Defri Saks

MISTERIJA GLOBALIZACIJE
Profesor Harvardskog univerziteta, Defri Saks, poznat je kao savetnik mnogih vlada zemalja u razvoju, pre svega u Latinskoj Americi, Istonoj Evropi i u dravama biveg Sovjetskog Saveza. Poljski pokret "Solidarnost" i prvu nekomunistiku poljsku vladu pouavao je radikalnim ekonomskim reformama, a vlade Slovenije i Estonije uvoenju novih valuta. Izmeu jeseni 1991. i januara 1994. vodio je tim ekonomskih savetnika Borisa Jeljcina.

Za meunarodnu privredu vani su trgovinski i finansijski odnosi meu nacionalnim privredama, kao i uticaj meunarodne trgovine i finansija na raspodelu proizvodnje, prihoda i bogatstva po svetu i meu dravama. Poslednjih godina, meunarodnu ekonomiju sve vie zaokuplja jedno pitanje: kakvi e biti rezultati nacionalnih privreda danas, kada je skoro itav svet sjedinjen u jedno globalno trite? Kao rezultat promena u ekonomskoj politici i tehnologiji, privrede koje su nekada bile podeljene visokim transportnim trokovima i vetakim barijerama u trgovini i finansijama sada su povezane sve guom mreom ekonomske meuzavisnosti. Ova prava pravcata ekonomska revolucija, izvedena u toku poslednjih 15 godina, sruila se na nas tako iznenada da se temeljno grananje njenog uticaja na rast, raspodelu prihoda i bogatstva i modele ponaanja u svetskoj trgovini i finansijama tek nazire. Najuoljivije obeleje nove svetske privrede jeste sve vea vezanost izmeu visoko i nisko razvijenih zemalja. Uostalom, visoko razvijene privrede Evrope, Japana i Sjedinjenih Drava bile su u znatnoj meri povezane trgovinskim tokovima jo 60-ih. Velika novina tekueg veka je mera u kojoj su siromane nacije sveta postale deo globalnog sistema trgovanja, finansija i proizvodnje, pre kao partneri i igrai na tritu nego kao kolonijalni podanici. Za poklonike globalizacije, ovakav razvoj obeava vee dobiti od trgovine i bri rast za ova oba dela sveta podeljena visinom dohotka. Za skeptike, integracija bogatih i siromanih obeava sve veu nejednakost kod prvih i veu dislokaciju kod drugih. Nacionalne privrede se sve vie integriu u etiri fundamentalna podruja trgovinu, finansije, proizvodnju i rastuu mreu ugovora i institucija. Vea trgovinska povezanost je jasna: gotovo svake godine od Drugog svetskog rata, meunarodna trgovina rasla je bre od globalne proizvodnje, rezultirajui u veem ueu izvoza i uvoza u GDP-u praktino svake zemlje na svetu. Poslednjih 15 godina, finansijski tokovi preko dravnih granica rasli su bre od trgovinskih. Direktne strane investicije (u kojima inostrani kapital dobija kontrolni paket u preduzeu) posebno su rasle bre nego ukupni tokovi kapitala.

Otar rast direktnih stranih investicija podvlai ogromnu i sve veu ulogu multinacionalnih korporacija u globalnoj trgovini, a naroito u globalnoj proizvodnji. Kao to su strunjaci, poput Pitera Dikena (Peter Dicken), pokazali, uz opadajue transportne i komunikacione trokove, mogue je "podeliti vrednosni lanac" proizvodnje. Razliite faze proizvodnog procesa jednog artikla mogu se odvijati u razliitim delovima sveta, u zavisnosti od komparativnih prednosti alternativnih proizvodnih mesta. ipovi i folije poluprovodnika na koje se oni nanose mogu se dizajnirati u Sjedinjenim Dravama; sastavljati u Maleziji; a krajnji proizvodi testirati u Singapuru, odakle se mogu slati po celom svetu. Ovi tokovi preko granica esto se odvijaju unutar iste multinacionalne kompanije. injenica koja zapanjuje u tokovima meunarodne trgovine jeste procena da se treina robne trgovine zapravo sastoji od prometa meu filijalama jedne kompanije, nasuprot transakcijama meu razliitim izvoznicima i uvoznicima. etvrti bitan aspekt globalizacije je sve vea harmonizacija meu privrednim institucijama. Deo toga je stvar imitacije. Veina zemalja u razvoju je, sticanjem nezavisnosti nakon Drugog svetskog rata, izabrala netrine strategije razvoja. Ti modeli razvoja, kojima je rukovodila drava, propali su 80-ih godina, usledio je masovan prelazak ka trino zasnovanom rastu, sa vodeom ulogom privatnog sektora. Nakon iste imitacije, meutim, znatno su porasle obaveze po meunarodnim ugovorima koji se tiu trgovine, investicione politike, poreske politike, prava intelektualne svojine, bankarske supervizije, konvertibilnosti valuta, politike inostranih investicija, pa ak i kontrole podmiivanja. Rastua mrea ugovora povezuje drave u zajednicu multilateralnim obavezama (kao to je grupa G-77, koju ine 132 zemlje lanice), regionalnim obavezama (Evropska unija i drugi trgovinski blokovi) i bilateralnim obavezama (na primer, dvonacionalni poreski ugovori izmeu SAD i tuceta drugih vlada). Implikacije globalizacije Implikacije globalizacije, kako za razvijene tako i za zemlje u razvoju, trenutno su predmet intenzivnog istraivanja i estokih debata o ekonomskoj politici. Trenutno se istrauju etiri grupe pitanja. Prvo, da li e globalizacija promovisati bri privredni rast, posebno unutar etiri petine svetske populacije (4,5 milijarde ljudi) koja jo uvek ivi u zemljama u razvoju? Drugo, da li e globalizacija podsticati ili podrivati makroekonomsku stabilnost? Da li su nedavni iznenadni i neoekivani kolapsi privreda u kojima se razvija trina ekonomija (poput onoga u Meksiku 1994. i Istonoj Aziji 1997. godine) rezultat dubokih tokova u procesu globalizacije, ili su to buboci, nastali na putu u prosperitet, kojima se moglo upravljati i koji su se moda mogli izbei? Tree, da li e globalizacija podsticati veu dohodovnu nejednakost i, ako je tako, da li je taj problem ogranien na nekvalifikovane radnike u razvijenim privredama, ili je ta nejednakost dublji rezultat pojaih trinih sila u svim delovima

sveta? etvrto, kako dravne institucije na svim nivoima regionalnim, nacionalnim i meunarodnim treba da prilagode svoje moi i odgovornosti u svetlu nastajanja globalnog trita? Privredni rast uvena je opaska Adama Smita u "Bogatstvu naroda" kako su "otkria Amerike i prolaza ka Istonoj Indiji oko Rta dobre nade dva najvea i najvanija dogaaja zabeleena u istoriji oveanstva". Mislio je da se "spajanjem, po nekom merilu, najudaljenijih delova sveta, omoguava da oni pomognu jedni drugima u ispunjenju potreba onoga drugog, da jedni drugima poveaju uivanja i da podstiu jedni drugima industriju, pa se ini da je njihova opta tendencija korisna". Otkria, naravno, nisu bila dovoljna da garantuju ove koristi. I sam Smit je priznao da imperijalna pljaka liava domorodako stanovnitvo Novog sveta i Istone Indije najveeg dela koristi od globalizacije njegovog doba. U naem veku, dva svetska rata, Velika depresija i 40 godina protekcionizma nakon Drugog svetskog rata u najveem delu razvijenog sveta ponovo je izigrala Smitovu viziju uzajamne koristi od trgovine. Moemo li sada, konano, da zamislimo Smitov mehanizam kako radi u korist itavog sveta? Dobar deo sadanjih teorija o privrednom rastu, kao to je istraivanje Dina Grosmana (Gene Grossman) i Elhanana Helpmana (Elhanan Helpman), nude razloge za veselje. Smitove pretpostavke o ogromnoj koristi od trgovine u sreditu su mnogih novih matematikih modela "endogenog rasta". Ovi modeli naglaavaju da dugoroan rast zavisi od vee produktivnosti i inventivnosti, a da podsticaj i za jedno i za drugo (kao to je Smit pretpostavio) zavise od obuhvatnosti trita. Ukoliko inovatori prodaju na stalno rastuem svetskom tritu, u veini sluajeva e biti podstaknuti na inovacije. Ukoliko je produktivnost poveana pobolj- anjem proizvodnog procesa meu brojnim pogonima i ako svaki pogon ima fiksne trokove proizvodnje, onda e vee trite omoguiti da ti fiksni trokovi budu podeljeni na veu proizvodnju. Ovi argumenti delom su poduprti empirijskim podacima poslednjih godina. Zemlje u razvoju koje najbre rastu tokom poslednje dve decenije su zemlje koje su uspele da obezbede novi rast podstaknut izvozom, posebno industrijske robe. Endrju Vorner (Andrew Warner) i ja smo pokazali da su privrede koje su pokuavale same da se razvijaju titei se od uvoza visokim trgovakim barijerama sporije rastu od otvorenijih, izvozno orijentisanih privreda. Osim toga, i sam izvoz industrijske robe zemalja u razvoju je dokazao Smitov princip podele rada. Stiven Radelet (Steven Radelet) i ja smo pronali da je u skoro svim sluajevima privrednog rasta podsticanog izvozom u zemljama u razvoju sam izvoz bio deo veoma fine podele rada, tako da su finalni proizvodi (recimo, automobili, avioni, elektronske maine) rezultat rada brojnih preduzea na raznim lokacijama, s tim da se radno intenzivni delovi proizvodnje obavljaju u zemljama u razvoju.

Ova vrsta "nove podele rada" u industriji bila je nezamisliva za ekonomiste koji su se bavili razvojem neposredno posle rata, kao recimo Raul Prebi (Raul Prebish), koji je siromanim zemljama savetovao protekcionizam kao poeljan put u industralizaciju. Ovi ekonomisti jednostavno nisu mogli da shvate da proizvodni procesi u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju mogu biti komplementarni. Po standardnoj teoriji, onda, obe strane, podeljene veliinom dohotka, jedna drugoj pomau da imaju koristi od globalizacije: razvijeni doseu vee trite za nove proizvodne procese; zemlje u razvoju koriste te nove procese i uestvuju u globalnoj proizvodnji u multinacionalnim firmama. Moderne teorije, meutim, jo uvek naglaavaju da koristi koje globalizacija donosi privrednom rastu ne mogu zapravo svi imati. Najee se raspravlja o dva najvanija teorijska izuzetka koja podupiru empirijski dokazi. Prvi izuzetak je zasnovan na geografiji. Koristi od trgovine zavise od toga da li su transportni trokovi izmeu nacionalne privrede i ostatka sveta dovoljno niski da obezbede dobitak i za jednu i za drugu stranu. Ukoliko je privreda geografski izolovana recimo, okruena kopnom visoko u Andima, ili na Himalajima, ili u Centralnoj Africi, kao to je sluaj sa Bolivijom, Nepalom ili Ruandom anse za ekstenzivnu trgovinu su veoma ograniene. Takoe, kao to je pokazao Pol Krugman (Paul Krugman), ekonomista sa MIT-a (Massachusetts Institute of Tehnology, prim.V.K.), kombinacija rastuih prihoda u odnosu na obim i visokih transportnih trokova mogu izazvati da se privredne aktivnosti koncentriu donekle sluajno u pojedinim oblastima na raun drugih. I klima moe imati ozbiljne nepovoljne efekte. Uopteno govorei, tropi nameu dodatni teret infektivnih bolesti i esto loe uslove za poljoprivredu (koji se tiu zemljita, vode i tetoina), koga nema u umerenim zonama. Zbog toga se dobar deo svetske populacije moe suoiti sa estokom geografskom preprekom za razvoj, uprkos optim koristima od globalizacije. Drugi bitan teorijski izuzetak, poznat u teorijama razvoja bar jo od poziva Aleksandra Hamiltona (Alexandar Hamilton) SAD-u da zatiti industrije u razvoju, jeste rizik da preraivai prirodnih resursa mogu biti "uhvaeni u zamku" nezadovoljavajue podele rada, pa time odlau ili blokiraju napredak u industriji neophodnoj za privredni razvoj. Kiminori Macujama (Kiminori Matsuyama) meu prvima je formulisao matematiki model koji testira ovu ideju. Raniji dokazi, izvedeni iz studija kojima smo rukovodili Varner (Warner) i ja, donekle su poduprli efekat "dinamike holandske bolesti". Holandska bolest nastaje kad izvoz naglo razvijenih prirodnih resursa izaziva snagu nacionalne valute, ime se podriva profitabilnost industrija koje nisu zasnovane na prirodnim resursima. (Ime je nastalo od deindustrijalizacije koja je, navodno, usledila poto je Holandija razvila nalazita gasa u Severnom moru 60-ih.) "Dinamiki" efekat je pretpostavljeni dugoroni gubitak rasta nastao usled specijalizacije u primarnim proizvodima (na primer, izvoz gasa), umesto u industrijskim proizvodima, koji, kako se pretpostavlja, nude bolje mogunosti za dugoroan razvoj produktivnosti.

Rezultati pokazuju da zemlje sa velikim prirodnim resursima, kao to su izvoznice nafte u Persijskom zalivu, nisu konkurentne u veini industrijskih sektora. To je, ini se, uslov koji je u skladu sa niim dugoronim rastom, mogue stoga to industrija pre nego primarna proizvodnja (poljoprivreda i rudarstvo) nudi bolje mogunosti za inovacije, uenje kroz rad i napredak u produktivnosti na dui rok. Ekonomska teorija predlae da neka vrsta netrine intervencije koja se kree od zatite industrija u razvoju do njihovog subvencionisanja moe imati povoljne efekte u takvim okolnostima. Meutim, o praktinim stranama tih intervencija u stvarnosti se estoko raspravlja i one se mogu dovesti u pitanje. Makroekonomska stabilnost U uvenom uzviku oaja usred Velike depresije, Don Majnard Kejns (John Maynard Keynes) dokazivao je, u svom eseju "Nacionalna samodovoljnost", da privredni odnosi nastali u mrei trgovine i finansija doprinose globalnoj destabilizaciji. Iao je ak tako daleko da je traio: "Dozvolimo robi da bude domae proizvodnje kad god je to razumno i korisno mogue; i, iznad svega, pustimo da finansije budu primarno nacionalne". Nakon depresije Kejns je promenio miljenje, pa je veliao poratni povratak na slobodnu trgovinu zasnovanu na konvertibilnim valutama. No, u nacrtu novog MMF-a koji je sainio zadrao je stav da se finansijski tokovi ogranie kako bi se minimizirala ansa da meunarodni finansijski metei stvore globalnu makroekonomsku nestabilnost. Zbog toga Statut MMF-a poziva zemlje lanice da odre valute konvertibilnim za tekue transakcije (u sutini za trgovinu i povraaj profita i kamata), ali ne obavezno i za tokove kapitala. Kako je tokom poslednje dve decenije globalizacija uzimala maha, dramatino su rasli razni vidovi meunarodnih finansijskih tokova. Direktne strane investicije, portfolio investicije kroz fondove za odreene zemlje, bankarski krediti, krediti po osnovu izdavanja obveznica, derivati (svopovi, opcije, terminske pozajmice), reosiguranje i drugi finansijski instrumenti strano su porasli. I razvijene zemlje i zemlje u razvoju sve su vie strancima otvarala svoja trita kapitala. U 1997. godini MMF je preduzeo korake ka unoenju amandmana na lanove Statuta kojima se zagovara slobodno kretanje kapitala. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Svetska trgovinska organizacija (WTO) i Banka za meunarodna poravnanja (BIS) su, takoe, sve vie traile meunarodne standarde za liberalizaciju i superviziju meunarodnih investicionih tokova. Opta tvrdnja ekonomskih teorija je da e pojedine zemlje imati koristi od trgovine finansijskom imovinom na isti nain kao i od trgovine robama. Finansijske transakcije, po teoriji, donose dve vrste koristi: veu diversifikaciju rizika i meuvremenske dobitke (bolju sposobnost uzimanja i davanja kredita kroz vreme, konzistentniju sa eljenim modelom investiranja i potronje). Teorija, meutim,

nagovetava i neka ogranienja u optimistikom pogledu na ove stvari, a iskustva steena tokom meunarodne finansijske liberalizacije daju stvarne razloge za oprez. Moda jo uvek treba primenjivati Kejnzov skepticizam, uprkos naoj pretpostavljenoj veoj sposobnosti da prepoznamo finansijske rizike i da njima upravljamo. Pravo znaenje meksikog sloma i finansijske krize u Istonoj Aziji jo je daleko od toga da je jasno, ali oba iskustva su pokazala da nesputani finansijski tokovi iz razvijenih zemalja ka tritima u razvoju mogu izazvati duboku destabilizaciju. Problem je, ini se, to finansijska trita podleu izvesnim kljunim "nedostacima trita" koje globalizacija pogorava, a ne ograniava. Jedna vrsta nedostatka je tendencija nedovoljno regulisanih i potkapitalizovanih banaka ka bezobzirnom kockanju sa deponovanim novcem, s obzirom na to da, kako to vide vlasnici/direktori banaka, profit banke ostaje njima, dok se gubici prenose na dravu. Tako meunarodna finansijska liberalizacija loim kapitalizovanim bankarskim sistemima predstavlja poziv na preveliko zaduivanje i moguu finansijsku krizu. Drugi nedostatak je finansijska panika koja nastaje kad grupa kreditora iznenada odlui da povue zajmove od dunika, iz straha da drugi kreditori ine to isto. Svaki kreditor trai izlaz jer e onaj poslednji ostati kratkih rukava, pod pretpostavkom da dunik nema likvidnu imovinu kojom bi pokrio naglo povlaenje kredita. Ovakva panika bila je ranije poznata kao navala na banke, koja je muila banke u SAD pre uvoenja federalnog sistema osiguranja 1934. godine. ini se da ona preovlauje u meunarodnom kreditiranju, posebno u bankarskim pozajmicama tritima u razvoju. I u Meksiku, krajem 1994. i u nekoliko istonoazijskih zemalja 1997. (Indonezija, Malezija, Filipini i Juna Koreja), nekad oduevljeni inostrani bankari iznenada su prestali da daju nove kredite i produuju stare. Povlaenje fondova odvelo je zemlje u razvoju u vrtlog, sa opadajuom proizvodnjom i rizikom od trenutnog kanjenja u otplati duga. Hitno odobravanje spasonosnih pozajmica, kojim je rukovodio MMF, usmereno je ka spreavanju kanjenja u otplati dugova, ali se time ne reavaju osnovni uzroci krize (vidi okvir). Ova dramatina iskustva navode na razmiljanje o mnogim uglovima posmatranja pritisaka ka brzoj liberalizaciji meunarodnog kretanja kapitala. Dok zvanini Vaington jo uvek snano zagovara liberalizaciju, diu se glasovi koji trae postavljanje "eksera u tokove" radi usporavanja kapitalnih tokova da bi se spreila panika na finansijskim tritima. Ideje ukljuuju oporezivanje meunarodnih transakcija (poput uvenog predloga Dejmsa Tobina o porezu na meuvalutne transakcije kako bi se obeshrabrile kratkorone valutne pekulacije, ili ileanskog poreza na priliv kapitala); direktna ogranienja kratkoronih bankarskih pozajmica iz inostranstva kao standard bankarske supervizije i pravila vee otvorenosti. I tako su se i teorija i praksa liberalizacije trita kapitala nale u zaaranom krugu. Raspodela dohotka

Moda nijedan aspekt globalizacije nije tako kontroverzan kao navodni efekti porasta trgovine na raspodelu dohotka. Postoji itav niz tvrdnji da je globalizacija glavni faktor u rastuoj nejednakosti, kako u razvijenim tako i u nerazvijenim zemljama. Na ravno, u Sjedinjenim Dra vama rasprava je koncentrisana na razvijene ze mlje, posebno na same SAD. Tokom poslednjih 25 godina, meunarodna ekonomska teorija uglav- nom se usredsredila na dve vrste trgovine: unutarindustrij -sku i meuindustrijsku. Prva vrsta, u kojoj Sjedinjene Drave Evropi prodaju automobile dok istovreme no uvoze evrop ske automobile, navodno se zasniva na koristima specijaliza cije pod uslo- vom rastuih prihoda ekono mije obima. Sjedinjene Drave bi i same mogle da proizvedu auto u "evropskom stilu", kae se u ovoj teoriji, ali to ne ine jer je jeftinije da prave vei broj amerikih modela, pa da neke od njih prodaju Evropi kako bi finansirale uvoz evropskih modela. U unutarindustrijskoj trgovini, po ovoj teoriji svi dobijaju. Potroai i u Sjedinjenim Dravama i u Evropi uivaju u irem obimu proizvoda i niko ne trpi gubitak prihoda, ni apsolutno, ni relativno. Meuindustrijska trgovina podrazumeva izvoz roba visoke tehnologije iz SAD u Aziju, u zamenu za uvoz jeftinih, radno-intenzivnih proizvoda iz Azije. U ovom sluaju, motiv za trgovinu je razlika u proporciji faktora proizvodnje. Proizvodnja roba Sjedinjenih Drava bogata je fizikim kapitalom i vetinom razvijena telekomunikaciona oprema, na primer dok je proizvodnja robe koja se uvozi radno-intenzivna: kao to je obua ili odea. U teoriji se smatra da oba regiona imaju koristi od ovakve trgovine, mada radnici unutar neke zemlje mogu dosta da izgube. Recimo, u Sje dinjenim Dravama radnici u industriji obue i odee mogu da izgube posao suoeni sa konkurencijom jeftine radne snage, dok kvalifikovani radnici u Aziji razumljivo mogu izgubiti kad se iz Sjedinjenih Drava uvozi roba ija proizvodnja zahteva visok stepen kvalifikacije. Jo uoptenije, prema osnovama Heker-Olin-Semjuelson (Heck scher-Ohlin-Samuelson) teorije trgovine, nekvalifikovani radnici u Sjedinjenim Dravama mogu pretrpeti relativno, pa ak i apsolutno smanjenje dohotka, dok kvalifikovani radnici u zemljama u razvoju mogu pretrpeti slian gubitak relativnog i/ili apsolutnog dohotka. Kako je unutarindustrijska trgovina generalno najsnanija meu zemljama sa slinim dohocima (na primer, trgovina SAD-Evropa), dok je meuindustrijska trgovina najsnanija meu zemljama sa razliitim dohotkom (na primer, trgovina SAD-azijske zemlje u razvoju), grananje uticaja trgovine izmeu bogatih i siromanih na raspodelu dohotka navodno vie ugroava odreene socijalne grupe, to je injenica koju je jo ranije uoio Krugman. Zbog toga su rastue veze izmeu bogatih i siromanih postale ugaoni kamen politikih izazova globalizacije. Uprkos napornom radu istraivaa, jo nema saglasnosti oko efekata globalne privrede na podelu dohotka meu razvijenim privredama i onima koje se razvijaju. Jasno je da je period dramatine globalizacije (posebno tokom 80-ih i 90-ih) bio i period sve vee nejednakosti u dohocima unutar Sjedinjenih Drava, a naroito relativnog gubitka dohodaka za niskokvalifikovane radnike, to je u skladu sa

osnovama teorije trgovine. Meutim, kao to je sluaj sa mnogim vanim ekonomskim fenomenima, uzroci sve vee dohodovne nejednakosti su, skoro sigurno, viestruki. Dok trgovina moe biti jedan od krivaca, tehnoloke promene, kao to je kompjuterska revolucija, mogu isto tako dati prednost kvalifikovanim nad nekvalifikovanim radnicima, i time doprineti rastuoj nejednakosti. Mnogi istraivai se slau da su kombinovani faktori odigrali ulogu u poveanju nejednakosti, a veina njih, ukljuujui Krugmana i Roberta Lorensa (Robert Lawrence), daju pretean znaaj tehnologiji, ne trgovini. To ine zbog jednog glavnog razloga: udeo amerikih radnika koji su u direktnoj konkurenciji sa nekvalifikovanom radnom sna gom iz zemalja u razvoju ini se previe malim da bi objasnio dramatino poveanje nejednakosti od kraja 70-ih. ini se da je manje od pet odsto amerike radne snage u tekstilnoj industriji, industriji obue, "rafciger" industriji i slinim industrijama "na prvoj liniji napada" jeftine radne snage iz Azije. Ukoliko u Sjedinjenim Dravama vie nema industrije koja koristi nekvalifikovane radnike, onda vea globalizacija tih roba ne moe proiriti nejednakosti u SAD; u stvari, ona bi teila da svim domainstvima donese koristi kroz ponudu jeftinije potroake robe. Problem sa takvim procenama je, meutim, to one tee da se zasnivaju na prilino jednostavnim modelima meunarodne trgovine. Konvencionalni trgovinski prorauni ne mogu obuhvatiti dodatne kanale kojima globalizacija utie na raspodelu dohotka. Neki istraivai tvrde da vea globalizacija ograniava mogunost sindikata da postignu vee "sindikalne" nadnice u kolektivnim pregovorima, jer postoji rizik da e odgovor firmi na vee nadnice biti prosto preseljenje u inostranstvo. Tako je otvaranje meunarodne trgovine moda izmenilo pregovaraku mo radnika vi-a-vis kapitala na nain koji nije mogue meriti tokovima trgovine. Uoptenije govorei, izvoz kapitala u zemlje sa niskim dohotkom moe pogorati nejednakosti izazvane veom trgovinom. Istraivai jo nisu otkrili veliki uticaj tih dodatnih kanala na nadnice i raspodelu dohotka, ali na izuavanje tih tema jo nisu usmerena znatna sredstva. Neki sporadini podaci ukazuju da rastua nejednakost nije samo problem razvijenih zemalja, ve i zemalja u razvoju. Ako se razlika u visini plate u korist kvalifikovanih radnika poveava i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju, posredi je neto vie od efekta koji izaziva meuindustrijska trgovina. Deo te prie mogu biti tehnoloke promene. Drugi mogui faktor (koji su nedavno izneli Robert Frenk i Filip Kuk) jeste da globalizacija na tritu radne snage podstie novi pristup "pobednik uzima sve" ("winner-take-all"). U obrazloenju te tvrdnje kae se da se trite za vetine kvalifikovanih radnika u svim oblastima stalno poveava, bilo da je re o sportu, industriji, nauci ili zabavi, dok nekvalifikovani nemaju posebne koristi od stalnog rasta trita. Zbog toga e veliina svetskog trita imati razliit uticaj na kvalifikovane i nekvalifikovane radnike, poveavajui plate u korist kvalifikovanih irom sveta. Ova hipoteza je empirijski jo uvek skoro potpuno neistraena. Upravljanje privredom

Bez imalo sumnje, globalizacija ima dubok uticaj na politiku na svim nivoima. Jo vanije, nacionalna trita relativno gube znaaj u odnosu na meunarodna trita. To je uloga koju nacionalna drava ima, prema lokalnim i regionalnim vladama, s jedne strane i prema multinacionalnim politikim institucijama, s druge strane. U Smitovo doba, deo trine revolucije bilo je uklanjanje trgovinskih barijera meu dravama i nekadanjim dravama. Sloboda trgovine meu nemakim dravama uspostavljena Carin- skim savezom 1834. i potom potpuno ujedinjenje nemakog trita nakon stvaranja Nemakog rajha 1871. dokazuju taj istorijski proces. U veini sluajeva, trini kapitalizam devetnaestog veka i znaaj nacionalnog trita razvijali su se istovremeno, ak i uz irenje meunarodne trgovine. irenje kapitalizma u Evropi, Japanu i Severnoj Americi je, generalno, podsticalo sve vei znaaj nacionalne privrede i, time, nacionalne vlade. Na kraju dvadesetog veka meunarodno trite sve vie potiskuje nacionalno trite. Poto su decenijama eksperimentisale, gotovo sve zemlje su shvatile da je nacionalno trite prosto suvie malo za efikasan obim proizvodnje u skoro svim industrijskim granama, pa ak i u mnogim uslunim delatnostima. Efikasna proizvodnja se mora usmeriti ka svetskim tritima. I vie od toga, globalizacija se dokazala kao katalizator meunarodno prihvaenih pravila ponaanja u trgovini, finansijama, poreskoj politici i mnogim drugim oblastima, ime je podstakla nastanak Svetske trgovinske organizacije i drugih meunarodnih institucija, kao novih bedema meunarodnog sistema koji se raa. U isto vreme, optine, lokalne uprave i regioni unutar jedne drave sve vie zahtevaju svoju kulturnu i politiku autonomiju. Drava vie nije njihov ekonomski zatitnik i, u mirnim delovima sveta, nacionalna vlada se vie ne doivljava kao presudan instrument sigurnosti. Sledstveno tome, regioni meusobno udaljeni, kao Katalonija, Severna Italija, Kvebek i kotska, kao i oblasti u Rusiji, provincije u Kini i drave u Indiji, prihvatili su globalizaciju kao ono po emu se ravnaju u zahtevima za veom autonomijom unutar svoje drave. Zato se nalazimo usred zastraujueg, ali jo uvek ranog navlaenja ueta meu politikama na svim nivoima. Gde e se u budunosti donositi odluke, gde e biti smetena poreska mo i gde e biti zakonodavna vlast: na lokalnom nivou, na nivou ispod nacionalnog, na nacionalnom nivou, ili u meunarodnim institucijama (unutar geografskih regiona poput Evropske unije i na meunarodnom nivou)? U meri u kojoj se zakonodavna, poreska, pa ak i sudska vlast pomere ka meunarodnoj sceni, kako e se u budunosti upravljati meunarodnim institucijama? Da li e doi do manjka demokratije, za ta se sada, u odnosu na nain do noenja odluka, optuuje Evropska unija? ta e predstavljati ravnoteu izmeu razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, naroito kako se populaciona i ekonomska ravnotea tokom vremena budu menjale u korist zemalja koje se sada razvijaju? I ono najvanije: kakva e biti ravnotea moi izmeu demokratskih i nedemokratskih politika na svetskom nivou? Sva ova pitanja su svea, gorua i verovatno e izroniti u svoj svojoj veliini na radarskim ekranima istraivaa.