Professional Documents
Culture Documents
мора узвраћати ударце и престати да води одбрамбене битке са историјским губитницима
Сергеј Караганов, 27.11.2020.
ДУГО сам се двоумио да ли да објавим овај чланак. Испао је болно тврд. Али криза на много
нивоа која се шири у свету - економска, за многе цивилизацијска, и која ће довести до смене
режима и елита, убеђује нас: морамо да говоримо директно.
Живимо у ратном стању - засад без милиона директних жртава. А – рат је рат.
Код нас се много тога ради исправно. Русија чврсто брани своје интересе и своју истину. У
том смислу и ону о смислу и значају Велике Победе. Раскринкавају се нове бесне кампање,
које су у моралном смислу често свињарије, које нашој земљи намеће губитник у историјској
утакмици – Запад.
Али, руска страна пати од важне слабости. Ми се стално правдамо, играјући на тај начин,
наметнуту игру. По навици, наслеђеној од претходног «хладног рата» и тадашње доминације
Запада, Западу посвећујемо превише пажње. Али, ми већ одавно не губимо. Ми одавно
нисмо ни сиромашни ни неслободни. Ипак, наша дефанзивност је и даље ту.
То што смо у идејној сфери у одбрани, сасвим је у складу са руском стратешком традицијом
– пре него што смо победили, оставили смо Москву Наполеону, узвраћали смо Хитлеру до
Волге. А од кога се сада бранимо? Од пигмеја у поређењу са тим чудовиштима! Одбрамбена
традиција је неумесна у садашњем свету и води губитку храбрости и у елити и у друштву. А
без храбрости у Русији нема победе.
Немамо ни позитивну идеологију, нову руску идеју. А без таквих идеја, све велике силе
пропадају или престају то да буду. Свет је препун њихових гробова или рушевина.
Они поседују моћне, иако све слабије, позиције у светском економском систему, створеном у
Бретон-Вудсу и проширене после 1991. године на цео свет. И веома јаке, акумулиране током
протеклих неколико векова - у информативно-културној сфери, можда главном одбрамбеном
бастиону Запада.
Сличне промене претходиле су паду Римске империје, Млетачке републике крајем 18. века и
катастрофи Кине у 18-19. веку.
Ове моделе понашања и вредности подстичу владајуће транснационалне елите јер одвраћају
пажњу од нерешених и нерешивих проблема – безизлазности и неправедности постојећег
модела капитализма, атомизују друштва, замењују природне вредности и осећања и
доприносе претварању човека у робота са програмираним реакцијама.
Овај извоз изазива негативну реакцију условно „нормалних“, који су у свету огромна већина.
Али, они нису идејно организовани и немају лидера. И баш зато не треба да размишљамо о
томе како да се оправдамо због одсуства геј-парада, већ да покушамо да станемо на чело
новог хуманизма – очувања човекове суштине и мисије – да служи породици, друштву,
својој земљи, свету, Богу. То су вредности свих цивилизација и религија, осим оне која се
назива либералном.
Када је због своје војне, моралне и политичке слабости Русија прекинула активно
обуздавање, уследило је групно силовање остатака Југославије од стране натоваца, агресије
на Ирак и Либију.
Али, ми не капитализујемо ово своје реално достигнуће, не водимо активну политику мира,
спасења света, не помажемо идејно себи и човечанству да се смањи претња глобалним ратом.
Зар су нам оружане снаге потребне само ради одвраћања „потенцијалних агресора“ или
очувања суверенитета или је то ипак и у првом реду за очување највише вредности – мира за
себе и друге? Ја мислим да је тако. Али зашто онда о томе не говоримо себи и свету,
обезбеђујући заслужени ауторитет и самопоштовање?
А посебно је питање – зашто држава, која је нето извозница чистог ваздуха и воде скромно
ћути у ћошку у вези еколошких питања? По свему судећи, по навици смо у дефанзиви у
односу на делимично разумну, али умногоме вапијуће себичну „зелену“ агенду, коју
предлаже Запад. Међутим, ми можемо и морамо да дајемо тон и у међународној еколошкој
политици, предлажући концепцију, која је корисна за све.
Зар себе сматрамо морално једнаким или чак инфериорним у односу на комшије у европској
цивилизацији који су огрезли у лажи и неуспеху? Или ми, коначно, признајемо да смо оно
што смо историјски били и јесмо - евроазијска, и можда чак цивилизација над
цивилизацијама?
Предложићу само неке идеје за такву офанзивну, окренуту будућности и нипошто агресивну
политику.
Ми смо народ женствених и врло снажних жена које су више пута спасиле земљу у њеној
тешкој историји. И ми смо народ снажних и одважних људи, спремних да заштите слабе.
Морамо да кренемо у нови свет, не одричући се старог, који нас вуче уназад, већ предлажући
себе Евроазији и свима као лидера нормалних, националних, суверених, мирољубивих.
Прочитавши ово, многи ће рећи – ми још нисмо сасвим такви. Али ми смо такви много више
од свих других и морамо ићи напред, јачајући оно најбоље у себи и привлачећи тиме друге.