NAZIV UNIVERZITETA

SEMINARSKI RAD
PREDMET:
TEMA: NOTARSKE ISPRAVE

MENTOR: STUDENT:

Decembar, 2020. God.

 SADRŽAJ:

SADRŽAJ:.................................................................................................................................2

1. KRATAK OSVRT NA PROŠLOST.................................................................................3

2. POJAM NOTARSKOG PRAVA......................................................................................4

3. USLOVI ZA IMENOVANJE NOTARA..........................................................................4

4. ODGOVORNOST NOTARA...........................................................................................5

5. NOTARIJAT U SRBIJI I CRNOJ GORI........................................................................5

6. NOTARSKI ZAPIS...........................................................................................................6

7. ZAKLJUČAK....................................................................................................................8

8. LITERATURA.................................................................................................................10

UVOD

2
Pravnopolitički razlozi za uvođenje i uređenje instituta notarijata u jednom pravnom sistemu
mogu biti različiti. Nekada je to rasterećenje sudova od poslova koji se poveravaju notaru. A
nekada seprepoznaje namera zakonodavca da slobodno kretanje roba, lica i kapitala, kojim se
ostvaruje širenje tržišta, prati i širenje pravnog tržišta, pri čemu se notarijatu dodeljuje
značajna uloga u jačanju ekonomske aktivnosti. Ili se, na primer, jasno ističe želja da se
poslovi sastavljanja i overe isprava ne poveravaju ni sudovima, ni izvršnoj vlasti već posebnoj
nezavisnoj službi u okviru jedinstvenog pravnog sistema. Ali, bez obzira u čemu se
prepoznaje taj pravnopolitički razlog, uvođenje i uređenje Notarijata, i danas kao i vekovima
ranije, prati ideja pravne sigurnosti zato što je večito nastojanje čoveka za postizanjem
sigurnosti u privatnopravnim odnosima ugrađeno u temelj ove institucije.

Istorija ljudskog društva je istorija težnje ka slobodi i sigurnosti. Društvo kao celina, ali i
čovek kao jedinka, poznaju ovu dvostruku težnju: zahtevajući više slobode traži se i više
sigurnosti. Ipak, ova dva pojma se suprotstavljaju. Sloboda znači da pojedinac može da izvrši
radnje koje mu diktira sama njegova volja. Nasuprot tome, sigurnost poziva više na opšti
interes i ima za cilj prethodnu zaštitu od rizika i opasnosti koji proizlaze iz individualnih
ponašanja. Dakle, da bi se garantovala sigurnost potrebno je da se čovek ponekad odrekne
dela svoje slobode. Tako se pokazuje da je uzaludno težiti za sintezom ovih različitih
nastojanja već njihovom ravnotežom. I današnje društvo, kao i sva druga tokom istorije,
suočava se sa potrebom uspostavljanja ove ravnoteže.

1. KRATAK OSVRT NA PROŠLOST

U zavisnosti od toga u čemu se prepoznaju elementi koji vode pravnoj sigurnosti, neki
istoričari korene notarijata pronalaze u rimskom pravu, dok drugi idu u istoriju notarijata sve
do najdalje antike. Da li ovaj drugi stav znači mešanje notara sa pisarom i predstavlja
pogrešan pristup, pitanje je koje zaslužuje dublje istraživanje i veći prostor.1
1
U tom smislu Rioufol, J. –Rico, F., Le notariat, Troisième édition, PUF (Presses Universitaires de France),

3
Ako se koreni notarijata traže u istoriji koja je prethodila rimskom dobu, onda se bez sumnje
ima u vidu da su pojava pismenosti i prve društvene promene u vezi s tim nagnale nepismene
da traže usluge onih koji su znali da pišu. Kod svih antičkih naroda nailazi se na ljude koji
posvećuju svoju delatnost beleženju sporazuma koje su zaključili njihovi sugrađani: stotine
hiljada mesopotamskih glinenih pločica daju podatke o različitim pravnim transakcijama
pojedinaca; papirusi na kojima su zabeležena raspolaganja mortis causa, ali i čuvena statua
egipatskog pisara, stara gotovo 4 000 godina, ukazuju na delatnost egipatskih pisara; staro
jevrejsko pravo svedoči o pisarima kroz Stari zavet; grčka civilizacija imala je javne pisare
različitih naziva.2

2. POJAM NOTARSKOG PRAVA

Uvođenje notarske službe u pravni sistem neke države dovodi do stvaranja normi koje
regulišu rad notara. Skup tih normi može se nazvati zajedničkim imenom notarsko pravo, koje
je deo pravnog sistema države u kojoj se uvodi notarijat. Sastavljanje notarskih akata, pravno
dejstvo i dokazna snaga notarskih akata regulisano je takođe Zakonom o notarima tako da te
norme predstavljaju procesno notarsko pravo. Ove norme regulišu postupak kojeg se mora
pridržavati svaki notar u obavljanju svojih službenih radnji. Za njih se može reći da su pandan
normama koje važe za postupanje u parničnom, vanparničnom i upravnom postupku.
Zakon o notarima sadrži norme koje regulišu formu, sadržinu i druge elemente notarskih
akata o pravnim poslovima. Pored toga, notar je dužan poznavati i u svom radu primjenjivati
odredbe drugih zakona i propisa (kao što su npr. Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o
svojinsko-pravnim odnosima, Zakon o nasljeđivanju, Zakon o privrednim društvima,
Porodični zakon itd.). to su materijalno - pravne norme koje se primjenjuju prilikom
sačinjavanja notarskih akata, te je veoma bitno da ih notari poznaju kako bi ti akti proizveli
željene pravne posljedice i imali formalnu i materijalnu autentičnost javne isprave. Dakle,
notarsko pravo obuhvata široku materiju različitih grana prava. tu spadaju materijalnopravne,
zatim procesnopravne i organizacionopravne norme.

3. USLOVI ZA IMENOVANJE NOTARA

Savremeni zakonodavac ostvaruje pravnu sigurnost preciznim uređenjem celokupne

organizacije notarijata, a prvenstveno kroz postavljanje uslova koje kandidat treba da
ispunjava da bi mu bila poverena ova značajna služba, kao i predviđanjem posebne
odgovornosti notara.3

S obzirom da je država poverila notaru deo javnih ovlašćenja u sačinjavanju javnih isprava,
pri čemu je osnovna dužnost notara da u notarskom postupku nepristrasno savetuje stranke,
štiti učesnike pravnog posla, savesno zapisuje volju stranaka i visoko profesionalno sastavlja

Paris, 2004, str. 7-8

2
Avramović, S., „Pravnoistorijski aspekti notarijata―, u: Hiber, D. et alia, Javnobeležničko pravo, 2. izmenjeno
i dopunjeno izdanje, Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2006, str. 37-45
3
Hiber, D., „Pojam beležnika (notara) i beležničkog (notarijalnog) prava―, Hiber, D. et alia, Javnobeležničko
pravo, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu,
Beograd, 2006, str.

4
notarski akt, ostvarujući tako zadatak preventivne jurisdikcije, to se jasno prepoznaje njegova
važna uloga u obezbeđivanju pravne sigurnosti. upravo zbog toga zakonodavac propisuje, kao
garanciju za ostvarivanje ovih zadataka, uslove koje kumulativno mora da ispuni lice koje
konkuriše za notara.

4. ODGOVORNOST NOTARA

I pravila o odgovornosti notara vode, sa svoje strane, ka pravnoj sigurnosti jer predstavljaju
strankama garanciju da će javni beležnik savesno, stručno i nepristrasno obavljati svoju
profesiju.
Notare tereti profesionalna odgovornost kao poseban oblik odgovornosti nosilaca slobodnih
profesija, koja nastaje u vršenju neke od delatnosti slobodnih profesija. Ova odgovornost
nastaje povredom dužnosti javnih beležnika u postupku pružanja profesionalnih usluga
njihovim korisnicima. Javna ovlašćenja koja je preuzeo notar, odnosno koja je država prenela
na njega, daju osnovni pečat njegovoj odgovornosti, tako da je čine specifičnom, različitom
od drugih profesionalnih odgovornosti. U okviru profesionalne odgovornosti izdvajaju se
građanska, disciplinska i krivična odgovornost. Svi navedeni oblici odgovornosti, makar
teorijski, mogu se u praksi realizovati paralelno prema javnom beležniku, jer jedna drugu ne
isključuju, a pojedini oblici odgovornosti su meĐusobno komplementarni.4 Poseban
značaj ima građanska odgovornost.

Građanskopravna odgovornost je odgovornost za štetu prouzrokovanu povredom službene

dužnosti, obezbeđena uvek u odnosima javnog beležnika sa strankama i pokazuje posebne
karakteristike. Uporednopravna analiza pokazuje da zakonodavac izbegava da je kao takvu
preciznije odredi, tako da se u zakonima o notarijatu nailazi uglavnom na opšte formulacije
kao što su obaveza javnog beležnika da nadoknadi štetu koju je drugome prouzrokovao
povredom svoje službene dužnosti, po opštim pravilima za naknadu štete5. Ovakav pristup
izaziva teškoće u pogledu pravnog režima koji se primenjuje. Upravo zbog potrebe promena i
adaptacija u doktrini se i naglašava težina određivanja notarske građanskopravne
odgovornosti. 6

5. NOTARIJAT U SRBIJI I CRNOJ GORI

Zakon o javnom beležništvu je donet maja 2011. godine i trebalo je da počne da se

primenjuje septembra 2012, ali je primena najpre odložena za 1. mart 2013, a sada za 1.
septembar 2014. godine. Kao razlog za odlaganje Vlada je navela da do 1. marta nije moguće
obezbediti uslove za primenu tog zakona jer je nedovoljan broj kandidata položio
javnobeležički ispit, što je uslov za raspisivanje konkursa i imenovanje javnih beležnika, i za
osnivanje Javnobeležničke komore.
4
Detaljnije o profesionalnoj odgovornosti v. Knežić-Popović, D., Dabić, Lj., Slobodne profesije (pravni
aspekti), Institut za uporedno pravo, Beograd, 2009, str. 155-177.
5
Npr. čl. 6. slovenačkog Zakona o notariatu; čl. 53. Zakona o notarima Republike Srpske; ćl. 58. Zakona o
notarima Federacije BiH.
6
Nailazi se npr. na naslove kao što su "Javnobeležničke odgovornosti, tama i svetlost".Valkeneer,op.cit., str.259

5
Za izmene zakona glasala su 134 poslanika vladajuće koalicije. Notari, odnosno javni
beležnici su nova pravosudna profesija koja treba da preuzme poslove za koje nije neophodno
vođenje sudskog postupka.

Crna Gora je donijela Zakon o notarima 2005. godine, koji je izmijenjen 2008. godine8 , na
osnovu čega su doneseni i podzakonski propisi, od kojih je najznačajniji Pravilnik o radu
notara Crne Gore9 . Razmatranje pojedinih zakonskih odredbi i datih rješenja će se vršiti u
tekstu ovog rada na odgovarajućim mjestima, u kojima će se detaljno obrazlagati norme
notarskog prava, zajedno sa odgovarajućim normama građanskog prava. Trenutno se vode
aktivnosti oko organizacije polaganja notarskog ispita, a nakon toga slijedi imenovanje prvih
notara u Crnoj Gori.
Uvođenje notarske službe u pravni sistem neke države dovodi do stvaranja normi koje
regulišu rad notara. Skup tih normi može se nazvati zajedničkim imenom notarsko pravo, koje
je dio pravnog sistema države u kojoj se uvodi notarijat. U određivanju definicije notarskog
prava mora se poći od vrste i karaktera normi koje regulišu djelatnost notara. Zakon o
notarima Crne Gore sadrži norme koje regulišu organizaciju notarske službe, status notara,
uslove za obavljanje službe, imenovanje notara, prestanak službe notara, funkcije i
nadležnosti notara, odgovornost notara i nadzor nad radom notara. Navedene norme čine
organizaciono notarsko pravo. Nadalje, sastavljanje notarskih akata, pravno dejstvo i dokazna
snaga notarskih akata regulisano je takođe Zakonom o notarima, tako da te norme
predstavljaju procesno notarsko pravo. Ove norme regulišu postupak kojeg se mora
pridržavati svaki notar u obavljanju svojih službenih radnji. Za njih se može reći da su pandan
normama koje važe za postupanje u parničnom, vanparničnom i upravnom postupku. Isto
tako, Zakon o notarima sadrži norme koje regulišu formu, sadržinu i druge elemente notarskih
akata o pravnim poslovima. Pored toga, notar je dužan poznavati i u svom radu primjenjivati
odredbe drugih zakona i propisa (kao što su npr. Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o
svojinsko-pravnim odnosima, Zakon o nasljeđivanju, Zakon o privrednim društvima,
Porodični zakon itd.). To su materijalno - pravne norme koje se primjenjuju prilikom
sačinjavanja notarskih akata, te je veoma bitno da ih notari poznaju kako bi ti akti proizveli
željene pravne posljedice i imali formalnu i materijalnu autentičnost javne isprave10. Dakle,
notarsko pravo obuhvata široku materiju različitih grana prava. Tu spadaju materijalnopravne,
zatim procesnopravne i organizacionopravne norme.

6. NOTARSKI ZAPIS

Od svih notarskih akata, najznačajniji su akti koji se tiču pravnih poslova i izjava
volje(notarski zapisi), a koji ujedno imaju punu dokaznu snagu javne isprave o izjavama
datim pred notarom. Sastavljanje takvih notarskih akata ne znači puko pisanje teksta isprave i
ovjeravanje nego uključuje i postupak podučavanja i savjetovanja stranaka. Notar mora
postupati, u Zakonom propisanoj proceduri, kao neutralan i stručan nosilac javne službe. Isti
postupak se mora primijeniti i kod zapisa o potvrdi privatne isprave, koji je Zakonom
izjednačen sa notarskim zapisom41. U daljem tekstu ovog rada obrađivaće se notarski zapis,
tj. njegova forma i sadržina, kao i različiti pravni poslovi za koje je Zakonom propisana
obavezna forma notarskog zapisa, te zapis o potvrdi privatne isprave.

6
Pojam notarskog zapisa. Zapis je najznačajnija vrsta notarskih akata, a kojeg Zakon (član 5.
Zakona o notarima CG) definiše kao akt o pravnim poslovima, izjavama volje i činjenicama
koje sastavlja notar u propisanoj formi i postupku. Notarski zapis je akt koji u strogo
propisanoj formi (član 35.-43. Zakona o notarima CG) i postupku (član 44.–49. Zakona o
notarima CG) sastavlja u cijelosti notar u okviru službenih ovlašćenja. Otuda ova vrsta
notarskog akta, pored formalne, ima i materijalnu autentičnost javne isprave (tzv. puna
dokazna snaga javne isprave), jer se njime potvrđuje i sadržina pravnog posla. Time se postiže
veći stepen pravne sigurnosti u pravnom prometu, uređuju javni registri i sl. Zbog toga je ova
forma propisana kao obavezna kod važnih poslova za koje se opredijelio zakonodavac.
Važnost notarskog zapisa i zapisa o potvrdi privatne isprave ogleda se i u tome da on može
biti, pod Zakonom određenim uslovima (član 53. Zakona o notarima CG), izvršna isprava.

Obaveznost forme zapisa. Kao najstrožu formu pravnog posla, Zakon je za određene pravne
poslove izričito propisao obavezu da se moraju sačiniti u formi notarskog zapisa ili, sa njime
izjednačenog, zapisa o potvrdi privatne isprave. Ako takvi pravni poslovi ne budu sačinjeni u
zahtijevanoj formi, onda oni neće proizvoditi pravno dejstvo42. U formi notarskog zapisa ili
zapisa o potvrdi privatne isprave sačinjavaju se sljedeći pravni poslovi:
– bračni ugovori i ugovori o imovinskim odnosima između bračnih drugova i između lica koja
žive u vanbračnoj zajednici;
– ugovori o raspolaganju imovinom maloljetnih lica i lica koja nemaju poslovnu sposobnost,
čiji su predmeti nepokretnosti ili vrjednije pokretne stvari i prava;
– ugovori o raspodjeli i ustupanju imovine za života, ugovori o doživotnom izdržavanju i
nasljedničke izjave;
– ugovori o kupovini sa zadržavanjem prava svojine;
– obećanja poklona i ugovori o poklonima u slučaju smrti;
– pravni poslovi čiji je predmet prenos ili sticanje svojine ili drugih stvarnih prava na
nepokretnostima.

Pored naprijed naznačenog određenja u Zakonu o notarima CG, za pojedine pravne poslove
forma notarskog zapisa ili zapisa o potvrdi privatne isprave može biti predviđena i drugim
zakonima. Takođe, i stranke mogu da zahtijevaju formu notarskog zapisa i za druge pravne
poslove za koje nije predviđena obavezna forma zapisa. Ovo će se u praksi često dešavati, a
naročito kod onih poslova koji, ako budu sačinjeni u formi notarskog zapisa i uz ispunjenje
drugih uslova, mogu biti izvršne isprave43. Sadržaj notarskog zapisa. Zakon o notarima CG
(član 35.-43.) i Pravilnik o radu notara CG (član 20.–22.) propisali su tehniku sastavljanja i
označavanja notarskih akata, pa time i notarskog zapisa, a što je već naprijed i istaknuto.
Pored toga, sam tekst Zakona ima odredbe o sadržaju notarskog zapisa, koje su obavezujuće
prilikom njegovog sačinjavanja. Obavezni elementi sadržaja notarskog zapisa bi se mogli
podijeliti na tri dijela: uvodni dio, tekst pravnog posla i završni dio.

Uvodni dio treba da sadrži:

 Lično ime notara, njegovo sjedište i izjavu da postupa u svojstvu notara;
 Mjesto, datum i vrijeme sastavljanja notarskog zapisa;
 Lično ime, datum i mjesto rođenja, adresu i jedinstveni matični broj učesnika
(stranaka i drugih učesnika), njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika, a za
pravno lice
 njegov naziv i sjedište, broj rješenja o upisu u registar, lično ime i adresu njegovog
zastupnika;
 Broj isprave na osnovu koje je utvrđen identitet i naziv organa koji je izdao ispravu

7
  Pored tih obaveznih podataka propisanih Zakonom o notarima, neki drugi zakoni
propisuju i druge podatke potrebne npr. za provođenje notarskog zapisa u javnim
registrima (tako je u čl. 90. Zakona o državnom premjeru i katastru nepokretnosti
„Službeni list R.C.G.“ br. 29./07. propisano da se u Katastru nepokretnosti, pored
imena i prezimena za fizičko lice, upisuje i ime jednog roditelja, a za pravno lice–
matični broj, koji je upisan u poslovnom Registru; Pravilnikom o radu notara u članu
27. propisano je da se u Upisnik o notarskim zapisima i zapisnicima „UZZ“ upisuje i
zanimanje fizičkog lica).
 Sastavni dio uvodnog dijela su i podaci o označavanju notarskog akta iz Pravilnika o
radu notara.

7. ZAKLJUČAK

Klijenti osećaju ili prepoznaju, laički gledano, notarsku praksu kao službu koja im obezbeđuje
pravnu sigurnost kroz četiri konstante koje prethode sastavljanju i solemnizaciji isprave. To
su: primiti, slušati, pratiti i savetovati. Jedno od osnovnih pravila javnobeležničke prakse je
obaveza da se primi svaki građanin koji se obrati za uslugu, svakako u domenima koji su
rezervisani za ovu službu. Ovo pravilo opravdava status notara kao javnog službenika. U
skladu s tim, nijedan klijent ne sme da se odbije ili pak napusti u toku rada pod izgovorom da
njegov predmet nije dovoljno značajan ili da se kancelarija ne bavi ovakvim ili onakvim
problemom. Imati vremena da se sasluša klijent je sledeće pravilo. Ono ne podrazumeva
jedino pasivno slušanje već svaku pomoć da se klijent što jasnije izrazi, naročito ako je

8
konfuzan i teško se izražava. Zatim, dobro je poznata uloga notara kao zaštitnika moralnih i
materijalnih interesa porodice, kako u prethodnim vekovim tako i danas. Iako se uloga
porodice smanjuje sužavanjem u vremenu i prostoru pojma porodice, ipak se potreba porodice
za „svojim notarom― koji će pratiti njene interese prepoznaje i danas. Poslednja etapa pre
sastavljanja javnobeležničke isprave je savetovanje stranaka. Veoma je važno da se istaknu
vrednosti ovog aspekta funkcije notara, naročito ako se ima u vidu zastrašujući rast veoma
kompleksnih propisa. Ima mišljenja da je savetovanje postajalo vremenom, malo po malo,
esencijalna karika u lancu notarskih poslova. Društvena uloga notara ne bi se mogla razumeti
ako se ne bi ukazalo upravo na dužnost savetovanja. Sve napred navedeno daje za pravo da se
zaključi da se notarska profesija, prethodno vekovima izgrađivana, danas smatra profesijom
budućnosti.

8. LITERATURA
1. Radović, M. Bikić, E. Suljević, S. „Notarijat u Crnoj Gori“
2. Rioufol, J. –Rico, F., Le notariat, Troisième édition, PUF (Presses Universitaires de
France), Paris, 2004.

9
3. Avramović, S., „Pravnoistorijski aspekti notarijata―, u: Hiber, D. et alia, Javno
beležničko pravo, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Centar za publikacije Pravnog
fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2006.
4. Mojović, N., „Od rimskog tabeliona do modernog notara―, Pravna riječ, Banja Luka,
1/2004
5. Stevens, F., La loi Ventôse contenant organisation du notariat et sa genèse, Bruylant,
Bruxelles, 2004.
6. Hiber, D., „Pojam beležnika (notara) i beležničkog (notarijalnog) prava―, Hiber, D. et
alia, Javnobeležničko pravo, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Centar za publikacije
Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2006.
7. Valkeneer, de R., Précis du notariat, Deuxième édition, Bruylant, Bruxelles, 2002.
8. Stürner R., „L‘acte notarié dans le commerce juridique européen―, Revue internationale
de droit comparé 3-1996
9. Rouzet, G., Précis de déontologie notariale, Presses universitaires de Bordeaux, Bordeaux,
1999.
10. Knežić-Popović, D., Dabić, Lj., Slobodne profesije (pravni aspekti), Institut za uporedno
pravo, Beograd, 2009.
11. Pillebout, J-F., Yaigre J., Droit professionnel notarial, 6. édition, Paris, 2004.
12. De Poulpiquet, J., Responsabilité des notaires (civile – disciplinaire – pénale), Première
édition, Dalloz, Paris, 2003.
13. Trgovčević-Prokić, M., Ovlašćenja javnog beležnika, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
14. Jakšić, A., „Notarijat kao javna služba―, u Hiber, D. et alia, Javnobeležničko pravo, 2.
izmenjeno i dopunjeno izdanje, Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u
Beogradu, Beograd, 2006.
15. Roy, A., « Notariat et multidisciplinarité: reflet d‘une crise d‘identité professionnelle? », a
Revue du Notariat, Montréal, Vol. 106, mars 2004.

10