NAZIV UNIVERZITETA

SEMINARSKI RAD
PREDMET:

TEMA:

MENTOR: STUDENT:

Maj, 2020 god.

 SADRŽAJ

1. UVOD…………………………………………………………………………..3
2. ŠTA JE TEORIJA HAOSA……………………………………………………4
3. ISTORIJA TEORIJE HAOSA…………………………………………………4
4. LEPTIROV LET PROTIV VREMENSKE PROGNOZE…………………….6
5. HAOTIČNO PONAŠANJE……………………………………………………8
6. HAOTIČNO MASKIRANJE………………………………………………….8
7. MOGUĆI NAPADI……………………………………………………………9
8. ZAKLJUČAK………………………………………………………………….10
9. LITERATURA…………………………………………………………………11

2
UVOD

Teorija haosa je polje studije matematike koji proučava ponašanje dinamičkih sistema koji su
veoma osetljivi na početne uslove-odgovor popularno naziva efekat leptira.

Male razlike u početnim uslovima dati široko divergentne rezultate za ovakve dinamičke
sisteme, pružanje dugoročne prognoze je nemoguće. To se dešava čak iako su ovi sistemi
deterministički, što znači da je njihovo buduće ponašanje u potpunosti određeno prvobitnim
uslovima, bez slučajnih elemenata koji su uključeni. Drugim rečima, deterministička priroda
ovih sistema nije predvidljiva. Ovo ponašanje je poznato kao deterministički haos ili jednostavno
haos. Teoriju je sumirao Edvard Lorenc kao:

Haos: Kada sadašnjost određuje budućnost, ali približna sadašnjost ne može približno odrediti
budućnost.

Teorija haosa je savremena naučna disciplina koja se bavi proučavanjem kompleksnih,

nelinearnih sistemima, kao i istraživanjem njihove unutrašnje logike. Nastala je na osnovama
matematike, fizike i sistemske dinamike, a u poslednje vreme svoju ulogu pronalazi u
organizacionim naukama. Njome se sa određenom dozom uspešnosti mogu prikazati tendencije u
savremenom poslovnom okruženju, kao i način na koji bi organizacije trebalo da oblikuju
sopstveni rast i razvoj u uslovima diskontinuiteta. U ovom radu se izlažu osnovne postavke
teorije haosa, kao i neke mogućnosti njene primene, ali i ograničenja u oblasti organizacionog
razvoja i strategijskog menadžmenta. U njemu se ukazuje na potrebu za novom menadžerskom
paradigmom koja će prihvatiti promenu kao neophodnost i podsicati razvoj sistema u
organizaciji koji će joj obezbediti efektivno i efikasno prilagođavanje diskontinualnim uslovima
u okruženju. Drugim rečima, u konstantno promenljivom okruženju je neophodno da
menadžment ukloni sve prepreke i trasira put uspostavljanju učeće organizacije. Na ovaj način će
se u organizaciji stvoriti svi neophodni uslovi za dostizanje visokog nivoa konkurentnosti u
konstantno promenljivom okruženju.

3
Šta je teorija haosa?

Teorija haosa je teorija koja opisuje kompleksna i nepredvidljiva kretanja sistema, kao i njihovu
dinamiku.

Možemo razlikovati dve vrste haosa:

1. Deterministički haos i

2. Nedetrministički haos.

Deterministički haos se javlja u sistemima koji su matematicideterminisani, a to znači da se ovi

sistemi ponašaju po tačno utvrđenim zakonima-matematički zapisanim, ali za posmatrača sistem
deluje da je poptpuno nepredvidiv.

Nedetrministički haos se javlja u sistemima koji nisu potpuno matematički determinisan.

Istorija teorije haosa

Uprkos početnim uvidima u prvoj polovini dvadesetog veka, teorija haosa je postala ozvaničena
tek posle sredine prošlog veka, kada je prvi put postalo jasno nekim naučnicima da linearna
teorija, preovlađujuća teorija sistema u tom trenutku, jednostavno nije mogla da objasni
posmatrano ponašanje nekih eksperimenata kao kod logističkih mapa. Ono što je pripisano kao
neprecizno merenje i jednostavno "šum", teoretičari haosa su smatrali kao potpunu komponentu
ispitivanih sistema.

Glavni katalizator za razvoj teorije haosa je elektronski računar. Elektronski računari su

omogućili da su ovi ponovljeni proračuni praktični, dok podaci i slike omogućavaju vizuelizaciju
ovih sistema. Kao apsolvent u laboratoriji Čihiro Hajaši na Kioto Univerzitetu, Jošisuke Ueda, je
eksperimentisao sa analognim računarima i novembra 27, 1961. primetio je, ono što je on nazvao
"slučajno prelazne pojave". Ipak, njegov savetnik nije se slagao sa njegovim zaključcima u to
vreme, i nije mu dozvolio da objavi svoja saznanja do 1970. godine.

Jedan od prvih pionira teorije je Edvard Lorenc čije je interesovanje za teoriju haosa došlo
slučajno kroz svoj rad na vremenskoj prognozi 1961. Lorenc je koristio jednostavan digitalni
kompjuter, Rojal MekBi LGP-30, da bi vodio svoju simulaciju vremenskih uslova. Hteo je da

4
ponovo vidi niz podataka i da uštedi na vremenu i započeo je simulaciju na sredini svog toka.
On je bio u stanju da to uradi tako što je uneo ispis podataka koji odgovaraju uslovima u sredini
te simulacije koju je obračunao prošli put. Na njegovo iznenađenje vreme koje je mašina
predvidela je bilo potpuno drugačije od vremenskih obračuna od ranije. Lorenc beleži sve u
kompjuter.

Računar je radio sa 6 cifara preciznosti, ali je otisak zaokružen na promenljive sa 3 cifara, tako
da vrednost kao 0.506127 štampana kao 0,506. Ova razlika je mala i konsenzus u to vreme je bio
da ne bi trebalo da ima ikakvog efekta. Međutim, Lorenc je otkrio da male promene u početnim
uslovima proizvode velike promene u dugoročnom ishodu. Lorencovo otkriće pokazalo je da čak
i detaljano atmosfersko modeliranje ne može, generalno, da da precizne dugoročne vremenske
prognoze.

U decembru 1977. godine, Njujorška akademija nauka je organizovala prvi simpozijum o haosu,
kojem su prisustvovali David Ruele, Robert Maja, Džejms Jorke (stvaralac termina "haos" koji
se koristi u matematici), Robert Šo i meteorolog Edvard Lorenc.

1987 godine Džejms Glek je objavio Haos: Pravljenje nove nauke, koja je postala bestseler i
uvodi opšte principe teorije haosa, kao i njenu istoriju u široj javnosti, iako je njegova istorija
naglasila značajne sovjetske doprinose. Upočetku je domen nekoliko, izolovanih pojedinaca,
teorija haosa je postepeno nastala kao transdisciplinarna i institucionalna disciplina, uglavnom
pod imenom nelinearna analiza sistema.

Teorija haosa je primenjena u mnogim naučnim disciplinama, a haotična ponašanja su uočena u

raznovrsnim sistemima uključujući: električna kola, lasere, oscilatorne hemijske reakcije,
turbulenciju u fluidima, satelite u Sunčevom sistemu, problem n tela (n > 2), promene u brojnosti
životinjskih populacija, dinamiku akcionog potencijala neurona, šum u telefonskim žicama, cene
pamuka na berzi, rad srca pred kraj života, dimu cigarete itd.

5
Leptirov let protiv vremenske prognoze

Meteorolog Edvard Lorenc je početkom šezdesetih godina napisao krajnje pojednostavljen

kompjuterski model vremenskih prilika. Lorencov model nije obuhvatao oblake, kišu ili
promenu godišnjih doba, već je za cilj imao samo da što vernije simulira kretanje vazduha kroz
atmosferu, a to je uspeo toliko maestralno da mu je kancelarija konstantno bila puna drugih
meteorologa i postdiplomaca, koji su se okupljali pokušavajući da predvide i kladeći se na koju
će stranu strujanje vazduha da skrene, budući da se unutar modela ništa nije dešavalo na
identičan način dvaput, a opet se činilo da se može naslutiti neka vrsta strukture, obrazaca koji se
u atmosferi pojavljuju, a zatim nestaju.

Lorencu je jednog dana zatrebao detaljniji pregled jedne od već izvršenih sekvenci, te se odlučio
za prečicu: kao početne uslove simulacije je ubacio podatke iz sredine jednog od prethodnih
izvršavanja. Pretpostavivši da će dobiti isti rezultat simulacije, budući da je startovala od istih
podataka, bio je krajnje iznenađen kad je ustanovio da se dva ispisa, prethodni i novi, brzo
razilaze, a zatim i toliko razlikuju da uopšte ne deluju kao da su „pošli“ iz iste tačke.

Pošto se uverio da nije načinio grešku u prekucavanju brojeva i da računar nije bio pokvaren,
pred njegovim očima je zablistala istina: računar u svojoj memoriji čuva podatke nekoliko mesta
iza decimalnog zareza preciznije nego što ih ispisuje, a Lorenc je za polazne podatke izvršavanja
simulacije preuzeo ispisa prethodnog.

Ustanovljeno je da čak i faktori koji su do tada smatrani nevažnim mogu da utiču na vreme koje
će nakon nekoliko sedmica zahvatiti drugi kraj sveta. Metafora koja se upotrebljava za te
nevažne faktore je „mahanje krila leptira“ pa je zbog toga ova pojava dobila ime „efekat leptira“.
Po slikovitom primeru leptira koji jednim zamahom svojih krila može da izazove (ili spreči)
uragan mesec dana kasnije na drugoj strani Zemlje.

6
Haotično ponašanje

Haotično ponašanje je uočeno u laboratoriji kod mnoštva sistema, uključujući električna

kola, lasere, oscilujuće hemijske reakcije, dinamiku fluida, i mehaničke i magnetno-mehaničke
uređaje. Posmatranja haotičnog ponašanja u prirodi se vrše i kod dinamike satelita Sunčevog
sistema, vremena evolucije magnetnog polja nebeskih tela, rasta populacije u ekologiji,
dinamici akcionih potencijala kod neurona i molekularnih vibracija. Primer haotičnih sistema je i
ponašanje vremena i klime.

Pojavu haosa srećemo u slučaju rasporeda molekula nekog gasa, primer vazduh, koji se divlje
kreću u opštoj zbirci. Čak ni najbrži računari nisu u stanju da proračunaju puteve pojedinih
molekula gasa. Kažemo da u ovom slučaju vlada mikroskopski haos.

Čak iako nam uspe da na početku molekule dovedemo u red, nakon čega im omogućuje kretanje
određenom brzinom ipak bi uzajamno delovanje molekula dovelo do stvaranja potpuno
neuređenog haotičnog stanja. Kvantativno se takav porast nereda opisuje pomoću entropije
Bolcman uspeo dovesti u vezu sa mikroskopskim konfiguracijama. U opštem slučaju, može se
reći da u svakom zatvorenom sistemu entropija raste do jedne određene vrednosti, odnosno,
nered postaje sve veći.

Međutim, kada bi od nas tražili da damo prognozu za dve nedelje unapred, verovatno to ne
bismo ni pokušali, pošto je količina informacija neophodna za ovakvu prognozu i suviše velika, i
nepouzdana. Uprkos dugoročnoj nepredvidljivosti, meteorolog može u svakom trenutku ispisati
jednačine za promenu sila koje kontrolišu promenu vremena. Stoga, promena atmosferskih
prilika je u potpunosti defnisana.

Gde se onda u ovakvoj situaciji javlja nepredvidljivost? Odgovor glasi: iako zakoni koji
upravljaju prirodom mogu biti izraženi u kompaktnoj simboličkoj formi, isto tako mogu i
implicitno određivati proizvoljno komplikovano ponašanje. Budući da prirodne zakone
spoznajemo objektivno, izražavamo ih jednačinama kretanja. Ovim postupkom se,ukoliko
imamo dovoljan broj izmerenih stanja sistema, određuje način prognoziranja budućih stanja
sistema. Prognoziranje, međutim, zahteva znanje o ponašanju za svako buduće vreme.

7
Teorija haosa je jedan korak napred u pokušaju da razumemo svet i mogla bi nam pomoći da
prepoznamo i ne prekoračimo kritične vrednosti parametra koje stalno menjamo ne znajući
kakva nas katastrofa promena tog sistema čeka iza ugla, U opštem slučaju važno je saznanje da
mali uzroci mogu dovesti do vrlo velikih posledica, da jednostavna pravila generisanja iteracijom
uzrokuju stvranje vrlo složene i nepredvidive struktura i da iza puno nereda, stoje vrlo uredni,
mada malo neobični atraktori.

Haotično maskiranje

Prva mogućnost korištenja sinhroniziranog haotičnog sistema pri sigurnim komunikacijama jeste
haotično maskiranje: dodavanje signala koji treba prenijeti na noseći haotični signal. Ako
pogledamo master-slave sistem opisan sa (1) i (4), prema prethodno rečenom bilo bi potrebno
signalu x (t) dodati poruku, tako dobijeni signal iskoristiti za vođenje sistema (4), a zatim poruku
naći kao rezultat oduzimanja x(t) – x(t). Naravno, signal poruke mora imati manju energiju od
signala sinhronizacije, da bi se osiguralo da poruka nema značajniji utjecaj na samu
sinhronizaciju. Ipak, određeni utjecaj uvijek postoji, stoga poruka nikad nije potpuno korektno
prenesena. Jasno, na ovaj način se mogu prenositi i analogni i digitalni signali, a u našem
primjeru smo prenijeli analogni (konkretno sinusni) signal male amplitude – rezultati su
prikazani na slici 2. Zašto ova metoda uopće funkcionira? Ovaj fenomen u kom se sistem ponaša
kao haotični filter, zanemarujući poruku u procesu sinhronizacije još nije potpuno objašnjen, ali
prema [5] radi se o činjenici da se perturbacije okomite na stabilnu višestrukost sinhronizacije
prigušuju.

MOGUĆI NAPADI

Nakon prikaza klasičnih metoda primjene teorije haosa u sigurnim komunikacijama, izložit ćemo
i njihove slabosti – načine napada na takve sisteme sa ciljem dešifrovanja poruke. U principu,
postoje dva pristupa: napad sa ciljem otkrivanja strukture sistema (koji omogućava izradu kopije
prijemnika i/ili predajnika), te napad sa ciljem direktnog otkrivanja sadržaja poruke. Prve dve
metode koje ćemo izložiti spadaju u prvu vrstu, dok treća, zajedno sa većinom kasnije pobrojanih
metoda spada u drugu vrstu. Osnovna pretpostavka je da imamo pristup komunikacijskom
kanalu između predajnika i prijemnika, dok ostale moguće pogodnosti uključuju delimično
poznavanje modela prijemnika i predajnika, ili mogućnost ograničenog pristupa predajniku –

8
slanja poznate poruke. A. Niska osjetljivost na parametre Često se ističe velika osetljivost
haotičnih sistema na male promjene parametara sistema. Međutim, da bi se omogućila
implementacija u analognoj tehnici neophodno je ostaviti izvjesnu toleranciju za razliku između
parametara master i slave sistema (naime, nemoguće je postići njihovu identičnost u stvarnom
svijetu). Iz ovog razloga, često je moguće izvršiti brute-force napad na sistem, prolazeći određeni
skup vrijednosti parametara, jer je taj skup manji nego što bi se na prvi pogled reklo. B. Procena
parametara Prema prikazanom u [1] (a i na osnovu viđenog u predstavljanju metode haotične
modulacije), adaptivna sinhronizacija može predstavljati još jedan način kriptoanalitičkog
napada, omogućiti precizno određivanje parametara sistema i time načiniti kopiju originalnog
slave prijemnika. Primjer modela koji može poslužiti za određivanje parametara Lorenzovog
sistema dat je u [9], skupa sa općim principom za određivanje takvog modela za proizvoljne
haotične sisteme. Kako sličan princip slijedi i metoda moduliacije parametara koja je već
prikazana, nećemo dalje elaborirati ovaj metod.

9
Zaključak

Na koncu, možemo konstatovati da je koncept haotičnih komunikacija zanimljiva i moderna

tema, koja je zaslužila analizu i prezentaciju široj publici u formi ovog rada. Još jednom vredi
naglasiti – rad nije pretjerano originalan – ali je cilj bio da se rezultati predstavljani na
specijaliziranim konferencijama u zadnjih 20 godina prezentiraju lokalnoj publici, i to u formi
razumljivoj uz minimalno poznavanje problematike. Naglasimo još da je implementacija i/ili
simulacija većine rezultata prikazanih u radu prilično jednostavna, te se zainteresirani čitatelji
upućuju na vlastito istraživanje i eksperimentiranje.

10
Literatura

1. S. Li, G. Alvarez, Z. Li i W. Halang, “Analog chaos-based secure communications and

cryptanalysis: A brief survey ”,3rd International conference “Physics and control”
(PhysCon) 2007.

2. C. Sparrow, The Lorenz Equations: Bifurcations, Chaos, and Strange Attractors.

Springer-Verlag New York Inc., 1982.

3. L.M. Pecora i T.L. Carroll, “Synchronization in chaotic systems”, Phys. Rev. Lett.
64(8), 821-824, 1990.

4. K.M. Cuomo, A.V. Oppenheim i S.H. Strogatz, “Synchronization of Lorenz-based

chaotic circuits, with applications to communications” IEEE Transactions on Circuits
and Systems II.40, 626-633, 1993.

11