsyВинка ТРГовчввић

са Италијом дође, њима присуствује и један Американац. Цвијић тада

није обавестио делегацију о именима америчких делегата, али је напо
менуо да ће уколико се преговори закажу њих именовати.
До ових преговора није дошло, иако је било више сусрета југо
словенских и италијанскихделегата. Један од тих сусрета био је сусрет
Анте Трумбића и италијанског премијера Орланда,“ но без правих
резултата. У тој ситуацији југословенским представницима преостајало
је једино да придобију чланове других делегација, и то оне који би
могли утицати на доношење задовољавајућег решења за обе спорне
стране. Цвијић је поново, крајем маја, покушао да искористи реноме
који је уживао код других експерата: „Јутрос сам поново почео кам
пању за пазин и Бузет, и почео сам са г. Лепером (М. А. Leeper)
у енг. (Енглеској) мисији. После дугих разговора обећао заступати
наше гледиште, али је казао да је успех несигуран. Ууторак код мене
г. Јоhnson на вечери. Само ћемо о томе говорити”.“
По белешкама Цвијићевим разговарали су о предлогу америч
ког делегата Лансинга (R. Lansing) о Кварнерској држави по коме
предлогу Италији би припала обала до Бакра, а Југославији острво
Крк“ о истом предлогу разговарали су и 17. јуна,“ и тада је Цвијић
дознао: даје предлог Лансинг поднео у име Тардијеа, а да га је допунио
Креспи (Crespi), италијанскиделегат. Пошто се сматрало да јејугосло
венска делегација овај предлог одбила, Вилсон (W. Wilson) је изложио
други, и по њему би Кварнерска држава ишла на север до Идрије и
обухватала би Крк и Црес; Шибеник би остао Југославији, а Италији
би припала задарска острва и Вис. У одбрану захтева југословенске
делегације Цвијић је наводио затварање Југославије од мора и губитак
центра Истре. Сви вођени преговори огорчили су Цвијића. „Према
свему томе је јасно да нас третирају Велике силе као нецивилизоване
народе, чији се најважнији интереси повређују и праве се с њима.
комбинације којима би се задовољио апетит Италији, чија је дирек
ција политичка – јамaчнo само за време – поремећено и бес
мислено".“
Најзад, у малом броју података које имамо о Цвијићевом анга
жовању у јадранском питању 1919. године, сачувано је његово писмо
делегацији од 17. априла, којим се он залаже да се у југословенски
територијални захтев на Јадрану унесе и мало острво Палагpужа.
Омашком, ово острво није било унесено у првобитни захтев, те је на то
Цвијићу указао Анте Тресић — Павичић, који је вероватно и дао
образложење.“ На основу овог документа, стиче се потпуна слика
како и којим су се аргументима Цвијић и историјско-етнографска
секција користили при образлагању захтева за територијама. Као и у

* Исто нап. 206, стр. 150.

* Архив ЈАЗУ, Трумбић, ф. 26: писмо Цвијићево Трумбићу од 31. маја 1919.
*“ Матица српска, Цвијићева грађа, белешка Ј. Цвијића,
ti. }: белешка са насловом „Разговор са D. Johnson-om 17. јуна 1919.
сто.
* дAСип, Конференција мира, ф. VII, III/3, бр. 1158: писмо политич
кој делегацији од 17. априла 1919. Непознати рукопис са Цвијићевим подписом.

208
 ЈовАн цвилиЕ, у пPвом свDTCKoм. Рлту

другим случајевима,и овом приликом се прво наводи географски фак

тор чињеницом да „тај острвић географски и геолошко-морфолошки
припада источној страни Јадранског мора”, затим је изложено исто
ријско право по коме је острвић „и до сада припадао политички Дал
мацији и био посјед опћине Комиже”. После тога следили су разлози
економске природе — да је ово острво важно због риболова „јер се око
њега лове најбоље и највеће срделе”, и да од тога „живи добар дио
комишког становништва"; и на крају потреба за острвом образлаже
се стратегијским разлозима:да се острво налази на средини Јадранског
мора, „те да се може утврдити и учинити постајом за торпиљарке.
подморске лађе и аероплане, тако да би у случају да дође у итали
јански посед и у случају непријатељства између нас и Италије,
Талијанима би био скраћен пут за половицу до наших обала...“
Ових неколико сачуванихдокумената сигурно не представљају
целокупно Цвијићево ангажовање на проблему Јадрана. На основу њих
могу се само делимично реконструисати оквири у којима се његова
делатност кретала. Иако није био изврсни познавалац овог проблема,
увек када су му могућности допуштале, он се за њега залагао. То је и
он сам забележио наводећи бројне разговоре који су имали за тему
Јадран. Тешко је оценити његов допринос овом питању, с обзиром на
то да је било неколико чланова секције који су се искључиво овим
питањем бавили: Л. Војновић, А. Тресић — Павичић, Ф. Шишић, затим
А. Трумбић и чланови других секција, поглавито оне за трговачку мор
нарицу. Ипак на основу ово мало познатог, сигурно је да се Цвијић
истим жаром залагао за Јадран, као и за сваки други део земље, али
без већег успеха —делимично због недовољног познавања проблема,
а и због велике наклоњености одлучујућих људи према територијал
ним амбицијама Италије.
Граница са Бугарском - На проблему границе према Бугарској
најбоље може да се опази енергично Цвијићево настојање да се при
ликом разграничења поштује етнички принцип. Још приликом образ
лагања првих мемоара и прављења првих карата етнографско-исто
ријска секција није обележила граничну линију према Бугарској.
Уместо тога гранични предео замењен је етнографским појасом, на
коме су обележени различити варијетети становништва овог под
ручја.“ У име секције, Александар Белић, који се овим питањем
највише бавио, образложио је овакав потез тиме што се у овом под
ручју налазе три слоја становништва: један слој чине они који по свим
етнографско-националним знацима припадају српском народу, други
слој етнички и етнографски припада српском народу али нема раз
вијену српску националну свест, и на крају мешовити слој српског и
бугарског становништва.
Ово мишљење секције није могло бити усвојено, јер су деле
гацију опредељивали првенствено стратегијски разлози, тако да се
* Исто.
* ДАСИП, Конференција мира, ф. 43, VII/204; писмо Цвијића политич
кој делегацији од 13/26. јануара 1919. Реч је о прилогу уз писмо који је дао
Александар Белић.

209
доувишнкм трговчБВИЋ.

званично служила поднесеном картом генерала Пешића. На неколико

првих седница, током јануара, питање граница са Бугарском највише
је расправљано. Поготово је Пашић енергично захтевао да се бивша
граница исправи у корист Краљевине“ Није познато како је примљен
напред наведени став секције да се граница не обележи, али можда
је утицао на мишљење А. Трумбића и Ј. Смодлаке „да треба тражити
исправку границе, али не повлачити у меморандум границе већ
оставити Конгресу мира да нас разграничи".“
Као и за сва гранична решења која је захтевала југословенска
делегација, тако је и за питање ове границе током пролећа израђен
елаборат. Овај елаборат о Шоплуку (део границе Србије према реци
Искри) израдили су Белић и Цвијић, али су заједно са члановима сек
ције донели одлукуда га не треба штампати“ Цвијићје почетком маја
обавестио делегације о разлозима овакве одлуке секције.“ Основно је
да је он ово питање схватио као првенствено политичко „према томе
како је и када покренуто”.“ У основи он је негирао право Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца да тражи Шоплук наводећи: „Иако наш
народ може имати националног права на један део Шоплука, ово
питање, покренуто сада, а израније недовољно припремљено политич
ким радом може се са успехом бранити једино са тачке гледишта
стратегијских и националних гарантија које ми имамо права тражити
од Бугара”..“ Цвијић, као и читава етнографска секција, сматрао је
да ово питање излази из њихове компетенције из више разлога;
прво, јер се може бранити само разлозима државног интереса, док су
аргументи којима располаже ова секција (етнографски, историјски
и културно-национални) у овом питању од мањег значаја; затим,
покретање овог питања блиско је везано са македонским проблемом,
што би могло да покрене „сложена национална питања у спорним
областима.“ Овде је Цвијић јасно исказао своје уверење да су опре
дељења народа у нехомогеним етничким срединама увек неизвесна
и да би покретање питања Шоплука могло да изазове дискусију и о
другим етнички мешовитим областима. Због свих ових разлога, Цвијић
је, као најприхватљивије решење, предложио да се граница према
Бугарској сматра ненарушивом, али да се траже гарантије сличне
француским захтевима за границу са Немачком. Тај захтев могао би
да буде у том смислу да се установи нека независна администрација
у којој би били представници обе државе, да се предложи демилита
ризација, и евентуално да се после извесног времена становништву
дозволи слободно опредељење. Његово противљење постављањем
* Zapisnici, 33-34.
* Исто, стр. 34.
* ДАСИП, Конференција мира, ф. 23, II/2184: писмо Цвијића политич
кој делегацији од 3. маја 1919. Иако у писму стоји да се елаборат не штампа,
А. Белић је послао секретару делегације Јовану Марковићу „да се штампа“.
(ДАСИП, Конференција мира, ф. 14. XI/45).
* Исто,

на исто.
* Исто, делимично цит.: A. Mitrović, Jugoslavija na Konferenciji mira, стр. 87.
210
 ЈовАн цвишић у пPвом свEтском РАту

југословенског захтева за Шоплуком није настало само због сазнања

да тај део у потпуности етнички не припада српском народу, нити има
развијену српску националну свест. Наиме, код њега се у овом слу
чају осећало и познавање политичког тренутка, у коме би овакав
захтев могао да изазове политичке последице (ревидирање неких
других спорних питања, мишљење о претераности југословенских
територијалних захтева и др.). Цвијић није могао другачије да утиче
на делегацију, осим својим мишљењем, тако да и поред противљења
да се елаборат о Шоплуку штампа, коначно решење остављао је
политичким делегатима. Даљу судбину овог елабората не знамо. По
белешци секретара секције на полеђини Цвијићевог писма“ види се
да политички делегати нису прихватили наведене разлоге, те су одлу
чили да се овај елаборат објави. Који су разлози касније изменили
ову одлуку, није познато, јер ни према записницима са седница
делегације, а ни према другим документима питање елабората није
разматрано, али се и даље у неколико наврата тражило проширење
ове границе.
Иако нам садржај овог Цвијићевог елабората није познат, на
основу пропратног писма може се претпоставити Цвијићев одлучан
став о етничкој припадности 11Iоплука. Као што је напред наведено,
он је мислио да источни део Шоплука етнички и културно-национално
не припада српском народу, те није хтео да стоји иза таквог захтева
делегације, нити је желео да га формулише чињеницом друге врсте.
Овакав Цвијићев поступак одлично илуструје његов карактер: исти
нољубивост, објективност и научни морал нису му дозвољавали да
стоји иза ставова противних његовом уверењу. У овом случају и неки
интереси земље, стратегијска сигурност, на пример, били су фактори
другога реда за изграђивање његовог мишљења, док су у неким
каснијим случајевима они добијали већу улогу.
Бугарско оспоравање припадности Македоније спадало је у оне
проблеме са којима се Цвијић често сусретао. Иако је територија
Македоније припадала Србији пре рата, долазило је до ситуација да
се о овом питању поново дискутује. Тако је у Комисији за мањине
дошло до италијанског оспоравања права Србије на ову област.“
и Цвијић је преко француских географа Лароша и де Мортона
(De Mortonne) успео да Комисију обавести о југословенском ста
ву и да им достави статистички материјал.“ На крају свог рада
на Конференцији он је записао: „На македонско питање је требало
увек будно мотрити, нарочито због Американаца и бугарофилских
енглеских кругова. И у току рата сам се уверио да је најбоље засту
пати македонско питање овим начином који се уосталом највише при
ближује истини: Моравско-вардарска долина је једна природна
и економска целина, везана са Србију, представља Србију, без веза
* Исто. На полеђини секретар Ј. Марковић је забележио: „Примљен и
задржан за штампу, 15. јуна 1919”.
* Матица српска, Цвијићева грађа, белешка од 11. јула 1919. Том прили
ком дата је Де Мортону Белићева књига о Македонији.
за Исто.

211
 лоуЕинКА ТРrОВЧЕВИНЕ.

са Бугарском. Народ не смета проширењу Србије, јер је јужно од

| --
прилепа флотантна маса, Македонски Словени, који ће брзо Србизи
рати“ изгледа да је овим Цвијићево ангажовање на територијалном
проширењу Србије према Бугарској било завршено. Вероватно да је
на то утицало више фактора, његово противљење захтеваном терито
ријалном проширењу, затим то што је питање границе са Бугарском
спадало у делатност другог члана секције, Александра Белића, или,
на крају, што му друга бројна питања нису дозвољавала даље ангажо
Вање ОВИМ.
Граница са Мађарском — Питање разграничења са Мађарском
налазило се у склопу оних проблема који су највише окупирали
цвијићеву пажњу“ јер захтев за Бачком и Барањом (као и Банатом
и границом према Румунији) југословенска делегација је формулисала
као једну од виталних потреба нове државе, јер би овим територијама
добила не само своје становништво већ би задовољила и економску
и стратегијску нужност. Већ у првим данима рада на Конференцији,
Цвијић се занимао Бачком и Барањом, тако да је више пута тражио
одделегације нове податке и статистички материјал потребан за захте
вање ових области.“ На првом саслушању југословенске делегације
у Територијалној комисији, 25. фебруара, иако неприпремљен, успео
је да објасни нужност за Бачком, али истом приликом он није говорио
о Барањи, будући да је није био проучио.“ То није била само његова
омашка. Наиме, југословенска делегација запостављала је првих
лесеци трајања Конференције проблем Барање, највероватније зато
што није била довољно упозната са стварном етничком ситуацијом
у њој. Цвијићје први иницирао да се актуализује захтев за Барањом,
и он је тражио да политичка делегација у том смислу предузме
кораке.“
Као и у случајевима разграничења са Аустријом и Румунијом,
и овом приликом основна обавештења о географском распореду ста
новништва страни делегати добијали су из његове расправе о северним
границама, и уз њу приложених етнографских карата.“ Ова расправа
је сложена анализа читавог комплекса елемената, који сваки за себе
утиче на решење ових граница, али тако да буду задовољена нацио
нална осећања насељених народа. Он се није изјаснио за неко од могу
ћих решења, већ са строго научног становишта посматра читав панон
ски базен и у оквиру њега Банат, Бачку, Барању, Срем, Прекомурје
и Корушку, и налази, према свим разматраним елементима, нужну
повезаност ових делова са Југославијом.
Руководећи принцип који Цвијић истиче при анализи сложених
територијалних питања јесте — поштовање етнографских чињеница,
* Исто. Белешка са насловом „Македонско и шопско питање” од
8. августа 1919.
* О томе потпуније: А. Митровић, Fazgraničenje;
* ДАСИП, Конференција мира, ф. 16, II/7, од 1. јануара 1919.; ф. 49,
бр. 18; ф. 16. III/77 од31. јануара и др.
* Вид. нап. 190.
* Вид. нап. 213.
* Вид. нап. 177.
212
 ЈОВАН ЦВИЈИЋ у пРВОМ СВЕТСКОМ РАТу

са изузетком да се тај принцип може пренебрегнути када су у питању

витални економски интереси. Он скреће пажњу на поштовање гео
графских разлога при разграничењу, као и на поштовање стратегиј
ских разлога, што не обезбеђује мир, већ то чини спокојство народа
Câм Цвијић истиче велике тешкоће код примене у пракси изложених
принципа. Али како није могуће све принципе задовољити, поготову
у потпуности етнографски, јер увек већи или мањи део становништва
остаје у границама туђе државе, он се залаже за поштовање нацио
налних мањина које се обезбеђује акцијом Лиге народа.
На самом почетку излагања потреба за наведеним северним
областима нове државе, Цвијић је истакао тешкоћу да се састави
адекватна етнографска карта, јер су дотада важеће статистике „народ
српско-хрватски" водиле у низу рубрика: Срби, Хрвати, Буњевци,
Шокци, Далматинци, Илири, Крашовани или разни. Затим је овај
народ живео под административном и економском пресијом владајућег
народа, но упркос томе, и упркос мађаризације и германизације, он је
очувао своје национално осећање. При разматрању етнографских
разлога, који опредељују припадност ових области, Цвијић налази да
се на основу комплетне етнографске историје овог подручја могу
исправити грешке званичне политике, те се на основу свега може
повући и демаркациона линија.
Даље разлоге, који показују сродност овог подручја са новом
државом, Цвијић признаје у међусобној географској повезаности
читавог панонског басена и његове јужне границе, коју готово у целини
чини Југославија. На прзом месту он је указао на сливове река које
теку овим подручјем, а које све иду ка једном упоришту – Београду.
Ова географска повезаност, одређена речним токовима, „дала је овом
подручју а поготову Београду велики комуникациони значај; због
свега овога читава територија трпела је сталне сеобе и миграције из
којих је настала њена етничка разноликост.“
Уз брошуру приложена етнографска карта, на којој није била
уцртана линија разграничења, остављала је могућност за различита
решења мање или више сагласна са захтевом југословенске делегације.
Према линији изложеној у мемоару о ревандикацијама“ југословен
ској држави припале би многе оазе мађарског, немачког или румунског
становништва. Тако, почев од истока на запад, велики број Мађара
задржао би се око Сенте, и према северу око Сегедина и Суботице.
Идући на запад, Мађари су били насељени уз ток Дунава и готово на
читавом пределу леве обале Драве до ушћа Муре. Такође, у овим
етнички мешовитим областима насељено је доста Немаца, и Цвијић
их је на овој карти обележиоу низу оаза дуж читаве Бачке и Барање.
Ова Цвијићева расправа и карта, као и приспела обавештења
и петиције, дали су нови импулс делегацији да се више ангажује на
захтевању Барање. Тако је током маја питање Барање добило пуну
важност, и Цвијићева секција је ову брошуру доставила Територијал
* Исто.
* Вид. А. Mitrović, Jugoslavija na Konferenciji mira, str. 141-2.
213
 ЛоуЕинкл ТРГОВЧЕВИЋ

ној комисији“. На другом саслушању југословенске делегације код

те комисије, Цвијићево излагање се односило на Барању“. Сви
ови напори, како делегације тако и секције, делимично су уродили
плодом, и 1. августа Конференција је донела одлуку о уступању дела
Барање и Прекомурја Југославији“. Ипак, од средине августа покре
нута је нова акција за исправку граница у Бачкој и Барањи, тако да
је Цвијић директно из Париза отпутовао тамо у нади да ће новим
подацима утицати на промену одлуке Врховног савета. Обиласком
Бачке он је утврдио да Срби и Буњевци не чине релативну већину
становништва, али да по броју долазе одмах иза Немаца, а пре Мађара.
Са овог пута он је упутио делегацији знатан број података. Занимљиво
је образложење захтева за Бајским троуглом. Варош Бају, по Цвији
ћевој ранијој белешци, историјско-етнографска секција укључила је
још у јануару у карту коју је предала делегацији.“ Међутим, из не
познатих разлога Баја је била испуштена из званичних предлога
граница, тако да Баја није била захтевана све до јуна, када је са пети
цијама њеног становништва био састављен мемоар и предат Џонсону.“
Мемоар није постигао никакав резултат, те је Цвијић нашао за корисно
да са пута по Барањи поново образложи потребе за припајањем ове
вароши.“ У основи он је закључио да су Буњевци, који су тамо
насељени, становништво динарског типа, али је, будући да је живело
у Угарској, недовољно национално свесно, кроз неколико година може
добити потпуно наши тип; даље, он је истакао економску повезаност
вароши Баје са Југославијом; и на крају, мађарско становништво у
овом делу чини већину у само пет села. Оваквом аргументацијом
1(вијић је све више постајао заступник једне заинтересоване стране
у спору, тако да је због интереса своје државе почео да користи одре
ђене податке и да их аргументује тако да овој одговарају. Слично се
иоже уочити и у новим разлозима прикупљеним за захтевање даљих
проширења у Барањи. После завршеног студијског пута, крајем лета
1919, он је одлучио да предложи делегацији да на основу нових аргу
мената, које је прикупио, захтева припајање Печуја.* У исто време
министарство саобраћаја изразило је економску потребу за овим
градом, јер су околни рудници били богати угљем за погон железница.
* Вид. нап. 198.
* Вид. стр. 41-42.
зна вид. А. Mitrović, Jugoslavija na Konferenciji mira, стр. 144.
* матица српска, цвијићева грађа, белешка „питање Баје и проши
рења већ добивене територије у Барањи" забележено 29. јуна 1919.
* исто. IlВијићев запис: „Ја сам одмах чим ми се представио г. Долин
ка договорио се да он изради мали мемоар о Баји, који сам ја прегледао и дао
г. петронијевићу да га преведе на енглески. Тај мемоар је послао
г. Јоhnson-у“. На истом месту он је записао: „Не може се полагати велика вред
ност на изјаве добивене у области које окупира наша војска и у којима је наша
администрација. Тим пре што су све рађене по једном клишеу. И тај чини ути
сак као да га је израдила централна власт и поднела на потпис”
* дAСипI, Конференција мира, ф. 17, писмо Цвијића политичкој деле
тацији из Сомбора 22. септембра 1919.
* длсип, конференција мира, ф. 17, v/6688. писмо Цвијића из Мохача
од 12. септембра 1919, за Веснића.
214
 ЈОВАН ЦВИЈИЋ у ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТу

Образложење потребе за Печујем Цвијић је упутио и члановима

других делегација, Џонсону, Круу, Ларошу и Тардијеу. Граница којује
сада предлагао, била је планина Мечек, која је, осим река, једина
природна граница на овом подручју. Истина, Цвијић није могао да
избегне чињеницу да Печуј није словенски град, али је истакао да је
његова околина словенска и тиме је оправдао наведени захтев. Дакле,
у овим случајевима превагу над етничким разлозима однели су
економски и географски, који су једино могли да оправдају наведене
захтеве. Тако је Цвијић ставио свој научни ауторитет, који је у многим
случајевима био одлучујући фактор, у службу једног политичког
циља. Наведени Цвијићеви извештаји, подстакнути петицијама народа
Барање, дали су југословенској делегацији нови материјал за терито
ријална проширења изван њених првобитних захтева. Али, и поред
велике ангажованости, овај покушај није донео стварног резултата.
Последње што је делегација покушала била је нова активност Цвијића,
и овог пута веровало се да ће његов ауторитет определити одлучујуће
људе на Конференцији. Тако се Цвијић, почетком 1920. године,
поново нашао у Паризу.“ Овога пута његова мисија није донела
очекивани резултат, и тиме је он завршио своју активност о питању
границе према Мађарској.
Граница са Румунијом. — Питање Баната, на које се сводио
проблем разграничења са Румунијом, налазило се у склопу комплетног
решења северних граница Југославије. Овај проблем захтевао је по
себну пажњу делегације због низа разлога: савезница Румунија своје
право на ову област заснивала је на тајном уговору са силама Антанте
из 1916. године; за Југославију питање Баната решавало је добијање
свог етничког елемента, обезбеђивало стратешку сигурност уже
Србије и престонице Београда, затим, то је чинило историјску српску
област, и на крају — ово подручје било је потребно из економских
пи саобраћајних разлога.
Захтев за Банатом из 1919. бар што се тиче аргументације, није
се битно разликовао од едмемоара, који је Цвијић, заједно са М. Бо
шковићем, саставио 1915. године.“Тиме је његово бављење банатским
питањем на Конференцији мира следило као један нужни наставак
раније активности. У етнографској секцији било је неколико људи
чије је интересовање било усмерено на Банат. На првом месту ту је
Јован Радонић,чија је активност на Конференцији била изузетна, те
заслужује посебна испитивања. Од других вредно је поменути Станоја
Станојевића, Илариона Зеремског, Тихомира Ђорђевића, а посебно
Михајла Пупина, који је стигао у Париз да се, захваљујући поверењу
америчке делегације, заложи за добијање Баната.“
Поштоје проблем разграничења са Румунијом посебно обрађен.“
задржали би смо се само на неколико Цвијићевих акција у том правцу.
* види: стр. 36.
* види: стр. 12-13.
* M. Јефтић, Михајло Пупин на Мировној конференцији, Летопис Ма
тице српске, 331, 1-3, ig32, 101-110.
* Вид. нап. 154.

215
ЛоуЕИНКА ТРГОВЧЕВИЋ

Као и у осталим случајевима, основно његово становиште било је

изражено на већ спомињаној етнографској карти, али више него у
другим случајевима, ова карта пружала је могућност за негирање
неких захтева југословенске делегације. Јер, гледано према карти,
Краљевини СХС би припало многобројно румунско становништво,
уколико би се прихватили југословенски захтеви. На првом месту, у
деловима источно од Беле Цркве, Вршца, Темишвара и Арада, било
је много Румуна, (осим у околини Арада, где су убедљиву већину
чинили Немци). Међутим, иако није било могуће доследно поштовати
етнички принцип приликом предлагања линије разграничења,
спомињани географски, историјски, стратегијски, економски и сао
браћајни фактори били су заступљени. Све ове аргументе Цвијић је
изнео на седницама Територијалне комисије, и, према познатим
мишљењима, питање Баната оба пута добро је заступао.
Претензије на Банат биле су толико снажне, и са румунске и са
југословенске стране, да се питање граница и њихових исправки врло
дуго повлачило. У југословенским новим захтевима за исправком
предложених решења, Цвијић је учествовао само још једанпут, и то
приликом поновног доласка у Париз 1920. године. По повратку са овог
пута, он је утицао на Стојана Протића предлогом да се поново разго
вара са румунском делегацијом, и да се покушла да се добије Клисура
и Модош у замену за неку другу, Југославији додељену област“
Пошто се Пашић није сагласио с тим, до овог предлога није дошло.
Граница са Аустријом и корушки плебисцит — Питање разгра
ничења Аустрије и Краљевине СХС врло дуго се расправљало на
Конференцији. Разлог овоме настао је због тога што органи Конфе
ренције нису прихватили граничну линију коју је предложила југо
словенска делегација. Територијална комисија стајала је на стано
вишту да би предложеном линијом велики део немачког становништва
припао југословенској држави. Посебно, ова комисија није била сагла
сна да се Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца прикључе градови
Целовец и Бељак, који су према поднетом мемоару били захтевани.
Када је у пролеће 1919. за ове градове био предложен плебисцит, југо
словенска делегација је развила врло живу акцију да до њега дође.
Већина чланова делегације, а посебно највише заинтересован у овом
питању Иван Жолтер, покушали су да утичу на чланове Територи
јалне комисије и на делегате других држава да се ово питање повољно
реши или да се бар врати поново на разматрање. Исте покушаје
чинио је и Цвијић. Истовремено са покретањем питања детаљнијих
обавештења чланова Комисије о Барањи, он се ангажовао и за Преко
мурје. Тако је у току марта и априла разговарао са неким члановима
Територијалне комисије од којих су „поједини (. . .) вољни да се врате
на то питање, уколико би добили налог од централне комисије или од
Conseil de 4.“ Међутим, он је нагласио: „за то треба политички

* ДАСИП, Конференција мира, ф. 15, МИД-делегацији 23. фебруара 1920.

* ДАСИП, Конференција мира, ф. 85, Цвијић — политичкој делегаци
ји 11. априла 1913.
216
 ЈовАН ЦВИЈИЋ у ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТу

утицај који је изван моје компетенције".“ И ово је питање оставио

политичкој делегацији да га реши.
Током маја југословенској делегацији постало је јасно да Тери
торијална комисија неће пристати на предложену границу и да
инсистира на плебисциту, и она приступа компромисном решењу,
захтевајући припајање територија до линије Врпско jезеро — Глина
- река Крка. О овом решењу Цвијић је консултовао експерте других
делегација Де Мортона, Круа и Џонсона, и сви су се са њим слагали,
сматрајући да ће бити усвојено, али су коначно решење овог питања
видели у плебисциту.“ Ову нову линију изложио је И. Жолгер
приликом поновног саслушавања југословенске делегације пред Тери
торијалном комисијом 20. маја 1919.“
У току Конференције и чланови југословенске делегације
и чланови осталих тела Конференције користили су етнографску
карту из брошуре „Frointière septentrionale des Yougoslaves", на којој
је поредчитаве северне границе са Румунијом, Мађарском и Аустри
јом, посебно обрађен регион града Целовца и целе Корушке.“ Према
овој карти словеначко становништво чини већину у јужној Кору
шкој, од леве обале реке Драве до Врпског језера и дуж тока реке
Крке. Југоисточно од Целовца и северно од Поречја налазио се предео
мешовитог становништва, у коме Словенци чине од 50 до 70 процената
од укупног броја. Претежно немачке становништво (од 20 до 50 про
цената) насељено је југозападно од Целовца и на обалама Врпског
језера— око места Врбе и Поречја. Тек северно од Целовца Немци су
чинили већину становништва. Како је сам Цвијић забележио,“ ова
карта је доста помогла Комисији да стекне уверење о знатној и ком
пактној словеначкој већини северно од Муре.
Даглас Џонсон предложио је поделу Корушке на зону А и зону
Б, с тим да се становништво касније изјасни којој држави жели да
припадне, и овај предлог био је усвојен од стране Територијалне
комисије“. На овај предлог делимично је утицао Цвијић. Наиме, на
основу његове карте границе према Аустрији стиче се утисак да је
Корушка до Врпског језера и јужно од Целовца словенски хомогенија
средина, док северно од ове линије Словенци не чине већину станов
ништва. Оваква подела из тога је следила као једино исправна. Цви
јић је знао ову поделу и прихватио ју је, иако и даље није био сагла
сан са плебисцитом.“ Југословенска делегација је и даље покушавала
да новим чињеницама утиче на ову одлуку, желећи да се бар зона А
без плебисцита припоји Краљевини. Вероватно је због тога настала
нsи Исто.
* Матица српска, Цвијићева грађа, белешке о разговорима са Кру-ом,
Липером, Де Мортоном, Џонсоном и др.
* Види нап. 189.
* Архив ЈАЗУ, Трумбић, 52/77: трумбић је забалежио да је требало да
Цвијић обради предео Међумурја и Прекомурја и да изради карту, али није нам
познато да ли је, осим на овом месту, то негде посебно учинио.
* A.J. – Јовановић, 80-28-24: белешка Цвијића са Конференције
без датума.
* О томе: A. Mitrović, Jugoslavija na Konferenciji nuira, стр. 140.
* Вид. нап. 255.

217
А увинкА ТРГОВЧЕВИЋ

идеја да Цвијић, по повратку у Београд, обиђе Словенију, и да покуша

да нађе нове податке који би одговарали југословенском предлогу.
Када је обавестио делегацију да се враћа у земљу, он је навео да ће
бити у околини Љубљане;“ то је забележила и његова супруга два
дана пре поласка“. До промене плана дошло је вероватно због
сазнања да се у Корушкој не може много поправити, а и због врло
актуелног проблема око поновног захтева за Барањом, тако да је
уместо у Словенију Цвијић отпутовао у Барању.
Одлуком Конференције мира Корушка је била подељена на две
зоне. Зона А, која је била дата југословенској држави на управу,
простирала се јужно од Врпског језера и њој су припадале варошице
Боровље, Великовец, Плиберк, Лабуд, Гребиње и Железна Капла.
Зоном Б, са градом Целовцем и северним делом Корушке, управљала
је аустријска власт. Укупно, у целој Корушкој живело је око 130.000
становника, од тога преко 73.000 у зони А.“ По Сен-Жерменском уго
вору до дана плебисцита свака држава управљала је својом облашћу,
с тим што је требало постепено да повуку војску ради слободног
одржавања плебисцита. Припремама, организацијом и спровођењем
плебисцита руководила је међународна комисија, у коју су били
укључени и представници заинтересованих држава.
Учешће Јована Цвијића, као заступника Југославије у плеби
сцитној комисији, следило је као нормални завршетак његовог нацио
налног рада у току рата и на Конференцији мира. Поред већ познатог
угледа објективног научника, због којег је његово присуство увек
користило, на одлуку да се наименује за члана комисије сигурно је
утицало и раније исказано југословенство и заступање са једнаким
жаром свих граница своје државе. Разговори око учешћа у плебис
цитној комисији завршени су половином маја и 12. маја љубљанска
влада саопштила је Јовану Јовановићу Цвијићеву сагласност, и истом
приликом Јовановићу је саопштила да је предложен за заменика.“
Именовање Цвијића за председника југословенског дела плебисцитне
комисије примљено је са одобравањем и међу представницима делега
ција неких других држава. На вест о постављењу Цвијића, на доку
ментима енглеског Министарства спољних послова је забележено да је
он „прослављени балкански географ" који је управо примио медаљу
Краљевског географског друштва Велике Британије, и да је Цвијић
познат као „крајње непристрасан” те је његово именовање за председ
ника оцењено као „врло добро“.“ За помоћнике, поред Јована Јовано
вића, Цвијић је љубљанску владу молио да се доделе за помоћ карто
зин даСип, Конференција мира, ф. 52, III/3258. писмо Јована Цвијића
политичкој делегацији од 19. августа 1919.
* MI"Б, 329: писмо супруге Јована Цвијића од 20. августа 1919: „... можда
ње Јован ипак остати у Љубљани.“
ass J. Cvijić, котиški plebiscit, Nova Evropa 16. Iх 1920.
* A.J. – Јовановић, 80–27—129: председник Дежелне владе из Љубљане
за Ј. Цвијића 12. маја 1920.
ass P. R. о, ко злi, 3547 бр. 205503 од 21. јуна 1920. извештај из клаген
фурта са напоменама F. E. F. Adam-a и H. Nicolson-а.

218
 ЈовАН цвилић у пPвом свEтском РАТу

граф А. Лазић и лектор за енглески и француски Ив Шанењo (Ives

Schanaigneau). *
Пошто је грајала школска година, Цвијић је до краја јуна остао
у Београду, али је био у контакту са љубљанском владом и саопшта
вао јој своје мисли у вези са предстојећим плебисцитом. Тада је била
актуелна одлука конференције амбасадора о укидању демаркационе
линије између зона А и Б. Југословенска влада није желела да
прихвати ову одлуку. Цвијић се такође није слагао са изнетим реше
њем,“ и према његовој недатираној белешци сматрао је да треба
тражити измену ове одлуке „или јавити Конференцији да наша влада
не прима плебисцит са укидањем демаркационе линије".“
Петог јула Цвијић је из Београда отпутовао за Словенију.“
Niebутим, он није отишао директно у Корушку, јер тамо нису били
стигли остали чланови плебисцитне комисије,“ већ је боравио у
ЈБубљани. Овај кратак предах Цвијић је искористио да обиђе
Триглав.“ Већ 16. јула југословенски заступници били су на Врпском
језеру“ у месту Доље, одакле је Цвијић 20. јула послао први
извештај министарству спољних послова.“ На самом почетку
овог извештаја он је изнео врло неповољну чињеницу да је: „Зона А
(. . .) одвојена од наше територије и везана за Целовец (Klagenfurt),
који је тржиште и центар за јужну Корушку . . . *** На истом месту
Цвијић је запазио активност Аустријанаца да дискредитују Југосла
вију, којој се, међутим, супротстављала акција Народног већа у Ве
линковцу. Истог дана, Цвијић је послао прве прогнозе за исход
плебисцита направљене анкетирањем неколико организатора, које су
прогнозе углавном билеповољне за Југославију.“
Боравећи на лицу места, Цвијић је потврдио своје уверење
о последицама за Југославију, које би настале укидањем демаркационе
линије између зона, и мишљења је да уколико се она задржи, могуће
је очекивати повољан исход плебисцита. За то он наводи следеће
разлоге: „ . . . а) Корушка је била једна велика етапа аустријска у
светскоме рату, у којој је најактивније рађено да се очува аустро
-немачки дух, који и овако није био чврст међу Словенцима у басену
целовачком; б) Прошлогодишњи неуспех словеначких трупа у суко
бима са совјетским аустријским добровољцима у овим странама; ц)
Велика пропаганда међу Словенцима да се очува Корушка као целина,
* Исто, 80-27-460: др Брејц за Министарство иностраних дела, без датума.
* дАсип, Конференција мира, ф. 34, бр. 6928: водопивец из љубљане
за Жолтера 20.јуна 1920.
* AJ –Јовановић, 80-27-333; белешка Цвијића без датума.
* Исто, 80-27-464: М. Трифковић из Београда 4. јула 1920. за Де
желну владу.
* MrБ, бр. 338, Цвијићева супруга на Отоку 16. јула 1920.
* исто, бр. 337: Цвијићева супруга са Бледа.
*n Исто као 270.
* AJ – Јовановић, 80-27-43: Цвијић из доља 20. јула 1920. за министар
ство иностраних дела.
sти Исто,
* A.J. – Јовановић, 80-27-44: Цвијић за Министарство иностраних дела
гиз Доља 20. јула 1920. Сачувана су четири извештаја са истим датумом.

219
А. УБИнкл ТРГОВЧЕВИЋ

којом се њихово сједињење са нама представљало као робовање

Србији; е) Америчка анкета официра Милер-а, која је пропутавала кроз
ове крајеве у наше прве дане ослобођења, одмах после аустријске
победе над трупама из Словеначке и имајући ближи додир са
Немцима однела утисак да су овде „deutsch (gesinte) freundliche Slo
venen”; e) IIIто су Словенци непрекидно у страху од Немаца, који су
овде толико времена владали као прави господари. . .” Сви ови
разлози, укључујући и дејство непријатељске пропаганде, чврсто су
опредељивали Цвијића да се заложи за очување поделе на зону А
и Б, јер би укидањем граница утицај наведених фактора порастао,
и тако могао би да дејствује на исход плебисцита.
Прва седница плебисцитне комисије вероватно је одржана 21.
јула у Целовцу.“ На њој је Цвијић изнео своје „резерве о укидању
границе између зоне А и Б и о праву гласа нашег Делегата”.“ Такође
је усвојена прокламација о преузимању власти плебисцитне комисије
у наведеним областима. На другој седници донет је статут, који је
израдио председник Комисије пуковник Пек (S. C. Peck), којим су тачно
одређене функције плебисцитних органа, начин гласања и др. Такође
је плебисцитна комисија поделила читаву плебисцитну зону на шест
изборних округа, у којима су постављени контролни органи Коми
сије.“ Затим југословенски и аустријски делегати наименовали су по
три повереника за гласачке одборе у свакој општини. Сви ти послови
били су завршени углавном до краја јуна.
Међутим, питање демаркационе линије никако није силазило
са дневног реда, тако да је доводило у питање наставак рада плеби
сцитне комисије. Јер уколико југословенска влада одбије ову одлуку,
Комисија као орган Конференције не може да настави рад због
кршења одлука њој претпостављеног органа. Цвијић се ту налазио
у врло деликатној ситуацији, будући да није имао сагласност владе
за компромисно решење. Самоиницијативно, он је изнео пред Коми
сију неке од предлога и на крају ова се сложила са следећим: „У зони
А остаје нашла управа, наша жандармерија и напослетку и наша војска.
Последња дотле док се не покаже да није више потребна за јавну
безбедност. На граници Аустрије и наше државе, на Караванкама
установљава се кордон да спречи уношење оружја, да се не извозе
намирнице, спречи прелаз комуниста и других нежељених личности.
Контролу над радом једнога и другога кордона врше по три официра
трију савезних сила".“ Оваквим решењем избегнуто је распуштање
плебисцитне комисије, али истовремено то је било преиначење одлука
Конференције. Доношење оваквог решења, које је било врло повољно
* исто, 80-27-44: као 275.
*“ МтБ, бр. 339: Цвијићева супруга са отока 22. августа 1920. „...Јован
је имао прву седницу са свима страним делегатима... отишао у Целовец,
јутрос у 11 сах. имали су опет седницу од свију делегата”. О истом: из
вештај Цвијића за Министарство из Доља од 23. јула 1920. „Част ми је известити
Вас, даје комисија за плебисцит имала две седнице . ."
sms Исто,
* АЈ – Јовановић, 80-27-49: Цвијић за Министарство, без датума.
* Исто, 80-27-57; цвијић за Министарство без датума.

220
 јовАн цвијић у пPвом свEтском РАТу

за Југославију, представљало је лични Цвијићев успех, јер му је

влада давала потпуно одрешене руке за одлучивање у овом питању.
Према неким изворима“. Цвијићје почетком августа, после доношења
одлуке о задржавању демаркационе линије, поднео оставку. Мислио
је да је овај основни посао завршио, а да оно што следи — агитација,
гласање и др. — припада чистој политици, у коју није желео да улази.
Жероватно, у одговору на примљену оставку“ Миленко Веснић се
телеграмом захвалио Цвијићу на уложеном труду и молио га да и даље
остане у Корушкој јер је требало да Ј. М. Јовановић ускоро дође да му
помогне.

Цвијић је прихватио ову молбу и остао је у Корушкој још

десец дана. Вероватно су у том времену настале и његове белешке о
становништву Корушке, које изврсно сликају ситуацију пред плеби
сцит. Он је бележио утиске са народних зборова, описивао ношњу,
нарави, песме. На збору у Боровљу забележио је да „човек гледа бу
јење једног народа“.“ На истом збору записао је:„Два непријатељска
табора један према другоме, пред одсудну плебисцитну битку, која ће
решити судбину Корушке, да ли ће они припасти нашој држави или
немачкој Аустрији, сасвим се мирно посматрају иако са мржњом.
Нема ни добацивања рђавих речи, никаквог изазивања, најмање да
дође до туче. Тога није било иако су држани многобројни зборови по
Корушкој. Та мирноћа, мало узбудљивости и мало ентузијазма,
несумњиво су за сада особине карактера Корушког словеначког стано
вништва“.“ Он је нашао да су и Немци и Словенци делимично
збуњени насталом ситуацијом; први јер су увек били виша класа, док
се други још увек плаше од Немаца, будући да нису били сигурни
какав ће резултат донети плебисцит.
Почетком септембра Цвијића су сустигле неке старе болести,
још више потенциране сталним умором и бригама. Скрхан болешћу,
морао је пре завршетка посла да отпутује за Карлове Вари, одакле
се због лечења није вратио до почетка плебисцита285. Одлазећи на
лечење, он није сумњао у успешан резултат плебисцита. У те
леграму министарству спољних послова, писаном уочи поласка,
он је саопштио: „Колико се о гласању и уопште може имати сигурна
уверења, ја сам га одавно добио, путовањем, испитивањем људи,
држањем већих и мањихзборова, да смо ми у зони. А не само свршили,
већ да ће се то и плебисцитом несумњиво показати . . . Даље, у кру
говима страних делегација влада уверење да ћемо у зони. А сигурно
имати већину”.“ У чланку који је написао за „нову Европу“?si
* MITБ, бр. 341. Цвијићева супруга са Отока 5. августа 1920. „Данас је
Јован упутио телеграфску оставкуу Београд".
* AJ – Јовановић, 80-27-8: веснић из Београда 8. августа 1920. за цви
јића:... захваљујем јавно на труду који сте уложили око овога посла“.
* МРБ, бр. 1242, бележница Цвијића из 1920.
284 Исто,
* АЈ — Јовановић, 80-27-232: Цвијић из Карлсбада 3. октобра 1920. за
Ј. Јовановића.
* AJ – Јовановић, 80-27-82: Цвијић 16. септембра 1920. за Министарство.
287. Види нап.204.
221
A,уБинКА ТРГОВЧЕВИЋ

такође пре плебисцита, био је нешто уздржљивији у прогнози. Том

приликом је издвојио две врсте Словенаца – оне национално свесне
и „Немчуре” и једну подгрупу — „омамљивце”, за које није могуће
предвидети за кога ће гласати. Такође, истакнуто је постојање
страха и вековима укорењеног неверовања у власт, па овог пута и у
плебисцитну. На крају овог чланка Цвијићје закључиода се плебисцит
„врши под повољним приликама” и да „тиме је дата прилика да се
Словенци зоне А изјасне за нашу државу и спасу од даље германи
зације”, а повољан резултат биће „велика добит за све Југословене,
јер Корушки Словенци имају солидних особина, вредноћу, питомину,
известан унутрашњи живот, којим се диже вредност наше целине”.“
За неповољан исход плебисцита, Цвијић је сазнао у Карловим
Варима.“ Није могао да верује да су његови утисци били толико по
грешни. Он је писао Ј. М. Јовановићу: „Истина сад и сам видим да су
нам нетачно говорили и варали као и председници општина и одбор
ници које смо заједно посећивали . . . или су они у последње време
променили своја имена услед рђаве апровизације".“ Не може се
сматрати да је пораз на плебисциту био и Цвијићев неуспех. Он је
успео оно што је изгледало немогуће — да измени одлуку конферен
ције амбасадора о укидању демаркационе линије између зона. Иако
се интимно надао повољном исходу плебисцита, он је знао да низ
фактора могу утицати на коначно опредељење. Сви могући негативни
утицаји, које је навео у чланку о плебисциту, заједно су деловали
и довели до неповољног резултата. Дакле, био је свестан да се може
изгубити плебисцит, али је исто тако сигурно да је он учинио оно што
се у датом тренутку највише могло.
Уместо закључка о резултату Цвијићевог рада на Конференцији
мира, донећемо његово мишљење о раду тог мировног скупа, сачувано
као приватна белешка са насловом „Наше слабости на Конференцији“.
„Од почетка рата били смо без правог става и без извесног
потребног достојанства које би одговарало огромном народном напору
и моралном значају који смо услед тога стекли. То се мање више
наставило на Конференцији мира. Даље, у нашој делегацији у Паризу
није се осетила једна концепција целог нашег проблема а јако се
осетила оскудица организације снага послова. Наш политички утицај
и значај политичких веза наших на Конференцији био је сасвим
незнатан, противно свима осталим народима, Румунима, Грцима, Че
сима и Пољацима.
Нисмо успели да спречимо да цела утицајна журналистика –
осим Јоurnal des Debats — буде против нас у банатском питању, у
јадранском, у црногорском.
Што се Конференција продужавала, јасно се осећало да је наш
политички утицај бивао све мањи, док није био сведен на нулу. То
* Исто.
* AJ – Јовановић, 80-34-160: Цвијић из Прага 28. октобра 1920. за Ј.
Јовановића.
зор Исто,

222
 ЈовАн цВИЈИЋ у пPвом свEтском РАту

се нарочито видело у нашим потраживањима од Бугарске, скроз поли

тичком питању, где је наш положај могао бити чврст као столац.
Ипак се територијално умногоме успело, Истина прво зато што
има један блок земаља које нам нико регуларно није могао спорити
као што су Босна-Херцеговина, јужна Бачка, Словеначка (изван
италијанских претензија), Хрв. Славонија. Али је и ту учињена забуна
и кроз Конференцију и кроз журналистику. Питање је било у пери
феријским крајевима, и уколико је могло бити рада и вештине била
је у томе да се ти крајеви очувају. Што смо ту у неким случајевима
добро успели (северна Бачка, Барања, Прекомурје, погранични кра
јеви словеначке Штајерске и Корушка) може се, чини ми се, свести
на ово:
Правилност наше ствари, или правилност у извесној мери.
Огромна активност која је употребљена на обавештење стручних
комисија савезничких, и то активност и писмена и усмена.
Личне везе са члановима тих комисија, и то што смо у сваком
тренутку знали за мњења чим се оцртају у тим комисијама и што смо
их могли мењати. Успевали смо услед тога да мењамо и утврђена
решења комисија, нарочито за северну Бачку (од Францова канала
до Суботице, за Барању, за Прекомурје, за Корушку).
Није најмање и то што су делегати страних мисија имали пове
рења у истинитост и правичност појединаца у нашој делегацији.
Колико нам је то вредело у македонском питању, при утврђивању
граница северне Бачке, Барање, Прекомурја, у томе што смо у Банату
ипак донекле успели водећи се по мњењима и мемоарима страних
делегата, к. (које – Љ. T.) ће временом бити објављене.
Да тај рад обавештавања и утицаја на стране делегате успе,
помогаоје нарочито дух Конференције мира у Паризу, к. (која— Љ. T.)
противно досадашњим конгресима мира, тежила да буде истинита
и правична. Нарочито комисија где су преовлађивали људи зналци
и са најбољим тежњама за мир света”.“

Опште карактеристике Цвијићевог рада

Ако би се из склопа целокупног националног рада Јована Цви
јића покушала да извуче најбитнија карактеристика, она би била —
југословенство. Од самих почетака његовог ангажовања на национал
ним питањима, он се постављао широко југословенски, али се током
времена ово полазиште мењало. На изграђивање југословенства код
Јована Цвијића утицало је неколико фактора. Полазна основа било
је његово патријархално васпитање, које је у њему усадило свест о
етничкој сродности српског народа са осталим јужнословенским на
родима. Ово осећање повезаности посебно је било неговано у досеље
ничким породицама, из какве је потицао Цвијић, а које су биле
пореклом изван граница тадашње Србије, те су развијале свест о свом
„неуједињеном народу". Поготово у другој половини XIX века код
* Mr B, бележница бр. 1229 из 1919.

223
љуБинкл трговчввић

народа у Србији биле су изразите тежње да се повеже са братским

народима, да се уједине и да створе јаку државу Јужних Словена.
Ове тежње поклапале су се са политичким плановима, који су у ра
зличитим видовима неколико деценија биле основне идеје у спољној
политици Србије.
Други чинилац који је утицао на изграђивање његовог југо
словенства налазио се у предмету наука којима се бавио. Етнологија,
географија, антропогеографија и друге научне области из сфере ње
говог интересовања, омогућиле су му да сазна свој народ и њему
блиске народе, да увиди њихову етничку и психичку сличност, да
проучи њихову географску повезаност. Дугогодишњим испитивањем
народа и простора Балканског полуострва, дошао је до значајних
сазнања о јединствености јужнословенских народа, што је изложио
у неколико радова. Научни резултати до којих је дошао такође су
утицали на савременике, који, осим свести о повезаности својих народа,
нису имали научно постављених објашњења.
Ти на крају, трећи фактор који је утицао да се Цвијић југосло
венски определи, било је политичко сазнање времена у коме је живео.
Сви крупни политички догађаји из историје његовог народа, којима
је био савременик (анексија Босне и Херцеговине, балкански ратови
и први светски рат) утврдили су код Цвијића уверење да његов народ
бољу будућност може доживети само у заједници са осталим југосло
венским народима.
Пут до стварања коначног југословенског става прошао је кроз
неколико фаза. Најраније Цвијић је био патриота, изразите национал
не свести и љубави према српском народу. Када је постао познати
научник, и упознао и друге јужнословенске народе, он је почео да се
залаже за југословенство, али више у смислу уједињења српског
народа и припајања југословенских народа српској држави. Његов
став у овој фази поклапао се са званичним гледиштем Србије о ре
шавању националног питања. Већ у годинама које су претходиле
првом светском рату, Цвијић припада израженој групи југословенски
настројених интелектуалаца, којима су основна полазишта о повеза
ностијужнословенских народа настајала из наука којима су се бавили.
Потпуно југословенство Цвијић је изградио тек у току рата. На изгра
ђивање ове идеје велики утицај извршило је познанство са члановима
Југословенског одбора. Тако већ приликом првог њиховог сусрета,
фебруара 1915. у Риму, чланови Одбора су се „много обрадовали“
доласку Цвијића, јер су одраније знали његову наклоњеност југосло
венској идеји,те су очекивали од њега значајну помоћ. У Лондону исте
године Цвијић се слагао са идејама овог Одбора,“ али будући да је
био умисији по налогу српске владе, он није могао да прихвати једно
страно давање имена будућој држави. Одвајање од политике српске
владе, које је следило после 1915. године, све више га је приближа
вало Југословенском одбору и лево и републикански настројеној
* МГБ, бр. 298; писмо Цвијићеве супруге из Рима 22. фебруара 1915.
* Bидети стр. 14-16.
224
 ЈовАН Цвијић у првом свEтском РАТу

интелигенцији. Од тада се он коначно опредељује за југословенство,

тако да је крајем рата и на Конференцији мира у потпуности заступао
ове идеје и борио се за њихово остварење изван уско српског решавања
националног питања.

Основу за уједињење југословенских народа Цвијић је налазио

у њиховој етничкој сродности, о којој је расправљао у више ра
дова“. Разлике које су међу њима постојале и особености појединих
нација, настале из различитих историјских и политичких развоја,
могле су, по његовом мишљењу, током времена да се превазиђу.
„Стапање и сливање“ схватао је као постепен и природан процес
асимилације, којем су једино могла да нашкоде „уска схватања, гор
дост или политички утицаји“.“ У процесу уједињења предвиђао је
повремене кризе, али само као пролазне појаве, које се међусобном
толеранцијом могу да ублаже.“ Такође, за бржи процес асимилације,
неопходно је што боље упознавање народа и култура да би се што пре
изградила заједничка мисао.“ Ипак, Цвијић је претпостављао могуће
избијање националних проблема, и више за себе је забележио: „ . . .
Ми немамо довољно снаге и способности сад да култивишемо свој
народ, а камоли стране. Чим се ти народи култивишу до извесног
степена, јавиће се тежња за одвајањем, за самосталношћу. Не треба
се заваравати речима и досадним фразама да смо ми изузетно пра
вични, да ћемо ми покорити и асимилирати те народе. Довољно је да
задобијемо и асимилирамо њихове масе које су у нашој етнографској
маси".“ И овом приликом је поновио обавезно поштовање етнограф
ског принципа, као и противљење тежњама за припајањем туђих
националних простора, које би временом довело до криза и захтева
за издвајањем.“
О државном и друштвеном уређењу нове државе Цвијић није
много писао. Доста података даје статут Југословенске демократске
лиге који је углавном био његово дело. Основно, он се залагао за
јединствену државу, а не за федерацију, која би била управно децен
трализована по систему самоуправе општина.“ Систем западноевроп
ских држава грађанске демократије сматрао је узорним друштвом, јер,
како је он писао, омогућава успон људске цивилизације, развитак
свих слобода и поштовање права.“ Енглески пример имао је знатног
утицаја, и он је у статуту Лиге врло очигледан. На махове Цвијић је

* поред поменуте расправе Јединство Југословена изашло је Unité

etnique et nationale des Yougoslaves, Scientia, vol. XXIII, juin 1918, Bologna.
* Вид. нап. 291. ову конструкцију Цвијић је веома често користио за
процесе асимилације и обједињавања народа у један јединствени.
ик Исто,
* Ј. Цвијић, О нашој држави, Говори и чланци, II, 222.
нав. Исто.
* Исто као 291.
м. Исто.
зи матица српска, Цвијићева грађа, резолуција југословенске демократ
ске лите са састанака 15, 18, 22, марта и 16. априла. Ту се користи и енглески
пример „selfgoverment“, што може да буде знак некогугледања.
не мгБ, бележница бр. 1238 из 1919. стр. 18.

225
А уБинкл ТРГОВЧЕВИЋ

размишљао о републици, али у томе није био одлучан, тако да није

хтео јавнода се републикански искаже нити је хтео да у статуту Лиге
то буде споменуто.“
Политичке идеје свога времена Цвијић је сасвим особито разу
мевао. Врло велики утицај идеја америчког председника Вилсона, које
је сматрао праведним и истинитим и жалио је што: „ . . , Све велике
и хумане мисли великог председника“ нису преовладале. Са идејама
социјализма није био довољно упознат иако је у младости био њима
наклоњен. Ни у једном документу нема трага о познавању идеја
октобарске револуције. Истина, он је у два маха начинио белешке са
насловом „социјализам", међутим, он под тим није подразумевао дру
штвени систем, већ је бацао тежњу на решавање социјалних питања
у оквирима друштва грађанске демократије. Од социјалистичких идеја
Цвијић се задржао на двема: на питању ограничавања радног времена
и о учешћу припадника радничке класе у власти. У једној од тих беле
жака он је записао: „ . . . Не треба да раднички синдикати траже за
сваког радника рад од 8 сати дневно. Ако неко може радити 12 сати
дневно или више треба му то оставити. Зашто спречавати способно
сти, које тако радећи могу много створити и за себе и за целину".“
Док на другом месту Цвијић је забележио следеће: „Ићи на руку да
представници радничке класе дођу на власт, јер је то право и одговара
влади демократије. Али да учествују у власти према размери и броју
радничке класе. Не да они као мањина преузму сву власт, случај бољ
шевизма".“ Иако су наведени примери једини до којих смо дошли,
они ипак дају слику недовољног Цвијићевог познавања идеја соци
јализма. Тако у првом примеру ограничавање радног времена које је
настало ради заштите радника од претеране експлоатације, Цвијић је
разумевао прилично круто и бојао се спречавања способности. Други
пример потврђује наше мишљење да је за Цвијића у овим условима
идеални систем грађанска демократија, у којој би се, ради бољих
друштвених односа, примењивале неке од социјалистичких идеја
XIX века.

Цвијићева размишљања

Шта о свом времену мисле врхунски културни и научни ства

раоци увек је драгоцен извор за судове истраживача. Првенствено
ова врста размишљања је одлична основа за потпуније сагледавање
личности о којима је реч, за употпуњавање наших сазнања о стању
духа, о процесима и појавама, о томе како савременици време виде,
доживљавају и учествују у њему. Има више врста ових размишљања,
но основна подела би била на она која су у било ком виду јавно
исказана и на она која су била потпуно лична. Наша разми
шљања о Цвијићу овог пута желели бисмо да допунимо Цвијићевим
* Ас – Жујовић, белешка из 1919.
* Види нап. 202.
* Исто као нап. 302.
* Исто.

226
 ЈовАн цвијић у пPвом свЕТСКОМ РАТу

приватним белешкама које ће нам, уз раније сагледану научну, дру

штвену и политичку активност, употпунити слику о овом научнику.
Ову врсту размишљања садрже његови узгредни записи по свескама
и бележницама.“ То су тренутне мисли или пак сложенија разми
шљања, забележена за касније или просто што је папир био под руком.
У сви ти мали записи расути по бројним бележницама дају нам једну
нову димензију Цвијићеве личности. Некад су то љутње, огорчења,
жалбе, због рата врло ретко бележене су радости, и све то стављено
је на папир у истом тренутку, тако да су мисли често невезане,
стилски недотеране, више импресије. Из њих сагледавамо једну нову
особину његовог карактера, тако да осим познатих његових квалитета,
можемо да уочимо и извесну крутост и нетолеранцију. Наиме, Цвијић
је био савестан, поштен и вредан човек, и ове своје особине постављао
је као принципе, те није разумевао људе који те квалитете нису
поседовали. Тако он у већини случајева не штеди лоше речи за оне
поступке који нису били сагласни са његовим принципима.
У свим овим размишљањима Цвијић је ретко бележио нешто
о себи и своме раду. Тек у неколико цртица он је изнео неке податке
о себи. У једном од тих записа са насловом „Мистика у мом ментали
тету“ он је навео два фактора која су утицала да се код њега ра
звија извесна мистика. Први је „веровање у вишу силу“, а други –
мајка „... к. (која — Љ. T.)“ није знала ни читати ни писати, али је
за Бога више и дубље знала, и стару нашу црквену културу, која се
наследила, сачувала, донекле исто као орнаментика костима, исто
називи за пољопривредне алатке. . .“ О свом веровању које је на
стало из патријархалног васпитања, он је написао: „ . . . Нисам имао
никакво верско образовање, нити је то последица активне везе
и утицаја неког богослова, ни попа Велимировића“ кога сам доцкан
познао (1914) и од кога сам несумњиво дубље побожан. То је као нека
интуиција, нешто подсвесно”.“
У неколико прилика Цвијић се осврнуо на улогу научника у
друштву. Размишљајући о профилу научника, он је полазио од своје
личности.” После Каrstphânomen“ и нарочито како је дочекан у
научном свету, ја сам потпуно био учвршћен у мњењу да сам распо
знавао свој унутрашњи позив. Мора се имати у себи унутарњег по
штења и истинитости (. . ). Ма колико имао у себи те особине — мора
се ипак често дотеривати. Лакше у геоморфологији, али чим дођу
друштвене науке, наступају ситуације, где треба себе стално контро

* Велики део његових бележница налази се у музеју града Београда,

а ненто од тога у Матици српској. Ови записи углавном су без датума, доста
нечитко написани и често се налазе међу белешкама за неке од његових радова.
* Исто као нап. 302, стр. 23-24.
* У белешкама редовно су односне заменице писане само почетним сло
вом те смо их у тексту разрешили.
310 Исто као нап. 302.
* Др Николај Велимировић, свештеник. У току рата био је у Лондону
ради националне пропаганде.
31: Исто као нап. 302.
* Докторска теза Јована Цвијића одбрањена у Бечу 1894.
227
љуБинкм трговчвВиЕ

лисати. Тако је код мене био случај нарочито са политичком

етнографијом. . . Научни људи често индивидуалисти. Ни код једне
друштвене класе није „ја” њихово развијено и осетљиво, као код
њих. Развија се себичност, обожавање себе, и то је оно што се уопште
зове еготизам. Ако израде неколико расправа које се често после 10-20
година сасвим и забораве, они ипак могу постати „уображени”.
Међутим се зна како је данашњи научни рад у много случајева проста
фабрикација: у доброј школи се научи, како се може неко мање
питање решити. Мора се непрекидно вежбати да остане на путу
истине и честитости“.814
Ангажовање научника у политици за Цвијића се постављало као
посебан проблем. Био је свестан да научничка честитост и објективност
не одговарају увек захтевима политике, те долази до сукоба у њиховој
сарадњи. Али, и он није могао „стално ићи за својим унутрашњим
позивом“ и није се„могао одупирати политичким положајем и стру
јањима”,“ тако да је морао да се бави национално-политичким радом.
Немогућност сарадње научника са политичарима, по мишљењу Цви
јића, долазила је од стране политичара, јер: „ . . . Свима политича
рима, малим, уским и себичним, какви су сада, није до стварања
правих личности, оних који су со и снага једне нације.” Кад им приђу
или их позову на заједнички рад, то је без изузетка икаквог да их
употребе за своје циљеве, чим престане потреба напуштају их. Мање
личности су тиме исцеђене и пропале. Људе веће научне важности
држе под сталним надзором, једнако мотре на њих, нарочито ако
имају карактера,јер их себоје. Осећају да им ови морају бити дубоко
противни”.“ Ипак, и поред великих резерви, сматрао је да јаке ли
чности могу поштено да сарађују у политици.
Своју делатност на Конференцији мира Цвијић је схватио као
свој допринос политичком и националном раду.“ Иако није био задо
вољан радом политичке делегације и положајем ове на Конферен
цији,“ он је мислио да је своју дужност у границама могућности
коректно обавио, и остављао једа се на основу докумената у будућно
сти о томе проучи.“ Он је био задовољан местом које су на Конфе
ренцији заузимали научници, и њиховим трудом да се пронађу
праведна и објективна решења. „Научни људи траже истину. Нису је
свакако у сваком случају могли извести, као што је са нашим запад
ним питањем. Не да нису били обавештени, не да нису знали врло
темељно, већ због старих политичких метода нису могли успети?“
Завршетак првог светског рата Цвијић је поздравио као нову еру,
једну од најважнијих у историји човечанства. „Да није било победе,
314 MPB, бележница бр. 1242, стр. IX-XI.
313 jicro.
314 Исто.
* Подвукао Јован Цвијић.
* MTБ, бележница бр. 1288 из 1919, стр. 9.
*** Исто као нап. 302, стр. 6.
* Mi B, бележница бр. 1229 из 1919.
за исто као нан зfз, стр. v.
* Исто као нап.302, стр. 69.
228
 ЈовАн цвишић у пPвом свEтском РАТу

настала би периода германске цивилизације, која би све друге народе

сматрала за ниже, било као декадентне, било као дућанџије и мате
ријалисте (. . ). Победила је универзална цивилизација, цивилизација
човечанства, која не узима да је у једном народу све сконцентрисано,
која оставља развитак и слободу малим народима и даје им могућности
да се развију у своме духу до највишег ступња цивилизације. Од њих
то зависи, од њихових способности”.“ Цвијић је и у овом случају
као и у неким другим прецењивао улогу западноевропских држава
и Америке, дајући им значај најсавршенијег политичког система, који
ће људску цивилизацију довести до њеног врхунског домета. Али,
и поред овога, он је осећао бојазан припадника „малог народа“ о ве
читој потчињености „малих над великим”. „Свакако у политичком
смислу велики народи још држе круне политике и мали народи су у
положају вазала, више или мање, али то је благо вазалство (. . .). Али
то је . . . вазалство, које не спречава да они реализују многе своје
оправдане тежње и да се у свом духу развијају".“ Обезбеђење мирног
развоја малих народа, по мишљењу Цвијића, може да се контролише
надзором Лиге народа,у коју је Цвијић полагао велике наде. Како је
писао, ова институција треба да обезбеди владавину „права, правде
и истине”,“ али је требало да се онајош усавршава.
Добро је познат Цвијићев отпор који је показивао према поли
тици, поготову оној свакодневној. Ни на једном месту у својим
белешкама он није изрекао неку повољну оцену о политичарима.
Корупција је по његовом мишљењу основна слабост политике, за
којом следе сујета, интриганство и преваранство. Од свих политичара,
Никола Пашић највише је привлачио Цвијићеву пажњу, тако да је
најчешће он предмет његових размишљања. Само у неколико махова
Цвијићје похвалио неку Пашићеву добру особину,док у свим осталим
случајевима о њему су дате само негативне оцене. Чак, и оне најпо
вољније оцене биле су врло критичке: „Нико објективан не може
порицати врло знатне способности Г. Пашића за унутрашња питања.
Што се тиче комбинација са политичким групама, удешавања, наме
штања, задобијања људи и група за своје циљеве, разуме се сред
ствима и начином који врло много људи честитих и стварно демокр.
уверења никад не могу усвојити. Нарочито што он корупцију сматра
као једно од најважнијих полит. средстава за унутр. ствари".“ „Г.
Пашић је истина без идеја у политици (никад од њега нисам чуо ни
једну нову идеју) али је врло вешт и пође за идејама и струјом када
се развија да би се одржао на власти или се рехабилитирао"..“ Напред
изречене оцене су најблаже које је Цвијић изрекао о Пашићу, јер
од 1915. године он га окривљује за лоше руковођење и напуштање
земље, идентификујући са њим читаву српску владу.“ Дуго задржа
* Исто, стр. 8.
за Исто,
* Исто као 302, стр. 69.
* АСАНУ, Цвијић, 13484/1412: Цвијићева белешка без датума.
м". Исто,
* Вид. стр. 20-21.

229
AоувриnikА ТРговчRвић

вање Пашића на власти, по Цвијићу, резултат је демагогије и спосо

бности „да проучава и експлоатише људе (. . .) и да запази њихове
слабости, сујете, тежње за положајима или новцем, и онда да то
задовољи и да их тако привеже за себе. Ако се неко не да задобити,
а он зна или мисли да му је такмац, наместиће му ману и учинити га
немогућним ако може (...) Ја сам сâм, а још више пок. Миловановић
имали прилике да видимо до које мере он може бити нелојалан. Све
он то ради преко других, кроз своје канале, често преко журналиста
које плати. Уз то има пријатну спољашњост, љубазан с људима, свима
одобрава оно што кажу, на кратко у току дугога живота се извежбао
у вештини да задобија људе”.“
Цвијић је био мишљења да Никола Пашић није погодна личност
за заступање интереса Србије у Европи. У прилог оваквом ставу на
водио је његово непознавање језика и менталитета западне Европе,
због чега он није био у стању да равноправно сарађује са страним
политичарима. О савезничким земљама западне Европе, којеје Пашићу
току рата посетио, Цвијић је забележио да је овај само: „ . . .разговарао
са својим агентима, ширио корупцију, разлабљивао људе, експлоати
сао на све начине нашу беду“.“ Такође, он му је замерао да у сусре
тима са европским политичарима, будући да није добро познавао „на
ше народно питање (...) увек чинио најлошији утисак на прецизне
и сјајне памети западне Европе. Особито је забрљао питање нашег
јединства са Хрватима и Словенцима. Јер ту мисао није никад
схватио.“ Као и њен вођа Н. Пашић, тако и читава Радикална
странка није, по Цвијићевом мишљењу, добро разумевала проблем
јединства Југословена, већ су „у једном моменту пошли за тим идеја
ма, јер су видели да је то јака струја, којој се не може противити онај
који жели да остане на власти“.“
Ових неколико цитата чине само мањи део записаних Цвијиће
вих размишљања, али то је углавном све што се може искористити.
Разлог овоме је његова претерана критичност, која је некада ишла
тако далеко да је сигурно последица афекта. Иако делимично мењају
утисак о познатом научнику, ови записи пружају могућност да га са
гледамо као човека који је дубоко преживљавао збивања око себе.
Као патриоту, Цвијића је занимала судбина његове земље, те је био
искрено огорчен поступцима оних који су могли да утичу на њену бу
дућност. Задовољење истине и савестан рад у интересу домовине,
биле су основне норме којима се руководио у свом јавном раду, те су
супротна понашања изазивала његов презир, али му се због наведених
принципа то не може замерити.
љубинка ТРГОВЧЕВИЋ

32. Исто као нада. 325.

830 Исто,
831. Исто,
33: Исто,

230
 ЈовАН цвијић у првом свEтском РАту

Summary
JOVAN CVIJIC IN THE FIRST WORLD WAR

The government of the Kingdom of Serbia was interested from the

very beginning of the First World War in the political engagement of
Jovan Cvijic, Professor at the University of Belgrade, permanent member
of the Royal Serbian Academy and honourable member of many foreign
scientific societies, universities and scientific academies. His knowledge
bad a manifold utility for Serbia — his knowledge of geography, ethno
graphy and anthropogeography was an indispensible basis for politicians to
found territorial demands, formulate the airns of the war and take them to
the interested countries.
In autumn 1914. Cvijic was working in the Geographic Department
of the Supreme Command of the Serbian army, and he wrote for the needs
of the government the treatise „The Unity of Yugoslavs’’ which was
supposed to contribute to the understanding by the European public of
the need to create a common country for the Yugoslavs. When the Serbian
government decided to send a number of cultural and scientific workers
abroad where they could give on the spot information on the war pro
gramme of Serbia, Cvijic went in January 1915 to London where he stayed
iuntil July. With the help of the Cornmittee for work in public which he
founded there, he tried to defend and support the rights of the Yugoslav
people to Dalmatia, Banat and Macedonia, which was what Italy, Rumania
and Bulgaria demanded as a condition for their entry into the war. Since
ће дуаs not an official representative of the government of the Kingdom
of Serbia, the result of his action was only an increased interest of the
Englich public for the fate of Serbia. Upon his return to Serbia, in autumn
1915, he worked on the organizing of a Hospital in Pristina and on the
investigation of groundsfor action of the Serbian army. In November 1915
Cvijic wassent to Thessaloniki asan adviser to General M.Sarrail andfrom
there he left for Switzerland after the military defeat of Serbia. In Neuc
batel in 1916 and in Paris in 1917 and 1918 Cvijic was more occupied with
ћis seiertific work. He lectured for two years on the ethnography of the
Balkans at the Sorbonne and he wrote a monograph „La Peninsule Bal
kanique — Geographie humaine” (Paris, 1918). At the same time he ma
naged the Fund for the schooling of Serbian students which was financed
by the Serbian Relief Fund" from London and other activities helping
геfugeesfrom Serbia.
At the Peace Conference in Paris Cvijic was the president of the
historic – ethnographical section in the delegation of the Kingdom of
Serbians, Croatians and Slovenians. During the spring of 1919 he made
with the other members of the section a number of reports, studies and
maps of the areas to which the new state made claims, founding them on
the results of scientific research. He supported twice Yugoslav proposals
to bodies of the Conference, but he daily delivered information through
bis personal connections to the experts in the delegations of other coun
tries which enabled a fuller perception of the territorial questions of
"Yugoslavia.
231
 П D ИЛ О3 И

ПРЕДСТАВКЕ СРБА-КРАЈИШНИКА ИЗ БАНСКЕ КРАЈИНЕ

(1733) И КАРЛОВАЧког гEНЕРАЛАТА (1735)
у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским
Карловцима (краће: АСАНУК) у фонду Патријаршијско-митрополиј
ског архива (краће: ПIMA) налази се прилично грађе о Србима у
Хрватској у XVIII веку, од које је досад мало објављено. Из те разно
врсне грађе одабрали смо два акта, упућена митрополиту Вићентију
Јовановићу, која доста речито говоре о општем положају Срба у
Банској и Карловачкој војној крајини прве половине XVIII века, а од
којихпрви добро допуњава наш раније објављени прилог у Старинама
ЈАЗУ о Банској крајини, а други већ од раније познату књигу М.
Грбића о Србима Карловачког владичанства.
Оба акта објављујемо у транскрипцији према савременом пра
вопису уз разрешавање скраћеница, што је назначено угластим за
градама.
Акта у целини гласе:
Преосвештењејшиј и словесњејшиј господине господине и архи
пастиру благонадежњејшиј.
Се толикоје времја как{o1 уздишемо уфајући (се) благонаде
ждно получити утјешителнаго писанија а(рхипастирства) BIашего)
ниње же једва сподобисмосја из которого такожде и о предложених
копијах пространо (паки же) с плачем јесмо разумјели что узвишениј
двор и високославниј Совјет војничкиј јест у стварих наших о пре
шедшем Сабору“ у понизности предложених молбах и нужд(а) њекиј
тужбах на славну Администрацију Краљевине Сервији Белградскија“
заповједати удостојали се, что ли пак славнаја вишереченаја Админи
страција поред комунициратога екстракта, Вашем преосвШештенству)
јест известила, за које каде ми надејали се и инијждо ден ожидали
јесмо да депутирти општенародни по понизњејшему прошенију на
шему буду могли горје к царствујуштему граду паки же к ногам њих
цесарокраљевског) пресветлого и непобједимаго величfества)“ појти,

* мисли се на народно-црквени сабор у Београду 1730. године. О томе.

Јакшић, о. Бићентију Јовановићу, Нови Сад 1900.
* Од 1718. до 1739. Аустрија је држала северну Србију под посебном сво
јом администрацијом о којојје овде реч.
* Мисли се на цара Карла VI (1711-1740)

233
СЛАВКО ГАВРИЛОВИН.

понеже онији који би нас поред милостиво издатих превелегијах“ во

ових убогих и весма прискорбних странах бранити имјели, о ових
истих нам противно чинитсја и дјејет (моштно решти) на кијждо ден
расцвељајут и утјесњајут и тако јавно видитсја и бистро да не имамо
гдје на овдјешних странах и за наше нужде и тужбе јављати се
и тужити, поњеже всује наш труд и зjело не моштно получити цјелбу,
о оних иже нами јазви и рани разлагајут, при том пак не можемо
знати уз који узрок јесмо ми сиромашниј народ тога заслужили и
дочекали да би нам милостивна цесарскога пресветлаго величfества)
и јего јаснога двора врата затворена имали бити,“ понеже досад вcerда
от почетка јеште и за времене светопочившаго патријарха нашего
Арсенија Чернојевича (и потом) никогда депутиртом ни по један начин
није било возбрањено со својими тужбами к ногам јего цеcIарског)
пресвШетлог) велич(ества) прилегати и прошенија своја (паки же
нужди) пространо приказати и предлагати, ниње же уви нам такови
безнадежни отвjет получившим.
Сего ради Ваше п(реосвештено) архипаст(ирство) пишите паки
и молите сја у имја свих нас како пак високославному Совјету војин
скому тако и на осталаја потребитаја мјеста, да би врху убогато на
рода неистоштимоје милосердије своје показали и милостивно допу
стили депутиртом от Крајинах горје походити моћи и прошенија наша
с нуждним тужбами горје приказати могли би. И аште пак таковоје
прошеније безнадеждних нас сотворет (как не надјејем се), то поње
преосв[ештенство) Ваше сотворите како је творил и светопочившиј
патријарх и други митрополити Ваши предпријемници, возмите ње
колико от ближњих нашего народа људеј, како и договор општиј
зато бил јест, сирјеч: оне који су онамо ближњи и често у Беч ходе
и скупа ш њима преосв[ештенство) Ваше предложите наша пониз
њејша и умилна прошенија, поњеже под овакови начин не би никако
могли опстојати и одржати се (а у Бога, сице . . . недостаје реч! –
CГ) милост неиречена, а Ваше архипастрирство), јакоти поглавар
наш црквовниј, должни јесте по својему јураменту до своје смерти за
вcјех нас провидати, о чем и надјејемсја (Бога укрјепљајуштему Вас)
да благохотно хоштете поднизати се о сем, јеште же вси вкупје
пIреосвештенствоl BIаше) просим, молим и мислије дјејем, да јегда
будете горје при слaвнoсијателном двору, да јеште на имја вcјех нас
здјешњих кофинов“ и Крајин предате једин умилни мемориал високо
славному Совјету војинскому, что би показли врху здјешњега убoгoга
народа крајишкога велико своје милосердије и отредили нам једну ми
лостивну комисију, котора будет смотрjeти све наше здјешње нужде
и неправице, о чем от толикога времена уздишемо, а желaнија не
* Реч је о привилегијама датим Србима 1690. и каснијих година. Види:
Јован Радонић — Мита Костић, Српске привилегије од 1690. до 1792, Београд 1954.
* Није јасно зашто су Срби у Костајничкој, односно Босанској крајини до
шли у царску немилост, али се може претпоставити да је то било због њиховог
учешћа у буни 1730. године. О томе: Slavko Gavrilović, Grada vojvođanskih arhiva
o Banskoj krajini pre polovine XVIII stoleća, starine JAZU, knj. 54, Zagreb
1969, 172-177.
* Долази од речи Сonfinium — крајина, граница.
234
 пРЕДСТАВКЕ СРБА – КРАЈИШНИКА (1733)

получисмо, а веће вcјаческиј изнемогли смо и нисмо моштни нити

добра коња ни оружија купити ни држати, како једга би славна
комисија пришла, всја видјела би и усмотрјела на који начин могли
би в болшом штапсу (штату?) сами себе и сија крајишнија Граници
одржавати и какза прво сице и за последње В(аше) аlрхипастирство)
паки усердно молим ијесми вси вкупје“
B Костаници мар(та) 22. 1733.
Преосвештенства) В(ашего) вcјех нас
Г(оспојдlиlна Г(оспоlАГијна отца архипа
стира и патрона . . . слуrи Костајничке, Зри
нополске и прочих здјешнија епархији ко
мандах, вес клер цркoвниј, такожде кнези со
својими официри и вси вкупје Восточ(нија)
светија церкви синови

(следи 18 печата, али без потписа — С. Г.)

(АСАНУК, ПМА „A“, 106/1733)

2.

Преосвештењејшиј итд. архиепископ нам же милостивњејши

патрон!

Како ми здола потписани у сих странах Карловачких и сенских

крајинах пребивајући чрез депутирте наше повсeдни ожидајуште и
надјејуште се за извјестити нам милост по надежди нашеј о чесом
преко депутиртов наших прошеније предложихом, а то јест ничто
прибавивши ни отевши код привилегија нација наша да остане и тако
из копији копије резолуцији но пунктах разумјелијесмо, да прошеније
наше во Бјелградском саборје“ није все цјело поред превелегија наших
испљњено (), обаче надежду нам положил да неће јего цIесарскоl
в{еличество) таштих нас отпустити, како вјернаго својего народа, како
и первalцјњи прошенији антецешора Вашего блаженоуспша Викен
тија Поповића“ понизно прошеније цIесарској вјеличество 1 мило
стивно пријели и потвердили удостојало се јест.
Тако и ниње ми желајем и просим и надјејем се полак присеге
и вјерности и службе наше коју чинимо у сих странах камо нам се
заповједа вазда готови крв своју нештедно пролијати, колико у
первашње и прошле рате и оштроту злаго непријатеља и остали
непријатељев који су се јављали, толико и сад поред мора на свако
* о бедном стању граничара Банске крајине види. Sl. Gavrilović, нав. дело
142-172; Милица Богдановић, Живот у Костајничкој крајини око 1728. Зборник
гулатице српске за друштв. науке 13-14, Нови Сад 1956, 99-104, као и критику На
де Клаић у нistorijskom zborniku XI-XII, Zagreb 1958-1959, 297-300.
* Реч је о српском Народно-црквеном сабору из 1730. године.
* На ноложају митрополита Вићентије Поповић (Хаџи - Лавић) био је
1713-1725. године.

235
СЛАВКО ГАВРИЛОВИЋ

мјесто гдје нам се заповједа служимо, а навластито непрjeмeнo нa

турској граници супроти Бихаћке капије" и иниј турских градов
у пољу и близу верло кусте (!) страже и шереге пресоке (!) по все дни
и ношти содержевасмо и полак заклетве наше в всакој вјерности
и служби находимо се (ми војни с оружијем а духовни наши за
цIесарској вIеличество) Бога молет), али под великим облаком неми
лосердија и нерадованија ниња бивајем,“ како без никакова нашего
злаго зрога привелегије наше потверждујут се, на које нађемо се да
ни једина литера от њих не изгине, како . . . и за сије нињашне врјеме
в(ас) национ наш велико сумњеније имат да нисмо прави грунташи
и населници цIесарског) вШеличества) Краљевине, како превелегије
наше кажу да јесмо,“ каде нас господа наша, поред превелегије
наших прејудицирају, најперво свештенике наше својим свјетовним
судом суде и арештирају и нашего господина јепискупа јесу се под
ступили под штроф потписати и гдје нам јест потреба церков от
камена зидатине даду нитићелије.“
Дакле, ако то тако остане, чему би се већ радовали и веселили
или коју надјејали би се милост потље дочекати и својим потомцем
оставити, то видјевши јесмо оштрим ножем немилосердија в сердце
удрени и велми смуштени.
Зато ми вси вкупје смирено припадајемо и кољена прекланајем
покорно просећи нашег гШоспојл(и)на гПоспоlдlиlна архиепискупа,
како главу нашу церковну и персону која јест ходатај между Богом
и чловеком, Богу јако от душах наших молити се, чловеком же како
по јураменту учити народ на вјерност цеc{арском) величеству да би
преко гПоспоlдlиlна гПоспоlдlиlна архиепискупа с прочими депу
тирти и наше понизно прошеније исказали, са вcјакого крјепостију
ове пленипотенције наше сачињене на Саборе у име всих нас просити
цIесарскоl вШеличество) да би по натуралному милосердију својему
експедицијах обратит, поред превелегија милостиво удостојали се да
просит по параграфов ни инако тШојакујуште ни отјемљуште ни
прилагајуште что ново, на(ј)паче оного држимо се что љета 1715.
њиховоl цIесарској вШеличество) милостиво експликајушти са запо
вjедију издали.“ блаженоусапшему гLocпоlдlиlну ахиепискупу на
шему Викентију) Поповичу и другојако не примати садашњему
гiоспоlдlиlну архиепискупу на само что ва самој сили привелегиској
* Слично аустријској, односно хрватској Војној крајини и турци су има
ли своју крајину са Бихаћем као једним од њених средишта.
* није јасно да ли је реч о немилости због буне која је захватила лику
1735. године или о општој немилости у коју су Срби дошли због буне пере
Сегединца.
* о томе у историји Југославије, књ. II, passim, затим у раду Федора
Моачанина, Проблем земљишног посједа војничког становништва на хрватској
и Славонској крајини, Нови љетопис Срп. култ. друштва просвјета, св. 2, за
греб 1972, 84-94.
* О положају Срба у овом делу Хрватске у ХVIII веку види: Манојло
Грбић, Карловачко владичанство, књ. II, Карловац 1892.
“ о томе: Стеван Симеоновић — Чокић, Српске привилегије, зборник
Војводина II, 6. д., 62-63.
236
 пРЕдстAвкв свВА — кРАЈишникА (1733)

задржива се такова примем и за таковоје до последње капље керви ва

вјерности прjeбудем и за сије болше вјеројатије себје потписујемо.
Дано у Плашком ферLвара14. 1735.
Радосав Миствицх, лајтнант оточки
Михат Косановић, војвода в Плашком
Ђуко Стипановић, кнез дучки
Гаврил Стрика, вице кнез Плашки
Васил Поповић, фендрих в Плашки
Јован Тербуховић, заставник в Плашки
Василије Гераовац, капорал комунски
Вукмир Вукос, капорал комунски
Петар Стpика, капорал от кумпаније
Десетник Божо Тербухович
Михат Михајловић, војLвода) туријански и кнезбудачки
Иван Буквић, поркулаб брински
Вук Маричић, кнез брински
Милашин Момчиловић, кнез јасенички
Стефан Кукић, кнез гержићки
Станоје Вулетић, кнез полонски
Вукан Богдановић, кнез перјасички
Никола Дудуковић, кнез скрадски
Радота Верлинић,жупан от Боја (. . .)
На полеђини стоји:
Пленипотенција Карловачке и сенске крајине

(АСАНУК, ПМА „А”, 258/1735)

Славко ГАВРИЛОВИЋ

237
 ЗМАЈЕВА „ЖИЖА“ ПРЕМА СОЦИЈАЛИСТИЧКИМ
ЛИСТОВИМА „РАДЕНИК“ И „ВРАГОЛАН"

Када је Змај у Панчеву 1871. године покренуо хумористичко

-сатирични лист Жижу, активност. Светозара Марковића и његових
сарадника била је у пуном замаху. Исте године, како је познато, у
Београду је покренут програмски лист Раденик и сатирични лист Вра
голан с наменом да пропагирају Марковићеве идеје. Политичари
и напредна јавност с интересовањем су очекивали какав ће став
заузети Змај према раду Светозара Марковића и овим листовима, јер
су, с једне стране, познавали доследност Змаја као сатиричара и ши
pину његовог интересовања за друштвене појаве, а с друге стране су
осећали и увиђали докле досеже Марковићев програм за измену
српског друштва. За добар део јавности Змајев став, дакле, имао је
оријентациони значај. Марковићеви противници нису желели да се
нађу на удару Змајева пера у редовима Жиже, док су Марковићеве
присталице, бар у почетку, у Жижи гледали свог савезника. И једни
и други су осећали значај Змајева суда и улогу његових сатира. Ово
нарочито и стога што је Змај стао чврсто уз Светозара Милетића,
остајући и као лекар, од 1870. године, веран својим студентским поли
пичким назорима, на бескомпромисном бранику политичких и личних
слобода. Први прилог у првом броју Жиже је управо Змајева песма
посвећена Светозару Милетићу. Логичан је био закључак да ће део
јавног мнења у Војводини и Угарској, наклоњен Милетићеву покрету,
кроз Жижине сатире гледати и на прилике у Србији, од које се у то
време у Војводини очекивало много на пољу општенационалне акти
вности.
Став Змаја према Србији, изражен кроз Жижу, има три вида:
став према стању у Србији уопште, став према покрету Светозара
Марковића и, најзад, став према Враголану, листу који је имао исту
друштвену улогу као и Жижа. Овај став имао је две фазе: у почетку
фаза наклоности, а после фаза разлаза, прво са Враголаном, а затим
и са Радеником. На крају се Жижа престала да интересује и за Србију.
Ова промена Змајева става према Србији захтева дубљу анализу
и испитивање односа између Светозара Милетића и Светозара Марко
вића (чије се зближење зачело добрим делом кроз акцију Уједињене
омладине српске и кроз заједничку тежњу да Срби што пре извојују
eвоју слободу и уједињење). Сматрамо да је Змај свој политички став
239
jр:ВЕМијА митровић

изражен кроз Жижу саображавао ставу Милетићеве Српске народне

слободоумне странке, којојје припадао. Стога ће наш приказ Жижина
става према покрету Светозара Марковића у ствари бити допринос
испитивању општег односа Светозара Милетића према Србији и Мар
ковићеву покрету.
Својом песмом посвећеном Милетићу на првој страни првог
бројаЖижеЗмај јепоказао где је његово место у политичком погледу,
а својим чланком Опроштај са Ћиром и Спиром, на другој страни
истог броја Жиже, изнео је принципе којих се он држао као сатиричар
и на које је подсећао Враголана. Наиме, уредништво Враголана, преу
узело је из Змајева Змаја сталну рубрику „Ђира и Спира”, и у наве
деном чланку Змај се опрашта од њих дајући им савете како да се
понашају у новом листу и у новој средини. Није нам познато да ли је
ко користио овај текст ради ближег упознавања Змаја као публицисте
и сатиричара; али, ми смемо слободно рећи да је тешко ко могао дати
вернију слику Змаја сатиричара него што је он сам овде урадио. Чи
таоцу одмах пада у очи дискретна критика Враголанова поступка, што
је без Змајеве дозволе узео ову рубрику и овој двојици већ добро по
знатих критичара дао и други облик и другу улогу; затим, пада у очи
онако узгред изнета поука Враголану како да поступа као сатиричар;
па смело одобравање марковићевцима као комунистима (како су их
звали у јавности), а што је дошло мало после Милетићеве похвале
Париске комуне; најзад, пада у очи онолика ширина интересовања
Змаја као јавног радника и сатиричара и ширина његовог познавања
поља са кога је узимао грађу за своје сатире. Због свега тога доносимо
цео текст тога чланка:

„ОПРОШТАЈ СА ЋИРОМ И СПИРОМ“

Мој Ђиро! Мој Спиро! Ја већ видим да сте ме изневерили. Одно

вас је враг-олан у Србију, да се тамо шалите. Ни урлауба искали ни
сте; нисмо се ни договорили, по дојакошњем омладинском обичају;
нисте нам ни разлоге казали, који вас на тај корак приволеше, па ако
су чему, да и ми то исто учинимо, или бар да вам одобримо, па да се
каже: ови људи по плану, по договору раде, у име свете заједнице,
која не зна за интересе, који нису општи; која не признаје непогре
шивост појединца, док га не благослови св. дух, онај који се никад не
мења, — већ баш онако владимирски“ осванусте једне ноћи у Бео
граду. Па сад кад вас дегод видим и братски вам руку пружим, ви би
можда мргодно рекли: „Ми смо свршили, — међу нама нема ништа!“
или боље рећи: међу нама сад тек има нешто, што је могло и да не

- Мој Ђиро! Мој Спиро! ја постадо сентименталан, као да нисам

вама и о вама говорио,— ал сад ћу да се сасвим вама окренем. Ви сте
сад у нашој милој Србији. Не зовем је зато милом, што ми се чини
да мили, (још би ми милија била, да ми се не чини да мили —
* Мисли на либерала Владимира Јовановић.
240
 3мAJEBA „жижА“ ПРЕМА социJAЛистичким листовимA „РAДЕНИК" и „вFAroлАН"

него да лети и јуриши), већ је зато зовем милом, што су ми мили они
лилиони Срба, који ће се звати једном, слободном, срећном, свесном и
напредном породицом, т. ј. ако Србија прене пре нег што трену ду
шмани наши, који већ презају кад виде само једног тића, а шта ће
бити док буде, што треба да буде - у што још нисам сав над изгубио.
Moj Ћиро! Мој Спиро! Ви сте саду нашој милој Србији. Враго
ланишете у „Враголану". И ја вас радо „Враголану” поклањам, али —
да ми образ осветлате! Прво и прво морате се оградити — ти, Ћиро,
да те не молују у белом капуту са цилиндром, амбрелом и блесастим,
ћосавим лицем, — зар је то мој Ћира! А ти, Спиро, бог те видео, што
пушташ да те молују као ђавола, са репом и роговима! Таки да сте
дигли ларму, н. пр. овако: „Ко је то видео, од људи правити богаље,
ми оћемо да будемо они који смо, бог нас је друкчије, лепше, светлије,
створио, не дамо се октројисати у стране калупе. Глед јако врашка
посла, зар да нам се узме рођено право, слободног самоопредељења.
Таки да сте нас пустили да се покажемо у свом правом облику!” итд.
Па онда, Ћиро и Спиро, ја сам вам доста говорио о пристојности,
ви знате шта је у реду шта није. Ви знате, да треба публику пошто
вати, да не треба износити ствари, које се никаквим мирисом не могу
парфимисати. Маните се ви (кад већ морам пером да напишем) Ћеле
шевића“. Ударите песницом о сто (макар и о двеста), па реците: „Ми
оћемо да говоримо о другим људма, који још и користити могу; о
манама, које се још и поправити могу. Ми не мрзимо личности, ал не
праштамо злоупотребе. Ми смо код „Змаја” ишли у школу. Нас не
смете полицијским каприцима муштрати. Нећемо ни за бувару да
знамо,ми стојимо под конзулатом „Змајевим!” – пробајте, само, ништа
неиде док се не проба.
Па онда, Ћиро и Спиро, ваљда нисте заборавили ону реч:
Правац! — Правац, правац, да! – Де није правац ту је таки кривац.
Ја вас нисам учио да збијате само просту шалу, или да идете везаним
очима улицом, па о кога запнете, запнете, кога очепите, о кога не зап
нете, не запнете. Већ да вам на ведром челу јасно пише: Ово оћемо, ово
нећемо, ово смо наумили, затим ћемо ићи док нас траје, — оваки смо
били и у Новом Саду и у Пешти и у Бечу, нисмо друкчији ни у
Београду. Па ако сте баш и комунисте постали (чему вас ја нисам
учио) добро, уверење вам ваше поштујем, ал желим да сте ми искрени,
отворени, одлучни, разговетни. А ако не иде тако, оставите то за боља
времена. Има доста ђубрета за чишћење, довољно посла за ваше четир
руке.
Па онда,Ћиро и Спиро, ви знате шта је слобода, ви знате и шта
су околности, ви знате шта је одважност. Ал ако сад држите, да је сва
слобода и јунаштво у певању Ћелешевићевог марша, онда лезите мало
па спавајте, више ћете користити прибирајући снагу за боља времена,
него замахујући сабљом везаним рукама, играјући коло спутаним
ногама, певајући песму запушеним устима — које је истина све смеш
но, инекима забавно, –ал ја вас нисам учио да само сејете смеј и неке
те неке забављате.

* Михаило Ћелешевић, издавач режимског листа „Ружа".

241
ЈЕРЕми:А МИТРОВИЋ

Па онда, Ћиро и Спиро, воштца вам вашег, да ми нисте мећали

у једну тикву Суботића“ и Розена,“ Лазу Костића и Бана.“ Полита“ и
ћMилошића, Абердара и Малетића,“ Влајковића“ и Стратимировића,“
јер ћу богами помислити, што не би требало о вама да помислим. Ил
зар сте заборавили на шкалу казни, коју сам вам толико пута припо
ведао: Нашалити се, опоменути, проголицати, пецнути, ћупнути, гур
нути, очепити, жицнути, одаламити, сатрти и презрети.
Па онда, Ћиро и Спиро, ви ваљда знате шта је језгровита шала,
шта је добар виц, шта је сатира (којом не треба ни „Жижи” да опрос
тите), знате да је публика жељна лепа тона, — али за данас нек је
доста, ја ћу се потрудити и од сада да вам са добрим саветом на руци
будем.
змај,
(који је сада постао дух — да је страшнији)“

Eао коментар овом опроштају Змаја са Ћиром и Спиром желимо

да додамо само то да се из њега јасно види да је Змај желео сарадњу
са Враголаном на пољу сатире. Змај је Србе посматрао као целину, без
обзира на то да ли су они у Србији, Војводини или ма где, баш онако
како је чинила и Застава. Стога је и разумљиво што је Раденик са
наклоношћу прихватио Жижу и онако је широко огласио.“
Међутим, Враголан је од самог почетка Жижу и Змаја узео на
нишан. Враголана, на жалост, немамо, јер је једини примерак изгорео
1941. године у Народној библиотеци, па је врло тешко пратити односе
између ова два наша сатирична листа. Све што нам је остало од
Враголана, то су забелешке Светислава Шумаревића, који га је корис
тио пре рата. У Шумаровићевим забелешкама чува се једини директан
доказ о ставу Враголана према Змају и Жижи. — Приликом припрема
за бечку изложбу 1872. године, Враголан је, у јесен 1871. године,
предлагао да се на изложбу пошаљу:
— Људи који имају зле жене.
„Видовдан” са свим сарадницима.
— Ауторитет Змај-Јовине „Жиже”.
Да је Враголин заузео негативан став према Змају, види се и из
чланка Нова социјална начела у Раденику“ — дакле, два броја пре
кнего што је Жижу онако лепо огласио. У овом анонимном чланку, а
биће да га је написао сам Светозар Марковић, Враголану се упућује
озбиљан прекор због напада на Змаја. У чланку се каже да је Враголан

* Јован Суботић
* IMихаило Розен
5. Матија Бан
* Михаило Полит — Десанчић
* Милош Поповић
* Торђе Малетић
* Ђока Влајковић
* Ђорђе Стратимировић
11. „Раденик" 1871, бр. 68 и 71.
* „Раденик“ 1871, бр. 66, стр. 274.
242
 3мллвВА „жижА“ првМА социJAЛистичким АистовимA „PAдвник" и „ВРАГолан"

грдњу огласио за „социјално начело”. Има људи који су увек истино

љубиви и плeмeнити; њима припада и Змај. Враголан нема право што
га ружи као либерала и што либерале из 1858. године изједначује са
овим либералима „назадњацима” који су сада на влади. Не могу се
они „угурати у једну тикву”.
Да ли људи око Враголана нису могли да схвате Змаја и његову
Жижу, или их је Змај нечим изазвао? Верујемо да је ово друго. Враго
дан, можда у својој почетничкој сујети, није опростио Змају што му је
у опроштају са Ћиром и Спиром, ипак, очитао малу придику о пона
шању и упутио дискретне прекоре. Уз то, администратор Враголана
Паја Михаиловић, у својим успоменама,“ каже да је Змај био позван
на сарадњу у Враголану, али ју је он одбио, јер Враголан напада
ниберале, а он (Змај) је ипак либерал. Ова Пајина забелешка, бар
донекле, објашњава овакав став Враголана према Змају.
Пођимо даље за Жижом. Баш у време покретања Жиже, у
Србији је Љубомир Каљевић, који је још чувао, бар донекле, прво
битне идеале младих либерала о слободама, био предложио измену
постојећег закона о штампи, да би се дало више слободе штампаној
речи. Скупштинска дебата о овоме одржана је 19. октобра 1871. године,
и том приликом сукобила су се два мишљења о слободи штампе.
Посланик Владимир С. Хаџић, устајући против Каљевићева мишљења,
бранећи постојећи закон, у дебати је чак затражио повратак телесне
казне за злонамерно писање. У томе га је подржао и посланик Мита
Миловановић. Први је тражио 25–50 батина, а други чак 50–100 бати
на за штампарске кривице. Ово није објављено у званичним Српским
новинама, али је објавио Раденик. Слободоумни људи ову вест су
примили као батинашки гест. Наравно, Змај је међу првима осудио
гушење слободе штампе помоћу телесног мучења и одмах је у Жижи
упутио оштре стреле онима који желе спутавање слободе јавне речи.
У другом броју Жиже Змај обавештава свет о овим новим бати
нашима и предлаже да се батине овако распореде према висини
кривице:
„Светозару Марковићу и Гиги Гершићу достат би било сваком по
по, дакле једна цела батина. — (Ђура) ЈЕОчић би можда издржао једну
(јер он све са задругама у компанији ради) – ал (Љубомиру) Каљевићу
би била сувише цела. Абердар се очеличио на барикадама, он би можда
прекужио две. (Михаило) Никетић, (уредник Враголана) једну и по.
Аџивоштцу (Љубену Каравелову) (и имену и швимхознама судећи) неби
шкодила три цела. Остали неки 80 морао би примити Ћелешевић на
своју душицу".
А Розен, Бан, Милошић и т.д.?
Е, за њих је најлакше — они би испустили душу, чим би се
клупа (за батињање) изнела”.
Овом кратком градацијом Змај је на најједноставнији начин
показао како би требало поделити батине. Највише би их добили они
који су их одобравали, а Светозар Марковић и његови сарадници једва
да би добили по полабатине.Змај је овде без колебања у целом поли
* Рукопис у Архиву Историјског института Србије.

243
ЈЕРЕМИЈА МИТРОВИЋ

тичком калеидоскопу Србије прво место доделио Светозару Марковићу,

а последње онима који су га прогањали. Ова безрезервна подршка
Марковићу од стране Жиже довела је дотле да је Жижа тешко пуш
тана у Србију, и претплатници су је ретко добијали. Кад је Змај то
дознао,у осмом бројуЖиже се обратио Раденику и каже:„Ако то тако
иде, онда би дотична господа много боље урадила, кад би овај лист
за Србију сасвимзабранила.”
Но, Змај није са овим оставио батинаше на миру. Одмах после
наведене поделе батина, у истом броју Жиже, он је објавио два тобож
ња телеграма. Први је из Крагујевца, где су се држале седнице Народне
скупштине: „Крагујевац (закашњено у 1000 година). Данас обављена
лицитација списатељских батина, Хаџић даје 25–50. Ко да више?
Миловановић најмање 50—100 батина. Нико не да више; остаје на
Миловановићу”. Други телеграм гласи: „Пекинг у Хинеској. Усљед
наруџбине из Крагујевца послаће се господину Миловановићу 100.000
комада бамбусове трске. Засад му се шаље само 100 комада на пробу".
У трећем броју свога листа Змај даје сасвим кратку оцену бати
наша називајући их „смутљивцима и бургијашима” и ставља им у уста
Ове СТИХОве:

„Ми имамо сад већ свега,

Што је жеља српска сина.
Још нам само једно фали:
Још само —батина!”

На шта све Змај пази у вези са Србијом, види се из следећег.

Неко је негде под потписом Адул ружио лист Раденик, а Змај му је у
пошти петог броја Жиже одговорио:„Добра је досетка. „Раденик”, кад
се чита натрашке, излази: Кинедар — јесте, тако је кад се чита на
трашке; а ми би рекли да га увек натрашке читате. Него чувајте се
г. Адул, да ко не узме ваше име натрашке читати”. Ово Змај истиче,
јер ако се Адул прочита натрашке добија се реч луда.
Док Змај према Раденику задржава овако изражен пријатељски
став, према Враголану већ није такав. Прво пада у очи да су изостали
они Змајеви савети обећани у првом броју Жиже, што је јасно после
онаквог иступања Враголана против Змаја. Али, осим ове Змајеве
уздржљивости, и са Жижине стране се упућују прве стреле према
Враголану, у најблажој форми. У истом броју Жиже, у коме Змај
онако вешто брани Раденика од извесног Адул-а, донета је кратка вест
да се у Новом Саду повело „Народно коло”, коме се „Враголан руга”. О
чему је реч?— Октобра 1871. годинеу Новом Садује покренута акција
за оснивање „Србског народног кола”, коме је био циљ, како пише
Застава,“ „политични саобраштај, политично образовање и делање
слободоумни грађана у Новом Саду и околини”. Застава наставља:
„Оваква политична друштва истичу из извора, из који у обште сло
бодни, уставни живот извире, из врховни начела самоуправе народне:
„ништа о нама без нас”. Застава је, даље, дала широко објашњење
* „Застава“ 1871, бр. 127, стр. 1.
244
 3МАЈЕВА „ЖИЖА“ ПРЕМА СоциJAЛистичким АистовимA „РAДЕНИК“ И „ВРАГОЛАН"

једне овакве акције у корист осигурања и утврђивања народних сло

бода. Како немамо текст у Враголану, ми можемо, из Жижиног оба
вештења, само да закључимо да се Враголан наругао овој акцији, која,
свакако, није вођена без Милетићева знања. Змаја је опекао овај став
Враголана, али је он, поштујући онај начин иступања приказан у
опроштају са Ћиром и Спиром, овде само наговестио Враголануда није
исправно поступио.
Међутим, није дуго потрајало, сукоб се појачао и захватио и сам
Раденик. Како је почело? —Само неколико бројева после оног огласа
Жиже, у Раденику се појавио чланак о извесном предавању у Српском
народном позоришту у Новом Саду, под потписом Милош Т. Руж.“
IIредавању су присуствовали само истакнути интелектуалци и виђени
грађани, а од обичних радника није било никога. То је дало повода
писцу чланка да критикује позориште у постојећем поретку, да закљу
чи да оно служи само вишем слоју друштва, и да као такво „не треба”
ни да постоји. Змај се није могао сложити са оваквим ставом и у
Жижи“ објави песмицу под насловом „Српском народном позоришту“:
„То ни у сну нисам снио,
Знајућ да си српска дика,
Да ћу т” кадгод пожелети:
Мало мање „Раденика”.

Змај, поштујући свој начин постепеног наступања у сатири, а и

надајући се да је ово случајна омашка Раденика, задовољавао се само
благом опоменомупућеном Раденику, и то недиректно.
Ово Змајево реаговање, а свакако је било и других сличних,
изгледа, навело је Раденик да нешто касније целој ствари дâ блажу
форму. Тако се у њему појавио чланак, у виду анонимног дописа, у
коме се позориште истиче као културно-просветна и забавна установа,
али је потребно приближити га народу.“ Ово оживљавање дискусије
о улози позоришта опет је навело Змаја да се поново задржи на тој
теми.“ Змај је био, место Ћире и Спире, увео рубрику „Тута и Фура”.
И тако оне у Жижи воде овај разговор:

„Тута. Та шта желе ови нови либерали?

Фура. Што се муком дигло да се махом свали.
Тута. Па какви и" свраби међу прочим тиште?
Фура. Трн им је у оку српско позориште.
Тута. Дакле,таквим смером раден и к нам прети.
Фура. Па да шта ће онда рушилац почети?”

* „Раденик“ 1871, бр. 79, стр. 2.

* „Жижа“ 1871, бр. 6.
* „Раденик“ 1872, бр. 23, стр.2.
* „Жижа“ 1872, бр. 18.
245
ЈЕРЕМИЈА МИТРОВИЋ

Ово је већбила оштрија опомена.Змај се питао шта ће рушиоци

да раде ако Раденик већ желида уништи позориште.
Змај је месецима остао под тешким утиском од оног захтева да
се врате телесне казне за штампарске кривице. Још ни у фебруару
1872. године он не сматра да треба заборавити ово. Стога он објављује
песму „Поздрав нашем брату шаху персијском” у којој поздравља
укидање смртне казнеу Персији, и каже да није требало да падне —
„Баш у време кад се склопи,
Један предлог у Европи,
Hоји теде да заведе
Не за тате, заубице,
Већ за перне тице,
Што не служе туђем мњењу,
Него своме уверењу –
Боји теде да заведе,
Не за уље и шпијуне,
Улизице сваке круне,
Већ за брата литерата,
Списатеља, мирна сина,
Смртну казну – сто батина.“
Не сме се рећи да је Змај употребио исту оштрину критикујући
батинаше и Радеников став према позоришту. Али је неоспорно да је
Змајжелео да сачува своју објективност као друштвени сатиричар, па
макар то било и противу Раденика, који му је за Жижу објавио онако
дивне рекламе; макар то било и противу Враголана, коме је онако
свесрдно поклонио Ћиру и Спиру.
Намеће нам се питање: да ли су Раденик и Враголан заиста скре
нули с правога пута, пошли, рецимо, ка компромису, или заступали
идеје којеЗмај није могао прихватити; или је Змај, ипак, изменио свој
начелни став према покрету Светозара Марковића, а овечарке субиле
само спољни знаци? Ми смо још у уводу упозорили на ову промену
става. Сада можемо дати самоједну претпоставку. Иако Змају почетку
није улазио у то што покрет Светозара Марковића зову комунистич
ким, ипак се могао он тргнути под утицајем борбе између ових „кому
наца” и носилаца постојећег поретка у Србији. Свакако су му и људи
у Војводини и у његовој околини скретали пажњу да није препоруч
љиво тако отворено стати на страну оних који желе цео свет да прео
крену. Коначан одговор на ово питање захтева претраживање још
непознатих извора и дубље испитивање односа Светозара Марковића
према Војводини, Новом Саду и њиховим људима, и обратно.
Какав је био Змајев и Жижин растанак са својим једномишље
ницима? После оног помена Раденика у 18. броју Жиже више га тамо
не срећемо. Враголана ћемо наћијош неколико пута у Жижи, али сада
већ у улози листа са којим се збива прво блага, па све грубља шала.

* „Жижа“ 1872, бр. 11.

246
 3МАЈЕВА „ЖИЖА". ПРЕМА СоцИЈАЛИСТИЧКИМ МИстовимA „РAДЕНИК" и „врAГолАн"

Још раније у Жижи је наговештено озбиљније падање угледа

Враголана у Змајевим очима. У њој је донета песма „Стара Бранкова
песма — по новој ноти”, која гласи:
„Иде момак „Враголан“
По доли се шири,
Леп је као „Видов-дан”,
Што кроз оџаквири.
А у доли крај потока
Стазица се дала,
Једна М“ лада оштроока
Ту је рубље (и дукате) прала.
А кад спази „Враголана”
Повикала сека:
„Ој, стазице, ој клизава,
Донес” га менека!”
„Овом стазом куд је пошо,
Мора к мени доћи, —
Ил ће барем водица му
На мој млинак поћи.”
„Само тако „Враголане”
Грди, каљај, друже,
Само тако, па бога ми,
Нећу требат“ „Руже”!
Зелен момак неотице
На вигове стаде,
Јао мени, гломак врисну
IПа — под „Жижу” паде.
О, да чудна подматања,
I'рдња, „турски“ шала, —
Канда му је „турска” клика
Своје перо дала!
„Жижа” своје зраке шири
На ту блудњу крајну:
„Вири, бане, „Видов-дане”,
Аличувајтајну!“
Овом је песмом Змај наговестио да Враголан полако прелази у
коло Видовдана, Грујићевог Српског народа (назван „турски”) и Руже.
Али, све је остало у знаку добронамерне сатире.

* Ово мисљете мећемо дебело, – да не би ко какво друго писмо место

њега прочито. Уредн.
“ „Жижа“ 1871, бр.7.

247
ЈЕРЕМијA: митPOBиЕ.

Знатно касније“ Жижа је донела чланак „Враголан” поводом

његове вести да се„у Новом Саду увелико кува да се Босна ослободи".
Жижа каже да Враголан свакако зна да се „на нас овде дигла и не
мачка ала и мађарска врана”, па и да се нешто заиста кува, треба.
ћутати. Овакав поступак Враголана или је иронија, „ил баш денунци
јација”? Но, Жижа, чувајући став добронамерног учитеља, овако
завршава:
„Мој „Враголане”, ко оће да се јавно шали, а нема сам у себи
озбиљног цензора да му лакомислени детињски несташлук заузда, ко
ако није кадар аснити, не труди се пре свега да бар од штете не буде,
— тај би боље радио да не срамоти рувет хумористички листова, или
да од сада гледи да се поправи.
Доброжелателна „Жижа".”
IИако су Жижине речи сасвим друкчије од оних у песмици, иако
су садржавале тешку осуду, Жижа ипак на крају даје могућности
Враголану да се поправи ради очувања пријатељства и „рувета” са
тиричара.
Али, односи су и даље ишли у раскорак. Ускоро, под насловом
„Српске пословице”, Жижа кроји пословицу: „Шаљив на покојног
„Враголана” (ово је сродно са оном: IIIаљив на покојну стрину)”.“
Дакле, најзад Враголан је за Жижу „покојни“ лист, за њега више нема
наде и сада коначно прелази у ред Ћелешевићеве Руже, Поповићева
IBидовдана и Грујићева Српска народа (Нови Сад), који је због свог
ненародног става, рекосмо, добио назив „Турски народ”. То се види
из чланка „Ују сватови”.
„Београдски „Враголан“ се заљубио у„Шаљиву Ружу” и питао
је, хоће л” му пружити руку (пред олтаром). „Ружа“ се заклиње да ће
му увек бити верна. Венчање ће бити на Видовдан, а у сватове ће се
звати цео„Турски народ”.“
Најзад пред сам престанак Враголана, Жижа је донела овај
разговор Туте и Фуре:
„Тута. Наше комунисте коракнуле су једним кораком напред, из
теорије прешли су у праксу.
Фура. Како то?
Тута. Ето тако: они који су имали мање дуката од владике ша
бачког успели су да се та диференција колико толико изравна.
Фура Е па сад може пословица и овако гласити: ... Мудар на
Враголана”.“ За „Жижу“ лист „Враголан” више није постојао.
Напред смо покушали да потражимо разлог промене Змајева
става према покрету Светозара Марковића. У овом разговору, пак,
између Туте и Фуре као да се назире још један разлог тој промени.
Змај, на доиста замагљен начин, скреће пажњу јавности да се Враголан
умрљао неком новчаном афером.

2. „Жижа“ 1872, бр. 19/20.

* „Жижа“ 1872, бр. 22.
* „Жижа“ 1872, бр. 24.
* „Жижа“ 1872, бр. 28.
248
 змAJEBA „жижА" пРЕМА социJAЛистичким листовимA „PAдвник" и „вFAPUлАн"

Но, пре свега, морамо се позабавити личношћу шабачког епис

копа Мојсија Вересића, на чије дукате Змај овде мисли. Мојсије је
рођен у Страгарима. Примивши монашки чин, заузимањем митро
полита Михаила, послат је у кијевску духовну академију, коју је
успешно завршио. По повратку у земљу, примио је на управу манастир
Драчу, да 1869. године са тог места пође у Шабац на владичанску
столицу. На овој дужности је остао само до 1874. године, када је пензи
онисан на захтев самог кнеза Милана Обреновића, иако се сам митро
полит Михаило није с тим слагао. Зашто је кнез ово тражио?
Предмет о уклањању Мојсија са владичанске столице је сачуван,
али се, на жалост, не може сада наћи у архиви у Српској партијар
шији. Полазећи од сећања оних који су имали овај предмет у руци и од
дневника Милана Ђ. Милићевића, који се чува у Архиву САНУ.“
случај епископа Мојсија овако би се, бар донекле, могао представити.
У јавности се говорило да Мојсије није правилно поступао са
манастирским новцем у Драчи; затим му се пребацивало да се бавио
симонијом као и његов претходник Гаврило Поповић; најзад, што је
најтеже, да је био у завери против кнеза Михаила. За ово последње
забележено је и сведочење младог песника, иначе полицијског служ
беникау Београду, Луке Сарића,“ о коме је писао и Божа Ковачевић.“
Сарић јеумро после кнез Михаилове погибије 1868. године и на самрти
признао својој жени, сестри Светислава Вуловића, да је био завереник.
Тек после 20 година Вуловић је то испричао Милићевићу. Сарић је
жени рекао, како бележи Милићевић, „да га је Мојсије увлачио у
заверу противу кнеза Михаила, и показивао му угодбе (договор) које
клетвом узимају на се завереници”.
Међутим, Милићевић у свом дневнику још раније има више
забележака o Мојсију, још док је „афера” била у току. Већ 21. IV 1869.
године он уноси у дневник свој разговор са Петром Карићем, будућим
професором Учитељске школе у Крагујевцу, који се чуди како може
бити владика један Мојсије. То значи да Мојсија већ тада бије глас
због неких „грехова". Но, њему је био наклоњен и митрополит Ми
хаило, а и сам Милићевић. Он га не брани пред Карићем, али се из
даљих страница дневника види да је Мојсије долазио у кућу Милиће
вића, да заједно одлазе у шетњу у Кошутњак (29. V 1869) и да се
договарају о заједничкој борби против сујеверја у народу (18. IX. 1869).
Пратећи даље Милићевићев дневник (6. XII 1871), добијамо
потврду да у његову кућу долази и Светозар Марковић, кога је Мили
ћевић, као секретар Министарства просвете, још 1866. године водио
руском конзулу у Београду на упознавање пред полазак у Русију на
студије. У дневнику се открива да се Марковић примио деверства за
венчање Ане Милићевић и Мите Ракића (26. XII 1871), из кога ће се
брака родити песник Милан Ракић. Најзад се из дневника види како су
* Бр. 9327. – Делимично објављен у Српском књижевном гласнику, 1931,
св. јун- новембар.
* Милићевићев дневник,дан 3. XI 1888.
* Песник Лука Сарић (1837–1868). – летопис Матице српске, 130/1954, књ.
373, стр. 489-493.

249
ЈЕРЕМИША МИТРОВИЋ

13. I 1972. године Абердар и Милићевић предлагали Светозара Марко

вића за члана Српског ученог друштва, и како је намесништво реаго
вало код Милићевића због оваквог његовог става према једном бун
товнику (28. II 1872).
Сталне Милићевићеве посете руском конзулу у Београду — што
се јасно из дневника види — и окупљање људи наклоњених Русији
у кући Милићевића указују на чињеницу да је Милићевић био за
наслон Србије на Русију у време скретања намесника према Аустрији.
То је питање за посебно проучавање, али се свакако може рећи да је у
овом кружоку дошло до зближења епископа Мојсија, Светозара Мар
ковића и његових сарадника.Да ли је Мојсије своју наклоност Марко
вићеву покрету доказивао новчаном помоћи?
У 1874. години Светозар Марковић је у Забели, а Мојсије, вољом
самог кнеза, мора да скине епископске знаке. Милићевић о Светозару
не уноси ништа у дневник, али развој афере око Мојсијева смењивања
прати скоро из дана у дан. Тако 20. IX 1874. године бележи да је Аћим
Чумић у бечкој „коресподенцији” напао Мојсија; 7. Х. бележи да је
кнез Милан изјавио да неће ићи у цркву док у њој служи Мојсије;
16. Х бележи да влада од митрополита званично тражи да се Мојсије
удаљи из цркве и, најзад, 19. Х уноси кратко у дневник да је Мојсије
пензионисан,
Сва та повика на епископа Мојсија долазила је до ушију и самог
Змаја. Тешко је рећи, без докумената, где је истина. Али, у сваком
случају, Змај је поверовао да Мојсијеви дукати нису праведно стечени
и да су они допрли и у руке људи око Враголана. Зато и каже да се
„изравнала диференција“ у богатству између Мојсија и Враголана.
Змај, као непоколебљив антиклерикалац и републиканац, није могао
да опрости Светозаревим сарадницима — а свакако и Светозару —
пријатељствовање саједним владиком, па је, стога,онако грубо одбацио
Враголана. Он је неке дукате ставио на душу Враголана још у оној
цитираној песми „Стара Бранкова песма — по новој ноти”, али је то
све било јошу знаку мало озбиљније шале. Међутим, у разговору Туте
и Фуре био је одлучан. То само потврђује потребу да се поново пре
тресу односи између људи који су радили са Светозаром Марковићем
или су му били наклоњени из будикојих разлога. Највише бисмо
желели да је Змај у овом случају био погрешно обавештен или да је
погрешно схватио извесне потезе људи. Но, у овом случају, био у праву
или не, Змај је још једном доказао своје чистунство и своју начелност
као сатиричар, што чини част и његовој начелности и његовом моралу.

Јеремија Д. МИТРОВИЋ

250
 ВЕСТИ У „ТАЈМСУ“ О СРБИЈИ ОД 1791. ДО 1801. ГОДИНЕ

Најугледнији британски дневни лист почео је да излази 1785.

године под називом „Дејли Универсал Реџистер“ (The Daily Universal
Begister). Од 1. јануара 1788. године лист носи свој данашњи назив
„Тајмс” (The Times). Под предузимљивим оснивачем Џоном Волтером
(John Walter) врло брзо се винуо у сам врх британске штампе, у којој
ће заузети неприкосновено прво место, задржавши стечени углед све
до наших дана“. Објашњење успеха треба потражити у настојањима
издавача да прати све новине у свету журналистике и правовремено
обавештава читаоце о догађајима у земљи и свету. Колико је лист био
актуелан и обавештен већ на почетку свог излажења, сведочи и неко
лико чланака о ситуацији у Србији пре првог српског устанка.
Прве „Тајмсове” вести о Србији нису оригиналне, већ су преузете
из аустријске штампе или су добијене из других аустријских извора,
што ће касније бити случај и са вестима о првом српском устанку.“
У то време лист није имао дописнике у иностранству, мада ће и ту бити
први. А и када је организовао страна дописништва, Балкан је остао
непокривена територија јер се дуго налазио ван непосредне сфере
енглеских интереса.

С изузетком једне вести из времена аустријско-турског рата и

Кочине крајине, прве вести о догађајима у Србији односе се на јањи
чарске немире у Београдском пашалуку и одметање Пазван Оглуа од
Порте. Поред генерала Јелачића он је једина личност која се поименце
помиње у овим вестима.

Приложене вести садрже само чланке који се односе непосредно

на Србију. „Тајмс“ је објавио и неколико вести о активностима Пазван
Оглуа ван Србије, али, пошто се оне не односе на Србе нисуунесене.
Вести су означенебројевима. Уз већину вести дата су два датума.
Први је датум објављивања чланка у „Тајмсу“, док други означава
датум извора из кога је вест преузета.

* Подаци о „Тајмсу“ узети су из тhe cambridge нistory of English Lite

rature, Vol. XIV, Chapter IV, Cambridge University Press. 1953.
* Бранко Момчиловић, „Тајмс“ о првом српском устанку“, зборник исто
ријског музеја Србије, Београд, 1973, 10, 63-81.
251
БРАнко момЧИМОВИЋ

10. јуни 1791.

Срби шаљу молбу аустријском цару да их прими за своје поданике јер

не желе да се врате под турску власт. Моле цара да их у случају одбијања бар
снабде оружјем да могу да се боре.

Vienna, May 21

(...) The inhabitants ofServia have presented a petition to our Court,

praying that they may become subjects of the Emperor, and not to return
under the Turkish yoke.
They beseech the Emperor, if he should refuse to take them under
his wings, to furnish them with arms at least, that they may be enabled
to assert their independence.

10. септембар 1801.

Историјат немира у Београду претходног месеца. Подељеност међу ја

звичарима. Побуњеници бомбардују пашу. Одред Пазван оглуове војске кренуо
за Београд да се придружи побуњеницима. У Београду влада страх и многи тр
говци и богати Турци пребегавају у Земун.

The Hamburg Mail

Hamburg, Sept. 4
In the beginning of last month the Janissaries at Belgrade mutinied,
and compelled the Pacha of that place to throw himself into the citadel,
with a small number of officers and men who remained faithful to him.
The rebels, on this occasion, declared themselves in favour of Passwan
Oglоu. Soon after, however, some of the oldest of the Janissaries, appa
rently full of contrition at this shameful dereliction of their honour, duty,
and allegiance, sent an act of submission to the threatened Pacha, who
геceived itjoyfully, left the citadel and returned to his former residence
in the city. Butin the night of the 14th ult. many of the malcontents found
means to get into Belgrade, in troops of from ten to twenty, and a new
insurrection broke out, which forced the harrassed Pacha to seek again
refuge in the citadel, where he expected to be attacked; the number of
bis followers had also greatly diminished. The whole city of Belgrade was
in terror and consternation, and many merchantsand rich Turks fled with
their goods and valuable effects to Semlin.

252
 ВЕсти у „ТАЈМСу“ о сFБили од 1791. до 1801. годинE

The letters from Semlin, of the 20th ult. positively assert, that the
rebellious Janissaries had been actually bombarding their Pacha in the
citadel ever since the 17th ult.; and when these accounts came away a
fire had broken out in several places. A corps of Passwan Oglоu's troops
was then on its march to join the rebels. The Turkish Merchants who
remained, were not permitted to convey away any oftheir goods, but the
GreeksfromSemlin, and Austriansubjects,were respected, and at liberty
to dispose of their property as they pleaded.

15. септембар 1801.

Побуњени заповедник Видина загосподарио Београдом.

(. . . )
A new revolution has wrested the strong frontier fortress of
Belgrade from the Porte, and placed it under the rebel Governor of
Widdin.

19. септембар 1801.

Пазван Оглу кренуо да лично преузме власт у Београду. Побеђени паша

бачен у окове. Јањичари одбили понуђено примирје. Пазван оглу осујетио по
кукuaj nauиног сина да притекне оцу у помоћ.

The Hambourg Mail

Hamburg, sept. 11

A letter from a Greek House at Belgrade, of the 20th of August,

positively asserts that Passwan Oglоu has marched to take possession in
person of that important fortress. The vanquished Pacha of Belgrade has
been put in chains till his arrival. Seeing himself betrayed, and closely
pressed from all sides in vain he requested the rebellious Janissaries to
granthim a truce tillthe return of a courier, whom he wished to dispatch
to Constantinople. The Pacha asked for this delay, in hope that a rein
forcement of4000 men,under the command of hisson, would long before
that time be able to join him. But Passwan Oglоu intercepted this rein
forcement.

253
 БРАнко момчиловиН.

5,

Аустријски заповедник Петроварадина послао једног официра у Београд

да сазна ка у њему елада и да ли ће промена довести до прекида трговине. Офи
uир се вратио са повољним вестима.

The Imperial Austrian Commandant of the fortress of Paterwarden,

hearing of the trouble which had broken out at Belgrade, immediately
sent an officer thither, to know „to whom he should address himself on
certain occasions, and whether trade and commerce would not be inter
rupted by this change?” The answer returned to this enquiry was favou
rable, and the Austrian Commandant reported it immediately to his Court.

6.

24. септембар 1801.

Побуњеним јањичарима недостају намирнице. Неке јединице аустријске
војске налазе се у близини Београда. У Земун стигао генерал Јелачић. Јањи
чари нису добили помоћ из Видина, а према Београду наступају лојалне трупе,
тако да ће морати да преговарају са пашом.

The Hamburg Mail

Hamburg, Sept. 18
The mutinous Janissaries of Belgrade, who still keep the pacha of
that city in confinement, begin to want provisions. No communication is
permitted with them on the side of Austria. A number of Austrian troops
are assembled in the vicinity of Belgrade as a corps of observation, and
General Jellachich is arrived at Semlin. As the rebellious Janissaries have
not received the aid they expected from Widdin, and Turkish troops are
on their march for Belgrade, it is expected that they will be compelled to
come to an accommodation.

14. октобар 1801.

Пазван оглуове трупе заузеле сва значајнија места између Видина и Бео
града. Царски чиновници у њима су смењени. У Београду господар је јањичар
ски ага. Пашин син безуспешно покушава да оформи одред и крене у помоћ оцу.
У Нишу анархија. У Цариграду се ништа не предузима да се спасе Београд.

254
 ВЕСТИ у „ТАЈМСу“ о СРБИЈИ. од 1791. до 1801. годинE

Hamburg, Oct. 6

(Extract of a Private Letter by the Last Mail)

The latest letters from Semlin, of the 20 th ult. do not confirm the
accounts, brought by the last post, of the re-establishment of the Pacha
of Belgrade, and the voluntary submission of the Janissaries; on the con
trary, Passwan Oglоu'stroops had taken possession of every place of any
importance between Widdin and Belgrade, at which latter place he was
hourly expected in person at the head of a select body of troops. In all
the towns he occupies, the officers and public functionaries appointed by
the Porte are deposed.
At Belgrade the Aga of the Janissaries is Commandant, and the
Pacha remains in closer confinement than ever.
The son of the latter continues still in the environs of Nissa, trying
to reinforce the small corps, with which he hoped to relieve his father,
but by a certain fatality of circumstances, all his effort for this purpose
proved unsuccessful, and if he raised a few recruits one day, double the
number deserted his standard the next. Nissa was in a state of such
anarchy that the Pacha of Belgrade's son hardly dared approach the place.
What appears more singular still is, that not the least stir is made at
Constantinople to save Belgrade.
On the 12th, the Janissaries of Belgrade sold all the cattle, horses,
sheep, and other effects of the Pacha. They found on the dead bodies of
theTurkskilled,the sum of 300.000 piastres.
Бранко МОМЧИЛОВИЋ

255
 П D И К. А 3 И

J. Papadrianos, L'historien bуzantin Doukas et les Serbes, Cyrillo

methodianum, 1 (1971) 113-120.
Сматрајући да су досад историчари недовољно искористили Дукине подат
ке о Србима или су их погрешно схватили и некритички примали, Ј. Пападриa
нос је желео да погуни ту празнину, па се позабавио вестима византијског хро
ничара из 1451. и 1453. године, посебно је нагласио како жели да дукина
обавештења упореди са другим грчким изворима ХV века, па и са неким
српским и западним.
Дука прича да деспот Ђурађ Бранковић већ 1451. године упућује амбасадоре
новом султану Мехмеду II да му изрази саучешће због смрти оца и тражи обнову
ранијег уговора о међусобним односима и повратак родитељском дому кћери
Mаре, која је била у харему Мурата II. Млади турски господар, наставља Дука,
лепо је примио српске посланике, закључио је тражени споразум и послао Мару
оцу, доделивши јој, поред многих поклона, и неке српске области које су већ
биле под турском влашћу. Ј. Пападрианос прихвата све ове Дукине податке јер
каже да их потврђују и вести С. Strancesa и I. Halkokondila, a српски летописи
и Константин Михаиловић из Островице чак прецизирају да су Срби овом при
ликом добили Тонлицу и Дубочицу. Дука даље прича како је Мехмед II наме
равао да Мару подари за жену неком турском функционеру, али се бојао да због
тога деспот Ђурађ не дигне Угре на Турке, па је зато био благонаклон према
Србима. Ј. Пападрианос одлучно одбацује ово тврђење византијског писца, и то
чињеницом да су у то време српско-угарски односи били непријатељски. Залаже
се, међутим, да тадашњу благонаклоност султана према Деспотовини треба об
јашњавати његовим припремама за освајање Цариграда, што је неминовно за
хтевало добре односе са свим земљама, а поготово са суседима.
Дука се осврнуо на Србе пишући и о 1453. години. Прича да се Мехмед
II после заузимања Цариграда вратио у Једрене, где су га чекали изасланици
вазалских држава, па и српске Деспотовине, да му честитају на великој победи.
Док Критовул инсистира да их је султан лепо примио и, при томе, ослободио
неке земље плаћања харача, дотле Дука говори, сасвим супротно, о охолости
освајача Цариграда и изричитом захтеву да му се плаћа трибут, који је за Ср
бију износио 12.000 дуката годишње. Насупрот неким историчарима, Ј. Пападриa
нос се залаже да се, тако рећи, дословце прихвати овај Дукин податак, а никако
и Критонулов, пошто је овај, наводно, у свакој прилици желео да оправда ста
вове Мехмеда II.
Тако смо овде подробније обавештени о Дукиним вестима које се односе
на две године из последње деценије постојања српске средњовековне државе.

257
расторијски чAсопис ххни

Коментаришући причање једног од последњих Византинаца, Ј. Пападрианос је

дошао до неких закључака о којима наши научници морају водити рачуна, без
обзира на то да ли ће их прихватити или не.
Момчило. СПРЕМИЋ

Душанка Динић — Кнежевић, Положај жена у Дубровнику у

XIII и XIV веку, Посебна издања САНУ књ. CDLXIX, Одељење исто
ријских наука књ. 2, Београд 1974, 223.
Књига Душанке Динић -- Кнежевић је настала из докторске дисертације
одбрањене 1965. године на Филозофском факултету у Новом Саду под насловом
Положај жена у Дубровнику и Србији у XIII и XIV веку. Пошто се показало
да постоји велика несразмера у сачуваном материјалу за дубровник и Србију,
наслов књиге је измењен и доведен у склад са садржином. Оскудна изворна
грађа о Србији служи у књизи као упоређење са приликама у Дубровнику.
Студија Душанке Динић — Кнежевић представља један од првих обим
них напора да се ова мало позната тема осветли. Користећи, углавном, богати
архивски материјал Хисторијског архива у Дубровнику, Дубровачки статут и
малобројну литературу, она је успела да свестрано прикаже положај жена у
Дубровнику у XIII и XIV веку.
Аутор своје излагање започиње приказом положаја жена у привреди
(стр. 1-60), где су жене играле значајну улогу. Њихова привредна активност
је зависила од друштвеног слоја коме су припадале. Могу се разликовати три
категорије жена - економски и правно слободне (властелинке и пучанке), прав
но слободне (жене кметова и слушкиње) и потпуно бесправне (ропкиње). Велики
број жена у Дубровнику, без обзира на то којој категорији припадају, активно
је учествовао у најразличитијим пословима – трговини вином и другом робом,
продаји некретнина, давању земље на крчење и обраду, давању новца на зајам
било приватним лицима или општини и др. Многе од њих су имале и своје
стално занимање — крчмарице, пиљарице, пекарице, праље... шваље итд. Ма
теријалну базу њиховог пословања чинили су, пре свега, мирази, а код удовица и
имовина њихових покојних мужева. То им је омогућило да се јављају као за
ступници својих мужева у веома различитим и обимним пословима.
Крајем Х1II и почетком XIV века кућну послугу су чиниле углавном роп
киње, до којих се долазило већином куповином, а често крађом и преваром
Господар је имао сва права над ропкињом – могао ју је продати, дати у мираз,
заменити, заложити за дуг и др.
И жене по градовима Србије, истиче аутор, нису се много разликовале
од жена у Дубровнику. Познато је да су пиљарице могле бити само жене, и то
удовице, пошто су биле на тај начин материјално обезбеђене.
Пратећи положај жена у браку (стр. 61-121), Душанка Динић закључује
да су бракови склапани не по вољи будућих супружника, већ по вољи родитеља
или тутора, а били су у највећем броју елучајева везани за мираз. Мирази су,
с друге стране, предетављали и сметњу за удају, такодајезнатан број родитеља

258
 ишникАЗИ

решење налазио у манастирима, где су смештали кћери против њихове воље.

Пошто је удаја постала проблем не само за родитеље већ и за дубровачку оп
птину, која је покушавала на све начине да заустави пораст мираза и да их
сведе на разумну меру. По одредбама Статута муж је имао сву власт над же
ном, а брак, који је био у компентенцији цркве, није се могао раскинути, осим
у неким случајевима када је то било нужно – због изузетно лошег поступања
мужа према жени, затим у случају када је претила опасност да муж упропасти
женин мираз или жена његову имовину, и на крају - кад је био у питању
брак који се противио одредбама црквеног права.
док су Дубровчанке играле значајну улогу у привреди, њихова улога у
јавном животу (стр. 123-134) била је прилично безначајна, јер су све функције
око управљања градом и послове у граду обављали мушкарци. Али, оно што
привлачи пажњу, јесте чињеница да су све жене, изузев ропкиња, без обзира
на то коме друштвеном слоју припадају пред законом биле изједначене. Казне
за све жене биле су исте, а свака жена могла је доћи на суд да затражи заш
титу своје личности и имовине.
Иако смо упознали Дубровчанке као изразито ангажоване жене у разним
пословима, о њиховом моралу (стр. 135-145), због оскудице података, не може се
говорити. Већ у XIV веку у Дубровнику су постојале школе за децу, али се
не зна да ли су те школе похађала и женска деша. Душанка Динић претпостав
љада је у то време у Дубровнику било уз мушкарце и образованих жена (147-159).
у Србији је у XIV веку било и жена књижевника. Међутим, све су оне
припадале владајућим круговима.
Кућни послови (стр. 161-168) су били у компетенцији жена, тако да су оне
бринуле о храни, породичном буџету, контролисале послугу, а уз то су обављале
И чисто женске послове— прале, ткале, шиле, везле.
јиако су жене својим пословима биле везане за рад у кући и ван куће,
из сачуваних архивских података се види да су водиле бригу о свом одевању
(стр. 169-184). Не само властелинке већ и обичне грађанке су облачиле скупоце
не хаљине, шивене од тканина увезених из талијанских градова и по талијанској
води. Уз то су готово све жене поседовале вредан накит, који су вероватно но
силе само у свечаним приликама, а обично је прелазио од мајке на кћерку.
Књига Душанке Динић – Кнежевић, богато документована, представља
важан научно – истраживачки рад, а такође и значајан допринос нашој ис
ториографији.
Ружа ЋУК

Henryk Lowmiariski, Gerard Labuda (Nauka Polska, nr. 1, 1975.

str. 58-63).
У свом приказу животног и научног пута Г. Лабуде, Ловмјањски најпре
даје основне биографске податке о овом знаменитом пољском научнику, а затим
указује на његове заслуге и допринос проучавању пољске и словенске прошло
сти у средњем веку.

259
историјски чAсопис ХXIII

Ловмјањски, поред научног рада, истиче и педагошки рад Г. Лабуде. Ваља

рећи да је из Лабудине научне школе изишло осамнаест доктора наука и осам
са хабилитационим радовима. Лабуда истовремено показује и изузетне орга
низаторске способности. Он истрајно ради на успостављању веза са научним
светом и ван граница Пољске, Нарочите успехе имао је на учвршћивању сарад
ње са историчарима Чехословачке, СССР-а, Скандинавије и Немачке Демократ
ске Републике.
Лабудин рад на истраживању далеке пољске и словенске прошлости изу
зетан је и по обиму и по резултатима. На пример, само из проблематике запад
нословенских веза и односа написао је око 200 чланака. Од бројних Лабудиних
радова на овом пољу повијањски указује нарочито на следеће: Studia nad
poczatkani paristica polskiego (Студија о почецима пољске државе, 1946);
Pierwsze paistvo stowiaiskie — paistvo Santoniu (IIрва словенска држава — Са
мова држава, 1949): Stosunek: pravno – publiczny. Zakonu. Krzyáackiego do Rzeszy.
INiemieckiej u šupiette Ziotej Bulli Fryderyka II. z roku 1226 (Јавно — правни однос
Тевтонског реда према немачкој држави у светлу Златне буле Фридриха II из
1226. године, 1951); Zrodila, sagi i legendy do najdawniejszych dziejów Polski (изво
ри, легенде и приче за најстарију историју IIољске, 1960); Žródlaskandymawskie i
anglosaskie do dziejów. Stowiaiszczyzny (Скандинавски и англосаксонски извори
за историју Словена, 1961); Fragmenty dziejów. Stowiaiszczyzny Zachodniej (Фраг
менти из историје Западних Словена, 1960, 1964, изишло у два тома, трећи у
штампи); Gićnene inie rozuvojowe roеznikarstva polskiego up wiekach šrednich. –
„Кисатtalnik Historусznу“ 78, 1971, 804-837 (Главне развојне линије пољских хро
ника у средњем веку); Polska granica zachodnia. Tysiac lati dziejów politусznусh
(Западна граница Пољске. Хиљаду година пољске историје, 1971); Poczgtki pari
stita polskiego up historiografii polskiej i niemieckiej (Почеци пољске државе у
пољској и немачкој историографији, 1974).
Будући да се Лабуда веома много бавио проблемима ране словенске про
шлости, његови радови имају велики значај за боље познавање најстаријег пе
риода наше историје, IIа пример. у „Првој словенској држави — Самовој држа
ви", између осталог, Лабуда посвећује доста пажње правцима кретања, времену
доласка и новозаузетим областима на Балканском полуострву од стране словен
ских освајача. Овај се рад, поред осталих извора, заснива и на тумачењу вести
сачуваних у делу De administrando imperio (ДАИ) цара Константина Порфиро
генита. Зато ниједан од истраживача порекла и најстарије прошлости Јужних
Словена не би смео у својим радовима да мимоиђе ово значајно дело. довољно
је истаћи да је Лабудино тумачење 33 главе. ДАИ не само оригинално него, по
свој прилици и најближе истини. Међутим, ваља рећи да и Лабудини Сканди
навски и англосаксонски извори за историју Словена као и Извори, легенде и
приче за најстарију историју Пољске, могу бити од користи свакоме ко шире
истражује јужнословенску прошлост.

Љубица РИСТИЋ

260
 нРикАзи

J. Papadrianos, Les informations apportées par Georges Sphrantzes

sur le role du despote serbe, Durađ Branković, dans les relations hongro
— turques, durant les années 1451-1452, Cyrillomethodianum, 2 (1975–
-–1973) 165-169.
Некако убрзо по доласку на престо (1451) Мехмед II је обновио уговор.
с деспотом Ђурђем Бранковићем о међусобним односима, а већ 7. августа исте
године закључен је и споразум Србија - Угарска. Обузет идејом о освајању
Цариграда, нови султан је 6. фебруара 1452. склопио мир на три године с Јова
ном Хуњадијем. То су све у науци и досад познате чињенице, међутим, која је
била улога српског деспота у закључењу турско-угарског мира досад није било
довољно истицано, мада о томе даје податке византијски историчар Георгије
Сфранцес. Он прича да је Мехмед II послао амбасадора у Србију и тражио од
деспота Ђурђа да посредује у склапању споразума с Јованом хуњадијем. Уз
посланика ишао је, као секретар, један хришћанин, коме је тајно саветовано
да одвраћа Бранковића од посредништва јер се сматрало да би одржавање тур
ско-угарских непријатељстава продужило живот цариградском царству. Међу
тим, секретар се није позабавио тајним налогом, не знајући, како сликовито
истиче Сфранцес, да одсецање главе од тела умртвљује такође и све остале
његове делове. Ј. Пападрианос се залаже за прихватање верзије Г. Сфранцеса,
поготову што и други извори, особито западни, говоре о посредничкој улози срп
ског деспота, нарочито када су у питању турско-угарски односи. Византијски
историчар прецизира да су сами турски функционери, додуше не каже који,
тражили од амбасадоровог секретара да на смедеревском двору ради на спре
чавању закључења турско-угарског мира. Ј. Пападрианос подржава мишљење
мађарског византолога Ђ. Моравчика да се ради о Халил-паши, који је био
пријатељ Византинаца, а уз то врло похлепан човек, па је, како сведоче и Ду
ка и Халкокондил, за новац продавао цариградском двору турске државне тајне.
Тако вести Г. Сфранцеса, на чијем прихватању инсистира Ј. Пападрианос,
још једном потврђују да је Ђурађ Бранковић играо веома значајну улогу у
међународној политици на Балканском полуострву и у југоисточној Европи
уопште.

Момчило СПРЕМИЋ

Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књи

зеевних појмова, Београд 1974, стр. 359.

До 1974. године, до изласка из штампе Азбучника српских средњовековних

књижевних појмова Ђорђа Трифуновића, ни код јужнословенских ни код источ
нословенских народа није постојао ниједан домаћи посебни речник средњове
ковних књижевних појмова. Због тога аутор у Уводној речи свог дела обаве
штава читаоце да је „књига начином обраде мање речник, а више зборник
по азбучном реду распоређених основних појмова српске средњовековне
књижевности".

261
ИСТОРИЈСКИ ЧАСОпис ХXIII

Будући да српска средњовековна књижевност траје све до почетка XVIII

века, писац се нанцао пред тешким и великим задатком да објасни све основне
појмове једне књижевности која и временски дуго траје и пролази кроз бурне
године искушења и страдања.
Иначе, начин обраде сакупљене материје је следећи: уз сваки обрађени
појам наведена је и одговарајућа литература, врло често и веома обимна, што
ово и онако занимљиво и вредно дело чини још вреднијим. Приликом разматра
ња појединих питања, Ђ. Трифуновић истиче сличност неких појава у визан
тијској, руској, бугарској и нашој књижевности средњег века. Међутим, то не
значи, како и сам аутор каже, да се испитују односи и узајамне везе тих књи
жевности са српском средњовековном књижевношћу, већ да се само више ос
врћемо на упоредне и сличне појаве”.
Азбучник српских средњовековних књижевних појмова веома је користан
приручник за сваког ко се бави историјом нашег средњег века, будући да му
ова књига пружа увид у једну значајну област српске средњовековне култур
не заоставштине.

Љубица РИСТИЋ

MIl Mediteraneo nella seconda meta del 500 alla luce di Lepanto, a
cura di Gino Benzon, Firenze 1974, str. 1-461.
Поводом четирнстогодишњице битке код Лепанта, институција Fondazione
Cini, позната у научним круговима свијета, организовала је симпозијум. Нашли
су се на окупу историчари из Италије, Француске, шпаније, Турске, Грчке, Ње
мачке, Аустрије и Пољске. Симпозијум је одржан 8-10. октобра 1971. године на
острву San Giorgi: Maggiore у Венецији. Одсуство наших историчара не може
се ничим правдати. Југославија је и медитеранска земља. Догодило се да су о
југословенским земљама у вријеме Лепанта писали страни историчари, истина
1Не са МНОГС ПОЗНавања.

У завршној ријечи Агостино Пертуси, као домаћин и директор Фондације,

на елегантан, али критичан начин, сажео је резултате симпозијума на четири
проблема: 1) политичка и економска ситуација османског царства и Запада;
2) проблем техничке и војне опремљености зараћених страна на копну и мору;
3) посљедице битке за балканске земље под турском влашћу и друге којима је
пријетила опасност да потпадну под османски јарам; 4) утицај битке на западну
културу и јечање вјерске еуфорије, како на Истоку тако и на Западу.“ Указу
јући с правом на непотпуност радова о балканским земљама прије и послије
Лепанта, Пертуси истиче да те резултате ваља допунити новим архивским
истраживањима. Сам симпозијум, као сваки скуп такве врсте, организован је
„дјелимично протрамирано, а дјелимично импровизовано“? На скупу је поднијето
23 реферата, неуједначене научне вриједности, који дјеломично обухватају и
проблематику прије и послије Лепанта, скоро за цио ХVI вијек.
* ll Mediteraneo nela seconda meti del '500 alla luce di Lepanto, 448.
* Исто, 447.
262
 III-икАЗИ

скуп је отворио грчки пјесник Ђорђо Атаназијадис Новас, родом из

лепанта, са изванредном визијом и речитошћу, настојећи да из дorabaja извуче
поруку универзалног моралног и психолошког карактера, истичући више уну
трашње духовне вриједности него саму битку“. Главни реферат, као што се
очекивало, поднио је проф. Фернанд Бродел, најбољи познавалац Медитерана
у ХVI вијеку, и, како без претјеривања рече Пертуси, „помало учитељ свих нас”.
Броделова сјајна панорама „највећег војног одјека“ јесте магистрално изла
rање догађаја у историјском контексту времена. Може се без претјеривања рећи
да су француски историчари својим радовима највише допринијели да симпо
зијум досегне завидан научни ниво. Оваквим скуповима пријети опасност да се
у слављеничком заносу изгуби осјећање мјере или да се познате чињенице до
пуне ситним детаљима.
По ријечима. Бродела Лепант је „огромни пламен и ми га видимо како још
пламса упркос удаљености од четири вијека".“ Има историјских догађаја који
вјековима узбуђују машту историчара и пјесника иако нијесу изазвали велике
посљедице. Такав случај је и са Лепантом. У вјековној борби између хришћан
ства и ислама ниједна битка није оставила такав утисак на савременике као
Лешант. За хришћански свијет битка код Лепанта била је право откровење.
Битка код Лепанта водила се 36 миља далеко од њега на улазу у Патраски
залив, близу архипелата који Грци зову Екинади, а Италијани Курцолари, тако
назван по нашој 38орчули. Још у античко доба архипелаг је био познат по опас
ности за морепловце. У средњем вијеку и касније архипелаг је био познат као
гусарско гнијездо.
Седмог октобра 1571. године у заливу Лепанта суочили су се 100.000 људи.
Ту су одмјерили снаге хришћанске медитеранске силе и Османско царство. Тур
ска флота имала је између 225-250 бродова, а хришћанска нешто мање. На бро
ду главнокомандујућег хришћанске флоте Дон Хуана лепршала је застава
нурпурне боје са христовим распећем између апостола петра и павла. На
командном броду турског адмирала. Али-паше вијорила је бијела света проро
кова застава из Меке, на којој је златом 28.900 пута било извезено Мухамедово
име. Снаге су биле скоро изједначене. Започела је најстрашнија поморска бит
ка наше ере. За неколико сати борбе од 100.000 људи 60.000 је погинуло и рањено.
по крвавом мору људски љешеви су плутали као угинуле рибе. „Послије битке
код Акција – каже Волтер — грчке воде нијесу видјеле бројнију флоту, нити
једну поморску битку тако значајну". Ноћ је прекрила крваво разбојиште и
предала га суду историчара.
побиједила је удружена хришћанска флота. Турци су изгубили од 180-200
бродова, побједа је била необично крвава и извојевана је уз огромне људске
и материјалне жртве. Венеција је претрпјела губитке какве није имала за по
сљедња два вијека. Готово сва весла на савезничким бродовима била су поло
мљена, а складишта хране уништена. Увече 7. октобра свечана вечера приређена
је на галији Андреје Дорије, који није ушао у директни окршај са непријате
љем и могао је да приреди свечаност. Све остале адмиралске галије биле су
упола уништене.

*Giorgio Athanasiadis Novas, Discorso introduttivo, 1-19.

* Fernand Braudel, Bilan d'une bataille, 109-120.
* исто, 119.
263
исторИЈСКИ ЧАСОПИС XXIII

Од тога дана до данас битка код Лепанта узбуђивала је историчаре. Многи

учесници изрекли су мишљење о бици, али њен значај у цјелини могао се са
гледати тек са потребног историјског одстојања. Славни шпански писац Серван
тес, који је у бици изгубио лијеву руку, „у славу десне" рекао је: „Показало се
да Турци нијесу непобједиви”. Папски адмирал Маркантонио Колона је изјавио:
„Најзад смо сазнали да су Турци људи као и ми".” Колико признања Турцима
и страха од њих садрже ове ријечи! Од тада до данас написано је безброј дјела
о Лепанту. Ове године појавиће се и библиографија о бици код Лепанта.
Догађај је толико заокупио историчаре, који су својски прегли да догађај
освијетле са свих страна. Мноштво проблема је ваљало разријешити да би се
један такав догађај свеобухватно приказао. Напор је уродио плодом. Фернанд
Бродел, оцјењујући значај битке, сматра да је то „један споран биланс“. Од
времена сукоба у Превези између млетачке и турске флоте 27. септембра 1538.
до 1571. године „поморска премоћ Турака била је неоспорна на дугим обалама
острва и приморју од Леванта до Гиблартара и мало даље од њега“. послије
Лепанта хришћани су почели да продиру у источни дио средоземног мора, што
је „хришћане ослободило очигледног комплекса инфериорности". од опсаде
Малте 1565. године хришћани су схватили да Турци нијесу непобједиви, по оцје
ни Бродела побједа није била искоришћена. „Побједу над Лепантом требало
је искористити без закашњења, и прије свега морало се знати да једна помор
ска побједа колико тод била сјајна није могла оборихи огромно тијело, orромну
копнену хрпу, какво је било Османско царство". Ипак Бродел сматра да је код
Лепанта „нанијет ужасан ударац турској поморској моћи".“ По његовом ми
шљењу, одлучујући фактори хришћанске побједе били су техничка надмоћ над
Турцима и одлучност главнокомандујућег Дон Хуана, који је прекорачио наре
ђења и борио се по властитом нахођењу. Дон Хуан је био ванбрачни син цара
Жарла V и полубрат краља Филипа II. Турске галије кренуле су са закашњењем
у битку. Слабо наоружана посада на турским бродовима још је употребљавала
лукове и праћке умјесто пушака. Артиљерија са хришћанских галија просто је
мpвила пренатрапне људе на турским бродовима.“
Анализирајући ратне циљеве савезника, Бродел је указао на њихове су
протности. Савез је склопљен са много напора и није био трајан. Када је 1. маја
1572. године умро папа Пије V, савез се распао. Двадесет дана касније краљ
Филип II наредио је Дон Хуану да се спреми на повлачење флоте, која је 4. јула
отпловила за Крф. Венеција је повела тајне преговоре са турцима иза леђа
својих савезника, и 7. марта 1573. склопила је мир са султаном. Млечани су
увијек прво гледали гвоје интересе, а не хришћанске, послије битке код ле
панта један млетачки сенатор је казао: „Ми смо прво Млечани, па тек онда
хришћани“. Република је пристала да на име ратне оштете исплати Турцима
300.000 дуката у три рате. Изгледало је као да су побиједили Турци, а не хри
шћани. Вијест о миру између дужда и султана примљена је у Мадриду са више
презира него огорчења. Шпанци су се још једном увјерили да се од турске
кошкубине, како су они са подсмјехом и презиром називали Венецију, не може
очекивати ништа боље.

* I1. Mediteranco ..., 7.

* Исто, 119.
* Исто, 116.
264
 IIPAKA2}и

Главни реферат проф. Бродела допуњен је многим другим радовима

истраживачког карактера, који су у тијесној вези са општом проблематиком
Медитерана тога времена. О посадама и талијама реферисао је Морис Ејмард.“
по његовим истраживањима галије су биле крхке и непогодне за пловидбу по
узбурканом мору. Средином ХVI вијека млетачке галије биле су дуге 42, а ши
роке мало више од од 5 и висине 1,175 метара 1'алија је била наоружана са 4
топа малог калибра. Галеаше су могле да носе више топова. Галије су покретали
веслачи, оковани у њеној утроби. Битка код Лепанта била је последња поморска
борба бродова покретаних на весла. Број веслача на галијама био је велик. На
16 сицилијанских галија, које су учествовале у бици код Лепанта, било је 3360
веслача. Само на командној талији 314 веслача. Ти несрећници доспијевали су
на бродове као робови, осуђеници и много ређе као добровољци (bonavoglia).
добровољци су били боље третирани, храњени, имали су већу плату, али је тај
ужасни занат мало кога привлачио. Крајем XVI вијека веслачи на млетачким
бродовима били су углавном осуђеници. На једној клупи сједело је 5-8 веслача.
осуђеници су продавани као и робови. Цијена осуђеника зависила је од њего
вих година и висине казне. Најбоље су плаћани доживотни осуђеници. По
исераживањима Ејмарда на 16 сицилијанских галија 1571. године било је 1140
добровољаца, 1883. осуђеника и 395. робова. Плијен код Лепанта био је углавном
људски плијен. Од 3651. заробљеника, 550 припало је папи, 1223 Млечанима и
1870. шпанском краљу. У вријеме битке за веслаче није било никакве наде, тону
пи су заједно са бродом.
о Османском царству према хришћанском свијету прије и послије битке
код Лепанта говорио је турски историчар проф. Баркан.“ По његовом резоно
вању турски адмирали починили су крупне стратешке грешке код Лепанта.
Lарство је било још у фази напона и показало је да је кадро на нова освајања
у централној Европи у руским степама, на Кавказу и Криму. Баркан сматра да
је турски економски систем био у „савршеној хармонији са условима свога вре
мена“. Царство, са својим огромним материјалним резервама, могло је дуже
времена да води политику која му је обезбјеђивала да избегне велике економ
ске кризе. По оцјени Баркана револуција цијена довела је у опасност економску
стабилност Царства. „Период инфлације у другој половини XVI вијека постао
је период велике финансијске кризе и социјалних покрета у Османском цар
ству". Упркос освајањима великих територија у другој половини XVI вијека,
војска и ратови су црпли финансијске резерве Царства. Повећањем броја јањи
чара од 21.529 у 1528. години на 44468 у 1583. години представљало је велико
оптерећење за турске финансије. Финансијска и политичка криза изазвала је
велике потресе. Повећање јањичара довело је до опадања броја спахија и по
четка распадања тимарског система. „Та војничка класа (спахије), осуђена на
нестанак, препустила је мјесто другим друштвеним снагама, мање организова
ним, које нијесу имале никаквог друштвеног и политичког угледа због свог
поријекла и начина регрутовања, и због тога биле неспособније да османском
друштву даду потребан оквир економске и друштвене организације, сходно за
хтјеву „новог времена“.

* Maurice Aymard, Chiourmes et galéres dans u seconde molitié du XVI

siècle, 71-91.
* Čimer Lufti Barkan, L. Empire ottoman face au monde chrétien au tende
nain de Lépante, 95-108.

265
истоPијски ЧАСОПИС XXIII

Одјек. Лепанта и у Османском царству и на Западу био је изузетан. О од

јеку битке код Лепанта у Цариграду пише Роберт Мантран.“ Ако је битка код
Лепанта на Западу наишла на широки одјек, вијест о њој у турским изворима
само је нотирана у хроникама које имају неки заједнички извор. Године које
су претходиле Лепанту испуњене су успјесима Османског царства и повољном
политичком, економском и друштвеном климом у Цариграду. Турци су заузели
Кипар без отпора. Првог августа 1571. предала се и Фамагуста, а хришћанска
флота није се видјела. Турска флота заузела је Бар и Улцињ уз незнатан отпор.
То је у Цариграду изазвало праву еуфорију одушевљења.
Султан Селим II напустио је Цариград на сам дан битке и кренуо у Је
дрене гдје је намјеравао да презими. Ту је 23. октобра примио вијест о катастро
фи своје морнарице. Мантран сматра да је султан примио вијест 13. октобра.
Султан се одмах вратио у Цариград и наредио изградњу нове флоте под над
зором великог везира Мехмед-паше Соколиа. Даноноћно радило се у свим арсе
налима Царства. Само у Смедереву изграђено је 200 барки. За четири мјесеца
флота је обновљена и попуњена посадом. У прољеће капудан-баша Килиџ Алија
са 250 бродова приредио је поморску демонстрацију у Босфору. „Лепант није
био друго до ружна успомена", закључује Мантран.
О истом проблему под насловом Ленант у османским документима пише и
проф. Иналџик“ нiseroвa истраживања, уколико су потпуна, потврђују закљу
чак Мантрана о готово незнатном броју турских докумената о Лепанту. Као
да се избјегавало да се каже истина о катастрофи турске флоте.
На Западу, поготову у Италији, одјек. Лепанта готово у свим областима
духовног стваралаштва: књижевности, сликарству, историографији и народној
поезији — био је огроман, Литерарно славље побједе код Лепанта било је шире
и веће у Италији од сваког догађаја прије и послије њега. Том проблему посве
ћено је неколико реферата. Манлио Кортелацо пише о народном стваралаштву
на разним дијалектима у Италији.“ У току цијелог ХVI вијека у Италији и Ве
нецији његована је народна књижевност „ad usum vulgi". У славу Лепанта пи
сане су и пјеване пјесме на млетачком, бергамском, падованском, фјорентин
ском, болоњском и сицилијанском дијалекту. Забиљежени су језички хибриди
млетачког дијалекта и новогрчког језика, па чак и млетачког и турског језика.
Карло Дионизати поднио је реферат под насловом „лепант у оновременој
италијанској култури".“ Уклапајући проблем у вјерске односе и сукобе у Евро
пи тога доба, Дионизати сматра да је католичка противреформација, распаљу
јући дух новог крсташког рата, тежила да поведе битку на два фронта: против
Турака у Медитерану и јеретика у Европи. Јеретици су сматрани већим отпад
ницима од бога него сами Турци. Велики број дјела у прози и стиху придружили
су се општем слављу. Највећа збирка пјесама на латинском језику инспирисана
Лепантом објављена је у Риму и Венецији већ 1572. године. Збирка обухвата
стотивак пјесама из цијеле Италије. Исте године у Венецији су објављене још
двије збирке на италијанском језику. Многобројне брошуре преплавиле су Ве
нецију. Историчари Контарини и Манолесо у својим дјелима посвећеним рату
и Лепанту славе папу IIија V.. Почетком 1573. године прије склапања мира из

* Robert Mantran, L'écho de la bataille de Lépante di Constatinopole, 243-256.

* Halil Inalcik, Lepanto in the Ottoman documents, 185-192.
* Manlio Cortelazzo, Plurilinguismo celebrativo, 121-126.
* Carlo Dionisotti, Lepanto nella cultura italiana del tempo, 127-152.
266
 нРикАЗИ

међу Републике и османског царства, Филипо Пагафета из Виченце, учесник у

бици и касније чувени путописац, објавио је један спис у Венецији, посвећен
папи Григорију XIII. Поводом Лепанта исковано је осам медаља, о чему је ре
dрерисао Ђовани Горини.“ о утицају Лепанта на религију и вјеровања пише
Акиле Оливијери.“ Са Лепантом Медитеран је достигао врхунац вјерског сукоба
два свијета и двије цивилизације. Од краја XVI вијека почиње стални гусарски
рат у Медитерану између хришћанског и исламског свијета. Шпанија избија у
први план борбе против муслимана. Побједа код Лепанта распалила је машту
и визије до усијања. У пророчанствима битка код Лепанта је нашла једну пре
цизну симболику и подстакла нова вјеровања Потхрањене су многе визије о
потреби уништења исламског свијета или његовог преобраћења, али и једног
новог свијета без рата и католичке противреформације.
Одјек. Лепанта у венецијанском сликарству обрадила је Ана Палукини.“
Већ 8. новембра 1571. Вијеће десеторице на својој сједници одлучило је да се
Лепант трајно обиљежи. У одлуци се између осталог каже: „Ако је икада неки
изузетан догађај, који се збио са чашћу наше Републике, заслужио да буде
представљен и остане пред очима и на сјећање потомству, изнад свега осталога
то заслужује ова побједа, против турске флоте, тако славна и сјајна“. Израда
слике у дуждевој палати повјерена је Ђакому Робусту-Тинторету, послије де
сет мјесеци интензивног рада платно је било готово. Слика је изгорела у пожару
1577. године. Нову слику битке код Лепанта израдио је Андреа вичентино, иако
је Тинторето још био жив. Такође и Вазари се спремао 1572. за сликање нобједе
код Лепанта. Паоло Веронезе је израдио једну слику инспирисану Лепантом по
приватној поруџбини. И Тициано је посветио два платна великој бици. Врије
дно је поменути да је Лепант проглашен за државни празник Венеције.
Лепант је одјекнуо у цијелом католичком свијету. Свечаним благодаре
њем Те реum у свим католичким црквама Европе прослављена је вијест о побје
ди код Лепанта са увјерењем да се Запад ослободио османске опасности. У Кра
кову су 1572. објављена три превода са италијанског језика о Лепанту, сва три
из Венеције. Исте године објављена је и поема пољског пјесника Кшиштофа
Варшевицкога о Лепанту. Данас изrледа невјероватно да је Лепант имао одјека
и у јапанском сликарству ХVI вијека. То је открио тек 1956. јапански умјетни
чки критичар Теруказу Акијама. Језуита Франсоа Ксавије стигао је у Јапан
1546. године, гдје је почео са оснивањем католичких манастира и ширењем.
европске културе и умјетности. Када је у Толеду 1584. слављена годишњица
побједе код Лепанта била су присутна и четири јапанска младића.
Стање у западним земљама приказано је у многим радовима. Филип Руис
Мартин реферисао је о финансијама Шпаније у вријеме Свете лиге на о ставу
Француске према Венецији и Светој лиги пише Алберто Тененти, обухватајући
само двије године, од склапања савеза до потписивања млетачко-турског миро
вног уговора.“ Адам Вандpушка је обрадио однос Њемачког царства према

* Giovani Gorini, Lepanto nele medaglie, 153-162.

* Achille Olivieri, Il significativo escatologico di Lepanto nela storia reli
giosa del Mediteraneo del Cinquecento, 257-278.
* Anna Pallucchini, Echi della battaglia di Lepanto nella pittura veneznana
del "Б00, 279-288.
* Felipe Ruiz Martin, Las finanzas deila monarquia hispanica y la Liga Santa,
325-370.
* Alberto Tenemeti, La Francia, Venezia e la Sacra Lega, 393-408.
267
историјски чAсопис ХХ11

хабсбуршкој кући и Светој лиги...“ ilар Максимилијан II, везан многоструким по

родичним везама са краљем Филипом II, није ушао у савез против Турака.
igapство су растрзале вјерске и политичке, размирице. Протестанти су били љу
ти противници вјерских ратова, сматрајући их супротним духу хришћанства.
„Султан је срећа Луцерана“ говорили су протестанти. Ипак, у Њемачкој се било
окупило 6000-7000 бораца, који су касно стигли у Италију и нијесу учествовали
у бици код Лепанта. Хуберт Једин поднио је реферат под насловом „Папа Пије V,
Света лига и крсташка мисао“.“ По резоновању Једина снажан турски налет на
БВропу, почетком XVI вијека, ставио је неке европске силе пред проблем зајед
ничке војне одбране и оживљавања идеје светог рата против невјерника, тј.
крсташког рата. Уосталом, неки историчари сматрају да је Лепант тринаести и
посљедњи крсташки рат, што се не може доказати. Доминиканац папа Пије V
развио је живу активност да политички и војнички уједини европске силе. Је
динство хришћанског свијета није било могуће остварити на политичком плану.
Једин истиче религиозни занос који је потхрањивао крсташку замисао папе.
Вјерско одушевљење папе Пија V имало је одлучујућу улогу у стварању лиге.
улазак Венеције и Шпаније у савез сматрало се као уједињење ватре и воде.
периферног је значаја рефрерат Зигмунта Абрамовича о источној Европи и ислам
ским државама у доба Лепанта.“
Стање на Балканском полуострву у вријеме Лепанта, прије и послије
њата, приказано је у неколико реферата. Серђо Анзелми, на основу грађе из
државног архива у Дубровнику, пице о економским мотивацијама неутралности
Дубровника у ХVI вијеку.“ Рад је од мање научне вриједности. Манусос Ма
нусакас реферисао је о Лепанту и Грцима.“ Интересовање и учешће на симпо
зијуму грчких историчара сасвим је разумљиво. Прије свега, битка се водила у
грчким водама. Велики број Грка нашао се у обе непријатељске флоте. Само у
турској флоти било је 25.000 веслача и морнара. Још прије Лепанта велики број
грчких емиграната у Европи, а нарочито у Италији, живо се заузимао код европ
ских владара да оружјем интервенишу у Грчкој. Петар Менагиас, са Пелепонеза,
предлагао је 1569. године Шпанцима војни поход на Грчку. Стварају се разни
завјеренички планови од убиства османског престолонасљедника до паљења ар
сенала у Цариграду. Грчки емигранти у Европи са одушевљењем су поздравили
хришћански савез. Један дистих, који су пјевали грчки морнари од самог ства
рања Свете лиге, каже: „Хоћу да будем златни светионик у Месинском тјеснацу,
да свијетлим када прође шпански краљ”. Када је почео рат, низ устанака по
тресли су Епир и Пелепонез. Лепант је оживио наде и створио погодну климу
за низ револуционарних акција против Турака са ослоном на Шпанце. На вијест
о хришћанској побједи код Лепанта Грци са Рода, Киклада, Митилене и Епира
спремали су се на устанак. Међутим, солунски паша је свирепим мјерама пре
сjекао намјере Грка. У самом Цариграду забиљежена су насиља и злочини над
грчким становништвом. Извесни немири локалног карактера нијесу ни до чега

* Adam Wandruszka, Lº Impero, la Casa d' Аustria e la Sacra Lega, 435-444.

* Hubert Jedin,Papst Pius V, die helige Liga und der Kreuzzungsgedanke,
193-214.
* Zygmunt Abrahamovicz, L“ Europe orientale et les étais islamiques au temps
de la bataille de Lépante, 19-32.
* Sergio Anselmi, Motivazioni economiche della neutralita di Ragusa di
Cinquecento, 33-70.
* Manoussas Manoussacas, Lepanto e Greci, 215-242.
268
 шникАзи

довели. Све наде полагане су у помоћ споља. То је било признање властите не

воћи. Митрополит Пуље, Калабрије и Сицилије, у једном писму папи Пију V
од 15. марта 1572, предлагао је напад на Цариград. Жеље и наде су претходиле
стварним политичким могућностима Грка и Шпанаша. Касније ће патријарх
Јован, војвода Грдан и друге српске старјешине кренути стопама Грка у вријеме
Лепанта.
Реферат Андреје Пипидија о подунавским земљама и Лепанту доста је
претенциозно написан.“ Пипиди даје сумаран преглед идејног и политичког
стања на Балканском полуострву, завјера и предлога о ослобођењу од османског
јарма. Аутор највише говори о Влашкој и Молдавији, док о нашим земљама не
зна много. У ово вријеме завјера нарочито живу активност показују албански
емигранти у Венецији, Напуљу, Месини и Палерму.
Други реферат који обухвата дјелимично и проблематику наших земаља
g. ово вријеме јесте чланак Анђела тамборе о борби против Турака послије лепан
тан насљедник папе пије V, папа Григорио XIII настоји да оживи крсташки дух
и ноново уједини хришћанске силе. Он обраћа посебну пажњу католичким ор
raнизацијама на Балканском полуострву и леванту, папа Григорио XIII позвао
је у Рим хрватског књижевника, тада задарског каноника Шимуна Будинића,
а мало касније и Александра Комуловића. Они су добили задатак да преводе
на хрватски језик црквене текстове. Поред преводилачког рада Будинић је у
пјесми „Super samo cantemus Domino“, на хрватском језику опјевао побједу
код Лепанта,

Хвалимо хвалећи Господина Бога

Ки сузе видећи пука крстјенога
Милосрђа свога източник отвори,
и војску силнога цара сву помори,
по пољу и гори коју сабрал бише,
Кад свита простори обујати хтише.

Коња, и ки седе на коња, коњијка

У морску уведе дубину крвника
нојводу, војника, витеза, спахију
И с њим заточника пернога делију,
стрилца и топџију, ки су на нас били
Топи, патанцију, сабље, стоки, стрили,
и, кими поскрили све море, гемије,
количих видили нису очи прије.“

у вријеме дугог рата (1593-1606) између Османског царства и Аустрије папа

климент VIII ради на стварању новог хришћанског савеза против Турака. Када
је синан-паша 1594. године заузео Ђур, италију је захватила паника да Турци
нападну Апенинско полуострво копненим снагама „у којима је Османско царство
без премца и могу се безгранично проширити више него на мору гдје је његова

* Andrei Pippidi, Les pays danubiens et Lepante, 289-324.

за Аngelо таrnborra. Dopo Lepanto: to spostamento della lotta antiturca sul
fronte terrestre, 371-391.
* Исто, 377, у нап. 13.
269
ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС XXIII

снага ограничена, једнака или слабија од хришћанских снага". Папа је једино

успио да загрије неке италијанске владаре за борбу у Уrapској. Угарска дијета
је 1596. изразила дубоку захвалност папи који је упутио у помоћ 22.000 пјешака
и 611 коњаника. На унарском фронту борио се и мантовански војвода Виченцо
Гонцаrа. Он је лично командовао једним одредом коњице и учествовао у биткама
1505, 1597. и 1601. године. Себе је сматрао насљедником посљедњих Палеолога и
Византије. Такође и Фиренца је узела учешћа на угарском бојишту, и 1594.
упутила је 3.000 бораца под командом Ђованија Медичија. Готово сви су изги
нули приликом турског освајања Ђура. Више среће имала је експедиција у
Трансилванији и Влашкој 1595. године под командом Силвија Пиколоминија.
Дуrи рат завршио се миром у Житваторошку 11. новембра 1606. roдине. У том
рату турска војска први пут је на европском фронту испољила знаке слабости
и доживјела поразе.
На симпозијуму дотакнут је и проблем техничке и војне опреме млетачке
војске. О томе пише Џон Хејл“. Његов реферат је анализа „ратне машине“, како
он каже, којом су располагали Млечани у годинама 1569-1571. венеција је имала
најамничку војску... млетачко племство и грађанство сматрали су највећом по
ругом професионалну војничку каријеру. Најамници су били под контролом ге
нералних провидура и гувернадура, који су истовремено вршили управну и ад
министративну функцију у провинцији. О истом проблему са другог аспекта,
о судском процесу команданту млетачке флоте пише Уго тући.“ судски процес
Ђороламу Зану, који није предузео ниједну мјеру за одбрану Кипра од турске
инвазије 1570. године, показао је низ организационих слабости млетачке флоте.
Када је Зане у прољеће 1572. умро у затвору у 77 години живота, венеција није
била ожалошћена. Ипак, нико се није усудио да му као истакнутом сенатору
и прокуратору Св. Марка ускрати погребне почасти.
У цјелини узето, дјело је широка панорама Медитерана у другој половини
ХVI вијека, кроз коју се преламају економски, политички, вјерски, идејни и
оружани сукоби два свијета на његовим источним и западним обалама. Нису
занемарене ни противурјечности западног хришћанског свијета. мањи број
хришћанских сила ступио је у савез, који се, тако рећи, распао сјутрадан послије
битке. Оно
Лепанта што
међу недостаје
њима. у раду
Кривицу јесте
за то стање
сносе наших
наша историјска под турцима
народадруштва. и одјек
У бици код
Лепанта учествовао је велики број наших људи – као заповједници бродова,
борци и веслачи. О тим проблемима требало је да се чује наша ријеч. изостајање
са оваквих научних скупова јесте доказ заостајања наше историографије.

Глигор СТАНОЈЕВИЋ

* John Halle, From peacetime establishment to fighting machine: the Ve

netian army and the war of Cyprus and Lepanto,163-184.
* Ugo Tucci, Il proceso a Girolamo Zane manсаto difensore di Cipro, 409-435.
409-435.

270
 11FAKA311

Др Михаило Бјелица, Политичка штампа у Србији 1834—1872—

Београд, Југословенски институтза новинарство, 1975, стр. 201 + (2),8°.
Harљи успон Србије у XIX веку и почетком ХХ века, на национално-поли
тичком, привредном и културном пољу, обухвата и успон српске штампарско
-издавачке делатности, посебно новинарства. Колико се у Србији придавала
важност новинарству, најбоље говори податак да је та мала земља неписмених
сељака до 1914. roдинe имала око 100 дневних листова, највећим делом политич
ке садржине. Тако, велики број политичких листова био је условљен бујним
политичким и страначким животом у Србији. А политичке и страначке борбе
у Србији почињу баш у време које је обухватио Бјелица у саојој студији. На
равно, на тај унутарњи политички живот Србије ваља додати и њену спољну
политичку активност. То је све онда тек пробуђену њену штампу чинило још
значајнијим друштвеним и политичким чиниоцем, а сада је чини веома значај
ним извором за изучавање тог времена.
бтудија Михаила Бјелице представља прву студију ове врсте код нас,
везану овако за један шири период. То је, у ствари, Бјеличина докторска теза,
коју је аутор у начелу преуредио за објављивање према сугестијама чланова
испитне комисије.
Добро је што је аутор отпочео своју студију са појавом политичке штампе
у Србији. Тако је био у срећној околности да паралелно прикаже почетак све
сложенијег живота једне младе државе и почетак њене штампе, која се, стица
јем околности и снагом људских хтења и жеља, увлачила у тај нови живот и
све више утицала на његов даљи ток, како у политичком тако и у социјалном
погледу.
За ових скоро 40 обухваћених година у Србији се појавило неколико десе
тина листова, али једва да се који може наћи да је избегао мешање у спољну
или унутарњу политику земље. Неки су листови живели дуже, неки краће —
често тодину, две дана - само су званичне Новине српске надживеле све режиме
и владаре, иако често храмајући и спотичући се.
Ти листови су мање-више познати нашој историји, и они као библиограф
ски документи неки пут чак и нису посебно интересантни. Али, у приказу
Михаила Бјелице ти су листови показали своју досад мало или нимало сагле
дану страну — показали су труд да се натуре јавности, да допринесу општој
ствари; ноказали су све оне перипетије које прате живот листова и њихових
издавача и уредника. Да би ово постигао, аутор је изворе тражио у архивској
грађи и у текстовима самих листова. Он је употребљавао чак и оне архивске
изворе који су већ давно били објављени. Дакле, највећим делом користихо је
саме оригинале. Овим се постигла већа аутентичност у приказивању, а често су
исправљане извесне грешке које су се ранијепрештампавале Из рада. У рад.
јидући овим путем, Бјелица је на улоге многих листова и њихових изда
вача бацио нову светлост и донео не ретко изненађујућа открића.
Да би употпунио своје излагање, аутор је обухватио и установе које су
контролисале штампу и давале јој смер, као што су биле разне врсте цензуре,
разни фондови за финансирање штампе, као и прес-биро (од 1861). Тиме се
показало да се и у тек успостављеној српској држави увиђала улога и значај
штампе. Она је прогоњена ако има опозициони став, или је плаћена ако се од
ње очекивала помоћ. Зато су либерали, док су били у опозицији, а после Свето

271
истоPилски члсопис ХXIII

зар Марковић са својом групом, упорно тражили слободу штампе. Кад се по

rледају спискови утрошака новца за помагање штампе, нећемо остати неизне
нађени кад видимо ко је све и за какве улоге примао новац и који су наши и
страни листови били ангажовани да пишу о Србији у одређеном смеру. На том
списку нећемо наћи љубу Ненадовића са својом Шумадинком, нећемо наћи ни
Светозара Марковића, ни Змаја, али других ће бити повише. Од листова ван
Србије кореспондирали су са српском владом, нарочито у време кнеза Михаила
и намесника: Politik (Праг), Zukunft (Беч), Novine (Љубљана), Primorac (Трст).
Slovenski narod (Марибор); у Prozoru (Загреб) писао је о Србији човек за то
за то плаћен итд., све до Пеште, Франкфурта и Париза.
пратећи живот листова у Србији, аутор је пратио и њихове тираже, који
су најсигурније мерило друштвене улоге штампе. При томе је дошао до закљу
чка како и у једном неписменом народу непогрешно ради чуло поштења и обје
ктивности: чим један лист почне да хвали режим кад то не заслужује, тираж
листа нагло пада, јер га народ неће и не жели, а ако са појави лист који смело
критикује рад владе, као што су били листови Светозара Марковића, тираж им
брзо расте. На пример, сатиричан лист Решето имао је тираж 5-6 пута већи од
тиража новина српских. Насупрот томе, омражени лист Видовдан, који је Змај
назвао чегртаљком, завршио је излажење скоро занемарен од читалаца.
Што се то пулсирање политичке штампе у Србији, иако још на почетку
свог живота, тако лепо осећа у Бјеличиној књизи, свакако је знак успеха ова
квог приказивања живота штампе и оваквог коришћења архивске грађе и не
посредних извора. Ово смо намерно поново подвукли.

Да би наш приказ био потпунији, морамо аутору ставити и неке замерке.

IIрво му замерамо што је негде направио грешке, као што је она да се Драгиша
Станојевић родио у Нишу (ту је умро), да је лист Исток излазио до 1878 (а треба
до 1881), да је кнез Михаило наследио Милоша (а треба брата Милана) и др.
Затим му замерамо што није утицао на издавача да при штампању боље спро
веде коректуру, јер честе штампарске грешке неки пут непријатно делују, а
могу и да заведу читаоца. Најзад, именски регистар на крају књиге могао је
бити направљен стручније и потпуније. Наравно, све ово не умањује ауторов
успех у приказивању постављене теме.

Јеремија Д. МИТРОВИЋ

Чедомир Попов, Француска и Србија 1871—1878.— Српска ака

демија наука и уметности, Београд 1974, стр. 447.
Недавно се у издању САНУ у Београду, као трећа књига серије моногра
фија одељења историјских наука, појавило дело Чедомира Попова: Француска
и Србија 1871-1878. То је прва целовита студија која обрађује дипломатску исто
рију двеју земаља у наведеном периоду, а представља скраћену верзију доктор
ске дисертације коју је, под насловом Став Француске према Србији 1871-1878,
аутор одбранио на Филозофском факултету у Новом Саду, јуна 1970. године.

272
 шникАЗИ

Рад Чедомира Попова темељи се на изворима, које пружају дипломатски

архиви министарстава спољних послова у Паризу и у Београду, са обиљем ин
гересантног материјала, затим заоставштина Јована Ристића, која се чува у
Архиву Историјског института у Београду, као и грађа у Историјском архиву
Србије и Архиву САНУ у Београду. Од публиковане дипломатске грађе, коју је
аутор користио, значајне су две тзв. Жуте књиге Министарства спољних посло
ва Француске, зборник докумената турског порекла, као и збирка француских
дипломатских аката, која је објављена после другог светског рата. Коришћени
су и протоколи са седница Цариградске конференције и Берлинског конгреса,
преписка Јована Ристића са Филипом Христићем, мемоарска грађа, успомене,
писма и чланци познатих француских политичара и државника.
У првом делу књиге (11-213) аутор објашњава привредну и политичку
ситуацију у Француској од 1871-1878, њен међународни положај у наведеном
периоду, источно питање и односе Француске са Србијом до избијања херцего
вачког устанка 1875. године. Упркос тешких материјалних и људских губитака,
које је Француска претрпела у рату са Пруском, као и за време Париске комуне, у
разматраном периоду долази до знатног економског напретка, сређивања држав
них финансија и јачања војних снага земље. Међутим, због заоштрених политич
ких односа између разних група буржоазије у борби за власт у земљи је створена
нестабилна политичка ситуација, која је неповољно утицала на спољнополитички
положај Француске. Поред тога, крупна буржоазија, која је у читавом овом пе
риоду била на власти, више је заокупљена бригом да се одржи него да се
упусти у веће спољнополитичке подухвате. Свесна унутрашњих слабости и спољ
нополитичке усамљености после изгубљеног рата са Пруском, француска влада
је у вођењу спољне политике 70-их година велику пажњу поклањала одржању
хира у Европи и статус кво-а у најважнијим питањима. Поред тога, влада
треће Републике залагала се за отклањање свих неспоразума међу великим
силама, а нарочито између Русије и Енглеске, на које је рачунала у случају
поновног рата са Немачком. Због тога и у решавању источног питања, које је
управо у ово време доспело у једну од својих најзаоштренијих фаза, француска
влада се залагала за одржавање постојеће ситуације на Балкану, с тим да се
већ остварене слободе и аутономије балканских држава Румуније, Србије и Црне
Горе не проширују на нове територије, јер би ово значило ремећење постојећег
односа снага међу великим силама, чиме би био угрожен европски мир, па и сама
француска. Како је Србија заузимала једно од централних места у националним
тежњама балканских народа и њених сународника у Турској и Аустро-угарској,
влада у Паризу покушала је да одврати Србију од већих национално-ослободи
лачких акција и убеђивала је српске политичаре у неопходност лојалне политике
према Турској. Међутим, Французи су често утицали и на Порту да изађе у су
срет неким захтевима српске владе. Тако су се они залагали у прилог давања
Србији и Румунији права да самостално потписују међународне трговачке уго
воре, а 18734. утицали су на Порту да пристане на железничку везу код Але
ксинца, која би за Србију била од изузетне важности.
Други део књиre (215-421) у целини је посвећен ставу Француске према
Србији за време велике источне кризе, од њеног избијања 1875, године до њеног
окончања на Берлинском конгресу 1878. Сходно свом начелном ставу у погледу
источног питања, Француска је деловала и за време целе источне кризе. Она
је херцеговачки устанак 1875. пратила са забринутошћу, јер се плашила да ће

273
истоPишски чAсопис ХХIII

он довести до европског рата, који ће ангажовати велике силе, и на тај начин

препустити Француску на милост и немилост Немачкој. Због тога се француска
влада залагала за мирно решење источне кризе, а конзуларну мисију у Херце
говини настојала је искористити за приближавање опречних руских и енглеских
становишта. Из истих разлога она се придружила осталим великим силама у
одвраћању Срба од ступања у рат са Турском. После српског пораза у рату са
Турцима 1876. године, Француска је била против било каквих санкција према
побеђеној Србији. На Цариградској конференцији 1876-77, а још више на Бер
линском конгресу, француска влада подржавала је многе политичке, територи
јалне и финансијске аспирације балканских држава, Србије, Грчке и Румуније
на штету Турске, јер је увидела да су разлози за одржање statust quo-а престали
да постоје, Приказујући политику Француске према Србији у раздобљу од
1871-1878. године, Чедомир Попов је дао значајан допринос познавању односа
великих сила према једној од балканских држава у бурном периоду њене
историје. Његово дело, засновано на широком кругу извора, систематским изла
гањем збивања и основаним закључцима, представља студију трајне вредности.
Ђорђе ГАВАНСКИ

В. Г. Карасев, Сербскиi демократ Живоин Жуевич, Публицисти

ческан дентелњностњ в Росии в 60 годах XIX в., Издателњство „Наука",
Москва 1974.

У савременој совјетској историографији с пажњом се изучава прошлост

свих народа, а посебно европских. Историји словенских народа, па и југословен
ских, указује се дужна пажња. Изучава се не само савремена историја југосло
венских народа него и њихова прошлост. дело В. Карасјова најбоље потврђује
с коликом се сериозношћу приступа обради историјских појава, процеса и дога
bаја у историји југословенских народа. У овој монографији се приказује сара
дња српског демократе Ж. Жујовића (1838-1870) у руској периодичној штампи
60-их година XIX века. У руским демократским издањима тога времена, као
што су Современник, очерки, голос и с. Петербургские ведомости Карасјов је
пронашао више од 80 чланака Ж. Жујовића. Анализирајући те чланке, као и низ
архивских докумената која су досад била непозната науци, дело је постало
интересантније и приступачније свима заинтересованима. Аутор је указао на
ток рађања руско-српских демократских веза и генезу револуционарно-демо
кратске идеологије код Јужних Словена. Он је на богатом чињеничком матери
јалу показао да је Жујовић достојан ученик и следбеник руских револуционар
них демократа, који је постао зачетник новог тока у српском друштвеном
покрету, први српски мислилац материјалистичког правца, непосредни претеча
истакнутог револуционара и социјалисте Св. Марковића.
Стога је ова књига Карасјова интересантна не само за историчаре већ
и за филозофе, новинаре, књижевне критичаре и предаваче друштвених наука.
У уводној глави Карасјов је дао кратак преглед дела о Жујовићу и његову
кратку биографију. У првој глави (25-66) приказана је делатност. Ж. Жујовића
у Русији (1859-1866), када је он најпре учио у Кијевској духовној семинарији,
затим две године у петроградској духовној академији да би 1863. прешао на пра
вни факултет у Петрограду, Указује се на све материјалне тешкоће на

274
 IшникАзи

које Жујовић наилази због гуситка стипендије. У то време Жујовић се тесно

зближује са револуционарним демократским круговима руске престонице и по
стаје сарадник руских демократских новина.
у другој глави (67-80) приказује се развитак Ж. Жујовића као публицисте.
карасјов анализира Жујовићева прва два чланка. Има речи и о словенским одељ
цима у руској периодици почетком 60-их и 70-их година XIX века.
Нарочито је интересантна трећа глава јер се у њој анализира сарадња
српског нублицисте у руским демократским издањима (80-125). Поред детаљног
осврта на рубрике о словенским земљама Карасјов с пажњом анализира чланке
Жујовића „Словенски југ“ и „Српско село". Аутор констатује да Запад у
Србији види центар око кога могу да се групишу југословенске земље, док
Русија види „залог среће за Јужне Словене". Жујовић у свом првом чланку
долази до закључка да Јужни Словени нису спремни за устанак. посебно је
интересантна анализа Карасјова жујовићевог чланка „Српско село“, објављеног
у Савременику 1865. Карасјов се детаљно осврће на Жујовићеве статистичке
податке о српском селу 60-их година XIX века. Он се такође задржава на Жу
јовићевом опису друштвеног живота на селу и његових обичаја. Наводи и по
датке о школама, о правном и политичком животу српског села.
Четврта глава носи назив „Сарадња у двема либералним новинама 1864“.
1196-169). Ту је Карасјов најпре изнео карактеристике либералних издања у
којима је сарађивао Жујовић. Аутор је посебно анализирао словенски одељак
у новинама „Голос“ и „С. - Петербургские ведомости” у којима Жујовић описује
унутрашњу и спољно-политичку ситуацију. Карасјов констатује да је Жујовић
од априла до децембра 1864. публиковао 9 оригиналних чланака у обиму од
два ауторска табака. Жујовић највише пише о Србији. Аутор дела констатује
да се Жујовић, показао као зрео публициста који одлично влада руским језиком.
Истовремено се подвлачи да се ширина и разноврсност стваралачких интереса ж.
Жујовића као специјалисте о словенском питању и коментатора о словенским
земљама на страницама руске нериодике 60-их година XIX века у пуној мери
показује касније 1865. и 1866. године.
„На челу словенског одељка новина Петроградски списи 1865“ наслов је
пете главе (170-227). Аутор утврђује да се Жујовић после Србије највише за
држава на Херцеговини. Карасјов је дао осврт на однос Жујовића према делу
В. Ламанског. Аутор приказује и однос Жујовића према српским либералима.
карасјов се осврће на став београдског норесподента према Србији и њеним
делима. Жујовић пише о појави бирократије у Србији, која се ставља између
кнеза и народа. Српски демократа је написао рецензију на А. Н. Пипина и В. Д.
спасовића „преглед историје словенске литературе“. Жујовић не одваја исто
рију словенских народа од светске историје. Он пише и чланак у част 50-годи
шњице ослобођења Србије и о устанку Луке Вукаловића у Херцеговини. Ка
расјов, даље, анализира читав низ дописа Жујовића, констатујући да је 1865.
најплоднија у стваралаштву српског публицисте за цео период његовог боравка
5. Русији. Само у „с петроградским списима“ жујовић је објавио 23 оригинална
чланка, не рачунајући информације, преводе и компилације у обиму од 55
ауторских табака (17 дописа, 3 рецензије и 3 чланка).
У шестој глави „Словенски преглед Ж. Жујовића 1866". (228-263) Карасјов
анализира нову рубрику „Словенски преглед“ у с. 11. списима. За два месеца
жујовић је написао 9 прилога, два потписана са „Серб", a 7 анонимних.

275
истоPијски чAсопис ХХIII

Жујовић у својим дописима пише о Бугарској и Бугарима, о старој Србији,

Босни и Херцеговини и Црној Гори. Он је за тешње зближење Србије и Црне
Горе. Пише и о источном питању, о Словенима у аустријској империји. Кара
сјов анализира и полемику Ж. Жујовића о питању односа Мађара и Словена.
Жујовић у дописима даје своје схватање о положају иностраних словенских
народа. Српски демократа је изнео своје мишљење о положају скоро свих сло
венских парода сем Пољака, Хрвата и Словенаца. Одсуство ових народа
Kapacјов види у објективним условима, с једне стране, у политици царске
вхаде према Пољацима и позиције С. петроградских списа о мађарском
питању (што се тиче аустријских Словена), (Kapacјов ништа не говори да
ли Жујовић пише о Македонцима). Он закључује да у дописима Жујовића цен
трално место заузимају Јужни Словени (Бугари, Срби. Црногорци, Босанци и
Херцеговци). Жујовић долази до завључка да словенски народи неће дуго
остати у ропству. Истовремено Жујовић подвргава критици политику европ
ских држава у источном питању, јер оне желе да задржe status quo на Балкану.
карасјов констатује да словенски прегледи, чији је аутор Жујовић, показују
ширину и дубину познавања српског демократе у области словенске проблема
тике. Аутор закључује да се без претеривања може рећи да је он био један
од најобразованијих слависта свога времена. Карасјов такође тврди да је Жу
-овићева активна публицистичка делатност у Русији оставила дубок траг и
тумала је несумњиво утицаја на пропаганду словенског питања у руском дру
штву тога времена.
Седма, последња глава носи назив: „Ж. Жујовић инострани кореспондент
Сент-петроградских списа 1867–1869“ (263–299). После Петрограда Жујовић
одлази у Минхен, а затим у Цирих, да би се августа 1867. вратио у домовину.
Kapacjom je утврдио да је 1867. Жујовић написао 16 прилота у Сент-петро
rрадским списима. Карасјов анализира и однос Ж. Жујовића и П. А. Ровинског.
У одељку уместо закључка (300—310) Kapacjoв се осврће на питање фор
мирања погледа Ж. Жујовића у периоду 1859–1866, указујући нарочито на
успостављање тесних веза Жујовића са револуционарним демократским круго
вима у Петрограду. Карасјов констатује да по примеру својих руских учитеља
Жујовић тежи да претвори публицистику у борбено оружје, средство буђења
активности друштва и заштите интереса народа. Аутор такође указује на дина
мични процес развитка његове националне свести. По Карасјову Жујовић је
патриота који безгранично воли своју отаџбину, да би се временом уздигао до
сазнања неопходности братства и пријатељства међу свим народима.
У прилозима Карасјов је дао снисак радова Ж. Жујовића, штампаних у
руској периодичној штампи 60-тих година XIX века, а у наставку низ значајних
докумената из пера Ж. Жујовића или његових сведочанстава, која су од значаја
за даља истраживања о Жујовићу. На крају књиге је и индекс имена.
Карасјов је овим својим делом показао да је не само добар познавалац
радова Ж. Жујовића већ и приликâ међу словенским народима, а посебно код
Срба. Он је с пажњом анализирао чланке Жујовићеве у руској периодици.
При томе је истакао како је могао да утврди све радове Жујовићеве, иако они
нису били потписани његовим именом. Он се служио и стилском анализом. дело
заслужује пуну пажњу историчара, филозофа, новинара и језичара. Карасјову би
се једино могло замерити што није довољно указао на вредност радова Жујовића,
који су објављени у руској периодичној штампи.
Милица БОДРОЖИЋ

276
 11никАЗИ

Nicolae Ciachir. Istoria moderna a Serbiei, Bucuresti 1974, p. 169.

У издању Универзитета у Букурешту изашло је дело које је посвећено
историји Србије од почетка првог српског устанка 1804. до завршетка првог
светског рата 1918. године. Аутор ове књиге универзитетски професор др Мicolae
Ciachir није непознат нашој јавности: он се већ дуже времена бави, између
осталог, и југословенско-румунским историјским везама. Замишљено као уни
верзитетски уџбеник, ова монографија ће, поред студената, о историји њиховог
југозападног суседа моћи да обавести објективно и остале Румуне. Аутор је овом
послу пришао углавном на основу југословенске литературе, коју је користио у
rоку боравка у нашој земљи, као и на основу наших библиотека и архива, које
су му увек стајале на располагању, и литературе на другим језицима. О његовој
обавештености може најбоље да посведочи селективна библиографија коју је дао
на крају књиге.
Читава историја коју излаже подељена је на девет поглавља, у којима се
- како се може и очекивати – указује и на сталне политичке и економске
односе између двају суседних народа, што аутор истиче и у предговору.
Прво поглавље (стр. 5-15) представља увод у новију историју Србије.
Указујући на пораз Срба на Косову 1389. године и дефинитивни слом српске
државе 1459. године, аутор подвлачи да су Срби, иако без државе, и даље градили
своју историју јужно и северно од Саве и Дунава, борећи се противу Турака
и западних сила. Доста је простора дато турској доминацији, као иприликама које
су довеле до устанка у Београдском пашалуку.
Друго поглавље (стр. 16–36) дато је под насловом Српска револуција, под
којим је обично први српски устанак познат у иностранству, говори о овом
кључном периоду српске историје, и истиче какав су одјек имале победе српског
народа над Турцима за историју Грчке, Црне Горе, Бутарске, и посебно – Вла
нке и Молдавије.
Следеће, треће поглавље (стр. 37—50), односи се на прву владу кнеза
Милоша 1815—1839. године. Указује се на достигнућа Милошеве владавине на
политичком плану и уједно истиче збивања из овог периода која су растрзала
Влашку и Молдавију у вези с устанком Тудора Владимирескуа 1821. године и у
вези са Хетеријом и генералом Александром Ипсилантијем.
Четврто поглавље, дало под насловом Србија између 1839. и 1856. године
(стр. 51-66), указује, као и нека даља поглавља, на посебну периодизацију наше
историје, коју је аутор дао у својој књизи. Било да се сложимо или не сложимо
с њим, мораћемо признати да је аутор, намењујући ово монографско дело Руму
нина, морао да пође од непознатијег ка познатијем и да своје излагање учини
нто приступачније својим читаоцима. Овом периоду аутор је признао конструк
тивни рад на унутрашњем уређењу Србије, док је уједно указао на грандиозне
планове и сличне судбине народа Србије и двеју суседних дунавских кнежевина
– Влашке и Молдавије,
Пето поглавље, (стр. 67-90), разматра догађаје од 1856. до 1875. године,
односно одпарискогмира до поновног покретања источног питања. Осврћућисе на
низ догађаја, иначе нама добро познатих у овом периоду те их не желимо понав
љати, назначимо само да су ова сва збивања усечена у оквиру крупних међуна
родних догађаја, док су читаоцу посебно наглашене срдачне везе између Србије
и већ уједињене Румуније.
277
јиСтогијCKИ ЧАСОПИС XXIII

шесто поглавље, (стр. 91—108), обухвата наредних неколико година, које ће

после турско-руског и српско-турског рата довести до промена на политичкој
карти Балкана и до окупације Босне и Херцеговине. Као и раније, и овде је дат
низ значајних података који се односе на српско-румунску сарадњу и који
заслужују да се у носебним радовима и даље расветљавају.
Седмо поглавље, (стр. 109–135), бави са историјом Србије од Берлинског
конгреса па све до балканских ратова. Овај део, коме је посвећен релативно
велики број страна, говори, с једне стране, о скретањима Србије у спољној поли
тици условљеним неадекватним држањем Русије, и с друге стране, приказује
велике друштвено-економске промене које су наступиле са пуним потврђивањем
капиталистичких односа. Стога је добар број страница посвећен носиоцима соци
јалистичке мисли. Као и раније, и овај период је сагледан у оквиру европских
и балканских збивања.
Претпоследње, осмо поглавље, (стр. 138—148), говори о политичким оквирима
у којима су се одиграла два балканска рата, настојећи да их сагледа кроз призму
савремене Југославије.
последње, девето поглавље, (стр. 139—166), укратко даје преглед свих
догађаја који су довели до стварања Југославије 1918. године.
Његова књига има ту предност што нам је новију историју Србије прика
зала с објективног аспекта, те смо мишљења да ће у њој наћи нека интересантна
запажања чак и они који овај период одлично познају.
и на крају, да одамс пуно признање аутору професору др Николаеу Ча
киру за његову објективност, за његов труд и залагање да напише ово дело о
новијој историји српског народа и тиме упозна румунске читаоце са једним
делом историје југословенских народа.
Mилан ВАНКУ

Henryk Wereszycki, Pod bertem Habsburgów. Zagadnienia naro

doupošciоupe, Kraków 1975, 315
Професор краковског универзитета Хенрик Верешицки, писац код Словена
најбоље написане историје Аустрије (Нistoria Austrii, Vroclaw 1972, 380), који је
објавио и запажену монографију Савез три цара Sojusz trzech cesarzy, Warszava
1965, 399), јавио се сада са новом књигом од изузетне вредности, у којој говори
о негерманским народима поджезлом Харбсбурговаца.
Пошто је проф. Верешицки дао опширан предговор своме делу, поделио га
је на четири поглавља 1) народни препород: реформе Марије Терезије и Јоси
фа II и буђење народне свести код појединих народа; 2) Борба народности за
уређење монархије: буна 1848—1849, нериод неапсолутизма 1849–1859. и уставни
преображај 1860—1867, 3) У оквирима дуализма: период стабилизације 1867—1914
и последње године пред избијање рата 1914; 4) Светски рат и пад Аустро-Угарске.
На крају је библиографија важнијих дела којима се писац служио.
У самом уводу овог дела изнет је оправдан закључак, који је настао на
основу дугогодишњег резултата проучавања буђења, развоја и борби појединих
негерманских народа, и њих свих заједно, противу политике Хабсбурговаца.
проф. Верешицки тврди да откад је 1918. r. престала да постоји држава Хабс

278
 11РАКАЗИ

бурговаца нико не помишља да је обнови, јер то не желе народи који су, борећи
се за своја права, допринели њеном паду, разуме се на првом месту и Југосло
вени. Према статистици из 1910. г. било је тада у Аустро-Угарској, рачунајући
и Босну и Херцеговину, Немаца 23%, Мађара 20, Пеха 12,6 Пољака 100, Украји
наца 7,9, Румуна 84, Хрвата 53, Срба 38, Словака 38, Словенаца 26, Италијана
20, а томе треба додати „муслиманских Србо-Хрвата у Босни 1,2“, како наводи
проф. Верешницки. Ти сви народи, сем Немаца и Мађара, били су на страни
Југословена у борби против државе Хабсбурговаца, чијем опстанку је највише
претио неренени југословенски проблем, у коме су се криле тежње Југословена
да се ослободе и уједине.
Проф. Верешицки закључује да узрок распаду државе Хабсбурговаца, и
томе да нико не жели њено обнављање, треба тражити у проблему народности.
Зато кроз цело дело износи поступке народа и њихових водећих људи, и даје
оцену о њима. То чини подједнаком смелошћу о Пољацима, Украјинцима, Руму
нима, Словацима, Мађарима, Словенцима, Хрватима, Србима и др. Из списа
националних тежњи појединих народа види се да писац добро познаје покрете,
партије, трупе њихове, појединце, водеће људе, политичке и књижевне вође,
развој економског и културног живота, и то подједнако у свим временским
периодима. Он је успео да о сложеним, и често супротним, интересима тако
великог броја народа нађе одговарајуће оцене, и увек праведне, јер се није
руководио интересима ма кога од тих народа. Као представник старе критичке
пиколе, на коју није могао утицати национализам и политикантство, проф. Вере
шицки, иако се у - слобођење Пољске налазио у првим редовима, објек
тивно је дао оцену хима и неуспесима владајуће куће Хабсбурговаца, као
к о држању Нема Мађара према другим народима. Он увек види само истину
пред очима, а свака му је реч одмерена и строго по значењу стављена на одro
варајуће место.
Овде ваља указати на неке оцене које се тичу и нас Југословена. Проф.
Верешицки југословенске проблеме истиче и ставља их на право место. Довољно
је навести неке примере. Према неговом мишљењу Срби, Хрвати и мали број
Словенаца држао је границу према Турској. „Чинило је то, дакле, као минија
турну Југославију", али веома везану за Хабсбурговце (стр. 68). У полемици 1848.
г, која је настала између Ђорђа Стратимировића и Кошута, није дошло до спо
рззума између Срба и Мађара. Вођа Мађара одбио је да призна Србе као посебан
народ, и том приликом је завршио своју изјаву. „Настаће укрштање мачева”,
нанто му је Стратимировић одговорио: „Срби никад нису били страшљивице”
(стр. 120—121). Године 1870. у Љубљани је одржан југословенски конгрес, на ком
се расправљало о сарадњи свих Југословена у држави Хабсбурговаца. На кон
гресу од Словенаца чули су се гласови о Србији као Пијемонту Југословена
(стр. 186). На крају, проф. Верешицки каже да није важно ко је организовао
атентат у Сарајеву... није важно да ли је српска влада хтела тај атентат или не,
тим пре што су то ствари сумњиве и сигурно се никад неће дати у потпуности
осветлити. Важно је реаговање аустроугарске владе, јер је она хтела да оружјем
pсци југословенски проблем, а нарочито да покори и укроти Србију, која је
предила опстанку њене државе (стр. 255–257).
kњига проф. Depeицицког је веома корисна и за нашег читаоца, јер се у њој
могу наћи обавештења о националном покрету народа угњетених у држави
Хабсбурговаца, и лакше ће се моћи схватити сва она национална и политичка

279
 иСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС XXIII

гибања код Југословена. Због тога би било корисно превести ову књигу, поготову
што је писана лепим и лаким стилом, па би је могла лако читати и наша чита
лачка публика.
Љубомир ДУРКОВИЋ – ЈАкшиЋ

WitoldStankiewicz, O potrzebie badati porównawczych nad historia

ruchu ludowego (Refleksje na marginesie publikovanego Programu Zvi
azku Chlopskiego uo Serbii), Rocznik Dziejów Ruchu Ludowego,Warszawa,
15, 1973, 387–404.
У овом чланку, под насловом о потреби упоредног проучавања историје
земљорадничког покрета, објављеном у часопису који издаје 2aklad Historii Ruchu
Ludowego przy NK ZSL. у Варшави, истиче се занемареност тога проблема у
Пољској, даје се предлог шта и како треба да се на томе ради, и као пример упо
ређују се програми пољског и српског земљорадничког покрета између два рата,
па се даје и оцена о њима. Због тога је и за нас значајан истраживачки резултат
до кога је дошао писац чланка доцент др Витолд Станкјевич, управник Народне
библиотеке у Варшави.
Станкјевич се одавно бави проучавањем настанкаиразвоја земљорадничког
покрета у Пољској, о чему је дао научне прилоге. Као истакнути прија:en
Југословена, на позив наших великих библиотека, више пута долазио је у
Југославију. Те посете користио је и у научном раду, интересујући се за прош
лост земљорадничког покрета код нас, посебно код Срба, чије жртве у борби
против заједничког непријатеља Пољске и Југославије у току друror: светског
рата нарочито цени, и то је истакао и у поздравној речи коју је изговорио на дан
свечаног отварања нове зграде Народне библиотеке у Београду 6. априла 1973.
године, пшто је тада запажено од стране присутних и са одушевљењем поздрав
љено,

пре неколико година, када је Станкјевич био гост Народне библиотеке у

Београду, посетио је и Историјски институт, где се интересовао о резултатима
проучавања земљорадничког покрета код нас. И 1973. године је истраживао у
Београду грађу за тај проблем. Резултат тога рада је најновији његов чланак, у
коме је констатовао да се у Пољској досад није скоро ништа урадило по питању
проучавања земљорадничког покрета у Европи за време између два рата, Недо
стају и радови у којима би се упоређивале и оцењивале концепције у земљо
радничком покрету у Пољској са сличним покретима у другим земљама. о
корисности проучавања тога проблема носведочио је и Јан Лиса недавно у одбра
њеној докторској тези о словенском удружењу сеоске омладине, као и пажња
указана у Пољској земљорадничком покрету у Бугарској. нарочито његовом вођи
Александру Стамболијском, о чему се појавило неколико брошура и чланака на
пољском,

Због свега тога, Станкјевич је покренуо ово питање у главном часопису,

посвећеном историји земљорадничког покрета, па је истакао потребу сарадње са
установама и научним радницима који се баве тим проблемом у другим земљама
Европе. Иницијативу за ову сарадњу, по његовом мишљењу, могао би покренути
пољски Завод за историју земљорадничког покрета при пољској сељачкој стран
ци, како би се омогућило пољским научницима истраживања ван земље и страним
280
 IшРикАЗИ

у пољској. да би оправдао овај свој предлог, написао је чланак, у коме је упо

редио програме земљорадничког покрета у Пољској са програмом Савеза зем
љорадника у Србији из времена после успостављања независне Пољске и
Југославије. У овом случају послужио се програмом Савеза земљорадника који
је прихваћен октоора 1919. г. на оснивачком збору земљорадника у Великој
Плани.
Станкјевич, пошто је дао за шољског читаоца неколико обавештења о
политичким приликама у Југославији на почетку њеног живота, споменуо је како
је дошло 1920. г. до аграрне реформе у тој земљи, а затим се задржао на историји
настанка, развоја и успесима Савеза земљорадника у Србији, и посебно на
михаилу Аврамовићу, једном од његових оснивача и идеолога. После тога упо
редио је програм Савеза земљорадника са програмима Земљорадничке странке
у Пољској, па је нашао у њима велику сличност. Пољска земљорадничка странка,
у којој су деловале и различите струје, у свом програму од 2. новембра 1918. г.
тражила је да се осигура одговарајуће представништво у Скупштини и обезбеди
утицај у влади. У ствари, главни задатак свих групација био је заштита интереса
земљорадника. Српски земљорадници су подвлачили свој позитивни однос према
држави и потреби наслањања на њене институције, чиме су били доста блиски
принципима у програмима пољских земљорадника. Подударност се срета и у
ставу о правима самоуправних општина, јер у српском програму се тражила
самоуправа у општинама у свим пословима који се тичу ње, и то независне од
виших државних органа, а пољска левица у земљорадничком покрету тражила је
да се организују самоуправе у свим административним јединицама у држави:
општини, срезу итд. Земљорадници српски и пољски били су блиски у захтевима
да се земљорадницима гарантује развој територијалне самоуправе и утицај у
влади, где би била омогућена заштита сељака. У њиховим програмима је нарочито
истицана потреба оснивања задруга; покретано је и питање аграрне реформе,
помагање обнове домаћинстава ратом уништених и подизање нових. Српским
програмом захтевано је да земља остане у рукама оних који је обрађују и на
њој живе. Овај програм се више бавио конкретним питањима, која се односе на
3емљорадњу, мелиорацију, шумарство, трговину итд., док су пољски земљорад
ници више истицали општедржавна и политичка питања, тражећи удео у управи
државом. Осим тога, земљорадници у Србији изјашњавали су се за сарадњу Југо
славије са словенским земљама, чега нема код Пољака.

Завршавајући свој чланак, Станкјевич је дао суд о упоредној анализи

првог програма српских земљорадника са програмима пољских земљорадника, у
коме је констатовао да програмска мисао српских и пољских земљорадника пока
зује веома много сличности, и сасвим недостају битне разлике. Главни њихов за
датак био је да издејствују равноправност земљорадницима у држави, да обез
беде њихов удео у парламентарном животу и влади, да повећају имовинску
добробит, просвету и културу на селу, Пољски покрет је био зрелији, боље орга
низован, и после рата имао је више утицаја на политички живот краја него
што је то био случај са српским покретом.
На крају Станкјевичеве анализе програма дат је превод програма Савеза
земљорадника у Србији, који је превела хаљина калита, познати преводилац са
српскохрватског, словеначког, македонског и бугарског језика, а која је превела
и Андрића.
Љубомир ДУРКОВИЋ – ЈАКШИЋ

281
историјски чAсопис ХХIt

Споменица посвећена 130-годишњици живота и рада Библиотеке

Српске академије наука и уметности, Посебна издања књ. CDLXXVI,
Споменица књ. 65, Београд 1974. 210.
Поводом прославе 130-годишњице живота и рада Библиотеке САНУ крајем
децембра 1972. г. одржан је научни скуп посвећен развоју библиотеке и српске
књиге. Десет реферата саопштених на скупу са деловима дискусија ушло је у
Споменицу, као и избор интересантнијих архивских докумената. Садржајно раз
новрсни радови могли би се поделити у више тематских области.
Библиотеци САНУ, њеној улози, карактеру и односу према другим библио
текама посвећен је реферат Р. Лукића (О улози и значају Библиотеке Српске
академије наука и уметности у нашем данашњем научном, техничком и друш
твеном развоју, 33—36), док је у реферату Г. Добрашиновића (Библиотека Вука
Караџића, 103—123) дат профил доста богате Вукове библиотеке. У прилогу В.
Недића (Рукописи српских књижевника ХVIII, XIX и XX века у Архиву Српске
академије наука и умстности, (85—94) указује се на значај Архива САНУ, који
поседује богату и вредну збирку појединачних рукописа и приличан број целих
оставштина наших најпознатијих књижевника од XVIII века до данас.
Другу тематску област чине саопштења о старим српским рукописима. Д.
Богдановић (Стара српска рукописна књига и проблем реконструкције њених
фондова, 37.–42. приказао је рад на прикупљању старих српских рукописних
књига као једних од најзначајнијих извора за историју српског народа и напоре
око њихове свеобухватне научне реконструкције... и. Веселинов, у свом саопште
њу (Српске рукописне књиге у ХVIII веку, 95--101) даје преглед најзначајнијих
рукописних књиra XVIII века указујући нарочито на морфолошке одлике писма.
Техника повезивања и први повезивачи наших средњовековних књига су
тема интересантног реферата З. Јанц (Повезивање књига у средњовековној
Србији, 61–67). То је уствари кратак прилог из ауторовог већег научно-истражи
вачког рада, који је недавно оojaвљен (Кожни повези српске ћирилске књиге од
XII до XIX века. Београд1974)

Два медицинска рукописа била су предмет излагања Р. Катића и Д. Милић

(Јествoсловије и Хиландарски медицински кодекс – два најзначајнија споме
ника српске медицине XV века, 69–83). Аутори доносе текстове два најбоља
биолошко-медицинска списа, који нотичу из ХV века — периода када је српска
средњовековна медипина доживела свој највећи успех и утврђују њихово по
рекло, време настанка, а такође и под чијим утицајем су настали.
Старој српској штампаној књизи посвећени су радови М. Пантића (Старе
српске штампарије у Црној Гори и Венецији у ХV и XVI веку, 43=52) и Л. чур
чића (Старе српске штампарије у Турској и Аустрији, 53=60). М. Пантић је
приказао оснивање штампарије Црнојевића и покушаје настављања традиција
цетињских штампара током XVI века у Венецији. Такође је учињен нанор да се
наведу врло исцрпно њихова вредна издања. Л. Чурчић, у свом реферату, прати
рад наших штамперија у Турској и Аустрији.
Тоследњи реферат у Споменици је д. Стефановића (о проучавању српске
црквене музике и музичким издањима у току последњих тридесет година,
125—134), где аутор анализира резултате проучавања српске црквене музике у
282
 11РИКАЗИ

току последњих тридесет година, и доноси исцрпну библиографију досадашњих

радова и музичких издања.
Нема сумње, ова књига заслужује пажњу историчара, нарочито оних који
се интересују за културно наслеђе наших народа.
Ружа ЋУК

Alex N. Dragnich, Serbia, Nikola Pašić, and Yugoslavia, Rutgers

Univresity Press, New Brunswick, New Jersey 1974, 266.
И поред тога што је Никола Пашић био један од најпознатијих политичара
Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, није му поклањана већа пажња
у југословенској историографији после II светског рата. Први значајнији корак
у осветљавању историјске улоге овог политичара подузео је др Аlex Dragnich,
професор политичких наука на Вандербил: шком универзитету (Vanderbilt Uni
verzity) у САД, књигом Србија, Никола Пашић и Југославија. Књига је поде
љена на четири дела: На путу до власти, Владавина Пашића и Радикалне пар
тије (1903-1912), од Србије до Југославије и Пашићев утицај на политичке
институције Србије и Југославије, и на дванаест поглавља: Рана политичка
активност, Борба за демократију I, Борба за демократију II, парламентарна
демократија је постигнута, Пашић и унутрашња политика Србије, Пашић и
вањска политика Србије, Стварање Југославије, Изградња нове државе, Паши
ћеве владе (1921-1526), Пашић и монарх, Пашић и парламентарна демократија и
Пашић у историјској перспективи. Осим тога, књига је илустрована са неколико
Пашићевих фотографија, има 2 мане, одабрану библиографију и регистар имена.
Драгнић је приказао развој Пашића као политичара хронолошки, по
кушавајући да се дотакне готово свих унутрашњих и вањских питања политике
Србије која су, директно или индиректно, утицала на његову политичку каријеру.
Зна се да образовање и разни утицаји у време формалног школовања сваког
човека могу имати велики утицај на његов живот, рад, формирање животне
филозофије, усвајање политичких идеја итд. Због тога је било неопходно да се
младалачки дани Николе Пашића подробније испитају, нарочито његово шко
ловање у иностранетву, упознавање са новим идејама и сусрети са еминентним
људима тога времена. Чини нам се да Драгнић није био тога мишљења. Истина,
он је посветио једно поглавље Пашићевим младим данима, али се углавном
задржао на његовим политичким активностима готово потпуно игноришући ње
гово школовање и моменте који су били пресудни да уместо инжењера, за који
се позив спремао, ностане политичар. Поред тога, поглавље посвећено папићевој
кладости писано је без неке веће анализе, доста површно и слабо је организовано.
IIитање Пашићевог изгнанства после тимочке буне 1883. године, а особито
његов боравак у Бугарској, још није довољно осветљено и надали смо се да је
Драгнић дошао до неких нових података и покушао да критички приђе томе
питању. Међутим, он се задовољио само тим да регистрира тај догађај, тако да
се озбиљан студент српске историје XIX века мора питати да ли заиста нема
извора који би могли бацити мало више светлости на Панџићеве активности у

283
истоPишСКИ чАСОПИС XXII

Бугарској, јер ипак шест година није мали временски период у животу и раду
једног политичара Пашићевог домета, или пак Драгнић није сматрао да је то
питање толико важно да му се посвети мало више истраживачког рада. По
светио је, по нашем мишљењу, превише простора брачним сукобима Наталије
и краља Милана, чији су описи у неколико случајева готово потпуно ирелевант
ни за пашићеву политичку каријеру. Није претерано рећи да је Драгнић био
заокупљен више тим сукобима и сплеткама него активношћу Радикалне партије
тога периода, којој је 1Пашић припадао и мање или више формулисао њен но
литички програм и став.

Третирајући активности те партије, дајући резултате и слику њене попу

ларности, Драгнић је једностран, и, покушавајући да докаже своје мишљење.
позива се на изворе друге руке, чија се веродостојност не само треба већ и мора
узети са извесном дозом резервисаности. Понекад доноси закључке за које је
тешко рећи да ли су његови или их је донео нетко други а он само употребио.
На пример, „чак су и Пашићеви противници признавали у моментима искре
ности," пише он, „да су он (Пашић) и радикали омогућили српском народу да
оствари државну националну аспирацију увођењем слободе штампе и слободног
јавног мнења” (стр. 87). Иза ове реченице нема извора и може се претпоставити
да је то ауторов закључак, и читалац се може с правом питати на основу чега
је аутор до њега дошао.
У поглављу „Пашић и унутрашња политика Србије“ Драгнић се није
упуштао у дубља истраживања, и углавном се задовољио оним што је познато
и о чему се доста писало. По нашем мишљењу, један од највећих пропуста овог
поглавља је то што аутор није посветио мало више пажње питању улоге војске
у српском „демократском систему“, како га он назива. Истина, у овом поглављу
има неколико врло добрих места. То су углавном она места где аутор поставља
питања и покушава да на њих одговори на основу материјала који су му били
приступачни.
Једно од најинтересантнијих поглавља је „Стварање Југославије", у ко
јем аутор приказује Пашића у потпуно другом светлу него што је досад прика
зиван. „Нема поузданих података,“ пише он, „који потврђују оптужбу да Пашић
није био искрен о стварању Југославије и заиста желео велику Србију“ (стр. 129).
Подаци који ностоје, истиче он, показују сасвим супротно, тј. да је Пашић био
присталица стварања Југославије и није био опседнут идејом једне велике Ср
бије. Да би учинио своју тврдњу уверљивијом, аутор цитира део конверзације
вођене између I loyd George-a и Пашића у октобру 1918. године, у којој је
Пашић рекао: „Наш народ жели потпуну слободу од Аустрије и уједињење са
Србијом" (стр. 131). Ова изјава не мора да значи да је Пашић био искрени
присталица Југославије.
питање Пашићеве искрености или неискрености у вези са стварањем за
једничке државе Јужних словена још је увек дискутабилно и бит ће такво дуго,
дуго времена... чак и најпоузданији архивски извори неће моћи открити што је
пашић заиста хтео и какву је жељу негде дубоко у срцу носио. Заузимање
његових политичких ставова било је уветовано општим нолитичким приликама,
и његови ставови сачувани у пожутелим и прашњавим хартијама су мање или
више одраз тих прилика. Сваком је историчару познато да се готово увек могу
пронаћи документи на основу којих се став било које личности у историји може

284
 11РиклЗИ

приказати или негативно или позитивно, нго овиси о документима који се упо
требљавају и како се интерпретирају.
Драгнићева је заслута у томе што је покушао да преиспита то важно
питање, што је изнео нешто нових података и на основу њих донео своје за
кључке који могу изазвати даљња истраживања и живу дебату међу
историчарима,
„Изградња нове државе" једно је од најбољих поглавља књиге. И у овом
поглављу драшнићеве се интерпретације разликују од интерпретација већег бро
ја савремених историчара Југославије. На пример, он истиче да има већи број
кривих схватања о Видовданском уставу. Једно од најчешће истицаних је — да
су њиме Срби добили привилеговани положај у новој држави. „Чак и површно
читање Устава", пише он, „је довољно да се види да то није тако” (стр. 160). Пи
пући о резервисаном ставу Хрвата према новој влади и Уставу, он с правом на
глашава да су Хрвати веровали да Срби покушавају да узму сву власт за себе,
јер су они, као што је познато, имали своју династију, главни град државе је
постао бивши главни град Краљевине Србије, имали су своју војску пре уједи
њења и већи број водећих позиција у новоствореној држави. Он је изванредно
уочио и истакао да Срби нису довољно разумели Хрвате и настојали су да раз
пију њихове сумње у искреност Срба. „Не као Срби", пише Драгнић, „који су
имали учешћа у политичком животу и имали поверење у ауторитет владе, Хр
вати су се осећали нелагодно у вођењу политике и нису имали поверења у
владу" (стр. 161). По мишљењу Драгнића, доношење првог заједничког устава
на Видовдан, највећи српски празник, била је једна од већих грешака владе
нове државе, и тај дан није био одабран „да би се угодило Хрватима".
Драж све књише је највише у томе што је аутор покушао, и у томе де
лимично успео, да прикаже пашића не само као политичара већ и као човека,
човека који је био толерантан према политичким противницима, хладан, уз
држљив и обазрив у давању изјава штампи и човек који је настојао да игно
рише провокације. Читајући завршетак књиге, добија се утисак да је аутор
свесно или несвесно приказао углавном позитивну страну Пашића. Нема сумње
да је Пашић био способан политичар и одиграо важну улогу у историји југо
словенских народа, али је тешко веровати, а још теже доказати, да је његов рад
био готово перфектан, како га је приказао Драгнић, нарочито у последњем
поглављу.
Аутор се користио већим бројем секундарних извора, особито у првом
делу књиге. Неки од њих имају малу или готово никакву историјску вредност
(e. г., Јеленић, Ђурђе. Нова Србија и Југославија). Осим тога, аутор се много
ослањао на радове Слободана Јовановића. Треба истаћи да бројни историчари,
нарочито ван Југославије, цитирају Јовановића као неку врсту историјске библи
је. Истина, Јовановић је био велики познавалац српске историје XIX века, али и
поред тога не може се узети као неприкосновена истина све што је написао.
И поред бројних недостатака Драгнићева књига може бити топло препо
ручена и историчарима и општој читалачкој публици. Она је писана лепим
стилом, прегледна је и доста добро документована. Осим тога, будући да је пи
сана на једном од светских језика приступачна је широј читалачкој публици.
Надамо се да ће Драгнић својим интернаретацијама подстаћи неког од истори

285
 истоPилски члсопис ХХIII

чара да преиспита улогу Пашића у политичком животу Србије и Краљевине

СХС, и да прошири овај, мање или више, пионирски рад.

Миленко Д. КАРАНОВИЋ

Стање и потребе проучавања окупације и хитлеровских злочи

на у Пољској 1939—1945. годиле.
Пољска је земља која је у току немачке окупације (1939-1945) процентуално
имала највише губитака у људству и културним и материјалним добрима, јер
је хитлеризам био предвидео потпуно уништење свега онога што је пољско.
о делимичном извођењу тога плана и о последицама извршених злочина у
Пољској је много писано, а и сада се пише. На истраживању, проучавању и об
јављивању доказаног материјала о хитлеровским злочинима организовано је
рађено од самог ослобођења источних делова Пољске 1944. г. Како је то органи
зовано и вођено, шта је урађено, како се сада на томе ради, и како и шта треба
даље радити изложио је проф. др Чеслав Пиљиховски, директор Главне комисије
за проучавање хитлеровских злочина у пољској, у својој књизи Ваdanja i šciga
nie zbrodni hitlerovskich 1944-1974. (о проучавању и гоњењу хитлеровских зло
чина), објављеној у Еаршави 1974. г.
Према пиљиховском, већ је у септембру 1944. г образована Комисија за
утврђивање хитлеровских злочина, почињених на терену Пољске, и прикуп
љању документације о томе, на првом месту о злочинима почињеним у концен
трационим логорима. Идуће године основани су њени огранци по ослобођеним
војводствима – покрајинама. Прикупљени материјали достављени су и Коми
сији Уједињених нација за ратне злочине и комисијама појединих држава, чији
су држављани настрадали у Пољској. Благодарећи раду ове Комисије, уписана
су имена у спискове код Међународне комисије за ратне злочине у Лондону
7.405 злочинаца, од којих су само 1.803 изручена Пољској, јер су америчке
окупационе власти у Немачкој примале захтеве за изручивање само до новембра
1947, а енглеске су примале само за убице. Од концa 1949. г. англосаксонске
окупационе власти сасвим су престале да изручују ратне злочинце. Главна ко
мисија је, у сарадњи са одговарајућим комисијама у другим земљама, сарађивала
и са Југославијом на узајамном плану и размени докумената о ратним злочинима.
Главна комиса:ја наставља свој рад на даљем прикупљању, сређивању, об
ради и објављивању података о хитлеровским злочинима. Она то ради према
плану на целом терену Пољске, где поједине задатке извршавају установе за
дужене за тај рад, међу којима су и музеји бивших логора, нарочито музеј у
Освјенћиму. О тим свим радовима и њиховим резултатима опширно се говори
у књизи проф. Пиљиховског.
Међутим, за нознавање метода научног проучавања хитлеровских злочина
треба се упознати и са делом у два тома Stan i perspektyury badati u zakresie
zbrodni hitlerowskich (Стање и перспективе истраживања у домену хитлеров
ских злочина), у коме су објављени у Варшави 1973. г. материјали са Научне
конференције, одржане од 27. до 28. априла 1970. г. у Варшави, коју је организо
286
 11РикАЗИ

вала Главна комисија за проучавање хитлеровских злочина, на којој су читана

84 научна рада: о проблемима проучавања хитлеровске окупације, проблему
гоњења ратних злочинаца према међународном праву, о злочинима које су вр
наиле војне и цивилне власти окупатора, истребљењу деце, омладине, сеоског
становништва, о логорима, злочинима у појединим крајевима Пољске, пљач
кању привреде, културних добара, о злочинима немачких лекара, о губицима у
људству и привреди, проблему гоњења и кажњавања ратних преступника, о зло
чинима над страним држављанима, међу којима се спомињу и Југословени.
Један од уводних и главних предавања је реферат проф. Пиљиховског о
томе шта је досад учињено на проучавању хитлеровских злочина, у коме је
истакао научне радове појединих истраживача нпр. проф. др Чеслава Мадај
чика, директора Историјског института Пољске академије наука, проф. др. Ста
њислава Хербста, проф. др Чеслава Лучака и других, чему њихови радови ко
ристе и шта треба даље радити. Из тога реферата види се да су утврђени гу
бици у Пољској: 1) Пољака 8028.000, од којих у ратним операцијама 644.000,
побијено од окупатора 5,384.000, и 2) материјални губици: 487 милијарди аме
ричких долара.
Проф. Мадај:ик, аутор познатог дела у два тома Polityka III. Rzeszy w oku
powanej Polsce, објављеног у Варшави 1970. г., и који добро познаје стране и
домаће изворе и лиreparуру о хитлеровским злочинима, говорио је о постигну
тим и непостигнутим резултатима у проучавању окупације и њеним последи
цама у Пољској, наводећи изворе и литературу, давши оцену о њима. Пошто је
истакао недостатке у досадашњем раду, предложио је да Главна комисија
прикупља документацију, а да их обрађују историјске научне установе.
Веома је интересантан реферат о пљачкању научних и културних вред
ности из архива, музеја и библиотека, који је поднео доцент др хаб. Витољд
Станкјевич, управних Народне библиотеке. Он је дао опширан преглед о утвр
ђивању начина како су хитлеровци уништавали и пљачкали библиотеке. По
што је споменуо и оценио све оно што је дотад писано о том проблему, закључио
је да је пре рата у Пољској било 22.500.000 томова књига у библиотекама разних
типова, и да је од тога уништено и однето 15.000.000 томова, највише из школ
ских библиотека (93%). За нас је посебно интересантан реферат Јацека Биљчука
о страдању странаца у окупираној Пољској: заробљеника, радника, затвореника,
међу којима се спомињу и Југословени.
Проф. Чеслав Лучак, писац више расправа и дела о хитлеровским зло
чинима, међу којима је о страдању. Познањског универзитета и како је илегално
радио Spravy Ošwiaty i Kultury Wojewodstva Poznafskiego. 8, 1970, 53—81), при
казао је досадашње резултате око издавања извора за историју хитлеровске
окупације и заложио се за настављање тога посла, да се не би с временом
документи уништили или загубили. Он сам издаје у Познању архивску грађу
под насловом Documenta Occupationis Teutonicaе. Његови радови су запажени и у
иностранству, нарочито у земљама источне Европе, јер их обрађује и као еко
номиста. У раду Dyskrymiriacja Polaków w Wielkopolsce w okresie okupaciji hit
Ilerowskiеј, објављеном у Познању 1966. г., изабрани су и обрађени најзначајнији
документи који сведоче о методама истребљења Пољака у западним деловима
Пољске, које су Ileмци били прикључили Рајху: исељавања, расељавања, пони
жавања, злостављања и стрељања, хапшења и одвођење у логоре и на принудне
радове, германизација деце итд. У монографији кraj Warty 1939-1945, штампаној

287
историјски кадсопис ХХIII

у познању 1972. г., проф. Лучак приказао је историјско-економску слику хит

леровске окупације Краја Варте, тј. пољске земље са обе стране реке Варте, у
којима су главни градови Познањ и Лођ. У тој монографији је до танчина об
рађен систем цивилне и војне хитлеровске владавине: исељавање и одвођење
у логоре и на принудни рад у Немачку, покушај насељавања Немаца, герма
низацији, пљачка имовине, мобилизацији привреде за ратне потребе и немачке
интересе, улога немачког капитала, политика пореза и осигурања, робно и нов
чано тржиште, експлоатација радника, услови живота Пољака, акција само
одбране, економска борба против окупације итд. Аутор је за све ове проблеме
навео документацију, коју је допунио фотографијама и мапама. Узимајући у
обзир рад о разарању привреде у Пољској, који је 1971. г. објавила А. Ф. Носко
ва, научни сарадник Института Славјановјeдeнија и балканистике, може се
прихватити да је рад проф. Лучака досад најбољи о економској политици оку
натора. У њему је дат веран одраз хитлеровског озакоњења политике истреб
љавања пољског народа и грабеж њиховог иметка, Рад је писан строгом методом,
којом се служе научници у економској дисциплини, и зато може послужити као
пример истраживачима хитлеровског уништавања националних привреда у оку
пираним земљама.
Од посебног је значаја монографија проф, Лучака Роlsсу robotnicy przyntu
sowi w Trzeciej Rzeszy podczas II wojnу šwiatowej (Пољски радници на принуд
ном раду у Трећем Рајху за време II светског рата), објављена у Познању 1974.
r. из које се види каква је била злочиначка хитлеровска политика искориш
ћавања радне снаге насилно одвођене у Немачку из разних земаља, нарочито
како су одвођени пољски радници. Овде нисац документовано побија тезу немач
ких историчара, који покушавају да прикажу како се наводно према страним
радницима поступало на исти начин као и према немачким. Проф. Лучак је први
у пољској приступио обради овог важног проблема, па га је добро проучио. Због
тога је и могао да темељно прикаже положај пољских радника у Немачкој,
њихово распоређивање на радове, плате, исхрану, одевање, смештај, здравствену
заштиту, ограничавање личних слобода, полицијски терор, истребљавање, гер
манизацију, међуљудске односе, самоодбрану, борбу против хитлеризма, помоћи
од стране пољских друштава радницима у Немачкој и њиховим породицама у
Пољској, и на крају последице одвођења IIољака из IIољске. Посебно је проф.
Лучак истакао како су Пољаци морали носити ознаку „ПР", да би се могла водити
што боља контрола над њиховим поступцима.
На крају ове монографије дати су пописи извора и литературе, који могу
послужити онима који се баве овим или сличним проблемима, а сам рад проф.
Лучака као целина може послужити као пример које проблеме треба обрађивати
да би се приказала хитлеровска политика нељудског искоришћавања радне
снаге и у другим земљама.

Љубомир ДУРКОВИЋ – ЈАКШИЋ

288
 БИБЛИОГРАФИЈА

БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА РАДОСЛАВА ПЕРОВИЋА

(1903—1970)

Библиографија обухвата штампане и необјављене радове.

Текстове објављене око 1921. године: једну песму из часописа „Косово”
и преводе са француског језика две приповетке, штампане у листовима
„Балкан” и „Илустровани лист” нисам пронашао. У ову библиографију,
такође, нисам унео десетак рецензија писаних о разним рукописима за
Министарство просвете НРС, издавачка предузећа „Просвета” и „На
родна књига” и др.
Радослав Перовић много је радио на прикупљању најразноврс
није грађе и њеном припремању за штампу. У Историском институту
Српске академије наука био је својевремено један од уредника и глав
ни редактор збирке грађе о српском покрету у Војводини 1848/49,
године (бр.54 и 77). Самје приредио књигу српских писама и аката из
времена првог устанка (бр. 84 и 86). Припремао је и издавање сабраних
дела Светозара Марковића и грађе о њему и од тога две књиге предао
за штампу (бр. 82 и 83). На жалост, за збирку грађе о првом устанку за
године 1809. до 1813. и 1814. до 1817. само је прекуцао Вуковом азбуком
транскрибована документа и хронолошки их поређао, али није написао
регеста и објашњења. Прекуцао је и материјале за неколико књига
сабраних дела Светозара Марковића, међутим, није урадио напомене.
Недовршен је остао и рад О везама Љубена Каравелова са Намесниш
твом и владама у Србији 1869—1875. и неким другим проблемима.“
Материјали о првом устанку својина су потписаног. Поменуте
рецензије, остали незавршени радови и рукописи (бр. 76, 78–81 и
84–85)чувају се у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”.
Отисци (бр. 82–83) својина су Одбора САНУзаиздавање сабраних дела
| Светозара Марковића, а рукопис бр. 77 налази се у Историјском инсти
туту. Рукопис бр. 86 предат је Издавачком предузећу „Народна књига“.
Приликом састављања библиографије користио сам Перовићев
рукопис Попис мојих радова. На крају, помињем даје Г. Добрашиновић
* Заоставштину Радослава Перовића, поред побројаних рукописа, сачиња
вају: библиотека, архивска грађа, исписи, прекуцана грађа и разни текстови,
микрофилмови и фотокопије грађе из наших и страних архива, затим микро
филмови и фотоконије разних чланака и појединих бројева или годишта наших
и страних листова и часописа и бројне библиографске белешке. Попис заостав
штине, ако ми се пружи прилика, обелоданићу на другом месту.
289
иСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС XXIII

штампао попис радова уз некролог Радослав Перовић (1903–1970).

Жовчежић, Београд, 1971, књ. IX, стр. 163–168.

I Штампани радови
1923.

1. A. Чехов: „Двобој“. (Издање Савремене библиотеке). – Venturaementes.

Шабац, 1. IV 1923, II, 1, стр. 22.
Потписано са Р. П.

1932.

2. Где су прави разлози кризе књиге? – Правда, Београд, 23. и 30. VII 1932,
ХХVIII, 205 и 212.
3. о издавачком раду „Народне просвете“ и „народног дела“. — правда,
Београд, 21. VIII 1932, ХХVIII, 234.
4. изјава професора г. Р. перовића. — правда, Београд, 3. XI 1932, ХХVIII,
308.
5. Где су прави разлози кризе књиге? – „Народно дело" и принудно купо
вање његових издања. — Правда, Београд, 5. XI 1932, ХХVIII, 310.
1933.

6. Шарл Дил. Историја Византискос царства. Превео с францускос — —

Кратка библиографија главних дела... II на српскохрватском језику (израдио
преводилац), Регистар (Израдио преводилац). Напомена преводиоца. Београд.
IИздавачка књижарница Геце Кона. 1933. Стр. VIII + 228,8°
7. Библиографија дела и расправа из византиске историје на српскохрват
ском језику. Веоград, 1933. Стр. 10, 89
Прештампано из дела бр. 6.
8. Поводом приказа на „Историју византиског царства“ од шарла Дила.
– Правда, Београд, 16.XII 1933, XXIX, 10459.
Поводом приказа Риста Ј. Драгићевића, објављеног у „Правди" од 2. XII 1933,
XXIX, 10445.
9. Cr. Станојевић и Радослав Перовић. Нацрт библиографије о Св. Сави.
– Браство, Београд, 1934,ХХVIII, стр. 164–192.
10. Ст. Станојевић и Радослав Перовић. Нацрт библиографије о Св. Сави.
—Београд. ПIт. штампаријаДраг. Поповића 1934. Стр. 31, 8°
прештампан рад бр. 9.
1935.

11. Оnшта јужнословенска библиотека. Издаје д-р Гојко Никетић. Св. 1.

Библиографија јужнословенске повремене штампе до краја 1934. Књига прва.
Београд, 1935. Стр. 196. – Гласник Историског друштва у новом Саду, 1935, књ.
VIII, св. 2, стр.311-312.
Оцена.
12. Питовања по јужнословенским земљама у 19 веку. Етнолошка књи
жница св. 1. Уредник Петар Ж. Петровић. Београд, 1934, IV 153. – Гласник Исто
pиског друштва у Новом Саду, 1935, књ. VIII, св. 1, стр. 159–161.
Оцена.
13. Чедомиљ Мијатовић. In memoriam. – Југословенски историски часо
пис, Београд, 1935, 1, св. 1 и 2, стр. 267—269.
14. Димитрије Руварац. In memoriam. — Југословенски историски часопис,
Београд, 1935, I, св. 1 и 2, стр. 262–265.

290
 БИБАИОГРАФИЈА

15. Сигфрид Капер, По нашем Подунављу... I део. С немачког Ђорђе Стра

тимировић. Етнолошка књижица 2. Бeoгрaд 1935. стр. VIII + 143. — Гласник
Историског друштва у Новом Саду, 1935, књ. VIII, св. 2, стр. 312—313.
Оцена.

1936.

16. Др Милош М. Радојковић, Србија и међународни положај Бердата од

париског конгреса до светског рата. (Библиотека Југословенског удружења за
sebународно право). Београд, 1935, стр. 68. – гласник историског друштва у
Новом Саду, 1936, књ. 1Х, св. 2, стр. 226-229.
Оцена.
1937.

17. lИзвештај о раду у архивима у Букурешту). — У књизи: Годишњак

Задужбине Саре и Васе Стојановића, Београд, 1937, св. IV, стр. 33–55.
1938.

18. Библиографија радова Станоја Станојевића. — Гласник Историског дру

нитва у Новом Саду, 1938, књ. ХI, св. 3-4, стр. 160-192.
19. Библиографија радова Станоја станојевића. Нови Сад. штампарија
Дунавске бановине. 11936). Стр. 35,88
Прештампан рад бр. 18.
20. Из архиве Хаџи Јануша. — Годишњица Николе Чупића, Београд, 1938,
XLVII, стр. 295-323.
И сепарат.
21. Око женидбе краља Александра Обреновића (из српско-црногорских
односа). - Записи, Цетиње, 1938, књ. ХХ, св. 4, стр. 211-223.
22. Око женидбе краља Александра Обреновића. Цетиње. шт. штампарија
„Обод“. 1938. Стр. 15,8°
Прештампан радбр.21.
23. Revue historique du Sud-est européen. Publication trimestrielle dirigee par
IN, Jorga. Bucarest, I (1924) – XIII (1936). – Јуroсловенски историски часопис,
Београд, 1938, IV, св. 1-2, стр. 173–179.
Оцена.
1939.

24. Дипломатски спор о преносу српског оружја 1862. nреко Румуније. —

Годишњица Николе Чупића, Београд, 1939, ХIVIII, стр. 184-234.
И сепарат.
25. Дневник Јеремије Гагића, секретара. Правитељствујушчег Совјета. —
Браство, Београд, 1939, ХХХ, стр. 155–177.
26. Дневник Јеремије Гагића, секретара. Правитељствујушчег совјета. Бео
град. Шт. 111так парија Драг. Поповића. 1939. стр. 23, 89
Прештампан рад бр. 25.
27. Неколико прилога за историју србијанско-црногорских односа у хIх
веку. — Записи, Цетиње, 1939, књ. XXI, св. 3, стр. 147-154.
Садржај: 1. Црногорски ђаци у Србији. — 2. Из преписке књегиње Јулије Обре
новић са црногорским двором. — 3. Кнез Никола о српско-бугарској конвенцији
од 19 фебруара 1897 — 4. Кнез Никола о политичким приликама у Србији кра
јем 1895. — Додатак. Један непознат детаљ из биографије в. Богишића.
28. Неколико прилога за историју србијанско-црногорских односа. Цетиње.
IIIт. Штампарије Зетске бановине. „Обод“. 1939. Стр. 8, 89
Прештампан рад бр. 27.

291
ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС XXIII

1940.

29. Прилози за историју Првог устанка. – Српски књижевни гласник,

Београд, 1-16. XII 1940, н. с., књ. LХI, бр. 7, стр. 524-528 и бр. 8, стр. 593-597.
Садржај: Ко су били чланови депутације код руског цара у новембру 18132 —
О једном Карађорђевом „закону”. — Када је прота Матија пребегао у Аустрију?
- о изворима „Војни Срба с Турцима“ од п. Радовановића.
1941.

30. Вести о Србима у румунским летописима. – Браство, Београд, 1941,

XXXII, стр. 62-89.
31. Вести о Србима у румунским летописима. Београд. штампарија „Зора".
1941. Стр. 30, 89
Прештампан рад бр. 30.
32. Нови подаци о Мајсторовићевој завери. — Правда, Београд, 6, 7, 8 и
9. i 1941, хххvii, 12899-13002.
33. Његоu о погибији Николе Васојевића. – правда, Београд, 2. III 1941,
хххvii, 13054.
34. о шабачком владици Антиму (1802–1806). Београд, 1941. стр. 12 + (1), 8“
Прештампано из Гласника Југословенског професорског друштва свеска за мај
1941, која није изишла.
35. Прилози за историју Првог устанка. Београд, 1941. Стр. 11, 89
Прештампан рад бр. 29.
1944.

36. За продубљење српско-бугарских братских односа. – Глас ЈНФС, Бео

град, 25. XII 1944, III, 13.
1945.

37. За продубљење српско-бугарских братских односа. – У књизи: за

оратство Југославије и Бугарске, Београд, „Просвета", 1945, стр. 6-11.
Прештампан рад бр. 36.

1946.

38. Стендал. Пармски картузијански манастир. Анатолиј Виноградов: о

Стендалу. Превео с француског Душан Ђокић. Редактор превода – – Београд.
„Култура". 1946. Стр. 677,8°. – Кол. Библиотека светских класика.
1947.

39. даринка Мародић - и - Рашко В. Димитријевић. Француска читанка за

VII и VIП разред гимназије. (Редактор ——1. Београд. „Просвета". 1947. Стр. 200,8
40. (Одељци о историји народа Југославије). — У књизи: Наставни план
и програм за гимназије и учитељске ћколе за школску 1947/48 годину, Београд,
„Просвета", 1947. стр. 40-52.

1948.

41. (Одељци о историји народа Југославије). – У књизи: наставни план

и програм за гимназије за школску 1948/49. годину, Београд, „Знање“, 1948,
стр. 8-9, 10-18 и 40-45.
42. Историска читанка. Одабрани текстови за историју српског народа.
(Спремили за штампу: Душан Перовић (део I), Драгутин прљевић (део II), Pa
дослав провић и Душан Перовић (део III и IV)). Београд. „Знање" 1948.
Стр. 270, 8
292
 БИБАИОГРАФинА

1949.

43. Bibliografija knjiga Vase Pelagića. – Savremena škola, Beograd, 1949, ГV,
2-3, str. 74-79.
Потписано са Ur.
44. Bibliografija knjiga Vase Pelagića. – Beograd. 1949. Str. 7, 89
IIотписано са Ur.
Прештампан рад бр. 43.
45. Библиографија радова Светозара Марковића. — Историски гласник,
Београд, 1949, 1, стр. 123-126.
Потписано са Ur.
И сепарат.
46. виђliografija članaka Vase Pelagića. I članci u časopisima. – Savremena
škola, Beograd, 1949, IV, 4-5, str. 54-56.
Потписано са Ur.
И сепарат,
47. Bibliografija članaka Vase Pelagića. II članci u listovima. – Savremena
škola, Beograd, 1949, IV, 8-10, str. 128-139.
IIотписано са Ur.
48. Bibliografija članaka Vase Pelagića. II članci u listovima, Beograd. Štampa
rija somladina« 1949. str. 13, 89
Потписано са Ur.
прештампан рад бр. 47.
49. Историска читанка. Одабрани текстови за историју српског народа.
друго издање. Београд. „Знање“, 1949. Стр. 270, 89
Прештампана књига бр. 42.
50. Prilog bibliografiji Dimitrija Tucovića. – Savremena škola, Beograd, 1949,
1v, 6-7, str. 8-23.
Потписано са Ur. -

51. Prilog bibliografija Dimitrija Tucovića. Beograd. 1949. Str. 18, 8°

IПотписано са 1.Jr.
прештампан рад бр. 50.
1950.

52. Bibliografija radova. Živojima Žujovića. – Savremena škola, Beograd, 1950,

V, 1-2, str. 59-64.
Потписано са Ur.
53. вињиоarafija radova Živojina Žujovića. веоgrad. Štamparsko preduzeće
somladina«. 1950. str. 8, 89
Потписано са Ur.
прештампан рад бр. 52.
1952.

54. грађа за историју српског покрета у Војводини 1848—1849. Серија I,

књиra 1. март-јуни 1848. Уређивачки одбор. Чланови: Мита Костић, Душан Пан
телић, Радослав Перовић, Јован Радонић - и - Никола Шкеровић. Одговорни уре
дник – – Рад. Перовић: Предговор. О. Српском покрету у Војводини 1848–49.
Београд. „Научна књига". 1952. Стр. LI + 546 + (2), 8°. – Кол. Српска академија
наука. Грађа, књ. VIII Историски институт, књ.7.
55. о српском покрету у Војводини 1848–49. Београд. „Научна књига". 1952.
стр. 35,8°
Прештампано из књиге бр. 54.
56, Милан Станковић. Успомене из социјалистичког покрета 1893-1914. У
редакцији ––. Београд. „Народна књига”. 1952. Стр. 42 + (2), 8°. — Кол. Доку
менти из историје радничког покрета.
293
истоPилски ЧАСОПИС хx11

1953.

57. Библиографија васе Пелагића. — У књизи: Васо пелагић, Изабрани

списи, Сaрajeвo, „Свјетлост", 1953. књ. II, стр. 297-336
Упоредити бр. 43–44 и 46-48.
58. Библиографија радова Васе Пелагића. Сарајево. „Свјетлост", 1953. Стр.
28, 8°.
Прештампано из дела бр. 57
59. Гргур Јакшић. Из новије српске историје. Абдикација краља Милана
и друге расправе. Г. Ј.: Предговор. (Одабрао и припремио за штампу – —). Бео
град, „Просвета". 1953. Стр. 260, 8°
1954.

60. Вук С. Карашић. Из историје Првог српског устанка. У редакцији ——.

Рад. Перовић: Предговор. Београд. „Наредна књига“. 1954. стр. 133 са факсими
лом + (2), 8
61. IIизвод из дискусије поводом реферата Васе Богданова Славени и Ма
ђари према демократској револуцији 1848/1849. год.). — У прилогу: M. M. I конгрес
историчара ФНР Југославије 5-8 мај 1954 год. – Историски гласник, Београд,
1954, 3, стр. 167-168.
62. Грађа за историју Првог српског устанка. У редакцији --, Рад. Перо
вић: Предговор. Напомене о текстовима. Београд, „Југославија". 1951. Стр.
379 + (4) + 6 прилora, 8°. – Кол. Библиотека историског друштва н. Р. Србије,
књ. 3.
63. Прилози за историју Првог српског устанка. Необјављена грађа. У ре
дакцији --. Рад. Перовић: Предговор. Београд. „Народна књига", 1954. Стр.
168 са сликом + 5 прилога са сликама и факсимилима, 8°
1955.

64. Београд за време Вучићеве буне. Необјављене белешке Стјепана Мар

јановића из 1842-43. – Годишњак Музеја града Београда, 1955, књ. II, стр. 181-204
[Резиме на француском језику)
IVI сепарат
65. поводом једног издања првог српског социјалистичког програма. Бео
град, издање аутора. 1955. Стр. 16,8°

1956.

66. (Izvod iz diskusije povodom referata Vase Bogdanova „Slaveni i Madari

prema demokratskoj revoluciji 1848/1849. godine"). – U knjizi: Izveštaj o I kongresu
istoričara FNR J-ugoslavije. Beograd 4-8. V 1954, Skopje, Savez istoriskih društava
FNR Jugoslavije, 1956, str. 53-55.
67. прилог библиографији српског радничког покрета до 1919. Београд.
„Рад“. 1956. Стр. 222+1 табла са факсимилом + (2), 8°. – Кол. Југословенски
раднички покрет.

1958.

88. о једном тобожњем писму Доситеја обрадовића из доба првог српског

устанка. Прилог критичком испитивању извора. – Ковчежић, Београд, 1958,
књ. 1, стр. 7-21.
И сепарат.
69. Српски социјалистички покрет за време Првог светског рата. Матери
јале прикупио Михаило Тодоровић М. Т.: Предговор. У редакцији (- -), Р. Пе
ровић: напомене Зи - поговор. Београд. „Рад". 1958. стр. 390 + (2), 8°. – Кол.
Југословенски раднички покрет.
294
 БИБЛИОГРАФилм

1963.

70. Oko „Načertanija” iz 1844. godine. Povodom članka vojislava vučkovića

Knez Miloš i osnovna politička misao sadržana u Garašaninovom „Načertaniju“. Ju
goslovenska revija za međunarodno pravo, IV 1957, 35–44. – историјски гласник,
и сепарат. Београд, 1963, 1, стр. 71-94.
1966.

71. око боравка Доситеја Обрадовића у Београду (1807–1811), прилог исто

рији Београда у XIX веку (I). — Ковчежић, Београд, 1966, књ. 7, стр. 57-104.
И сепарат.
1987.

72. Неколико прилога за историју I и II српског устанка. – зборник музеја

Првог српског устанка, Београд, 1967,3-4, стр. 165-247.
Садржај: 1. „Наставлeнија права державнога“ од Л. Воиновића. – II „инвента
рији покојног Станојчета из 1807“. — III из архиве Хаџи Јануша 1810-1817. — Гv
Српски ђаци у Петрограду 1815-1820. — V. Из необјављених бележака вука ка
раџића. - VI допуне биографији Т. И. Недобе од Л. А. Баталаке. (са прило
зима).
1и сепарат.
1958.

73. Око боравка Доситеја Обрадовића у Београду (1807-1811), прилог исто

рији Београда у XIX веку (II). — Ковчежић, Београд, 1968, књ. 8, стр. 54-96.
И сепарат.
1971.

74. Библиографија радова Васе Пелагића. — У књизи: Васо пелагић, иза

брана дјела, Сaрajeвo, „Веселин Маслеша“, 1971, књ. III, стр. 259-275.
Прештампан рад бр. 58.

1975.

75. Траг једног рукописа Милована Видаковића о пропасти Србије 1813.

године. – прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, веоград, 1975,
књ. ХLI, св. 1-2, стр. 91-93.
и сепарат.
II Радови у рукопису
1937.

76. шарл Дил. Историја Млетачке републике. Превео с француског ––.

Аутограф.
1952.

77. Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848–1849. серија I,

књига 2. Јули – децембар 1848. Редакциони одбор. чланови: мита костић, душан
Пантелић, Јован Радонић, Никола Шкеровић. Главни редактор – – P. п.: пред
говор. Стр. куц. 1047.
1953.

78. О науци „a la carte” Васе Богданова и још понечем. Прилог питању

српског покрета 1848-49. Аутограф стр. 19 + 2.

295
 историјски ЧАСОПИС XXIII

Поводом рада В. Богданова »O revolucionarnosti i kontrarevolucionarnosti nacio

nalnih pokreta u Podunavlju 1848/49. Povodom studije Radoslava Perovića »O srp
skom pokretu u Vojvodini 1848/494. – Republika, Zagreb, 1953, IX, knj. I, br. 2-3,
str. 224-261.

1954.

79. Библиографија о Првом устанку. Стр. куц, 9.

80. Реч на Првом конгресу историчара ФНРЈ 6. маја 1954. у Београду пово
дом предавања Васе Богданова „Славени и Мађари према демократској револу
цији 1848/49 године“. Стр. куц. 10.
предато председништву Конгреса. Уп. са бр. 61 и 66.
1957.

81. Bibliographie des traductions et adaptation d' oeuvres de K. Marr et F.

Engels en langues yougoslaves (jusquºа 1895). Стр. куц. 33.
1958.

82. Светозар Марковић Сабрана дела. Књига I. Приредио, Предговор ки

објашњења - написао:» —– Београд. „Култура". 1958. отисак стр. 461, 8°
83. Светозар Марковић. Сабрана дела. Књига II. Приредио -и - објашњења
-Знаписао - –– Београд. „Култура” 1958. Отисак стр. 370, 8°
1959.

84. први српски устанак, Акта и писма. Књига I (1804--1808). У редакцији

––. Београд. друштво историчара НР Србије. 1959. Стр. 3-385, 8°
Документи са објашњењима одштампани су и остали неповезани. Сачуван је оти
сак Предговора (стр. 5–51), Скраћеница (стр. 51-52) и Садржаја (стр. 439-468).
1962.

85. Bibliographie yougoslave des traductions de K. Marx et F. Еngels 1896-1917

(sauf le »Manifeste communiste«). Стр. куц. 10.

1970.

86. први српски устанак. Акта и писма на српском језику. Књига I,

(1804—1808), приредио, предговор ки» објашњења написао ––... отисак пред
говора (стр. V-LI) + стр. куц, 1-873.
Разлике у односу на рад бр. 84 следеће су: нека писма и акта су избачена,
а нова унета, донекле су измењена, скраћена или допуњена поједина објашње
ња, такође је мењани текст регеста, односно садржаја.

Милорад РАДЕвиЋ

296
 IN MEMORIANT

Др МИЛАН Ж. ЖИВАНОВИЋ

(18. VII 1899 – 12. X 1975)

Biegasњо је у Београду изненада преминуо др Милан Живановић,

научни саветник Историјског института.
Милан Живановић је рођен у Београду 17. јула 1899. године, у
породици познатог политичара и историчара Живана Живановића.
Прво школско образовање добио је у Београду, а већ као шеснаестого
дишњак, половином 1915, одлази као добровољац урат и прелази преко
Албаније. У време од 1916. до 1918. наставља школовање у Француској,
а по завршетку рата враћа се у земљу и завршава Правни факултет
у Београду 1922. године. Школску 1922/23, провео је на усавршавању у
Берлину. Од 1924. враћа се коначно у Београд, и започиње своју служ
беничку каријеру. Прво, од 1924. до 1928. ради у Првом српском оси
гуравајућем друштву „Србија”, а затим све до 1938. у Трговинској
комори као главни секретар. После другог светског рата 1944/45. био је
члан АСНОС-а, а 1945/46. посланик у Народној скупштини Србије.
После шест месеци проведених у Српској књижевној задрузи, са којом
је и касније сарађивао дуги низ година, долази децембра 1948. у Исто
ријски институт, као један од његових првих сарадника, и ту остаје у
разним научним звањима све до одласка у пензију јуна месеца 1971.
године.
Још пре доласка у Историјски ут, Милан Живановић је
прикупљао грађу за догађаје везане за сол ки процес и објавио је о
књему више чланака, којима је скренуо пажњу јавности на његов
историјско-политички значај. Свој рад на овоме пољу је продужио у
Историјском институту и 1953. године на тој теми и докторирао пред
комисијом Српске академије наука. Теза уједно представља један од
његових главних радова. Значај овог рада је у томе, што се он не може
лмимоићи приликом расправљања о питању узрока и одговорности за
избијање првог светског рата, а у вези са тим и сарајевског атентата
1914. године.
Мада овај рад Милана Живановића није имао никакве везе са
обновом солунског процеса, вођеног у Београду пред Врховним судом
Србије 1953. године, њиме је доказано колико су поставке у раду биле
тачне и колико је ревизија била оправдана. Ово је дело изазвало
велики интерес и ван граница наше земље.
297
историјски члсопис ХXIII

Милан Живановић је највећи део свог научног рада посветио

проучавању политичке историје од 1903. до 1918, који је врло
значајан за све југословенске народе, а нарочито за српски народ:
Ilacтављајући свој рад у томе правцу, објавио је књигу „Дубровник у
борби за уједињење 1908—1918“. На основу дотада непознате грађе
Хисторијског архива у Задру, он је приказао допринос Дубровника у
заједничкој борби за ослобођење и уједињење. Посебни значај ове
монографије је у томе што она даје преглед политичке историје Југо
словенау једном делу Аустро-Угарске пред саму њену пропаст.
Поводом 75-годишњице Српске књижевне задруге Милан Жива
новић је израдио библиографију Задругиних издања и хронику њеног
рада (1892–1967).
Поред ових посебних издања, Милан Живановић је објавио и
већи број расправа и чланака у којима је исто тако највећим делом
проучавао период од1903—1918, о коме је релативно мало било писано.
Уз то је он вешто изналазио теме, па је стога његов научни захват од
посебног значаја. Ове своје радове је Милан Живановић највећим
делом објавио у Историјском часопису. Да би се добила општа слика о
проблемима који су га интересовали, навешћемо само неке од ових
расправа: „О догађајима у Далмацији за време анексионе кризе
1908—1909"; „На граници Боке Которске и Црне Горе за време анек
сионе кризе 1908–1909”; „Југословенско питање и Аустро-Угарска
уочи балканског рата 1912”; „Ликвидација организације Уједињење
или смрт”; „Југословенско питање у светлости преговора за организо
вање коалиционе владе у пролеће 1918“ и др. Научни метод, истражи
вачки смисао и критичка анализа грађе квалификују Милана Живано
вића као солидног научног радника.
Као истраживач, Милан Живановић је необично много ценио
значај грађе, па је и на томе пољу, објављујући је, дао свој вредан
допринос. Под насловом „Прилози за проучавање питања империја
листичког продирања Аустро-Угарске у Србију од Берлинског конгреса
1878. до закључења Трговинског уговора 1881", Милан Живановић
објављује уз обиман коментар и предговор мању збирку докумената,
која објашњава догађаје у Србији око потписивања Трговинског уго
вора у ово време и Тајне конвенције са Аустро-Угарском, осветљава
јући методе којима се служила аустроугарска дипломатија у оства
рењу овог свог плана према Србији.
МиланЖивановић је приредио за штампу и дело „Гарибалдинци
на Дрини 1876" Ђузепе Барбанти — Бродана, добровољца у српској
војсци. У предговору, поред података о писцу и његовомделу, истакнут
је и политички значај учешћа талијанских добровољаца у српско-тур
ском рату, а посебно гарибалдинаца. Коментар је врло користан за
научну употребу Барбантијевог дела, а велики број досада непознатих
фотографија савременика, старог Београда и других места у Србији
тога времена, дају посебну вредност овој књизи.
Пред крај живота Милан Живановић је приредио за штампу
досада необјављен рукопис Јована Ристића „Дворска завера у Београду
1. априла 1893 године”. Уз сам Ристићев рукопис дат је и низ других
298
 IN MEмовнAм

докумената, која објашњавају овај догађај. Уз све ово, Милан Жива

новић је написао предговор и коментар.
Милан Живановић је држао у Секцији за XIX и XX век у
Mсторијском институту предавања из најуже проблематике којом се
бавио; такође је одржао и читав низ предавања на Коларчевом и
Радио-универзитету.
На крају ваља подвући да ће, поред научних резултата, у трај
ном сећању његових колега у Историјском институту остати залагање
IMилана Живановића у разним фазама успона и развоја Института, у
којима је настојао да делује и као историчар и као правник, а пре свега
као човек увек спреман да помогне, посаветује и допринесе успешном
остварењу његовог програма.
Поред свега, Милана Акивановића су красиле и лепе личне осо
бине, одмереност, животни оптимизам и срдачност, због којих су га
сарадници и колеге волели и поштовали и због којих ће га задржати у
дуготрајној успомени.
Гавро А. ШКРИВАНИЋ

299
историјски чAсОПИС XXIII

БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА

1. Штампани радови“
1944.

1. Ја сам и и потребан, па добро!“ У овој реченици од шест речи, коју је

изговорио Аnис над својом раком, налази се објашњење целог солунског проце
ca. – политика, 13. XII 1944, ХLI,11844.
2. Необјављен документ о стрељању пуковника Аписа и другова. — Поли
тика, 28. Х1. 1944, ХLI, 11827.

1945.

3. двадесетшести јуни 1917. године у Солуну. — Република, Београд,

18.XII 1945, XII,7.

1946.

4. истина о „аустриском шпијуну" Раду Малобабићу. –Политика, 11. II 1946,

XLIII, 12218.

5. Солунски процес 1917 године — Гласник Српске академије наука, 1949,

књ. I, св. 1-2, стр.275-218 и св. 3, стр. 555-558.
Резиме предавања одржаног у Историском институту 17. и 31. III 1949. године.
6. Србија од 1903 до 1918 године. – Гласник Српске академије накуа, 1949,
књ. I, св. 3, стр. 560-561.
резиме предавања одржаног у Историском институту 9. VI. 1949. године.
т. зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату југо
словенских народа. – Историски часопис, 1951, књ. II, стр. 272-274.
приказ I и II тома.
8. Из наше прошлости (1914–1918). — Република, Београд, 1–22. V 1951,
хviii, 287-290.

1953.

9. Solunska proces i politička emigracija. – Međunarodna politika, 16. VI 1953,

IV,12, стр. 14-16.

* У ову библиографију нису ушли радови из друштвено-економске и пра

вне проблематике, затим политички чланци, дописи и путописи објављени изме
bу два рата у разним публикацијама Трговинске коморе и у београдским листо
вима „Политика" „Трговински гласник", итд.
300
 IN MEMORIAM

10. Solunski proces i sarajevski atentat. – Međunarodna politika, 1. VI. 1953,

IV, 11, стр. 14-16.
1954.

11. Историјски списи и извори у издањима Српске књижевне задруге. —

Историски часопис, 1954, књ. IV, стр. 328-331.

1955.

12. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте. Прилог за проучавање

нолитичке историје Србије од 1903. до 1918 год. Београд. Српска академија наука.
1955. стр. 755 са факсимилима, 8°. – Посебна издања ССХLIII, Одељење дру
штвених наука, 15.
1956.

13. Prilog za istoriju jugoslovenskih kulturnih veza uoči Prvog svetskog rata.
- Zadarska revija, 1956,V,3, str. 185-189.
14. Прилози за проучавање питања империјалистичког продирања Аустро
-Угарске у Србију — од Берлинског конгреса (1878) до закључења Трговинског
gzовора (1881). – У књизи: Мешовита грађа (Miscelianeа), Београд, Историски
институт, 1956, стр. 121–166. (Резиме на француском језику).
И сепарат.

1957,

15. Dve dermonstracije u Splitu i Šibeniku 1912 godine. – Radovi Historijskog

instituta Jugoslavenske akademije znanosti i zamjetnosti u Zadru, Zagreb, 1957, knj.
II, str. 327-352.
И сепарат.
16. Jukićev atentat – August Cesarec i Augustin Ujević. – Književne novine,
29. I 1957, VIII, 33.
17. Mišljenje Bogdana Popovića o prevodima i prevodiocima. – Književne no
vine, 29.XI 1957, VIII, 56.
18. О догађајима у Далмацији за време анексионе кризе 1908–1909 године.
– Историски часспис, 1957, књ. VII, стр. 375-391.
И сепарат.
19. Posle Zadarske rezolucije. – Zadarska revija, 1957, VI, 2, str. 150-153.
1958.

20. Ђузепе Барбанти-Бродано. Гарибалдинци на Дрини 1876. Превео Мио

драг т. Ристић. Милан Ж. Живановић: Предговор овом издању - и - Напомене
и коментари, Београд. Српска књижевна задруга. 1958. стр. 376 са фотографи
јама и цртежима, 8°. – Кол. Српска књижевна задруга. Посебно издање.
21. На граници Боке Которске и Црне Горе за време анексионе кризе
1908–1909 године. — Историски часопис, 1958, књ. VIII, стр. 193–207.
И сепарат.
1959.

22. Ликвидација организације „Уједињење или смрт”. — Историски часо

пис, 1959, књ. IX—X. стр. 487—507 (Резиме на енглеском језику).
II сепарат

1960.

23. Jugoslovensko pitanje u svetlosti pregovora za obrazovanje koalicione vlade

Srbije u proleće 1918 na Krfu. – Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetno
------
tº Ti i t. d., i, -- 301
 ристоријски чAсопис ХХIII

sti 321, Odjel za filozofiju i društvene nauke, Zagreb, 1960, str. 201-224.
И сепарат.
24. oko smrti i pogreba Milovana Đ. Glišića u Dubrovniku februara 1908. –
Zadarska revija, 1960, IX, 5. str.372-488.

1961.

25. Kako je proslavljena stogodišnjica smrti Dositeja Obradovića. = Knjiže

vine novine, 24. II 1961, XII, 139.
26. Stradanja naroda u Dalmaciji za vreme prvog svetskog rata. – Zadarska
revija, 1961, Х, 3, str. 206-214.
1962.

27. Дубровник у борби за уједињење 1908–1918. — Београд. Историјски ин

ститут. 1962. Стр. 349 са фотографијама у факсимилима, 8°. – Кол. Посебна изда
ња, 1. Југословенске земље у ХХ веку, 2. (Резиме на француском језику).
28. Седамдесетгодишњица Српске књижевне задруге. — Библиотекар, 1962,
XIV,4, стр. 315-325.
1963.

29. о неким мерама и методама немачке привредне политике за време

окупације Београда и Србије у другом светском рату (1941–1944). — Историјски
часопис, 1983, књ. XIII—XIII, стр. 389—412 (Резиме на француском језику).
И сепарат.
1964.
30. Osnovna škola u Tršiću. = Književne novine, 17. IV 1964, ХVI, 221.
1965.
31. Драго љубибратић: Гаврило Принцип, Београд, „Нолит“, Библиотека
Портрети, 1959, 312 — Историјски часопис, 1965, књ. XiV-ХV, стр. 587-588.
Приказ.
32. I,” Essor de la Serbie 1859–1914. De 1903 a 1914. — у књизи: Historio
graphie yougoslaine 1955–1965, Beograd, 1965, p. 261-266.
33. Никола Ђ. Тришић, Сарајевски атентат у свијетлу библиографских
података. Сарајево, издање „Веселин Маслеша“ 1960, 543. — Историјски часопис,
1965, књ. ХIV-ХV, стр. 586-587.
Приказ.
34. О евакуацији српске војске из Албаније и њеној реорганизацији на
IRoфу (1915—1916) према француским документима. – Историјски часопис, 1965.
књ. ХIV–XV, стр. 231–307. (Резиме на француском језику).
И сепарат.
35. Сарајевски атентат. Изворне стенографске биљешке са главне распра
ве против Гаврила. Принципа и другова одржане у Сарајеву 1914. — Критичка
обрада, увод и редакција: проф. Војислав Богићевић, директор и научни сарад
ник Државног архива БиХ. — Издање Државног архива НР БиХ, Сaрajeвo,
__ 1954, 455, са фотографијама из збирке проф. Богићевића. — Историјски часопис,
1965, књ. ХIV-ХV, стр. 585-583.
IIриказ.
1966.
36. Kako je došlo do Londonskog ugovora. Borba za ujedinjenje i Jadran. —
Zadarska revija, 1966, IV, 3, str. 214-221.
1967.
37. Библиографија Српске књижевне задруге 1892—1967. Уз Библиографију.
Београд. Српска књижевна задруга, 1967. Стр. LXXXVIII + 444 са факсимилима
и сликама, 8°. — Кол. Српска књижевна задруга. Коло ХL, књига 409.
302
 IN MEMORIAM

1970.

32. Auguste Boppe: A la suite du gouvernement serbe de Nich a Corfои. 20

Octobre 1915 — 19 Janvier 1916 (avec une carte itinéraire), Edition Bossard, Paris
1917, n. 159. (под насловом: „за српском владом од ниша до Крфа. 20. октобра
1915 = 19. јануара 1916“, превео с француског Душан Л. Ђокић, Женева, штам
парија „Уједињења“, 1918, стр. 110) — Историјски часопис, 1970, књ. ХVI-XVII,
стр.339-343.
Приказ.
39. Један неуспели план српске владе о царинском рату са Аустро-Угар
ском 1880. године у борби за економску и политизику независност Србије. — Исто
ријски часопис, 1970, књ. ХVI-XVII, стр. 267—274
И сепарат
40. Француска и Србија. Један француски документ — преглед указане
помоћи Француске Србији за време првог светског рата од 1914. до краја 1916.
roдине.— Историјски часопис, 1970, књ. ХVI-XVIII, стр. 209–234.
И сепарат.
41. Француска и Србија. Један француски документ преглед указане по
моћи Француске Србији за време првог светског рата од 1914. до краја 1916.
године. Београд. IIIтампарија „Сава Михић“ — Земун, 1970. стр. 28, 8°
документ „француска и Србија“ објављен је први пут у оригиналу, на францу
ском језику (в. бр. 40). Овде се објављује превод.
1971.

42. Извештаји дипломатских представника Француске и Аустро-Угарске о

догађајима у Босни и Херцеговини од завршетка Анексионе кризе (марта 1909)
до атентата Богдана Жерајића (јуна 1910). – Историјски часопис, 1971, књ.
ХVIII, стр. р. 451-490.
ји сепарат.

11. Радови у рукопису

43. Јован Ристић. Дворска завера у Београду 1. априла 1893. Прилози.
IIриредио, предговор и објанин,енва написао ——- Стр. куц. 189.
44. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте. Део други: Грађа. Стр.
куц. 950.

303
 С. А. Д. Р. Ж. А Ј

РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ
Станислаус Хафнер, Српски средњи век и савремена
медиeвистика — — —— ——— — —— — — — — — — 5
Реља Новаковић, Да ли су сви Захумљани пореклом Срби? — 19
Десанка Ковачевић— Којић, Приштина у средњем веку – – 45
Методија Соколски, Исламизација у Македонији
у ХV и XVI веку — — — — — — — — — — 75
Војин С. Дабић, Прилог проучавању ратне привреде у
Хрватској, Славонској и Банској крајини
од половине XVI до краја XVII в. — — — — — — 91
ЖивотаЂорђевић, „План женске школе у Крагујевцу”
сестара Нинковић – – – – – – – – – – 103
Ђорђе Игњатовић, Светозар Марковић и „Српска општина”
у Петрограду – – – – – – – – – – – 113
Владимир Стојанчевић,Српски цивилни интернирци у
Аустро-Угарској за време првог светског рата – – – 149
Љубинка Трговчевић, Јован Цвијић у првом светском рату – 173

прилози

Славко Гавриловић, Представке Срба. — Крајишника из

Банске крајине (1733) и Карловачког генералата (1735) – 233
Јеремија Д. Митровић, Змијева „Жижа” према
социјалистичким листовима „Раденик” и „Враголан“ – 239
Бранко Момчиловић, Вести у „Тајмсу о Србији
од 1791. до 1801. године – – – – – – – – 251

ПРИКАЗИ
J. Papadrianos, L'historien byzantin Doukas et les Serbes,
Cyrilomethodianum i (1971) 113—120 (М. Спремић) — — 257
Душанка Динић-Кнежевић, Положај жене у
Дубровнику у XIII и XIV веку, Посебна издања САНУ,
књ. CDLXIX, Одељење историјских наука,
књ. 2, Београд 1974, 223 – – – – – – – – 258
305
 Henryk Lowmianski, Gerard Labuda, Nauka Polska,
nr. 1, 1975, 58—63 — — — — — — — — — —
J. Papadrianos, Lesinjormations apportées par Georges
Sphrantzes sur le role du despote serbe urad Branković,
dans les relations hongro-turques, durant les années
1451—1452, Cyrilliomethodianum
2 (1972-1973) 165—169 (М. Спремић) – – – – – –
Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних
књижевних појмова, Београд 1974, 359 (Љ. Ристић) – —
II Mediteraneo nellaseconda meta del 500 alla luce di Lepanto,
a cura di Gino Benzon, Firenze 1974, 1–461
(Г. Станојевић) — — — — —- — — — — —
Др Михаило Бјелица, Политичка штампа у Србији 1834—1872,
Београд, Југословенски институт за новинарство,
1975, 201 + (2), 8° (Ј. Д. Митровић) — — — — — —
Чедомир Попов, Француска и Србија 1871–1878,
Српска академија наука и уметности,
Београд 1974, 447 (Ђ. Гавански) — — — — — —
B. г. Карасев, Сербскиi демократ Живоин Жуевич,
Публицистическаа дентелњност, в Росни в 60 годах XIX в.,
издателњство „Наука“ Москва 1974 (М. Бодрожић) — —
Prof. dr Nicoale Ciachir, Istoria moderna a Serbiei,
Bucuresti 1974, п. 169 (М. Ванку) — — — — — —
Henryk Wereszycki, Pod betem Habsburgov. agadnienia
narodoncošciouve, Kraków 1975, 315
(Љ. Дурковић – Јакшић) — — — — — — — —
WitoidStankiewicz, O potrzebie badan porównaucczych nad
historia ruchu ludowego (Refleksjena marginesie
Publikowanego Programu Zwiazku Chlopskiego w Serbii),
Rocznik Dziejów Ruchu Ludovego, Warszawa,
15, 1973, 387—404 (Љ. Дукановић – Јакшић) — — —
Саоменица посвећена 130-годишњици живота и рада Библиотеке 280
Српске академије наука и уметности. Посебна издања,
књ. CDLXXVI, Споменица књ. 65,
Београд 1974, 210 (Р. Ђук) — — — —
Alex N. Dragnich, Serbia, Nikola Pašić, and Yugoslavia, 282
Rutgers University Press, Brunswick, New Jersey,
1974, 266 (М. Д. Карановић) — — — — — — —
Стање и потребе проучавања окупације и хитлеровских 283
злочина у Пољској 1939–1945. године
(Љ. Дурковић – Јакшић) — — — — — — — —
286

БИБЛИОГРАФИЈА

Милорад Радевић, Библиографија радова

Радослава Перовића (1903—1970) – – – – – – 289

IN MEMORIAM
Др Милан Ж. Живановић, 1899—1975 (Г. А. Шкриванић) — —
306
 S O M. M. A. I. R. E

вTUDES ET ARTICLES

stanislaus Hainer, Dasserbische Mittelalter 16

na die heutige Meditivistik - — — —
Relja Novaković, Sind alle Zahumljaner, 43
и рет Аbstammung mach, Serben? — — — 74
Degan ka Kovačević-Kojić, Priština au Moyen Age — —
Metodija Sokoloski, Islamisation en IVlacedoine
да за ху еf XVI siècles — — — — — — 89
vojim S. Dabić, Ein Beitrag zur Brforschung der Kriegswirtschaft
и вер Кроatisch-staiconischer
Banalgrenze seit der Mitte des militär — undIEnde
XVI. biszum in der
1()1
des XVII. Jahrhunderts — — — — — —
Живота Ђорђевић „План женској школо в Крагуевце”
| 11
сестер Пинкович — — — — = – г
Ђорђе Игњатовић, Светозар Маркович и „Сербскал обицина”
147
в Петербурге — — — — — — — —
уiadimir Stojančevic, internement de la population de Serbie
au, temps de l'occupation austro-hongroise de 1915–1918 170

Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić in the First World War — 231

| -

CONTRIBUTIONS

slavko Gavrilović, Les petitions des Serbes de Banska krajina 233

(1733) et de „Karlsstädters Generalat” (1735) — — —
Jeremija D. Mitrović, L'attitude de J. J. Zmaj et de „Žiža”
anrers les journamir socialiste „Radenik” et „Vragolan” 239
Branko Momčilović, Les informationsse rapportant a la „Serbie
251
entre 1791 et 1801, dans le „Times” — -- --
Comples rendues et critiques
289
Bibliographie, de Radoslav Perović — — — — — — — — —
297
pa nemoriam, Dr Milan Ž. Živanović (1899—1975) =

307