Professional Documents
Culture Documents
СТРАХ МОРА ДА ОЖИВИ ИНАЧЕ ЈЕ ЧОВЕЧАНСТВО ОСУЂЕНО НА ПРОПАСТ ‐ I део
Сергеј Караганов, 21.6.2023.
ЖЕЛИМ да поделим неке идеје о којима дуго размишљам, а које су свој коначни облик
добиле након скорашњег заседања Савета за спољну и одбрамбену политику, које је било
најважније у његовој 31-годишњој историји.
Русија и њено руководство се суочавају са тешким избором. Постаје све јасније да сукоб са
Западом не може да се оконча ни уколико изборимо парцијалну, или чак потпуну победу над
Украјином.
И заиста, биће то тек парцијална победа ако ослободимо само четири региона. Нешто већа
победа биће ако ослободимо читав исток и југ данашње Украјине у року од годину или две.
Али и даље ће опстати део те земље са још огорченијом, ултранационалистичком
популацијом наоружаном до зуба – што ће за Русију бити отворена рана која ће увек моћи да
се закомпликује у нови рат.
Можда најгора ситуација могла би да се догоди ако, по цену огромних губитака, ослободимо
читаву Украјину и заглавимо у рушевинама са становништвом које нас углавном мрзи.
Њихово „искупљење” трајало би дуже од деценије. Било која опција, а нарочито ова
последња, одвлачиће пажњу наше државе са насушно потребног преусмерења духовног,
економског и војно-политичког фокуса ка истоку Евроазије.
Ову пропаст прате рапидне промене, без преседана у историји, у глобалном балансу моћи;
промене које иду у корист глобалне већине, са Кином и делимично Индијом као економским
локомотивама, и Русијом коју је историја одабрала да буде њен војно-стратешки стуб.
Са наше стране, одлагали смо превентивни напад или зато што нисмо увидели неизбежност
судара, или зато што смо прикупљали снагу. Штавише, пратећи савремену, а углавном
западну војно-политичку мисао, непромишљено смо поставили праг за употребу нуклеарног
оружја превише високо, неадекватно смо проценили ситуацију у Украјини, и тамошњу војну
операцију нисмо започели довољно успешно.
Бележећи неуспехе на унутрашњем плану, западне елите почеле су да активно гаје коров
који је никао након седамдесет година благостања, ситости и мира – све оне антиљудске
идеологије које одбацују породицу, отаџбину, историју, љубав између мушкарца и жене,
веру, посвећеност вишим идеалима, све оно што конституише човекову суштину.
Успут, ослабљене САД изазвале су сукоб како би докусуриле Европу и друге зависне
државе, намеравајући да их гурну у огањ конфронтације поводом Украјине. Локалне елите у
већини ових земаља изгубиле су компас и, успаничене услед пропадања њихових домаћих и
међународних позиција, послушно воде своје земље у покољ. Штавише, осећај дубоког
неуспеха, беспомоћности, вековима стара русофобија, интелектуална деградација и губитак
стратешке културе чине њихову мржњу још дубљом од оне у САД.
Ток догађаја у већини западних земаља јасно указује на скретање ка новом фашизму и (за
сада) „либералном” тоталитаризму. Оно што је најважније разумети јесте да ће ситуација
само да се погоршава од ове тачке. Примирје је могуће, али не и мир. Бес и очај наставиће да
расту и да се смењују.
Овај правац кретања Запада недвосмислено указује да клизимо ка Трећем светском рату. Он
већ почиње и могао би да еруптира у општу ватрену олују, било пуким случајем, било услед
растуће неспособности и неодговорности савремених владајућих кругова на Западу.
Дуго година сам проучавао историју нуклеарне стратегије и дошао сам до недвосмисленог,
мада не баш научног закључка: Појава нуклеарног оружја је Божије дело. Ужаснут тиме што
су људи – Европљани и Јапанци – покренули два светска рата у животном распону једне
генерације, жртвујући десетине милиона живота, Господ је оружје Армагедона даровао
човечанству како би подсетио оне који су изгубили страх од пакла да он и даље постоји.
Овај страх је оно што је гарантовало релативни мир последње три четвртине века. Тај страх
је сада нестао. Оно што се сада дешава је незамисливо за раније идеје нуклеарног одвраћања:
у налету очајничког беса, владајући кругови једне групе земаља распалили су рат пуног
обима у меком трбуху једне нуклеарне суперсиле.