НАЗИВ УНИВЕРЗИТЕТА

СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ:
ТЕМА: Наследни односи са елементом иностраности

МЕНТОР: СТУДЕНТ:

Мај, 2020 год.

 САДРЖАЈ

1. УВОД 3
2. НАСЛЕЂИВАЊЕ СА СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ 4
3. ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА У СРБИЈИ 6
4. НАДЛЕЖНОСТ ОСТАВИНСКОГ СУДА У СТВАРИМА С СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ
6
5. ОСНОВНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ О ОДРЕЂИВАЊУ МЕРОДАВНОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА
7
6. КОЛИЗИОНЕ НОРМЕ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ ПО ПРАВУ СРБИЈЕ 8
6.1 Меродавно право за законско наслеђивање 8
6.2 Меродавно право у погледу тестаментарног наслеђивања 9
7. ЗАКЉУЧАК 12
8. ЛИТЕРАТУРА13

2
 УВОД

Међународно приватно право је грана унутрашњег права и оно није истински

наднационално, међународно, то обележје имају само односи које регулише. На директан
или индиректан начин правила међународног приватног права регулишу она правна
питања која се постављају услед појаве елемента иностраности у приватноправним
односима. Израз приватноправни односи користи се зато што нема заједничког назива за
грађанско, породично, привредно и радно право. Страни елемент је једна од претпоставки
међународног приватног права по чему се разликује од приватног права и без њега било
би тешко дефинисати међународно приватно право. Страни елемент јавља се у три
облика: у субјекту, објекту и правима и обавезама.
Предмет међународног приватног права су правни односи који су регулисани
нормама међународног приватног прав и саме норме које регулишу одређену врсту односа
као и правила о приватним правима странаца.
Основни извор међународног приватног права у већини земаља су закони, при
чему у неким земљама постоје посебни закони, као што наша земља има Закон о
решавању сукоба закона са прописима других земаља, док се у другим земљама налазе у
разним законима. Норме које регулишу ову грану права називају се колизионе норме.
Колизионе норме су правна правила за одређивање меродавног права за решавање
грађанскоправног односа са елементом иностраности. Састоје се из два елемента: правне
категорије и тачке везивања.
Правна категорија може да буде један правни институт (својина, уговор), један тип
правног односа (породичноправни односи) или једно правно питање у вези са неким
правним односом или институтом (форма, права и обавезе, застарелост).
Тачка везивања је онај елемент кроз који се непосредно остварује дејство
колизионе норме. Издваја се један од могућих облика везивања који ће постати
опредељујући. Тиме се омогућава да конкретан случај буде решен по материјалном праву
одређене државе.
У овом Семинарском раду бавићемо се колизионим нормама које се тичу
наследноправних односа.

3
 НАСЛЕЂИВАЊЕ СА СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ

Оставински поступак, поступак за расправљање заоставштине, је ванпарнични

поступак у коме се утврђују наследноправне последице оставиочеве смрти. У поступку за
расправљање заостваштине суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава
његову заоставштину и која права припадају наследницима, легатарима и другим лицима
(члан 87. Закона о ванпарничном поступку). Оставински суд има три основна задатка: 1)
да утврди састав заоставштине; 2) да утврди основ наслеђивања, законско или завештајно
и 3) да утврди ко су универзални сукцесори, наследници у ужем смислу, као и њихове
наследне квоте; ко су сингуларни сукцесори и евентуално неки други корисници,
корисници налога и која права пропадају тим лицима.
Да би се спровео оставински поступак потребно је да се остваре следеће
претпоставке: 1) да је наступила смрт једног лица, исто дејство производи и проглашење
несталог лица за умрло; 2) да је иза умрлог остала заоставштина, ако иза умрлог није
остала заоставштина суд ће обуставити расправљање заоставштине (члан 113. Закона о
ванпарничном поступку); 3) да има наследника који хоће и могу да наследе и да постоји
основ за наслеђивање.
Субјектом оставинског поступка сматра се свако коме у поступку припадају
одређена овлашћења и дужности. Разликују се главни и споредни субјекти. Главни
субјекти су оставински суд и учесници. Споредни субјекти су они који не спроводе
оставински поступак већ помажу оставинском суду у спровођену поступка: матичар,
орган старатељства, суд на чијој територији се налази заоставштина или суд на чијој
територији је оставилац умро. Такође, у споредне субјекте спадају и они који подстичу
поједине процесне радње оставинског суда али не остварују никаква права из
заоставштине: повериоци оставиоца, сингуларни наследници оставиоца из правних
послова, извршилац тестамента, старалац заоставштине.
Оставински поступак воде редовни судови, судови опште надлежности.
Надлежност редовних судова да спроводе оставински поступак произилази из општих
одредби Закона о ванпарничном поступку, при чему у току целог поступка суд по
службеној дужности води рачуна на своју стварну, месну и функционалну надлежност.
Инострани елемент у овом поступку може се појавити у свим елементима
наследноправног односа: субјекту (оставилац, наследници, извршилац тестамента,
поверилац), предмету наслеђивања (заоставштина или неки њен део) и основу
наслеђивања (завештање).
Примена меродавног права код наслеђивања нарочито је значајана када је реч о
великом богатству за које постоји интерес не само физичких лица, него и државе. Постоје
велике разлике у упоредном праву у наследним прописима, почев од наследних редова,
права представљања својства наследника (удове, женске деце и ванбрачне деце),
ограничења располагања, нужних наследника, разлога за искључење из наслеђивања, до

4
начина стицања својине на имовини оставиоца без законских наследника у последњем
наследном реду.
Сукоб закона о наслеђивању карактерише и низ претходних питања која треба
решити пре него што се започне са расправом о расподели заоставштине на наследнике.
Утврђивање активе у односу на пасиву. Наслеђивање практично започиње тек када се
реше та претходна питања и дефинитивно утврди обим имовине која се наслеђује. Код
наслеђа где се однос између активе и пасиве не може са извесношћу проценити, приликом
давања изјаве о прихватању наслеђа ставља се резерва, како наследник не би преузео
обавезе оставиоца које су веће него наследна права.1
Када се у поступку расподеле заоставштине појави инострани елемент, постављају
се два додатна питања која домаћи суд мора да реши: да ли су судови Републике Србије
надлежни, односно да ли је тај суд међународно надлежан и по ком праву треба да се
расправи заоставштина тј. меродавно право.
Поред ових могу се појавити и друга питања као што су: да ли се може признати
страна одлука о расподели заоставштине, како третирати правне односе непознате у
домаћем праву које је оставилац засновао у иностранству (траст, узајамна завештања,
заједничка својина са правом прираштаја).
Једно од питања које, такође, треба решити тиче се круга наследника, које може да
зависи од претходног питања за које треба одредити међународну надлежност суда или
меродавно право, или ради чијег је решавања потребно признати страну судску одлуку: да
ли је брак оставиоца и потенцијалног наследника постојао и да ли је разведен; да ли је
оставилац био родитњ или усвојилац детета које се јавља као потенцијални наследник;
проблем коморијената на које се примењују различита права (ко је кога надживео);
броблем насцитуруса, нерођеног детета, и његових наследних права према оставиоцу.2
Меродавно право за наслеђивање обухвата: 1. законско наслеђивање и 2.
способност за састављање тестамента у којем се даје изјава последње воље. Сукоб закона
у овој области има своје карактеристике, нарочито код законског наслеђивања. Прво,
различити интереси емиграционих и имиграционих земаља највише су изражени. Друго,
између новијег и старијег законодавства нема промена у колизионим решењима. Треће,
исто меродавно право за расподелу заоставштине (у ванпарничном поступку) примењује
се и на наследне спорове и четврто, у свим земљама се за одређивање меродавног права за
законско наслеђивање прихвата веза оставиоца са персоналним или територијалним
суверенитетом (изузетак постоји само у неким земљама у погледу непокретности).
Постоје три ситуације у погледу одређивања међународне надлежности за
расправљање заоставштине које Закон посебно разликује. Прва ситуација, и најчешћа, је
када је оставилац домаћи држављанин, друга када је оставилац страни држављанин и
трећа када је он лице без држављанства или избеглица.

1
Види Пак М., „Међународно приватно право“, ПОП „НОМОС“, Београд, 1991. стр.293
2
Види Станивуковић М., Ђундић П., “Међународно приватно право“ посебни део, Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2008.
стр. 194-195

5
 ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА У СРБИЈИ3

Први извор међународног наследног права био је савезни Закон о наслеђивању из

1955. године, који је неким својим члановима уређивао ову област прописијући савремене
колизионе норме. Колизионе норме овог закона формално су важиле све до доношења
уставних амандмана из 1971. године иако су се примењивале као правна правила.
Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља (ЗМПП) преузео је,
уз мање измене, колизиона решења бившег савезног Закона о наслеђивању.
Поред чланова 30. и 31. ЗМПП извор права чине и правила међународних
споразума. Бивша Југославија је потписница бројних билатералних конвенција у којима је
одређено меродавно право за наследноправне односе (уговори са Бугарском, Мађарском,
Монголијом, итд.).
Бивша Југославија је ратификовала две мултилатералне конвенције које се
примењују без обзира на реципроцитет: Хашка конвенција о сукобима закона у погледу
облика тестаментарних одредаба из 1961. године, која је у односу на Југославију ступила
на снагу 5. јануара 1964. године и Конвенција о једнообразном закону о облику
међународног тестамента, која је донета под окриљем ОУН 1973. године.

НАДЛЕЖНОСТ ОСТАВИНСКОГ СУДА У СТВАРИМА С

СТРАНИМ ЕЛЕМЕНТОМ

На територији Републике Србије страна физичка и правна лица могу, под условима
реципроцитета, бити носиоци права својине на земљишту и згради које су стекли
наслеђивањем као и држављани Србије, ако међународним уговором није другчије
одређено (члан 82. став 2. Закона о основама својинскоправних односа). Реципроцитет се
претпоставља и зато терет доказивања да страна земља не признаје наследно право
држављанима Србије пада на оно лице које је заинтересовано да странцу не буде
признатон наследно право.
За решавање о непокретној заоставштини држављанина Србије, страног
држављанина, лица без држављанства, лица чије се држављанство не може утврдити или
лица које има статус избеглице, искључиво је надлежан суд у Србији ако се та
заоставштина налази у Србији, по принципу територијалности ( чла. 71. став 1., члан 72.
став 1. и члан 73. став 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља).

3
Види Варади Т., Бордаш Б., Кнежеви ћ Г., Павић В., “Међународно приватно право“, Правни факултет Универзитета у Београду
Центар за издаваштво и информисање, Београд 2012. стр. 335-336

6
 Ако се непокретна заоставштина држављанина Србије налази у иностранству,
надлежност суда у Србији постоји само ако по праву државе у којој се налази
непокретност није надлежан њен орган. 4
Надлежни суд Србије је надлежан за расправљање покретне заоставштине
држављанина Србије ако се она налази у Србији, или ако, по праву државе у којој се
покретности налазе, нијеннадлежан страни орган, односно ако тај орган одбије да
расправља заоставштину. Такође, за расправљање покретне заоставштине страног
држављанина који се налази у Србији надлежан је суд Србије, осим ако у држави
оставиоца суд није надлежан за расправљање такве заоставштине Србије.
За расправљање покретне заоставштине лица без држављанства, лица чије се
држављанство не може утврдити или лица која имају статус избеглице, надлежност суда
Србије постоји ако се покретности налазе у Србији или ако је оставилац у време смрти
имао пребивалиште у Србији.

ОСНОВНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ О ОДРЕЂИВАЊУ МЕРОДАВНОГ

НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Постоје два основна концепта за одређивање меродавног права за наследноправне

односе: принцип јединствене заоставштине и принцип подељене заоставштине.
Према принципу јединствене заоставђтине, најважније је да се на расправљање
заоставштине примењује једно право, без обзира на то да ли се разни делови заоставштине
налазе у разним државама и без обзира на то да ли заоставштину чине покретне или
непокретне ствари. Присталице овог принципа мисле да то право треба да буде
персонално право оставиоца. Међутим, постоје разлике у чињеницама према којима се
одређује меродавно право у емиграционим и имиграционим земљама. Код првих
меродавно је право држављанства оставиоца у моменту смрти за целокупну заоставштину.
Код других меродавно је право последњег пребивалишта оставиоца у моменту смрти.
Присталице подељене заоставштине не теже ка томе да се различити делови
заоставштине подвргавају различитим правима, али прихватају такву поделу, да би се
могао уважити принцип да се на некретнине увек примењује право оне земље где се
некретнине налазе. И овде постоје два начина одређивања меродавног права. Прво
одређенње полази од тога да се на део заоставштине покретних ствари примењује право
држављанства оставиоца у моменту смрти, а друго одређење полази од тога да се на
заоставштину покретних ствари примењује право последњег домицила оставиоца.
Право Србије стоји на позицијама јединствене заоставштине, с тим да се у неком
специфичним ситуацијама дозвољава одступање од тог принципа. Ово становиште данас
има превагу у свету.

4
Види Бабић И., „Наследно право“, Јавно предузеће Службени гласник, Београд, Нови Сад, 2011. Стр. 249

7
 КОЛИЗИОНЕ НОРМЕ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ ПО ПРАВУ СРБИЈЕ

ЗМПП као општи извор меродавног права за наслеђивање са елементом

иностраности ову област регулише чл. 30. и 31. који одређују да је за наслеђивање
меродавно право државе чији је држављанин био оставилац у време смрти и да је за
способност за прављење тестамента меродавно право државе чије је држављанство
завешталац имао у моменту састављања тестамента.

Меродавно право за законско наслеђивање

Према нашим унутрашњим изворима, за наслеђивање је меродавно право

држављанства оставиоца у моменту смрти. Ако је оставилац у току свог живота имао
више држављанства, битно је онокоје је имао у моменту смрти, а ако је у моменту смрти
имао више држављанстава, сматраће се српским држављанином онај бипартид који поред
страног држављанства има и држављанство Србије. Бипартид који има два или више
страних држављанства сматраће се да је држављанин оне државе у којој има
пребивалиште, а ако не би имао пребивалиште ни у једној од земаља чије држављанство
има, сматраће се да је држављанин оне државе са којом је у најближој вези. Ако оставилац
у време смрти није имао држављанство као тачка везивања се узима домицил, а ако нема
ни домицил, меродавно је право његовог боравишта, а ако нема ни боравиште, меродавно
је право Србије.
Обим применемеродавног права зависи од поступка и ограничен је на
заоставштину за коју се домаћи суд огласи надлежним. Ако се домаћи суд огласи
надлежним и за имовину у страној земљи, може проширити примену истог меродавног
права и на ту имовину. Његова надлежност ће зависити од права стране земље у којој се
налази имовина оставиоца.
Меродавно право стране земље неће бити примењено ако се домаћи и страни
прописи битно разликују, или су у супротности са неким другим принципима нашег
уставног система. Нпр. искључење наследног права удови оставиоца у страном праву неће
имати дејство, искључење ванбрачне или женске деце у меродавном страном праву,
такође неће бити признато. Настале правне празнине попуњавају се одговарајућим
правилима о наслеђивању.5
Друга исправка у примени меродавног права настаје услед узвраћања и упућивања.
До узвраћања и упућивања ће увек доћи, када прописи стране земље чији је држављанин
оставилац предвиђају да се има применити закон земље у којој је оставилац имао
домицил, а оставилац је имао домицил у Србији у време смрти, или у некој трећој земљи,
тако се може десити да се путем ренвоа дође у ситуацију да се на различите делове

5
Види Пак М., „Међународно приватно право“, ПОП „НОМОС“, Београд, 1991. стр.294

8
заоставштине примењују различита права, иако је у Србији прихваћена концепција о
јединственој заоставштини.6
Међународни извори у посебним колизионим правилима одређују меродавно право
за законско наслеђивање, а неки од њих и специјална правила за заоставштину без
наследника. У већини уговора се меродавно право за целокупну заоставштину (покретних
и непокретних ствари) одређује према држављанству оставиоца, у другима се колизионо
правило ограничава на заоставштину покретних ствари, док се за некретнине примењује
право места где се налази, а у трећим изворима предвиђено је посебно правило само у
погледу наслеђивања покретних ствари, док се меродавно право за некретнине препушта
унутрашњим изворима. Један број уговора садржи и одредбе о поступању са имовином
без наследника која припада држављанину једне, а нађе се на територији друге земље
уговорнице. Покретне ствари које чине део заоставштине предају се земљи којој је
припадао оставилац, а некретнине остају држави на чијој се територији налазе.

Меродавно право у погледу тестаментарног наслеђивања

Меродавно право за законско наслеђивање обухвата и садржину располагања

имовином путе изјаве последње воље (у тестаменту, легату или неком другом облику), али
само у погледу оквира које то право поставља императивним прописима чију примену
оставилац не можеуклонити. Нп. подела заоставштине између појединих наследника у
акту последње воље ће бити спроведена у оставинском поступку, ако нема недостатака
воље или пропуста у погледу форме у којој је изјава дата, али под условом да није у
супротности са прописима (о искључењу нужних наследника, о величини нужног дела, о
разлозима недостојности за наслеђивање...).
Тестаментарно наслеђивање са страним елементом обухвата одређивање
меродавног права затестаментарну способност, одређивање меродавног права за
садржинска питања тестамента и одређивање меродавног права за форму тестамента.

Меродавно право у погледу тестаментарне способности. Меродавно право у

погледу способности оставиоца за састављање тестамента одређује се према
држављанству оставиоца у моменту састављања тестамента. Према меродавном праву
утврђују се мане воље, способност за расуђивање и елементи који су битни за слободну и
разумну последњу вољу. Иако се ови елементи утврђују у поступку доказивања, који се
спроводи према праву суда пред којим се води оставински или парнични поступак, има
разлике у стандардима према којима се оцењује постојање пословне способности и
слободно изражена последња воља у домаћем и у страном праву. 7 Тестаментарна
способност се поставља као колизиони проблем не само у тренутку састављања већ и у
моменту модификације или опозива тестамента.
6
Види Варади Т., Бордаш Б., Кнежеви ћ Г., Павић В., “Међународно приватно право“, Правни факултет Универзитета у Београду
Центар за издаваштво и информисање, Београд 2012. стр. 340
7
Види Пак М., „Међународно приватно право“, ПОП „НОМОС“, Београд, 1991. стр.295

9
 Меродавно право у погледу садржаја тестамента. Закон не прави разлику између
различитих основа позивања на наслеђе, тако да се у погледу тестамента примењује исто
право као и у погледу законског наслеђивања. Садржинска питања и пуноважност
тестамента процењују се према праву држављанства тестатора у моменту његове смрти.
Ако се има у виду да се за способност састављања тестамента цени према праву
држављанства тетстатора у време састављања тестамента, а садржинска пуноважност
према његовом држављанству у моменту смрти, дешава се да се ова питања цене по
различитим правима, уколико је после састављања тестамента наступила промена
држављанства.8

Меродавно право у погледу форме тестамента. Решавање сукоба закона у

погледу облика тестамента добар пример поштовања принципа „in favorem negotii“. Читав
низ колизионих норми, како у унутрашњим тако и у међународним изворима, показује
тенденцију да се према било којој од чињеница из којих настаје правна и фактичка веза
између оставиоца оставиоца и неке земље и између тестамента и одређене земље, примени
право по којем је тестамент пуноважан, или једноставније, алтернативном применом
колизионих решења настоји се да се одржи на снази што веше тестамената који би иначе у
погледу форме били ништави на основу мање еластичних правила.9
Облик тестамента биће пуноважан ако је у складу са било којим меродавним
правом према следећим чињеницама:
 место где је тестамент састављен
 држави чији је држављанин био оставилац у моменту састављања
тестамента
 држави чији је држављанин био оставилац у моменту смрти
 држави у којој је оставилац имао домицил у време састављања тестамента
 држави у којој је оставилац имао домицил у време смрти
 држави у којој је оставилац имао боравиште у време састављања тестамента
 држави у којој је оставилац имао боравиште у време смрти.
Меродавно право обухвата све облике у којима се може изјавити последња воља,
нарочито су значајне разлике у признавању својеручно написаног и потписаног
тестамента и изјава последње воље лица са недостацима (глувонемих и неписмених лица).
Меродавно право се примењује и на облик у којем се изјава последње воље може
опоувати.
Специјално правило о меродавном праву у погледу облика тзв. „међународног
тестамента“, предвиђено је у Хашкој конвенцији, донета 5. октобра 1961. године, која је
имплементирана у републичке прописе о наслеђивању као унутрашње правило. Ова
конвенција садржи формалне и процедуралне услове за пуноважност „међународног
тестамента“. Конвенција се не примењује на облик тестаменталних располагања која су у
8
Види Варади Т., Бордаш Б., Кнежеви ћ Г., Павић В., “Међународно приватно право“, Правни факултет Универзитета у Београду
Центар за издаваштво и информисање, Београд 2012. стр. 342
9
Види Пак М., „Међународно приватно право“, ПОП „НОМОС“, Београд, 1991. стр.296

10
истом писменом облику сачинила два или више лица. У Конвенцији се препушта
државама потписницама да одреде овлашћено лице за састављање тестамента или да
непосредно оставилац може овластити друго лице да се у његово име потпише на
тестаменту. Оставилац није дужан да упозна сведоке и овлашћено лице са садржином
тестамента. У завршним одредбама Конвенције прописано је да се приликом примене
њених правила, води рачуна о међународном обележју тестамента и о потреби
једнообразног тумачења.

ЗАКЉУЧАК

11
 Оставински поступак, поступак за расправљање заоставштине, је ванпарнични
поступак у коме се утврђују наследноправне последице оставиочеве смрти. У поступку за
расправљање заостваштине суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава
његову заоставштину и која права припадају наследницима, легатарима и другим лицима.
Инострани елемент у овом поступку може се појавити у свим елементима
наследноправног односа: субјекту (оставилац, наследници, извршилац тестамента,
поверилац), предмету наслеђивања (заоставштина или неки њен део) и основу
наслеђивања (завештање).
Постоје два основна концепта за одређивање меродавног права за наследноправне
односе: принцип јединствене заоставштине и принцип подељене заоставштине. Право
Србије стоји на позицијама јединствене заоставштине.
Колизионе норме за наслеђивање по праву Србије одређују меродавно право за
законско наслеђивање и меродавно право упогледу тестаментарног наслеђивања.

ЛИТЕРАТУРА

1. Бабић И., „Наследно право“, Јавно предузеће Службени гласник, Београд, Нови Сад, 2011.
2. Варади Т., Бордаш Б., Кнежеви ћ Г., Павић В., “Међународно приватно право“,
Правни факултет Универзитета у Београду Центар за издаваштво и информисање,
Београд 2012.

12
3. Пак М., „Међународно приватно право“, ПОП „НОМОС“, Београд, 1991.
4. Радованов А., „Грађанско процесно право“, Универзитет Привредна академија у
Новом Саду, Нови Сад, 2014.
5. Станивуковић М., Ђундић П., “Међународно приватно право“ посебни део, Правни
факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2008.
6. Конвенција о сукобу закона у погледу форме тестаментарних одредаба из 1961.
Године

13