1.

NAČELA NASLEDNOG PRAVA

1. IPSO IURE NASLEĐIVANJE - Zakon o nasleđivanju predviđa da zaostavština ostavioca prelazi

po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti. Kada ostavilac umre pretedent na
nasledstvo stiče pravni položaj ostaviočevog naslednika i pri tome ne treba da daje nikakvu izjavu niti da
preduzme bilo kakvu radnju. Ovakvo nasleđivanje obezbeđuje kontinuitet u ostaviočevim pravnim
odnosima, jer prava i obaveze ostavioca ni u jednom trentku ne ostaju bez titulara. Ostavinsko rešenje
ima deklarativni karakter njime se utvrđuju pravna dejstva koja su po sili zakona nastupila u momentu
ostaviočeve smrti. Zakonodavac predviđa mogućnost da naslednik da negativnu naslednu izjavu i to
može uraditi do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Za naslednika koji se
odrekao nasledstva uzima se kao da nikada nije ni bio naslednik, tako da negativna nasledna izjava ima
retroaktivno dejstvo.
2. PRIVATNOG KARAKTERA NASLEĐIVANJA - Nasleđivanje ima za posledicu samo promenu
sopstvenika ostaviočevih dobara, ali ne i promenu svojinskog režima u kome se ta dobra nalaze. Putem
privatnopravnog karaktera nasleđivanja nasledno pravo ispunjava jedan od svojih osnovnih zadataka -
obezbeđuje opstanak privatne svojine. Ono što se za života ostavioca nalazilo u režimu privatne svojine,
ostaje privatna svojina i nakon ostaviočeve smrti. Privatnopravni karakter nasleđivanja ostvaruje se samo
onda kada iza ostavioca ostane privatnopravni subjekt koji će biti njegov univerzalni sukcesor. Srpsko
pravo predviđa relativno širok krug zakonskih naslednika, kao i mogućnost da ostavilac putem
testamenta raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti. Samo onda kada iza ostavioca ne ostane ni jedno
lice koje bi moglo ili htelo da nasledi, zaostavština će postati državna svojina.
3. UNIVERZALNOST NASLEĐIVANJA - Ovaj princip znači da u Srbiji postoje jedinstvena pravila
nasleđivanja, koja se primenjuju nezavisno od toga koja prava ulaze u sastav zaostavštine i kakva su lična
svojstva ostavioca. Zakon o nasleđivanju kao pravilo prihvata sistem univerzalnosti nasleđivanja. On ne
poznaje specijalne naslednopravne režime čija bi primena zavisila od ličnih svojstava ostavioca. Sva
ostaviočeva prava koja čine njegovu zaostavštinu nasleđuju se po istim pravilima. Od ovog načela se
odstupa u nekoliko slučajeva:
1. nasleđivanje prava da se zahteva smanjenje naslednog dela supružnika u drugom naslednom redu
2. nasleđivanje prava na nužni deo
3. nasleđivanje prava i obaveza davaoca izdržavanja iz ugovora o doživotnom izdržavanju
U slučaju smrti davaoca izdržavanja, njegove obaveze prelaze na njegovog supružnika i potomke koji su
pozvani na nasleđe, ako na to pristanu. Prava i obaveze davaoca izdržavanja ne mogu da pređu na svakog
zakonskog naslednika, već samo na pripadnike prvog naslednog reda.
4. NAČELO RAVNOPRAVNOSTI - Ovaj princip u naslednom pravu znači da je prilikom regulisanja
naslednopravnih posledica ostaviočeve smrti zabranjeno da se među naslednicima i legatarima prave
razlike s obzirom na irelevantna svojstva - ona koja nisu ni u kakvoj vezi sa suštinom ustanove
nasleđivanja. Cilj ovog načela nije da izjednači sve potencijalne pretedente na nasledstvo već da zabrani
zakonodavcu da između njih pravi razlike u pogledu onih svojstava koja su irelevantna. Sistem zakonskog
nasleđivanja je zasnovan na hijerarhiji, usled koje jedni jedni zakonski naslednici isključuju iz nasledstva
druge. Pol i bračni status pretedenta na nasleđe danas se smatraju irelevantnim svojstvima.

1
Ravnopravnost muškaraca i žena proističe iz Ustava Srbije, kao i jednakost bračnih i vanbračnih srodnika
u pravu na nasleđe. Stranci imaju pod uslovom uzajamnosti, odnosno reciproteta, isti nasledni položaj
kao i srpski državljani. Zabrana diskriminacije se odnosi i na ostavioca.
5. NAČELO OGRANIČENOSTI OSNOVA POZIVANJA NA NASLEDSTVO - Uporedno pravo poznaje
tri osnova pozivanja na nasleđe: zakon, testament i ugovor o nasleđivanju. Zakon o nasleđivanju
propisuje da se može naslediti samo na osnovu zakona i zaveštanja. Ugovor o nasleđivanju je zabranjen.
6. SLOBODA TESTIRANJA - Princip slobode testiranaj znači da je zaveštalac ovlašćen dap o svojoj
volji raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti. Sloboda testiranja se ispoljava u tri oblika:
 Zaveštalac je slobodan da sam odluči da li će sastaviti testament ili će se osloniti na norme zakonskog
nasleđivanja - SLOBODA SASTAVLJANJA TESTAMENTA
 Zaveštalac može po svojoj volji urediti naslednopravne posledice svoje smrti. Ovlašćen je da imenuje
naslednike, ostavlja legate, da određuje nasledne kvote sa raznim modalitetima, da razbaštini
zakonske naslednike - SLOBODA NASLEDNOPRAVNOG OBLIKOVANJA (sloboda kreiranja sadržine
testamenta).
 Zaveštaoca ne vezuje testament koji je sačinio. Zakonodavac mu priznaje mogućnost dap o
sopstvenom nahođenju jednostrano opozove testament - SLOBODA OPOZIVANJA TESTAMENTA
Sloboda testiranja ne može važiti neograničeno. Mogućnost ostavioca da po svojo volji oblikuje
naslednopravne posledice svoje smrti mora se kretati u granicama koje je postavio pravni poredak. Može
se reći da je zaveštalac slobodan u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja.
Apsolutno je ništav svaki testament koji je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i
dobrim običajima. Postoje i posebna ograničenja slobode testiranja, od kojih je najznačajnija ustanova
nužnog dela. Zakonodavac je predvideo da određeni deo zaostavštine mora da pripadne najbližim
članovima ostaviočeve porodice, tako da tim delom zaostavštine zaveštalac ne može raspolagati.
7. PORODIČNO NASLEĐIVANJE - Ovo znači da prvenstvo u nasleđivanju treba da imaju
ostaviočevi srodnici i supružnik. Prednost u nasleđivanju imaju potomci ostavioca, jer kod svakog čoveka
postoji sklonost da sve što stekne ostavi svojoj deci. Princip porodičnog nasleđivanja najviše dolazi do
izražaja u zakonskom nasleđivanju i kod ustanove nužnog dela. U Srbiji ono se vezuje za brak, krvno
srodstvo i adoptivno srodstvo.

2. IZVORI NASLEDNOG PRAVA

Najznačajniji izvor materijalnog naslednog prava u Srbiji jeste Zakon o nasleđivanju. Procesno
nasledno pravo uređeno je Zakonom o vanparničnom postupku. Posebno važni izvori naslednog prava su
ZOO, US i ZJB.
1. ZAKON O NASLEĐIVANJU - Narodna Skupština Republike Srbije donela je 1995. godine Zakon o
nasleđivanju. Zakon se sastoji od šest glava.
- opšte odredbe
- nasleđivanje po osnovu zakona
- nasleđivanje po osnovu zaveštanja (testamenta)
- ugovori u naslednom pravu
- prelazak zaostavštine na naslednike
- prelazne i završne odredbe

2
 Za vremensko važenje ZON-a relevantan je trenutak smrti ostavioca, jer se nasleđe raspravlja
prema onom zakonu koji je važio u trenutku ostaviočeve smrti. Postoje dva izuzetka:
- Punovažnost testamenta se ceni prema zakonu koji je bio na snazi u vreme kada je testament sačinjen
- Punovažnost ugovora u naslednom pravu ceni se prema zakonu koji je bio na snazi u vreme kada su ovi
ugovori zaključeni.
2. ZAKON O VANPARNIČNOM POSTUPKU - Nasledno-pravne posledice ostaviočeve smrti utvrđuju se u
ostavinskom postupku koji je po svojoj pravnoj prirodi poseban vanparnični postupak. Zakon o
vanparničnom postupku reguliše još neke vanparnične postupke koji su važni za nasledno pravo:
postupak za sastavljanje sudskog testamenta, čuvanje testamenta u sudu i postupak za deobu
zajedničkih stvari ili imovine.
3. ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA - Srbija nema građanski zakonik, tako da u srpskom pravnom
poretku ne postoje norma koje uređuju opšta pitanja vezana za pravo pravnih poslova. Tu prazninu je
zakonodavac pokušao da popuni tako što je u Zakonu o obligacionim odnosima predvideo: odredbe ovog
zakona koje se odnose na ugovore shodno se primenjuju i na druge pravne poslove. To znači da se u
odsustvu specijalne naslednopravne regulative, na sve pravne poslove koji se pojavljuju u naslednom
pravu mogu shodno primenjivati pravila ugovornog prava sadržana u ZOO. Shodna primena ZOO
podrazumeva određenu elastičnost u primeni odredaba ZOO na pravne poslove naslednog prava.
Prilikom primene ZOO na pravne poslove naslednog prava sud mora da vodi računa o tome da li su
norme ugovornog parava u skladu sa specifičnom prirodom pravnih poslova u naslednom pravu. ZOO
sadrži i odredbe o mogućnosti nasleđivanja prava i obaveza iz obligacionih odnosa.
4. OSTALI IZVORI NASLEDNOG PRAVA:
- Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa
- Porodični zakon
- Zakon o autorskim i srodnim pravima
- Zakon o privrednim društvima
- Zakon o parničnom postupku
- Zakon o uređenju sudova
- Zakon o rešavanju sukoba sa propisima drugih zemalja
- Zakon o ratifikaciji Konvencije o Jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta sa
Prilogom
- Zakon o javnom beležništvu
-Zakon o zadužbinama i fondacijama
5. JAVNOBELEŽNIČKO (notarsko) ZAKONODAVSTVO - Od 1.09.2014. godine u Srbiji je počela da
funkcioniše nova pravosudna profesija: javno beležništvo (notarijat). Javni beležnici (notari) sačinjavaju
javne isprave o pravnim poslovima (javnobeležnički zapis) potvrđuju privatne isprave o pravnim
poslovima (solemnizacija) i vrše poslove overe (overa potpisa, rukopisa, prepisa, prevoda). Najvažniji
izvori javnobeležničkog prava su: ZJB, ZVP i Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa.
Zaveštalac može kod javnog beležnika da sačini testament, odnosno da ostavi na čuvanje već
sačinjen testament. Ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života i
ugovor o prenosu naslednog prava pre deobe zaključuje se u formi javnobeležničkog zapisa ili u formi
notarski potvrđene (solemnizovane) isprave. Javni beležnici su nadležni da sprovode ostavinske postupke
kao poverenici suda.

3
3. PRETPOSTAVKE ZA NASLEĐIVANJE

Pretpostavke za nasleđivanje su pravne činjenice koje moraju da se ostvare da bi nastupilo

nasleđivanje. Pretpostavke za nasleđivanje su: smrt ostavioca, postojanje naslednika, osnov pozivanja
na nasleđe i postojanje zaostavštine. Međutim, smatra se da postoje dve bitne pretpostavke za
nasleđivanje: smrt ostavioca i zaostavština.
Postojanje naslednika i osnov pozivanja na nasleđe su nužni pratioci bitnih pretpostavki. Do
nasleđivanja uvek dolazi kada se ispune dve bitne pretpostavke: postojanje zaostavštine i delacija. U tom
slučaju uvek će se naći lice koje je naslednik - od srodnika do države, uvek će postojati i neki osnov
pozivanja na nasleđe: ugovor o nasleđivanju, zaveštanje ili zakon. Pa se onda može reći da postoje četiri
pretpostavke za nasleđivanje, od kojih su prve dve bitne, a druge dve nužno prate bitne: delacija,
zaostavština, postojanje naslednika i osnov pozivanja na nasleđe.

4. SMRT OSTAVIOCA KAO PRETPOSTAVKA ZA NASLEĐIVANJA

Savremeni pravni sistemi usvajaju pojam moždane smrti. Prema harvardskim kriterijumima, kao
rezultat trajnog oštećenja mozga. Kao relevantne činjenice za utvrđivanje moždane smrti uzimaju se:
1. nedostatak opažanja i reagovanja
2. nedostatak telesnih pokreta i disanja
3. nedostatak refleksa
4. ravna linijana elektroencefalografu,koja potvrđuje odsustvo aktivnosti centralnog nervnog sistema
Činjenica smrti se upisuje u matičnu knjigu umrlih. Za upis smrti nadležan je matičar na čijoj
teritoriji je lice umrlo. Ako nije poznato mesto smrti, upis će izvršiti matičar na čijem području je nađen
ostaviočev leš. Ako je smrt nastupila u vandrednim prilikama upis smrti će izvršiti matičar na čijem
području je ostavilac sahranjen. Matičar upisuje smrt na osnovu prijave za upis i uz prijavu se prilaže
potvrda o smrti. Potvrdu izdaje lekar koji je utvrdio smrt, tj. zdravstvena ustanova u kojoj je ostavilac
umro. Kada se smrt lica ne može dokazati potvrdom osmrti, svako lice koje ima neposredan pravni
interes može pokrenuti vanparnični postupak za dokazivanje smrti (lice se utopilo u reci, a telo nije
pronađeno, svedoci). U pogledu naslednopravnih dejstava sa prirodnom smrću izjednačava se i
proglašenje nestalog lica za umrlo. Rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo donosi sud i dostaviće ga
nadležnom matičaru.
Smrt ostavioca je neophodan uslov da bi došlo do nasleđivanja. Smrt ostavioca se označava
terminom otvaranje nasledstva. Momenat smrti je veoma značajan za nasledno pravo:
 u momentu smrti ostaviočeva imovina prelazi na naslednike
 zaostavštinu čine samo ona nasleđivanju podobna prava i obaveze koje su pripadale ostaviocu u
momentu smrti
 svojstvo naslednika može imati samo ono lice koje je postojalo u trenutku ostaviočeve smrti
 od momenta smrti počinju da teku rokovi u naslednom pravu (rok za povraćaj poklona zbog
povrede nužnog dela).

4
 Kada se radi o prirodnoj smrti, kao moment smrti uzima se onaj koji je upisan u MKU. Situacija je
drugačija kada je upis smrti izvršen na osnovu pravosnažnog rešenja o utvrđivanju smrti, odnosno
rešenja o proglašenju nestalog lica za umrlo. Kod proglašenja nestalog lica za umrlo kao dan otvaranja
nasledstva uzima se onaj koji je u rešenju vanparničnog suda označen kao dan smrti. Taj dan se ne
poklapa sa saznanjem zainteresovanih lica za smrt. U takvim situacijama, zainteresovana lica za
ostaviočevu smrt redovno saznaju u momentu pravosnažnosti rešenja o utvrđivanju smrti, odnosno
proglašenju nestalog lica za umrlo. Moguće je i da u rešenju vanparničnog suda bude utvrđeno da je smrt
ostavioca nastupila čak i nekoliko dogina pre pravnosnažnosti tog rešenja. Zbog toga postoji opasnost da
zaineteresovana lica propuste rokove za ostvarivanje određenih prava, a da nisu imala objektivnu
mogućnost da saznaju za postojanje tih prava. Da bi se izbegli takvi slučajevi zakonodavac uvodi
dvostruki pojam otvaranja nasledstva:
 u pogledu svih naslednopravnih dejstava, osim računanja rokova, kao trenutak otvaranja nasledstva
uzima se momenat koji je u rešenju vanparničnog suda označen kao dan smrti
 u pogledu računanja rokova, kao momenat otvaranja nasledstva uzima se dan kada je rešenje o
utvrđivanju smrti, odnosno proglašenju nestalog lica za umrlo postalo pravosnažno.

5. POSTOJANJE ZAOSTAVŠTINE

Postojanje zaostavštine je bitan uslov za nastajanje naslednopravnog odnosa. Trenutkom smrti

ostavioca na njegove naslednike (univerzalne sukcesore) prelaze njegova imovinska prava. Zaostavštinu
čine sva nasleđivanju podobna prava i obaveze ostavioca, njegova celokupna aktiva i pasiva. Na
izvestan način zaostavština je širi pojam od imovine ostavioca, jer u zaostavštinu ulaze i neka
neimovinska prava ostavioca. Aktivom se nazivaju stvari i prava iz zaostavštine. Aktiva i pasiva čine
bruto vrednost zaostavštine a razlika između aktive i pasive naziva se čista, odnosno neto vrednost
zaostavštine. Pravilo je da je aktiva veća od pasive. Moguće je i da pasiva bude veća od aktive, tako da
naslednicima po odbitku svih dugove ne ostane ništa. Od ovih vrsta zaostavštine treba razlikovati njenu
obračunsku vrednost, koju čini zbir neto vrednosti zaostavštine i vrednosti određenih poklona koje je
ostavilac učinio za vreme svog života. Do utvrđivanja obračunske vrednosti zaostavštine dolazi u slučaju
povrede nužnog dela nužnih naslednika.
U sastav zaostavštine ulaze: stvarna prava, državina, obligaciona prava, autorsko pravo, pravo
industrijske svojine. Nasleđuju se samo ona prava koja su podobna za nasleđivanje a to su po pravilu sva
imovinska prava. Prava vezana za ličnost ostavioca iako su imovinske prirode gase se njegovom smrću.
One obaveze koje je mogao da ispuni samo ostavilac takođe se gase trenutkom delacije.
JAVNOPRAVNA PRAVA odnosno obaveze su vezana za ličnost ostavioca i nisu podobna
nasleđivanju (kazne čak i kada su utvrđene prvosnažnom odlukom nisu podobne za nasleđivanje).
Takođe ostaviočevo pravo telefonskog pretplatnika nije podobno za nasleđivanje. Poreske obaveze su
podobne za nasleđivanje, pa će naslednik biti obavezan da plati porez koji je ostavilac za života nije
namirio. Javnopravna prava odnosno obaveze koje su nastale povodom određenih stvari, po pravilu se
nasleđuju (građevinske dozvole).

5
 PRIVATNOPRAVNA PRAVA su po pravilu podobna za nasleđivanje, a naslednik je obavezan da
ispuni i ostaviočeve privatnopravne obaveze. I samo nasledno pravo je podobno za nasleđivanje -
naslednopravna transmisija. To je situacija kada naslednik, doživi trenutak delacije ostavioca ali i sam
umre pre davanja nasledne izjave - TRANSMITENT. Tada pravo transmitenta na davanje nasledne izjave
prelazi na njegove naslednike - TRANSMISARE. Prava iz ugovora o životnom osiguranju podobna su
nasleđivanju samo ako korisnik nije određen. Ukoliko je korisnik osiguranja određen to pravo ne spade u
zaostavštinu. Pravilo je da ni lična i porodična prava nisu podobna za nasleđivanje. Nenasledivo je i pravo
preče kupovine. Obligacija izdržavanja nije podobna za nasleđivanje. Posle smrti lica koje je bilo u
radnom odnosu njegovi naslednici imaju pravo na zaostale zarade i otpremninu.

6. IZDVAJANJE IZ SASTAVA ZAOSTAVŠTINE

Zaostavštinu čine samo ona naslediva prava koja su pripadala ostaviocu u trenutku njegove smrti.
Nasleđivanje je derivativan način sticanja prava. Ako ostavilac drži neku stvar koja nije u njegovoj svojini,
naslednik ne može nasleđivanjem postati sopstvenik te stvari već samo držalac (npr. ukrao je bicikl).
Razni pravni odnosi u koje je ostavilac stupao za života dovode do toga da u trenutku njegove smrti
određena prava iz njegove imovine pređu u imovinu trećih lica, nezavisno od toga da li se ona in
concreto pojavljuju kao naslednici. Takav prelazak prava se naziva izdvajanje iz sastava zaostavštine.
ZON predviđa dva slučaja:
1. izdvajanje u korist potomaka koji su živeli u zajednici sa ostaviocem
2. izdvajanje iz predmeta domaćinstva manje vrednosti
Osim ovoga do izdvajanja iz sastava zaostavštine dolazi:
 u korist nadživelog supružnika po osnovu likvidiranja bračne tekovine
 u korist vanbračnog partnera po osnovu likvidiranja zajedničke imovine vanbračnih drugova
 u korist člana porodične zajednice po osnovu likvidiranja zajedničke imovine članova porodične
zajednice
 u korist države po osnovu naplate troškova socijalne pomoći koju je ostavilac ostvario prema
propisima o socijalnoj zaštiti
 izdvajanje po osnovu ostaviočevih ugovorenih raspolaganja kod kojih je prenos prava odložen do
trenutka njegove smrti
IZDVAJANJE U KORIST POTOMAKA KOJI SU ŽIVELI U ZAJEDNICI S OSTAVIOCEM
Potomci koji su živeli zajedno u zajednici sa ostaviocem i pomagali mu u privređivanju mogu da
traže da se iz zaostavštine izdoji njihov doprinos u povećenju vrednosti zaostavštine. Ova ustanova nema
naslednopravni karakter jer izdvojeni deo ne spada u zaostavštinu. Svaki potomak koji je živeo u zajednici
života sa ostaviocem, može tražiti da se iz zaostavštine izdvoji njegov doprinos u uvećanju ostaviočeve
imovine, nezavisno od toga što u konkretnom slučaju ne može ili neće da postane zakonski naslednik. Iz
sastava zaostavštine se izdvaja doprinos u povećanju ostaviočeve imovine. Potomak može tražiti
izdvajanje samo ako je:
 uneo novo dobro u ostaviočevu imovinu (npr. sagradio štalu)
 doprineo povećanju vrednosti postojećih dobara (npr. nadzidao kuću)
 isplatio ostaviočeve dugove
 ako je sprečio propadanje pojedinih stvari iz ostaviočeve imovine

6
 Način na koji doprinosi uvećanju imovine je irelevantan. Doprinos postoji i onda kada potomak
ulaže sredstva koja je nasledio ili dobio na poklon ili igrom na srću. Izdvojeni doprinos u povećanju
ostaviočeve imovine ne ulazi u zaostavštinu, niti se uzima u obzir prilikom izračunavanja vrednosti
nužnog dela. Akoje potomak istovremeno i ostaviočev naslednik, izdvojeni deo ne uračunava se u
njegovu naslednu kvotu.
IZDVAJANJE PREDMETA DOMAĆINSTVA
Ostaviočevim potomcima, supružniku i roditeljima koji su s njim živeli u istom domaćinstvu
pripadaju predmeti domaćinstva manje vrednosti koji služe za zadovoljavanje njihovih svakodnevnih
potreba. Pravo na izdvajanje predmeta domaćinstva pripada: ostaviočevim potomcima, supružniku i
roditeljima. Da bi ovlašćena lica stekla predmete domaćinstva, neophodno je da se ispuni samo jedan
uslov da su u trenutnku ostaviočevesmrti živeli sa njim u domaćinstvu. Ni ova ustanova kao ni izdvajanje
u korist potomaka nema naslednopravni karakter. Ako više lica izdvaja predmete domaćinstva, oni će u
pogledu izdvojenih stvari imati položaj zajedničara.
Objekat izdvajanja su predmeti domaćinstvanamenjeni za podmirivanje redovnih potreba
članova ostaviočevog domaćinstva (nameštaj, posteljina, kućni ljubimac, šporet, hrana, ogrev). Za pojam
predmeta domaćinstva odlučujuća je njihova namena. Predmeti koji su služili ostaviocu za njegovu ličnu
upotrebu ili za obavljanje delatnosti ne mogu se podvesti pod predmete domaćinstva. Ovlašćena lica ne
mogu izdojiti iz zaostavštine predmete koji su se u ostaviočevom domaćinstvu sporadično upotrebljavali.
Iz zaostavštine se mogu izdvojiti samo oni predmeti domaćinstva koji su manje vrednosti. Da li je neki
predmet manje vrednosti određuje se prema imovinskim prilikama i socijalnom položaju ostavioca i lica u
čiju se korist vrši izdvajanje.
OSTALI SLUČAJEVI
Izdvajanje udela u zajedničkoj imovini - ako je za života ostavioca postojao režim bračne
tekovine, nakon njegove smrti odrediće se udeli supružnika i likvidirati režim zajedničke imovine.
Nadživelom supružniku pripada njegov udeo u bračnoj tekovini, dok će zaostavštinu ostavioca činiti
njegova posebna imovina i njegov udeo u zajedničkoj imovini.
Izdvajanje u korist države - kada je ostavilac ostvarivao stalnu novčanu pomoć popropisima o
socijalnoj zaštiti građana, organ uprave koji je obezbeđivao sredstva ima pravo da iz ostavinske mase
zahteva povraćaj isplaćenih iznosa socijalne pomoći.
Ugovorna raspolaganja kod kojih se prenos prava odlaže do momenta smrti prenosioca.
Ostavilac za života može zaključivati ugovore kojima otuđuje neko pravo, s tim što se prenos tog prava
odlaže do trenutka njegove smrti (UGOVOR O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU).

7. POSTOJANJE NASLEDNIKA KAO PRETPOSTAVKA ZA NASLEĐIVANJE

Naslendik je onaj na koga u trenutku ostaviočeve smrti prelazi zaostavština odnosno alikvotni
deo zaostavštine. Za sticanje svojstva naslednika nužno je posedovanje pravnog subjektiviteta. To znači
da se u svojstvu naslednika može pojaviti samo onaj ko ima pravnu sposobnost. Sticanje nasledničkog
svojstva nije uslovljeno postojanjem poslovne sposobnosti. Postojanje pravnog subjektiviteta jeste
neophodno ali ne i dovoljnoza sticanje pravnog položaja naslednika. Naslednik može postati samo onaj
ko je kvalifikovan za primanje zaostavštine:
 lice koje postoji u trenutku ostaviočeve smrti

7
 lice koje nije nesposobno za nasleđivanje
 lice koje nije nedostojno za nasleđivanje
 lice koje se nije odreklo nasledstva.
Lice koje je umrlo pre ostavioca ili istovremeno sa njim, ne može biti njegov naslednik. Fizičko lice može
biti naslednik ukoliko je živo u trenutku ostaviočeve smrti. Naslednik neće postati lice koje je rođeno
posle ostaviočeve smrti.
KOMORIJENTI su lica između kojih postoji pravna veza relevantna za nasleđivanje i koja je izgubila
život u istom događaju, pri čemu se ne može utvrditi redosled njihove smrti. Pošto se kod komorijenta
ne može utvrditi tačan redosled smrti pravni poredak mora da postavi neku pretpostavku. Srpsko pravo
nema odredbe o komorijentima. Bitna su dva momenta:
1. Prvi se sastoji u tome sto je više lica izgubilo živote pod okolnosima koje onemogućavaju da se utvrdi
tačan redosled nihove smrti. Ako se in concerto može utvrditi ko je koga nadživeo ne radi se o
komorijentima.
2. Da bi neka lica bili komorijenti neophodo je da između njih postoji neki odnos za koji se vezuju
primena naslednoprvniih normi (bračna veza, srodstvo).
FIKCIJA O NACITURUSU: Od pravila da naslednik mora biti živ u momentu ostaviočeve smrti postoji
izuzetak. To je fikcija o nasciturusu. Dete koje je već začetou trenutku ostaviočeve smrti smatra se kao
rođeno, ako se rodi živo. Da bi postao naslendik potrebno je da se ispune dva uslova:
1. Dete mora da bude začeto za života ostavioca. Lice koje je začeto posle ne može biti naslednik. Da li
je neko lice začeto za života ostavioca utvrđuje se u svakom konkretnom slučaju . U slučaju sumnje
uzima se da je dete začeto za života ostavioca ako se rodi u roku od 300 dana od ostaviočeve smrti.
2. Nasciturus se mora roditi živ tj. mora u momentu okončanja porođaja pokazivati znake života. Za
mrtvorođeno dete se uzima kao da nikada nije ni bio naslendnik.
PROBLEM NODEM CONCEPTUS-a: ovde se podrazumeva dete koje nije začeto za života ostavioca, ali
postoje izgledi da će biti začeto nakon njegove smrti. Moderna medicina omogućuje da se semene ćelije
oca zamrznu i naknadno upotrebe za veštačku oplodnju majke. Pred nasledno pravo postavljen je
problem da li dete koje je veštački začeto nakon smrti svog oca može postati njegov naslednik. Poseban
problem se javlja kada je za života ostavioca veštačkistvoren embrion, koji je zamrznut i čeka da bude
implantiran u matericu. Prema jednom shvatanju, treba izvesti pravilo da ostaviočevo dete može
naslediti svog oca nezavisno od momenta začeća, pod uslovom da se rodi živo. Ovo se oslanja na
hipotetičku volju zakonodavca - okolnost da u vreme nastanka zakona nije bilo moguće predvideti
postmortalnu veštačku oplodnju opravdava rastezanje fikcije o nasciturusu i na slučaj kada dete nije
začeto za života svog genetskog oca. Protiv proširivanja ove fikcije govori potreba očuvanja pravne
sigurnosti i pouzdanja, kako naslednika, tako i trećih lica, u sigurnost pravnog prometa.
NESTALA LICA KAO NASLEDNICI: Lica koja se u momentu ostaviočeve smrti vode kao nestala, takođe,
mogu biti naslendici. Postavlja se pitanje prema kojim kriterijumima se utvrđuje da li je takvo lice
nadživelo ostavioca.Za ocenu su relevantne zakonske pretpostavke o proglašenju nestalog lica za umrlo.
Nestalo lice će moći da nasledi samo ako iz rešenja o njegovom proglašenju za umrlog proističe da je
nadižvelo ostavioca. Prilikom ocene sposobnosti za nasleđivanje nestalog lica nije relevantan momenat
donošenja rešenja o proglašenju za umrlog već momenat koji je u rešenju naznačen kao vreme o smrti.

8
POLOŽAJ NEPOZNATIH NASLEDNIKA: Naslednik će postati svako lice koje je doživelo trenutak
ostaviočeve smrti koje je sposobno i dostojno za nasleđivanje i na koga upućuje merodavan osnov
pozivanja na nasleđe, pri čemu je irelevantno to što je njegovo boravište nepoznato odnosno što
ostavinski sud nije svestan njegovog postojanja. Situacija u kojoj su naslednici nepoznati stvara velike
teškoće. Nije moguće utvrditi na osnovu nasledne kvote ukoliko se ne znam koliko ima potencijalnih
naslednika i u kakvoj su pravnoj vezi sa ostaviocem. U situacija kada se ne zna da li ima naslednika sud će
oglasom pozvatu sva lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave. Ako se u roku od godinu dana od
objavljivanja poslednjeg oglasa ne prijavi ni jedan naslednik, sud će doneti rešenje kojim zaostavštinu
predaje na uživanje Republici Srbiji, koja svojinu na predatim pokretnim stvarima stiče istekom roka od 3
godine, dok svojinu na nepokretnosti stiče istekom roka od 10 godina. Rok se računa od otvaranja
nasleđa.
PRAVNO LICE KAO NASLENDIK: Zaostavštinu mogu naslediti i pravna lica. Pravna lica se redovno
pojavljuju kao testamentarni nalsendici . Jedini slučaj u kome pravno lice nasleđuje ab intestate postoji
onda kada zaostavština pripadne državi kao poslednjem zakonskom nasledniku. Pravno lice može
naslediti samo ako je postojalo u trenutku njegove smrti. Pravna lica koja su prestala da postije za života
ostavioca kao i organizacije koje su nastale nakon ostaviočeve smrti ne mogu biti njegovi naslednici. Dva
izuzetka:
 Ostavilac može u testament narediti osnivanje zadužbine i nameniti svoje nasledstvo postizanju
njenog cilja. Takva zadužbina biće ostaviočev naslednik iako nije postojala u momentu ostaviočeve
smrti.
 Drugi izuzetak proističe iz analogije primene pravila o nasciturusu, ako je za života ostavioca započet
postupak formiranja pravnog lica, ono može biti nasledik pod uslovom da nakon ostaviočeve smrti
dođe do nastanka pravnog lica.

8.POSTOJANJE OSNOVA POZIVANJA NA NASLEĐE KAO PRETPOSTAVKA ZA NASLEĐIVANJE

Osnov pozivanja na nasleđe je skup pravih činjenica koje u svakom kokretnom slučaju
određuju koja lica će postati ostaviočevi naslednici i koliko će iznositi njihove nasledne kvote.
Naslednike i visinu njihovih naslednih kvota može odrediti sam ostavilac pravnim poslom mortis causa.
Tada se radi o voljnom nasleđivanju. Pored voljnog postoji i zakonsko nasleđivanje. Kod zakonskog
nasleđivanja kriterijume za određivanje naslednika i visinu njihovih naslednih kvota određuje
zakonodavac na osnovu pravno relevantnih veza između ostavioca i potencijalnog naslednika. Za
zakonsko nasleđivanje relevantne su sledeće pravne veze: krvno srodstvo, brak i državljanstvo.
OGRANIČENOST POZIVANJA NA NASLEĐE - U stranim pravnim porecima do voljnog nasleđivanja
može doći na osnovu tri pravna posla: testament, ugovor o nasleđivanju i zajednički testament. U Srbiji
je dozvoljeno samo nasleđivanje po osnovu zakona i nasleđivanje na osnovu testamenta.
RANG OSNOVA POZIVANJA NA NASELĐE - Testamentarno nasleđivanje ima prednost u odnosu
na zakonsko. U pravnim sistemima gde je dozvoljen ugovor o nasleđivanju, on je najjači osnov pozivanja
na nasleđe.

9
 NAČELO PARALELNOG ODNOSA OSNOVA POZIVANJA NA NASLEĐE - U Srpskom pravu,
naslednik može naslediti jedan deo zaostavštine kao zakonski, a drugi kao testamentarni naslednik. Na
taj način se odstupa od pravila rimskog prava prema kome niko ne može nasleđivati delom na osnovu
testamenta, a delom na osnovu zakona.

9. NEDOSTOJNOST ZA NASLEĐIVANJE

Nedostojno za nasleđivanje jeste ono lice kojem pravni poredak zabranjuje da nasledi
određenog ostavioca. Nedostojnost proizvodi uža pravna dejstva od nesposobnosti. Nesposobnost za
nasleđivanje ima apsolutno dejstvo. To znači da lice koje je nesposobno za nasleđivanje ne može ni na
teritoriji Srbije naslediti nijednog ostavioca. Nedostojnost za nasleđivanje ima relativno dejstvo . Ona
izvire iz odnosa naslednika prema konkretnom ostaviocu i sprečava ga da postane naslednik tog
ostavioca. Nedostojnost za nasleđivanje predstvalja građanskopravnu civilnu kaznu za nedozvoljeno
ponašanje naslednika prema ostaviocu.
Zakonodavac predviđa da je nedostojan za nasleđivanje onaj :
1. KO SA UMIŠLJAJEM USMRTI OSTAVIOCA ILI TO POKUŠA - Postoji onda kada naslednik s umišljajem
izvrši radnju koja za posledicu ima smrt ostavioca. Nedostojno će biti lice koje:
 neposredno preuzima radnju koja dovodi do ostaviočeve smrti (muž sekiromusmrtiženu)
 poredno preuzima radnju koja izaziva smrt ostavioca (unuk navede neuračunljivog rođaka da
jastukom udavi babu na spavanju)
 podstrekač - navodi drugog da usmrti ostavioca (sin plati 1000 E da mu ubiju oca)
 pomagač - daje doprinos lišenju života ostavioca (ćerka apotekarka da mami otrov i pouči je kakoda
ga upotrebii otruje oca)
 navodi ostavioca na samoubistvo
Onaj ko neće biti nedostojan za nasleđivanje: neuračunljivo lice, onaj ko je iz nehata usmrtio ostavioca i
ukoliko je posledica nužne odbrane, krajnje nužde izvršenje službene dužnosti.
2. KO PRINUDOM ILI PRETNJOM NATERA, ODNOSNO PREVAROM NAVEDE OSTAVIOCA DA SAČINI ILI
OPOZOVE TESTAMENT ILI GA U TOME SPREČI
Može se sastojati u nedozvoljenom uticaju na ostavioca ili nedozvoljenom sprečavanju ostavioca da:
 sačini testament
 unese određenu odredbu u testament
 opozove ceo testament
 opozove određene odredbe iz testamenta
 naslednik umišljajno dovede ostavioca u stanje trajne telesne ili mentalne nemogućnosti da
sačini ili opozove testament
 prevara je izazivanje zablude kod ostavioca ili njegovo održavanje u zabludi sa ciljem da se on
navede ili spreči da testamentarno raspolaže; ako je prevaru učinilo treće lice a naslednik je znao
za to, naslednik će takođe biti nedostojan za nasleđivanje
 naslednik sprečava ostavioca da sačini ili opozove testament tako što ga dovodi ili održava u
pravnoj zabludi

10
3. KO FALSIFIKUJE OSTAVIOČEV TESTAMENT: Falsifikovanje testamneta se vrši na nekoliko načina:
 pravljanjem lažnog testamenta
 preinačenjem tetsamenta
 upotrebom lažnog testamenta
 nabavljanjem lažnog testamenta, odnosno preinačenog testamenta radi upotrebe
 zloubotrebom ostaviočevog blanko potpisa
 kada naslednik lukavstvom navede ostavioca da potpiše testament, predočavajući mu da
potpisuje neku drugu ispravu ili testament drugačije sadržine
4. KO UNIŠTI ILI SAKRIJE OSTAVIOČEV TESTAMENT U NAMERI DA SPREČI OSTVARENJE NJEGOVE
POSLEDNJE VOLJE: da bi naslednik koji je uništio ili sakrio testament bio nedostojan potrebno je da se
ispune dva uslova:
 postojanje umišljaja
 postojanje namere da se spreči ostvarenje ostaviočeve poslednje volje.
Pod skrivanjem testamenta treba razumeti svakom radnju kojom se ostavinski sud i druga zaineresovana
lica onemogućavaju da dođu u posed ostaviočevog testamenta. Za izricanje ocene o nedostojnosti
naslednika kojii je umišljajno sakrio ili uništio ostaviočev testament, neophodno je da se ispitaju njegove
pobude (motivi). Ako je to uradio po ostaviočevom nalogu, naslednik neće biti nedostojan.
5. KO SE TEŽE OGREŠIO O ZAKONSKU OBAVEZU ZAKONSKOG IZDRŽAVANJA PREMA OSTAVIOCU
Postoji onda kada naslednik bez opravdanog razloga odbije da daje izdržavanje za ostavioca koji je dužan
da izdržava po pravilima porodičnog prava. Da bi nastupila nedostojnost za nasleđivanje neophodno je
da se radi o težem ogrešenju o zakonsku obavezu izdržavanja. Ogrešenje će se smatrati težim onda kada
je dužnost naslednika da izdržava ostavioca utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnom
poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom.
6. KO USKRATI OSTAVIOCU NUŽNU POMOĆ
Ostavilac se nalazi u neposrednoj opasnosti za život a naslednik mu nije pružio pomoć iako je to mogao
učiniti. Za postojanje ovog razloga nedostojnosti irelevantno je da li je opasnost za život ostavioca
prouzorkovao naslednik ili je ona nastala na osnovu prirodnog događaja radnje trećeg lica ili radnje
samog ostavioca.
Pravna dejstva nedostojnosti
Nedostojnost nastupa po sili zakona. Sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti. Nastupanje
nedostojnosti ne može biti sprečeno time što će nedostojnom licu njegovi sanaslednici priznati pravo na
nasleđivanje. Nedostojno lice gubi mogućnost da postane zakonski naslednik, testamentarni naslednik,
legatar, ako i dobije bilo kakvu korist iz zaostavštine na osnovu ostaviočevog testamentarnog
raspolaganja. Nedostojno lice može zahtevati izdvajanje iz sastava zaostavštine po osnovu bračnog ili
vanbračnog imovinskog režima, privređivanja sa ostaviocem, ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i
izdvajanje predmeta domaćinstva.
Oproštaj nedostojnosti: Nedostojnost može prestati oprostom ostavioca. Oproštaj nedostojnosti je
izjava volje ostavioca kojom se otklanjaju pravna dejstva nedostojnosti. Reč je o jednostranoj, ličnoj,
formalnoj i opozivoj izjavi volje ostavioca. Namera ostavioca da nasledniku oprosti nedostojnost može
biti izražena izričito ili prećutno. Uticaj nedostojnosi na naslednopravni položaj drugih lica zavisi od toga
da li je nedostojno lice pretendovalo da nasledi ostavioca kao zakonski ili testamentarni naslednik ili je u
pitanju nedostojan legatar. Zakonodavac je kao pravilo postavilo fikciju o nedoživljavanju ostaviočeve
smrti - nedostojnost ne smeta potomcima nedostojnog i oni nasleđuju kao da je umro on pre ostavioca.

11
10. PARENTELARNO-LINEARNI SISTEM RASPODELE SRODNIKA KAO ZAKONSKIH NASLEDNIKA I PRINCIPI
ZAKONSKOG NASLEĐIVANJA

Osnovna karateristika parentelarnog sistema ogleda se u tome što se osatviočevi naslednici

grupišu u skupove, koji se nazivaju parentele. ZON za perentelu koristi termin nasledni red. Parentelu
čine ostaviočevi srodnici, koji su prema stepenu srodstva jako udaljeni od ostavioca. Rodonačelnik prve
parentele (deda, unuci, praunuci) je sam ostavilac tako da nju čine svi ostaviočev potomci. Rodonačelnici
druge parentele (ostaviočevi braća i sestre, bratanci i sestrići) su ostaviočevi roditelji pored njih u sastav
ulaze i svi njihovi potomci. Rodonačelnici treće parentele (ostaviočevi stričevi, ujaci, tetke, braća i sestre
od stričeva, ujaka, tetki) dodeljena je ostavičevi dedovi i babe i njihovi potomci. U sastav četvrte
parentele ulaze pradedovi i prababe. Petu parentelu čine čukundedovi i čukunbabe.
Između parentela važi princip hijerarhije. To znači da se pripadnici daljeg naslendog reda ne
pozivaju na nasleđe sve dok postoje pripadnici bližeg naslednog reda. Najbližom se smatra prva
parentela. Značaj hijerarhije dolazi do izražaja kada na nasleđe konkurišu pripadnici različitih parentela.
Za naslednopravni položaj ostaviočevih naslednika nije bitan njegov stepen srodstva sa ostaviocem, već
pripadnost određenom naslednom redu.
U zavisnosti od toga kako se deli zaostavština između pripadnika iste parentele razlikuju se
parentelarno-graduelni (pripadnici naslednog reda, koji su sa ostaviocem u bližem stepenu srodstva
isključuju iz nasleđa pripadnike naslednog reda, koji su sa ostaviocem u daljem stepenu srodstva) i
parentelarno-linearni sistem (pripadnici naslednog reda, koji su u istom stepenu srodstva sa ostaviocem
nasleđuju jednake delove). U Srbiji se primenjuje parentelarno-linearni sistem. Osnovna karakteristika
ovog sistema jeste ta što se pripadnici parentele dele na uže skupove koje se nazivaju linije, pri čemu se
odnos između pripadnika iste linije uređuje prema pravu predstavljanja.
Linija se definiše kao skup zakonskih naslednika koju čine najbliži ostaviočev srodnik u naslednom
redu i svi njegovi potomci. U prvom naslednom redu liniju čini ostaviočevo dete sa svojim potomstvom.
U prvom naslednom redu nije unapred određen i zavisi od toga koliko ostavilac ima dece. Svako
ostaviočevo dete je nosilac jedne linije u prvom naslednom redu.
U drugom naslednom redu postoje dve linije očeva i majčina. Očevu liniju čine ostaviočev otac i
svi njegovi potomci, dok majčinu liniju čine ostaviočeva majka i svi njeni potomci. U trećem naslednom
redu postoje četiri linije. Liniju čine svaki rodonačelnik i njegovi potomci.
U linearnom sistemu zaostavština se deli na jednake delove između svih linija. U prvom
naslednom redu veličina nasledstva koje dobija jedna linija zavisi od toga koliko linija postoji. U drugom
naslednom redu očeva i majčina linija će dobiti ½ zaostavštine. U trećem naslednom redu svaka linija
dobija ¼ nasledstva.
PRAVO PREDSTAVLJANJA: Ovo je pravo koje omogućava da se u okviru iste linije u jednom naslednom
redu pozovu na nasleđivanje potomci ostaviočevog srodnike, koji iz nekog razloga nije postao naslednik.
Pravo predstavljanja je jedno od osnovnih pravila naslednog prava, usvojeno u svim savremenim pravima
i po pravilu se primenjuje u prva tri zakonska nasledna reda.
PRAVNA PRIRODA PREDSTAVLJANJA:
Prema jednom shvatanju do reprezentacije je dolazilo samo usled smrti pretka, tako da je to
jedna vrsta naslednog prava potomaka - teorija materijalne reprezentacije. U takvom slučaju dalji
srodnik nema svoje pravo, već se poziva na nasleđe po tuđem pravu.

12
To znači da pravo pretka mora imati određene kvalitete da bi na osnovu tog prava nasleđivao njegov
potomak. U slučaju da je predak, nedostojan ili nesposoban, onda ni njegov potomak ne može postati
ostaviočev naslednik. Prema drugom shvatanju, koji se koristi reprezentacijom nasleđuje po svom
sopstvenom pravu, što znači da će nasleđivati uvek kada njegov predak iz nekog razloga nije postao
naslednik - teorija formalne reprezentacije.
VELIČINA NASLEDNOG DELA KOJI PRIPADA REPREZENTIMA
Moguća su dva rešenja:
Prema prvom, nazvanom raspodela per stirpes nasleđe se uvek deli po linijama i to po svakom stepenu.
Ovaj sistem usvaja evropska prava, među kojima je i naše. Drugo rešenje nazvano podela per capita sledi
rešenje koje je u rimskom pravu važilo za kolaterale. Prema ovom pristupu, zaostavština se neće deliti po
linijama, već prema broju naslednika - po glavama. Ovo rešenje zastupljeno je u mnogim državama u
SAD.
Poseban problem predstavlja slučaj kada na nasleđe konkurišu lica različitog stepena srodstva. U
ovakvim slučajevima se priklanja metodu per stirpes. Sistem koji je prihvaćen u većini prava, kome
pripada i naše pravo, predstavlja doslednu primenu pravila koja važe za parentelarno-linearni sistem. On
podržava ono što bi trebalo da se odigra po redovnom toku stvari. To podrazumeva da roditelji ne
nadživljavaju decu. Otuda i pravilo da unuci, koji se služe reprezentacijom, uvek dobijaju onaj deo koji bi
dobili njihovi roditelji da su mogli da naslede.
USLOVI ZA PRIMENU PRAVA PREDSTAVLJANJA
1. Da bi uopšte moglo da se primeni pravo predstavljanja mora doći do smrti rodonačelnika
odgovarajuće parentele, samo se potomci mogu koristiti pravom predstavljanja
2. Drugi uslov je da reprezentovani nije postao naslednik ostavioca iz određenih ili bilo kojih razloga. U
savremenim pravima se uočava tedencija proširenja kruga slučajeva primene ovog prava, pre svega
onda kad reprezentovani nije mogao da se primi nasleđa. Prema pozitivnom pravu u Srbiji, negativna
nasledna izjava povlači automatsku primenu prava predstavljanja.
3. Reprezentant prema trećem uslovu, treba da poseduje određene kvalitete koji se traže od svakog
naslednika prema ostaviocu, a i ne prema reprezentovanom na čije mesto dolazi.
4. Pravo predstavljanja primenjuje se samo kod zakonskog, ne i kod testamentarnog nasleđivanja.
Pravom predstavljanja se može koristiti i začeto a ne rođeno dete. Tim pravom se mogu koristiti kako
punorodni tako i polurodni srodnici, s tim što će slučajevima kada se pravo reprezentacije koristi
preko oba zajednička pretka ostavioca, polurodni srodnici dobiti manji nasledni deo.
Prilikom praktične primene treba naročito imati u vidu da pravo predstavljanja uvek, kad god je
tomoguće prethodi primeni prava priraštaja.
PRAVO PRIRAŠTAJA
Pravo priraštaja stupa u dejstvo kada iz nekih razloga ne može da se primeni pravo
predstavljanja. Takav slučaj može biti kada nema potomaka u jednoj liniji koji mogu i hoće da naslede,
kao i kada zakon isključuje pravo predstavljanja. Kada je pravo predstavljanja neprimenljivo, nasledni
deo, koji bi pripao srodnicima linije unutar tog naslednog reda koji su u najbližem stepenu srodstva sa
ostaviocem, pri čemu se mora voditi računa i o kvalitetu srodstva naslednika. Pravo priraštaja nastupa
kada zakonski nasledni deo jednog ili više naslednika postane slobodan, a reprezentacija se ne može
primeniti.

13
 U tom slučaju slobodni deo prirasta ostalim sanaslednicima, prema njihovim naslednim
delovima, ali uvek vodeći računa o stepenu i kvalitetu srodstva, tako da priraštaj može ići u korist svih
sanaslednika ili samo nekih od njih. Priraštaj se primenjuje i kod zakonskog i kod testamentarnog prava.
Pravo priraštaja kod intestantskog nasleđivanja nije isto što i priraštaj u zaveštajnom pravu, jer ovaj
drugi, u stvari, podrazumeva posebna pravila tumačenja zaveštaočeve poslednje volje.

11. KRUG ZAKONSKIH I NUŽNIH NASLEDNIKA - SLIČNOSTI I RAZLIKE

Ostaviočevi zakonski naslednici su:

- svi potomci (deca, unuci, praunuci)
- supružnik
- roditelji
- braća i sestre
- svi potomci braća i sestara (bratanci, sestrići, njihova deca)
- dedovi i babe
- stričevi, ujaci i tetke
- braća i sestreod stričeva, ujaka, tetki
- pradedovi i prababe i svi ostali preci
Svojstvo zakonskog naslendika imaju i ostaviočevi adoptivni srodnici. Ako iza ostavioca nije ostao
ni jedan naslednik, zaostavština prirada R. Srbiji, kao poslednjem zakonskom nasledniku, i postoje
državna imovina. U zakonskom nasleđivanju važi princip zatvorenog kruga zakonskih naslednika. Tako
tazbinski srodnici nikada neće naslediti kao ostaviočevi zakonski naslednici. Isto važi i za vanbračnog
partnera i bliske ostaviočeve krvne srodnike koji ne spadaju u krug zakonskih naslednika.
KRUG NUŽNIH NASLEDNIKA - Lice iz kruga nužnih naslednika stiče pravo na nužni deo samo ako je u
konkretnom slučaju pozvano na nasleđe po pravilima zakonskog nasleđivanja. To znači da nužni
naslednik mora doživeti trenutak ostaviočeve smrti, mora biti dostojan i sposoban za nasleđivanje i ne
sme se odreći nasledstva.

12. ZAKONSKI NASLEDNI REDOVI - REDOVNA PRAVILA ZAKONSKOG NASLEĐIVANJA

U Srpskom pravu postoji neograničen broj naslednih redova. Prvi nasledni red čine svi
ostaviočevi potomci i ostaviočev supružnik. Pripadnici drugog naslednog reda su ostaviočev supružnik,
ostaviočevi roditelji i svi potomci ostaviočevih roditelja. U treći nasledni red spadaju ostaviočevi dedovi i
babe i svi njihovi potomci, dok u sastav četvrtog naslednog reda ulaze samo ostaviočevi pradedovi i
prababe.
Pravo na nužni deo priznato je samo onim licima koja je zakonodavac izričito predvideo. Nužni
naslednici su ostaviočevi: potomci, usvojenici i njihovi potomci, supružnik, roditelji, usvoioci, braća,
sestre, dedovi, babe i svi ostali preci. Krug nužnih naslednika predstavlja numerous clausus, tako da sud
ne može primenom analogije dodeliti svojstvo nužnog naslednika nekom bliskom zaveštaočevom
srodniku, koga zakonodavac nije svrstao među nužne naslednike.

14
 Redovna pravila zakonskog nasleđivanja - zakonodavac postavlja kriterijume na osnovu kojih se
uređuju redosled pozivanja na nasleđe i veličina naslednih kvota ostaviočevog supružnika i njegovih
krvnih srodnika. Broj krvnih srodnika je veliki. Oni ne mogu konkurisati na nasledstvo istovremeno. Zbog
toga zakonodavac mora da postavi sistem na osnovu kojeg se utvrđuje koja će lica postati ostaviočevi
zakonski naslednici i koliko će iznositi njihovi nasledni delovi. Prilikom postavljanja sistema zakonskog
nasleđivanja zakonodavac se rukovodi idejom porodične pravičnosti. U državama evropsko-
kontinentalnog pravnog kruga dominiraju dva sistema zakonskog nasleđivanja:
1. sistem bliskosti srodstva (Francuska)
2. parentelarni sistem (Austrija, Nemačka, Švajcarska)

13. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U PRVOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i

odstupanja od redovnih pravila )

U prvom naslednom redu zaostavština se deli na jednake delove između ostaviočeve dece i
supružnika. Primena prava predstavljanja - Kada ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, dolazi do
primene prava predstavljanja. Umesto tog deteta na nasleđe se pozivaju njegova deca koja zajedno
dobijaju onoliko koliko bi dete dobilo da je postalo naslednik. Primena prava predstavljanja u prvom
naslednom redu je neograničena. Pravo predstavljanja se i dalje može primenjivati sve dok ima
ostaviočevih potomaka. Slučaj kada supružnik ne može ili neće da nesledi ne primenjuje se pravo na
predstavljanje. U situaciji gde supružnik ne nasleđuje, zaostavština se deli na jednake delove između
ostaviočeve dece.

14. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U DRUGOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i

odstupanja od redovnih pravila koja se odnose na povećanje naslednog dela supružnika )

POVEĆANJE NASLEDNOG DELA SUPRUŽNIKA

Do povećanja naslednog dela spružnika može doći u drugom naslednom redu, onda kada nema
nužnih sredstava za život. Ova ustanova ima za cilj da spreči elementarne egzistencije ostaviočevog
supružnika, koje nastupa usled toga što supružnik, s jedne strane, smrću ostavioca gubi izdržavanje, a sa
druge strane, mora da deli ostaviočevu imovinu sa ostalim naslednicima. Razlikuju se:
 malo povećanje naslednog dela
 veliko povećanje naslednog reda
MALO POVEĆANJE NASLEDNOG DELA
Postoji onda kada sud odluči da se u korist supružnika konstituiše plodouživanje na celini ili delu
zaostavštine koju su nasledili njegovi sanaslednici. U tom slučaju supružnik dobija ½ zaostavštine po
opštim pravilima a pored toga ima pravo plodouživanja, koji su nasledili ostali naslednici. Dok traje
supružnikovo pravo plodouživanja, njegovi sanaslednici na opterećenom delu zaostavštine imaju golu
svojinu. Valičinu zaostavštine na kojoj supružnik ima pravo plodouživanja određuje sud. Plodouživanje na
zaostavštini traje sve do smrti supružnika. Ovo pravo može izuzetno prestati pre njegove smrti u dva
slučaja:

15
1. Kada supružnik sa svojim sanaslednikom zaključi ugovor o preinačenju doživotnog plodouživanja u
doživotnu rentu
2. Kada sud na zahtev supružnikovih sanaslednika ukine doživotno plodouživanje zbog promenjenih
okolnosti
Da bi došlo do povećanja supružnikovog naslednog dela potrebno je da se ispune triuslova:
1. Do povećanja naslednog dela supružnika može doći samo ako on usled ostaviočeve smrti ostane bez
nužnih sredstava za život
2. Supružnik mora da stavi zahtev za povećanje zakonskog naslednog dela. Povećanje se može tražiti u
roku od godinu dana od ostaviočeve smrti
3. Do povećanja naslednog dela supružnika dolazi na osnovu diskrecione odluke suda
VELIKO POVEĆANJE NASLEDNOG DELA
Veliko povećanje supružnikovog naslednog dela postoji onda kad sud donse odluku da supružnik
nasledi celokupnu zaostavštinu. Supružnik postaje jedini naslednik, uprkos tome što u drugom
naslednom redu postoje ostaviočevi srodnici koji mogu i hoće da naslede. Pored uslova koji se traže za
malo povećanje potrebno je da se ostvare još dva dodatna uslova:
 Supružnik mora postaviti zahtev da mu se dodeli celokupna zaostavština. Sud odlučuje u
granicama zahteva koji su stavljeni u postupku.
 Da bi sud doneo odluku o velikom povećanju naslednog dela, zaostavština mora biti male
vrednosti da bi njena podela dovela supružnika u oskudicu.

15. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U DRUGOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i

odstupanja od redovnih pravila koja se odnose na povećanje naslednog dela roditelja)

Roditelji se pojavljuju kao zakonski naslednici u drugom naslednom redu. U zavisnosti od toga
da li sa njima nasleđuje ostaviočev supružnik, roditelji mogu da naslede svaki po ¼ odnosno svaki po
½. Njihov nasledni deo može biti povećan. Zakonodavac u tom smislu razlikuje:
 Malo povećnje - kada se u korist roditelja ustanovi doživotno plodouživanje na delu zaostavštine koji
su nasledili njegovi sanaslednici, odnosno kada mu se poveće nsaledna kvota na uštrb njegovih
sanaslednika.
 Veliko povećanje - kada sud odluči da roditelj nasledi celokupnu zaostavštinu. Uslovi za povećanje
naslednog dela roditelja su isti kao i uslovi za povećanje naslednog dela supružnika.
Kod povećanja naslednog dela roditelja treba razlikovati tri situacije:
 Roditelji koji u trenutku ostaviočeve smrti žive u zajednici mogu podneti zahtev za povećenje
naslednog dela samo prema ostaviočevom supružniku. Uslov je da roditelji moraju biti bez nužnih
sredstava za život.
 U slučaju da jedan roditelj ne može da nasledi ili se odrekao nasledstva u svoje ime, drugi roditelj
može zahtevati povećanje naslednog dela prema ostaviočevom supružniku kao i prema reprezentima
roditelja koji nije postao naslednik.
 Kada je zajednica života između ostaviočevih roditelja trajno prestala, roditelj koji nema nužnih
sredstava za život može zahtevati povećanje naslednog dela prema drugom roditelju samo ako nije
skrivio prestanak zajednice života.

16
16. ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U DRUGOM ZAKONSKOM NASLEDNOM REDU (redovna pravila i
odstupanja od redovnih pravila koja se odnose na smanjenje svojinskog naslednog dela supružnika )

Nasledni deo supružnika može biti smanjen u drugom naslednom redu do ¼ onda kada
ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine i ako zajednica života
između supružnika i ostavioca nije trajala duže vreme. Cilj je da se spreči da dobra koja je ostavilac
besplatno stekao od svojih predaka i pobočnih srodnika pripadnu licima koji nisu članovi porodice iz koje
ta dobra potiču.
Smanjenje nastupa ako su ispunjena četiri uslova:
1. Ostaviočeva nasleđena dobra (nasleđe, poklon) treba da čine više od polovine njegove posebne
imovine. Ovaj uslov je ispunjen ako u ostaviočevoj zaostavštini preteže vrednost nasleđenih dobara.
Do smanjenja neće doći ukoliko je vrednost nasleđenih dobara jednaka vrednosti ostatka
ostaviočeve zaostavštine.
2. Bračna zajednica između ostavioca i njegovog supružnika ne mse trajati duže vreme (duže od 3
godine). Supružnikov nasledni deo neće biti smanjen ako je bračna zajednica trajala kraće vreme, ali
su u njoj rođena deca ili je bilo pokušaja dase dobije potomstvo
3. Supružnikov sanaslednik treba da stavi zahtev za smanjenje u roku od godinu dana od ostaviočeve
smrti. Pravo na smanjenje supružnikovog naslednog dala u drugom naslednom redu je nasledivo. Ako
sanaslednik koji nije zahtevao smanjenje umre pre isteka roka za postavljanje zahteva, pravo na
smanjenje pripada njegovim potomcima ako su njegovi naslednici, u roku od 6 meseci od njegove
smrti.
4. Zahtev za smanjenje može podneti samoonaj sanaslednik koji pripada lozi iz koje potiču ostaviočeva
nasleđena dobra.
Posledice smanjenja - Ukoliko sud usvoji zahtev, deo zaostavštine za koji je smanjena nasledna
kvota bračnog druga dodeljuje se sanasledniku koji je zahtevao smanjenje. O obimu smanjenja odlučuje
sud. Nasledni deo supružnika može biti smanjen najviše do ¼. Sve dok sud ne reši o zahtevu
supružnikovih sanaslednika za smanjenje njegovog naslednog dela, supružnik ima pravo da umesto
nasleđivanja u svojinu izabere plodouživanje na ½ zaostavštine. Plodouživanje se može u sporazumu sa
naslednicima preinačiti u doživotnu rentu. Pravo na izbor je nenasledivo. Izjava o izboru se ne može dati
pod uslovom i rokom, niti se može opozvati. Izjava o izboru će biti ništava ukoliko je data u zabludi ili
usled prevare, pretnje i prinude.

17. POLOŽAJ ADOPTIVNIH SRODNIKA KAO ZAKONSKIH I NUŽNIH NASLEDNIKA

Nasledno pravni položaj adoptivnih srodnika zavisi od vrste usvojenja. ZON sadrži pravila za dva
oblika usvojenja: potpuno i nepotpuno. Pravila o naslednopravnim posledicama potpunog usvojenja
primenjuju se na potpuna usvojenja zasnovana pre 1. VII 2005. godine kao i usvojenja koja su zasnovana
prema odredbama važećeg PZ. Pravila o naslednopravnim posledicama nepotpunog usvojenja
primenjuje se na nepotpuna usvajenja zasnovana pre 1.VII 2005. godine.

17
NASLEDNOPRAVNE POSLEDICE POTPUNOG USVOJENJA:
Ima za posledicu to što se između usvojioca i njegovih srodnika, s jedne strane, usvojenika i
njegovih potomaka, s druge strane, zasniva neraskidiv odnos srodstva jednak krvnom srodstvu. Potpuno
usvojenje dovodi do potpune integracije usvojenika u usvojiocevu porodicu. Potpuno usvojenje proizvodi
ista naslednopravna dejstva kao i krvno srodstvo. Usvojenik se tretira se kao biološko dete usvojioca.
Odnos usvojenika sa biološkim srodnicima zasnivanje potpunog usvojenja ima za posledicu
prestanak međusobnih nasledivih prava usvojenika i njegovih potomaka sa usvojenikovim biološkim
srodnicima. Moguć je i delimičan prestanak naslednopravnih veza između usvojenika i njegovih
potomaka, s jedne strane, i usvojenikovih bioloških predaka i pobočnih srodnika, s druge strane. Do toga
dolazi onda kada se u ulozi usvojioca pojavljuje supružnik ili vanbračni partner usvojenikovog roditelja
(kada maćeha usvoji svoju pastorku).
NASLEDNOPRAVNE POSLEDICE NEPOTPUNOG USVOJENJA:
Nepotpuno usvojenje deluje inter partes, jer se njime zasniva srodnički odnos između usvojioca,
s jedne strane, i usvojenika i njegovih potomaka, sa druge strane. Između usvojenika i usvojiočevih
srodnika ne nastaje nikakav srodnički odnos. Usvojenik i njegovi potomci mogu da naslede samo
usvojioca. Ne mogu nasledjivati njegove srodnike jer se sa njima ne nalaze u srodnicom odnosu. Kada
usvojenik i njegovi potomci nasleđuju usvojioca oni prema njemu imaju ista nasledna prava kao
usvojiočeva biološka deca i njihovi potomci. Nasledno prava usvojenika prema usvojiocu mogu da se
ograniče ili sasvim isključe. Do toga je moglo doći ukoliko je usvojilac imao rođenu decu.
Odnos usvojenika i njegovih bioloških srodnika: nepotpuno usvajanje ne smeta nasleđivanju
između usvojenika i njegovih krvnih srodnika. Usvojenik može kao zakonski naslednik na nasleđuje svoje
roditelje i njihove srodnike kao što je mogao pre zasnivanja nepotpunog usvojenja. Roditelji i njihovi
srodnici mogu nasleđivati usvojenika kao da usvajanje nije ni zasnovano.
Zakonodavac je predvideo da usvojilac iz nepotpunog usvojenja može dobiti doživotno plodouživanje na
delu usvojenikove zaostavštine. Za konstituisanje doživotnog plodouživanja u korist usvojioca iz
nepotpunog usvojenja neophodno je da se ispune 3 uslova:
1) da usvojilac nema nužnih sredstva za život
2) da usvojenik nema naslednika iz prvog naslednog reda
3) da prilikom zasnivanja usvojenja nisu bila isključena usvojenikova nasledna prava.
Zahtev za konstituisanje doživotnog plodouživanja usvojilac treba da podnese u roku od godinu dana od
usvojenikove smrti. Ovo pravo je nenasledivo i o njemu odlučuje sud. Sud ceni dužinu trajanja trajanja
usvojenja, obim usvojenikovih naslednih prava, vrednost zaostavštine i imovno stanje usvojenikovih
naslednika.
GUBITAK ZAKONSKOG NASLEDNOG PRAVA ADOPTIVNIH SRODNIKA:
Usvojenje ne mora biti trajna veza,oba mogu prestati poništenjem. Nepotpuno može prestati
raskidom, dok je potpuno neraskidivo. Ako je usvojenje prestalo za života usvojioca i usvojenika oni ne
mogu međusobno da se nasleđuju, jer su u trenutku ostaviočeve smrti koji je merodavan za određivanje
kruga zakonskih naslednika ne postoji adoptivno srodstvo. Moguće je da usvojilac za života podnese
zahtev za prestanak nepotpunog usvojenja, ali da umre pre okončanja postupka, ako se utvrdi da je
zahtev bio osnovan neće moći da ga naslede. Da bi došlo do gubita zakonskog naslednog prava
usvojenika, neophodno je da se ispune tri uslova:

18
1. Gubitak naslednog prava usvojenika moguć je samo kod nepotpunog usvojenja
2. Zahtev za prestanak usvojenja mora biti podnet od strane usvojioca
3. Nakon usvojiočeve smrti nadležni organ koji sporovodi postupak mora da donese odluku kojom
utvrđuje da je zahtev za prestanak usvojenja bio osnovan.

18. POLOŽAJ SUPRUŽNIKA KAO ZAKONSKOG I NUŽNOG NASLEDNIKA

Zakonsko nasledno pravo supružnika izvire iz postojanja njegovog braka sa ostaviocem u

momentu ostaviočeve smrti. Supružnik neće postati zakonski naslednik, ako je brak za života ostavioca
poništen ili razveden. Punovažnost braka, bračni imovinskopravni režim i dužina trajanja braka su
irelevantni za supružnikov naslednopravni položaj.
U srpskom pravu, supružnik učestvuje u podeli zaostavštine zajedno sa ostaviočevim srodnicima.
On se pojavljuje kao zakonski naslednik i u prvom i u drugom naslednom redu. U prvom naslednom redu
supružnik deli zaostavštinu na jednake delove sa ostaviočevom decom. Ako supružnik nasleđuje u
drugom naslednom redu tamo dobija ½ zaostavštine. Za slučaj da u drugom naslednom redu nema
nijednog srodnika koji bi mogao i hteo da nasledi, supružnik dobija celu zaostavštinu. Specifičnost
naslednopravnog položaja supružnika je i u tome što njegov nasledni deo može biti povećan ili smanjen.
U određenim slučajevima nadživeli supružnik gubi zakonsko nasledno pravo, uprkos tome što može i
hoće da nasledi išto je u trenutku ostaviočeve smrti postojao brak.

19. GUBITAK ZAKONSKOG NASLEDNOG DELA SUPRUŽNIKA

Gubitak postoji onda kada se supružniku koji može i hoće da nasledi uskraćuje svojstvo
zakonskog naslednika uprkos tome što je u momentu ostaviočeve smrti postojao brak. Do gubitka
zakonskog naslednog prava supružnika može doći u tri slučaja:
1. Ako je ostavilac pokrenuo postupak za razvod braka, a nakon njegove smrti se utvrdi da je tužbeni
zahtev osnovan
2. Kada se nakon smrti ostavioca utvrdi da je brak bio ništavan iz razloga za koje je supružnik znao u
vreme zaključenja braka
3. Ako je zajednica između ostavioca i njegovog supružnika trajno prestala krivicom supružnika ili u
sporazumu sa ostaviocem.
Utvrđivanje osnovanosti zahteva za razvod braka nakon ostaviočeve smrti: pravo na podizanje
tužbe za razvod braka je nenasledivo, ako je ostavilac za života propustio da pokrene brakorazvodni
postupak, naslednicima nije dozvoljeno da podižu tužbu za utvrđivanje da li su u momentu ostaviočeve
smrti postojali razlozi za razvod braka. Ukoliko ostavilac podnese tužbu za razvod braka i umre pre
pravosnažnog okončanja brakorazvodnog postupka naslednici mogu nastaviti već započeti postupak da
bi dokazali osnovanost tužbenog zahteva za razvod braka. U slučaju da naslednici uspeju da dokažu
postojanje brakorazvodnog uzorka, sud će doneti deklarativnu presudu kojoj utvrđuje da je osnovan
tužbeni zahtev za razvod braka. Tada se smatra da je brak prestao ostaviočevom smrću, ali nastupaju
naslednopravne posledice razvoda tako da supružnik ne ulazi u krug zakonskih naslednika.

19
 Utvrđivanje ništavnosti braka nakon ostaviočeve smrti - irelativno je ko je pokrenuo postupak
za poništenje braka . Bitno je da se brak nakon ostaviočeve smrti oglasi ništavnim. Potrebno je da se
ispuni još jedan uslov koji se tiče nesavesnosti ostaviočevog supružnika - on gubi zakonsko nasledno
pravo samo ako je u vreme zaključenja braka znao za uzrok ništavnosti. U suprotnom može da nasledi
ostavioca supružnik koji je u vreme sklapanja braka nije znao za uzrok ništavnosti. Supružnik koji je u
momentu vencanja bio savestan neće izgubiti zakonsko nasledno pravo uprkos tome što je još za života
ostaviočevog saznao za razlog ništavnosti.
Prestanak zajednice života sa ostaviocem - Kada zajednica života trajno prestane za
osatviočevog života, supružnik gubi svojstvo zakonskog naslednika u dva slučaja:
 ukolko se prestanak zajednice može njemu pripisati u krivicu
 ako je do prestanka zajednice došlo na osnovu sporazuma sa ostaviocem.
U slučaju obostrane krivice za prestanak zajednice života supružnik takođe gubi pravo na zakonsko
nasleđivanje.

20. POLOŽAJ POTOMAKA, PREDAKA I POBOČNIH SRODNIKA KAO ZAKONSKIH I NUŽNIH NASLEDNIKA

Pričati o tome kako bi oni nasleđivali prema redovnim zakonskim pravilima, sva odstupanja,
gubitak naslednopravnog položaja (razloge), kakav im je položaj kada dođe do nužnog nasleđivanja.
Pričaš o svim lekcijama u kojima se oni pominju i u kojima je regulisano kako nasleđuju.

21. DRŽAVA KAO ZAKONSKI NASLEDNIK

Srpsko pravo predviđa da zaostavština bez naslednika postaje državna imovina. Država ima isti
naslednopravni položaj kao i bilo koji drugi zakonski naslednik. Ovim se obezbeđuje da se u pravnom
prometu uredno obavljaju svi poslovi povodom ostaviočeve imovine, čime se štite i interesi lica s kojima
se ostavilac nalazio u imovinskopravnim odnosima. Država odgovara za dugove za dugove ostavioca i u
obavezi je da ispuni ostaviočeve legate. Država može imati položaj prethodnog ili potonjeg naslednika,
ako je zaveštalac imenovao testamentarnog naslednika pod uslovom, odnosno rokom.
Specifičnosti po kojima se država razlikuje od ostalih zakonskih naslednika:
 Država je prinudni zakonski naslednik. Ona se ne može odreći nasledstva kada se poziva na nasleđe
kao poslednji zakonski naslednik. Ona ne može biti isključena iz nasledstva klasičnim negativnim
testamentom. Jedini način da ostavilac isključi državu iz nasledstva jesta da putem pozitivnog
testamenta imenuje neko lice za univerzalnog sukcesora na celoj zaostavštini.
 Država ne može biti nedostojna za nasleđivanje
 Država ne može postati imalac nasledivih prava koji su rezervisani isključivo za fizička lica ili
privatnopravne subjekte. Ako uzaostavštini ima takvih prava, ona se gase.
 Dužnost države da ispuni ostaviočeve naloge nije posredno pravno sankcionisana. Pošto država, kao
prinudan naslednik, ne može izgubiti nasleđe, ako ne ispuni nalog, neće se uzeti da je nastupio
raskidni uslov.

20
22. POJAM I PRAVNA PRIRODA ZAVEŠTANJA

Testament (zaveštanje) je jednostran, formalan, strogo ličan i opoziv pravni posao kojim
ostavilac (zaveštalac, testator) uređuje pravnu sudbinu svoje imovine za slučaj smrti. Testament
postoji kada:
 ostavilac celokupnu zaostavštinu ili njen alikvotni deo ostavi oređenom licu - imenovanje naslednika
 jednom licu ostavi jednu ili više tačno određenih stvari i prava - legat
 zakonskog naslednika isključi iz prava na nasleđe - negativan testament
 oprosti nedostojnost nasledniku ili legetaru
 opozove ranije sastavljen testament.
Testament je jednostran pravni posao jer nastaje i proizvodi pravna dejstva na osnovu izjave
volje samo jednog lica – zaveštaoca. Lice imenovao za testamentarnog naslednika u trenutku otaranja
nasledstva stiče pravo da se izjasni da li prihvata ili odriče nasleđa, čak i onda kada nije znalo da je
testament sačinjen. Da bi nastao punovažan testament, volja zaveštaoca mora biti izražena u nekoj od
zakonom predviđenih formi. Forma testamenta predstavlja njegov konstitutivni element. Zbog toga se
testament ubraja u formalne pravne poslove. Testament je jednostrano opoziv pravni posao, jer ga je
zaveštalac sve do smrti može po svojoj volji u celini ili delimično staviti van snage. Testament je
dobročin pravni posao. Testament je kauzalan pravni posao. Testament se ubraja u pravne poslove
mortis causa. Testament je strogo lični pravni posao. Strogo lični karakter testamenta ima dve dimenzije
FORMALNU I MATERIJALNU.
Sa formalne tačke gledišta, strogo lični karakter testamenta znači da je prilikom sasatvljanja
testamenta isključena mogućnost zastupanja - zaveštalac mora lično sastaviti svoj testament. Apsolutno
ništav je testament koji je u ime zaveštaoca sastavio njegov punomoćnik odnosno zakonski zastupnik.
Sa stanovišta njegove sadržine, strogo lični karakter testamenta znači zabranu odredaba kojima
zaveštalac prepušta trećem licu donošenje odluke o važnosti ili sadržini testamentarnog raspolaganja.
Osnov za poništenje ovakvih testamentarnih odredbi predstavlja ustanova javnog poretka.

23. AKTIVNA ZAVEŠTAJNA SPOSOBNOST

Aktina testamentarna sposobnost je sposobnost zaveštaoca da sačini punovažan testament ili

da ga punovažno opozove. Testament može sačiniti svako lice sposobno za rasuđivanje koje je starije
od 15 godina.
SPOSOBNOST ZA RASUĐIVANJE - Testator je sposoban za rasuđivanje ako je u stanju da shvati
značaj svojih postupaka i njegovih posledica i da postupa prema takvom shvatanju. Za lica koja su
potpuno lišena poslovne sposobnosti važi neoboriva pretpostavka da su nesposobna za rasuđivanje tako
da ona nemaju aktivnu testamentarnu sposobnost. Delimično lišenje poslovne sposobnosti irelevantno
je za aktivnu testamentarnu sposobnost. Sud će poništiti testatment i zaveštaoca koji nije bio potpuno
lišen poslovne sposobnosti ako je u vreme sasatvljanja testamenta bio trajno ili privremeno nesposban za
rasuđivanje. U tom slučaju sud je dužan da odredi sudsko- psihijatrijsko veštačenje radi utvrđivanja
testatorove sposobnosti za rasuđivanje.

21
 UZRAST - aktivnu testamentarnu sposobnost poseduju samo lica koja su navršila 15 godina. Lica
mlađa od 15 godina nemaju mogućnost da sačine testament ni samostalno ni uz saglasnost svojih
zakonskih zastupnika. Postojanje aktivne testamentarne sposobnosti ceni se prema trenutku njegovog
sačinjavanja. Važno je da u momentu njegovog sastavljanja zaveštalac ima 15 godina i da bude sposoban
za rasuđivanje. Može se desiti da zaveštalac sačini punovažan testament i da posle toga izgubi
sposobnost za rasuđivanje. Pravilo je da gubitak sposobnosti za rasuđivanje koji je nastupio nakon
sastavljanja punovažnog testamenta ostaje bez uticaja na pravna dejstva koja će proizvesti zaveštaočevo
raspolaganje za slučaj smrti. Od ovog pravila zakonodavac predviđa jedan izuzetak, koji se zasniva na
hipotetičkoj volji zaveštaoca. Gubitak sposobnosti za rasuđivanje posle sačinjenog testamenta može
imati za posledicu stavljanje van snage celog raspolaganja za slučaj smrti ili pojedinih odredbi. Sud će
doneti konstitutivnu presudu kojom stavlja punovažan testament van snage ukoliko su ispunjena četiri
uslova:
1. Gubitak sposobnosti za rasuđivanje treba da nastupi nakon sastavljanja testamenta.
2. Nakon sastavljanja testamenta potrebno je da se bitno izmene prilike koje su predstvaljale
odlučujuću pobudu zavestaoca da raspolaže za slučaj smrti.
3. Gubitak sposobnosti za rasuđivane i promena okolnosti treba da nastupe tako da onemogućuju
zaveštaoca da sam opozove testament.
4. Zainteresovana lica treba da podignu tužbu za stavljanje testamenta van snage. Tužba ima
preobražajnu prirodu. Rok za podizanje tužbe iznosi 3 godine, a računa se od proglašenja
testamenta.
Odsustvo aktivne testamentarne sposobnosti u trenutku sastavljanja testamenta može imati za posledicu
apsolutnu ili relativnu ništavnost. Testament će biti apsolutno ništavan u dva slučaja:
 ako je zaveštalac imao manje od 15 godina
 ako je zaveštalac u vreme sastvaljanja testamenta bio lišen poslovne sposobnosti.
Relativna ništavost testamenta nastupa kada je testament sačinilo lice starije od 15 godina, koje je
nesposobno za rasuđivanje a koje je u vreme sastvaljanja testamenta nije bilo potpuno lišeno poslovne
sposobnosti.

24. ZAVEŠTAOČEVA VOLJA KAO USLOV ZA SAČINJAVANJE ZAVEŠTANJA

Testament predstvalja izjavu volje kojom zaveštalac određuje pravnu sudbinu svoje imovine za slučaj
smrti. Potrebno je da izjava bude slobodna i ozbiljna. Izjava je slobodna ako zaveštalac nije sačinio
testament pod uticajem mana volje. O ozbiljnoj izjavi govorimo onda kada kod zavetšaoca postoji tkz.
animus testandi -namera ostavioca da sačini testament.
ANIMUS TESTANDI - označava se da je zaveštalac izjavio volju sa ciljem da postigne određena
naslednopravna dejstva, odnosno da uredi raspodelu imovine za slučaj smrti. Postojanje namere da se
sčini testament ceni se prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, pri čemu se polazi od uobičajenih
društvenih standard ponašanja. Takvi slučajevi postoje kod testamenta nastalih u šali, mentalne
rezervacije i nedovršenih procesa formiranja volje.
TESTAMENT SASTAVLJEN U ŠALI: reč je o situaciji kada zaveštalac da izjavu u formi testamenta
bez namere da raspolaže svojom imovinom pri čemu očekuje da njegova izjava neće biti shvaćena
ozbiljno. Ovakve izjave ne predstvaljaju punovažan testament i ne mogu proizvoditi pravna dejstva.

22
 MENTALNA REZERVACIJA: postoji kada zaveštalac svesno sačini testament koji je u suprotnosti
sa njegovom stvarnom voljom. Zaveštalac računa da s tim neće nastupiti dejstva na koja je testament
usmeren i tu računicu prikriva od zainteresovanih lica. Koristi se i termin potajna rezervacija. Mentalna
rezervacija ima za posledicu apsolutnu ništavnost testamenta.
NEDOVRŠEN PROCES FORMIRANJA VOLJE: testament je voljni akt čijem sastvaljanju prethodi
određeni misaoni proces. U toku tog procesa može se desiti da zaveštalac saopšti neke svoje ideje i želje
u pogledu raspolagaja za slučaj smrti. Saopštavanje tih ideja i želja ne predstvalja testament jer in
concerto ne postoji animus testandi. Zbog toga je za postojanje testamenta bitno da se utvrdi da je izjava
usledila nakon što je zavestaočev misaoni proces dovršen i da ona izražava nameru da nastupe određena
naslenopravna dejstva.

25. SVOJERUČNO (OLOGRAFSKO) ZAVEŠTANJE

Olografski (svojeručni) testament je redovan i privatni testament za čije sastvaljanje je

neophodno da zaveštalac svojeručno napiše ceo tekst testamenta i da se na kraju testamenta potpiše.
Za punovažnost ovog testamenta su propisana dva bitna elementa forme:
1. Svojeručna pismena redakcija zaveštaočeve volje
2. Svojeručan potpis zaveštaoca ispod teksta isprave.
Datum sačinjavanja nije obavezan, ali se preporučuje. Za nastanak olografskog testamenta
neophodno je da ceo tekst napiše lično zaveštalac na način koji obezbeđuje utvrđivanje autentičnosti
njegovog rukopisa. Olografski testament neće biti punovažan ako ga je po diktatu ostavioca svojeručno
napisalo neko drugo lice, kao i u slučaju kada ga napiše zaveštalac pomoću tehničkih sredstava.
Uobičajeno je da se piše na hartiji, mastilom koje je otporno i trajno, svojim maternjim jezikom i
standardnim pismom. Za formalnu punovažnost zaveštanja irelevantno je: šta je korišćeno kao podloga
(hartija, drvena podloga), čime je pisan tekst (grafitna olovka, hemijska olovka,penkalo), na kojem jeziku i
kojim pismom (ćirilica, latinica, pisana, štampana slova).
Atipični načini pisanja olografskog testamenta ne utiče na njegovu formalnu punovažnost, ali
mogu biti od značaja za materijalnopravnu punovažnost testamenta, jer predstvalja indiciju koja ukazuje
na to da zaveštaočeva volja nije bila ozbiljna. Sudska praksa je zauzela stanovište da je dovoljno da
sadržina pisma jasno ukazuje da je reč o zaveštaočevom raspolaganju za slučaj smrti, ne mora da stoji
napomena da se radi o testamentu. Punovažnost testamenta, takođe, ne zavisi od toga da li je zaveštalac
upoznao zainteresovana lica s njegovom sadržinom.
Na kraju testamenta zaveštalac može da se svojeručno potpiše. Uobičajeno je da se potpis
sastoji od imena i prezimena zaveštaoca, ali se na takvom načinu potpisivanja ne insistira. Olografski
testament biće formalno punovažan i onda kada ga je zaveštalac potpisao inicijalima. Primarna funkcija
potpisa nije identifikovanje ostavioca, već dokumentovanje da je u pitanju ozbiljno oformljena i izražena
volja zaveštaoca a ne nacrt raspolaganje, zbog toga je neophodno da zaveštaočev potpis stoji na ispravi
na kojoj je testament sačinjen, na kraju teksta, ispod ili desno od poslednje reči u tekstu testamenta.

23
26. PISMENO ZAVEŠTANJE PRED SVEDOCIMA (alografsko)

Alografski testament je redovni i privatni testament koji se sastavlja tako sto zaveštalac pred dva
istovremeno prisutna svedoka svojeručno potpisuje unapred sastvaljeno pismeni, izjavljuje da ga je
pročitao i priznaje ga za svoju poslednju volju. Tri bitna elementa su:
 pismena redakcija ostaviočeve poslednje volje
 potvrđivanje isprave
 prisustvo testamentarnih svedoka.
Ispravu može sačiniti sam zaveštalac na bilo koji način a može prepustiti nekom drugom licu da to učini
za njega.
Za nastanak alografskog testamenta neophodno je da ga zaveštalac unapred pripremljeno pismeno:
 Potpiše
 Da ga prizna za svoj testament
 Da izjavi da ga je pročitao i da ona predstvalja njegovu poslednju volju
 Da sve ove radnje uradi istovremeno u prisustvu dva svedoka
 Da se ispod zaveštaoca potpišu svedoci - potpisuju se svojerčuno.
Sve ove radnje se prostorno i vremenski nadovezuju čineći jedinstven akt koji se naziva
potvrđivanje testamenta. Potpisuje se na kraju teksta isprave. Biće ništavan alografski testament ako je
zaveštalac umesto svojeručnog potpisa na ispravu otisnuo faksimil ili rukoznak. Prilikom potpisivanja,
zaveštalac mora da izjavi da je pročitao ispravu i da ona predstvalja njegovu poslednju volju. Ne traži se
da ova zaveštaočeva izjava bude zapisana na testamentu. Priznanje može biti izričito ili prećutno.
Priznavanju i potpisivanju isprave moraju prisustvovati sva testamentarna svedoka. Istovremeno
prisustvo oba svedoka je obavezno u onom momentu kada zaveštalac potpisuje pismeno, izjavljuje da ga
je pročitao i priznaje ga za svoj testament. Testament neće biti punovažan ako zaveštalac pred svedocima
prizna potpis za svoj, ili ako potpiše pred jednim svedokom, a kasnije pred drugim prizna potpis za svoj.
Svedoci se svojeručno potpisuju na testamentu, ispod zaveštaoca. Testament će biti ništav ako su svedoci
na ispravu otisnuli faksimil ili rukoznak. Zakonodavac zahteva da svedoci potpišu istovremeno. Poželjno
je da iznas potpisa svedoka bude naznačeno njihovo svojstvo, prezime, ime, zanimanje, adresa, JMBG.
Svojstvo zaveštaoca može imati samo ono lice koje je u stanju da pročita i potpiše testament.
Biće nistavan alografski testament ako je zaveštalac nepismen, slep, gluv, ne zna jezik ili pismo na kome
je napisan testament. Sposobnost zaveštaoca da pročita ispravu ceni se prema trenutku sastavljanja
testamenta.
Da bi neko lice bilo svedok mora biti pismeno, da ima sposobnost da se potpiše, mora znati jezik
na kome zaveštalac priznaje ispravu za svoj testament. Svedoci ne moraju biti upoznati sa sadržinom
testamenta i ne moraju znati jezika na kojem je testament sačinjen . Ne moraju doživeti trenutak
ostaviočeve smrti.

27. JAVNOBELEŽNIČKI TESTAMENT

24
 Javnobeležnički (notarski) testament je redovan i javni testament, koji po kazivanju zaveštaoca
sastavlja javni beležnik u obliku javnobeležničkog (notarskog) zapisa. Sastavljanje javnobeležničkog
testamenta vrši se po pravilima notarijalnog postupka. Notarijalni postupak je uređenn ZJB i ZVP.
Sačinjavanje testamenta u obliku javnobeležničkog zapisa prolazi kroz tri stadijuma:
1. pripremni stadijum
2. stadijum pismene redakcije ostaviočeve poslednje volje
3. stadijum potvrđivanja (rekognicije) testamenta
Notarski testament može da sastavi svaki javni beležnik na teritoriji RS. Sastavlja se u kancelariji
javnog beležnika. Izuzetno, može se sastaviti izvan javnobeležničke kancelarije, ako je zaveštaocu otežan
pristup notaru (starost, bolest), ili kada za to postoje drugi opravdani razlozi (zaveštalac izdržava
zatvorsku kaznu, usled požara, poplave ili neke druge nepogode).
U pripremnom stadijumu, notar utvrđuje zaveštaočev identitet i ispunjenost zakonskih uslova za
sastavljanje javnobeležničkog testamenta. Identitet zaveštaoca može se utvrditi na dva načina:
1. uvidom u službenu ispravu sa fotografijiom (lična karta, pasoš ili vozačka dozvola)
2. saslušanjem dva svedoka identiteta
Kada se utvrdi identitet zaveštaoca, notar će postavljanjem pitanja zaveštaocu, ili na drugi način, ispitati
da li je njegova volja za sastavljanje testamenta ozbiljna i slobodna. Ako utvrdi da zaveštalac nema
aktivnu testamentarnu sposobnost, javni beležnik će doneti rešenje kojim odbija da sastavi notarski
testament.
Javnobeležnički testament sastavljanotar prema kazivanju zaveštaoca. Javni beležnik je dužan da
zaveštaočevu izjavu verno unese u ispravu, po mogućnosti njegovim rečima. Kod forme javnobeležničkog
testamenta do izražaja dolazi još jedan pravnopolitički cilj, koji se naziva konsultantskom funkcijom.
Notar je dužan da pouči, zaveštaoca o propisima kojima se uređuje pravo na nužni deo. Javni beležnik je
dužan da zaveštaocu ukaže i na ostale pravne aspekte njegovog testamentarnog raspolaganja, naročito
kada zaveštalac ide ka tome da u testament unese neku ništavu odredbu. S tim u vezi, treba razlikovati
dve situacije:
1. Ako izveštalac insistira na tome da u testament unese neku apsolutno ništavu odredbu, notar će
doneti rešenje kojim odbija sastavljanje testamenta.
2. U slučaju kada zaveštalac želi da sačini rušljiv testament, javni beležnik je dužan da zaveštaoca na to
upozori. Ako zaveštalac ostane pri svojoj izjavi i posle upozorenja, u javnobeležnički zapis se unosi
upozorenje notara, a ako se zaveštalac protivi unošenju upozorenja, notar donosi rešenje kojim odbija
da sastavi ispravu.
Potvrđivanje testamenta je najznačajnijij stadijum u postupku sastavljanja notarskog testamenta.
Namenjen je za preduzimanje sledećih procesnih radnji:
1. upoznavanje zaveštaoca sa sadržinom javnobeležničkog testamenta
2. odobravanje notarskog testamenta koje se vršitako što zaveštalac daje izričitu izjavu kojim ga priznaje
za svoju poslednju volju
3. potpisivanje notarskog testamenta
Postupak rekognicije može biti redovan ili vandredan. Redovan postupak rekognicije predstavlja
pravilo, dok se vandredni postupak sprovodi samo u spacifičnim situacijama, kada zaveštalac nije
sposoban da čita, piše, čulno opaža ili komunicira sa notarom.

25
 1. Redovan postupak rekognicije sprovodi se tako što se javnobeležnički testament čita
zaveštaocu u prisustvu javnog beležnika. Notar ne mora lično zaveštaocu da čita javnobeležnički
testament. Čitanje testamenta može prepustiti nekom drugom (svom pripravniku). Bitno je da javni
beležnik bude sve vreme prisutan dok traje čitanje testamenta. Pošto se zaveštaocu pročita
testament,on treba usmeno da izjavi da je njegova volja u svemu verno uneta i da se potpiše potpiše na
testament. Pre nego što prizna i potpiše notarski testament, zaveštalac može tražiti da ga lično pročita.
Posle zaveštaoca potpisuje se javni beležnik i stavlja svoj službeni pečat. Na samom testament,
neposredno iznad dela gde se potpisuje zaveštalac, notar unosi napomenu da su obavljene sve propisane
radnje.
2. Zaveštaocu koji je nem ,ili iz nekog drugog razloga nije u stanju da govori, testament mora biti
pročitan u prisustvu javnog beležnika i jednog testamentarnog svedoka. Nakon toga, zaveštalac
klimanjem glavom ilina neki drugi nesumnjiv način daje potvrdan odgovor na pitanje notara da li je
njegova volja u svemu verno uneta i potpisuje testament.
3. Ako zaveštalac nije ustanju da čuje, postupak rekognicije sprovodi se tako što on lično čita
testament u prisustvu notara i jednog testamentarnog svedoka. Kada pročita testament zaveštalac
izjavljuje da je njegova volja u svemu verno uneta i potpisuje se.
4. Ako zevsštalac usled slabovidosti, nepismenosti ili nekog drugog razloga nije u stanju da čita ili
piše, testament mu mora biti pročitan u prisustvu javnog beležnika i dva testamentarna svedoka.
Nakon toga, zaveštalac priznaje testament za svoj i potpisuje ga.
5. Zaveštaocu koji ne zna jezik koji je u službenoj upotrebi, testament mora biti pročitan preko
sudskog prevodioca u prisustvu notara i dva testamentarna svedoka. Testamentarni svedoci moraju
znati jezik koji je u službenoj upotrebi. Pošto se zaveštaocu pročita testament preko sudskog prevodioca,
on će ga priznati za svoju poslednju volju i potpisati. Posle zaveštaoca, na testament se potpisuju
testamentarni svedoci, sudski prevodilac i javni beležnik.
6. Kada zaveštalac nije u stanju da čuje, a usled slabovidosti, nepismenosti ili nekog drugog
razloga ne može ni da čita, testament mu mora biti pročitan preko tumača, u prisustvu notara i dva
pozvana svedoka. Osim što moraju znati jezik koji je u službenoj upotrebi, testamentarni svedoci moraju
biti u stanju da se sporazumevaju sa zaveštaocem. Kada se zaveštalac upozna sa sadržinom testamenta,
on ga priznaje za svoju poslednju volju i potpisuje. Nakon toga, se potpisuju testamentarni svedoci,
tumač i javni beležnik.
7. Zaveštalac kojinije u stanju da piše stavlja na testament rukoznak u prisustvu dva
testamentara svedoka. Pravilo je da se na testament stavlja otisak kažiprsta desne ruke. Ako zaveštalac
nema taj prst, onda na testament stavlja otisak prvog prsta desne ruke koji ima, i to sledećim
redosledom: srednji prst, prstenjak, mali prst i palac. Zaveštalac koji nema desnu ruku stavlja na
testament otisak jednog od prstiju leve ruke po istom redosledu.Za slučaj da zaveštalac ne može da stavi
rukoznak, njega potpisuje jedan od pozvanih svedoka, nakon čega zaveštalac taj potpis priznaje za svoj.
Notar je dužan da unese napomenu o tome kako je zaveštalac potpisao testament.

Kada se notarski testament sastoji se iz više listova, svi listovi se povezuju jedinstvenikom, a
krajevi jedinstvenika se na poslednjoj strani povezuju pečatnim voskom ili nalepnicom. Javni beležnik
otiskuje svoj službeni pečat u pečatni vosak ili na nalepnicu. Listovi moraju da budu numerisani. Svaki list

26
potpisuje zaveštalac i javni beležnik. Ostali subjekti u postupku sastavljana javnobeležničkog testamenta
potpisuju se samo na kraju testamenta.
Javnobeležničkim testamentom se može služiti svako lice koje ima aktivnu zaveštajnu
sposobnost. Zbog toga je ova forma testamenta veoma važna, jer omogućuje nepismenim i fizički
hendikepiranim licima da realizuju ustavom zagarantovanu slobodu testiranja.
U postupku sastavljanja notarskog testamenta, prisustvo testamentarnog svedoka traži se onda
kada zaveštalac nije u stanju da govori, čuje, čita ili piše. Oni svojim prisustvom potvrđuju: da je
zaveštalac određenu ispravu potpisao i priznao za svoj testament i da postoji potpuna identičnost
između onoga što piše na ispravi i onoga što je zaveštalac priznao kao svoju poslednju volju. Zbog toga
zakonodavac za testamentarne svedoke kod notarskog testamenta traži da ispune sledeće uslove:
1. moraju biti pismeni
2. moraju znati jezik u službenoj upotrebi
3. moraju biti u stanju da se sporazumevaju
Ne može biti testamentarni svedok kod notarskog testamenta slepo lice, kao ni lice koje nije u
stanju iz bilo kog razloga, da pročita testament i da se sporazume sa zaveštaocem.

28. SUDSKO I KONZULARNO ZAVEŠTANJE

Sudski testament je redovan i javni testament, koji sastvalja sudija prema kazivanju
zaveštaoca. Na sastavljanje sudskog testamenta shodno se primenjuju pravila o sastavljanju
javnobeležničkog testamenta. Specifičnosti sudskog testamenta u odnosu na javnobeležnički tiču se :
ovlašćenog lica i stadjuma potvrđivanja (rekognicije) testamenta.
Za sastavljan je sudskog testamenta stvarno je nadležan osnovni sud. Mesno je nadležan svaki
osnovni sud na teritoriji Republike Srbije. Postupak za sastavljanje testamenta sprovodi sudija pojedinac.
Pravilo je da se sastvalja u zgradi suda. Moze se sastaviti van sudske zgrade ako zaveštalac nije u stanju
da dođe u sud.
U stadijumu potvrđivanja sudskog testamenta, zaveštalac ispravu koju je po njegovom kazivanju
sastavio sudija potpisuje i priznaje za svoj testament. Tok ovog stadijuma je različit u zavisnosti od toga
da li je zaveštalac u stanju da pročita i potpiše ispravu.
 Zaveštaocu koji je u stanju da pročita i potiše ispravu sudija daje da pročita sudski testament. Kada
pročita zaveštalac će izjaviti da li je njegova volja u svemu verno uneta i potpisaće se na testamentu.
Sudija će potvrditi na testamentu da su sve ove radnje preduzete.
 Kada zaveštalac ne može da pročita i potpiše ispravu u postupku sastvaljanja sudskog testamenta
moraju da učestvuju dva testamentarna svedoka. Kada po kazivanju zaveštaoca sastavi testament,
sudija ga glasno čita pred zaveštaocem i testamentarnim svedocima. Zaveštalac u prisustvu sudije i
dva svedoka izjavljuje da je njegova volja u svemu verno uneta, i potpisuje se na testamentu. Iza
zaveštaoca se potpisuju testamentarni svedoci, a nakon njih sudija. Sudija na zapisnik potvrđuje da
su sve ove radnje izvršene.
Posebno pravilo predviđeno je za slučaj kada zaveštalac sastavi sudski testament pred sudjom na čijem
području nema prebivalište. U takvoj situaciji, sud koji je sastavio sudski testament ex officio o tome
obaveštava sud na čijem se području nalazi testatorovo prebivalište.

27
 Konzularni testament je vandredan i javni oblik testamenta koji srpskom državljaninu u
inostranstvu sastavlja konzularni predstavnik Srbije po pravilima za sastavljanje sudskog testamenta.
Postoje dve specifičnostikoje se tiču ovlašćenog lica i svojstva ostavioca:
1. Ovlašćeno lice za sastavljanje konzularnog testamenta je konzularni predstavnik Srbije ili diplomatski
predstavnik koji vrši konzularne poslove. Pomenuta lica mogu sastavljati konzularni testament samo
na teritoriji strane države u kojoj su poslati da vrše konzularne poslove.
2. Kod sastavljanja sudskog testamenta irelevantno je državljanstvo ostavioca. Pred osnovnim sudom u
Srbiji sudski testament može sastaviti i državljanin strane države. Nasuprot tome konzularnim
testamentom mogu se služiti samo državljani Srbije . Za sastavljanje konzularnog testamenta je
irelevantna dužina boravka srpskog državljanina u stranoj državi.

29. BRODSKO I VOJNO ZAVEŠTANJE

Brodski testament je vandredan i javni oblik testamenta koji zaveštaocu, koji se nalazi na
srpskom brodu, sastavlja zapovednik broda po pravilima za sastavljanje sudskog testamenta.
Specifičnosti brodskog testamenta se tiču ovlašćenog lica i vremenski ograničene važnosti. Brodski
testamentu prema kazivanju zaveštaoca sastavlja zapovednik srpskog broda. Zapovednik ima svojstvo
ovlašćenog lica samo onda kada je prekinuta fizička veza između broda i kopna. Sastavljanje brodskog
testamenta dozvoljeno je samo na srpskom brodu. To može biti pomorski, rečni ili jezerski brod. Srpskim
brodom se smatra brod koji je upisan u srpski upisnik brodova, odnosno kome je od strane organa RS
izdat privremeni plovidbeni list. Brodski testament prestaje da važi istekom roka od 30 dana od povratka
zaveštaoca u Srbiju. Kao događaj od kojeg počinje da se računa ovaj rok uzima se uspostavljanje fizičke
veze između broda i srpskog kopna. Ako zaveštalac nadživi istek ovog roka, uzima se kao da brodski
testament nikada nije ni bio sastavljen.
Vojni testament je vandredan i javni oblik testamenta koji za vreme mobilizacije i rata, licu na
vojnoj dužnosti sastavlja ovlašćeni vojni starešina po pravilima za sastavljanje sudskog testamenta.
Specifičnosti koje razlikuju vojni od sudskog testamenta odnose se na okolnosti u kojima se testament
može sastaviti, svojstvo zaveštaoca, ovlašćeno lice i ograničeno važenje.
Vojni testament se može sastaviti samo za vreme rata ili mobilizacije. On se može sastavljati od
onog momenta kada je proglašeno ratno stanje. Svojstvo zaveštaoca može imati samo ono lice koje za
vreme ratnog stanja obavlja neku vojnu dužnost. Termin vojna dužnost tumači se u smislu neposrednog
uključivanja u obavljanje poslova odbrane zemlje. U ulozi zaveštaoca koji sastavlja vojni testament mogu
se naći: stalni pripadnici vojske, rezervisti, pripadnici vojske koji obavljaju vojnu dužnost bez oružja kao
i civili koji obavljaju poslove za oružane snage. Svojstvo zaveštaoca mogu imati i ratni zarobljenici.
Vojni testament po kazivanjubzaveštaoca mogu sastaviti: komandir čete, starešina istog ranga,
starešina višeg ranga kao i starešina svakog odvojenog odreda. Karakteristično je i da vojni testament
prema kazivanju zaveštaoca može sačiniti i neko drugo lice u prisustvu ovlašćenog starešine. On
prestaje da važi kada istekne rok od 60 dana od završetka rata. Ako je zaveštalac demobilisan pre ili posle
završetka rata, testament prestaje da važi istekom roka od 30 dana od dana demobilizacije. U slučaju da
zaveštalac nadživi ove rokove uzima se kao da nije ni sastavio vojni testament.
30. MEĐUNARODNO ZAVEŠTANJE

28
 Međunarodni testament je redovni i javni testament koji se sasatvlja tako što zaveštalac pred
ovlašćenim licem i pred dva istovremeno prisutna svedoka izjavljuje da je unapred sastvaljeno
pismeno njegov testament i da je upoznat sa njegovim sadržinom. Sastavljanje testamenta prolazi kroz
tri stadijuma:
 Pismena redakcija ostaviočeve poslednje volje
 Potvrđivanje međunarodnog testamenta
 Potpisivanje testamenta
Izvor prava za međunarodni testament je Konvencija o jednoobraznom zakonu o obliku
međunarodnog testamenta sa Prilogom. Sastavljanje međunarodnog testamenta nije uslovljeno
postojanjem stranog elementa. Na punovažnost forme ne utiču: državljanstvo, prebivalište i boravište
ostavioca, mesto gde je testament sastavljen i mesto gde se nalazi imovina.
Ovlašćeno lice za sastavljanje međunarodnog testamenta je sudija osnovnog suda, konzularni
predstavnik Srbije, zapovednik broda i vojni starešina ovlašćen za sastavljanje vojnog testamenta i
javni beležnik (notar). Mora da bude sačinjen u pismenom obliku. Ispravu može sačiniti sam zaveštalac
ili lice kome on to poveri. Zaveštalac može poveriti ovlašćenom licu da mu prema njegovom kazivanju
sačini ispravu, ali ne mora. U ovome je suštinska razlika između međunarodnog i sudskog testamenta.
Tekst testamenta može biti napisan na bilo kom jeziku, bilo kojim pismom, rukom ili mehaničkim
sredstvom pisanja.
Međunarodni testament potvrđuje se tako što zaveštalac u prisustvu ovlašćenog lica i dva
testamentarna svedoka izjavljuje da je isprava njegov testament i da je upoznat sa njenom sadržinom.
Zaveštalac ne mora pred ovlašćenim licima i testamentarnim svedocima da čita testament. Pošto potvrdi
ispravu kao svoj testament, zaveštalac je potpisuje u prisustvu ovlašćenog lica i testamentarnih svedoka.
Nakon toga ovlašćeno lice i svedoci neposredno jedan za drugim potpisuju ispravu. Ovlašćeno lice je
dužno da utvrdi zaveštaoca i testamentarnih svedoka. Ovlašćeno lice je dužno da utvrdi identitet
zaveštaoca i svedoka uvidom u službeni dokument sa fotografijom ili saslušanjem dva svedoka identiteta.
Za međunarodni testament predviđena su specifična pravila potpisivanja:
 zavetštalac može svojeručno potpisati testament u prisustvu ovlašćenog lica i dva testamentarna
svedoka
 zaveštalac može pred ovlašćeim licima i svedocima ranije stavljen potpis priznati za svoj
 ako zaveštalac nije u stanju da se potpiše u prisustvu testamentarnih svedoka saopštiće razlog
ovlašćenom licu koji će to zabeležiti u testamentu. Zabeleška zamenjuje zaveštaočev potpis
 zaveštalac može u prisustvu ovlašćenog lica i testamentarnih svedoka tražiti da ga drugo lice
potpiše na testamentu. Zaveštaočev svojeručni potpis biće supstituisan time što će neko drugi
napisati zaveštaočevo ime u prisustvu ovlašćenog lica i testamentarnih svedoka.
Potpisi stoje na kraju testamenta. Ako se testament sastoji od više listova, svaki list mora biti obeležen
rednim brojem i potpisan od strane zaveštaoca. U slučaju da zaveštalac ne može da se potpiše, svaki list
u njegovo ime potpisuje lice zaveštalac odredi ili ovlašćeno lice. Datum je bitan elemenat forme. Datum
upisuje ovlašćeno lice na kraju testamneta. Kao datum sastavljanja međunarodnog testamenta uzima se
dan kada ga je potpisalo ovlašćeno lice.

Formom međunarodnog testamenta može se služiti svako lice koje poseduje aktivnu
testamentarnu sposobnost. Za zaveštaoca se ne traži da bude pismen, da može da pročita ispravu, da
zna jezik suda, niti je potrebno da ima očuvano čulo vida. Kod međunarodnog testamenta uvek je

29
obavezno prisustvo dva testamentarna svedoka. Od svedoka se traži da zna i može da čita i piše i da
razume jezik na kome zaveštalac potvrđuje testament. Svojstvo testamentarnog svedoka se ne sme
uskratiti stranom državljaninu. Ovlašćeno lice je dužno da sastavi potvrdu kojom potvrđuje da su prilikom
sastavljanja međunarodnog testamenta poštovana sva pravila propisana zakonom. Potvrda se sastvalja u
dva primerka, od kojih jedan pripada zaveštaocu, a drugi ovlašćeno lice. Pravni značaj potvrde ogleda se
u tome što on predstavlja dokaznu ispravu, koja u slučaju spora olakšava dokazivanje postojanja i
formalne punovanžosti međunarodnog testamenta. Međunarodni testament se može opozvati po
opštim pravilima koja važe za opozivanje ostalih formi testamenta.

31. USMENO ZAVEŠTANJE

Usmeni testament je privatni testament koji se sastavlja tako što zaveštalac usmeno izjavljuje
svoju volju pred tri istovremeno prisutna svedoka kada usled izuzetnih prilika nije u mogućnosti da
raspolaže svojom imovinom u nekoj drugoj formi. Zakonodavac je predvideo dve bitna formalna
elementa koji imaju za cilj da obezbede autentičnost zaveštaočeve poslednje volje:
 POSTOJANJE IZUZETNIH PRILIKA: postoje onda kada se zaveŠtalac nađe u iznenadnoj i neposrednoj
opasnosti da izgubi život ili aktivnu testamnetarnu sposobnost. Opasnost može biti posledica nekog
spoljašnjeg događaja (požar, zemljotres), ali i ne mora. Do sastavljanja punovažnog usmenog
testamenta u praksi često dolazi kada je smrtna opasnost posledica nekog oboljenja ili pogoršanja
već postojeće bolesti. Opasnost mora da se odnosi na život ili na aktivnu testamentarnu sposobnost.
Opasnost treba da bude nepredviđena, iznenadna. Za sačinjavanje usmenog testamenta nije nužno
da izuzetne prilike zaista postoje već je dovoljno da u konkretnnom slučaju postoje činjenice koje su
kod zaveštaoca stvorile objektivno opravdan utisak da mu je ugrožen život. Da bi usmeni testament
bio punovažan izuzetna prilika mora da deluje tako da sprečava zaveštaoca da sastavi testament u
nekoj drugoj formi.
 OBAVEZNO PRISUSTVO TRI TESTAMENTARNA SVEDOKA: potrebno je da zaveštalac svoju poslednju
volju saopšti pred tri svedoka. Svedoci moraju biti istovremeno prisutni. Ako zaveštalac svoju izjavu
svoju izjavu da prvo pred jednim,a kasnije pred drugim i trećim svedokom, testament će biti rušljiv.
Svedoci moraju imati očuvano čulo sluha i moraju znati jezik na kojem zaveštalac izjavljuje svoju
poslednju volju. Gluvonemi zaveštalac može svoju poslednju volju izraziti i znakovima koje koriste
takva lica. Svedoci moraju imati sposobnost da se sporazumeju sa takvim licima. Svedoci usmenog
testamenta ne moraju biti pismeni. Imaju dužnost da obaveste sud o sadržini usmenog testamenta,
kao i mestu i prilikama pod kojima je zaveštalac izjavio svoju poslednju volju. Obaveštenje se daje
pismenoj formmi ili usmeno na zapisnik pred sudom. Propuštanje svedoka da izvrše ovu dužnost nije
uslov za punovažnost usmenog testamenta.
Usmeni testament prestaje da važi istekom roka od 30 dana od prestanka izuzetnih prilika u kojima je
sačinjen. Rok počinje da teče od momenta kada prođe opsnost. Ako se u toku opasnosti stvorili novi
uslovi za upotrebu neke druge testamentarne forme, rok počinje da teče od momenta kada je zaveštalac
stekao mogućnost da sačini pismeni testament. U slučaju da zaveštalac umre po isteku ovog roka, uzeće
se kao da usmeni testament nikada nije ni bio sačinjen.
32. SVEDOCI U TESTAMENTARNOM PRAVU

30
 Prilikom sastavljanja testamena mogu se javiti dve vrste svedoka: svedoci identiteta i zaveštajni
svedoci.
SVEDOK IDENTITETA - javljaju se u fazi koja prethodi sačinjavanju javnih formi zaveštanja (sud.,
brod.,vojn.,konz.,međ.) gde je sledeće lice dužno najpre da utvrdi indentitret ostavioca. Na tri načina se
može utvrditi ovaj identitet:
- ako sledeće lice poznaje zaveštaoca lično
- ako ostavilac ima javnu ispravu sa fotografijom, dovoljno je učešće jednog svedoka indentiteta
-ako ne poseduje javnu ispravu sa fotografijom, potrebno je učešće dva svedoka identiteta.
Mora biti punoletan ili emancipovan, ne moraju biti pismeni (jer nisu u vezi sa sadržinom zaveštanja).
Mogu biti potpuno ili delimično poslovno sposobni. Prisustvo svedoka ima funkciju dokaznog sredstva u
postupku sastvaljanja testamenta. Svedok identiteta može bitu lice koje se nalazi u bračnom ili
srodnčkom odnosu sa zaveštaocem.
ZAVEŠTAJNI SVEDOCI: Kod svih formi potrebni, osim kod svojeručnog zaveštanja. Kod alografskog,
međunarodnog i usmenog uvek potrebni, a kod sudskog, vojnog, brodskog i konzularnog samo kada
zaveštalac nije u stanju da pročita testament i da se potpiše.
Apsolutna nepodobnost znači da neka lica ne mogu nikada biti zaveštajni svedoci, bez obzira
na odnos prema zaveštaocu. Opšta apsolutna nepodobnost javlja se kod pojedinih formi zaveštanja.
Tako kod pismenog testamenta pred svedocima, svedoci moraju biti pismeni i znati jezik na kojem je
zaveštalac priznao testament za svoj, ne moraju znati jezik na kome je testament sačinjen. Kod sudskog,
brodskog, konzularnog testamenta svedoci moraju biti pismeni i znati jezik na kojem je testament
sačinjen. Kod međunarodnog testamenta svedoci moraju biti pismeni i znati jezik na kom je zaveštalac
izjavio da je testament njegov i na kojem je priznao potpis za svoj, a ako nije reč o tajnom
međunarodnom zaveštanju moraju znati i jezik na kojem je testament sačinjen. Kod usmenog
testamenta ne moraju biti pismeni, ali moraju znati jezik na kojem je zaveštalac izjavio svoju poslednju
volju.
Relativna nepodobnost izvire iz odnosa svedoka prema zaveštaocu. Relativno nepodobno lica
za zaveštajnog svedoka su potomci zaveštaoca, usvojenici i njihovi potomci, preci zaveštaoca i njegov
usvojilac, pobočni srodnici do 4-četvrtog stepena srodstva, bračni drugovi svih ovih lica i bračni drug
zaveštaoca. Ova odredba ne važi za usmeni testament, gde i sva navedena lica mogu biti zaveštajni
svedoci, ali je zabranjeno ostavljanje bilo kakve koristi svedocima, njihovim potomcima, precima,
pobočnim srodnicima do 4-četvrtog stepena srodstva i bračnim drugovima svih ovih lica.
Učešće testamentarnog svedoka koji ne ispunjava zakonom propisane uslove ima za posledicu
rušljivost testamenta. Zaveštajni svedoci se ne moraju prihvatiti te uloge. Ali ako je nekada neophodno
bez odlaganja sačiniti testament, te zaveštalac nema mogućnost izbora svedoka, svako lice dužno je
prihvatiti se ove uloge. U suprotnom, ako bez opravdanih razloga odbije, ovakvo lice postaće dužnik
eventualne štete koja bi mogla da nastupi iz takve situacije.
Svedoci usmenog testamenta imaju dužnost da bez odlaganja napišu izjavu zaveštaoca i da je
predaju sudu ili da je usmeno saopšte pred sudom, iznoseći prilike i okolnosti u kojima je sačinjen
testament. Ako to ne učine na vreme neće biti ništav testament, ali može prouzrokovati imovinsku štetu
zaveštajnim naslednicima, koji su dužni da im nadoknade.

31
 Svedoci proglašenja testamenta mogu biti punoletna lica sposobna za rasuđivanje. Bilo koja lica -
srodnici, naslednici, legatari, sudski tumači, sudski zapisničar….. Nemaju dužnost da se private ove uloge,
njihovo odbijanje ne može dovesti do prouzrokovanja imovinske štete, pa ni do odgovornosti za štetu.

33. ČUVANJE ZAVEŠTANJA

Zaveštalac može čuvati zaveštanje na način koji mu najviše odgovara - kod sebe, prijatelja,
advokata, depozitivne ustanove, a može i u sudu.
Zaveštalac nekad želi da postojanje njegovog testamenta ne bude poznato zainteresovanim
licima ali i da se ostavinskom sudu omogući da sazna za testament i da dobije uvid u njegovu sadržinu.
Ovaj protivurečni interes se ostvaruje kroz službeno čuvanje testamenta u sudu (što naravnonije
obavezno, zavisi od volje ostavioca). Prema ZJB i javni beležnik može preuzeti zaveštanje na čuvanje.
javni beležnik je dužan da primi na čuvanje svaki testament, tj. i onaj u čijem sastavu on nije učestvovao.
Testament se može predati svakom javnom beležniku na teritoriji RS. Za čuvanje testamenta
nadležan je svaki osnovni sud na teritoriji Srbije. Ako je testament predate sudu na čijem području
zaveštalac nema prebivalište, po prijemu testamenta sud je dužan da o tome obavesti sud zaveštaočevog
prebivališta. Zaveštalac predaje testament na čuvanje LIČNO.
O prijemu testamenta sud sastavlja zapisnik koji sadrži podatke na koji način je utvrđen identitet
zaveštaoca, te saznanja i zapažanja sudije o svim okolnostima koje su od značaja za ocenu punovažnosti
testamenta. Ako zaveštalac predaje na čuvanje otvoren testament, sudija će ga pročitati i ukazati
zaveštaocu na eventualne nedostatke koji testament čine ništavim. Tako sačinjen testament će staviti u
poseban omot, zapečatiti i čuvati odvojeno odostalih spisa. O prijemu zaveštanja na čuvanje, sudija
izdaje zaveštaocu potvrdu. Na zahtev zaveštaoca, sudija je dužan da zaveštaocu vrati testament koji se
kod njega nalazi na čuvanju. Zaveštajni testament može se vratiti i njegovom punomoćniku (specijalno i
overeno). O vraćanju testamenta sudija, takođe, sastavlja zapisnik u kome se navodi način na koji je
utvrđen identitet lica kome je vraća testament. Povlačenje testamenta ne znači i njegov opoziv, osim ako
je to zaveštalac izjavio.
Čuvanje izjave o usmenom zaveštanju. Prva situacija postoji onda kada su svedoci sačinili
pismeno o zaveštaočevoj poslednjoj volji. U tom slučaju, sudija će utvrditi identitet svedoka i ovakvu
ispravu će staviti u poseban omot i zapečatiti. Druga situacija postoji onda kada su svedoci došli da
usmeno izlože poslednju volju ostavioca. U tom slučaju sudija će njihove izjave uzeti na zapisnik. Onda će
zapisnik staviti u poseban omot, zapečatiti i čuvati odvojeno od ostalih spisa. U svakom slučaju sudija je
dužan da obavesti osnovni sud na čijem području se nalazilo poslednje zaveštaočevo prebivalište.

34. SADRŽINA ZAVEŠTANJA

Testament pruža ostaviocu različite mogućnosti da uredi građanskopravne posledice svoje smrti.
Putem testamenta zaveštalac može: imenovati naslednika, isključiti neko lice iz prava na nasledstvo,
ostaviti legat ili osnovati zadužbinu. Sve ove odredbe mogu imati modalitete, kao što su supstitucija,
uslov, rok i nalog. Testament može da sadrži odredbe kojima se: imenuje izvršilac testamenta, uređuje
odgovornost naslednika za ostaviočeve dugove, oprašta nedostojnost, uređuje način namirenja nužnih
naslednika.

32
35. IMENOVANJE (postavljanje) NASLEDNIKA U ZAVEŠTANJU

Imenovanje naslendika je testamentarno rasolaganje na osnovu kojeg jedno ili više lica stiču
svojstvo zaveštaočevog univerzalnog sukcesora. Imenovanje nasledika ne predstavlja obaveznu sadržinu
testamenta. Zaveštalac može raspolagati za slučaj smrt, a da nikog ne imenuje za naslednika. Naslednik
moze biti imenovan izričito ili prećutno.
Kod izričitog imenovanja naslednika zaveštalac na neposredan način izražava nameru da
određeno lice bude njegov univerzalni sukcesor. Pri tome nije neophodno da budu navedeni svi elementi
građanskopravnog identiteta testamentarnog naslednika. Testamentarni naslednik je dovoljno određen
ako testament sadrži podatke na osnovu kojih se može utvrditi njegov identitet.
Prilikom utvrđivanja da li je zaveštalac određeno lice imenovao za naslednika relevantna je
zaveštaočeva namera, a ne uzrazi koje je upotrebio u testamentu. Ako je zaveštalac nekom licu ostavio
celu zaostavštinu ili njen alikvotni deo deo, ono će imati svojstvo univerzalnog sukcesora iako u
testamentu nije označen kao naslednik. Odnos na osnovu kojeg se određuje potencijalni naslednik mora
takođe biti jasno izražen u testamentu. U suprotnom, testament ne proizvodi pravna dejstva.
ZON predviđa da će se naslednikom smatrati i Iice kome je zaveštalac ostavio jednu ili više stvari,
odnosno prava, ako se utvrdi da je zavestaočeva namera bila da to lice postane naslednik. Zavestaočeva
namera se utvrđuje na osnovu toga što je u testamentu za takvo lice predviđene neke pravne posledice
koje se redovo vezuju za univerzalne sukcesore. Namera zaveštaoca da određeno lice bude njegov
univerzalni sukcesor postoji i onda kada određenom licu ostavi pojedinačno nabrojane sve predmete iz
zaostavštine. Indicija koja ukazuje na to da je zaveštalac imao nameru da određeno lice imenuje za
naslednika može biti i vrednost predmeta iz zaostavštine.
Pravilo je da veličinu naslednog dela određuje zaveštalac. Za slučaj da on propsuti da to učini,
veličinu naslednih kvota određuje sud u skladu s inerpretativnim pravilima koja se oslanjaju na tekst
testamentarnog raspolaganja - pravila o pripadanju nasledstva:
 Kada zaveštalac imenuje jednog naslednika, a ne odredi mu nasledni deo, on nasleđuje celokupnu
zaostavštinu. Ukoliko je za naslednika imenovao više lica, a nije im odredio nasledne kvote, oni
nasleđuju jednake delove.
 Kada zaveštalac imenuje jednog naslednika i odredi mu nasledni deo, kojim ne iscrpljuje celokupnu
zaoštavstinu, ostatak nasleđuju zakonski naslednici. Ako zaveštalac imenuje više lica za naslednike i
odredi im nasledne delove koji ne iscrpljuju celu zaostavštinu, ostatak pripada zakonskim
naslednicima.
 Kada zaveštalac imenuje naslednike tako da jednima odredi nasledni deo, a drugima ne, oni čiji deo
nije određen nasleđuju ostatak zaostavštine na jednake delove.
Preračunavanjem zaveštaoca naziva se situacija u kojoj su njegove odredbe o visini naslednih kvota
kontradiktorne ili nesprovodive. Ukoliko se zaveštalac preračuna, sud određuje nasledne kvote na
osnovu korektivnih pravila koja je propisao zakonodavac. Razlikuju se tri situacije:
 Prvi slučaj preračunavanja javlja se u slučaju kada zaveštalac više lica imenuje za naslednike i odredi
im nasledne kvote čiji je zbor veći od 1, takav test je nesporovodiv. Sud testamentarnim naslednicima
srazmerno smanjuje nasledne delove tako da njihov zbir bude jednak jedinci.

33
 Drugi slučaj preračunavanja postoji onda kada zaveštalac više lica postavi za naslendike, a samo
nekima od njih odredi nasledne kvote tako da ništa ne ostane za nasledike čiji delovi nisu oderđeni.
Takav testament je kontradiktoran. U takvoj situaciji sud smanjuje srazmerno kvote nasledika čiji je
nasledni deo određen, sve dokle naslednici sa neodređenim delom ne dobiju deo koji je jednan delu
naslednika kome je namenjena najmanja kvota.
 Treći slučaj preračunavanja javlja se odna kada zaveštalac predvidi da će celokupnu zaostavštinu
naslediti testamentarni naslednici, a odredi im nasledne kvote čiji je ukupan zbir manji od 1. Ovaj
testament je takođe kontradiktoran. Problem se rešava tako što sud srazmerno povećava nasledne
kvote kako bi obuhvatile celo nasledstvo.

36. MODALITETI PRI POSTAVLJANJU NASLEDNIKA

Trenutkom smrti ostavioca, postavljeni naslednik stiče zaostavštinu najčešće neposredno i

definitivno. Od delacije pa sve do smrti naslednika sva nasleđivanju podobna prva nalaziće se u njegovoj
imovini. Od tog pravila postoje i značajni izuzeci. Moguće je u testament odrediti zamenu naslednika,
moguće je postaviti određene uslove, rokove, naloge. Među modalitetima koji se javljaju u
testamentarnom pravu postoje određeni, ponekad i veoma složeni odnosi. Tako u zaveštanju određeno
nasleđivanje sa ograničenjem putem uslova, roka ili naloga dovodi do mogućnosti da se na istom delu
zaostavštine, ne u isto vreme, pojave dva naslednika (slučaj sukcesivnog nasleđivanja). Ova mogućnost se
javlja u sistemima u kojima naslednik stupa u ostaviočeva prava trenutkom delacije. Pošto u takvim
sistemima zaostavština ne može da bude nijednog trenutka bez odgovarajućeg titulara, moguće je da
neko vreme naslednik bude jedno lice, koje potom, usled delovanja određene pravno relevantne
činjenice prestane to da bude i umesto njega naslednik postane drugo lice. Ovakve slučajeve, treba
razlikovati od slučajeva kada se u testament postavljenom nasledniku određuje zamenik (supstitut).
Zamena naslednika ima više oblika, koji pak sadrže manje ili više sličnosti sa određenim slučajevima
sukcesivnog nasleđivanja. Zamena naslednika može se sastojati u tome što se u zaveštanju postavljenom
nasledniku, za slučaj da on ne može ili neće da se primi nasleđa, određuje zamenik, ili je moguće da
testator postavi naslednika svom nasledniku. Ove dve vrste supstitucije - obična (prosta) i fideikomisarna
mogu se javiti u različitim oblicima.

37. PROSTA SUPSTITUCIJA

Prosta supstitucija je odredba u testamentu kojom zaveštalac određuje naslendika za slučaj da

drugo lice ne postane naslednik. Javljaju se dva lica: institut i supstitut. Institut je prvobitni naslednik,a
supstitut je institutov zamenik. Da bi došlo do proste supstitucije neophodno je da se ispune dve uslova:
 da nastupi supsticioni slučaj
 da sustitut može i hoće da nasledi zaveštaoca
Supstitucioni slučaj je svaka okolnost koja dovodi do toga da instit otpadne od nasleđa, tj. da ne
nasledi zaveštaoca. Zaveštalac mora oderditi trenutke u kojima nastupa supstitucija, jer imenovanje
supstitucije ulazi u sferu slobode testiranja. Kada zavestalac propusto da predvidi supstitucione slucajeve
do supstitucije dolazi uvek kao kad institut iz bilo kog razloga otpadne od nasleđa.

34
 Supstitut mora da ispuni neke opšte uslove koji se zahtevaju za svakog naslednika. On mora da
doživi trentak ostaviočeve smrti , mora biti dostojan, i sposoban za nasleđivanje i ne sme se odreći od
nasledstva. Ako se supstitucioni slučaj sastoji od odricanja od nasleđa da bi nastupila supstitucija
dovoljno je da supstitut nadživi zaveštaoca - ne mora da bude živ u trenutku kada institut daje negativnu
naslednu izjavu.
Zaveštalac može predvideti i višestepenu supstituciju - određivanje supstituta supstitutu.
Specifičan modalitet sustitucije predstavlja uzajamna (recipročna) supstitucija. Kod recipročne
supstitucije, zaveštalac predviđa da će njegovi sanaslednici jedan drugom biti supstituti. Zaveštalac može
odrediti da jedno lice bude supstitut nekolicini instituta. U tom slučaju, supstitut stupa na mesto svakog
institute koji otpadne od nasledstva. Može se predvideti da više lica budu supstituti jednom institute.
Način na koji će supstituti između sebe deliti zaostavštinu određuje zaveštalac. Ako on to propusti da
učini, supstitutima će na jednake delove pripasti zaostavština koja je bila namenjena institutu.
Zaveštalac može imenovati supstituta testamentarnom i zakonskom nasledniku. U zavisnosti od
toga nastupiće različita pravna dejstva supstituta. Postavljanje supstituta testamentarnom nasledniku
dovodi do isključenja primene pravila o priraštaju u testamentarnom pravu. Postavljanjem supstituta
zakonskom nasledniku zaveštalac isključuje primenu prava predstvaljanja, priraštaja u zakonskom
nasleđivanju ili pravila o sledoredu.

38. FIDEIKOMISARNA SUPSTITUCIJA

U Srpskom pravu izraz fideikomisarna supstitucija označava dve pravne situacije. Razlikuju se:
fideikomisarna supstitucija u širem smislu i fideikomisarna supstitucija u užem smislu. Fideikomisarna
supstitucija u širem smislu prdstavlja odredbuu testamentu kojom zaveštalac predviđa da će po
nastupanju određenih okolnosti jedno lice prestati da bude naslednik i da će na njegovo mesto stupiti
drugi naslednik. Kod fideikomisarne supstitucije u širem smislu pojavljuju se dva naslednika: prethodni
naslednik - FIDUCIJAR i potonji naslednik - FIDEIKOMISAR.
Okolnost koja dovodi do nastupanja fideikomisarne sustitucije naziva se supsticioni slučaj. Kao
supsticioni slučaj mogu se javiti različite okolnosti: ispunjenje odložnog ili raskidnog uslova, protek roka,
neizvršenje naloga. Ako zaveštalac kao supstitucioni slučaj predvidi smrt prethodnog naslednika takva
odredba predstavlja fideikomisarnu supstituciju u užem smislu, koju srpsko pravo zabranjuje.
Fideikomisarnu supstituciju ne treba mešati sa nasleničkom zajednicom i prostom supstiticijom.
 Fiducijar i fideikomisar nisu sanaslednici. Sanaslednici nasleđuju istovremeno, a fiducijar i
fideikomisar pozivaju se na nasleđe sukcesovno.
 Fideikomisarna i prosta supstitucija razlikuju se po tome što je kod proste supstitucije supstitut
neposredni pravni sledbenik zaveštaoca. Odnos instituta i supstituta postavljen je alternativno i
zasniva se na principu isključivosti - ako institut postane naslednik, supstitut to ne može postati.
Nasuprot tome, fiducijar i fideikomisar će postati zaveštaočevi naslednici, s tim što je fiducijar
neposredni, a fideikomisar posredni naslednik. U slučaju smetnje da li je zaveštalac u testamentu
predvideo prostu ili fideikomisarnu supstituciju, uzima se da je određena prosta supstitucija.
Za pravni položaj fiducijara i fideikomisara relevantno je razlikovanje dva vremenska perioda. Prvi period
počinje u momentu smrti ostavioca i traje sve do nastupanja supstitucionog slučaja. U momentu
nastupanja supstucionog slučaja dolazi do smenjivanja fiducijara i fideikomisara na mestu zaveštaočevog
naslednika.

35
 U trenutku ostaviočeve smrti zaostavština pripada prethodnom nasledniku (fiducijaru). Fiducijar
mora doživeti trenutak ostaviočeve smrti, mora biti sposoban i dostojan za nasleđivanje ine sme se
odreći nasleđa. Mogućnost prethodnog naslednika da upravlja i raspolaže zaostavštinom je ograničena,
da bi potonji naslednik bio zaštićen od umanjenja nasledstva. Srpsko pravo nema odredbe koje uređuju
položaj predhodnog naslednika. Između predhodnog naslednika i plodouživaoca postoji značajna razlika,
koja se sastoji u tome što predhodni naslednik nije imalac stvarnog prava na tuđoj stvari, već gospodar
zaostavštine čije je pravo ograničeno time što će o nastupanju supstitucionog slučaja tu poziciju izgubiti.
Prethodni naslednik je dužan da upravlja zaostavštinom sa pažnjom dobrog domaćina. On je ovlašćen da
upotrebljava stvari i prava iz zaostavštine kao i da prisvaja sve civilne i naturalne plodove. Ne sme da
otuđuje stvari i prava iz zaostavštine niti može da im menja supstanciju. Postoje izuzeci:
1. Prethodni naslednik može uz dozvolu ili odobrenje potonjeg naslendika da otuđi ili optereti
nepokretnost iz zaostavštine ili bilo koje drugo pravo
2. Zaveštalac može predvideti u testamentu da će prethodni naslednik moći da otuđi prava i stvari iz
zaostavštine, potonjem nasledniku pripada samo ono što preostane iza prethodnog naslednika
3. Dozvoljena su raspolaganja prethodnog naslednika koja su potrebna radi ispunjenja legata, naloga ili
isplate zaveštaočevih dugova.
4. Prethodni naslednik može da otuđi bilo koje pravo iz zaostavštine kada je takva mera, prema
normalnom shvatanju stvari, neophodna za upravljanje zaostavštinom.
Fideikomisar je naslednik zaveštaoca, a ne fiducijara. On stiče zaostavštinu u trenutku
nastupanja supstitucionog slučaja. U momentu zaveštaočeve smrti fideikomisar ne stiče zaostavštinu,
već pravo na očekivanje zaostavštine. Pravo na očekivanje sadrži u sebi čitav niz ovlašćenja koja su
usmerena na toda potonji naslednik ostvari i osigura svoju pravnu poziciju. Najznačajnija su pravo
inventara i pravo na obezbeđenje zaostavštine. Pravo inventara je pravo fideikomisara da zahteva popis i
procenu zaostavštine. Potonji naslednik je ovlašćen da zaheva obezbeđenje za svoju pravnu poziciju. Ako
fiducijar ne pruži obezbeđenje sud može narediti da zaostavština ili njen deo predaju na čuvanje
pouzdanom licu. Gotov novac, hartije od vrenosti predaju se na čuvanje sudu na čijem se području nalazi
zaostavština. Fideikomisar može zahtevati da se u javne registre upiše da je fiducijarevo pravo
ograničeno, kako bi sprečio savesnost eventualnih fiducijarevih pribavilaca.
U trenutku ostaviočeve smrti zaostavština postaje deo imovine fiducijara. Kako fideikomisar ima pravo
čekanja, zaostavština egzistira kao imovinsko pravna celina u okviru fiducijareve imovine. Ovde je
moguća primena REALNE SUBROGACIJE (zamena činidbe, zamena predmeta obaveze). Za nastupanje
realne subrogacije potrebno je da se ispune dva uslova:
1. Unistenje i otuđenje nekog dobra iz fiducijarove imovine
2. Da na njegovo mesto uđe novo dobro kao naknada za uništeno, odnosno protivčinidba za otuđeno
dobro. U tom slučaju novo dobro će potpasti pod isti pravni režim pod koji je potpadalo uništeno,
odnosno otuđeno dobro. Sve ono što je fiducijar pribavio kao naknadu ili protivčinidbu za dobra iz
zaostavštine moraće nakon nastupanja supstitucionog slučaja da preda fideikomisaru.
U trenutku nastupanja susticionog slučaja na potonjeg naslednika prelaze prava i obaveze koje je
fiducijar preuzeo radi redovnog upravljanja zaostavštinom.
Fideikomisarna supstitucija u užem smislu je odredba u testamentu kojom zaveštalac imenuje
naslednika svom nasledniku ili legataru. Ovaj oblik sustitucije je zabranjen. Određivanje naslednika
svome nasledniku ima nekoliko modaliteta, koji su takođe zabranjeni.

36
 Prećutno imenovanje naslednika svom nasledniku postoji onda kada zaveštalac zabrani nasledniku
da raspolaže zaostavštinom.
 Pupilarna supstitucija je odredba u testamentu kojom zaveštalac imenuje naslednika svom
maloletnom detetu za slučaj da ono umre pre sticanja aktivne testamentarne sposobnosti.
 Kvazipupilarna supstitucija predstvalja odredbu u testamentu kojom zaveštalac imenuje naslednika
svom detetu, s tim da detetov fideikomisar gubi to svojstvo ako ono do smrti stekne testamentarnu
sposobnost (Moj naslednik će biti ćerka. Za njenog naslednika imenujem moju sestru. Ako ćerka do
smrti stekne testamentarnu sposobnost, sestra neće biti njen naslednik ).

39. USLOV U ZAVEŠTANJU

Uslov je odredba kojom zaveštalac pravna dejstva testamenta čini zavisnim od neke buduće i
neizvesne okolnosti.Postoje tri podele uslova koje se vrše prema različitim kriterijumima:
1. U zavisnosti od toga da li se uslov ostvaruje nastupanjem ili nenastupanjem neke okolnosti, razlikuju
se pozitivan i negativan uslov. Pozitivan uslov se ostvaruje nastupanjem nekog događaja (moj
naslednik će biti Vuk kada završi fakultet), dok je za ostvarivanje negativnog uslova potrebno da neki
događaj ne nastupi.
2. Mogućnost uslovno postavljenog naslednika utiče na ostvarenje uslova predstavlja kriterijum za
podelu na: potestativne, kazualne i mešovite uslove. Potestativan je onaj uslov čije ostvarenje zavisi
isključvo od testamentarnog naslednika. Ostvarenje kauzalnog uslova stoji izvan moći
testamentarnog naslednika i zavisi od nekog prirodnog događaja ili trećeg lica. O mešovitom uslovu
govori se onda kada njegovo ostvarenje delimično zavisi od testamentarnog naslednika.
3. Za testamentarno pravo najznačajnija je podela na odložne i raskidne rokove. Odložni rok čini
neizvesnim nastupanje dejstva testamenta. Kada je naslednik postavljen pod odložnim uslovom
dejstvo testamenta neće nastupiti u trenutku smrti ostavioca. Uslovno postavljen naslednik stiče
zaostavštinu kasnje ako se uslov ostvari (moj naslednik će biti Iva kada napuni 30 godina). Raskidni
uslov čini neizvesnim opstanak dejstva koja je testament proizveo u momentu zaveštaočeve smrti.
Kod raskidnog uslova dejstva testamenta nastupaju u trenutku zaveštaočeve smrti, ali njihovo
trajanje je neizvesno. Testamentarni naslednik stiče zaostavštinu u trenutku zaveštaočeve smrti, ali
kada nastupi raskidni uslov on gubi svojstvo naslednika (moj naslednik će biti Ivan, ali ako počne da
puši, prestaće da bude naslednik).
POLOŽAJ NASLEDNIKA POSTAVLJENOG POD ODLOŽNIM USLOVOM:
U trenutku zaveštaočeve smrti nastupa pravno stanje koje se naziva stanjem pendencije,
odnosno stanjem lebdenja. Stanje pendencije označava da nije izvesni da li će se uslov ostvariti. Dok
traje to stanje, uslovno imenovani naslednik ima položaj fideikomisara što znači da on na zaostavštini
ima samo pravo čekanja. Položaj fiducijara imaće lice koje zaveštalac odredi u testamentu, a ako
zavestalac propusti da to ucini, svojstvo predhodnog naslednika ima zakonski naslednik. Period
pendencije uslova može se završiti na dva načina:
1. Ostvarenjem uslova nastupa supstitucioni slučaj. Ostvarenje odložnog roka deluje ex nunc, što znači
da lice imenovano pod uslovom stiče svojstvo naslednika tek u momentu ostvarenja uslova. Zbog toga
važi pravilo da uslovno postavljen naslednik mora da doživi trenutak ostvarenja uslova.

37
2. Izostanak uslova postoji onda kada postane izvesno da se uslov ne može ostvariti. Uslovno imenovani
naslednik gubi svojstvo fideikomesara a fiducijar postaje potpuni naslednik. Izostanak odložnog uslova
nastupa i onda kada uslovno imenovani naslednik umre pre ostvarenja uslova.
POLOŽAJ NASLENDIKA POSTAVLJENOG POD RASKIDNIM USLOVOM:
Stiče zaostavštinu u trenutku ostaviočeve smrti. Period pendencije raskidnog uslova, takođe,
može da se završi na dva načina:
1. Ispunjenjem raskidnog uslova nastupa supstitucioni slučaj. Uslovno imenovan naslednik prestaje da
bude fiducijar i predaje zaostavštinu potonjim naslednicima, koji postaju potpuni naslednici. Ispunjenje
raskidnog ugovora deluje ex nunc – omogućuje se uslovno postavljenom nasledniku da zadrži sve
plodove koje je pribrao iz zaostavštine dok je trajao period pendencije raskidnog uslova. Ništavna je
odredba u testament kojom se predviđa da će ispunjenje raskidnog uslova delovati retroaktivno.
2. Izostanak raskidnog uslova dovodi do toga da dejstva testamenta bivaju konačna. Naslednik
imenovan pod uslovom postaje potpuni naslednik, a fideikomesari gube pravo čekanja. Ukoliko
naslednik imenovan pod raskidnim uslovom umre pre ostvarenja uslova njegovi naslednici postaju
neograničeni gospodari zaostavštine.
Uslov je nemoguć kada se dejstvo testamenta vezuje za okolnost koja se ne može ostvariti iz
objektivnih i faktičkih razloga. Objektivno znači da je ostvarenje uslova nemoguće za bilo koje lice.
Nedozvoljen uslov je onaj koji je u suprotnosti sa prinudnim priopisima, dobrim običajima i javnim
poretkom. Nemogući i nedozvoljeni uslovi smatraju se nepostojećim, što znači da će testament biti
delimično ništavan. Poništava se samo odredba o uslovu, dok imenovanje naslednika ostaje da važi
oslobođeno uslova.
Uslov se smatra ostvarenim ako njegovo ostvarenje protivno načelu savesnosti i poštenja spreči
onaj na čiji je teret određen. Smatra se da uslov nije ostvaren ako njegovo ostvarenje protivno načelu
savesnosti i poštenja prouzrokuje onaj u čiju korist je uslov određen. Negativni odložni uslov smatra se
pozitivnim raskidnim uslovom.

40. ROK U ZAVEŠTANJU

Rok je odredba kojom zaveštalac pravna dejstva testamenta vezuje za određeni termin, istek
vremena ili nastupanje nekog izvesnog događaja. Pravna dejstva roka u testamentu zavise od toga da li
je naslednik imenovan pod odložnim ili raskidnim rokom.
DEJSTVA ODLOŽNOG ROKA:
Kod odložnog roka za istek vremena ili za određeni datum vezuje se nastupanje dejstva
testamenta. Naslednik imenovan pod odložnim rokom u trenutku ostaviočeve smrti stiče položaj
fideikomisara i ima samo pravo čekanja. Svojstvo fiducijara imaju zakonski naslednici, ako zaveštalac u
testamnetu nije predvideo drugačije. Kada odložni rok istekne, fiducijar gubi svojstvo naslednika i
predaje zaostavštinu testamentarnom naslednku koji postaje potpuni naslednik. Za testamentarnog
naslednika je važno da doživi trenutak ostaviočeve smrti. Ako umre pre isteka roka njegovo pravo
čekanja prelazi na njegove naslednike.

38
DEJSTVA RASKIDNOG ROKA:
Za istek raskidnog roka vezuje se opstanak pravnih dejstava koja je testament proizveo u
momentu smrti. Testamentarni naslednik stiče u trenutku zaveštaočeve smrti svojstvo prethodnog
naslednika koje zadržava sve dok ne istekne rok. Svojstvo fideikomisara imaju zakonski naslednici
zaveštaoca osim ako u testamentu nije predviđeno drugačije. Kada raskidni rok istekne testamentarni
naslednik gubi svojstvo fiducijara. On će biti dužan da preda zaostavštinu potonjim naslednicima, koji
postaju potpuni naslednici. Ukoliko svojstvo potonjeg naslednika imaju zakonski naslednici, zaostavština
se dodeljuje onim licima koja su svojstvo zakonskih naslednika stekla u momentu zaveštaočeve smrti. Za
slučaj da je naslednik postavljen pod raskidnim rokom ne doživi istek roka, zaostavština se dodeljuje
zakonskim naslednicima, ako iz testamenta ne proističe drugačija namera zaveštaoca.
NEMOGUĆ I NEPRIMERNO DUGAČAK ROK:
Rok se smatra nemogućim kada se dejstva testamenta vezuju za nepostojeći dug . Pravilo je da
se takav rok smatra nepostojećim. Testament će važiti kao da rok nije određen. Od ovog pravila
predviđen je izuzetak ukoliko je vezivanje dejstva testamenta za nepostojeći datum posledica
zaveštaočeve omaške, rok određuje sud u skladu s pravom namerom zaveštaoca. Postoji problem onda
kada zaveštalac dejstva testamenta vezuje za neprimerno dugačke rokove. Rok je tada nepostojeći.
Testament se oslobađa roka i proizvodi pravna dejstva kao da rok nije ni bio određen. Izuzetak je kada se
utvrdi da je neprimerno dugačak rok posledica toga što se zaveštalac pogrešno izrazio ili se prevario u
računanju vremena. Tada se rok određuje u skladu sa pravom namerom ostavioca - zaveštaoca. Kada
zaveštalac dejstva testamenta vezuje za oderđeni datum, a umre posle tog datuma, naslednik postavljen
pod odložnim rokom stiče zaostavštinu u trenutku zaveštaočeve smrti kao da nikad nije ni bio imenovan
za naslednika.

41. NALOG U ZAVEŠTANJU

Nalog je odredba u testamentu kojom se za naslednika ili legatara (optrećeno lice) predviđa
dužnost da izvrše neku činidbu u korist drugog lica ili radi ostvarenja objektivnog cilja, pri čemu između
opterećenog lica i korisnika naloga ne nastaje obligacioni odnos. Ukoliko do neispunjenja dođe usled
krivice testamentarnog svedoka koji je opterećen nalogom uzima se kao da je nastupio raskidni uslov.
SUBJEKTI - opterećno lice, korisnik naloga i lica ovlašćena da zahtevaju ispunjenje naloga. Opterećeno
lice je testamentarni naslednik ili legatar za koga je zavetšalac predvideo dužnost izvršenja legata. Ako
zaveštalac nije odredio opterećeno lice niti se ono može odrediti iz testamenta, svojstvo opterećenog
lica će imati svi naslednici. Korisnik naloga je lice u čijem je intersesu predviđeno izvršenje naloga.
Postojanje korisnika naloga nije obavezno, jer nalog može postojati i onda kada je namera zaveštaoca
usmerena na to da opterećeno lice ostvari određeni objketivni cilj.
RAZLIKOVANJE OD SLIČNIH USTANOVA
Nalog ima neke sličnosti sa legatom i potestativnim raskidnim uslovom. Legat je odredba u
testamentu kojom zaveštalac ostavlja legataru određene imovinskopravne koristi iz zaostavštine ne
postavljajući ga za naslenika. Legat mora imati korisnika, taj korisnik mora biti pravni subjekt i predmet
legata mora biti neka imovinskopravna vrednost iz zaostavštine. Pravne posledice legata sastoje se u
tome što između testamentarnog naslednika i legatara nastaje obligacioni odnos.

39
 Legatar ima pravo da zahteva naknadu štete koju trpi usled toga što onerat nije izvršio svoju
obavezu onako kako je predviđeno u testamentu. Nalog je nepodoban da stvori obligacioni odnos.
Korisnik naloga nema potraživanje prema opterećenom licu. Korisnik naloga ne može zahtevati
ispunjenje naloga. Korisnik naloga nema pravo na naknadu štete ako ispunjenje naloga izostane ili
zakasni. Razlozi zbog kojih nalog ne stvara obligacioni odnos mogu biti različiti. Nekada kod naloga ne
postoji korisnik već je nalog usmeren na to da se ostvari određen zaveštaočev cilj. U nekim situacijama
kao korisnik naloga figurira nešto što nema svojstvo pravnog subjekta. Isto važi i u slučaju kada je
testamentom predviđena dužnost naslednika da se stara o zaveštaočevoj životinji. Kada postoji korisnik
koji ima svojstvo pravnog subjekta, obligacioni odnos ne može nastati ako predmet činidbe nije
imovinsko-pravna koristiz zaostavštine.
Veoma je značajno praviti razliku između naloga i potestativnog raskidnog ugovora. Da bi
testamentarni naslednik sprečio nastupanje raskidnog ugovora on se mora ponašati tačno onako kako to
zaveštalac zahteva. Naslednik postavljen pod raskidnim ugovorm gubi zaostavštinu čak i kada je do
ostvarenja raskidnog ugovora došlo bez njegove krivice. Opterećeno lice mora da ispuni nalog prema
svojim mogućnostima. Ako je ispunjenje naloga iszostalo iz razloga koji se ne može propisati u krivicu
opterećenom licu ono zadržava zaostavštinu. Nalog je uvek usmeren na to da ostvar neki opšti cilj ili da
se nesto učini u korist trećeg. Raskidni ugovor je ograničen isključivo na sferu naslednika imenovanog
pod uslovom. Ispunjenje raskidnog uslova ne može biti traženo tužbom za razliku od naloga gde postoji
mogućnost da protiv opterećenog lica bude podignuta tužba za izvršenje naložene dužnosti.
Kod naloga nikada ne postoji korisnik, a ako postoji korisnik naloga, on nema zahtev - nije ovlašćen da u
sopstvenominteresu od opterećenog lica zahteva izvršenje naložene činidbe. Zbog toga postoji opasnost
da nalog neće biti vraćen. Da bi tu opasnost predupredio pravni poredak predviđa dve sankcije za
neizvršenje naloga: posrednu i neposrednu.
Posredna sankcija ogleda se u tome što se za neispunjenje naloga koje se može pripisati u krivicu
opterećenom licu upodobljava nastupanju raskidnog uslova. Pravo na tužbu za utvrđivanje prestanka
prava zbog neizvršenja naloga imaju izvršilac testamenta i druga lica koja za to imaju pravni interes.
Neposredna sankcija sastoji se u mogućnosti da se opterećeno lice sudskim putem prinudi na
izvršenje naloga. Ispunjenje naloga mogu zahtevati treća lica - izvršilac testamenta, naslednik ili
sanaslednik lica opterećenog nalogom. Ovlašćenalica mogu protiv opterećenog lica podići
kondemnatornu tužbu i zahtevati sprovođenje prinudnog izvršenja. Ukoliko zaveštalac propusti da odredi
rok za izvršenje naloga, to ce učiniti sud na zahtev izvršioca testamena ili neko drugo lice koje ima pravni
interes.
Nalog je nemoguć kada se opterećenom licu nameće činidba koja se ne može izvršiti iz
objektivnih i faktičkih razloga. Nalog je nedozvoljen ako je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim
poretkom ili dobrom običajima. Nemogući i nedozvoljeni nalozi smatraju se nepostojećim. To znači da se
poništava samo odredba o nalogu, dok imenovanje naslednika ostaje da važi oslobođeno naloga. Ako je
zaveštaočev nalog navršen za njegovog života testament će proizvoditi pravna dejstva kao da nalog nije
ni određen. Npr. Zaveštalac je ostavio imovinu svojoj ženi i naložio joj da proda njegov automobile i
motocikl i da mu od novca dobijenog prodajom sagradi grobnicu, a zaveštalac je sagradio grobnicu za
života, nalog je otpao, a supruga postaje naslednik bez tereta.

40
42. LEGAT U ZAVEŠTANJU

Legat (isporuka) je raspolaganje za slučaj smrti kojim zaveštalac određenom licu (legataru)
ostavlja neku imovinskopravnu korist iz zaostavštine ne imenujući ga za naslednika. Na osnovu legata,
legatar ne stiče celokupnu zaostavštinu već dobija tačno određeno pravo iz zaostavštine. Legat može biti
predviđen u testamentu uz odredbu o imenovanju nasledika a može predstavljati I jedinu sadržinu
testamenta. Značaj legata sastoji se u tome što omogućuje zaveštaocu da određenom licu ostavi neku
korist iz zaostavštine, a da to lice nakon otvaranjanasledstva ne postaje član nasledničke zajednice.
Legat nije univerzalni već singularni sukcesor. U trenutku ostaviočeve smrti legatar stiče
obligacioni zahtev prema opterećenom licu da mu prenese ostavljeno pravo iz zaostavštine. Legat je
raspolaganje za slučaj smrti koji ima obligaciono dejstvo, tkz. damnacioni legat. Da bi legatar stekao
pravo koje mu je ostavljeno ono mu mora biti preneto. Kod legata se pojavljuju dva subjekta: legatar
(isporukoprimac) i onerat (dužnik isporuke). U momentu zaveštaočeve smrti onerat će postati legatarov
dužnik.
Onerata određuje zaveštalac. Svojstvo onerata mogu steći testamentarni naslednik, zakonski
naslenik ili neki drugi legatar. Legat naložen drugom legataru naziva se sublegat (podisporuka). Ako
zaveštalac predvidi legat a ne odredi onerate, obaveza ispunjenja tereti sve zakonske i testamentarne
naslednike srazmerno njihovnim naslenim delovima. Kada postoji više oneratanjihova odgovornost je
solidarna. Legat se neće ugasiti ako onerat ne doživi trenutak ostaviočeve smrti ili iz nekog drugog
razloga ne postane naslednik. U tom slučaju ima pravo da traži izvršenje legata od lica koje se poziva na
nasledstvo umesto onerata.
Svojstvo legatara može imati svaki građanskopravni subjekt (fizičko i pravno lice). Legatar mora
doživeti trenutak ostaviočeve smrti, mora biti sposoban i dostojan za nasleđivanje i ne sme se odreći
legata. Pravilo je da legat ostaje bez pravnog dejstva, ako legatar umre pre zaveštaoca, odrekne se
legata ili bude nedostojan. Od ovog pravila moguć je izuzetak, kada zaveštalac odredi legatsku
supstituciju. U tom slučaju svojstvo legatara stiče legatarski supstitut. Za slučaju da legatarski supstitut
nije oderđen, predmet legata ostaje oneratu. Zaveštalac može odrediti legatara izričito ili prećutno.
Legatar može biti imenovan pod uslovom ili rokom, a može biti opterećen i nalogom. Zaveštalac može
ostaviti predmet legata nekolicini lica. Takav legat se naziva zajedničkim legatom. Ako zaveštalac
propusti da odredi udele legatara na predmetu legata, uzima se da su udeli jednaki.
Prelegat predstvalja legat ostavljen zakonskom ili testamentarnom nasledniku. Prelegatar ima
dvostruku pravnu poziciju, on je istovremeno i legatar i univerzalni sukcesor. Te dve pravne pozicije su
nezavisne, jer prelegatar može da se odrekne nasledstva a da zadrži prelegat i obrnuto. Prelegat
ostavljen zakonskom nasledniku uračunava se u njegov nasledni deo. Od ovog pravila je moguć izuzetak
kada zaveštalac u testament predvidi da neće doći do uračunavanja. Kada su u pitanju testamentarni
naslednici pravilo je da se prelegat ne uračunava u njihov nasledni deo. Odredba u testamentu kojom
zaveštalac uređuje kako će testamentarni naslednici uokviru svojih naslednih kvota podeliti pojedine
predmete iz zaostavštine ne tretira se kao prelegat.
Kod sticanja prava na legat treba razlikovati: sticanje prava na legat i sticanje prava na
legiranom predmetu. Pravo na legat je obligaciono pravo. Sastoji se u ovlašćenju legatara da od onerata
zahteva prenos legiranog predmeta. Pravo na legiranom predmetu legatar stiče kada mu onerat prenese
taj predmet. Priroda prava na legiranom predmetu zavisi od toga šta je legataru ostavljeno.

41
 To može biti stvarno pravo, obligaciono pravo, pravo intelektualne svojine. Do zaveštaočeve
smrti legatar nema nikakvo subjektivno pravo povodom ostavljenog legata. Postoji samo legatska nada
kojom potencijalni legatar ne može raspolagati. Pravilo je da legatar stiče pravo na legat u trenutku
zaveštaočeve smrti. Od ovog pravila su mogući izuzeci kada zaveštalac ostavi legat pod odložnim
uslovom ili odložnim rokom. Legatar mora biti živ u trenutku zaveštaočeve smrti, ne sme biti nesposobna
i nedostojan za nasleđivanje i ne sme se odreći legata. ZON nije regulisao odricanje od prava na legat.
Teorijsko stanovište je da se odricanje od prava na legat vrši na isti način kao i odricanje od nasledstva.
STICANJE PRAVA NA LEGAT: u trenutku zaveštaočeve smrti. Mogući su izuzeci samo kada zaveštalac
ostavi legat pod odložnim rokom ili uslovom. Legatar mora biti živ u trenutku zaveštočeve smrti i ne sme
biti nesposoban ili nedostojan za nasleđivanje i ne sme se odreći legata. Prihvatanje prava na legat i
odricanje vrše se neformalnom izjavom koja se upućuje oneratu a ne ostavinskom sudu. Po tome se
odricanje od legata razikuje od negativne nasledne izjave.
Legatar stiče ostavljeni predmet kada onerat izvrši svoju obavezu. Način na koji se vrši prenos
uslovljen je prirodom legiranog predmeta. Obavezu onerata prati određena pravna sankcija. Ako onerat
ne ispuni svoju obavezu, može sudskim putem da zahteva prinudno ostvarenje svog potraživanja. Pravo
legatara da od onerata zahteva izvršenje legata podleže zastarelosti. To pravo zastareva istekom roka od
godinu dana od dana kada je legatar saznao za svoje pravo i bio ovlašćen da traži njegovo izvršenje.
Istekom roka zastarelosti, legatarovo potraživanje se pretvara u prirodnu obligaciju.
Za onerata, legat je dug iz zaostavštine, a ne dug na zaostavštini. Legatarovo potraživanje prema
oneratu ima svoj osnov u testamentu. Osim legatara postoje i zaveštaočevi poverioci, čija su
potraživanja nastala za zaveštaočevog života i koja su nakon smrti zaveštaoca prelazi na njegove
naslednike obaveza da isplate ta potraživanja. Zaveštaočevi poveriocu imaju pravo da se naplate pre
legatara. Kada čista vrednost zaostavštine koja je ostala po namirenju zavešaočevih dugova nije dovoljna
za namirenje legata, legat se smanjuje. Prvenstvo u odnosu na legatara imaju i nužni naslednici
ostavioca. Pravilo je da legatar ne odgovara za ostaviočeve dugove. Ali je moguć izuzetak od pravila kada
zaveštalac u testamentu predvidi da će legatar odgovarati za pojedine zaveštaočeve dugove. Legatar će
biti dužan da plati te dugove, ali samo u granicama vredosti legata.

43. VRSTE LEGATA (ISPORUKE)

Predmet legata može biti svaka imovinskopravna korist. Zaveštalac može ostaviti legataru jednu
ili više stvari iz zaostavštine, određenu sumu novca, potraživanje, može da mu oprosti dug… Koris koju
dobija legatar ne mora se nužno sastojati u uvećanju njegove imovine. U zavisnosti od toga šta figurira
kao predmet legata, razlikuju se sledeći modaliteti:
INDIVIDUALNO ODREĐEN LEGAT - postoji kada zaveštalac predmet legata odredi po nekom konkretnom
svojstvu koje ga razlikuje od ostalih predmeta. To može biti individualno određena stvar (stan u NS-u , ul.
Užička 30), grupa individualno određenih stvari (poštanske markice) ili neko drugo individualno
određeno imovinsko pravo. Pravna dejstva individualno određenog legata uslovljena su time da se
predmet legata nalazi u ostaviočevoj imovini u momentu njegove smrti. Individualno određeni legat se
smatra opozvanim, ako je zaveštalac otuđio ili potrošio predmet legata.

42
Individualno određen legat neće proizvoditi pravna dejstva ni onda kada je predmet legata slučajno
propao za života zaveštaoca ili nakon njegove smrti.
GENERIČNO ODREĐEN LEGAT - postoji onda kada zaveštalac ostavio legataru predmet koji je određen po
nekom opštem svojstvu. Legataru je ostavljena određena vrsta predmeta ili određena količina istovrsnih
predmeta. Kada je količina određena za punovažnost je irelevantno da li ti predmeti postoje u
zaostavštini. Ovde važi pricip određene stvari po rodu ne propadaju, ako zavestalac otuđi ili potroši
generično određene stvari, odnosno ako ne propadnu, onerat će takve stvari nabaviti u predviđenoj
količini i predati legataru. Od ovog pravila postoji izuzetak u slučaju ograničenog generičnog legata.
Kod takvog legata zaveštalac određuje da se legataru preda određena količina istovrsnih
predmeta koji se nalaze u zaostavštini ili u okviru nekog drugoh individualnog skupa. Generično određeni
legat neće proizvoditi pravna dejstva ukoliko je individualizovani skup otuđen ili potrošen. Ukoliko nije
određena količina istovrsnih predemta koji će pripasti legataru. Legataru pripadaju mu svi takvi predmeti
koji se u momentu ostaviočeve smrti zateknu u zaostavštini. Ukoliko nema takvih predmeta legat neće
proizvoditi pravna dejstva.
LEGAT POTRAŽIVANJA - predmet ovog legata je potraživanje koje zaveštalac ima prema trećem licu. Kod
legata potraživanja onerat je u obavezi da s legatarom zaključi ugovor o cesiji i tako mu ustupi
potraživanje. Legat potraživanja će se preobraziti u individualno određen ili generično određen legat, ako
je zaveštalac za života naplatio potraživanje.
ALTERNATIVNO ODREĐEN LEGAT - kog ovog legata zaveštalac predviđa da će legataru pripasti jedan od
više određenih predmeta. Na alternativno određene legate primenjuju se opšta pravila o alternativnim
obligacijama. Pravo izbora pripada onom licu koje odredi zaveštalac u testamentu. To može biti: legatar,
onerat ili neko treće lice. Ukoliko je zaveštalac propustio da to uradi, pravo izbora pripada oneratu
(dužniku).
LEGAT CILJA - postoji onda kada zaveštalac predvidi da će onerat biti u obavezi da izvrši neku činidbu
određenom legataru, radi ostvarenja određenog cilja, pri čemu se konkretizacija te činidbe prepušta
pravičnoj oceni trećeg lica. Za punovažnost ovog legata neophodno je da zaveštalac odredi legatara, kao i
da precizno naznači cilj radi čijeg ostvarenja će legatar upotrebiti i legat. U suprotnom legat neće
proizvoditi pravnodejstvo. Zaveštalac prepušta trećem licu da konkretizuje činidbu koju će legatar moći
da zahteva od onerata. Trećem licu se može prepustiti da odredi: predmet činidbe, visinu, mesto, vreme i
način njenog izvršenja.
LEGAT NABAVKE - postoji onda kada zaveštalac ostavi legataru individualno određenu stvar koja se ne
nalazi u njegovoj imovini. U tom slučaju onerat je dužan da tu stvar nabavi i da je preda legataru. U tom
slučaju da je nabavka nemoguća onerat će biti dužan da legataru isplati njegovu vrednost u novcu.
Problem koji se javlja je razgraničenje s individualno određenim legatom, ako je reč o individualno
određenom legatu, otuđenje ili propast legiranog predmeta ima za posledicu prestanak važnosti legat a
kada je reč o legatu nabavke to nije slučaj. Za postojanje legata nebavke je bitna zaveštaočeva namera da
ostavljeni predmet pripadne legataru, čak i onda ako se ne bude nalazio u zaostavštini. Takva namera se
naziva kvalifikovanom nemarom legiranja. Ona može biti izražena direktno ili prećutno. Ostaviočeva
odluka da nekom licu ostavi legat nekada može imati svoj osnov u pravnim odnosima koji postoje između
legatara i njega. Često je onda sporno da li je legat nezavisanod tih pravnih odnosa ili je legat ostavljen da
bise ti odnosiuredili. Ovi problem dolaze do izražaja kada zaveštalac ostavi legat svom poveriocu ili svom
dužniku.

43
LEGAT POVEREN POVERIOCU: pravna dejstva legata koji je zaveštalac ostavio svom poveriocu zavise od
toga da li se podudaraju predmet legata i predmet poveriočevog potraživanja. Ako je reč o različitim
potraživanjima onda poverilac može od onerata zahtevati i isplatu zaveštaočevog duga i isplatu legata.
Ako se podudaraju predmet legata iI predmet zaveštaočevog duga poverilac može zahtevati i samo
jedno davanje. Uzima se da je zaveštalac takvim legatom hteo da izmiri obavezu prema svom poveriocu,
da mu prizna sporni dug ili da ubrza i olakša namirenje njegovog potraživanja.
LEGAT OSTAVLJEN DUŽNIKU: ima dejstvo otpuštanja duga ako testamentom nije drugačije određeno.
Ovde treba razlikovati dve situacije. Kada zaveštalac ostavi svom dužniku predmet koji je od njega
potraživao, takav legat se smatra oproštajem duga. U tom slučaju onerat je dužan da sa legatarom
zaključi ugovor o otpuštanju duga. Ako zaveštalac ostavi legataru neki drugi predmet, a ne onj koji se od
njega potražuje, onerat će prema legataru imati i potraživanje, ali i obavezu iz legata. Zaveštalac može
naložiti oneratu da legatara oslobodi duga koji ima prema oneratu ili trećem licu.
Kada je u pitanju dug koji legatar ima prema oneratu, nakon zaveštaočeve smrti onerat će biti dužan da
sa legatarom zaključi ugovor o opraštanju duga. Oslobađanje legatara od duga koji ima prema trećem
licu vrši se tako što onerat trećem licu isplaćuje dugovanu činidbu.

44. TUMAČENJE ZAVEŠTANJA

Kada se tumače sporne odredbe ugovora primenjuju se objektivni i subjektivni metod

tumačenja. Naime prema ZOO ne treba se držati doslovnog značenja upotrebe izraza, već treba
istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbe treba razumeti kako to odgovara načelima
obligacionog prava. Kod teretnih ugovora nejasne odredbe treba tumačiti u smislu kojim se ostvaruje
pravičan odnos uzajamnih davanja, a kod dobročinih u smislu koji je za dužnika manje težak.
Subjektivni metod tumačenja - odredbe testamenta treba tumačiti prema pravoj nameri
zaveštaoca. Prilikom tumačenja spornih odredaba testamenta ne treba se držati doslovnog značenja
upotrebljenih izraza, već treba istraživati zaveštaočevu pravu namaru (ZON).
Najkraći primer testamenta u engleskoj praksi: sve majci, tumačenjem utvrđuje da je majka
supruga zaveštaoca. U drugom poznatom slučaju, zaveštalac je svom prijatelju na ime legata ostavio
“biblioteku”, pod njom se zapravo podrazumevao vinski podrum.
Sudija se prilikom tumečenja mora uneti u način razmišljanja i govora testatora, treba da ima u
vidu prilike vremena kada je testament sačinjen, socijalni položaj zaveštaoca i društvene prilike u kojima
je živeo. Pri tumačenju nejasne odredbe moraju se sagledati u njihovom odnosu i vezi sa ostalim jasnim
odredbama zaveštanja i mora se pokušati njihovo povezivanje u jedinstvenu misaonu i svrsishodnu
celinu.
Ako nije moguće pronaći pravu volju zaveštaoca u slučaju sumnje treba se držati onoga što je
najpovoljnije za zakonskog naslednika ili za lice kome je testamentom naložena neka obaveza. Ovo je
odnos pravila i izuzetaka (npr. ako je sporno da li je predmet legata stvar manjeili veće vrednosti, treba
uzeti da je predmet legata stvar manje vrednosti, jer je ovakvo tumačenje povoljnije za zakonskog
naslednika, odnosno onerata).

44
PRIPADANJE NASLEDSTVA:
Odredbe o pripadanju nasledstva, predstavljaju dopunska pravila o tumačenju testamenta.
1. Kada zaveštalac postavi jednog naslednika i ne odredi njegov nasledni deo, taj naslednik nasleđuje celu
zaostavštinu.
2. Kada zaveštalac postavi više naslednika, a ne odredi njegov nasledni deo, ostatak će naslediti zakonski
naslednici.
3. Ako zaveštalac postavi jednog naslednika i odredi njegov nasledni deo, ostatak će naslediti zakonski
naslednici.
4. Ako zaveštalac postavi više naslednika i odredi im nasledne delove koji ne iscrpljuju celu zaostavštinu,
ostatak će naslediti zakonski naslednici.
5. Kada zaveštalac postavi naslednike tako da jednima odredi nasledne delove, a drugima ne odredi, oni
čiji deo nije određen nasleđuju ostatak zaostavštine na jednake delove.
6. U slučaju zaveštaočevog preračunavanja, kada ništa ne preostane naslednicima čiji deo nije određen,
delovi naslednika sa određenim delom se srazmerno smanjuju, sve dok naslednici s neodređenim delom
ne dobiju deo, koji je jednak delu naslednika čiji je određeni deo najmanji.
7. Ako su delovi naslednika sa određenim delovima jednaki, a ništa ne preostane naslednicima čiji delovi
nisu određeni, delovi naslednika sa određenim delovima srazmerno se smanjuju sve dok svi postavljeni
naslednici ne dobiju jednake delove.
PRIRAŠTAJI U ZAVEŠTAJNOM NASLEĐIVANJU
U slučaju da neki zaveštajni naslednik ne može ili neće da nasledi, ne primenjuje se pravo
predstavljanja, već isključivo priraštaj.
1. Ako je zaveštalac odredio nasledne delove svim postavljenim naslednicima, deo naslednika koji ne
može ili neće da nasledi pripada zakonskim naslednicima.
2. Kada zaveštalac postavi više naslednika, a ne odredi njihove nasledne delove, deo naslednika koji ne
može ili neće da nasledi, jednako prirasta ostalim postavljenim naslednicima.
3. Ako je zaveštalac postavio više naslednika, tako da je jednima odredio nasledne delove, a drugima nije,
deo naslednika koji ne može ili neće da nasledi jednako prirasta samo naslednicima čiji delovi nisu
određeni.

45. OPOZIVANJE ZAVEŠTANJA

Opozivanje testamenta predstavlja poseban oblik raspolaganja za slučaj smrti, kojim zaveštalac
stavlja van snage svoj punovažan testament. Da bi došlo do punovažnog opoziva moraju biti ispunjena
tri uslova:
1. zaveštalac mora biti aktivno zaveštajno sposoban (ako je nesposoban za rasuđivanje - npr. ako je
potpuno lišen poslovne sposobnosti, a pocepa testament). Ovakav opoziv je apsolutno ništav.
2. mora postojati ozbiljna namera za opoziv testamenta (npr. zaveštalac slučajno nehatno ostavi
upaljenu cigaru na radnom stolu u kojem čuva testament i on izgori). Ovakav opoziv je apsolutno
ništav.

45
3. zaveštaočeva volja za opoziv mora biti ozbiljna i slobodna (npr. zaveštalac ostavi u testamentu
zaostavštinu svojoj kćerki, a sin mu zapreti da će ga ubiti ako ne opozove testament, i on ga zbog
toga opozove). Opoziv je rušljiv, te ćerka može tražiti da se opoziv poništi u roku za poništenje
rušljivog testamenta.
Opoziv je strogo ličan akt i može se punovažno izvršiti sve do smrti zaveštaoca. On se ne može
odreći prava na opoziv, apsolutno je ništava odredba u testamentu kojom se zaveštalac odriče prava na
opoziv, ili mogućnost opoziva ograničava ispunjenjem nekih uslova (tzv. derogaciona klauzula).
Testament se može opozvati na više načina razlikuju se formalni i neformalni način opozivanja
testamenta.
FORMALNO OPOZIVANJA znači da se testament opoziva u nekoj od zakonom predviđenoj
formi - u istoj onoj u kojoj je sačinjen testament ili u nekoj drugoj formi.
IZRIČITO FORMALNO OPOZIVANJE postoji onda kada zaveštalac na neposredan način izražava svoju
volju da raniji testament stavi van snage. Nije neophodno da zaveštalac istovremeno raspolaže u novom
testamentu na drugačiji način, opoziv može biti jedina sadržina testamenta. Bitno je da novi testament
kojim se opoziva raniji bude punovažan, u suprotnom opoziv ostaje bez pravnog dejstva (npr. zaveštalac
je sačinio sudsko zaveštanje kojim je za naslednika imenovao sestrića, a neposredno pred smrt sačinio
punovažno usmeno zaveštanje u kojem kaže: “Opozivam svoj raniji testament”).
PREĆUTNO FORMALNO OPOZIVANJE postoji onda kada zaveštalac sačini nov testament koji sadržinski
protivureči njegovom ranijem testamentu (npr. zaveštalac sačini sudski testament kojim zaostavštinu
ostavlja Marku, a u novom usmenom testamentu zaostavštinu ostavlja Jovanu, čime je opozvao prvi
testament). Kada postoje dva testamenta koja su sadržinski protivureče, uzima se da je docnijim
raspolaganjem opozvano ranije. Sadržinska protivurečnost docnijeg i ranijeg testamenta može biti
potpuna ili delimična. U slučaju delimične sadržinske nespojivosti, dolazi do delimičnog opozivanja. Bitno
je da novi testament kojim se opoziva raniji bude punovažan, u suprotnom opoziv ostaje bez pravnog
dejstva. Za prećutno formiran opoziv ne traži se delotvornost kasnijeg testamenta (npr. u prethodnom
primeru Jovan se odrekne nasleđa i pored toga opoziv će biti punovažan, pa će zaostavštinu naslediti
zakonski naslednici).
NEFORMALNO OPOZIVANJE: za ovo opozivanje testamenta neophodno je postojanje dve elementa
subjektivni i objektivni.
OBJEKTIVNI element manifestuje se uništenjem isprave na kojoj je sačinjen testament. Još se zove i
neformalno izričito opozivanje (pocepa, spali, precrta tekst testamenta, precrta ili izbriše svoj potpis, ili
prosto na njemu napiše “ne važi”, “opozvan”). Zaveštalac mora lično uništiti ispravu. Testament će biti
opozvan i onda kada ga treće lice uništi po izričitom nalogu zaveštaoca.
SUBJEKTIVNI element neformalnog opozivanja testamenta ogleda se u postojanju animus revocandi-ja.
Raspolaganje legiranim predmetom - prećutno neformalno opozivanje- znači da zaveštalac može
opozvati legat tako što nakon sastavljanja testamenta kojim je ostavio legat, raspolaže legiranim
predmetom. (npr. Vladimiru ostavljam auto, a nakon sastavljanja testamenta zaveštalac proda auto). Da
bi nastupilo neformalno prećutno opozivanje legata potrebno je da se ispune dva uslova: legirani
predmet mora biti određen i zaveštaočevo raspolaganje legiranim predmetom mora biti punovažno.
Uništavanje predmeta legata ne znači njegov opoziv, već ima za posledicu gašenje legata,koje dakle ne
nastupa po osnovu ostaviočeve volje, već po sili zakona.

46
OPOZIV OPOZIVA: Zaveštalac može opozvati testament kojim je opozvao neki svoj raniji testament. U
takvoj situaciji postoje tri testamenta. Drugim je opozvan prvi, a trećim drugi. Postavlja se pitanje da li je
opozivanjem drugog osnažen prvi? PRAVILO je da opozivanjem docnijeg testamenta raniji testament
ponovo dobija snagu. IZUZETAK: Opozivanje opoziva neće imati za posledicu ponovno osnaženje ranijeg
testamenta ako to proističe iz zaveštaočeve namere, tj. ako se dokaže da zaveštalac nije želeo da
opozivanjem docnijeg testamenta osnaži ranije raspolaganje. Za utvrđivanje zaveštaočeve namere može
biti relevantno ponašanje zaveštajnih naslednika iz ranijeg i docnijeg testamenta prema zaveštaocu (npr.
zaveštalac imenuje sudskim testamentom Petra za naslednika, jer je dobar student. Petar napusti
fakultet, pa zaveštalac opozove prvi testament i drugim imenuje al. test. Jovana za naslednika iz istog
razloga, ali ion napusti fakultet. U ovom slučaju Petar neće postati naslednik, jer je očigledno da ne
postoji zaveštaočeva namera da opozivanjem drugog testamenta osnaži prvi).
Za utvrđivanje zaveštaočeve namere mogu biti relevantne i okolnosti koje su motivisale
zaveštaoca da opozove docniji testament (npr. zaveštalac i njegova supruga ne mogu da imaju decu.
Zaveštalac sačini testament kojim kuću ostavlja sinovcu, ubrzo se razočara u njega, pa novim
testamentom kuću ostavi bratu od strica. Kada je dobio sina, zaveštalac opozove drugi testament. Ovde
ne postoji namera da opozivanjem drugog osnaži prvi).
U slučaju sumnje uzima se da je opozivanjem docnijeg testamenta zaveštalac hteo da osnaži
raniji testament. Teret dokazivanja leži na licu koje tvrdi da zaveštalac nije imao nameru da ponovo
osnaži raniji testament.

46. APSOLUTNA NIŠTAVOST ZAVEŠTANJA

NIŠTAVOST ZAVEŠTANJA
Poništenje testamenta predstavlja oduzimanje pravnog dejstva od strane suda nevažećem
testamentu (za razliku od opoziva kojim se stavlja van snage punovažan testament i to ne od strane
suda). Zakonodavac razlikuje apsolutno ništave i relativno ništave testamenate.
1. Za apsolutno ništave testamente uzime se kao da nikada nisu bili ni sačinjeni. Relativno ništavi
testamenti proizvode pravna dejstva ukoliko ovlašćeno lice ne podnese zahtev za njihovo poništenje.
2. Pravona isticanje apsolutne ništavosti nije ograničeno rokom, dok pravo na isticanje relativne
ništavosti jeste ograničeno prekluzivnim rokom, čijim istekom se pravo na isticanje ništavosti gasi.
3. Apsolutno ništav testament ne može se konvalidirati, dok je kod relativne ništavosti konvalidacija
moguća i do nje dolazi ako ovlašćenolice propusti rok za poništenje testamenta.
4. Na apsolutnu ništavost sud vodi računa poslužbenoj dužnosti, na nju se može pozvati svako
zainteresovano lice, dok zahtev za poništaj relativne ništavosti testamenta može podneti samo ono
lice u čijem interesu je ništavost ustanovljena.
5. Povodom apsolutne ništavosti testamenta sud donosi deklarativnu odluku - presudu kojom utvrđuje
ništavost. Uvezi sa relativnom ništavošću donosi se konstitutivna (preobražajna) presuda.
APSOLUTNA NIŠTAVOST - Razlozi za apsolutnu ništavost utvrđeni su principom generalne klauzule i
principom enumeracije. Sledstveno tome, mogu se razlikovati dve kategorije apsolutne ništavosti
testamenta: nezakonit testament u užem smislu i testamenti suprotni javnom poretku.

47
1. NEZAKONIT TESTAMENT U UŽEM SMISLU
To su testamenti koji protivreče izričitoj zakonskoj zabrani. Postoji nekoliko ovakvih zabrana:
1. Ništavo je zaveštanje lica koje nije navršilo 15 godina i lica koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje
potpuno lišeno poslovne sposobnosti.
2. Ništavo je falsifikovano zaveštanje
3. Ništava je odredba zaveštanja kojom zaveštalac određuje naslednika svom nasledniku ili legataru
4. Ništava je odredba zaveštanja kojom zaveštalac zabranjuje svom nasledniku ili legataru da otuđe stvar
ili pravo koje mu je ostavljeno
5. Ništava je odredba zaveštanja kojom se zabranjuje ili ograničava deoba nasledstva
6. Ništave su one odredbe javnog zaveštanja (sudskog, konzularnog, međunarodnog, brodskog, vojnog)
kojima se nešto ostavlja sudiji, odn. ovlašćenom licu, njegovom bračnom drugu, njegovim precima,
potomcima, kao i braći i sestrama.
7. Ništave su one odredbe alografskog i javnog zaveštanja kojima se nešto ostavlja zaveštajnim
svedocima, njihovim bračnim drugovima, precima, potomcima, kao i braći i sestrama.
8. Ništave su one odredbe usmenog zaveštanja kojima se nsšto ostavlja zaveštajnim svedocima, njihovim
bračnim drugovima, precima, potomcima, pobočnim srodnicima do 4 stepena srodstva, kao i bračnim
drugovima svih ovih lica.
Odnos iz kojeg proističe zabrana treba da postoji u momentu sastavljanja testamenta (npr.
zaveštalac je testirao u korist bračnog druga zaveštajnog svedoka, iako se nakon toga oni razvedu,
testament je apsolutno ništav).
Imajućiu vidu da prema ZJB iz 2011. godine javni beležnik može sačiniti zaveštanje u formi
javnobeležničkog zapisa - to nion, kaoni sudija, ne sme sastaviti apsolutno ništavo zaveštanje. Za rad
javnog beležnika od posebnog je značaja analiza dva specijalna slučaja apsolutne ništavosti
1. Osim licu koje je ovlašćeno za sačinjavanje javnog zaveštanja, u Srbiji je zabranjeno raspolagati u korist
njegovog bračnog druga, pretka, potomaka, brata i sestre.
2. Zabranjeno je i ostavljati bilo kakve koristi iz zaveštanja zaveštajnim svedocima, njihovim bračnim
drugovima, njihovima precima,potomcima, braći i sestrama. Sledstveno tome, sudija će biti dužan da
odbije sastavljanje zaveštanja kojem se nešto ostavlja njemu, zaveštajnom svedoku, kao i njihovim
bračnim drugovima,njihovim precima,potomcima,braći i sestrama (ZON).
Sporno je da li se ova odredba može primeniti i na javnobeležničko zaveštanje? Da li je i javni
beležnik dužan da odbije sastavljanje zaveštanja kojim se nešto ostavlja njemu, zaveštajnom svedoku,
njihovim bračnim drugovima, precima, potomcima i braći i sestrama (kao što je to predviđeno u ZON-u
na čiju shodnu primenu upućuje ZJB uređujući javnobeležničko zaveštanje). Ovo pitanje je sporno imajući
u vidu čl. 54 ZJB koji ovajkrug lica uređuje na drugi način.
Naime, prema ZJB (čl. 54. ZJB) javni beležnik ne može postupati u stvarima, pa tako ne može
pristupati sačinjavanju javnobeležničkog zaveštanja kojim on ilinjegov predak, potomak, pobočni srodnik
do 4 stepena srodstva ili njegov bračni drug, vanbračni partner ili tazbinski srodnik do 2 stepena bez
obzira da li je brak prestao, stiču neko pravo ili korist iz zaveštanja.
U teoriji vlada stav da odnos iz kojeg proističe apsolutna ništavost mora postojati u momentu
sačinjavanja zaveštanja, te da kasnije promene nisu relevantne. Naime, dok je veza između ovih lica,
odnosno zaveštajnih svedoka i njihovih predaka, potomaka i brace i sestara trajna, veza navedenih lica sa
njihovim bračnim drugovima je raskidiva.

48
 (npr. zaveštalac je ostavio legat supruzi javnog beležnika koji je sačinio zaveštanje, po sačinjavanju
zaveštanja, a pre ostaviočeve smrti, javni beležnik i legatarka se razvedu - testament je ništav) ili (npr.
zaveštalac ostavi legat jednoj ženi, koja se tek nakon sačinjavanja testamenta uda za javnog beležnika
koji je kao ovlašćeno lice sačinio testament, ovakav testament nije ništav).
2. TESTAMENTI SUPROTNI JAVNOM PORETKU
Zakonodavac predviđa da je apsolutnoništav testament onaj koji je suprotan prin. propisima,
javnom poretku i dobrim običajima. Sud će poništiti svaki testament kada utvrdi da je u suprotnosti s
principima koji proističu iz celokupnosti pravnog poretka. Povreda javnog poretka i dobrih običaja
ispoljava se kroz nedozvoljenost sadržine testamenta, njegovog predmeta, cilja i zaveštaočevih motiva.
Za ocenu da li je testament u suprotnosti s javnim poretkom i dobrim običajima merodovan je momenat
zaveštaočeve smrti. (npr. zaveštalac ostavi legat svojoj ljubavnici, kojem je prethodio razgovor u kojem
joj je on stavio u izgled ostavljanje legata ako pristine na to da nastave seksualne odnose). Testament je
ništav, jer je suprotan vladajućem moralu. Ništava je isporuka ostavljena ter. organizaciji.
Tako, domaći i strani sudovi najčešće poništavaju testamente kojima se vrši neposredna ili
posredna diskriminacija, kojima zaveštalac pokušava da utiče na ličnu slobodu naslednika i legatara u
različitim domenima (najčešće brak), kao i testamente u kojima se uređuje vladajući moral u oblastima
porodičnog života (npr. u testamentu stoji: Moj sin mora se oženiti čestitom devojkom, ako oženi
udovicu ili raspuštenicu, da mu se nasledstvo oduzme. Uslov je nemoralan).
PRAVNE PODLEDICE APSOLUTNE NIŠTAVOSTI
1. Povraćaj stvari i prava iz zaostavštine
Ako je testamenom imenovan naslednik, poništaj testamenta ima za posledicu dodeljivanje zaostavštine
zakonskim naslednicima ili naslednicima iz testamenta koji je opozvan ništavim testamentom. Ništavost
legata dovodi do toga da legirani predmeti ostaju kod onerata.
2. Isticanje apsolutne ništavosti
Tužbu za poništenje apsolutne ništavosti može podneti svako lice koje ima pravni interes da testament
bude poništen. Taj interes može biti neposredan i posredan. Na ništavost testamenta i sud vodi računa
po službenoj dužnosti. Pravo na isticanje ništavosti nije ograničeno rokovima. Time se ne dira u pravila
oodržaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja.
(npr. Zaveštalac je često ima problema sa zakonom zbog rasističkih uverenja. Njegova ćerka je udata za
crnca sa kojim ima dva sina. Zaveštalac sačini testament kojim je celokupnu imovinu ostavio daljem
rođaku Aleksi, koji je zajedno sa njim bio član zabranjene rasističke organizacije, a ćerku i unuke isključi iz
nasledstva. Testament jeništav, jer se njime vrši diskriminacija 1. Zaveštaočeva ćerka je neposredno
zainteresovana da podigne tužbu za poništaj testamenta 2. ako je Aleksa prezadužen zaveštajni poverioci
su posredno zainteresovani da ponište testament).
KONVERZIJA
Apsolutno ništav testament može da proizvede pravno dejstvo ako su ispunjeni uslovi za
konverziju. Konverzija je pretvaranje ništavog pravnog posla u drugi punovažan pravni posao, do
kojeg dolazi ako ništav pravni posao, do kojeg dolazi ako ništav pravni posao ispunjava uslove za
punovažnost nekog drugog, pravnog posla i ako se može pretpostaviti da bi stranka preduzela taj
drugi pravni posao da je znala za ništavost. (ZOO)

49
 Pravno političko opravdanje konverezije sastoji se u tome da se očuva testament onda kada
apsolutna ništavost nije posledica loših namera zaveštaoca, već nepoznavanje prava. (npr. zaveštalac
ostavi celu imovinu Katedri građanskopravnih nauka u Beogradu, da se iskoristi za nabavku inostrane
literature. Zakonski naslednik traži poništaj testamenta, jer za naslednika nije imenovano pravno lice.
Ovde će doći do konverzije. Sud treba da utvrdi kome bi ostavilac zaveštao svoju imovinu da je znao da
Katedra nema pravni subjektivitet. Tako će zaostavština biti dodeljena Pravnom fakultetu, uz nalog da
nasleđenu imovinu upotrebi za kupovinu literature).
DELIMIČNA NIŠTAVOST
Ništavost pojedinih odredbi u testamentu, ne povlači za sobom ništavost celokupnog testamenta
(npr. ako je nasledniku određen naslednik, odredba o imenovanju fiducijara opstaje, a poništava se samo
odredba o imenovanju fideikomisara).
IZUZECI
1. izuzetak postoji onda kada ništava odredba ima takav značaj da testament ne može opstati u njenom
odsustvu (npr. kada je predmet legata nedozvoljen, ceo legat pada, bez obzira što su ostale odredbe
vezane za legat punovažne - npr. zaveštalac svom sestriću ostavi u legat pušku i dve ručne bombe, pod
uslovom da završi školu sa odličnim uspehom. Uslov je dozvoljen, ali predmet nije. Ceo testament se
poništava).
2. izuzetak postoji onda kada je ništava odredba predstavljala odlučujuću pobudu za sastavljanje
testamenta. U tom slučaju ona povlači za sobom ništavost preostalog sadržaja koji sam po sebi nije
nedozvoljen (npr. zaveštalac bratu od ujaka i bratu od tetke ostavi testamentom poljoprivredno imanje
na jednake delove uz zabranu da ne mogu podeliti zaostavštinu, da je bratski koriste. Odredba o
imenovanju naslednika je punovažna, dok je ništava odredba kojim im se zabranjuje da podele
zaostavštinu. Naime, u ovom slučaju navedeni naslednici bi i bez testamenta, odn. i po samom zakonu bi
bili naslednici, očigledno je da odlučujuća pobuda zaveštaoca za sačinjavanjem testamenta bila da ih veže
u nasledničku zajednicu, pa se ceo testament poništava).

47. RELATIVNA NIŠTAVOST

1. Odsustvo aktivne zaveštajne sposobnosti - ako je testament sačinilo lice starije od 15 godina,
koje je u vreme sačinjavanja testamenta bilo nesposobno za rasuđivanje, ali nije bilo potpuno lišeno
poslovne sposobnosti. Subjektivni rok za poništaj - 1 godina od saznanja za razlog rušljivosti, ovaj rok ne
može početi da teče pre proglašenja testamenta. Objektivni rok za poništaj - 10 godina od proglašenja
testamenta prema savesnom licu, odn. 20 prema nesavesnom licu.
2. Mane volje - pretnja, prinuda, prevara i zabluda su razlog relativne ništavosti čak i onda kada
potiču od trećih lica, kao i u slučaju postojanja zablude o motivu (u slučaju fizičke prinude, testament nije
ni nastao, reč je o jednom nepostojećem aktu). Ako su samo neke odredbe testamenta sačinjene pod
uticajem mana volje, onda se samo one poništavaju. Subjektivni rok za poništaj - 1 godina od saznanja za
razlog rušljivosti, rok ne može početi da teče pre proglašenja testamenta. Objektivni rok za poništaj - 10
godina od proglašenja testamenta prema savesnom licu, odn. 20 prema nesavesnom licu.
3. Povreda forme - Subjektivni rok za poništaj - 1 godina od saznanja za razlog rušljivosti, rok ne
može početi da teče pre proglašenja testamenta. Objektivni rok za poništaj - 10 godina od proglašenja
testamenta prema savesnom licu, odn. 20 prema nesavesnom licu.

50
48. PROGLAŠENJE ZAVEŠTANJA

Svako lice kod koga se testament nalazi u neposrednoj državini ima dužnost da ga bez odlaganja
preda sudu ili licuovlašćenom za sastavljanje smrtovnice, čim sazna za smrt ostavioca. Dužnost predaje
testamenta odnosi se na svaku ispravu koja sadrži imovinskopravno raspolaganje za slučaj smrti, pri
čemu je irelevantno da li je ona formalno i materijalnopravno punovažna. Proglašenje testamenta je
procesna radnja uvanparničnom postupku koja se sastoji u tome što sud u prisustvu dva svedoka i
zainteresovanih lica otvara testament, čita njegovu sadržinu i o tome sastavlja zapisnik.
Za proglašenje testamenta nadležni su: ostavinski dus, sud kod koga se u trenutku ostaviočeve smrti
testament nalazio na čuvanju i sud kome je testament podnesen.
Nadležni sud je dužan da zakaže ročište i da na njega, po mogućnosti, pozove zakonske
naslednike i lica kojima je u testamentu ostavljena neka korist. Proglašenju testamenta moraju da
prisustvuju dva svedoka. Ne traži se potpuna poslovna sposobnost niti se zahteva da budu
nezainteresovani za sadržinu testamenta (svedok može biti i pretedent na nasledstvo). Proglašava se
svaki testament, bez obzira na to da li je punovažan ili opozvan.
Na ročištu za proglašenje testamenta sud otvara testament trudeći se da sačuva pečat, glasno
čita njegovu sadržinu i o tome sastavlja zapisnik, na prolašeni testament stavlja se potvrda o proglašenju,
s naznačenjem datuma kada je testament proglašen, kao i broja i datuma ostalih pronađenih
testamenata. Naslednici, legatari i druga zainteresovana lica mogu tražiti prepis testamenta. O
proglašenju testamenta se sastavlja zapisnik koji potpisuju sudija, zapisničar i svedoci. Zapisnik sadrži:
 podatke o broju nađenih testamenata, datumima koje nose i mestu gde su pronađeni
 podatke o licu koje je predalo testament sudu, odnosno sastavljaču smrtovnice
 podatke o svedocima proglašenja testamenta
 podatke o tome da li je testament predate otvoren ili zatvoren i kako je bio zapečaćen
 sadržinu testamenta
Proglašenje testamenta ima funkciju publiciteta - omogućuje zainteresovanim licima da se
upoznaju s postojanjem testamenta i određene sadržine. Norme o proglašenju testamenta imaju
imperativnu prirodu. Kod proglašenja usmenog testamenta postoje dve situacije:
1. Ako su svedoci usmenog testamenta sastavili i svojeručno potpisali ispravu o izjavi zaveštaoca i
prilikama u kojima je sastavljen usmeni testament, nadležni sud će proglasiti tu ispravu po pravilima za
proglašenje pismenog testamenta.
2. Drugi slučaj postoji onda kada svedoci nisu sastavili ispravu o izjavi zaveštaoca. Tada sud ponaosob
saslušava svedoke o sadržini zaveštaočeve izjave o okolnosti od kojih zavisi punovažnost usmenog
testamenta. O saslušanju svedoka sastavlja se zapisnik, koji se potom proglašava po pravilima za
proglašenje usmenog testamenta.
Testament koji je izgubljen ili uništen može da proizvede dejstva punovažnog testamenta ako se dokaže:
- njegovo postojanje
- da je bio sačinjen u zakonom predviđenoj formi
- njegova sadržina
- da ga nije uništio zaveštalac u nameri opozivanja

51
 Ako među zainteresovanim licima nema spora o tome da je testament postojao sud će zakazati
ročište i saslušati sva zainteresovana lica. Sud je dužan da o predlozima zainteresovanih lica izvede
potrebne dokaze. O sporazumu koji su zainteresovana lica postigla u pogledu postojanja i sadržine
testamenta sastavlja se zapisnik. Zapisnik o izgubljenom ili uništenom testamentu proglašava se po
pravilima za proglašenje pismenog testamenta. Sud neće prihvatiti sporazum zainteresovanih lica ako
utvrdi da ona idu za tim da izigraju poreske propise ili da raspolažu na način koji je u suprotnosti s
prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Ukoliko sud ne prihvati sporazum, odnosno
ako zainteresovana lica ne postignu sporazum, testamentarni naslednik ili legatar mogu da podignu
tužbu za utvrđenje postojanja i punovažnosti testamenta. Zainteresovano lice treba da dokaže celokupnu
sadržinu testamenta.
Sud koji je proglasio testament dostavlje ostavinskom sudu zapisnik o proglašenju testamenta i
izvorni testament, a kod sebe zadržava prepise ovih isprava. Zapisnik o proglašenju testamenta i izvorni
testament, ostavinski sud čuva odvojeno od drugih spisa. Spisima prilaže overene prepise ovih isprava.

49. IZVRŠILAC ZAVEŠTANJA

IZVRŠILAC TESTAMENTA je lice kome je povereno staranje o tome da se testament sprovede

onako kako je zaveštalac hteo.
POSTAVLJANJE I IMENOVANJE IZVRŠIOCA TESTAMENTA
Pravilo je da izvršioca testamenta postavlja zaveštalac u testamentu. U srpskom pravu je moguće
da ostavinski sud postavi izvršioca testamenta. On će to učiniti kada proceni da je tako nešto neophodno,
naročito onda kada su u testamentu određeni uslovi, rokovi, nalozi. Od postavljanja treba razlikovati
imenovanje izvršioca testamenta. Zaveštalac može predvideti da će se o sprovođenju njegove poslednje
volje starati izvršilac testament, prepuštajući trećem licu ili ostavinskom sudu da odabere koje lice će
vršiti tu funkciju (imenovanje izvršioca). Treće lice imenuje izvršioca testamenta izjavom koju upućuje
ostavinskom sudu. Izvršilac testamenta može biti fizičko ili pravno lice koje je postavljeno za izvršioca
testamenta mora imati potpunu poslovnu sposobnost. Zaveštalac može za izvršioca testamenta odrediti i
zainteresovano lice, nekog od sanaslednika ili legatara. Ostavinski sud ne može za izvršioca testamenta
postaviti zainteresovana lica, jer bi to bilo u suprotnosti sa pravnopolitičkim ciljem zbog kojeg je sud
ovlašćen da postavi izvršioca testamenta. Za izvršioca testamenta ne može biti postavljen poverilac
naslednika.
Dužnost izvršioca testamenta ne počinje u momentu ostaviočeve smrti, već u trenutku prihvatanja
dužnosti. Lice određeno za izvršioca testamenta ne mora da se primi dužnosti. Izjava o prihvatanju
dužnosti daje se podneskom ili usmeno na zapisnik pred ostavinskim sudom. Dužnosti izvršioca
testamenta su:
- da se stara o čuvanju zaostavštine
- da upravlja zaostavštinom
- da se stara o isplati ostaviočevih dugova i legata
- da se brine da odredbe testamenta budu sprovedene kako je zaveštalac hteo
Da bi mogao da obavlja svoju dužnost, izvršiocu testamenta se predaju stvari iz zaostavštine u
neposrednu državinu i izdaje mu se potvrda o njegovom svojstvu. On je ovlašćen da raspolaže pojedinim
stvarima i pravima iz zaostavštine. Izvršilac nema pravo raspolaganja naslednim delom.

52
 Imaoci prava na zaostavštini su naslednici, čija su ovlašćenja u pogledu upravljanja i raspolaganja
zaostavštinom ograničena ovlašćenjima izvršioca testamenta. Imenovanje izvršioca testamenta
predstavlja teret za naslednika. Zbog toga nužni naslednik, kada mu je ostavljen alikvotni deo
zaostavštine čija je vrednost jednaka vrednosti njegovog nužnog dela,može da zahteva da se odredba o
imenovanju izvršioca testamenta ostavi van snage.
Dok traje dužnost izvršioca testamenta, naslednici nisu ovlašćeni da otuđuju pojedine objekte iz
zaostavštine. Pravni poslovi kojima naslednici otuđuju pojedine predmete iz zaostavštine su rušljivi
isudbina tih pravnih poslova zavisi od toga da li će ih odobriti izvršilac testamenta. Ako u zaostavštini ima
nepokretnosti, u odgovarajuću javnu knjigu može se upisati zabeležba o izvršiocu testamenta, čime se
sprečava savesnost naslednikovih pribavilaca.
Postojanje izvršioca testamenta ne ograničava naslednika u njegovom pravu da svojom
naslednom kvotom raspolaže po opštim pravilima. Zaveštalac može ograničiti i modifikovati ovlašćenja
izvršioca testamenta. Izvršilac može biti postavljen samo za nasledni deo jednog od sanaslednika.
Moguće je postaviti izvršioca testamenta koji bi se starao samo o pravima potonjeg naslednika, do
nastupanja supsticionog slučaja.
Izvršilac testamenta vodi postupke povodom prava iz zaostavštine koja su mu poverena na
upravljanje. Može da tuži i da bude bude tužen. Ostaviočevi poverioci tužbu za naplatu svojih
potraživanja mogu podneti protiv izvršioca testamenta ili protiv naslednika. Nužni naslednici mogu
podnositi tužbu za zaštitu nužnog dela samo protiv testamentarnih naslednika, a ne i protiv izvršioca.
Zaveštalac može više lica imenovati za izvršioce testamenta. Pravilo je da oni poverene dužnosti
vrše zajedno, osim ako zaveštalac nije predvideo drugačije. Izvršilac testamenta je dužan da sudu položi
račun o svom radu. Njemu pripadaju pravo na naknadu troškova i nagrada za trud, koji će mu isplatiti na
osnovu sudske odluke iz raspoloživog dela zaostavštine. Zaveštalac testamenta može biti opozvan ako
njegov rad nije u skladu sa zakonom ili s voljom ostavioca. Odluku o opozivanju donosi sud po službenoj
dužnosti ili po predlogu zainteresovanog lica. Ukoliko je izvršiocu izdata potvrda o njegovom svojstvu i
ovlašćenjima, u rešenju o opozivu sud će naložiti izvršiocu testamenta da je vrati.

50. NUŽNI NASLEDNI REDOVI (krug nužnih naslednika, veličina nužnog dela i pitanje uslovnosti nužnih
naslednika)

Nužni deo je zakonom određena vrednost iz zaostavštine koju će nakon ostaviočeve smrti
dobiti najbliži pripadnici njegove porodice (nužni naslednici), uprkos drugačijoj zaveštaočevoj nameri
koja je izražena kroz njegovtestament i dobročina raspolaganja učinjena za života.
Pavo na nužni deo priznat je samo onim licima koje zakonodavac izričito predvideo. Nuznži
naslednici su ostaviočevi potomci, usvojenici i njihovi potomci, supružnik, roditelji, usvojioci, braće,
sestre, babe i dedovi i svi ostali preci. Krug nužnih naslednika predstavlja numerus clauses, tako da sud
ne može primenom analogije dodeliti svojstvo nužnog naslednika nekom bliskom zaveštaočevom
srodniku, koga zakonodavac nije svrstao među nužne naslednike.
Lice iz kruga nužnih naslednika stiče pravo na nužni deo samo ako je u konkretnom slučaju
pozvano na nasleđe po pravilima zakonskog nasleđivanja. Nužni naslednik treba da ispuni sve opšte
uslove koje se traže za bilo kojeg naslednika: mora doživeti trenutak ostaviočeve smrti, mora biti
dostojan i sposoban za nasleđivanje i ne sme se odreći nasledstva.

53
 Između nužnih naslednika, takođe, postoji hijerarhija upogledu pozivanja na nužni deo. Lice koje
iza smrti ostavioca ne može da se pozove na nasledstvo kao zakonski naslednik zbog postojanja bližeg
zakonskog naslednika, ne može da ostvari pravo na nužni deo.
APSOLUTNI I RELATIVNI NUŽNI NASLEDNICI: apsolutni nužni naslednici su oni kojima za sticanje nužnog
dela dovoljno da se u konkretnom slučaju pozivaju na nasleđe po pravilima zakonskog nasleđivanja.
Apsolutni nužni naslednici su: potomci, usvojenici i njihovi potomci, supružnik, roditelji i usvojioci iz
potpunog usvojenja. Relativni nužni naslednici su oni kojima je za sticanje svojstva nužnog naslednika
potrebno da se ispune još dva dodatna uslova: da su trajno nesposobni za rad i da nemaju nužnih
sredstava za život. Relativni nužni naslednici su: braća, sesetre, dedovi, babe, ostali preci i usvojioci iz
nepotpunog usvojenja.
Za ocenu imovnog stanja i sposobnosti za privređivanje relativnih nužnih naslednika merodavan
je momenat smrti ostavioca. Relativni nužni naslednici ne mogu zahtevati nužni deo, ako su njihovo
osiromašenje i nesposobnost za rad nastupili nakon ostaviočeve smrti.
Izračunavanje vrednosti nužnog dela podrazumeva dve operacije. Prvo se određuje veličina
nužnog dela, koja se izražava razlomkom. Neophodno je odrediti jednu čvrstu računsku masu, na osnovu
koje će se taj razlomak pretvoriti u određenu ekonomsku vrednost. Ta računska masa naziva se
obračunskavrednost zaostavštine. Veličina nužnog dela potomaka i supružnika je polovina od onoga što
bi svakome od njih pripalo po opštim pravilima zakonskog nasleđivanja. Za ostale nužne naslednike
veličina nužnog dela iznosi trećinu od onoga što bi svakome od njih pripalo po opštim pravilima
zakonskog nasleđivanja. Prilikom izračunavanja zakonskog dela, moraju se uzeti u obzir sva lica koja
ispunjavaju uslove da se pozovu na nasledstvo po pravilima zakonskog nasleđivanja, pri čemu je
irelevantno da li ta lica spadaju u krug nužnih naslednika. Moglo bi se desiti da nužni naslednik na ime
nužnog dela dobije više nego što bi dobio kao zakonski naslednik. Prilikom izračunavanja nužnog dela, ne
uzimaju se u obzir samo ona lica koja su umrla pre ostavioca, kao i lica za koja se po zakonu uzima da su
umrla pre ostavioca. Prilikom određivanja veličine nužnog dela uzimaju se u obzir i pravila o povećanju,
odnosno smanjenju naslednih kvota u prvom i drugom naslednom redu.
VREDNOST NUŽNOG DELA: vrednost nužnog dela se dobija tako što se veličina nužnog dela izražena
razlomkom, mnozi određenom računskom masom. Kao računska masa uzima se obračunska vrednost
zaostavštine. Ova vrednost je uvedena da bi se prilikom izračunavanja vrednosti nužnog dela uzeli u
obzir pokloni koje je ostavilac činio. Na taj način se sprečava da ostavilac čineći poklone izigra svoje
nužne naslednike. Obračunska vrednost zaostavštine se izračuna tako što se neto vrednost zaostavštine
sabere sa vrednošću poklona koje je ostavilac učinio nekom licu iz kruga zakonskih naslednika kao i
poklona koje je učinio bilo kom licu u poslednjoj godni života.

51. PRAVNA PRIRODA PRAVA NA NUŽNI DEO

Nužni deo može imati dvojaku pravnu prirodu: naslednopravnu i obligacionopravnu.

NASLEDNOPRAVNA PRIRODA - Razlikuju se dva dela zaostavštine raspoloživi deo i rezervisani deo.
Raspoloživim delom ostavilac može slobodno raspolagati bez opasnosti da će povrediti nužni deo svojih
naslednika. U slučaju da pređe granice nužnog dela ima pravo na odgovarajući alikvotni deo zaostavštine.
U ovom sistemu nužni naslednik je ostaviočev univerzalni sukcesor u pravom smislu te reči.

54
On nije ograničen na to da zahteva novčanu protivvrednost svog nužnog dela već ima pravo da od
testamentarnih naslednika i legatara traži predaju predmeta iz zaostavštine. Nužni naslednik odgovara za
ostaviočeve dugove srazmerno veličini nasledne kvote koja mu je pripala na ime nužnog dela. Kao
univerzalni sukcesor zajedno sa testamentarnim naslednicima učestvuje u upravljanju zaostavštinom ili u
raspolaganju predmetima iz nasledne mase. Pošto se nužni naslednik u ovom sistemu namiruje in natura,
uslučaju prekomernih testamentarnih raspolaganja doći će do njihove potpune ili delimične redukcije.
Ako je zaveštalac učinio poklone koji ulaze u obračunsku vrednost zaostavštine, to ima za posledicu
srazmerno povećanje kvote nužnog naslednika kako bi se namirila vrednost njegovog nužnog dela. Kada
usled prekomernih poklona koje je ostavilac činio za života neto vrednost zaostavštine nije dovoljna da se
namiri nužni naslednik, on može od ostaviočevih poklonoprimaca zahtevati povraćaj poklona.
OBLIGACIONA PRIRODA - U ovom sistemu naslednik na ime nužnog dela ne dobija alikvotni deo
zaostavštine, već određenu sumu novca. Nužni naslednik ima pravo da od testamentarnih naslednika
zahteva isplatu određene novčane protivvrednosti. Nužni naslednik ima položaj poverioca. On ne ulazi u
nasledničku zajednicu niti ima pravo da učestvuje u upravljanju zaostavštinom.
On se prema ostaviočevim zakonskim i testamentarnim naslednicima nalazi u tkz. spoljašnjem odnosu.
Prekomerna testamentarna raspolaganja neće biti redukovana, već će nastati obligacioni odnos između
nužnog naslednika kao poverioca i testamentarnog naslednika kao dužnika. Akoje zbog prekomernih
testamentarnih raspolaganja vrednost zaostavštine nedovoljna da se namiri nužni naslednik, on može
zahtevati novčanu dopunu svog nužnog dela od ostaviočevih poklonoprimaca. Nužni naslednik ne može
od poklonoprimca zahtevati povraćaj poklona već isplatu određene sume novca.
PRAVNA PRIRODA NA NUŽNI DEO U SRPSKOM PRAVU: nužni deo u Srbiji ima obligacionopravnu
prirodu. Nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela. U slučaju da ostavilac
prekmerno raspolaže svojom imovinom nužni naslednik na ime svog nužnog dela ne dobija alikvotni deo
zaostavštine, već postaje poverilac testamentarnih naslednika. Nužni naslednik nije univrezalni sukcesor
ostavioca i ne ulazi u nasledničku zajednicu. Povreda nužnog dela nema za posledicu smanjenje
testamentarnih raspoalganja, već nastanak obligacionog odnosa između nužnog naslednika i
testamentarnog naslednika. Ako novačni iznos koji mu ispalte naslednici i legatari nije dovoljan za
namirenje nužnog dela, on može zahtevati dopunu novčane protivvrednosti od ostaviočevih
poklonoprimaca.
Od pravila da nužni deo ima obligacionopravnu prirodu predviđena su dva izuzetka:
- Zaveštalac može odrediti da nužni naslenik dobije alikvotni deo zaostavštine.
- Do izmene pravne prirode prava na nužni deo može doći i na osnovu preobražajne sudske odluke. Na
zahtev nužnog naslednika sud može odlučiti da mu na ime nužnog dela dodeli alikvotni deo
zaostavštine. Takvu odluku sud donosi kada za to postoje opravdani razlozi.

52. OBRAČUNSKA VREDNOST ZAOSTAVŠTINE

VREDNOST NUŽNOG DELA: vrednost nužnog dela se dobija tako što se veličina nužnog dela izražena
razlomkom, množi određenom računskom masom kao računska masa ne uzima se neto vrednost
zaostavštine, već obračunska vrednost zaostavštine. Na taj način se sprečava da ostavilac čineći poklone
izigra svoje nužne naslednike.

55
 Obračunska vrednost zaostavštine se izračuna tako što neto vrednost zaostavštine sabere sa
vrednošću poklona koje je ostavilac učinio nekom licu iz kruga zakonskih naslednika kao i poklona koje
je učinio bilo kom licu u poslednjoj godini života. Postupak tvrđivanja obračunske vrednosti
zaostavštine:
- Sud mora da izvrši popis i procenu ostaviočeve zaostavštine kako bi utvrdio aktivu zaostavštine, koju
čine sva nasleđivanju podobna prava.
- Zatim se utvrđuje pasiva zaostavštine koju čine ostaviočevi dugovi, troškovi popisa i uobičajeni
troškovi sahrane.
- Od vrednsoti aktive se oduzima vrednost pasive i dobija se neto vrednost zaostavštine.
- Neto vrednost zaostavštine se sabira s vrednsošću poklona koje je ostavilac učinio nekom licu iz
kruga zakonskih naslednika kao i poklona koji su učinjeni bilo kom licu u poslednjoj godini života i
tako se dobija obračunska vrednost zaostavštine.
KOJI POKLONI ULAZE U OBRAČUNSKU VREDNOST ZAOSTAVŠTINE: zakonodavac pravi razliku između
dve kategorije poklona:
 pokloni učinjeni licima iz kruga zakonskih naslednika uvek ulaze u obračunsku vrednost
zaostavštine
 pokloni učinjeni ostalim licima ulaze u obračunsku vrednost zaostavštine samo ako su dati u
poslednjoj godini života.
KADA SE POKLON SMATRA UČINJENIM: Za ocenu kada je poklon učinjen nije relevantan momenat
zaključenja ugovora o poklonu, već momenat kada je poklonoprimac stekao pravo svojine na
poklonjenoj stvari.
ŠTA ZNAČI POKLON UČINJEN ZAKONSKOM NASLEDNIKU? U obračunsku vrednost zaostavštine ulaze
poloni koje je ostavilac ma na koji način učinio nekom od zakonskih naslednika, nezavisno od toga kom
naslednom redu pripadaju i da li mogu ili hoće da naslede.
ŠTA SE SMATRA POKLONOM? Poklon je ugovor kojim se poklonodavac obavezuje da na poklonoprimca
besplatno prenese pravo svojine ili neko drugo pravo ili da mu učini bilo kakvu drugu besplatnu korist na
teret svoje imovine. Prilikom izračunavanja obračunske vrednosti zaostavštine, pojam poklona se uzima
šire, tako da se kao poklon smatra svako ostaviočevo raspolaganje bez naknade. U obračunsku vrednost
zaostavštine ulaze oproštaj duga i odricanje od prava.
Za oređena besplatna raspolaganja izričito je predviđeno da se ne mogu uzeti u obzir prilikom
izračunavanja obračunske vrednosti zaostavštine:
 pokloni učinjeni za postizanje opštekorisnih svrha
 uobičajeni manji pokloni
 davanja na ime izdravanja i obaveznog školovanja nekog lica
 imovina obuhvaćena ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života.
 U obračunsku vrednost ne ulaze plodovi i druge koristi koje je poklonoprimac imao od poklonjene
stvari dok nije saznao za zahtev za isplatu nužnog dela. U obračunsku vrednost zaostavštine ulaze
samo punovažni pokloni.
ODREĐIVANJE VREDNOSTI POKLONA: merodavna su dva parametra: stanje poklonjene stvari u
momentu kada je poklon učinjen i stanje na tržištu u momentu utvrđivanja obračunske vrednosti
zaostavštine.

56
53. ISKLJUČENJE IZ PRAVA NA NUŽNI DEO

Isključenje iz prava na nužni deo je testamentarno raspolaganje kojim se uskrćuje nužni deo nužnom
nasledniku koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o zaveštaoca. Za
punovažnost iskjučenja potrebno je da se ispune dve pretpostavke: postojanje zakonom predviđenog
razloga za isključenje i postojanje zaveštaočeve namere razbaštinjenja.
RAZLOG ZA ISKLJUČENJE: U Srbiji je kao razlog za isključenje predviđeno teže ogrešenje o ostavioca
povredom neke zakonske ili moralne obaveze. Prilikom ocene da li postoji ovaj razlog za isključenje iz
prava na nužni deo sud mora da ispita postojanje dva elemetna: objektivnog i subjektivnog.
Objektivan element sastoji se u povredi neke zakonske ili moralne obaveze. Objektivni element
sam po sebi ne dovodi do isključenja iz prava na nužni deo, ako se u konkretom slučaju ne može
kvalifikovati kao teže ogrešenje o ostavioca.
Kao najtipičnije primere težeg ogrešenja o ostavioca do kojeg dolazi povredom zakonske ili
moralne obaveze zakonodavac navodi: umišljajno izvršenje nekog krivičnog dela prema ostaviocu,
njegovim roditeljima, supružniku i odavanje neradu i nepoštenom životu - tumači se kao trajno i
neopravdano propuštanje nužnog naslednika da putem obavlajnja poštenog posla pribavlja sebi sredstva
za izdržavanje. Nered se može manifestovati kroz život na tuđ račun ili kroz bavljenje zabranjenim
poslovima. Nepošten život postoji kada je način života nužnog naslendika nečastan i nemoralan.
Ponašanje naslednika koji ne zadovoljava moralne standarde ne može predstavljati razlog za isključenje iz
nasledstva. Strani sudovi kao nečastan i nemoralan život kvalifikuju pijanstvo, brakolomstvo, skitnju.
ANIMUS EXEREDANDI - isključenje iz prava na nužni deo biće punovažno samo ako zaveštalac na
nesumljiv način izrazi u testamentu svoju nameru da nekog od nužnih naslednika razbaštini. Isključenje
iz prava na nužni deo predstavlja jedan vid negativnog testamenta. Namera razbaštinjenja može biti
izražena na izričit način kada zaveštalac direktno saopšti svoju volju da određenom licu uskrati pravo na
nužni deo ili prećutno kada zaveštalac ostavi zaostavštinu nekom trećem licu odnosno kada zaveštava
preko granica raspoloživog dela. Za punovažnost isključenja iz prava na nužni deo nije potrebnoda
zaveštalac u testamentu navede razlog za isključenje. Od ovog pravila je moguć izuzetak kada su na
odluku o razbaštinjenju odlučujuće uticali motivi koji su u suprotnosti s javnim poretkom.
Osnov za isključenje mora postojati u vreme ostaviočeve smrti. Relevantno je razlikovanje trajnih i
trenutnih razloga za isključenje. Kod trajnih razloga neophodnoje da se određeni akti sukcesivno
ponavljaju uvremenukako bi mogli da se kvalifikuju kao neadekvatan odnos ili neadekvatano ponašanje.
Takav je slučaj s odavanjem neradu i nepoštenom životu ili s uvredljivim i grubim odnosom prema
zaveštaocu. Pravilo je da osnov za isključenje mora postojati u trenutku ostaviočeve smrti važi samo za
ovakve, trajne razloge. Kod trenutnih razloga za isključenje dovoljno je preduzimanje samojednog
neadekvatnog akta. Takav je slučaj sa izvršenjem težeg krivičnog dela. Teret dokazivanja leži na onoj
strani koja se poziva na isključenje kao na svoju prednost.
PRAVNE POSLEDICE ISKLJUČENJA IZ PRAVA NA NUŽNI DEO: Isključenje iz prava na nužni deo može biti
potpuno i delimično. U slučaju potunog isključenja nužni naslednik ne dobija nikakve koristi iz
zaostavštine, dok kod delimičnog dobija koristi koje su manje od njegovog nužnog dela. Zakonodavac
postavlja fikciju da je isključeno lice umrlo pre ostavioca.

57
54. LIŠENJE IZ PRAVA NA NUŽNI DEO

Lišenje iz prava na nužni deo je zaveštaočevo testamentarno raspolaganje koji on svom

potomku, koji je prezadužen ili rasipnik, uskraćuje pravo na nužni deo u korist njegovih potomaka. Ova
ustanova se naziva razbaštinjenjem u dobroj nameri, jer ima za cilj da osigura životnu egzistenciju daljih
ostaviočevih potomaka. Punovažnost lišenja ustanovljena je ostvarenjem dve prepostavke:
 postojanjem zakonom predviđenog razloga za lišenje
 animus exheredandi, ovaj vid razbaštinjenja primenljiv je samo na ostaviočeve potomke.
Ostale nužne naslenike (supružnik, roditelj) ostavilac ne može lišiti iz prava na nužni deo.
Zaveštalac može da liši potomka iz prava na nužni deo samo ako je prezadužen ili rasipnik. Ovaj uslov je
alternativno postavljen. Potomak je prezadužen onda kada nema dovoljno sredstava da namiri svoje
poverioce.
Lišenje će biti punovažno i onda kada je prezaduženost nastupila kao posledica skrivljenog ponašanja
trećeg lica ili više sile. Potomak nije prezadužen ako postoje realni izgledi da će blagovremeno namiriti
svoje dugove (uzeo je kredit za stan na 30 godina, koji redovno otplaćuje).
Rasipništvo je neumerna težnja nužnog naslednika da neopravdano troši svoju imovinu, bez
obaziranja na svoje potomke. Lišenje će biti punovažno samo ako lišeni potomak u momentu ostaviočeve
smrti ima maloletne reprezentante odnosno punoletne reprezentante koji su nesposobni za rad i
nemaju nužnih sredstava za život. Lišenje ne dovodi do proširenja slobode testiranja, već se vrši u korist
potomaka lišenog. Za lišeno lice se uzima kao da je umrlo pre zaveštaoca. Na mesto lišenog lica dolaze
njegovi potomci i nasleđuju ostavioca po pravu predstavljanja.
Za ocenu da li postoji razlog za lišenje potomaka iz prava na nužni deo relevantan je trenutak
ostaviočeve smrti. Ako je u vreme sastavljanja testamenta lišeni potomak bio prezadužen, ali do trenutka
ostaviočeve smrti se njegovo imovno stanje popravi, lišenje će biti nepunovažno. Do lišenja ne dolazi po
sili zakona već na osnovu ostaviočeve volje koja mora biti na nesumljiv način izražena u testamentu.

55. POVREDA NUŽNOG DELA I ZAŠTITA NUŽNOG DELA

Nužni deo je povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona

učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe manja od vrednosti
naslednikovog nužnog dela. Da bi utvrdio da li je ostavilac povredio nužni deo svog naslednika sud mora
da sprovede sledeće radnje:
 određuje vrednost nužnog dela
 utvrđuje da li je ostavilac namirio nužnog naslendika, odnosno da li je nužnom nasledniku nešto
ostavljeno u vidu zakonskog dela, testamentarnog dela, legata ili poklona
 poredi vrednost nužnog dela sa vrednošću onoga čime je ostavilac namirio nužnog naslednika.
O povredi nužnog dela može se govoriti samo kada je vrednost nužnog dela veća od vrednosti
onoga čime je nužni naslednik namiren. Povreda nužnog dela može biti potouna ili delimična. Potpuna
povreda nužnog dela postoji kada ostavilac ništa ne ostavi nužnom nasledniku. U slučaju povrede, nužni
naslednik ima pravo na pun nužni deo. Delimična povreda postoji onda kada je ostavilac, nešto ostavio
nužnom nasledniku, ali to nije dovoljno za namirenje njegovog nužnog dela. Nužni naslendik može biti
namiren na tri načina: kroz alikvotni deo zaostavštine, kao legatar i kao poklonoprimac.

58
NAMIRENJE NUŽNOG NASLEDNIKA KROZ ALIKVOTNI DEO ZAOSTAVŠTINE - Nužni naslednik će biti
namiren kada mu ostane alikvotni deo zaostavštine čija je vrednost veća ili jednaka u odnosu na vrednost
njegovog nužnog dela. Taj nužni deo zaostavštine može mu biti ostavljen kao testamentarnom
nasledniku ili kao zakonskom nasledniku. U prvom slučaju zaveštalac u testamentu svom nužnom
nasledniku ostavlja određenu kvotu čija je vrednost veća ili jednaka u odnosu na vrednost njegovog
nužnog dela. U drugom slučaju, zaveštalac u testamentu ne raspolaže celokupnom zaostavštinom, tako
da ostatak priprada nužnom nasledniku kao zakonskom nasledniku. Ako je taj ostatak veći ili jednak u
odnosu na vrednost nužnog dela, nužni naslednik će biti namiren kao zakonski naslednik.
Moguće je da zaveštalac čini za života poklone, ali ne sastavi testament. Tada nužni naslednik nasleđuje
celokupnu zaostavštinu kao zakonski naslednik. Ako je zaostavština veća ili jednaka u odnosu na vrednost
nužnog dela nužni naslednik će biti namiren kao zakonski naslednik. U suprotnom, nužni deo će biti
povređen.
OSTAVLJANJE ALIKVOTNOG DELA SA TERETOM - Namirenje nužnog naslednika može se
komplikovatikada muje alikvotni deozaostavštine ostavljen sa nekim teretom ili ograničenjem. Treba
razlikovati tri situacije:
 Prva situacija postoji onda kada je nužnom nasledniku ostavljen s teretom alikvotni deo zaostavštine
čija je vrednost jedanaka s vrednošću nužnog dela. U tom slučaju se uzima da sva ograničenja i
opterećenja nasledne kvote smanjuju njenu vrednost, tako da nasledna kvota mora da bude
oslobođena od bilo kakvog tereta. Ako su u pitanju uslov ili rok oni će se smatrati nepostojećim. Kada
se radi o legatu naslednik se oslobađa obaveze da ga ispuni. Što se tiče naloga koji može izvršiti bilo
koje lice obaveza izvršenja naloga prelazi na ostale univerzalne sukcesore.
 Druga situacija postoji onda kada je nužnom nasledniku ostavljena s teretom nasledna kvota čija je
vrednost manja od vrednosti nužnog dela. Tada nastupaju iste pravne posledice kao u prvom slučaju,
s tim da nužni naslednik ima pravo da zahteva i dopunu svog nužnog dela.
 Treća situacija se javlja onda kada je nužnom nasledniku ostavljena s teretom nasledna kvota čija je
vrednost veća od vrednosti njegovog nužnog dela. Nužni naslednik ima ovde pravo izbora: on može
prihvatiti naslednu kvotu sa teretom ili se može odreći nasledne kvote i zahtevati čist nužni deo.
NAMIRENJE NUŽNOG NASLEDNIKA KROZ LEGAT - Nužni naslednik će biti namiren ako dobije čist legat
čija je vrednost veća ili jedanaka u odnsou na vrednost nužnog dela. Ukoliko je nužnom nasledniku
ostavljen legat sa teretom razlikuje se tri situacije:
 Kada nužni naslednik dobije legat sa teretom (uslov, nalog, rok) a vrednost legata je jednaka sa
vrednošću nužnog dela uzima se da je njegov legat bio bez tereta.
 Kada je nužnom nasledniku ostavljen legat sa teretom a vrednost legata je manja od vrednosti
njegovog nužnog dela, tereti se smaraju nepostojećim a nužni naslednik ima pravo na dopunu
nužnog dela. Dopuna se daje u novcu, osim ako iz testamenta ne proističe drugačija namera
zaveštaoca.
 Problem može nastati onda kada zaveštalac ostavi nuznom nasledniku legat s ograničenjem ili
teretom čija je vrednost veća od vrednosti nužnog dela. Nužni naslednik tada može izabrati legat sa
ograničenjima i teretima, a može se odreći legata i zahetevati čist nužni deo.

59
ZAŠTITA NUŽNOG DELA
Pravne posledice nuŽnog dela su različite u zavisnosti od toga da li nužni deo ima obligaciono pravnu ili
naslednopravnu prirodu. Ako nužni deo ima obligacionopravnu prirodu, njegova povreda ima za
posledciu nastanak obligacionog odnosa između nužnog naslednika kao poverioca i testamentarnih
naslednika, legatara i ostaviočevih poklonoprimaca kao dužnika. Ako nužni deo ima naslednopravnu
prirodu posledica se sastojiu smanjenju testamentarnih raspolaganja i povraćaju poklona.
POVREDA NUŽNOG DELA OBLIGACIONOPRAVNE PRIRODE: nužni deo duguju ostaviočevi testamentarni
nasledici i legatari. Kada je vrednost onoga što su dobili testamentarni naslednici nedovoljna za
namirenje nužnog dela, nužni naslednik može zahtevati dopunu nužnog dela od ostaviočevih
poklonoprimaca.
TESTAMENTARNI NASLEDNICI I LEGATARI KAO DUŽNICI: Kada su testamentarni naslednici i legatari
pozvani da nužnom nasledniku isplate njegov nužni deo postavljaju se dva pitanja:
1)učešće u odgovornosti (unutrašnji odnos)
2) priroda odgovornosti (spoljašnji odnos).
Kada je reč o unutrašnjem odnosu pravilo je da testamentarni naslednici i legatari duguju
novčanu protivvrednost nužnog dela srazmerno delu zaostavštine koju su dobili na osnovu testamenta.
Što se tiče spoljašnjeg odnosa testamentarni naslendici solidno odgovaraju, ali samo do visiine vrednosti
koju su dobili na osnovu testamenta. Nužni naslednik može od jednog od njih zahtevati da mu isplati više
nego što je njegov udeo u obavezi da isplati nužni deo. Dužnik koji isplati naslednika u većem obimu od
onog u kome učestvuje u odgovornosti za nužni deo ima pravo na regres od ostalih dužnika.
REDOSLED ISPLATE NUŽNOG DELA I SLOBODA TESTIRANJA: Zaveštalac ima mogućnost da odredi
raspored po kome će testamentarni naslednici i legatari biti u obavezi da nužnom nasledniku isplate
novčanu protivvrednost nužnog dela. Dozvoljeno je za zaveštalac namirenje nužnog dela prevali na
jendog od testamentarnih naslednika odnosno legata ili da predvidi učešće testamentarnih naslednika i
legatara u namirenju nužnog naslednika neće biti srazmerni visini koristi koje su dobili na osnovu
testamenta. Ako je zaveštalac ostavio više legata i naredio da se legat isplati pre ostalih, takav legat se
naziva privilegovanim legatom. Privilegovani legatar duguje samo nužni deo samo ako vrednost ostalih
testamentarnih raspolaganja nije dovoljna da se namiri nužni naslednik.
RAZLIKOVANJE POSREDNIH I NEPOSREDNIH LEGATA: Neposredni legati su oni kod kojih nije određen
onerat (dužnik isporuke) tako da dužnost njihovog ispunjenja terete sve univerzalne sukcesore
srazmerno veličini njihovih naslednih kvota. Nužni naslednik mora tužbom za isplatu nužnog dela
obuhvatiti neposrednog legatara (je nužnisuparničar s testamentarnim naslednicima) i tražiti od njega
novčanu protivvrednost nužnog dela. Posredni legat je onaj čije je ispunjenje naloženo određenom
testamentarnom nasledniku ili lagataru. Nužni naslednik može, ali i ne mora, tužbom za isplatu novčane
protivvrednosti nužnog dela obuhvatiti posrednog legatara.
Poklonoprimci odgovaraju za nužni deo samo ako vrednost onoga što je pripalo
testamentarnim naslednicima i legatarima nije dovoljno za namirenje nužnog dela. Ovo pravilo ima
imperativan karakter. Biće apsolutno ništava odredba u testamentu kojom se predviđa da u slučaju
povrede nužnog dela testamentarni naslednici i legatari neće odgovarati i da će se nužni naslednik
namiriti poklonoprimca. Redosled po kome su pokloni učinjeni. Ako su pokloni učinjeni istovremeno,
poklonoprimci duguju nužnom nasledniku srazmerno vrednosti poklona.

60
Za kvalifikaciju da li je neki poklon mlađi ili stariji nije merodavan momenat zaključenja ugovora, već
momenat kada je poklonoprimac stekao svojinu na poklonjenoj stvari. Poklon za slučaj smrti će se uvek
smatrati poslednjim poklonom.
POVREDA NUŽNOG DELA NASLEDNOPRAVNE PRIRODE
Prvo se smanjuju testamentarna raspolaganja, a ako to nije dovoljno za namirenje nužnog naslednika
onda se vraćaju pokloni. Ovo pravilo se primenjuje i onda kada jedno isto lice ima svojstvo korisnika
testamentarnog raspolaganja i poklonoprimca - prvo se smanjuje testamentarno raspolaganje učinjeno u
njegovu korist, pa ako to nije dovoljno pristupa se vraćanju naslednika.
VRAĆANJE POKLONA - Zakonodavac predviđa da se vraćanje poklona vrši počev od poslednjeg poklona i
ide dalje po redosledu koji je obrnut od reda po kome su pokloni učinjeni. Pokloni se vraćaju sukcesivno.
Pokloni učinjeni istovremeno, vraćaju se srazmerno. Kada je vrednost poklona koji treba da se vrati veća
od vrednosti koja se duguje nužnom nasledniku, dolazi do delimičnog vraćanja poklona. Poklonoprimac
koji je dobio na poklon deljivu stvar nužnom nasledniku vraća odgovarajući deo poklonjene stvari.
Ukoliko je stvar nedeljiva, nužni naslednik postaje suvlasnik na poklonjenoj stvari.
ZAHTEV ZA ZAŠTITU NUŽNOG DELA
Zastita nužnog dela ostvaruje se u ostavinskom postupku ili u parničnom postupku, podnošenjem tužbe.
Kada nužni deo ima obligacionopravnu prirodu, nužni naslednik podnosi obligacionopravnu tužbu za
ispaltu novčanog potraživanja. Isplata se može zahtevati u roku od 3 godine. Rok se računa od
proglašenja testamenta. Ako je nužni deo povređen testamentarnim raspolaganjima, odnosno smrti
ostavioca, ako je nužni deo povređen poklonima.Ako nužni deo ima naslednopravnu prirodu, nužni
naslednik podnosi tužbu za smanjenje testamentarnih raspolaganja i povraćaj poklona. Tužba za
smanjenje testamentarnih raspolaganja podnosi se u roku od 3 godine od proglašenja testamenta. Tužba
za povraćaj poklona se podnosi u roku od 3 godine od ostaviočeve smrti. Rokovi imaju objektivni
karakter. Srpsko pravo tretira pravo na nužni deo kao relativno nasledivo pravo. ZON Srbije predviđa da
ako ostaviočev potomak ili usvojenik koji nije zahtevao nužni deo umre pre isteka roka za postavljanje
zahteva, to pravo pripada njegovim naslednicima u roku od 6 meseci od njegove smrti.

56. URAČUNAVANJE POKLONA I LEGATA U NASLEDNI DEO

Uračunavanje poklona i legata u nasledni deo podrazumeva se prilikom deobe zaostavštine

uzimaju u obzir pokloni i legati, koje je ostavilac ostavio nekom od naslednika. Ustanova uračunavanja
poklonai legata u nasledni deo primenjuje se kod zakonskog nasleđivanja, ukoliko ostavilac nije
predvideo drugačije. Do uračunavanja poklona i legata u nasledni deo kod testamentarnih naslednika
dolazi samo onda kada je to predvideo zaveštalac. Ustanova uračunavanja poklona i legata u zakonski
nasledni deo obezbeđuje da zakonski naslednici sva dobročina raspolaganja koja im je učinio ostavilac,
uključujući iono što nasleđuju ab intestate, podele u srazmeri svojih naslednih delova. Na taj način se
ostvaruje prvična raspodela ostaviočevih dobara između njegovih zakonskih naslednika.
SISTEM URAČUNAVANJA
Moguća su dva načina uračunavanja:

61
1. U sistemu REALNE KOALICIJE uračunavanje se vrši tako što naslednik vraća u ostavinsku masu poklon
koji je dobio odostavioca. Tako uvećena ostavinska masa deli se između sanaslednika srazmerno
veličini njihovih naslednih kvota. Nedostatak ovog sistema je što povređuje princip slobode
ugovaranja, jer dovodi poklonoprimca u situaciju da protiv svoje volje vrati poklonjenu stvar.
Najefiksniji je za ostvarivanje pravnopolitičkih ciljeva ustanove collatio bonorum.
2. U sistemu IDEALNE KOALICIJE uračunavanje poklona u zakonski nasledni deo vrši se tako što se
sanaslednicima koji nisu dobili poklon isplaćuje iz zaostavštine određena srazmerna vrednost, pa se
posle toga ostatak zaostavštine određena srazmerna vrednost, pa se posle toga ostatak zaostavštine
deli prema veličini njihovih naslednih kvota. Sistem idealne koalicije nema za posledicu povredu
slobode ugovaranja, ali može biti neefikasan kada je nekom nasledniku ostavilac učinio poklon čija je
vrednost veća od vrednosti zaostavštine.
NAČIN URAČUNAVANJA
Srpsko pravo prihvata sistem idealne koalicije. Uračunavanje poklona i legata vrši se na taj način
što ostali sanaslednici dobijaju iz zaostavštine odgovarajuću vrednost, pa se tek posle toga ostatak
zaostavštine deli među sanaslednicima. Ako dobra koja je ostavilac imao u trenutku smrti nisudovoljna
da naslednici dobiju odgovarajuću vrednost, naslednik kome se vrši uračunavanje nije dužan da im vrati
poklon, odnosno deo poklona koji je dobio od ostavioca.
ZNAČENJE IZRAZA “ODREĐENA VREDNOST”
Taj iznos se utvrđuje ciljnim tumačenjem ustanove. Koalicija ide za tim da omogući
sanaslednicima da učestvuju u podeli svih ostaviočevih dobročinih raspolaganja u srazmeri s njihovim
zakonskim naslednim delovima. Koristi se sledeća formula V= (P*KN):KP
V - vrednost koja se isplaćuje sanasledniku koji je tražio uračunavanje
P - vrednost poklona
KN - nasledna kvota sanaslednika koji je tražio uračunavanje
KP - nasledna kvota sanaslednika koji je dobio poklon
PREDMET URAČUNAVANJA
U zakonski nasledni red uračunavaju se pokloni i legati. Pojam poklona tumači se šire u smislu
svakog dobročinog raspolaganja. Ono što je neko od sanaslednika dobio na ime ugovora o ustupanju i
raspodeli imovine za života, takođe, mu se uračunava u zakonski nasledni deo. Zakonodavac predviđa da
se u zakonski nasledni deo uračunava: osiguranje u korist sanaslednika, naslednikov dug prema ostaviocu
i plodovi, odnosno druge koristi koje je sanaslednik imao od poklona nakon ostaviočeve smrti. Postoje
dobročina raspolaganja koja su izuzeta od uračunavanja: uobičajeni i manji pokloni, plodovi i druge
koristi od stvari koje je naslednik imao do trenutka ostaviočeve smrti, troškovi izdržavanja naslednika i
troškovi obaveznog školovanja naslednika. Prilikom odlučivanja o uračunavanju troškova redovnog
školovanja naslednika u zakonski nasledni deo, sud je dužan da uzme u obzir sve okolnosti konkretnog
slučaja, a naročito: visinu tih troškova, vrednost zaostavštine i troškove koje je ostavilac učinio za
školovanje i osposobljavanje ostalih naslednika.

62
ODREĐIVANJE VREDNOSTI POKLONA
Vrednost poklonjene stvari utvrđuje se prema njenom stanju u vreme kada je poklon izvršen, a
na osnovu tržišnih parametara u vreme uračunavanja. Ukoliko se poklon sastoji u osiguravanju u korist
poklonoprimca, kao vrednost poklona uzima se zbir premija koje je uplatio ostavilac, ako je taj zbir manji
od osigurane sume. Ako je zbir premija veći od osigurane sume, kao vrednost poklona uzima se iznos
osigurane sume.
ODNOS KOALICIJE I PRAVA PREDSTAVLJANJA
U Srpskom pravu nezavisno od razloga koji je doveo do primene prava predstavljanja,
reprezentantima se uračunava u zakonski nasledni deo poklon koji je reprezentovano lice dobilo od
ostadvioca. Ostvarivanje koalicije - pravilo o uračunavanju poklona i legata u zakonski nasledni deo se ne
primenjuju po službenoj dužnosti, već na zahtev ovlašćenog lica. Zahtev za koaliciju pripada samo
poklonoprimčevim sanaslednicima. Zahtev se može staviti najkasnije do deobe nasledstva.
DISPOZITIVNI KARAKTER KOALICIJE
Ostavilac može isključiti primenu pravila o uračunavanju poklona i legata u zakonski nasledni deo.
On to može učiniti na izričit ili prećutan način. Zakonodavac predviđa da se poklon ne uračunava u
zakonski nasledni deo, ako je to ostavilac izjavio u vreme zaključenja ugovora o poklonu ili kasnije u
testamentu. Poklon se neće uračunati u zakonski nasledni deo ako se iz okolnosti može zaključiti da je to
bila ostaviočeva namera. Legat ostavljen zakonskom nasledniku ne uračunava se u njegov nasledni deo
ako iz testamenta proističe zaveštaočeva namera da naslednik dobije legat pored svog naslednog dela.

57. UGOVOR O NASLEĐIVANJU

Ugovor o nasleđivanju je ugovor kojim jedna ugovorna strana ostavlja svoju zaostavštinu ili
njen alikvotni deo svom saugovorniku ili nekom trećem licu.
Najznačajnije razlike između testamenta i ugovora o nasleđivanju su: Testament je jednostran pravni
posao, koji nastaje izjavom volje zaveštaoca, pri tumačenju vodi se računa o zaveštaočevoj stvarnoj
volji, on je opoziv pravni posao, ima slabiji osnov pozivanja na nasleđe i subjektivni metod. Ugovor o
nasleđivanju je dvostran pravni posao jer je za njegov nastanak neophodna saglasnost volja između
ugovornog zaveštaoca i njegovog saugovornika, pri tumačenju ugovora o nasleđivanju vodi se računa o
zaveštaočevoj stvarnoj volji, ali i o interesima njegovog saugovornika, sud utvrđuje zajedničku nameru
stranaka prema onome što je jedna strana stvarno izjavila i kako je druga strana trebalo da to razume -
normativni metod. On ima jači pravni osnov pozivanja na nasleđe, ne može se jednostrano opozvati.
Ugovor o nasleđivanju je jači osnov pozivanja na nasleđe od testamenta, tako da njegovo
zaključenje ima za posledicu opzivanje svih ranije sačinjenih zaveštaočevih tetsamenta koji su u
suprotnosti sa sadržinom ugovora o nasleđivanju. Svi testamenti koji su sačinjeni nakon zaključenja
ugovora o nasleđivanju neće proizvoditi pravno dejstvo u onoj meri koja je njihova sadržina, u
suprotnosti sa sadržinom naslednopravnog ugovora. Od ovog pravila postoji izuzetak kada ugovorni
zaveštalacnaknadnim testamentom poboljša položaj svog saugovornika.

63
UGOVOR O NASLEĐIVANJU I SLOBODA UGOVARANJA:
Ugovor o nasleđivanju ograničava zaveštaočevu slobodu testiranja. Postavlja se pitanje da li
zaveštalac može posle zaključivanja ugovora o nasleđivanju da otuđi stvari i prava iz svoje imovine. Ovde
dolazi do sukoba interesa. Raspolaganje poslovima inter vivos ima za posledicu smanjenje vrednosti
zaostavštine i izigravanje prava zaveštaočevog saugovornika. Nemačko pravo polazi od toga da ugovor o
nasleđivanju ne ograničava zaveštaočevu slobodu ugovaranja, a zaveštaočevom saugovorniku pruža
ograničenu zaštitu. Ako ugovorni zaveštalac učini poklon trećem licu u nameri da ošteti svog
saugovornika, njegov ugovorni naslednik može zahtevati povraćaj poklona u roku od 3 godine od
zaveštaočeve smrti. Kada zaveštalac u namerida naškodi ugovornom legataru uništi ili otuđi predmet
ugovornog legata, ugovorni legatar ima pravo da od zaveštaočevih naslednika zahteva naknadu za
uništen, odnosno otuđen predmet. Razlikuju se:
JEDNOSTRANO IMENUJUĆI UGOVORI O NASLEĐIVANJU
Kod jednostrano imenujući ugovori o nasleđivanju, samo jedna strana imenuje naslednika. Svojstvo
naslednika može imati drugi ugovornik ili treće lice.
DVOSTRANO IMENUJUĆI UGOVORI O NASLEĐIVANJU
Kod dvostrano imenujućih ugovora o nasleđivanju oba ugovornika figuriraju kao
ugovornizaveštaoci. Oni mogu predvideti da će njihov naslednik biti treće lice ili se mogu uzajamno
imenovati za naslednika, tako da onaj koji preživi nasleđuje onoga koji prvi umre - recipročni ugovor o
nasleđivanju. Kod dvostrano imenujućih ugovora o nasleđivanju, oba ugovorna raspolaganja uzajamno
su uslovljena. Poništenje jednog ima za posledicu nedelotvornost drugog. Ovo pravilo ima dispozitivnu
prirodu, jer stranke mogu isključiti uzajamnu uslovljenost.
Srpsko pravo se priklanja stanovištu po kome ugovor o nasleđivanju treba bez izuzetka da bude
zabranjen. ZON propisuje da je ništav ugovor kojim neko ostavlja svoju zaostavštinu ili njen deo svom
saugovorniku ili nekom trećem. Ova zabrana obrazlagana je njegovom neopozivošću. Dok je testament
elastičniji instrument, jer ga zaveštalac može opozvati i menjati kad hoće, ugovor o nasleđivanju
definitivno vezuje. Kao argument protiv ugovora o nasleđivanju istican je i problem njegovog uticaja na
zaveštaočevu slobodu ugovaranja. Ovaj ugovor dovodi u praksi do mnogobrojnih sporova, izigravanja
obaveza primljenih ugovorom i do vrlo komplikovanih slučajeva raspravljanja naslednih odnosa. Ništav je
ugovor kojim neko ostavlja svoju zaostavštinu ili njen deo svom saugovorniku ili nekom trećem.

58. UGOVOR O BUDUĆEM NASLEĐU ILI ISPORUCI I ODRICANJE OD NASLEĐA KOJE NIJE OTVORENO

ZON zabranjuje: ugovor o budućem nasleđu, ugovor o budućem legatu, ugovor o sadržini
testamenta i ugovor o odricanju od budućeg nasleđa.
Ugovor o budućem nasleđu je ugovor kojim neko lice otuđuje nasleđe kome se nada. Do
ostaviočeve smrti potencijalni naslednik nema nikakvih prava na zaostavštini, već ima samo naslednu
nadu, koja ne uživa pravnu zaštitu i kojom ne može raspolagati.
Ugovor o budućem legatu je ugovor kojim potencijalni legatar raspolaže ostavljenim legatom još
za života ostavioca. Ugovorno odricanje od budućeg legata je zabranjeno kao i ustupanje budućeg legata.
Apsolutno je ništav ugovor kojim se predviđa da potencijalni naslednik u trenutku ostaviočeve smrti neće
postati vlasnik određene stvari iz zaostavštine. Takav ugovor protivureči suštini univerzalne sukcesije.

64
 Ugovor o sadržini testamenta je ugovor kojim se jedno lice obavezuje: da sastavi testament, da
unese određenu odredbu u testamentu, da opozove testament, da opozove određenu odredbu u
testament ili da ne učine te radnje. Ovaj ugovor je apsolutno ništav.
Ugovorno odricanje od budućeg nasledstva koje nije otvoreno je ugovor na osnovu kojeg se
potencijalnizakonski naslednik još za života ostavioca odriče od nasledstva koje bi mu pripalo nakon
ostaviočeve smrti. Pravna dejstva punovažnog ugovora o odricanju od budućeg nasledstva sastoje se u
tome što pomak neće postati naslednik svog pretka - saugovornika. Naslednopravne posledice
ostaviočeve smrti uradiće se kao da je potomak umro pre ostavioca. Do 1974. godine u Srbiji je bilo
dozvoljeno da se potomak u sporazumu sa pretkom odrekne nasleđa koje bi mu pripalo nakon smrti
pretka. Od 1974. godine zabranjeni su svi modaliteti odricanja od nasleđa koje nije otvoreno.

59. UGOVOR O USTUPANJU I RASPODELI IMOVINE ZA ŽIVOTA - pojam, predmet, ugovorne strane,
forma, pravne osobine, pravna dejstva

Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života je ugovor kojim se jedan ugovornik (ustupilac)
obavezuje da svojim potomcima besplatno ustupi svoju imovinu koju poseduje u momentu zaključenja
ugovora. Ovaj ugovor omogućuje ustupiocu da svojoj deci još za života prenese pravo svojine na svojim
nepokretnostima ili neka druga imovinska prava.
Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života je imenovan ugovor, jer je zakonom posebno
uređen, a i naziv mu je određen zakonom. On je jednostrano obavezan, jer iza njega ne nastaju
uzajamne obaveze i dobročin ugovor zato što ustupiočevi potomci ne duguju ustupiocu naknadu za
koristi koje su stekli na osnovu ugovora.
Ovaj ugovor se ubraja u kategoriju kauzalnih ugovora, jer je kauza jasno vidljiva. On je formalni ugovor,
jer ne može nastati prostom saglasnošću volja već mora biti zaključen u zakonom propisanoj formi. Ovaj
ugovor predstavlja pravni posao inter vivos.
Između ugovora o poklonu i ustupanja i raspodeli imovine za života postoje značajne razlike u
pogledu uslova za zaključenje kao i u pogledu pravnih dejstava:
 Uslovi za zaključenje ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života su stroži. Poklonodavac može
svoju imovinu pokloniti bilo kojem licu. Za nastanak ugovora dovoljna je saglasnost poklonodavca i
poklonoprimca. U svojstvu poklonoprimca ugovor o poklonu može sklopiti i poslovno nesposobno
lice. Sa druge strane za nastanak ugovora o ustupanju i raspodeli potrebna je saglasnost svih
ustupiočevih potomaka koji će po zakonu biti pozvani da ga naslede. Ustupilac svoju imovinu može
ustupiti samo potomku i supružniku. Oba ugovornika moraju imati potpunu poslovnu sposobnost.
 Pravna dejstva ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života su šira. Poklon ulazi u obračunsku
vrednost zaostavštine, uzima se u obzir prilikom izračunavanja vrednosti nužnog dela, tako da se
poklonoprimac može naći u situaciji da nužnom nasledniku isplaćuje novčanu protivrednost nužnog
dela, odnosno da vrati poklon da bi se namirio poklonodavčev nužni naslednik. Imovina obuhvaćena
ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života ne ulazi u obračunsku vrednost zaostavštine.

65
60. FORMA ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA O USTUPANJU I RASPODELI IMOVINE ZA ŽIVOTA

Bitni elementi ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za životasu:

 stvari i prava za koja se ustupilac obavezuje da ih prenese na svoje potomke
 Animus donandi - namera ustupioca da besplatno uveća imovinusvojih potomaka
Za nastanak ugovora je potrebno da se ispune i posebni uslovi, koji se tiču predmeta, forme i ugovornih
strana.
ZON predviđa da je predmet ustupiočeve obaveze njegova imovina koja postoji u času ustupanja i
raspodele, u celini ili delimično. Predmet ustupiočeve obaveze ne može biti njegova zaostavština niti
buduće pravo - pravo koje će ustupilac steći nakon zaključenja ugovora. Takva odredba će biti apsolutno
ništava.
Za zaključenje ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života predviđena je forma
javnobeležnički potvrđene isprave. Pre nego što se potpišu javni beležnik je dužan da ugovornicima
pročita ugovor i da ih upozori da ustupljena imovine ne ulazi u ustupiočevu zaostavštinu i da se iz nje ne
mogu namiriti ustupiočevi nužni naslednici. Na samom ugovoru, javni beležnik mora da potvrdi da su
ove radnje učinjene - klauzula o poučavanju, u suprotnom ugovor će biti apsolutno ništav.
UGOVORNE STRANE
Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života ustupilac može zaključiti samo sa svojim
potomcima i supružnikom. Ako ustupilac zaključi ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života sa
nekim drugim licem takav ugovor smatra se ugovorom o poklonu. Za punovažnost ugovora o ustupanju i
raspodeli imovine za života neophodna je zaglasnost svih ustupiočevih potomaka koji će u trenutku
njegove smrti postati njegovi zakonski naslednici. Potomcima se smtraju biološki potomci i usvojenici i
njihovi potomci. Ako se ugovorom nije saglasio bar jedan potomak koji je u trenutku ostaviočeve smrti
postao njegov zakonski naslednik ugovor će biti apsolutno ništavan (nepostojeći). U tom slučaju dolazi
do konverzije - delovi ustupljeni ostalim potomcima smatraju se kao poklom.
Svojstvo ugovornih strana mogu imati i oni potomci koji u trenutku smrti neće postati zakonski
naslednici, odnosno čija saglasnost nije potrebna za zaključenje ugovora.
U pogledu dobara koja su njima ustupljena važi režim ugovora o ustupanju i raspodeli tako da ta
dobra ne ulaze u obračunsku vrednost zaostavštine. Sporno je da li je punovažan ugovor o ustupanju i
raspodeli imovine za života kada se sa njim nisu saglasili reprezentanti jednog od ugovornika. Srpskom
pravu više odgovara shvatanje prema kome saglasnost za reprezentovanog lica vezuje i njegove
potomke. Supružnik može biti ugovorna strana, ali za punovažnost ugovora o ustupanju i raspodeli nije
neophodna njegova saglasnost. Ako se supružnik ne saglasi, ugovor ostaje punovažan, s tim što supružnik
može otkloniti prema sebi dejstva punovažnog ustupanja. U tom slučaju postojaće dve obračunske
vrednosti jedna za potomke, u koju ne ulaze dobra obuhvaćena ugovorom o ustupnanju i raspodeli i
jedna za supružnika, u koju ulaze dobra obuhvaćena ugovorom, jer se samo prema supružniku ta dobra
imaju smtrati poklonom.

66
DEJSTVA UGOVORA
Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života predstavlja pravni osnov za sticanje prava
svojine i drugih imovinskih prava. Najznačajnije pravno dejstvo ustupanja i raspodele sastoji se u tome
što se ustupljena dobra ne uzimaju u obzir prilikom izračunavanja nužnog dela, tako da iz njih ne mogu se
namiriti ustupiočevi nužni naslednici. Dobra koja su ustupiočevi saugovornici stekli na osnovu ugovora o
ustupanju i raspodeli imovine za života, uračunavaju im se u zakonski nasledni deo, osim ako ustupilac u
samom ugovoru ili docnije nije predvideo drugačije.

61. ZADRŽAVANJE PRAVA I OPOZIV UGOVORA O USTUPANJU I RASPODELI IMOVINE ZA ŽIVOTA

Ustupilac može za sebe, svog supružnika ili treće lice konstituisati pravo doživotnog
plodouživanja na svim ili nekim ustupljenim dobrima. Ugovorom se može predvideti da dužnost
ustupiočevih saugovornika da doživotno izdržavaju ustupioca ili da mu plaćaju doživotnu rentu. Ako su
ova prava ugovorena za ustupioca i njegovog supružnika, pa jedno od njih umre, plodouživanje,
izdržavanje odnosno renta, prpadaju u celini drugome, osim ako iz ugovora ne proizilazi drugačije.
Pravilo je da ustupiočevi saugovornici ne odgovaraju za njegove dugove. Od ovog pravila postoje
izuzeci:
 Kada je predmet ustupiočeve obaveze nake njegova imovinska celina (preduzeće, zanatska radnja),
ustupiočev saugovornik odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu solidarno sa ustupiocem, ali
samo od vrednosti njene aktive.
 Ustupiočev saugovornik može se obavezati prema ustupiocu da ćepreuzeti ispunjenje neke njegove
obaveze. Ustupiočev saugovornik neće postati poveriočev dužnik umesto ustupioca. On odgovara
ustupiocu ako blagovremeno ne ispuni njegovu obavezu. Kada je predmet ustupiočeve obaveze
nepokretnost obuhvaćena hipotekom, ustupiočev saugovornik mora da plati ustupiočev dug, da bi
sprečio sprovođenje namirenja na ustupljenoj stvari.
Ustupanjem i raspodelom svoje imovine, ustupilac može sebe dovesti u stanje insolventnosti -
nemogućnosti da izmiri svojedugove. Da bi zaštitio interese ustupiočevih poverilaca, zakonodavac
predviđa da oni mogu pobijati ugovor o ustupanju i raspodeli pod uslovima za pobijanje dobročinih
ugovora.
Ustupiočevi saugovornici jedan drugom jemče da ustupljene stvari nemaju pravnih nedostataka.
Osim toga ustupiočevi saugovornici međusobno jemče da ustupljene stvari nemaju skrivenih
nedostataka, kao i da ustupljeno potraživanje postoji i da je naplativo. Obaveza jemstva traje 3 godine od
dana kada su ustupiočevim saugovornicima preneta ustupljena dobra. Ako je predmet ustupanja i
raspodele potraživanje koje dospeva nakon ustupanja, rok se računa od dospelostipotraživanja.
OPOZIVANJE UGOVORA
Ugovor vezuje ugovornike kao zakon, tako da nijedna strana ne može jednostrano rasknuti.
Moguć je sporazumni raskid ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji mora biti obavljen u
istoj formi koja se traži za zaključenje ugovora. U dva slučaja ustupilac može jednostano raskinuti ugovor:

67
1. Opoziv zbog grube neblagodarnosti - Ustupilac može da zahteva povraćaj ustupljenog dobra od
saugovornika koji je prema njemu pokazao grubu neblagodarnost. Ona postoji naročito onda kada je
ustupiočev saugovornik prema ustupiocu učinio krivično delo, kada mu radi o glavi ili mu namerno
prouzorkuje zamašnu imovinski štetu. Sudska praksa je kao grupu nezahvalnost kavlifikovala: fizičko
zlostavlajnje ustupioca, pretnje ustupiocu da će biti oteran iz kuće, uvredljivo ponašanje prema
ustupiocu.
2. Opoziv zbog neizvrsavanja ostavljenih tereta - ustupilac može jednostrano opozvati ugovor ako
njegov saugovornik ne izvršava dužnost izdržavanja predviđenu ugovorom ili ako ne izmiri
ustupiočeve dugove čija mu je isplata naložena. Kada je reč o ostalim teretima njihovo neizvršavanje
ne mora imatu za posledicu pravo na opoziv ugovora. Sud može, vodeći računao značaju tereta za
ustupioca, da odluči da li ustupilac ima pravo na opoziv ugovora ili pravo da traži prinudno izvršenje
tereta.
Uprkos tome što je ugovor opozvan prema jednom saugovorniku, on ostaje punovažan i
prozivodi dejstva prema ostalim ugovornim stranama. Saugovornik koji je vratio ustupljeno dobro
zadržava pravo na nužni deo, pod uslovom da ispunjava uslove za sticanje svojstva nužnog naslednika.
Prilikom izračunavanja njegovog nužnog dela, dobra ustupljena ostalim saugovornicima, smatraju se
poklonom.

62. UGOVOR ODOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU - pojam, predmet, ugovorne strane, forma, pravne
osobine, pravna dejstva

Ugovor o doživotnom izdržvanju je ugovor kojim se davalac izdržavanja obavezuje da izdržava

primaoca izdržavanja do njegove smrti, a ovaj se obavezuje uz naknadu za to, da mu prenese svojinu
na određenoj stvari ili neko drugo imovinsko pravo, s tim što je sticanje imovine odnosno drugog
imovinskog prava, odloženo do trenutka smrti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržvanju
je imenovan ugovor, jer je posebno regulisan zakonom a zakonodavac mu je odredio i naziv. Ovaj ugovor
je dvostrano obavezan, jer proizvodi obaveze za obe strane – davalac izdržavanja se obavezuje da
izdržava primaoca izdržavanja do kraja života a primalac izdržavanja se obavezuje da mu prenese svojinu
na nepokretnosti koju poseduje ili neko drugo pravo. Pošto svaka ugovorna strana duguje naknadu za
koristi koju dobija, ovaj ugovor se ubraja među teretne ugovore. Takođe, je i kauzalan ugovor, jer ima
vidno izraženu kauzu (kauza davaočeve obaveze je izvršenje primaočeve obaveze i obrnuto). Za
zaključenje ugovora je neophodno da saglasnost volja ugovornih strana bude izražena u zakonom
predviđenoj formi, što ga čini formalnim ugovorom.
Ovaj ugovor je ličan ugovor, jer su lična svojstva davaoca izdržavanja odlučujući element saglasnosti
volja tako da je izvršenje ugovrnih obaveza strogo vezano za davaočevu ličnost. Izvršenje ugovornih
obaveza ne iscrpljuje se jednim aktom, već se prostire u vremenu, tako da je doživotno izdržavanje
ugovor s trajnim izvršenjem prestacije.
Ovaj ugovor je aleatoran. Prilikom zaključenja ugovora ne zna se kakav će biti odnos uzajamnih
davanja, već to zavisi od budućeg neizvesnog događaja. Taj budući i neizvestan događaj je dužina
primaočevog života.

68
 Aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju povlači za sobom dve pravne posledice: ne
primenjuju se pravila o prekomernom oštećenju i može biti poništen ako u vreme zaključenja nije
postojao element aletornosti, tj. ako ugovor nije predstavljao rizik za davaoca izdržavanja.
Bitni elemeti ugovora o doživotnom izdržavanju su:
 dobro koje u trenutku primaočeve smrti prelazi na davaoca
 izdržavanje na koje se davalac obavezuje prema primaocu izdržavanja
Za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju neophodno je da saglasnost stranaka bude data u
zakonom predviđenoj formi, a u određenim slučajevima za nastanak ugovora potrebna je dozvola organa
starateljstva.
PREDMET PRIMAOČEVE OBAVEZE - mogu biti stvari i prava koja postoje u trenutku zaključenja ugovora
o doživotnom izdržavanju. Predmet primaočeve obaveze može biti sve ono što može biti predmet bilo
koje ugovorne obligacije. Predmet primaočeve obaveze ne mogu biti primaočeva zaostavština, kao ni
stvari ni prava koja će se zateći u njegovoj zaostavštini. U suprotnom, ugovor će biti apsolutno ništav.
PREDMET DAVAOČEVE OBAVEZE - sastoji se u izdržavanju primaoca. Zakonodavac je prepustio
ugovornicima da ugovorom urede kako će davalac izdržavati primaoca izdržavanja. Oni mogu, ali ne
moraju zasnovati zajendicu života. Izdržavanje se može davati u novcu ili u naturi. Obaveza davaoca
izdržavanja se ne mora sastojati u materijalnim davanjima. Ugovor će biti punovažan i onda kada
primalac ima sredstva da finansira svoje izdržavanje, a obaveza davaoca svodi se da ga neguje i dvori.
Visina izdržavanje, takođe, se određuje ugovorom.
Ako su stranke propustile da to učine, visina izdržavanja se određuje na osnovu primaočevih
potreba, njegovog društvenog položaja i davaočevih mogućnosti. Davalac je obavezan da primaocu
obezbedi onaj životni standard koji ima prosečan čovek iste starosti kao primalac izdržavanja koji živi u
istoj sredini odgovarajućim načinom života.
SAGLASNOST TREĆEG LICA ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA
Pravilo je da se za sklapanje ugovora o doživotnom izdržavanju ne traži saglasnost trećeg lica. Od
ovog pravila moguća su dva izuzetka:
 Prvi izuzetak postoji kada ugovor zaključuje stariji maloletnik. Ugovor o doživotnom izdržavanju ne
može se smatrati pravnim poslom manjeg značaja, tako da je starijem maloletniku za njegovo
sklapanje potrebna saglasnost zakonskog zastupnika. Saglasnost se daje u formi javno potvrđene
isprave koja se traži za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju.
 Drugi izuzetak predviđen je onda kada se u svojstvu davaoca izdržavanja pojavljuje fizičko ili pravno
lice koje se u okviru svog zanimanja stara o primaocu izdržavanja. Za zaključenje ugovra je potrebna
saglasnost nadležnog organa starateljstva. Saglasnost se daje u formi rešenja koje se donosi u
upravnom postupku. Ukoliko je ugovor zaključen bez saglasnosti organa starateljstva on će biti
apsolutno ništav.
Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje se između fizičkih lica. Pravno lice ne može imati svojstvo
primaoca izdržavanja. Dozvoljeno je i zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju između supružnika,
kao i to da primalac zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju sa svojim detetom ili drugim srodnikom
koje je po zakonu dužan da ga izdržava.

69
63. FORMA ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU

Važeće zakonodavstvo predviđa da se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje u formi

javnobeležničkog zapisa ili u formi javnobeležničke potvrđene (solemnizovane) isprave. Koja će forma
biti obavezna za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju zavisi od poslovne sposobnosti primaoca
izdržavanja i od predmeta ugovora o doživotnom izdržavanju. Treba razlikovati dve situacije:
1. kada se ugovor o doživotnom izdržavanju mora zaključiti u formi javnobeležničkog zapisa
2. kada je za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju dovoljno da bude potvrđen od strane
javnog beležnika
ZJB predviđa da se u obliku javnobeležničkog zapisa mora zaključiti svaki ugovor kojim se
raspolaže nepokretnostima poslovno nesposobnog lica. Javnobeležnički zapis biće jedina forma u kojoj
može da se zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju ako su ispunjena dva kumulativno propisana
uslova.
1. predmet primaočeve obaveze treba da bude pravo svojine na nepokretnosti
2. primalac izdržavanja mora biti poslovno nesposobno lice
Ako nije ispunjen neki od dva uslova, za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju je dovoljno da
bude potvrđen od strane javnog beležnika
Kod solemnizacije ugovornici donose javnom beležniku već pripremljenu ispravu o ugovoru, koju
mogu da sačine sami ili kod advokata. Notar je dužan da utvrdi identitet ugovornika i da ispita da li su
ispunjeni uslovi za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju.
U slučaju u kojem utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za zaključenje ugovora o doživotnom
izdržavanju, javni beležnik donosi rešenje kojim odbija da solemnizuje ugovor. Javni beležnik je dužan da
ugovorne strane pouči o prevnim posledicama zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. Notar
mora u solemnizacionoj klauzuli da konstatuje ono na šta je upozorio ugovornike. U suprotnom, ugovor o
doživotnom izdržavanju biće apsolutno ništav. Solemnizacija se vrši tako što se isprava o ugovoru pročita
ugovornicima u prisustvu javnog beležnika. Nakon toga stranke u prisustvu notara izjavljuju da ugovor u
svemu i potpuno odgovara njihovoj volji i svojeručno ga potpisuju. O svim radnjama koje je obavio u
postupku solemnizacije ugovora javni beležnik sačinjava posebnu ispravu, koja se naziva klauzula o
potvrđivanju ugovora (solemnizaciona klauzula). ta klauzula se jedinstvenikom povezuje s ispravom o
ugovoru. Krajevi jedinstvenika se pričvršćuju pečatnim voskom ili nalepnicom i overavaju pečatom javnog
beležnika.
Pravilo je da za sačinjavanje javnobeležničkog zapisa o doživotnom izdržavanju nadležan svaki
javni beležnik na teritoriji RS. Od ovog pravila predviđen je izuzetak, koji je posebno značajan u praksi:
ako je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju nepokretnost, za sačinjavanje javnobeležničkog
zapisa, odnosno za solemnizaciju isključivo je nadležan javni beležnik na čijem službenom području se
ta napokretnost nalazi. Ako su nepokretnosti koje su predmet ugovora nalaze na području više javnih
beležnika nadležan je svaki od njih (predmet primaočeve obaveze su stan na Novom Beogradu i vikendica
na Kosmaju).
Ugovor o doživotnom izdržavanju stvara uzajamne obaveze za primaoca i davaoca izdržavanja.
Davalac se obavezuje da primaoca izdržava do njegove smrti, dok se primalac obavezuje da davaocu da
određenu stvar ili pravo, s tim što se prenos tog prava odlaže do momenta primaočeve smrti.

70
 Da bi ispunio svoju obavezu iz ugovora o doživotnom izdržavanju, primalac ne sme da otuđi ili
optereti stvar koja treba da pređe u svojinu davaoca izdržavanja. U suprotnom primalac izdržavanja
prava na raskid ugovora i povraćaj onoga što je dao na ime izdržavanja. Teorija i sudska praksa stoje na
stanovištu da davalac izdržavanja može svoje pravo iz ugovora da suprostavi primaočevim kupcima,
poklonoprimcima i drugim pravnim sledbenicima samo ako su nesavesni - ako su znali ili su mogli znati da
je njihov pravni prethodnik povodom iste stvari, već zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju. Kada
davalac upiše svoje pravo u javnu knjigu nastaje neoboriva pretpostavka da su primaočevi sledbenici
nesavesni, jer se svako može upoznati sa sadržinom javnih registra. Aki ako davalac izdržavanja ne upiše
svojepravo u javnu knjigu, onda postoji oboriva pretpostavka da su primaočevi sledbenici savesni.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor intuitu personae. Primaočevo pravo na izdržavanje
vezano je za njegovu ličnost, tako da se priroda tog potraživanja protivi njegovom prenošenju na drugog
poverioca. Primaočevo potraživanje je nenasledivo. Kada primalac umre njegovo pravo na izdržavanje ne
prelazi na njegove naslednike već se gasi. Obaveza davaoca je po pravilu neprenosiva. Dužnik je mora
lično izvršiti. Poverilac ima pravo da odbije da ga umetso dužnika izdržava neko treće lice. Od ovo pravila
postoji izuzetak kada je u ugovoru predviđeno da treće lice može preduzimati sve ili određene radnje
potrbne za izvršavanje obaveze izdržavanja. Ako je ugovoreno da će primalac zasnovati zajednicu života
sa davaocem i članovima njegove porodice primalac se ne može protiviti tome da obavezu izdržavanja
vrše članovi davaočeve porodice.
PRAVNE POSLEDICE SMRTI DAVAOCA IZDRŽAVANJA:
Prava i obaveze davaoca su relativno nasledivi. Ako davalac umre pre primaoca, njegova prava i
obaveze mogu da pređu na njegovog supružnika i potomke ukoliko su ispunjena dva uslova: supružnik i
potomci moraju biti pozvani na nasleđe i surpužnik i potomci moraju da pristanu na produženje ugovora
o doživotnom izdržavanju. Ako davaočev supružnik i potomak ne pristanu na produženje ugovora o
doživotnom izdržavanju, ugovor se raskida, a oni ne mogu da zahtevaju naknadu za ranije dato
izdržavanje. Ako supružnik i potomci nisu u stanju da preuzmu obaveze iz ugovora, oni će imati pravo na
naknadu za ranije dato izdržavanje. Visinu naknade određuje sud, vodeći računa o imovnom stanju
primaoca i lica koja su bila ovlašćena da produže ugovor o doživotnom izdržavanju.
POLOŽAJ DAVAOCA NAKON PRIMAOČEVE SMRTI:
Kada umre primalac stvari i prava obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju izdvajaju se
iz sastava njegove zaostavštine i prelaze na davaoca. Stvari koje su predmet primaočeve obaveze po sili
zakona u momentu njegove smrti prelaze u svojinu davaoca. Davalac se po tome razlikuje od legatara,
legatar se namiruje iz zaostavštine, a davalac svoje pravo izdvaja iz zaostavštine. Ako se pokretne stvari u
momentu primaočeve smrti nalaze u državini primaočevih naslednika davalac je ovlašćen da zahteva
njihovu predaju. Taj davaočev zahtev ima stvarnopravnu prirodu, za razliku od legatarovog zahteva za
predaju stvari, koji ima obligacionopravnu prirodu. Kada je predmet primaočeve obaveze nepokretnost,
davalac može da se uknjiži, akopodnese ugovor o doživotnom izdržavanju i dokaz o primaočevojsmrti.
Uknjižba ima deklarativno dejstvo.
U pogledu prava koja su predmet primaočeve obaveze, davalac nije primaočev naslednik.Ova
okolnost je veoma značajna:

71
 Ako davalac umre pre primaoca primeniće se posebna pravila koja predviđa ZON, a ne pravila o
pravu predstavljanja, supstituciji ili pravu priraštaja, koja su karakteristična za zakonsko i
testamentarno nasleđivanje.
 Na davaoce se ne primenjuju pravila o nedostojnosti za nasleđivanje.
 O pravima davaoca se ne odlučuje u ostavinskom postupku.
Ako je u utvrđujućem delu izreke ostavinskog rešenja konstatovano da stvar koja je predmet primaočeve
obavezečini njegovu zaostavštinu, davalac nama pravo na žalbu protiv ostavinskog rešenja, već svoja
prava ostvaruje u parničnom postupku.
POLOŽAJ PRIMAOČEVIH NUŽNIH NASLEDNIKA:
Stvari i druga imovinska prava koja su predmet primaočeve obaveze ne ulaze u obračunsku vrednost
njegove zaostavštine, jer je ugovor o doživotnom izdržavanju teretan ugovor. Iz vrednosti stvari i prava
koja su obuhvaćena ugovorom ne može se namiriti nužni deo primaočevih nužnih naslednika.
ODGOVORNOST DAVAOCA ZA PRIMAOČEVE DUGOVE:
Davalac izdržavanja nije primaočev naslednik tako da on ne odgovara za njegove dugove. Izuzeci:
kada je predmet primaočeve obaveze neka imovinska celina. Ako je zaključenju ugovora o doživotnom
izdržavanju prethodio raskid ranije zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, davalac iz docnijeg
ugovora nije dužan da davaocu iz ranijeg ugovora plati naknadu za ranije dato izdržavanje, već ta
obaveza pada na primaoca odnosno primaočeve naslednike.

64. RASKID, NIŠTAVOST I PRESTANAK UGOVORA O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU

Raskid ugovora je zakonom predviđen način prestanka punovažnog ugovora na osnovu volje
ugovornika. Raskid se razlikuje od poništenja:
 Raskidom prstaje punovažan ugovor, dok je poništenje način prestanka ništavog ugovora
 Uzrok za raskid ugvora ne postoji u momentu zaključenja ugovora već se javlja kasnije u toku
trajanja ugovornog odnosa, dok je kod poništenja razlog ništavnosti prisutan već u momentu
nastanka ugovora.
Do raskida ugovra o doživotnom izdržavanju može doći kako iz opštih uzroka koji dovode do raskida
dvostranoobaveznih i teretnih ugovora, tako i usled posebnih uzroka, koji su tipični za ugovor o
doživotnom izdržavanju. Razlikuju se: sporazumni raskid ugovora, raskid ugovora zbog neizvršenja,
raskid ugovora zbog promenjenih prilika i raskid ugovora zbog poremećenih odnosa.
Sporazumni raskid ugovora predstvalja novi ugovr, kojim davalac i primalac odustaju od ranije
zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju. Sporazumni raskid ugovora proističe iz slobode
ugovaranja. Treba da bude sačinjen u formi koja je predviđena za njegovo zaključenje. Preovlađuje
stanovište da ugovor o doživotnom izdržavanju može biti raskinut i neformalnim sporazumom.
Raskid ugovora zbog neizvršenja je prestanak ugovora o doživotnom izdržavanju usled toga
što jedna strana ne izvršava svoje ugovorne obaveze. Do raskida ugovora može doći i u slučaju
potpunog neispunjenja kada dužnik ne preduzima ništa da bi izvršio svoju obavezu tako i u slučaju
delimičnog neispunjenja kada dužnik izvršava samo svoj deo obaveze.
Raskid ugovora ne može se dozvoliti kada davalac sporadično ne ispunjava neznatan deo obaveze
izdržavanja. Neznatnim delom smatraju se ona davanja koja ne služe zadovoljenju neke od osnovnih
životnih potreba primaoca.

72
 Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti je prestanak punovažnog ugovora o doživotnom
izdržavanju usled toga što su se posle njegovog zaključenja okolnosti toliko promenile da je ispunjenje
ugovornih obaveza postalo znatno otežano. Prilikom zaključenja ugovora, ugovornici se orjentišu na
određeno stanje stvari i prema tom stanju oni određuju svoj ugovorni odnos i visinu svojih obaveza.
Zaključenjem ugovora stranke postižu i prećutnu sagalsnost da se izvršenje ugovornih obaveza ne može
iznuditi tako da ispunjenje obaveze postane znatno otežano ili se ne može ostvaritii cilj kojem je jedna
strana težila. U takvim situacijama svaki ugovornik moze zahtevati od suda:
 da se ugovor raskine
 da se ugovor revidira, tj. iznova urede prava I obaveze ugovornih strana
 da se doživotno izdržavanje preinači u doživotnu rentu.
Raskid ugovora o doživotnom izdržavanju uređen je specijalnom normom, tako da se ne primenjuju
opšta pravila ugovornog prava o uticaju promenjenih okolnosti. Okolnosti mogu biti objektivne i
subjektivne prirode. Prilikom donošenja odluke o reviziji ili raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju
zbog promenjenih okolnosti, sud je dužan da uzme u obzir cilj ugovora i da vodi računa o interesima oba
ugovornika i normalnom riziku koji je karakterističan za ovaj ugovor. Punovažna je odredba u ugovoru
kojom se stranke unapred odriču od prava da se pozovu na određene promenjene okolnosti, osim ako je
takvo odricanje u suprotnosti s načelom savesnosti i poštenja.
Raskid ugovora zbog poremećenih odnosa je prestanak punovažnog ugovora o doživotnom
izdržavanju do kojeg dolazi onda kada se odnosi između ugovornih strana toliko poremete da postanu
nepodnošljivi. Za raskid ugovora dovoljno je da nepodnošljivost postoji samo za jednu ugovornu stranu.
Krivica je merodavna za uređivanje pravnih posledica ugovora, jer stranka koje je skrivila poremećaj
odnosa ima obavezu da drugoj strani isplati pravičnu naknadu. Naknada se može zahtevati samo u
novčan.
Do apsolutne ništavnosti dolazi onda kada je ugovor u suprotnosti sa prinudnim propisima,
javnim poretkom i dobrim običajima. Ništavan je i kada je fiktivan i simulovan, zaključen od strane
poslovno nespodobnog lica, kada je njegov predmet nemoguć, nedozvoljen, neodređen ili neodrediv,
kada ne postoji osnov ugovora ili je osnov nedozvoljen, kao i kada je nedozvoljen motiv bitno uticao na
odluku jednog ugovrnika da zaključi ugovor, a druga strana je to znala ili morala znati. Razlozi relativne
ništavnosti su mane volje, kao i zaključenje ugovora od strane ograničeno sposobnog lica bez saglasnosti
njegovog zakonskog zastupnika. Ugovor o doživotnom izdržavanju biće apsolutno ništav kada se u ulozi
davaoca izdržavanja pojavljuje lice koje se u okviru svog zanimanja starao o primaocu izdržavanja, ako za
zaključenje ugovora nije dobijena saglasnost organa starateljstva.
om iznosu.
*Odsustvo aleatornosti kao razlog relativne ništavosti
Sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako zbog bolesti ili starosti primaoca
ugovor nije predstvaljao neizvesnost za davaoca izdržavanja. Jedno od osnovnih načela obligacionog
prava jeste i načelo ekvivalentnosti, prema kome u dvostrano obaveznim i teretnim ugovorima uzajamna
davanja ugovornika treba da imaju istu vrednost.

73
 Ugovor o doživotnom izdržavanju nije dobročin posao. Stranke ga ne zaključuju da bi besplatno
uvećale imovinusvog saugovornika, već da bi ostvarile korist iz ugovora. Pošto je ugovor o doživotnom
izdržavanju aleatoran ugovor, dužina života primaoca naknadno određuje da li je razmena između njega
idavaoca bila ekvivalentna. Čak iako ne dođe do ekvivalentne razmene ugovor o doživotnom izdržavanju
neće biti nepravičan i nepošten. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju element poštenja proističe iz
postojanja pravičnog rizika - svaki ugovornik je spreman na to da dobije manje nego što je dao, zbog toga
što postoji realna mogućnost da se dogodi obrnuto i da dobije više.
Pravo na poništenje ugovora priznato je samo zakonskim naslednicima primaoca izdržavanja.
Poništaj ugovora se može tražiti u roku od godinu dana od saznanja za ugovor - subjektivni rok, a
najkasnije u roku od tri godine od primaočeve smrti - objektivan rok. Ako su zakonski naslednici znali za
ugovor još za života primaoca izdržavanja, subjektivni rok počinje da teče od primaočeve smrti. Može se
dogoditi da je primalac imao nameru da zaključenjem ugovora neposredno pred smrt učini poklon
davaocu izdržavanja. Tada dolazi do konverzije. Tada se prenesena stvar smatra poklonom koji ulazi u
obračunsku vrednost zaostavštine, pa se iz njegove vrednosti mogu namiriti primaočevi nužni naslednici.
Simulovanim ugovorom o doživotnom izdržavanju naziva se situacija u kojoj je stvorena lažna
predstava da je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju da bi se prikrio neki drugi stvarno zaključen
ugovor.
O jednom ugovoru stranke su se saglasile i žele da nastupa dejstva tog ugovora. On se naziva
disimulovanim ugovorom. Ali iz nekog razloga stranke žele da disimulovani ugovor ostane sakriven od
trećih lica, pa zbog toga stvaraju privid da su zaključile ugovor o doživotnom izdržavanju. Takav ugovor o
doživotnom izdržavanju naziva se simulovanim ugovorom.
Stranke pristupaju simulovanju ugovora odoživotnom izdržavanju da bi izigrale nužni deo
primaočevih nužnih naslednika. Poklonodavac i poklonoprimac prave pismeno kao da su zaključili ugovor
o doživotnom izdržavanju. Ako hoće da ostvari pravo na nužni deo, nužni naslednik mora da podigne
tužbu za poništenje simulovanog ugovora o doživotnom izdržavanju.
Praktični problem tiče se dokazivanja simulacije. Simulovanje se češće dokazuje na osnovu
posrednih dokaza - indicija. Sud zaključak o tome da je ugovor o doživotnom izdržavanju simulovan
temelji na činjenici da u konkretnom slučaju nije bilo izdržavanja ili potrebe za izdržavanjem. Pri tome je
posebno otežavajuće to što se dozvoljava zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju između
supružnika, kao i između srodnika kod kojih postoji međusobna obaveza zakonskog izdržavanja. Sudovi
stoje na stanovištu da se zaključak o simulovanju ne može zasnivati na tome što je primalac izdržavanja
dobrog, a davalac izdržavanja lošeg materijalnog stanja, jer je prevashodna svrha ugovora o doživotnom
izdržavanju da se primaocu obezbedi nega i staranje. Da bi uspeo sa zahtevom za poništaj simulovanog
ugovora o doživotnom izdržavanju, tužilac mora da dokaže da obaveza izdržavanja uopšte nije izvršavana
ili da davalac izdržavanja nije bio u mogućnosti da se stara o primaocu izdržavanja.

74
65. POJAM, ZNAČAJ, OSNOVNA PRAVILA I NAČELA OSTAVINSKOG POSTUPKA

Ostavinski postupak je vanparnični postupka u kome se utvrđuju naslednopravne posledice

ostaviočeve smrti. U postupku se utvrđuje koja imovina čini zaostavštinu, koja su lica ostaviočevi srodnici
i koja prava iz zaostavštine pripadaju ostaviočevim naslednicima legatarima i drugim licima. Ostavinski
postupak ima deklarativnu funkciju.
Za razliku od parničnog postupka čiji je primarni cilj pružanje pravne zaštite za ugrožena i
povređena subjektivna građanska prava, ostavinski postupak ima preventivni i zaštitni značaj. Putem
ostavinskog postupka zakonodavac obezbeđuje da se norme materijalnog naslednog prava pravilno
primene na nesporan pojedinačni slučaj, tzv. teorija svrhe. Ostavinski postupak nije namenjen rešavanju
naslednopravnih sporova, po čemu se on bitno razlikuje od parničnog postupka. STADIJUMI
OSTAVINSKOG POSTUPKA: prethodni postupka, pripremanje ostavinske rasprave, ostavinska
rasprava,donošenje ostavinskog rešenja i postupak po pravnim lekovima.
Pravila o ostavinskom postupku sadrzana su u 7. glavi ZVP.Pored ovih normi u ostavinskom
postupku se primenjuju i opšte odredbe ZVP. Takođe, shodno se primenjuju i norme ZPP-a. Shodna
primena znači da se norme ZPP-a primenjuje na ostavinski postupak samo ako ZVP-om nije drugačije
određeno. Prilikom primene ZPP-a moraju se uzeti u obzir i određene specifičnosti ostavinskog postupka,
tako da se one mogu primenjivati na način koji je u skladu s ciljem i načelima ostavinskog postupka.
NAČELA OSTAVINSKOG POSTUPKA:
1. NAČELO OFICIJELNOSTI
Oficijelnost u ostavinskom postupku znači da učesnici nemaju mogućnost da svojom voljom utiču
na pokretanje, razvoj, okončanje i predmet ostavinskog postupka. Pokretanje i tok ostavinskog postupka
stoje u rukama ostavinskog suda. Pokreće se po službenoj dužnosti čim sud sazna za smrt ostavioca.
Zakonodavac nalaže sudu da raspravi sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, pravo na nasleđe,
veličinu naslednih delova i pravona legat. Ostavinski postupak ne može da se okonča voljom učesnika.
Nije dozvoljeno da potencijalni naslednici sudskim poravnanjem urede naslednopravne posledice
ostaviočeve smrti. Od načela oficijelnosti postoje izuzeci:
Ako iza ostavioca nisu ostale nepokretnosti, ostavinski postupka se ne pokreće po službenoj
dužnosti, već po predlogu ovlašćenog lica. U tom sličaju ovlašćeni predlagač može uticati na tok
ostavinskog postupka povlačenjem predloga. Povlačenje predloga ima za posledicu donošenje rešenja
kojim se obustavlja raspravljanje zaostavštine. U ostavinskom postupku sanaslednici mogu da se
sporazumeju o načinu deobe nasleđa. Taj sporazum se unosi u rešenje o nasleđivanju.
2. ISRAŽNO NAČELO
Istražno načelo znači da zakonodavac prepušta sudu iniciajtivu za prikupljanje relevantnog
materijala. Relevantne činjenice sud saznaje uvidom u smrtovnicu. Odluku o obustavljanju ostavinskog
postupka donosi kada utvrdi da nema imovine. Sud je dužan da od zainteresovanih lica prikupi sve izjave
kako bi utvrdio naslednopravne posledice ostaviočeve smrti. Ova dužnost jerelativizovana pravilom
prema kome o pravima lica koja nisu došla na ročište, a uredno su pozvana, sud odlučuje prema
podacimakojima raspolaže. Za razliku od parničnog postupka gde se odluka suda, po pravilu, zasniva
isključivo na onim činjenicama koje su stranke iznele u postupku (raspravno načelo), u ostavinskom
postupku sud može da utvrđuje i one činjenice koje stranke nisu iznele, kao i činjenice koje među
učesnicima nisu sporne ako su važne za pravilno utvrđivanje naslendopravnih posledica ostaviočeve
smrti. Istražno načelo posebno je naglašeno kod utvrđivanja ostaviočevih naslednika.

75
3. OGRANIČENA PRIMENA OBOSTRANOG SASLUŠANJA
Načelo obostranog saslušanja predstavlja jedan od fundamentalnih prinscipa parničnog postupka
i neophodnu pretpostavku za sprovođene fer suđenja. Parnični sud je dužan da svakoj strani pruži
mogućnost da iznese svoje predloge i navode i da se izjasni o predlozima i navodima svog protivnika. U
ostavinskom postupkudomašaj ovog načelaje ograničen. Sud je dužan da odredi ročište za raspravljanje
zaostavštine i da na to ročište pozove sva zainteresovana lica, kako bi im pružio mogućnost da iznesu
svoje predloge i navode. Kada je iza ostavioca ostao testament, sud jedužan da na ročište pozove kako
testamentarne tako i zakonske naslednike. Izuzetak se ogleda u tome što jedan učesnik u postupku može
davati izjave bez prisustva drugih učesnika. Zakonodavac smatra nepotrebnim da se učesniku u
vanparničnom postupku daje prilika za izjašnjavanje o izjavama drugih učesnika.
4. OGRANIČENA PRIMENA NAČELA NEPOSREDNOSTI
U parničnom postupku važi načelo neposrednosti - sud donosi odluku u istom sastavu koju je
imao prilikom izvođenja dokaza i obavljanja rasprave. Stanovište teorije je da se u vanparničnom
postupku odstupa od načela neposrednosti. Odstupanja su dvostruka:
1) Naslednopravne posledice ostaviočeve smrti sudija utvrđuje i na osnovu dokaza koji nisu izvedeni
pred njim. Sud uzima u obzir pozitivnu naslednu izjavu i druge predloge učesnika u postupku koje je uzeo
na zapisnik sudski pomoćnik kao i nalsednu izjavu koja je data pred drugim sudom ili konzularnom
predstavništvu. U tim slučajevima sudija je dužan da na ročištu pročita zapisnike o naslednim izjavama.
2) Ostavinsko rešenje može doneti sudija koji nije učestvovao u postupku za raspravljanje zaostavštine.
5. NAČELO SOCIJALNOSTI
Ostavinski sud po službenoj dužnosti posebno se vodi računa i da preduzima mere za zaštitu
prava i interesa maloletnika o kojima se roditelji ne staraju kao i drugih lica koja nisu u mogućnosti da se
samostalno brinu o zaštiti svojih pravai interesa. Ovaj princip je konkretizovan kroz nekoliko posebnih
pravila. Ostavinski sud je dužan da obavesti organ starateljstva o pokretanju ostavinskog postupka kada
se u postupku odlučuje o pravima i interesima maloletnika i drugih lica pod posebnom zaštitom.
Ostavinski sud je dužan da obavesti organ starateljstva o postojanju nasciturusa. Zakonodavac predviđa
da će se o pravima nasciturusa starati jedan od njegovih roditelja, ako organ starateljstva ne odluči
drugačije.
Ostavinski sud po službenoj dužnosti donosi rešenje o popisu i proceni imovine kada ne zna za
naslednike ili njihovo boravište, ili kada su naslednici lica koja usled maloletstva, duševne bolesti i sličnih
okolnosti ne mogu samostalno da vode brigu o svojim pravima i interesima.
6. NAČELO SNOŠENJA SOPSTVENIH TROŠKOVA POSTUPKA
U parničnom postupku naknada troškova postupka vrši se prema teoriji kauze - stranka koja je
izgubila spor treba da nadoknadi troškove postupka koje je imao njen protivnik, jer je svojim
neosnovanim pretenzijama izazvala spor i dala povod za vođenje postupka. Ovaj princip je neprimenjiv u
ostavinskom postupku. Zakonodavac kao pravilo predviđa da u ostavinskom postupku stranke snose
troškove na jednake delove. Izuzetak je moguć, ako između učesnika postoji znatna razlika u pogledu
udela u zaostavštini.

76
66. OSTAVINSKI SUD - stvarna, mesna i funkcionalna nadležnost

Ostavinski sud je sud koji je stvarno i mesno nadležan za raspravljanje zaostavštine. Za

raspravljanje zaostavštine stvarno je nadležan osnovni sud. Mesno nadležan je osnovni sud na čijem je
području u vreme smrti ostavilac imao prebivalište odnosno boravište. U slučaju da ostavilac nije imao
prebivalište na teritoriji Srbije, mesno nadležan je onaj osnovni sud na čijem se području nalazi pretežni
deo zaostavštine. U ostavinskom postupku u prvom stepenu postupa sudija pojedinac, u drugom stepenu
veće sastavljeno od trojice sudija. Pojedine radnje može preuzimati i stručni saradnik. On može uzimati
na zapisnik sve izjave i predloge stranaka, osim izjave o odricanju od nasledstva.
UČESNCI U OSTAVINSKOM POSTUPKU
Srpsko pravo nema definiciju učesnika u ostavinskom postupku. Prilikom određivanja ko je
učesnik u ostavinskom postupku praksa se oslanjana opšti pojam učesnika u vanparničnom postupku:
”Učesnik u vanparničnom postupku je lice koje je postupak pokrenulo, lice o čijim pravima i pravnim
interesima se odlučuje u postupku”. Prilikom konkretizacije opšteg pojma učesnika u vanparničnom
postupku na ostavinski postupak, treba imati u vidu da se ostavinski postupak pokreće po službenoj
dužnosti i da sud u ostavinskom postupku odlučuje o tome ko su naslednici umrlog i koja prava iz
zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima. Učesnici u ostavinskom postupku su ona
lica koja pretenduju na to da budu oglašeni za naslednike, legatare ili da im pripadnu neka prava iz
zaostavštine.
Redovno svojstvo učesnika u ostavinskom postupku ima lice koje je zaista postalo naslednik,
legatar ili je steklo neko drugo pravo iz zaostavštine. Pojam učesnika se određuje na osnovu toga da li u
postupku pretenduje na određenu naslednopravnu poziciju, već na osnovu toga da li u postupku
pretenduje na određenu naslednopravnu poziciju. Pored lica koja pretenduju na to da su ostaviočevi
naslednici, legatari i učesnici u ostavinskom postupku jesu: nužni naslednik u sistemu obligacionopravne
prirode prava na nužni deo, korisnik naloga, imalac prava cekanja na nasledni deo ili legat, imalac
plodouživanja na zaostavštini ili njenom alikvotnom delu… Dakle, svojstvo učesnika imaju i ona lica koja
tvrde da im pripada neko pravo iz zaostavštine.
Poverioci ostavioca, supružnik ili vanbračni partner koji tvrdi da mu nešto pripada po osnovu
bračne, odnosno vanbračne tekovine, davalac izdržavanja iz ugovora o doživotnom izdržavanju i sl. nisu
učesnici u ostavinskom postupku, već mogu figurirati kao sporedni subjekti ostavinskog postupka. Na
njihovu pravnu poziciju ostavinsko rešenje ne utiče neposredno, već posredno.
Njihova subjektivna prava ne izviru iz nasleđivanja, već iz pravnih odnosa u koje su za života
stupili sa ostaviocem. Kvalifikovanje nekog lica kao učesnika u ostavinskom postupku je višestruko
pravno značajno:
 Pravo na žalbu protiv ostavinskog rešenja imaju samo učesnici u ostavinskom postupku
 Korektivna parnica može se voditi samo onda kada ostavinski sud propuštanjem dostavljanja nije
omogućio učesniku da učestvuje u postupku.

77
67. JAVNI BELEŽNIK KAO POVERENIK SUDA

Poveravanje sprovođenja ostavinskog postupka notarima predstavlja jedan od važnih

istrumenata za rasterećenje sudova i obezbeđenje suđenja u razumnom roku. Komitet ministara Saveta
Evrope je još 1986. godine doneo Preporuku o merama za sprečavanje i smanjivanje opterećenja
sudova. Jedna od preporučenih mera jeste i smanjenje tzv. vansudskih dužnosti sudije tako što bi se
one dodelile drugim licima i organima. Kao primer za vansudsku dužnost sudije naveden je ostavinski
postupak.
Nadležnost notara u ostavinskom postupku može biti izvorna (orginarna) ili fakultativna
(delegirana). Izvorna nadležnost postoji onda kada pravo i dužnosti javnog beležnika da sprovodi
određeni postupak ili pojedine radnje u postupku proističe iz zakonskih normi o raspodeli nadležnosti.
Fakultativna nadležnost javnog beležnika zasniva se na konstitutivnoj odluci suda. Nužna pretpostavka
koja mora da se ostvari da bi notar mogao da sprovodi postupak ili da preduzima pojedine radnje u
postupku.
Srpski zakonodavac je kao pravlo postavio princip fakultativne nadležnosti. Od ovog pravila
predviđena su tri različita izuzetka:
1. sastavljanje smrtovnice
2. popis i procena zaostavštine
3. donošenje privremenih mera za obezbeđenje zaostavštine
Poveravanje sprovođenja ostavinskog postupka javnom beležniku nije obavezno. Sud može poveriti
javnom beležniku da sprovodi ostavinski postupak samo ako po prijemu smrtovnice utvrdi da je za
utvrđivanje naslednopravnih posledica ostaviočeve smrti merodavno srpsko pravo.
Odluka kojom se sprovođenje ostavinskog postupka poverava javnom beležniku donosi se u
formi rešenja. Za donošenje rešenja kojim se javnom beležniku poverava sprovođenje ostavinskog
postupka nadležan je sudija kojem je dodeljen predmet. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba. Pravilo
je da se sprovođenje ostavinske rasprave poverava javnom beležniku koji je sačinio smrtovnicu. Ako za
to postoje smetnje predsednik ostavinskog suda donosi rešenje o određivanju javnog beležnika kojem
se upućuje povereni predmet.
Sprovođenje ostavinskog postupka može se poveriti samo onom javnom beležniku čije se
službeno sedište nalazi na području ostavinskog suda. Ako je za područje ostavinskog suda izabrano više
javnih beležnika, ostavinski predmeti im se dodeljuju ravnomerno, prema označenom azbučnom
redosledu njihovih prezimena. U slučaju u kojem je princip azbučnog redosleda narušen, predmet se
poverava notaru kojem je povereno najmanje predmeta.
1. Notar je dužan da sprovede ostavinski postupak koji mu je poveren. Predviđena su dva
izuzetka: kada postoji razlog za njegovo isključenje, odnosno izuzeće.
2. Notar može da odbije sprovođenje poverenog ostavinskog postupka i onda kada postoji neka
druga okolnost koja ga objektivno sprečava da prihvati povereni posao. Pozivanje javnog beležnika na
to da je opterećen drugim poslovima ne oslobađa ga dužnosti da sprovede poveren ostavinski postupak.
Ako smatra da postoji razlog za odbijanje poverenog posla, javni beležnik je dužan da o tome bez
odlaganja obavesti ostavinski sud. O opravdanosti razloga za odbijanje sprovođenja poverenog
postupka odlučuje sudija ostavinskog suda koji je doneo rešenje o poveravanju.

78
Ako proceni da postoji razlog za odbijanje poverenog posla, ostavinski sud će naložiti javnom beležniku
da vrati spise predmeta u roku od 7 dana. Prilikom sprovođenja ostavinskog postupka, javni beležnik
postupa u skladu sa pravilima ostavinskog (ZVP i ZPP) a ne notarskog prava.
Ostavinski sud određuje rok u kojem javni beležnik treba da sprovede povereni ostavinski
postupak. Ako javni beležnik ne može da sprovede ostavinsku raspravu u ostavljenom roku, dužan je da
o tome bez odlaganja obavesti ostavinski sud i učesnike u postupku. Pošto primi obaveštenje od javnog
beležnika, ostavinski sud može postupiti na jedan od tri načina:
1. da ostavi notaru naknadni rok za sprovođenje ostavinskog postupka
2. da poveri ostavinski postupak drugom notaru
3. da sam sprovede ostavinski postupak

68. SUDSKA KONTROLA NAD RADOM JAVNOG BELEŽNIKA

Sudska kontrola se ostvaruje na dva načina:

1. Ostavinski sud je ovlašćen da izvrši kontrolu postupanja javnog beležnika u poverenom
ostavinskom predmetu. Tu kontrolu sud vrši ex officio. Na zahtev ostavinskog suda javni beležnik je
dužan da mu preda na uvid sve spise predmeta i da podnese izveštaj o svom radu. Kada to nalažu
opravdani razlozi sud može doneti rešenje kojim javnom beležniku oduzima povereni ostavinski predmet.
Sud tim rešenjem naređuje javnom beležniku da prekine svaki rad na predmetu i da mu dostavi spise
predmeta. Zakonodavac navodi neke od razloga za oduzimanje poverenog predmeta:
1. rad na štetu učesnika u postupku
2. stvaranje suvišnih troškova
3. neopravdano odugovlačenje postupka
Rešenje o oduzimanju poverenog predmeta ostavinski sud dostavlja:
1. javnom beležniku
2. učesnicima u postupku
3. disciplinskom tužiocu Javnobeležničke komore
4. ministru nadležnom za poslove pravosuđa
Protiv rešenja o oduzimanju poverenog predmeta nije dozvoljena žalba. Ostavinski sud može odlučiti da
predmet poveri drugom notaru ili će ga ostaviti da bude rešen u sudu.
2. Sudska kontrola nad radom javnog beležnika kao poverenika u ostavinskom postupku
ostvaruje se i u postupku po pravnim lekovima. Protiv ostavinskog rešenja koje je doneo javni beležnik,
stranka izjavljuje žalbu na ostavinsko rešenje koje donosi ostavinski sud.

69. STARALAC ZAOSTAVŠTINE

Staralac zaostavštine je lice imenovano da se stara o zaostavštini onda kada su naslednici

nepoznati ili odsutni kao i u ostalim slučajevima kada je potrebno. Institut staraoca zaostavštine
ostvaruje dvostruku pravnopolitičku funkciju.Staralac zaostavštine štiti interese nepoznatih, odnosno
odsutnih naslednika. Postavljanje staraoca zaostavštine je i u interesu obezbeđivanja kontinuiteta u
ostaviočevim pravnim odnosima.

79
 Staraoca zaostavštine mogu postaviti ostavinski sud i organ starateljstva. Ostavinski sud
postavlja staraoca zaostavštine u sledećim slučajevima:
 Kada su naslednici nepoznati
 Kada su naslednici odsutni (zna se ko su naslednici. ali ne može da se utvrdi njihovo boravište)
 Kada staraoca zaostavštine zahtevaju ostaviočevi poverioci, legatari ili korisnici naloga
 U ostalim slučajevima kada je to potrebno.
Potreba za postavljanjem staraoca zaostavštine postoji i onda kada sud posumnja da je lice koje je
pristupilo ročištu za raspravljanje zaostavštine najbliži zakonski naslednik ostavioca, kao i u slučaju kada
zbog spora između učesnika u postupku postane jasno da će se ostavinski postupak odužiti. Pre
postavljanja privremenog staraoca zaostavštine, ostavinski sud će po mogućnosti, pozvati naslednike da
se izjasne o ličnosti staraoca.
Zbog toge se staralac zaostavštine koga postavlja ostavinski sud naziva privremeni staralac zaostavštine.
Privremenog staraoca zaostavštine ne mogu imenovati drugi subjekti koji se pojavljuju u ostavinskom
postupku. To ovlašćenje je rezervisano za ostavinskisud.
Staralac zaostavštine je dužan da čuva zaostavštinu, da njome upravlja, da naplaćuje
ostaviočeva potraživanja, da isplati ostaviočeve poverioce i namiri legatare, kao i da pronađe
nepoznate odnosno odsutne naslednike. Ovlašćenje staraoca zaostavštine mogu biti ograničena na
pojedine objekte, ako je to dovoljno za potrebe očuvanja zaostavštine. Na staraoca zaostavštine shodno
se primenjuju pravila o starateljstvu. Za preduzimanje poslova koji prevazilaze redovno upravljanje
zaostavštinom privremenom staraocu je potrebna dozvola organa starateljstva. Staralac zaostavštine nije
ovlašćen da zastupa sanaslednike u njihovim međusobnim odnosima, niti može u ime nekog od
naslednika da da naslednu izjavu.
U parničnom postupku privremeni staralac zaostavštine ne može figurirati kao zakonski zastupnik
nepoznatog naslednika, jer u tužbi moraju biti označeni i tužilac i tuženi. Staralac zaostavštine u
parnicama koje se vode povodom zaostavštine ima položaj stranke po dužnosti. Povodom prava i
obaveza nepoznatog naslednika, staralac zaostavštine tuži, odnosno tužba se podnosi protiv njega.
Staralac zaostavštine ima obavezu da organu starateljstva podnosi izveštaj i polaže račune.
Njemu je priznato pravo na naknadu troškova i pravo na nagradu. Staralac zaostavštine svoje pravo na
naknadu troškova i pravo na nagradu ne ostvaruje iz raspoloživog dela zaostavštine. Naknada i nagrada
koje se isplaćuju privremenom staraocu zaostavštine predstavljaju deo pasive, tako da mogu umanjiti
nužni deo ostaviočevih nužnih naslednika.

70. SMRTOVNICA (PROTOKOL IZVEŠTAJA O SMRTI)

Smrtovnica je javna isprava koja sadrži obaveštenje o tome da je fizičko lice umrlo i činjenice
koje su relevantne za utvrđivanje naslednopravnih posledica njegove smrti. Ona omogućuje
ostavinskom sudu da sazna za smrt ostavioca i da dobije podatke na osnovu kojih će utvrditi da li su
ispunjene procesne pretpostavke za vođenje ostavinskog postupka. Sadrži neophodnu činjeničnu građu
na osnovu koje će ostavinski sud biti u mogućnosti da materijalno upravlja postupkom.
Obaveštenje o smrti fizičkog lica ostavinski dus dobija od matičara koji je nadležan da izvrši upis
smrti u MKU. U pitanju je matičar na čijoj teritoriji je ostavilac umro. On je dužan da u roku od 30 dana
od upisa smrti dostavi ostavinskom sudu izvod iz MKU.

80
Pošto primi izvod iz MKU, ostavinski sud donosi rešenje kojim nadležnom javnom beležniku poverava
sastavljanje smrtovnice. Za sastavljanje smrtovnice po pravilu je nadležan notar na čijem se službenom
području nalazilo poslednje prebivalište, odnosno boravište ostavioca.
Javni beležnik je dužan da sačini smrtovnicu i dostavi je ostavinskom sudu u roku od 30 dana od
dana prijema rešenja kojim mu je povereno preduzimanje ove procesne radnje. Smrtovnica se sastavlja i
onda kada ostavilac nije ostavio imovinu. Podatke za sastavljanje smrtovnice notar dobija od srodnika
umrlog, od lica s kojim je umrli živeo, kao i od drugih lica koja mogu pružiti relevantne informacije. U
slučaju da ne može da dobije podatke, ostavinskom sudu će dostaviti nepotpunu smrtovnicu. U
nepotpunoj smrtovnici javni beležnik navodi razloge zbog kojih nije mogao da sastavi potpunu
smrtovnicu. Sud može odlučiti da sam sastavi smrtovnicu u sudu ili da to učini sudijski pomoćnik van
suda.
Zakonodavac propisuje šta treba da sadrži smrtovnica. Razlikuju se obavezni i preporučljivi
elementi smrtovnice. Odsustvo obaveznog elementa čini smrtovnicu nepotpunom.
Obavezni elementi:
 podaci o ostaviocu (lično ime, ime jednog roditelja, datum rođenja, državljanstvo)
 podaci o ostaviočevoj smrti (dan, mesec, godina i mesto smrti)
 podaci o ostaviočevom supružniku, bračnoj, vanbračnoj deci i usvojenicima (lično ime, datum
rođenja, boravište)
 podaci o ostaviočevim potencijalnim zakonskim i testamentarnim naslednicima (lično ime, datum
rođenja, boravište)
 približna vrednost nepokretne i pokretne imovine ostavioca
Preporučljivi elementi:
 podaci o ostaviočevoj aktivi (gde se nalazi, da lima gotovog novca, hartija od vrednosti)
 podaci o ostaviočevoj pasivi (koliko iznose dugovi i ko su poverioci)
 podaci o pravnim poslovima relevantnim za nasledno pravo (da li postoje testament, ugovor o
doživotnom izdržavanju)
 podaci o svedocima usmenog testamenta (lično ime, boravište, zanimanje)
 podaci o nasciturusu
 podaci o licima koja su umrla pre ostavioca, a koja su mogla biti pozvana na nasleđe da su živa (lično
ime, datum i mesto smrti).

71. MERE ZA OBEZBEĐENJE ZAOSTAVŠTINE

Da bi se zaštitili interesi naslednika, legatara i ostaviočevih poverilaca, zakonodavac predviđa

mogućnost da se u ostavinskom postupku izriču mere za obezbeđivanje zaostavštine. U zavisnosti od
toga ko je ovlašćen da ih izrekne, razlikuju se privremene mere za obezbeđenje zaostavštine i mere
ostavinskog suda za obezbeđenje zaostavštine.
Privremene mere za obezbeđenje zaostavštine - mogu je izreći javni beležnik nadležan za sasatvljanje
smrtovnice, sud na čijem je području zaveštalac umro i sud na čijem se području nalazi zaostavština.

81
 Mere za obezbeđenje zaostavštine koje su izrekli drugi sudovi odnosno javni beležnik, ostavinski
sud može da izmeni tokom celog postupka. Zato se i nazivaju privremenim merama. ZVP predviđa tri
privremene mere koje se mogu izreći u ostavisnkom postupku:
 popis i procena zaostavstine
 predaja zaostavštine na čuvanje
 pečaćenje ostaviočevog stana, pojedinih prostorija u stanu ili drugih prostorija koje pripadaju
ostaviocu.
Mere ostavinskog suda za obezbeđenje zaostavštine - Ostavinski sud može tokom čitavog ostavinskog
postupka izricati mere za obezbeđenje zaostavštine. Mere se izriču u fromi rešenja. Protiv rešenja kojima
je određena neka od mera za obezbeđenje zaostavštine zainteresovano lice može uložiti žalbu. Pravilo je
da žalba zadržava izvršenje rešenja, ako postoji opasnost da će zbog odlaganja biti osujećeno izvršenje
izrečenih mera, ostavinki sud može odlučiti da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Ostavisnkom sudu
stoje na raspolaganju više mera za obezbeđenje zaostavštine:
 popis i procena zaostavštine
 predaja zaostavštine na čuvanja
 pečaćenje prostorija koje su pripadale ostaviocu
 postavljanje privremenog staraoca zaostavštine
 odvajanje zaostavštine od imovine naslendika - separation bonorum
Predaja zaostavštine na čuvanje - daje se na čuvanje kada:
 Kada je se utvrdi da nijedan od prisutnih naslednika nije sposoban da upravlja imovinom, a nema
zakosnkih zastupnika
 Kada su naslednici nepoznati ili odsutni
 Kada postoje druge okolnosti koje nalažu oprez.
Ovu meru može odrediti ostavinski sud na čijoj je teritoriji ostavilac umro, sud na čijoj se
terotoriji nalazi zaostavština i javni beležnik koji sastavlja smrtovnicu. Ako ovu meru donese javni
beležnik odnosno sud na čijem području je ostavilac umro, oni o tome moraju bez odlaganja obavestiti
sud na čijem području se nalazi imovina, koji može meru izmeniti ili staviti van snage. Gotov novac,
hartije od vrednosti, dragocenosti, štedne knjižice i važne isprave predaju se na čuvanje u sudu ili javnom
beležniku na čijem se području nalaze. Pokretne i nepokretne stvari predaju se na čuvanje pozudanom
licu. Prilikom predaje imovine na čuvanje izvršiće se popis i procena.

72. POPIS I PROCENA ZAOSTAVŠTINE

Popis i procena zaostavštine: mogu odrediti javni beležnik nadležan za sastavljanje smtovnice i
ostavinski sud. Popis i procena mogu se obaviti kao samostalne radnje ili povezano sa drugim merama za
obezbeđenje zaostavštine. Popis i procena su obavezni kada se zaostašstina predaje na čuvanje. Javni
beležnik kojem je povereno sastavljanje smrtovnice može da odredi popis i procenu najkasnije do
predaje smrtovnice ostavinskom sudu. Odluku o popisu i proceni notar donosi na zahtev naslednika ili
legatara. Rešenjem kojim određuje popis i procenu zaostavštine sud donosi po službenoj dužnosti u
sledećim situacijama:

82
1. Kada su naslednici nepoznati
2. Kada je nepoznato boravište naslednika
3. Kada su naslednici lica koja usled maloletstva, duševne bolesti i drugih razloga ne mogu sama da
vode brigu o svojim pravima i interesima
4. Kada zaostavština treba da se preda državi
5. U drugim opravdanim slučajevima
Pravilo je da popis i procenu zaostavštine vrši javni beležnik. Izuzetno to može učiniti sudijski pomoćnik.
Popis obuhvata sve pokretne i nepokretne stvari koje je ostavilac imao u neposrednoj državini. Propisuju
se i stvari koje su se nalazile u ostaviočevoj posrednoj državini (stvari date u zalogu, zakup ili poslugu).
Popisuju se i one stvari koje se nalaze u ostaviočevoj državini, a za koje se tvrdi da nisu njegova svojina.
Popis obuhvata i ostaviočeve dugove i neplaćene poreze i druge dažbine prema državi.
Pokretne stvari popisuju se prema vrsti, rodu, broju, meri i težini ili pojedinačno.
Nepokretnosti se popisuju pojedinačno s naznačenjem mesta gde se nalaze, kulture zemljišta i
katastarskih podataka. Popis i procena vrše se u prisustvu dva punoletna lica. Pravo da prisustvuje
popisu ima svako zainteresovano lice.
Učesnici u ostavinskom postupku mogu staviti prigovor na popis i procenu. Ukoliko nađe da je
prigovor osnovan, sud može odrediti da popis i procenu imovine izvrši drugi javni beležnik ili sudijski
pomoćnik. Kada se prilikom popisa i procene pronađu predmeti za čije držanje, čuvanje ili prijavljivanje
postoje posebni propisi (vatreno oružje), s tim predmetima se postupa u skladu s posebnim propisima.
Ako popis i procena nisu izvršeni, ostavinski sud može sam utvrditi sastav zaostavštine, na osnovu izjava
zainteresovanih lica.

73. OSTAVINSKA RASPRAVA

Ostavinska rasprava predstvalja centralni stadijum ostavinskog postupka u kome ostavinski

sud treba da raspravi sva pitanja relevantna za donošenje ostavinskog rešenja. Ostavinska rasprava se
odvija na ročištu, ali se određene radnje mogu obaviti i izvan ročišta.
POZIVANJE NA ROČIŠTE ZA OSTAVINSKU RASPRAVU: učesnici u postupku i druga zainteresovana lica
pozivaju se na ročište posebnim pozivom. Poziv se upućuje svim zainteresovanim licima. To su:
potencijalni zakonski i testamentarni naslednici, legatri i druga lica koja imaju neko pravo iz
zaostavštine, organ starateljstva, izvršilac testamenta. Kako poziv na ročište sadrži obaveštenje o
pokretanju postupka on mora biti dostavljen po pravilima o ličnom dostavljanju. Propuštanje da se
dostavljanje uredno obavi predstvlja apsolutno bitnu povredu pravila postupka.
OPOZIVANJE OGLASOM
Ostavinski sud ogalsom poziva lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu u sledećim
slučajevima:
 Ako se ne zna da li ima naslednika
 Ako je nepoznato boravište naslednika, koji pri nema punomoćnika
 Ako se naslednik ili njegov zakonski zastupnik nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika tako da
se dostavljanje nije moglo izvršiti
 Ako ostavisnki sud posumnja da učesnik u postupku nije najbliži ostaviočev srodnik i da postoje lica
koja imaju isto ili jače pravo.

83
 Oglas se ističe na tabli suda i objavljuje se u službenom glasniku. Naslednik treba da se prijavi u
roku od jedne godine od objavljivanja poslednjeg oglasa. Za slučaj da se niko ne pojavi u ostvaljenom
roku, ostavinski sud raspravlja zaostavštinu na osnovu izjave staraoca zaostavtšine i podataka kojima
raspolaže. Ukoliko je oglas objavljen zbog toga što se nije znalo da li ima naslednika, po isteku
ostavljenog roka sud donosi rešenje kojim zaostavštinu predaje na uživanje RS.
PREDMET OSTAVINSKE RASPRAVE:
Na ročištu za ostavinsku raspravu sud treba da raspravi sva pitanja koja se odnose na
zaostavštinu, a naročito ona pitanja koja se tiču prava na nasleđe, veličine nasledog dela i prava na legat.
Ostavinski sud odlučuje o ovim pitanjima nakon što od zaiteresovanih lica uzme potrebne izjave. O
pravima lica koja su uredno pozvana, a nisu došla na ročišta, sud odlučuje prema podacima kojima
raspolaže. Sud je dužan da uzme u obzir i izjave koje su date izvan ročišta za ostavisnku raspravi kao i
izjave date pred drugim organima. Ako posumnja da je lice koje je prisustvovalo ročištu jedini ili najbliži
ostaviočev srodnik ostavinski sud će sašlusati i lica za koja smatra da bi mogla imati isto ili jače pravo na
nasleđe.
DAVANJE NASLEDNE IZJAVE
Nasledna izjava redovno se daje usmeno na zapisnik pred ostavinskim sudom. Zapisnik o davanju
nasledne izjave potpisuje naslednik odnosno njegov punomoćnik ili zakonski zastupnik. Sud je dužan da
obavesti naslednika da se nasledstva može odreći samo u svoje ime i da uslov u naslednoj izjavi ne
proizvodi pravna dejstva. Nasledna izjava može biti data u formi javno overene isprave koja se podnosi
ostavinskom sudu. Potpis na izjavi o prihvatanju, odnosno odricanju od nasledstva mora bitioveren. Ovo
važi i za pozitivnu naslednu izjavu. Nasledna izjava se može dati i pred drugim osnovnim sudom, kao i
pred javnim beležnikom i konzularnim predstavnikom Srbije u inostranstvu. U izjavi treba navesti da li se
odnosi na zakonso, testamentarno ili nužno nasleđivanje. U suprotnom, uzima se da se izjava odnosi na
sve osnove pozivanja na nasledstvo. Ako je naslednik nakon ostaviočeve smrti raspolagao celom
zaostavštinom ili njenim delom, takav akt se smatra prećutnim davanjem pozitivne nasledne izjave.
Ostavinski sud je onda dužan da na ročištu za ostavinsku raspravu utvrdi da li je neko od naslednika
preduzimao takve radnje. Pozitivna i negativna izjava mogu biti date I preko punomoćnika. Za davanje
nasledne izjave punomoćnik mora imati specijalno punomoćje. Vlastodavčev potpis na punomoćju mora
biti overen.

74. UPUĆIVANJE NA PARNICU ILI NA DRUGI POSTUPAK

Bitna karakteristika ostavinskog postupka je odsustvo spora. Ako među učesnicima postoji
spor o činjenicama od kojih zavisi njihovo naslendo pravo sud prekida ostavinski postupak i upućuje ih
na parnicu ili na postupak pred organom uprave. Upućivanje na parnicu je moguće samo onda kada
postoji spor izmedju učesnika u ostavisnkom postupku. Među učesnicima u postupku mogu nastati dve
vrste sporova:
 spor o činjenicama
 spor o primeni prava

84
 Spor o činjenicama postoji onda kada stranke imaju različit stav u pogledu životnih događaja i
društvenih odnosa na koje se primenjuje materijalnopravna norma i koji predstavljaju donju premisu
sudskog silogizma. Spor o primeni prava postoji kada stranke imaju različit stav o tome koju
materijalnopravnu normu treba primeniti, kako treba tumačiti materijalnopravnu normu - spor o gornjoj
premise sudskog silogizma. Zakonodavac je nabrojao pet situacija u kojima spor o činjenicama ima za
posledicu prekid ostavinskog postupka i upućivanje učesnika na parnicu:
1. Spor o činjenicama od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost i sadržina testamenta ili
ili postojanje odnosa između ostavioca i naslednika koji je relevantan za nasleđivanje
2. Spor o činjenicama od kojih zavisi osnovanost zahteva ostaviočevih potomaka, supružnika i roditelja
za izdvajanje iz zaostavštine predmeta domaćinstva manje vrednosti
3. Spor o činjenicama od kojih zavisi veličina naslednog dela i uračunavanje poklona i legata u nasledni
deo
4. Spor o činjenicama od kojih zavisi osnovanost razbaštinjenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga
za nedostojnost
5. Spor o tome da li se neko lice odreklo nasleđa
Kada utvrdi da između učesnika postoji spor o činjenicama ostavinski sud dosnosi rešenje kojim
prekida ostavinski postupka i upućuje na parnicu stranku čije pravo smatra manje verovatnim. Sud
određuje rok u kome upućeni učesnik treba da pokrene parnicu, koji ne može biti duži od 30 dana. Ako
učesnik koji je upućen na parnicu postupi po rešenju suda, prekid postupka će trajati sve dok parnica ne
bude pravnosnažno završena. Međutim, ukoliko učesnik ne postupi po rešenju suda nastavlja se
ostavinska rasprava. Rok određen u rešenju kojim se ostavinski postupak prekida i učesnik upućuje na
parnicu nije prekluzivan. Sud može i kasnije prekinuti postupak za raspravljanje zaostavštine ako učesnik
podnese dokaz da je pokrenuo parnicu. Sud je dužan da odredi protiv koga se pokreće parnica, kao i
predmet spora. Po žalbi učesnika u postupku, drugostepeni sud ukida rešenje kojim je prvostepeni sud
prekinuo ostavinski postupak i uputio učesnika na parnicu. Tužba kojom se pokreće parnični postupak na
koji je učesnik upućen ima deklarativnu prirodu.
Zakonodavac nije propisao merila na osnovu kojih ostavinski sud utvrđuje čije se pravo smatra
manje verovatnim. Ostavinski sud treba da uzme u obzir dokaze koji su učesnici podneli i da ih uputi na
parnicu onog učesnika čiji mu dokazi deluju manje ubedljivo. Ovakvo shvatanje protivureči
pravnopolitičkim ciljevima ustanove upućivanja na parnicu, jer je ona uvedena zbog toga da se ostavinski
sud ne bi upuštao u dokazivanje spornih činjenica. Ispravnije je stanovište prema kojem se na parnicu
upućuje ona stranka na kojoj, prema opštim pravilima, leži teret dokazivanja. U nekim slučajevima teret
dokazivanja leži na onoj stranici protiv koje govori neka zakonska predpostavka.
Sud će prekiniti ostavinski postupak i uputiti naslednika da povede parnicu kada postoji spor o
činjenicama ili spor o primeni prava o tome:
 da li neka imovina ulazi u sastav zaostavštine
 da li ostaviočevi potomci mogu da izdvoje iz zaostavštine po osnovu doprinosa u povećanju njene
vrednosti.

85
 Ako je među učesnicima sporno pravo na legat ili nekidrugi vid singularnog sticanja iz
zaostavštine sud upućuje na parnicu učesnika čije pravo smatra manje verovatnim, ali ne prekida
ostavinski postupak. U slučaju kada je ostavinski sud raspraviozaostavštinu, a trebalo je da stranke uputi
na parnicu, pravosnažnost ostavinskog rešenja ne sprečava da se o spornom zahtevupokrene parnica.
Isto pravilo važi i onda kada je sud nastavio prekinuti postupak zato što stranka nije pokrenula parnicu u
roku koji je ostavljen.

75. REŠENJE O NASLEĐIVANJU I ŽALBA U OSTAVINSKOM POSTUPKU

Ostavinsko rešenje je meritorna sudska odluka kojoj se utvrđuju naslednopravne posledice

ostaviočeve smrti. Ostavinsko resenje ima deklarativnu prirodu. Lica koja su u momentu smrti stekla
neko pravo iz zaostavštine ostavinsko rešenje omogućuje da ta prava dokažu i ostvare.
Ostavinsko rešenje mora da sadrži elemente koji su predviđeni za svaku sudsku odluku. To su: uvod,
izreka, obrazloženje i uputstvo o pravnom leku.
Uvod ostavinskog rešenja sadrži: broj predmeta, naziv suda, ime i prezime sudije, oznaku da se
radi o ostavinskom postupku, podatke o ostaviocu i datum održavanja poslednjeg ročišta za ostavinsku
raspravu.
Sadržina izreke ostavinskog rešenja propisana je specijalnim normama ostavinskog postupka. Izreka
sadrži:
 Podatke o ostaviocu (lično ime, ime jednog roditelja, zanimanje, datum rođenja, a za ostavioca
koji je stupanjem u brak promenio prezime treba navesti prezime koje je imao pre venčanja)
 Podatke o zaostavštini (označenje nepokretnosti s podacima iz katastra i označenje pokretnih
stvari s pozivom na popis)
 Podatke o naslednicima (lično ime, prebivalište, odnos prema ostaviocu, osnov pozivanja na
nasleđe, veličina naslednog dela)
 Podatke o legatarima i drugim singularnim sukcesorima (tačno naznačena prava iz zaostavštine
koje im je ostavljeno)
 Podatke o teretima koji su predviđeni za naslednike odnosno legatare - da li je pravo naslednika i
legatara modifikovano uslovom, rokom ili nalogom, odnosno da li je ograničeno pravom
plodouživanja u korist određenog lica.
U ostavinsko rešenje se unosi i sporazum odeobi zaostavštine ukoliko su naslednici u toku postupka
sporazumeli o načinu deobe.
Obrazloženje sadrži podatke o činjenicama koje je sud utvrdio i način na koji su utvrđeni. Kada
ostoji odnos prethodnog i potonjeg naslendika ostavinsko rešenje može da sadrži i mere koje je odredio
ostavinski sud za obezbeđenje prava potonjeg naslendika. Ako je u toku postupka bila izrčena mera
predaje zaostavštine na čuvanje sud će u ostavinskom rešenju narediti čuvaru da naslendicima preda
stvari koje su mu poverene na čuvanje.
Rešenje se dostavlja licima koja su ogalšena za naslendike i legatare kao i licima koja su u toku
ostavinskog postupka isticala neku naslednopravnu pretenzuju. Pravosnažno rešenje o nasleđivanju
dostavlja se i nadležnom organu uprave. Kada među učesnicima nije sporno pravona legat, ostavinski sud
može pre donošenja ostavinskog rešenja doneti rešenje o legatu. Takvo rešenje sud ne donosi po
službenoj dužnosti, već na zahtev legatara.

86
Dopunskim rešenjem se raspodeljuje ostaviočeva imovina za koju se u vreme donošenja ostavinskog
rešenja nije znalo da pripada zaostavštini. Pravilo je da sud ne raspravlja ponovo zaostavštinu već donosi
dopunsko rešenje kojim novopronađenu imovinu raspodeljuje na osnovu ranije donetog ostavinskog
rešenja.
Pravosnažnost se ispoljava kao: formalna i materijalna pravosnažnost. Formalna pravosnažnost
označava da ostavinsko rešenje više ne može da se pobija žalbom - redovnim pravnim lekom. Formalna
pravosnažnost nastupa:
- odricanjem od prava na žalbu
- povlačenjem uložene žalbe
- kada drugostepeni sud donese odluku kojom se žalba odbija i potvrđuje prvostepeno rešenje, odnosno
kad drugostepeni sud usvoji žalbu i preinači prvostepeno rešenje
- istekom roka za žalbu
Materijalna pravosnažnost neke odluke ispoljava se u njenom dejstvu. To znači da se ne može u nekom
novom postupku osporavati njena tačnost. Zbog toga se ona naziva unutrašnjom, odnosno suštinskom
pravosnažnošću. Materijalna pravosnažnost ima dva dejstva: pozitivno i negativno.
Negativno dejstvo znači da u istoj pravnoj stvari nije više moguće raspravljanje i odlučivanje.
Pozitivno dejstvo materijalne pravosnažnosti ogleda se u obavezujućem dejstvu sudske odluke u nekom
drugom sudskom postupku. Kada se u kasnijem sudskom postupku pojavi kao sporno pravo pitanje o
kojem je pravosnažno odlučeno u nekom ranijem postupku, sud ne raspravlja o tom pitanju već ga uzima
u podlogu svoje odluke onako kako je o njemu pravosnažno rešeno u ranijem postupku.Nastupanje
formalne pravosnažnosti je uslov za nastupanje materijalne pravosnažnosti.
Žalbu protiv ostavinskog rešenja može izjaviti samo učesnik u ostavinskom postupku. Sporedni
subjekt ostavinskog postupka ne može izjaviti žalbu već svoje pravo ostvaruje u parnici. Žalbu koju izjavi
sporedni subjekt ostavinskog spostupka smatra se nedozvoljenom i sud je rešenjem odbacuje.
Rok za izjavljivanje žalbe iznosi 15 dana, a računa se od dana kada je učesniku dostavljen prepis,
ostavinskog rešenja. Žalba izjavljena posle isteka zakonskog roka za njeno donošenje naziva se
neblagovremenom žalbom. Ona se odbacuje rešenjem.
Žalba treba da sadrži:
 Označenje ostavisnkog rešenja protiv kojeg se izjavljuje žalba
 Izjavu da se ostavinsko rešenje pobija u celini ili delimično
 Razloge žalbe s obrazloženjem
 Potpis podnosioca žalbe. Ako žalba nije potpisana prvostepeni sud donosi resenje kojim žalbu
odbacuje kao nepotpunu.
Žalba se predaje prvostepenom ostavinskom sudu u dovoljnom broju primeraka za sud i ostale
učesnike u postupku. Prvostepeni sud može da donese rešenje kojim odbacuje žalbu koja je
neblagovremena, nepotpuna i nedozvoljena. Ako je žalba blagovremena, potpuna i dozvoljena
prvostepeni sud dostavlja žalbu na odgovor ostalim učesnicima u postupku.
Odgovor na žalbu može da se podnese u roku 15 dana u roku od dostavljanja žalbe na odgovor. Po
prijemu odgovora na žalbu, eventualni odgovor na žalbu i svi spisi predmeta dostavljaju se
drugostepenom sudu.

87
 Razlozi za žalbu su greške u vođenju prvostepenog ostavinskog postupka zbog kojih drugostepeni
sud može da ukine ili preinači prvostepeno ostavinsko rešenje. Postoje tri razloga za žalbu:
1. Bitne povrede pravila ostavinskog postupka (negativnu naslendu izjavu je uzeo na zapisnik stručni
saradnik)
2. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (sud nije znao za testament)
3. Pogrešna primena materijalnog prava (sud je smatrao ništavim olografski testament koji je zaveštalac
potpisao rečima “Vaš deda”).

76. NASLEDNOPRAVNI ZAHTEVI NAKON PRAVOSNAŽNOSTI REŠENJA O NASLEĐIVANJU

Naslednopravni zahtev je tužba kojom tužilac na osnovu boljeg ili istovetnog naslednopravnog
položaja traži od tuženog ustupanje celokupne zaostavštine ili njenog alikvotnog dela. Naslednopravni
zahtev je pravni instrument putem kojeg jedno lice realizuje svoj pravni položaj univerzalnog
sukcesora u situaciji kada u pravosnažnom ostavinskom rešenju nije utvrđeno da je naslendik,
odnosno kada je u pravosnažnom ostavinskom rešenju utvrđeno da je nasledio manju naslednu kvotu
od one koje mu zaista pripada.
Presuda kojom sud usvaja naslednopravni zahtev nije preobražajna, jer ne menja pravne
posledice koje su nastupile u trenutkuostaviočeve smrti - presudom se obara pretpostavka tačnosti
pravosnažnog ostavinskog rešenja. U srpskom pravu zaostavština prelazi na naslednike u momentu
ostaviočeve smrti, a naslednopravna dejstva ostaviočeve smrti se utvrđuju se ostavinskim rešenjem koji
ima deklarativan karakter i deluje retroaktivno. Ostavisnko rešenje omogućuje licu koje je u trenutku
ostaviočeve smrti steklo zaostavštinu da se u pravnom prometu legitimiše kao ostaviočev naslednik. Za
pravosnažnost ostavinsko rešenje, kao i za svaku sudsku odluku, važi pretpostavka tačnosti: što se
sudskom odlukom utvrdi, smatra se istinitim. Ova pretpostavka je oboriva. Može se destiti da ostavinski
sud ne utvrdi ne utvrdi tačne naslednopravne posledice smrti.
Svojstvo tužioca u parnici koja se pokreće naslednopravnim zahtevom ima lice koje sebe smatra
naslednikom. Da bi uspeo u tom sporu, tužilac mora da dokaže da je u trenutku ostaviočeve smrti postao
jedini naslednik, odnosno da mu je pripao alikvotni deo zaostavštine. Naslednopravni zahtev ne treba
mešati s tužbama koje pripadaju ovlašćenom nasledniku kao imaocu pojedinih stvari i pravo iz
zaostavštine (tzv. singularne tužbe). Naslednopravni zahtev može podići jedan sanaslednik protiv drugog
sanaslednika. Ukoliko smatra da mu je u trenutku ostaviočeve smrti pripao veći nasledni deo od onog
koji je utvrđen pravosnažnim ostavinskim rešenjem. Ako prethodni naslednik smatra da ne postoje
ograničenja njegovog naslednopravnog položaja koja su utvrđena ostavinskim rešenjem, on može protiv
lica u čiju korist su ta ograničenja utvrđena podići negatorni naslednopravni zahtev.
Naslednička tužba se podiže protiv lica koje je pravnosnažnim ostavinskim rešenjem ogalšeno za
naslednika, a koje je u momentu ostaviočeve smrti zapravo nije postalo naslednik. Takvo lice se naziva
prividnim naslednikom. Svojstvo tuženog može imati i lice za koje je pravnosnažnim ostavinskim
rešenjem utvrđeno da je dobilo veću naslednu kvotu od one koja mu zaista pripada.
Podizanje naslednopravnog zahteva je dozvoljeno tek nakon pravosnažnog okončanja
ostavinskog postupka. Ovde treba razlikovati dve situacije:

88
 Prva situacija postoji kada je neko lice de facto stupilo u pravni položaj naslednika. Reč je o
situacijama gde je iza ostavioca ostala samo pokretna imovina, a niko od pretendenata na nasleđe nije
zahtevao da se sprovede ostavinska rasprava. Prividni naslednik se ne legitimiše pravosnažnim
ostavinskim rešenjem, već time što ima neposrednu državinu na stvarima iz zaostavštine. Ako se pojavi
lice koje tvrdi da ima bolji ili istovetni naslendopravni položaj, ono ne može protiv prividnog naslednika
podići naslednopravni zahtev. Svoj interes ostvaruje podnošenjem predloga za sprovođenje ostavinske
rasprave.
Druga situacija postoji kada ostavinsko rešenje još nije postalo pravnosnažno. U tom slučaju
pravi naslendik ne štiti svoj interes putem naslednopravnog zahteva već podnošenjem žalbe protiv
ostavinskog rešenja.
Naslednopravnim zahtevom obara se pretpostavka o istinitosti naslednopravnih dejstva koja su
utvrđena pravnosnažnim ostavinskim rešenjem. Kod naslednopravnog zahteva suprostavljena su dva
interesa. Prvi se sastoji u tome da omogući utvrđivanje istinitih naslednopravnih dejstava koja su
nastupila u momentu ostaviočeve smrti. Drugi je obezbeđivanje poštovanja i pouzdanja u pravnosnažnu
sudsku odluku. Nasledno pravni zahtev je dozvoljen u zakonom propisanim slučajevima, tj. u onim
slučajevima kada pravi naslednik nije vezan pravosnažnošću ostavinskog rešenja:
 kada se pronađe novi naslednik
 kada se pronađe nova imovina, a neki od naslednika je dao negativnu naslednu izjavu
 kada se pronađe novitestament
 kada su naslednopravne posledice ostaviočeve smrti utvrđene tako što je ostavinski sud raspravljao o
pitanjima u pogledu kojih je trebalo da učesnike uputi na parnicu
 kada se po pravilima parničnog postupka može podneti predlog za ponavljanje postupka
U važečem pravu RS pravo na podizanje naslednopravnog zahteva ne zastareva. Time se ne dira
u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja. Ako sud usvoji naslednopravni
zahtev, na odnose između pravog i prividnog naslednika shodnose primenjuju pravila kojima je uređen
odnos između sopstvenika srvari i tužioca koji je izgubio reivindikacioni spor.
Moguća je primena o realnoj subrogaciji: prividni naslednik je dužan da pravom nasledniku preda sve
ono što je pribavio na ime protivčinidbe ili naknade za otuđena ili uništena dobra iz zaostavštine.

77. NASLEDNA IZJAVA

Svakom potencijalnom nasledniku pravni poredak ostavlja mogućnost da se izjasni o tome da li se

prihvata nasledstva - pozitivna nasledna izjava ili se odriče nasledstva - negativna nasledna izjava.
1) NEGATIVNA NASLEDNA IZJAVA:
Pravo na odricanje od nasleđa prema svojoj pravnoj prirodi predstavlja preobražajno pravo, jer
potencijalni naslednik izjavom volje oblikuje naslednopravne posledice ostaviočeve smrti - umesto da
postane naslednik on prepušta da nasledničko svojstvostekne drugo lice. Pravo na odricanje od nasleđa
ima svaki testamentarni i zakonski naslednik. Jedino država nema pravo na odricanje od nasleđa.
Negativna nasledna izjava ne može da spreči nasleđivanje, već služi za to da se sticanje
zaostavštine prepusti nekom drugom licu. Pravo na odricanje od nasleđa ima strogo ličan karakter. Ono
je neprenosivo pravnim poslovima inter vivos, ali je nasledivo. Jednostrane izjave oodricanju od nasleđa
koje je neko lice dalo za života ostavioca ne proizvode pravno dejstvo - apsolutno su ništave.

89
 Isto važi i za ugovoro odricanju od budućeg nasleđa koji zaključuju potencijalni naslednik i
ostavilac. Pravo na odricanje od nasleđa je vremenski ograničeno i može se vršiti sve do okončanja
prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Ukoliko lice pozvano na nasleđe neda negativnu
naslednu izjavu do tog momenta, uzima se da je ćutanjem dalo pozitivnu naslednu izjavu. Kako je
nasledna izjava neopoziva, donošenjem prvostepenog ostavinskog rešenja definitivno se gasi pravona
odricanje od nasleđa.
Lice koje se odriče nasleđa mora biti potpuno poslovno sposobno. Stariji maloletnici i lica
delimično lišena poslovne sposobnosti mogu se odreći nasledstva samo uz prisustvo i saglasnost
zakonskog zastupnika. Za mlađe maloletnike i lica potpuno lišena poslovne sposobnosti, izjavu o
odricanja od nasleđa daje njihov zakonski zastupnik. Zakonski zastupnik nasciturusa može u njegovo ime
dati izjavu o odricanju od nasledstva i pre njegovog rođenja.
Staratelju je za davanje negativne nasledne izjave uvek potrebana saglasnost organa
starateljstva, jer je reč o raspolaganju imovinom štićenika. Roditeljima je za davanje negativne nasledne
izjave potrebna saglasnost organa starateljstva samo ako u zaostavštini ima nepokretnosti, ili ako je
nasledni deo njihovog deteta veće vrednosti.
Odricanje od nasledstva spada u formalne pravne poslove kod kojih izjava volje mora da bude
službeno primljena. Na formalizmu se insistira iz razloga pravne sigurnosti. Izjava o odricanju od nasleđa
daje se usmeno na zapisnik pred ostavinskim sudom. Lice pozvano na nasleđe može dati negativnu
naslednu izjavu i usmeno na zapisnik pred bilo kojim osnovnim sudom u RS, javnim beležnikom ili pred
srpskim konzularnim predstavništvom u inostranstvu.
Izjava o odricanju od nasleđa ima retroaktivno dejstvo. Pravne posledice davanja negativne izjave
ne nastupaju od momenta kada je izjava data već od trenutka ostaviočeve smrti. Zakonodavac pravna
dejstva negativne nasledne izjave uređuje propisivanjem fikcije o nepostojanju naslendika -naslednik koji
se odrekao nasleđa smatra se kao da nikada nije ni bio naslendik.
U vezi sa pravnim dejstvima negativne nasledne izjave postavljaju se u dva važna pitanja:
1. Koje lice se poziva na nasleđe umesto naslednika koji je dao negativnu naslednu izjavu
2. Odnos odricanja od nasleđa i prava predstavljanja
- Kada je izjavu o odricanju od nasleđa dao zakonski naslednik, fikcija o nedoživljavanju trenutka
ostaviočeve smrti primenjuje se bez izuzetaka. Zaostavština se raspodeljuje kao da je taj naslednik umro
pre ostavioca. Posledice odricanja od nasleđa testamentarnog naslednika zavise od sadržine testamenta.
- Naslednik se može odreći nasledstva samo u svoje ime tako da dejstva negativne nasledne izjave ne
protežu na njegove potomke. U Srbiji odricanje od nasleđa ne isključuje primenu prava predstavljanja.
Odricanje od nasleđa ne može biti dato pod uslovom ili rokom. Odricanje od nasleđa ne može
biti delimično. Naslednik može da se odrekne onog dela zaostavštine koja mu pripada kao zakonskom
nasledniku, a da prihvati deo koji mu sleduje popravilima testamentarnog nasleđivanja i obrnuto.
2) POZITIVNA NASLEDNA IZJAVA
Pozitivna nasledna izjava nije neophodna da bi jedno lice steklo svojstvo naslednika. Osnovno
pravilo pozitivne nasledne izjave sastoji se u tome što naslednik gubi pravo na odricanje od nasleđa.
Pozitivna nasledna izjava ne može biti data pod uslovom ili rokom.
Za razliku od negativne nasledne izjave koja mora biti data na izričit način, pozitivna nasledna izjava može
biti data izričito, prećutno ili ćutanjem.

90
Razlikuju se četiri situacije:
1. Lice pozvano na nasleđe može dati pozitivnu naslednu izjavu usmeno na zapisnik pred nadležnim
organomu ili predajom pismene isprave koja je overena kod notara ili u sudu. Ovde se traže svi
materijalnopravni i formalni uslovi koji se zahtevaju za negativnu naslednu izjavu. Jedina razlika je u
tome što zakonskom zastupniku nije potrebna saglasnost organa starateljstva za davanje pozitivne
nasledne izjave.
2. Pozitivnom naslednom izjavom smatra se odricanje od nasleđa u korist sanaslednika. Kada se jedan
naslednik odrekne nasleđa u korist sanaslednika, uzima se da je dao pozitivnu naslednu izjavu i da je
svoj deo poklonio sanasledniku. Ustupanje nasledne kvote sanasledniku predstavlja ponudu za
zaključenje ugovora o poklonu i proizvodi pravna dejstva poklona samo ako sanaslednik tu ponudu
prihvati. Poklonjeni nasledni deo može se opozvati zbog grube nezahvalnosti sanaslednika -
poklonoprimca ili zbog osiromašenja sanaslednika - poklonodavca.
3. Pozitivna nasledna izjava se može dati konkludentnom radnjom. Do toga dolazi kada se naslednik
ponaša na način iz kojeg neposredno, ali sa sigurnošću može zaključiti da se prihvatio nasleđa, tzv.
nasledničko ponašanje. Ako naslednik preduzima mere radi očuvanja zaostavštine ili mere tekućeg
upravljanja zaostavštinom, takve aktivnosti se ne smatraju prećutnim prijemom nasleđa.
4. Ćutanje naslendika smatra se za prihvatanje nasleđa. Ako potencijalni naslednik ne da negativnu
naslednu izjavu do donošenja prvostepenog ostavinskog rešenja, on gubi pravo na odricanje od
nasleđa i time svoje nasledničko svojstvo čini konačnim.
PONIŠTENJE I POBIJANJE NASLEDNE IZJAVE
Nasledna izjava se ne može opozvati. Ovo važi i za pozitivnu i za negativnu naslednu izjavu. Izjava
o prihvatanju i izjava o odricanju od nasleđa mogu se poništiti po opštim pravilima građanskog prava.
Nasledna izjava biće apsolutno ništava ukoliko je data od strane mlađeg maloletnika, odnosno lica
potpuno lišenog poslovne sposobnosti i ukoliko prilikom davanja izjave nisu poštovana pravila forme.
Postoje i posebni osnovi za poništenje negativne nasledne izjave. Negativna nasledna izjava biće
apsoluno ništava:
- kada je uzeta na zapisnik od strane sudijskog pomoćnika
- kada je data pod uslovom ili rokom
- kao i u slučaju kada zakonski zastupik bez dozvole organa starateljstva da negativnu naslednu izjavu u
ime svog štićenika.
Razlozi za relativnu ništavost nasledne izjave jesu mane volje: zabluda, prevara, pretnja. U
pogledu mana volje shodno se primenjuju odredbe ZOO o manama volje kod ugovora. Nasledna izjava
biće rušljiva i onda kada je data od strane starijeg maloletnika, odnosno lica delimično lišena poslovne
sposobnosti, a s time se nije saglasio njegov zakonski zastupnik.
Lice koje se odrekne nasleđa, odnosno lice koje se odrekne nasleđa u korist sanaslednika,
sprečava uvećanje svoje imovine. Ako je pretedent na nasleđe prezadužen, takvim postupkom on
održava sebe u stanju insolventnosti i onemogućuje svoje poverioce da naplate potraživanja. Zbog toga
je poveriocima priznato pravo na pobijanje negativne nasledne izjave prema pravilima koja važe za
pobijanje dobročinih raspolaganja. Suština pobijanja sastoji se u tome što poverilac otklanja prema sebi
dejstva izjave o odricanju od nasleđa. Na taj način poverilac može može da naplati potraživanje iz
vrednosti ostaviočevih dobara koja bi naslednik stekao da se nije odrekao nasleđa.

91
Pobijanje se vrši paulijanskom tužbom. Ova tužba se ne podnosi protiv naslednika koji se odrekao
nasleđa, već protiv lica koja su se okoristila odricanjem od nasleđa. U slučaju odricanja u korist
sanaslednika, paulijanska tužba se podnosi protiv sanaslednika - poklonoprimca.
3) NASLEDNOPRAVNA TRANSMISIJA
Pravo na davanje naslede izjave je nasledivo. ZON predviđa da kada naslednik umre pre
okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine, a ne odrekne se nasleđa pravo na
davanje nasledne izjave prelazi nanjegove naslednike. Nasleđivanje prava na naslednu izjavu naziva se
naslednopravna transmisija. Kod naslednopravne transmisije javljaju se tri lica: ostavilac, transmitent
-ostaviočev naslednik koji je umro posle ostvioca, a nije se izjasnio da li prihvata ili odriče nasleđa. I
transmisar - transmitentov naslednik. Da bi došlo do naslednopravne transmisije neophodno je da se
ispune određeni uslovi:
 Transmitent je ostaviočev naslednik. On mora da doživi trenutak osatviočeve smrti i da prema
ostaviocu ispunjava sve opšte uslove koji se zahtevaju za bilo kog naslednika.
 Do naslednopravne transmisije može doći samo ako je transmitent u vreme smrti imao svojstvo tzv.
provizornog naslednika, tj. ako je umro u vreme dok je postojala neizvesnost da li se prihvatio ili
odrekao nasleđa. Ukoliko je transmitent dao negativnu naslednu izjavu, ne dolazi do naslednopravne
transmisije. Ako je transmitent dao pozitivnu naslednu izjavu, ili je umro nakon završetka ostavinske
prave, njegovo preobražajno pravo na davanje nasledne izjave je iscrpljeno, a on više nije provizorni,
već konačni naslednik. U tom slučaju transmitter ne nasleđuje pravona naslednu izjavu, već
nasleđuje zaostavštinu koju je transmitent nasledio od ostavioca.
 Svojstvo transmisara ima transmitentov naslenik. On mora prema transmitentu da ispuni sve opšte
uslove koje se zahtevaju za svakog naslednika.
Naslednopravnu transmisiju ne treba mešati sa pravom predstavljanja:
 Kod prava predstavljanja postoji jedno nasleđivanje - zaostavština sa ostavioca prelazi na
reprezentante. Kod naslednopravne transmisije postoje dva nasleđivanja - zaostavština sa ostavioca
prelazi na transmitenta, a onda s transmitenta na transmisara.
 Reprezentovano lice nije ostaviočev naslednik. Transmitent je ostaviočev naslednik. On mora da
doživi trenutak ostaviočeve smrti, da bude sposoban i dostojan za nasleđivanje.
 Reprezetant je ostaviočev naslednik, tako da mora da doživi trenutak ostaviočeve smrti i da prema
ostaviocu bude dostojan i sposoban za nasleđivanje. Transmisar nije ostaviočev naslednik, već je
naslednik ostaviočevog naslednika.
 Svojstvo reprezentovanog lica može imati samo ostaviočev zakonski naslednik iz prvog, drugog i
trećeg naslednog reda. Transmitent može biti svaki ostaviočev naslednik.
 Reprezentant je potomak reprezentovanog lica. Transmisar može biti bilo koji transmitentov
naslednik. On mora da doživi smrt transmitenta i da prema njemu bude dostojan i sposoban za
nasleđivanje.
SPAJANJE ZAOSTAVŠTINE I IMOVINE NASLEDNIKA - CONFUSIO BONORUM
CONFUSIO BONORUM je pravno sjedinjavanje prava I obaveza iz zaostavštine s posebnom
imovinom naslednika. Naslednik postaje istovremeno imalac svoje posebne imovine i imalac prava i
obaveza koje je nasledio od ostavioca. Najvažnija pravna posledica je ta što naslednik lično odgovara za
ostaviočeve dugove. Ostaviočevi poveroci mogu svoja potraživanja naplatiti ne samo iz zaostavštine, već i
iz posebne imovine naslenika. Naslednikovi poveriocu mogu iz zaostavštine naplatiti potraživanja prema
nasledniku koja su nastala pre ostaviočeve smrti. Razlikuju se tri situacije:

92
- KONFUZIJA je prestanak obligacije do kojeg dolazi kada isto lice postane poverilac i dužnik.
- KONSOLIDACIJA (spajanje) je prestanak stvarnog prava na tuđoj imovini do kojeg dolazi kada isto lice
postane sopstvenik stvari i imalac užeg stvarnog prava na toj stvari.
- KONVALIDACIJA je osnaženje raspolaganja ostaviočevim stvarima i pravima koje je naslednik
neovlašćeno činio za života ostavioca.

78. ODGOVORNOST NASLEDNIKA ZA DUGOVE OSTAVIOCA

Spajanje zaostavštine sa imovinom naslednika dovodi do toga da na naslednika pređu

ostaviočeve obaveze. Osnovni problem koji se pojavljuje kod obaveze naslednika da plati ostaviočeve
dugove tiče se obima odgovornosti. Moguća su tri sistema odgovornosti za dugove:
 odgovornost ultra vires hereditatis - odlikuje se potpuno neograničenom ogdovornošću naslednika
za ostaviočeve dugove.
 odgovornost cum viribus hereditatis -odgovornost naslednika je vrednosno i predmetno
ograničena. Prema ostaviočevim poveriocima naslednik odgovara stvarima i pravima iz zaostavštine
dok prema svojim poveriocima odgovara svojom zasebnom imovinom. Ostaviočevi poverioci ne
mogu prinudno zahtevati na posebnoj imovini naslednika, niti naslednikovi poverioci mogu da
zahtevaju prinudno izvršenje na stvarima i pravima iz zaostavštine.
 odgovornost pro viribus hereditatis - naslednik odgovara za ostaviočeve dugove kako pravima iz
zaostavštine, tako pravima iz svoje zasebne imovine, ali do visine vrednosti nasleđene imovine.
Njegova odgovornost za ostaviočeve dugove je predmetno neograničena, ali vrednosno limitirana.
Srpsko pravo prihvata sistem pro viribus hereditas. Član 222. ZON predviđa da naslendik odgovara za
ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Od ovog pravila postoje izuzeci:
- Kada ostaviočevi poveriocu podnesu predlog za odvajanje zaostavštine od imovine naslendika
- Kada sud postavi staraoca zaostavštine.
U ovim slučajevima će se primenjivati cum viribus hereditatis. Kada je naslednik imenovan pod
uslovom ili rokom, dok traje period pendencije, odnosno dok ne istekne rok, predhodni naslenik
odgovara za dugove po sistemu sum viribus hereditatis. Ostaviočevi poveriocu mogu svoja potraživanja
naplatiti kako iz zaostavštine, tako i iz posebne imovine naslednika. Naslendik se ne može protiviti ako
ostaviočev poverilac zahteva izvršenje na nekoj naslednikovoj stvari koja nije stečena nasleđivanjem.
Naslednikovi poverioci mogu tražiti izvršenje na nekoj stvari iz zaostavštine. Odgovornost naslednika za
ostaviočeve dugove je vrednosno ograničena. Kada naslednik podmirivanjem ostaviočevih dugova
potroši vrednost koju je nasledio, njegova obaveza da isplati ostatak dugova prestaje po sili zakona. Za
utvrđivanje odgovornosti naslednika merodavna je vrednost aktive u momentu ostaviočeve smrti.
Naslednik odgovara samo sa one dugove koji su nasledivi. Nenasledive ostaviočeve obaveze gase se u
momentu njegove smrti. Kada se radi o odgovornosti sanaslednika za ostaviočeve dugove, postavljaju se
dva pitanja: učešće u odgovornosti i priroda odgovornosti.
Učešće sanaslednika u odgovornosti jeste pitanje njihovog unutrašnjeg odnosa. Pravilo je da
naslednici dele između sebe ostaviočeve dugove srazmerno veličini svoje nasledne kvote. Od ovog
pravila moguć je izuzetak kada zaveštalac u testamentu predivdi drugačije.

93
 Kada je reč o odnosu sanaslednika prema ostaviočevom poveriocu zakonodavac je predvideo da
sanaslednici odgovaraju solidarno do visine vrednosti svog naslednog dela. Sanaslednik koji namiri
poverioca u većem obimu od onog u kojem učestvuje uodgovornosti za dugove, ima pravo da se
regresira od ostalih sanaslednika. Sanaslednik je zaštićen time što je zakonodavac njegovu odgovornost
limitirao do visine vrednosti nasledne kvote. Ako poverilac tuži jednog sanaslednika za ceo dug, tuženi
sanaslednik će biti dužan da mu isplati najviše onoliko koliko je njegov udeo u aktivi zaostavštine vredeo
u momentu ostaviočeve smrti.

79. ODVAJANJE ZAOSTAVŠTINE OD IMOVINE NASLEDNIKA - SEPARATIO BONORUM

Odvajanje zaostavštine od imovine naslednika naziva se slučaj kada nakon ostaviočeve smrti
zaostavština postaje zasebna imovinskopravna celina u okviru naslednikove imovine. Do dvajanja
zaostavštine od imovine naslednika dolazi na zahtev ostaviočevih poverilaca. Zahtev se može staviti u
roku od 3 meseca od ostaviočeve smrti. O zahtevu za odvajanje odlučuje ostavinski sud. Odluka o
odvajanju može se doneti ako poveriocu učine verovatnim posojanje potraživanja i opasnost da će
naplata potraživanja biti osujećena ili znatno otežana. Takva opasnost postoji onda kada je naslednik
prezadužen. U tom slučaju se može desiti da za ostaviočeve poveriocene ostane ništa kada se iz
zaostavštine namire lični naslednikovi poverioci.
Takođe, do odvajanja može doći i onda kada druge okolnosti nalažunaročitu opreznost. Pravo na
odvajanje nemaju poverioci čije je potraživanje obezbeđeno založnim pravom, osim ako dokažu da
zaloga nije dovoljna za namirenje potraživanja. Ostaviočevi poverioci nemaju pravo na separaciju ako
naslednik obezbedi isplatu njihovih potraživanja. Kada sud usvoji zahtev za separaciju, zaostavština će u
okviru imovine naslednika predstavljati imovinskopravnu celinu za koju važi poseban građanskopravni
režim. Specifičnosttog režima ogleda se u tome što naslednik ne može raspolagati stvarima i pravima iz
zaostavštine. Da bi se realizovala ova zabrana, sud može odvojenoj zaostavštini postaviti staraoca.
Odvajanje zaostavištine od imovine naslednikaima za posledicu režima odgovornosti za ostaviočeve
dugove - prelazi se na režim CUM VIRIBUS HEREDITATIS. Poverioci koji su zahtevali odvajanje imaju na
dobrima iz zaostavštine pravo prvenstva u namirenju svojih potraživanja.
Odvajanje zaostavštineod imovine naslednika sprečava nastupanje konfuzije, konsolidacije i
konvalidacije koje su redovna posledica spajanja zaostavštine i imovine naslednika. Separatio bonorum
ima retroaktivno dejstvo, jer posledice odvajanja deluju odmomenta ostaviočeve smrti. Izuzetak je
predviđen za naslednikova raspolaganja pravima iz zaostavštine - ukolikosu učinjena pre odvajanja,
ostaju važeća.

80. NASLEDNIČKA ZAJEDNICA (pravni položaj sanaslednika)

Kada iza ostavioca ostane više naslenika oni obrazuju nasledničku zajednicu. Naslednička
zajednica nastaje u momentu ostaviočeve smrti, a traje sve do deobe zaostavštine. Kod nasledničke
zajednice javljaju se složena pitanja koja se tiču međusobnih pravnih odnosa između sanaslednika i prava
pojedinog sanaslednika da upravlja, koristi i raspolaže dobrima iz zaostavštine. Zbog toga je neophodno
razlikovati pravo sanaslednika na udeo i pravo sanaslednika na celokupnoj zaostavštini.

94
 U srpskom pravu je sporno da li su sanaslednici suvlasnici na zaostavštini ili zajedničari. Prema
jednom shvatanju, sanaslednici imaju pravni položaj zajedničara, pri čemu dodeobe dolazi onda kada se
utvrde njihovi udeli. Prema drugom shvatanju, sanaslednici imaju položaj suvlasnika. Postoji i mešovito
shvatanje, prema kome su naslednici do pravosnažnosti ostavinskog rešenja zajedničari, a od
pravosnažnosti do deobe suvlasnici.
PRAVO SANASLEDNIKA NA UDEO
Sanaslednik ima alikvotni (idealni) udeo na zaostavštini (nasledni deo, nasledna kvota).
Naslendička kvota ne predstvalja fizički deo zaostavštine. Nasledni deo prožima svako pravo i obavezu iz
zaostavštine. Ako ostavilac ima dva sina i dve kuće, oba sina u momentu ostaviočeve smrti će imati u
svojini obe kuće. Tek nakon deobe svaki od njih moze da dobije po jednu kuću u isključivu svojinu.
Pravo sanaslednika da raspolaže svojim udelom je ograničeno. Pre deobe sanaslednik može svoj nasledni
deo preneti na drugog sanaslednika. Ugovor o prenosu naslednog dela na sanasledniku zaključuje se u
formi notarski potvrđene isparave. Zakonodavac ne dozvoljava da se na osnovu odluke jednog od
sanaslednika menja sastav nasledničke zajednice. Sanaslednik može i pre deobe da zaključiti sa trećim
licem ugovor o ustupanju svog naslednog dela. Taj ugovor će biti punovažan, ali dodeobe ne može
proizvoditi samo obligacionopravna dejstva - nakon deobe sanaslednik će biti dužan da prenese svoj deo
na saugovornika. Udeo sanaslednika je naslediv. Kada jedan od sanaslednika umre na njegovo mesto u
nasledničkoj zajednici stupaju njegovi naslendici.
POLOŽAJ SANASLEDNIKA U ODNOSU NA CELOKUPNU ZAOSTAVŠTINU
Sve dok traje naslednička zajednica, naslednici zajednički upravljaju i raspolažu sa zaostavštinom.
To znači da je za preduzimanje bilo kog akta upravljanja i raspolaganja zaostavštinom potrebna
saglasnost svih sanaslednika. Ovo pravilo ima dispozitivnu prirodu. Zaveštalac može imenovati izvršioca
testamenta i predvideti da će on do deobe upravljati zaostavštinom. Za izvršioca testamenta može biti
imenovan i nekood sanaslednika. Osim toga sanaslednici se mogu sporazumeti da se upravljanje
zaostavštinom poveri jednom od njih ili trećem licu.
Ukoliko sanaslednici ne mogu da se slože o upravljanu i raspolaganju zaostavštinom, sud može
na zahtev jednog od njih da preduzme dve mere:
 da odredi svakom sanasledniku deo sa kojim ce upravljati
 da postavi upravitelja nasledstva.
Za upravitelja se imenuje treće lice ili neko od sanaslednika. Upravitelj je dužan da u ime svih
sanaslednika upravlja zaostavštinom. Upravljanje podrazumeva preduzimanje akata koji su potrebni za
održavanje, čuvanje i osiguranje dobara iz zaostavštine, kao i preduzimanje neophodnih radnji za
pribiranje plodova koje daju stvari iz zaostavštine.
Upravitelj nije ovlašćen da raspolaže pravima iz zaostavštine. Akte raspolaganja može preduzeti u četiri
slučaja:
 kada mu to odobri sud
 kada je to predviđeno testamentom
 kada se stim jednoglasno slože svi sanaslenici
 ako je raspolaganje potrebno radi isplate ostaviočevih dugova, terete na zaostavštini ili otklanjanja
štete.

95
Upravitelj nije ovlašćen da sanaslednike zastupa pred sudom ili u upravnom postupku.
Nepodeljena zaostavština predstavlja posebnu imovinskopravnu celinu koja je pravno odvojena od
posebnih imovina svakog sanaslendika. Odatle proističu dve konkretne pravne posledice:
 Kada iza ostavioca ostane samo jedan naslednik u momentu otvaranja nasledstva, dolazi do pravnog
sjedinjavanja prava i obaveza iz zaostavštine s posebnom imovinom naslednika - confusio bonorum.
Efekti tog sjedinjavanje ogledaju se u:
 Konfuziji - gašenje obligacija koje su postojale između ostavioca i naslednika
 Konsolidaciji - gašenje stvarnih prava koja je naslednik imao na ostaviočevim stvarima
 Konvalidaciji - osnaženju akata putem kojih je naslednik neovlašćeno raspolagao ostaviočevim
dobrima. Ovi efekti ne nastaju kada ostavioca nasledi više naslenika.
 Sve ono što sanaslednici dobiju na ime naknade i protivčinidbe zaotuđeno,odnosno uništeno ili
oštećeno dobro iz zaostavštine, takođe, se smatra zaostavštinom i ulazi u pravni režim nasledničke
zajednice.

81. DEOBA NASLEDSTVA I OBAVEZA ZAŠTITE MEĐU SANASLEDNICIMA POSLE DEOBE

Naslednička zajednica prestaje deobom. Deobu zaostavštine može tražiti svaki sanaslednik u
svako doba osim u nevreme. Pravo na deobu ne podleže zastarelosti. Zaveštalac nije ovlašćen da u
testamentu zabrani ili ograniči deobu nasledstva. Takva odredba testamentu je apsolutno ništava.
Zakonodavac zabranjuje sanaslednicima zaključenje ugovora kojim se trajno isključuje mogućnost deobe
zaostavštine - ugovorno odricanje prava na deobu. Suvlasnici se ne mogu trajno odreći prava na deobu.
Dozvoljeno je da suvlasnici zaključe ugovor kojim se privremeno odriču od prava na deobu. Rok ne može
biti duži od 5 godina. Ovo pravilo se može prihvatiti i za sanaslednika.
Deoba može biti sporazumna i sudska. Za sporazumnu deobu je potrebna je saglasnost svih
sanaslendika. Ako sanaslednici postignu sporazum o načinu deobe u toku postupka za raspravljanje
zaostavštine, ostavinski sud unosi taj sporazum u rešenje o nasleđivanju. Po pravosnažnom okončanju
ostavinskog postupka, sanaslednici mogu postići vansudski sporazum o načinu deobe.
Sporazum o deobi obavezuje sve naslednike i ne može se jednostrano raskinuti. Kod
sporazumne deobe sanaslednici su slobodni da odrede način na koji će podeliti zaostavštinu:
 fizička deoba
 deoba po ekvivalentu
 civilna deoba
 deoba isplatom udela
 deoba ustanovljavanjem etažne svojine
Ukoliko sanaslednici ne mogu da se sporazumeju o načinu deobe, svaki od njih može zahtevati
sudsku deobu zaostavštine. Deobu sprovodi osnovni sud u vanparničnom postupku. Postupak se
pokreće predlogom i obuhvata sve sanaslendike. Kod sudske deobe, sud nije slobodan u izboru način na
koji će se izvršiti deoba. Kad god je moguće sud će odrediti fizičku deobu. U slučaju da to nije moguće
sud će odlučiti da se izvrši civilna deoba. Civilna deoba podrazumeva prodaju stvari iz zaostašvtine po
pravilima izvršnog postupka i podelu novca dobijenog prodajom. Zakonodovac predviđa posebna pravila
za deobu zaostavštine u slučaju kada je neko od sanaslednika živeo i privređivao sa ostaviocem i za
predmete domaćinstva.

96
 Kada je neko od sanaslednika živeo i privređivao u zajednici sa ostaviocem, sud može da odluči da se
izvrši deoba isplatom udela, ukoliko to iziskuje opravdana potreba. Sanasledniku koji je živeo ili
privređivao u zajednici za ostaviocem ostavlja se cela zaostavština ili pojedine stvari iz zaostavštine u
isključivu svojinu, a on je dužan da ostalim sanaslendicima isplati novčanu protivvrednost njihovih
naslednih delova. Rok za isplatu određuje sud. Do isplate novčane protivvrednosti naslednog dela
sanaslednik - poverilac ima zakonsku zalogu na zaostavštini. Ukoliko sanaslednik - dužnik ne isplati
sanaslednuku - poveriocu novčanu protivvrednost njegovog naslednog dela, sanaslednik – poverilac
može da traži prinudnu naplatu svog potraživanja ili da zahteva fizičku deobu zaostavštine.
 Sanaslednik koji je živeo sa ostaviocem u istom domaćinstvu može tražiti da mu se dodele u isključivu
svojinu predmeti domaćinstva koji služe za zadovoljenje njegovih svakodnevnih potreba. Vrednost
tih predmeta uračunava mu se u nasledni deo.
Obaveza zaštite deobe sastoji se u tome što svakom sanasledniku ostali naslednici po sili zakona
jemče da stvari ostavljene u njegov nasledni deo nemaju pravnih i fizičkih nedostataka koji su nastali pre
deobe. Ako je neki od sanaslednika na osnovu deobe postao isključivi poverilac ostaviočevom dužniku,
ostali sanaslednici mu jemče da ostaviočevo potraživanje postoji i da je naplativo. Ako se utvrdi da stvar
ima fizički odnosno pravni nedostatak ili da je potraživanje nenaplativo, svaki od članova nasledničke
zajednice duguje oštećenom sanasledniku naknadu koja je srazmerna veličini njihovih naslednih delova.
Obaveza jemstva za postojanje i naplativnost potraživanja traje 3 godine od završetka deobe. Za
potraživanja koja dospevaju posle deobe rok se računa od dospelosti obaveze. Obaveza jemstva za fizičke
i pravne nedostatke stvari traje 3 godine od završetka deobe.

97