НАСЛЕДНО ПРАВО ПО НОВИМ ИСПИТНИМ ПИТАЊИМА

1.Појам, циљеви и значај наследног права

-Наследно право у објективном смислу је скуп правних норми које уређују имовинскоправне последице
смрти физичког лица. Након смрти правна способност човека престаје. Одговор на питање шта се
дешава са правима и обавезама даје наследо право.
У моменту смрти физичког лица гасе се она права и обавезе која су уско везана за личност правног
субјекта. Већина субјективних грађанских права и обавеза је преносива и није везана за личност
титулара, и може прећи на друга лица. Након смрти перносива права и обавезе прелазе на друго лице и
не гасе се. Наследно право уређује прелазак субјективних грађ. п. и о. након смрти имаоца, тј. Регулише
грађанскоправно ступање (сукцесију) у п. и о. покојника.
-Основни појмови наследног права
Нужна претпоставка за примену норми наследног права је смрт физичког лица. Физичко лице чија
имовина након смрти прелази на друга лица назива се оставилац. Моменат смрти физичког лица назива
се остварење наслеђа.
Оставиочева имовина која ће у тренутку смрти прећи на друга лица назива се заоставштина. Синоними
за заоставштину су наслеђе, оставина, наследство, наследна маса... Заоставштину чине само наследива
п. и о. која су му припадала у тренутку смрти.
Лица на која прелази заоставштина су наследници. Може постојати један или више (санаследници).
Постоји разлика између наследника и легатара. Наследник је универзални сукцесор оставиоца, јер на
њега прелази заотавштина као целина. Легатар је сингуларни сукцесор, јер стиче једно или више
појединачних п. и о. из заоставштине.
Прелазак заоставштине са оставиоца на наследнике је наслеђивање.
-Подручје регулисања
Наследно право регулише само грађанскоправне последице правног субјективитета физичког лица.
Наследно право је усмерено на подручје имовинскоправних последица оставиочеве смрти. Јавноправни
односи који настају након смрти не спадају у предмет наследног права. Наследно право не уређује
дужност сахрањивања, одређивање начина и места сахране, обдукцију...
Али норме предвиђају да уобичајне трошкове сахране сносе оставиочеви наследници.
Наследно право не уређује личноправне последице смрти физичког лица
-Субјективно наследно право je спорно. Прво схватање дефинише овај појам као овлашћење
наследника да стекне целокупну заоставштину или њен аликвотни део. То право је апсолутно и делује
erga omnes (Важи у аустријском праву). У нашем праву овај систем није применљив, него се користи
систем наслеђивања по закону (ipso iure). У овом систему субјективно право се схвата као правни
положај ососбе која је постала оставиочев наследник-тј. субјективно право означава скуп субјективних
грађанских п. и о.
Треба разликовати право на давање наследне изјаве. Потенцијални наследник не треба да предузме
никакву радњу да би стекао заоставштину, и сваком лицу се даје право да се изјасни да ли се одриче
или прихвата наследство. Ово право је по природи преображајно, настаје у тренутку смрти и наследиво
је.
-Населедна нада
Док је оставилац жив постоје изгледи ко ће постати наследник. Ти изгледи не представљају субјективно
право већ се називају наследном надом. Она не ужива правну заштиту, њоме се не може располагати,
нити је наследива.
Циљеви и значај наследног права
-Општи поглед
Значај наследног права је у томе што човек мора доћи у додир са њим, јер је смрт неизбежна. Ово
право има и правнополитичке функције: успостављање правичног поретка сукцесије, очување приватне
својине и имовине и заштита породице.
-Успостављање правичног поретка сукцесије
Основни циљ наследног права је успостављање правичног поредка расподеле имовине која је остала
иза оставиоца. Настоји се да се спречи да након смрти оставиоца његове ствари постану ничије и како
би оставиочеви дужници знали од кога да наплате дуговања.
-Очување приватне својине и имовине
Наследно право на више начина обезбеђује опстанак приватне својине и имовине.
1. Норме омогућују да добра која је поседовао појединац након његове смрти поново припадну
појединцу, а не држави.
2.Слобода тестирања омогућава да оставилац располаже својом имовином за случај смрти.
-Заштита породице
Породица учествује у наслеђивању јер правни поредак налаже да у одсуству тестамента заоставштину
деле сродници и супружник. Најближи чланови имају право и на нужни део. Наследно право штити
породицу.
2. НАЧЕЛА НАСЛЕДНОГ ПРАВА
1. IPSO IURE НАСЛЕЂИВАЊЕ - Закон о наслеђивању предвиђа да заоставштина оставиоца прелази
по сили закона на његове наследнике у тренутку његове смрти. Када оставилац умре претедент на
наследство стиче правни положај оставиочевог наследника и при томе не треба да даје никакву изјаву
нити да предузме било какву радњу. Овакво наслеђивање обезбеђује континуитет у оставиочевим
правним односима, јер права и обавезе оставиоца ни у једном трентку не остају без титулара. Оставинско
решење има декларативни карактер њиме се утврђују правна дејства која су по сили закона наступила у
моменту оставиочеве смрти. Законодавац предвиђа могућност да наследник да негативну наследну
изјаву и то може урадити до окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине. За
наследника који се одрекао наследства узима се као да никада није ни био наследник, тако да негативна
наследна изјава има ретроактивно дејство.
2. ПРИВАТНОПРАВНИ КАРАКТЕР НАСЛЕЂИВАЊА - Наслеђивање има за последицу само промену
сопственика оставиочевих добара, али не и промену својинског режима у коме се та добра налазе. Путем
приватноправног карактера наслеђивања наследно право испуњава један од својих основних задатака -
обезбеђује опстанак приватне својине. Оно што се за живота оставиоца налазило у режиму приватне
својине, остаје приватна својина и након оставиочеве смрти. Приватноправни карактер наслеђивања
остварује се само онда када иза оставиоца остане приватноправни субјект који ће бити његов
универзални сукцесор. Српско право предвиђа релативно широк круг законских наследника, као и
могућност да оставилац путем тестамента располаже својом имовином за случај смрти. Само онда када
иза оставиоца не остане ни једно лице које би могло или хтело да наследи, заоставштина ће постати
државна својина.
3. УНИВЕРЗАЛНОСТ НАСЛЕЂИВАЊА - Овај принцип значи да у Србији постоје јединствена правила
наслеђивања, која се примењују независно од тога која права улазе у састав заоставштине и каква су лична
својства оставиоца. Закон о наслеђивању као правило прихвата систем универзалности наслеђивања. Он
не познаје специјалне наследноправне режиме чија би примена зависила од личних својстава оставиоца.
Сва оставиочева права која чине његову заоставштину наслеђују се по истим правилима. Од овог начела
се одступа у неколико случајева:
1. наслеђивање права да се захтева смањење наследног дела супружника у другом наследном реду
2. наслеђивање права на нужни део
3. наслеђивање права и обавеза даваоца издржавања из уговора о доживотном издржавању
У случају смрти даваоца издржавања, његове обавезе прелазе на његовог супружника и потомке који су
позвани на наслеђе, ако на то пристану. Права и обавезе даваоца издржавања не могу да пређу на сваког
законског наследника, већ само на припаднике првог наследног реда.
4. НАЧЕЛО РАВНОПРАВНОСТИ - Овај принцип у наследном праву значи да је приликом регулисања
наследноправних последица оставиочеве смрти забрањено да се међу наследницима и легатарима праве
разлике с обзиром на ирелевантна својства - она која нису ни у каквој вези са суштином установе
наслеђивања. Циљ овог начела није да изједначи све потенцијалне претеденте на наследство већ да
забрани законодавцу да између њих прави разлике у погледу оних својстава која су ирелевантна. Систем
законског наслеђивања је заснован на хијерархији, услед које једни једни законски наследници искључују
из наследства друге. Пол и брачни статус претедента на наслеђе данас се сматрају ирелевантним
својствима.
Равноправност мушкараца и жена проистиче из Устава Србије, као и једнакост брачних и ванбрачних
сродника у праву на наслеђе. Странци имају под условом узајамности, односно реципротета, исти
наследни положај као и српски држављани. Забрана дискриминације се односи и на оставиоца.
5. НАЧЕЛО ОГРАНИЧЕНОСТИ ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕДСТВО - Упоредно право познаје три
основа позивања на наслеђе: закон, тестамент и уговор о наслеђивању. Закон о наслеђивању прописује
да се може наследити само на основу закона и завештања. Уговор о наслеђивању је забрањен.
6. СЛОБОДА ТЕСТИРАЊА - Принцип слободе тестирања значи да је завешталац овлашћен да о
својој вољи располаже својом имовином за случај смрти. Слобода тестирања се испољава у три облика:
• Завешталац је слободан да сам одлучи да ли ће саставити тестамент или ће се ослонити на норме
законског наслеђивања - СЛОБОДА САСТАВЉАЊА ТЕСТАМЕНТА
• Завешталац може по својој вољи уредити наследноправне последице своје смрти. Овлашћен је да
именује наследнике, оставља легате, да одређује наследне квоте са разним модалитетима, да
разбаштини законске наследнике - СЛОБОДА НАСЛЕДНОПРАВНОГ ОБЛИКОВАЊА (слобода
креирања садржине тестамента).
• Завештаоца не везује тестамент који је сачинио. Законодавац му признаје могућност дап о
сопственом нахођењу једнострано опозове тестамент - СЛОБОДА ОПОЗИВАЊА ТЕСТАМЕНТА
Слобода тестирања не може важити неограничено. Могућност оставиоца да по својо вољи обликује
наследноправне последице своје смрти мора се кретати у границама које је поставио правни поредак.
Може се рећи да је завешталац слободан у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих
обичаја. Апсолутно је ништав сваки тестамент који је у супротности са принудним прописима, јавним
поретком и добрим обичајима. Постоје и посебна ограничења слободе тестирања, од којих је
најзначајнија установа нужног дела. Законодавац је предвидео да одређени део заоставштине мора да
припадне најближим члановима оставиочеве породице, тако да тим делом заоставштине завешталац не
може располагати.
7. ПОРОДИЧНО НАСЛЕЂИВАЊЕ - Ово значи да првенство у наслеђивању треба да имају
оставиочеви сродници и супружник. Предност у наслеђивању имају потомци оставиоца, јер код сваког
човека постоји склоност да све што стекне остави својој деци. Принцип породичног наслеђивања највише
долази до изражаја у законском наслеђивању и код установе нужног дела. У Србији оно се везује за брак,
крвно сродство и адоптивно сродство.

3.Универзална сукцесија
-Општи поглед
Централни појам наследног права је наслеђивање. По својој природи наслеђивање је универзална
сукцесија, а наследници су универзални сукцесори. Корист из заоставштине могу стећи и сингуларни
легатари, који су сингуларни сукцесори. Разликовање сингуларних и универзалних сукцесора значајно је
са становишта грађанског права, јер они немају исти правни положај.
-Појам и значај универзалне сукцесије
Универзална сукцесија је прелазак заоставштине као целине на оставиочеве наследнике. Суштина ове
сукцесије је што сва п. и о. прелазе као јединствена целина на једног или више наследника. У. сукцесија
обезбеђује правни континуитет у оставиочевим правним односима.
У. Сукцесија има више аспеката: јединство објеката сукцесије, унитемпоралитет, унимодалитет,
унилинеаритет и униказуалитет.
-Јединство објеката сукцесије (универзалност у ужем смислу) значи да на сукцесора прелази
заоставштина као целина. Наследником се сматра онај следбеник који стиче целокупну заоставштину
или аликвотни део (део изражен разломком или процентом). Разликовање универзалних и сингуларних
сукцесора значајно је за економску сферу. Релевантно је шта је неко стекао, а не колико је стекао.
-Унитемпоралитет означава да наследници сва п. и о. стичу у једном моменту, тј. у тренутнку
оставиочеве смрти. Сингуларни сукцесор у тренутку смрти не стиче имовинско право које му је
остављено, већ постаје имаоц потраживања. Они су овлашћени да од универзалних сукцесора захтевају
пренос остављеног имовинског права. Тако да се може рећи да универзални сукцесори постају
власници, а сингуларни сукцесори њихови повериоци.

-Унимодалитет
За универзалну сукцесију је карактеристично јединство начина стицања свих права и обавеза из
заоставштине, и они сва п. и о. стичу на исти начин-по сили закона у тренутку смрти оставиоца.
Унимодалитет није карактеристика правног промета inter vivos. За различита субјективна грађанска
права предвиђа се различит начин стицања (Купац покретне ствари стиче својину пердајом, а купац
непокретности постаје власник након укњижења). Принцип јединства начина стицања не важи за
сингуларног сукцесора.
-Унилинеаритет
Долази до изражаја када има више наследника. Тада важи принцип јединства субјеката који стичу
заоставштину, што значи да сви наследници постају имаоци свих права и обавеза из заоставштине,
сразмерно величини својих наследних квота. У тренутку смрти настаје наследничка заједница.
Заоставштина између чланова ове заједнице није подељена по објектима, него по уделима. Удео
санаследника је идеалан. Унилинеаритет производи вишеструке правне последице.
1. Не постоји плуралитет наслеђивања, чак ни онда кад иза оставиоца остане више наследника, могуће
је само једно наслеђивање.
2. Одредба у тестаменту којом оставилац именује неко лице за наследника једне ствари не производи
стварноправна дејства, таква одредба се сматра легатом. У тренутку смрти право својине на тој ствари
стичу сви његови наследници. Лице које је у тестаменту именовано за наследника на ствари у тренутку
остварања наслеђа постаје поверилац универзалних сукцесора.
3. Одредбе у тестаменту којима завешталац оставља поједине ствари одређеним наследницима, не
могу имати стварноправно, већ само облигационо дејство. Те ствари ће у моменту смрти припасти свим
санаследницима.
-Уникаузалитет
У оним случајевима када једно лице наслеђује по разним основама позивања на наслеђе, његова квота
је јединствена. Наследник има исти правни положај у погледу свог целокупног удела.
-Одговорност за дугове
Одговарају само универзални сукцесори, до висине вредности наслеђене имовине. Ако има више
наследника, одговарају сразмерно висини њиховог дела, осим ако тестамент не предвиђа другачије.
Сингуларни сукцесори не одговарају за дугове, осим у два изузетна случаја:
1.Завешталац може у тестаменту предвидети обавезу сингуларног сукцесора да плати неки дуг
2.Наследник може смањити легат ако актива заоставштине није довољна да се испуни легат и да се
намире повериоци, јер се повериоци намирују пре легатара.
-Новопронађена имовина
Под овом имовином се сматрају ствари које су пронађене после правоснажности оставинског решења.
Она се расподељује униврзалним сукцесорима сразмерно величини њихових наследних делова, док
сингуларни сукцесори не учествују у овоме.
-Обавезност универзалне сукцесије
Да би могао да се оствари континуитет у оставиочевим грађанскоправним односима, универзална
сукцесија је обавезна. Након смрти неопходан је бар један наследник. Ако нема ни једног наследника,
својство универзалног сукцесора стиче држава.

4. ИЗВОРИ НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Најзначајнији извор материјалног наследног права у Србији јесте Закон о наслеђивању. Процесно
наследно право уређено је Законом о ванпарничном поступку. Посебно важни извори наследног права
су ЗОО, УС и ЗЈБ.
1. ЗАКОН О НАСЛЕЂИВАЊУ - Народна Скупштина Републике Србије донела је 1995. године Закон о
наслеђивању. Закон се састоји од шест глава.
- опште одредбе
- наслеђивање по основу закона
- наслеђивање по основу завештања (тестамента)
- уговори у наследном праву
- прелазак заоставштине на наследнике
- прелазне и завршне одредбе
За временско важење ЗОН-а релевантан је тренутак смрти оставиоца, јер се наслеђе расправља
према оном закону који је важио у тренутку оставиочеве смрти. Постоје два изузетка:
- Пуноважност тестамента се цени према закону који је био на снази у време када је тестамент сачињен
- Пуноважност уговора у наследном праву цени се према закону који је био на снази у време када су ови
уговори закључени.
2. ЗАКОН О ВАНПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ - Наследно-правне последице оставиочеве смрти утврђују се у
оставинском поступку који је по својој правној природи посебан ванпарнични поступак. Закон о
ванпарничном поступку регулише још неке ванпарничне поступке који су важни за наследно право:
поступак за састављање судског тестамента, чување тестамента у суду и поступак за деобу заједничких
ствари или имовине.
3. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА - Србија нема грађански законик, тако да у српском правном
поретку не постоје норма које уређују општа питања везана за право правних послова. Ту празнину је
законодавац покушао да попуни тако што је у Закону о облигационим односима предвидео: одредбе овог
закона које се односе на уговоре сходно се примењују и на друге правне послове. То значи да се у одсуству
специјалне наследноправне регулативе, на све правне послове који се појављују у наследном праву могу
сходно примењивати правила уговорног права садржана у ЗОО. Сходна примена ЗОО подразумева
одређену еластичност у примени одредаба ЗОО на правне послове наследног права. Приликом примене
ЗОО на правне послове наследног права суд мора да води рачуна о томе да ли су норме уговорног парава
у складу са специфичном природом правних послова у наследном праву. ЗОО садржи и одредбе о
могућности наслеђивања права и обавеза из облигационих односа.
4. ОСТАЛИ ИЗВОРИ НАСЛЕДНОГ ПРАВА:
- Закон о основама својинско правних односа
- Породични закон
- Закон о ауторским и сродним правима
- Закон о привредним друштвима
- Закон о парничном поступку
- Закон о уређењу судова
- Закон о решавању сукоба са прописима других земаља
- Закон о ратификацији Конвенције о Једнообразном закону о облику међународног тестамента са
Прилогом
- Закон о јавном бележништву
- Закон о задужбинама и фондацијама
5. ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКО (нотарско) ЗАКОНОДАВСТВО - Од 1.09.2014. године у Србији је почела да
функционише нова правосудна професија: јавно бележништво (нотаријат). Јавни бележници (нотари)
сачињавају јавне исправе о правним пословима (јавнобележнички запис) потврђују приватне исправе о
правним пословима (солемнизација) и врше послове овере (овера потписа, рукописа, преписа, превода).
Најважнији извори јавнобележничког права су: ЗЈБ, ЗВП и Закон о оверавању потписа, рукописа и преписа.
Завешталац може код јавног бележника да сачини тестамент, односно да остави на чување већ
сачињен тестамент. Уговор о доживотном издржавању, уговор о уступању и расподели имовине за
живота и уговор о преносу наследног права пре деобе закључује се у форми јавнобележничког записа
или у форми нотарски потврђене (солемнизоване) исправе. Јавни бележници су надлежни да спроводе
оставинске поступке као повереници суда.

5. Устав и наследно право

-Општи поглед
За наследно право посебно је важна уставна одредба која садржи уставну гарантију наслеђивања, која
се испољава у два вида: као институционална гарантија, и индивидуална гарантија.
-Институционална гарантија наслеђивања
Њом се обезбеђује уставноправна заштита наслеђивања као правног института. Ова гарантија забрањује
законодавцу да укине наслеђивање. За парвилну примену важно је да се одреди уставноправни појам
наслеђивања. Наслеђивање не треба разумети у најужем правно-техничком смислу. Устав јемчи
приватноправно наслеђивање, тј. наслеђивање којим се омогућава да заоставштина остане у режиму
приватне својине.
Институционална гарантија се односи и на унутрашњу садржину наслеђивања. Наслеђивање је
преуставни појам. Законодавац је овлашћен да уреди и ограничи наслеђивање, али постоје и границе
јер мора да се поштује суштинска садржина наслеђивања као института. Према европској правној
традицији у неотуђиво језгро наслеђивања спадају: слобода тестирања, законско наслеђивање
најближих чланова породице и право најближих чланова породице на нужни део.
-Индивидуална гарантија наслеђивања значи да су уставом зајемчена конкретна права која настају
поводом наслеђивања. Обухвата право оставиоца да по својој вољи располаже својом имовином за
случај смрти, као и право наследника да могу мирно уживати своје наследство и да не могу бити
лишени наследства. Ово је вид заштите од против правног напда државе на наследноправни положај.
Право на уствоправну заштиту се стиче након оставиочеве смрти. Тиме нису обухваћена лица која
очекују стицање наследства.
Индивидуална компонента наслеђивања може се ограничити само законом. Тада је закон дужан да
поштује принцип пропорционалности.
Устав предвиђа да право на наслеђивање не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања
јавних обавеза.

6. СМРТ ОСТАВИОЦА И ОСНОВИ ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ КАО ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Претпоставке за наслеђивање су правне чињенице које морају да се остваре да би наступило
наслеђивање. Претпоставке за наслеђивање су: смрт оставиоца, постојање наследника, основ
позивања на наслеђе и постојање заоставштине. Међутим, сматра се да постоје две битне
претпоставке за наслеђивање: смрт оставиоца и заоставштина.
Постојање наследника и основ позивања на наслеђе су нужни пратиоци битних претпоставки. До
наслеђивања увек долази када се испуне две битне претпоставке: постојање заоставштине и делација. У
том случају увек ће се наћи лице које је наследник - од сродника до државе, увек ће постојати и неки
основ позивања на наслеђе: уговор о наслеђивању, завештање или закон. Па се онда може рећи да
постоје четири претпоставке за наслеђивање, од којих су прве две битне, а друге две нужно прате битне:
делација, заоставштина, постојање наследника и основ позивања на наслеђе.

Савремени правни системи усвајају појам мождане смрти. Према харвардским критеријумима, као
резултат трајног оштећења мозга. Као релевантне чињенице за утврђивање мождане смрти узимају се:
1. недостатак опажања и реаговања
2. недостатак телесних покрета и дисања
3. недостатак рефлекса
4. равна линијана електроенцефалографу,која потврђује одсуство активности централног нервног
система
Чињеница смрти се уписује у матичну књигу умрлих. За упис смрти надлежан је матичар на чијој
територији је лице умрло. Ако није познато место смрти, упис ће извршити матичар на чијем подручју је
нађен оставиочев леш. Ако је смрт наступила у ванредним приликама упис смрти ће извршити матичар
на чијем подручју је оставилац сахрањен. Матичар уписује смрт на основу пријаве за упис и уз пријаву се
прилаже потврда о смрти. Потврду издаје лекар који је утврдио смрт, тј. здравствена установа у којој је
оставилац умро. Када се смрт лица не може доказати потврдом осмрти, свако лице које има непосредан
правни интерес може покренути ванпарнични поступак за доказивање смрти (лице се утопило у реци, а
тело није пронађено, сведоци). У погледу наследноправних дејстава са природном смрћу изједначава се
и проглашење несталог лица за умрло. Решење о проглашењу несталог лица за умрло доноси суд и
доставиће га надлежном матичару.
Смрт оставиоца је неопходан услов да би дошло до наслеђивања. Смрт оставиоца се означава
термином отварање наследства. Моменат смрти је веома значајан за наследно право:
• у моменту смрти оставиочева имовина прелази на наследнике
• заоставштину чине само она наслеђивању подобна права и обавезе које су припадале оставиоцу
у моменту смрти
• својство наследника може имати само оно лице које је постојало у тренутку оставиочеве смрти
• од момента смрти почињу да теку рокови у наследном праву (рок за повраћај поклона због
повреде нужног дела).
Када се ради о природној смрти, као момент смрти узима се онај који је уписан у МКУ. Ситуација
је другачија када је упис смрти извршен на основу правоснажног решења о утврђивању смрти, односно
решења о проглашењу несталог лица за умрло. Код проглашења несталог лица за умрло као дан отварања
наследства узима се онај који је у решењу ванпарничног суда означен као дан смрти. Тај дан се не поклапа
са сазнањем заинтересованих лица за смрт. У таквим ситуацијама, заинтересована лица за оставиочеву
смрт редовно сазнају у моменту правоснажности решења о утврђивању смрти, односно проглашењу
несталог лица за умрло. Могуће је и да у решењу ванпарничног суда буде утврђено да је смрт оставиоца
наступила чак и неколико догина пре правноснажности тог решења. Због тога постоји опасност да
заинетересована лица пропусте рокове за остваривање одређених права, а да нису имала објективну
могућност да сазнају за постојање тих права. Да би се избегли такви случајеви законодавац уводи
двоструки појам отварања наследства:
у погледу свих наследноправних дејстава, осим рачунања рокова, као тренутак отварања наследства
узима се моменат који је у решењу ванпарничног суда означен као дан смрти
у погледу рачунања рокова, као моменат отварања наследства узима се дан када је решење о утврђивању
смрти, односно проглашењу несталог лица за умрло постало правоснажно.

ПОСТОЈАЊЕ ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ КАО ПРЕТПОСТАВКА ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Основ позивања на наслеђе је скуп правих чињеница које у сваком кокретном случају одређују
која лица ће постати оставиочеви наследници и колико ће износити њихове наследне квоте.
Наследнике и висину њихових наследних квота може одредити сам оставилац правним послом мортис
цауса. Тада се ради о вољном наслеђивању. Поред вољног постоји и законско наслеђивање. Код законског
наслеђивања критеријуме за одређивање наследника и висину њихових наследних квота одређује
законодавац на основу правно релевантних веза између оставиоца и потенцијалног наследника. За
законско наслеђивање релевантне су следеће правне везе: крвно сродство, брак и држављанство.
ОГРАНИЧЕНОСТ ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ - У страним правним порецима до вољног наслеђивања
може доћи на основу три правна посла: тестамент, уговор о наслеђивању и заједнички тестамент. У Србији
је дозвољено само наслеђивање по основу закона и наслеђивање на основу тестамента.
РАНГ ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЕЛЂЕ - Тестаментарно наслеђивање има предност у односу на
законско. У правним системима где је дозвољен уговор о наслеђивању, он је најјачи основ позивања на
наслеђе.
НАЧЕЛО ПАРАЛЕЛНОГ ОДНОСА ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ - У Српском праву, наследник
може наследити један део заоставштине као законски, а други као тестаментарни наследник. На тај начин
се одступа од правила римског права према коме нико не може наслеђивати делом на основу тестамента,
а делом на основу закона.

7. Појам заоставштине и наследивост субјективних грађанских права и обавеза

Заоставштина
-Појам
Заоставштина је имовина физичког лица која у тренутку смрти ппрелази на наследнике. Заоставштину
чине сва наслеђивању подобна права и обавезе која су припадала оставиоцу у моменту његове смрти. За
појам заоставштине битна су два елемента: 1. наследивост
2. припадање оставиоцу у моменту смрти.
Наследивост субјективних грађанских права и обавеза
-Општи поглед
Наследивост је подобност субјективног грађанског права да буде објекат наследноправне сукцесије.
Наследива права и обавезе могу у тренутку оставиочеве смрти прећи на његове наслендике.
Ненаследива п. и о. се гасе када умре њихов ималац. Подела субјективних п. и о. на наследиве и
ненаследиве поклапа се са поделом на преносиве и непреносиве. Могући су и изузеци.
Према начелу преносивости субјектибих грађанских п. и о., наследивост је правило.
-Стварна права
Ова права су наследива. Насленик постаје сопственик свих оставиочевих покретних и непокретних
ствари у тренутку оставиочеве смрти. За стицање својине није потребна предаја покретне ствари,
односно упис у јавну књигу ако је реч о непокретности.
Стварне службености и заложна права су наследиви, међутим се код заложних права мора водити рачуна
о акцесорној природи-стварна права која су снажно везана за личност свох имаоца гасе се у тренутно
његове смрти. Нпр. Личне службености.
На наследника прелази и државина коју је оставилац имао у тренутку смрти. У моменту смрти
оставиоца наследник постаје држалац, без обзира на то када је стекао ефективну фактичку власт, постаје
држалац чак и онда када нема свест о томе. Зато државина наследника представља један од случајева
спиритуализоване државине. Тако се појачава правни положај универзалног сукцесора у омогућава да
правна позиција оставиоца максимално пређе на његове наследнике.
-Права и обавезе облигационих односа
Смрт повериоца или дужника у облигационом односу не доводи до гашења облигације. Законодавац
поставља као правило да потраживања и дугови прелазе на наследнике повериоца и дужника. Од овог
правила е одступа у три случаја:
1. Чисто личне облигације-То су оне облигације које су настале с обзиром на личне особине повериоца,
или личне особине способности дужника. Смрћу једне стране престаје интерес за извршење чинидбе.
2. Постоји када споразумом странака предвиђено да потраживања и дугови неће прелазити на
наследнике.
3. Постоји када законодавац изричито предвиди да су одређене тражбине и дугови ненаследиви.
-Права и обавезе из породичних односа
Ова права снажно су везана за личност свог имаоца, њихова социјална функција неће бити остварена ако
их врши друго лице. Зато су ова права ненаследива, и важе и за имовинска и неимовинска породична
права и обавезе. Законска облигација гаси се након смрти порериоца или дужника.
-Право на одрицање од наследства. Наследноправна трансмисија
У тренутку оставиочеве смрти наследник стиче право да се одрекне од наслеђа. То траје до краја
првостепеног поступка за расправљање заоставштине. Ако насленик умре пре завршавања оставинске
расправе, а није дао наследну изјаву, то право прелази на његове наследнике. Ово право назива се
наследноправна трансмисија

8. ИЗДВАЈАЊЕ ИЗ САСТАВА ЗАОСТАВШТИНЕ

Заоставштину чине само она наследива права која су припадала оставиоцу у тренутку његове смрти.
Наслеђивање је деривативан начин стицања права. Ако оставилац држи неку ствар која није у његовој
својини, наследник не може наслеђивањем постати сопственик те ствари већ само држалац (нпр. украо
је бицикл). Разни правни односи у које је оставилац ступао за живота доводе до тога да у тренутку његове
смрти одређена права из његове имовине пређу у имовину трећих лица, независно од тога да ли се она
ин цонцрето појављују као наследници. Такав прелазак права се назива издвајање из састава
заоставштине. ЗОН предвиђа два случаја:
1. издвајање у корист потомака који су живели у заједници са оставиоцем
2. издвајање из предмета домаћинства мање вредности
Осим овога до издвајања из састава заоставштине долази:
• у корист надживелог супружника по основу ликвидирања брачне тековине
• у корист ванбрачног партнера по основу ликвидирања заједничке имовине ванбрачних другова
• у корист члана породичне заједнице по основу ликвидирања заједничке имовине чланова
породичне заједнице
• у корист државе по основу наплате трошкова социјалне помоћи коју је оставилац остварио према
прописима о социјалној заштити
• издвајање по основу оставиочевих уговорених располагања код којих је пренос права одложен до
тренутка његове смрти
ИЗДВАЈАЊЕ У КОРИСТ ПОТОМАКА КОЈИ СУ ЖИВЕЛИ У ЗАЈЕДНИЦИ С ОСТАВИОЦЕМ
Потомци који су живели заједно у заједници са оставиоцем и помагали му у привређивању могу
да траже да се из заоставштине издоји њихов допринос у повећењу вредности заоставштине. Ова
установа нема наследноправни карактер јер издвојени део не спада у заоставштину. Сваки потомак који
је живео у заједници живота са оставиоцем, може тражити да се из заоставштине издвоји његов допринос
у увећању оставиочеве имовине, независно од тога што у конкретном случају не може или неће да
постане законски наследник. Из састава заоставштине се издваја допринос у повећању оставиочеве
имовине. Потомак може тражити издвајање само ако је:
1. унео ново добро у оставиочеву имовину (нпр. саградио шталу)
2. допринео повећању вредности постојећих добара (нпр. надзидао кућу)
3. исплатио оставиочеве дугове
4. ако је спречио пропадање појединих ствари из оставиочеве имовине
Начин на који доприноси увећању имовине је ирелевантан. Допринос постоји и онда када потомак
улаже средства која је наследио или добио на поклон или игром на срћу. Издвојени допринос у повећању
оставиочеве имовине не улази у заоставштину, нити се узима у обзир приликом израчунавања вредности
нужног дела. Акоје потомак истовремено и оставиочев наследник, издвојени део не урачунава се у
његову наследну квоту.
ИЗДВАЈАЊЕ ПРЕДМЕТА ДОМАЋИНСТВА
Оставиочевим потомцима, супружнику и родитељима који су с њим живели у истом домаћинству
припадају предмети домаћинства мање вредности који служе за задовољавање њихових свакодневних
потреба. Право на издвајање предмета домаћинства припада: оставиочевим потомцима, супружнику и
родитељима. Да би овлашћена лица стекла предмете домаћинства, неопходно је да се испуни само један
услов да су у тренутнку оставиочевесмрти живели са њим у домаћинству. Ни ова установа као ни
издвајање у корист потомака нема наследноправни карактер. Ако више лица издваја предмете
домаћинства, они ће у погледу издвојених ствари имати положај заједничара.
Објекат издвајања су предмети домаћинстванамењени за подмиривање редовних потреба
чланова оставиочевог домаћинства (намештај, постељина, кућни љубимац, шпорет, храна, огрев). За
појам предмета домаћинства одлучујућа је њихова намена. Предмети који су служили оставиоцу за
његову личну употребу или за обављање делатности не могу се подвести под предмете домаћинства.
Овлашћена лица не могу издојити из заоставштине предмете који су се у оставиочевом домаћинству
спорадично употребљавали. Из заоставштине се могу издвојити само они предмети домаћинства који су
мање вредности. Да ли је неки предмет мање вредности одређује се према имовинским приликама и
социјалном положају оставиоца и лица у чију се корист врши издвајање.
ОСТАЛИ СЛУЧАЈЕВИ
Издвајање удела у заједничкој имовини - ако је за живота оставиоца постојао режим брачне
тековине, након његове смрти одредиће се удели супружника и ликвидирати режим заједничке имовине.
Надживелом супружнику припада његов удео у брачној тековини, док ће заоставштину оставиоца чинити
његова посебна имовина и његов удео у заједничкој имовини.
Издвајање у корист државе - када је оставилац остваривао сталну новчану помоћ попрописима о
социјалној заштити грађана, орган управе који је обезбеђивао средства има право да из оставинске масе
захтева повраћај исплаћених износа социјалне помоћи.
Уговорна располагања код којих се пренос права одлаже до момента смрти преносиоца.
Оставилац за живота може закључивати уговоре којима отуђује неко право, с тим што се пренос тог права
одлаже до тренутка његове смрти (УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ).

9. ПОСТОЈАЊЕ НАСЛЕДНИКА КАО ПРЕТПОСТАВКА ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Наслендик је онај на кога у тренутку оставиочеве смрти прелази заоставштина односно
аликвотни део заоставштине. За стицање својства наследника нужно је поседовање правног
субјективитета. То значи да се у својству наследника може појавити само онај ко има правну способност.
Стицање наследничког својства није условљено постојањем пословне способности. Постојање правног
субјективитета јесте неопходно али не и довољноза стицање правног положаја наследника. Наследник
може постати само онај ко је квалификован за примање заоставштине:
• лице које постоји у тренутку оставиочеве смрти
• лице које није неспособно за наслеђивање
• лице које није недостојно за наслеђивање
• лице које се није одрекло наследства.
Лице које је умрло пре оставиоца или истовремено са њим, не може бити његов наследник. Физичко лице
може бити наследник уколико је живо у тренутку оставиочеве смрти. Наследник неће постати лице које
је рођено после оставио
еве смрти.
КОМОРИЈЕНТИ су лица између којих постоји правна веза релевантна за наслеђивање и која је изгубила
живот у истом догађају, при чему се не може утврдити редослед њихове смрти. Пошто се код коморијента
не може утврдити тачан редослед смрти правни поредак мора да постави неку претпоставку. Српско
право нема одредбе о коморијентима. Битна су два момента:
1. Први се састоји у томе сто је више лица изгубило животе под околносима које онемогућавају да се
утврди тачан редослед нихове смрти. Ако се in concreto може утврдити ко је кога надживео не ради се о
коморијентима.
2. Да би нека лица били коморијенти неопходо је да између њих постоји неки однос за који се везују
примена наследнопрвниих норми (брачна веза, сродство).
ФИКЦИЈА О НАСЦИТУРУСУ: Од правила да наследник мора бити жив у моменту оставиочеве смрти
постоји изузетак. То је фикција о насцитурусу. Дете које је већ зачето у тренутку оставиочеве смрти сматра
се као рођено, ако се роди живо. Да би постао наслендик потребно је да се испуне два услова:
1. Дете мора да буде зачето за живота оставиоца. Лице које је зачето после не може бити наследник. Да
ли је неко лице зачето за живота оставиоца утврђује се у сваком конкретном случају . У случају сумње
узима се да је дете зачето за живота оставиоца ако се роди у року од 300 дана од оставиочеве смрти.
2. Насцитурус се мора родити жив тј. мора у моменту окончања порођаја показивати знаке живота. За
мртворођено дете се узима као да никада није ни био наслендник.
ПРОБЛЕМ NODEM CONCEPTUS-a: овде се подразумева дете које није зачето за живота оставиоца, али
постоје изгледи да ће бити зачето након његове смрти. Модерна медицина омогућује да се семене ћелије
оца замрзну и накнадно употребе за вештачку оплодњу мајке. Пред наследно право постављен је
проблем да ли дете које је вештачки зачето након смрти свог оца може постати његов наследник. Посебан
проблем се јавља када је за живота оставиоца вештачкистворен ембрион, који је замрзнут и чека да буде
имплантиран у материцу. Према једном схватању, треба извести правило да оставиочево дете може
наследити свог оца независно од момента зачећа, под условом да се роди живо. Ово се ослања на
хипотетичку вољу законодавца - околност да у време настанка закона није било могуће предвидети
постморталну вештачку оплодњу оправдава растезање фикције о насцитурусу и на случај када дете није
зачето за живота свог генетског оца. Против проширивања ове фикције говори потреба очувања правне
сигурности и поуздања, како наследника, тако и трећих лица, у сигурност правног промета.
НЕСТАЛА ЛИЦА КАО НАСЛЕДНИЦИ: Лица која се у моменту оставиочеве смрти воде као нестала, такође,
могу бити наслендици. Поставља се питање према којим критеријумима се утврђује да ли је такво лице
надживело оставиоца. За оцену су релевантне законске претпоставке о проглашењу несталог лица за
умрло. Нестало лице ће моћи да наследи само ако из решења о његовом проглашењу за умрлог
проистиче да је надижвело оставиоца. Приликом оцене способности за наслеђивање несталог лица није
релевантан моменат доношења решења о проглашењу за умрлог већ моменат који је у решењу назначен
као време о смрти.
ПОЛОЖАЈ НЕПОЗНАТИХ НАСЛЕДНИКА: Наследник ће постати свако лице које је доживело тренутак
оставиочеве смрти које је способно и достојно за наслеђивање и на кога упућује меродаван основ
позивања на наслеђе, при чему је ирелевантно то што је његово боравиште непознато односно што
оставински суд није свестан његовог постојања. Ситуација у којој су наследници непознати ствара велике
тешкоће. Није могуће утврдити на основу наследне квоте уколико се не знам колико има потенцијалних
наследника и у каквој су правној вези са оставиоцем. У ситуација када се не зна да ли има наследника суд
ће огласом позвату сва лица која полажу право на наслеђе да се пријаве. Ако се у року од годину дана од
објављивања последњег огласа не пријави ни један наследник, суд ће донети решење којим
заоставштину предаје на уживање Републици Србији, која својину на предатим покретним стварима стиче
истеком рока од 3 године, док својину на непокретности стиче истеком рока од 10 година. Рок се рачуна
од отварања наслеђа.
ПРАВНО ЛИЦЕ КАО НАСЛЕНДИК: Заоставштину могу наследити и правна лица. Правна лица се редовно
појављују као тестаментарни налсендици . Једини случај у коме правно лице наслеђује аб интестате
постоји онда када заоставштина припадне држави као последњем законском наследнику. Правно лице
може наследити само ако је постојало у тренутку његове смрти. Правна лица која су престала да постије
за живота оставиоца као и организације које су настале након оставиочеве смрти не могу бити његови
наследници. Два изузетка:
• Оставилац може у тестамент наредити оснивање задужбине и наменити своје наследство
постизању њеног циља. Таква задужбина биће оставиочев наследник иако није постојала у
моменту оставиочеве смрти.
• Други изузетак проистиче из аналогије примене правила о насцитурусу, ако је за живота оставиоца
започет поступак формирања правног лица, оно може бити наследик под условом да након
оставиочеве смрти дође до настанка правног лица.

10. НЕДОСТОЈНОСТ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Недостојно за наслеђивање јесте оно лице којем правни поредак забрањује да наследи
одређеног оставиоца. Недостојност производи ужа правна дејства од неспособности. Неспособност за
наслеђивање има апсолутно дејство. То зна
и да лице које је неспособно за наслеђивање не може ни на територији Србије наследити ниједног
оставиоца. Недостојност за наслеђивање има релативно дејство . Она извире из односа наследника према
конкретном оставиоцу и спречава га да постане наследник тог оставиоца. Недостојност за наслеђивање
предстваља грађанскоправну цивилну казну за недозвољено понашање наследника према оставиоцу.
Законодавац предвиђа да је недостојан за наслеђивање онај :
1. КО СА УМИШЉАЈЕМ УСМРТИ ОСТАВИОЦА ИЛИ ТО ПОКУША - Постоји онда када наследник с
умишљајем изврши радњу која за последицу има смрт оставиоца. Недостојно ће бити лице које:
• непосредно преузима радњу која доводи до оставиочеве смрти (муж секиром усмрти жену)
• поредно преузима радњу која изазива смрт оставиоца (унук наведе неурачунљивог рођака да
јастуком удави бабу на спавању)
• подстрекач - наводи другог да усмрти оставиоца (син плати 1000 Е да му убију оца)
• помагач - даје допринос лишењу живота оставиоца (ћерка апотекарка да мами отров и поучи је
како да га употреби и отрује оца)
• наводи оставиоца на самоубиство
Онај ко неће бити недостојан за наслеђивање: неурачунљиво лице, онај ко је из нехата усмртио оставиоца
и уколико је последица нужне одбране, крајње нужде извршење службене дужности.
2. КО ПРИНУДОМ ИЛИ ПРЕТЊОМ НАТЕРА, ОДНОСНО ПРЕВАРОМ НАВЕДЕ ОСТАВИОЦА ДА САЧИНИ ИЛИ
ОПОЗОВЕ ТЕСТАМЕНТ ИЛИ ГА У ТОМЕ СПРЕЧИ
Може се састојати у недозвољеном утицају на оставиоца или недозвољеном спречавању оставиоца да:
• сачини тестамент
• унесе одређену одредбу у тестамент
• опозове цео тестамент
• опозове одређене одредбе из тестамента
• наследник умишљајно доведе оставиоца у стање трајне телесне или менталне немогућности да
сачини или опозове тестамент
• превара је изазивање заблуде код оставиоца или његово одржавање у заблуди са циљем да се он
наведе или спречи да тестаментарно располаже; ако је превару учинило треће лице а наследник
је знао за то, наследник ће такође бити недостојан за наслеђивање
• наследник спречава оставиоца да сачини или опозове тестамент тако што га доводи или одржава
у правној заблуди
3. КО ФАЛСИФИКУЈЕ ОСТАВИОЧЕВ ТЕСТАМЕНТ: Фалсификовање тестамнета се врши на неколико начина:
• прављањем лажног тестамента
• преиначењем тетсамента
• употребом лажног тестамента
• набављањем лажног тестамента, односно преиначеног тестамента ради употребе
• злоуботребом оставиочевог бланко потписа
• када наследник лукавством наведе оставиоца да потпише тестамент, предочавајући му да
потписује неку другу исправу или тестамент другачије садржине
4. КО УНИШТИ ИЛИ САКРИЈЕ ОСТАВИОЧЕВ ТЕСТАМЕНТ У НАМЕРИ ДА СПРЕЧИ ОСТВАРЕЊЕ ЊЕГОВЕ
ПОСЛЕДЊЕ ВОЉЕ: да би наследник који је уништио или сакрио тестамент био недостојан потребно је да
се испуне два услова:
• постојање умишљаја
• постојање намере да се спречи остварење оставиочеве последње воље.
Под скривањем тестамента треба разумети сваком радњу којом се оставински суд и друга заинересована
лица онемогућавају да дођу у посед оставиочевог тестамента. За изрицање оцене о недостојности
наследника којии је умишљајно сакрио или уништио оставиочев тестамент, неопходно је да се испитају
његове побуде (мотиви). Ако је то урадио по оставиочевом налогу, наследник неће бити недостојан.
5. КО СЕ ТЕЖЕ ОГРЕШИО О ЗАКОНСКУ ОБАВЕЗУ ЗАКОНСКОГ ИЗДРЖАВАЊА ПРЕМА ОСТАВИОЦУ
Постоји онда када наследник без оправданог разлога одбије да даје издржавање за оставиоца који је
дужан да издржава по правилима породичног права. Да би наступила недостојност за наслеђивање
неопходно је да се ради о тежем огрешењу о законску обавезу издржавања. Огрешење ће се сматрати
тежим онда када је дужност наследника да издржава оставиоца утврђена извршном судском одлуком
или извршном поравнањем пред судом или другим надлежним органом.
6. КО УСКРАТИ ОСТАВИОЦУ НУЖНУ ПОМОЋ
Оставилац се налази у непосредној опасности за живот а наследник му није пружио помоћ иако је то
могао учинити. За постојање овог разлога недостојности ирелевантно је да ли је опасност за живот
оставиоца проузорковао наследник или је она настала на основу природног догађаја радње треćег лица
или радње самог оставиоца.
Правна дејства недостојности
Недостојност наступа по сили закона. Суд на недостојност пази по службеној дужности. Наступање
недостојности не може бити спречено тиме што ће недостојном лицу његови санаследници признати
право на наслеђивање. Недостојно лице губи могућност да постане законски наследник, тестаментарни
наследник, легатар, ако и добије било какву корист из заоставштине на основу оставиочевог
тестаментарног располагања. Недостојно лице може захтевати издвајање из састава заоставштине по
основу брачног или ванбрачног имовинског режима, привређивања са оставиоцем, уговора о
доживотном издржавању, као и издвајање предмета домаћинства.
Опроштај недостојности: Недостојност може престати опростом оставиоца. Опроштај недостојности је
изјава воље оставиоца којом се отклањају правна дејства недостојности. Реч је о једностраној, личној,
формалној и опозивој изјави воље оставиоца. Намера оставиоца да наследнику опрости недостојност
може бити изражена изричито или прећутно. Утицај недостојноси на наследноправни положај других
лица зависи од тога да ли је недостојно лице претендовало да наследи оставиоца као законски или
тестаментарни наследник или је у питању недостојан легатар. Законодавац је као правило поставило
фикцију о недоживљавању оставиочеве смрти - недостојност не смета потомцима недостојног и они
наслеђују као да је умро он пре оставиоца.

11. Појам и значај законског наслеђивања, опсед примене и круг законских наследника
-Појам
Законским (интестатским) наслеђивањем назива се наслеђивање до којег долази у одсуству делотворног и
потпуног оставиочевог тестаментарног раполагања. Критеријуми законског наслеђивања користе се и онда када
оставилац пропусти да путем тестамента наведе универзалне сукцероре на целокупној заоставштини. Зато ове
норме имају диспозитивни карактер.
-Опсег примене
Норме законског наслеђивања примењују се и када оставилац не сачини тестамент. До законског наслеђивања ће
доћи: 1. Када тестамент не садржи одредбу о именовању наследника
2. Када је тестамент ништав
3. Када је тестамент опозван
4. Када тестаментарни наследник не може да наследи или када да негативну наследну изјаву.
Ако је тестамент такав да се у њему располаже само делом заоставштине, преостали део се раподељује према
правилима законског наслеђивња-мешовито наслеђивање.
-Значај
Сматра се основним видом сукцесије мортис кауза. Постоје двојаки разлози за то. С једне стране до законског
наслеђивања често долази и онда када постоји тестамент. С друге стране највећи број људи не саставља
тестамент.
-Основ законског наслеђивања
И законско и тестаментарно наслеђивање почивају на општим правним актима, јер своје постојање дугују томе
што су зајемчени уставом и уређени законом. Али основ позивања на наслеђе могу бити само првне чињенице,
које у сваком конкретном случају одређују која ће лица бити оставиочеви наследници и колико ће износити
њихов наследни део. Код тестаментарног наслеђивања та правна чињеница је једнострани правни посао-
тестамент. Контра томе, код законског нслеђивања разне су чињенице на основу којих се одређују наследници и
њихове наследне квоте, тако да је немогуће наћи заједнички појам који би их све обухватио. Зато се ствара
привид да у таквим ситуацијама долази до наслеђа непосредно на основу закона.
-Круг законских наследника
Наш правни систем прихвата принцип породичног законског наслеђивања, који се огледа у томе што се својство
законског наследника везује за припадност оставиочевој породици. ЗОН прописује да су законски наследници:
1 степен: сви потомци
2 степен: супружник
3 степен: родитељи
4 степен: браћа и сестре
5 степен: сви потомци браће и сестара
6 степен: дедови и бабе
8 степен: браћа и сестре од стричева, ујака и тетки и сви њихови потомци
9 степен: прадедови и прабабе и сви остали преци.
Својство законских наследника имају и адоптивни сродници оставиоца. Ако иза оставиоца није остао ни један
наследник, заоставштина припада држави.
У законском наслеђивању важи принцип затвореног круга законских наследника. Норма која прописује круг
законских наследника мора се уско тумачити. Није дозвољено да се у пракси проширује круг наследника, тако
тазбински сроднци неће наследити оставиоца, чак ни када су живели у заједници са оставиоцем и када је између
њих постојала обавеза законског издржавања. Исто важи и за ванбрачног партнера и блиске оставиочеве крвне
сроднике који не спадају у круг законских наследника.
-Систематика
Норме законског наслеђивања груписане су у две целине:
1. Редовна правила законског наслеђивања
2. Посебна правила законског наслеђивања
Реодвна правила примењују се када на наслеђе конкуришу оставиочеви крвни сродници и супружник. Посебна
правила примењују се када се на наслеђе позивају адоптивни сродници и државам као и када разлози
правичности налажу да се одступи од редовних правила законског наслеђивања.

12. ОПШТА ПРАВИЛА ПАРЕНТЕЛАРНОГ СИСТЕМА

Основна каратеристика парентеларног система огледа се у томе што се осатвиочеви наследници
групишу у скупове, који се називају парентеле. ЗОН за перентелу користи термин наследни ред.
Парентелу чине оставиочеви сродници, који су према степену сродства јако удаљени од оставиоца.
Родоначелник прве парентеле (деда, унуци, праунуци) је сам оставилац тако да њу чине сви оставиочев
потомци. Родоначелници друге парентеле (оставиочеви браћа и сестре, братанци и сестрићи) су
оставиочеви родитељи поред њих у састав улазе и сви њихови потомци. Родоначелници треће парентеле
(оставиочеви стричеви, ујаци, тетке, браћа и сестре од стричева, ујака, тетки) додељена је оставичеви
дедови и бабе и њихови потомци. У састав четврте парентеле улазе прадедови и прабабе. Пету парентелу
чине чукундедови и чукунбабе.
Између парентела важи принцип хијерархије. То значи да се припадници даљег наслендог реда
не позивају на наслеђе све док постоје припадници ближег наследног реда. Најближом се сматра прва
парентела. Значај хијерархије долази до изражаја када на наслеђе конкуришу припадници различитих
парентела. За наследноправни положај оставиочевих наследника није битан његов степен сродства са
оставиоцем, већ припадност одређеном наследном реду.
У зависности од тога како се дели заоставштина између припадника исте парентеле разликују се
парентеларно-градуелни (припадници наследног реда, који су са оставиоцем у ближем степену
сродства искључују из наслеђа припаднике наследног реда, који су са оставиоцем у даљем степену
сродства) и парентеларно-линеарни систем (припадници наследног реда, који су у истом степену
сродства са оставиоцем наслеђују једнаке делове). У Србији се примењује парентеларно-линеарни
систем. Основна карактеристика овог система јесте та што се припадници парентеле деле на уже скупове
које се називају линије, при чему се однос између припадника исте линије уређује према праву
представљања.
Линија се дефинише као скуп законских наследника коју чине најближи оставиочев сродник у
наследном реду и сви његови потомци. У првом наследном реду линију чини оставиочево дете са својим
потомством. У првом наследном реду није унапред одређен и зависи од тога колико оставилац има деце.
Свако оставиочево дете је носилац једне линије у првом наследном реду.
У другом наследном реду постоје две линије очева и мајчина. Очеву линију чине оставиочев отац
и сви његови потомци, док мајчину линију чине оставиочева мајка и сви њени потомци. У трећем
наследном реду постоје четири линије. Линију чине сваки родоначелник и његови потомци.
У линеарном систему заоставштина се дели на једнаке делове између свих линија. У првом
наследном реду величина наследства које добија једна линија зависи од тога колико линија постоји. У
другом наследном реду очева и мајчина линија ће добити ½ заоставштине. У трећем наследном реду
свака линија добија ¼ наследства.
ПРАВО ПРЕДСТАВЉАЊА: Ово је право које омогућава да се у оквиру исте линије у једном наследном реду
позову на наслеђивање потомци оставиочевог сроднике, који из неког разлога није постао наследник.
Право представљања је једно од основних правила наследног права, усвојено у свим савременим
правима и по правилу се примењује у прва три законска наследна реда.
ПРАВНА ПРИРОДА ПРЕДСТАВЉАЊА: Према једном схватању до репрезентације је долазило само услед
смрти претка, тако да је то једна врста наследног права потомака - теорија материјалне репрезентације.
У таквом случају даљи сродник нема своје право, већ се позива на наслеђе по туђем праву.
То значи да право претка мора имати одређене квалитете да би на основу тог права наслеђивао његов
потомак. У случају да је предак, недостојан или неспособан, онда ни његов потомак не може постати
оставиочев наследник. Према другом схватању, који се користи репрезентацијом наслеђује по свом
сопственом праву, што значи да ће наслеђивати увек када његов предак из неког разлога није постао
наследник - теорија формалне репрезентације.
ВЕЛИЧИНА НАСЛЕДНОГ ДЕЛА КОЈИ ПРИПАДА РЕПРЕЗЕНТИМА: Могућа су два решења:
Према првом, названом расподела per stirpes наслеђе се увек дели по линијама и то по сваком степену.
Овај систем усваја европска права, међу којима је и наше. Друго решење названо подела per capita следи
решење које је у римском праву важило за колатерале. Према овом приступу, заоставштина се неће
делити по линијама, већ према броју наследника - по главама. Ово решење заступљено је у многим
државама у САД.
Посебан проблем представља случај када на наслеђе конкуришу лица различитог степена
сродства. У оваквим случајевима се приклања методу per stirpes. Систем који је прихваћен у већини права,
коме припада и наше право, представља доследну примену правила која важе за парентеларно-линеарни
систем. Он подржава оно што би требало да се одигра по редовном току ствари. То подразумева да
родитељи не надживљавају децу. Отуда и правило да унуци, који се служе репрезентацијом, увек добијају
онај део који би добили њихови родитељи да су могли да наследе.
УСЛОВИ ЗА ПРИМЕНУ ПРАВА ПРЕДСТАВЉАЊА
1. Да би уопште могло да се примени право представљања мора доћи до смрти родоначелника
одговарајуће парентеле, само се потомци могу користити правом представљања
2. Други услов је да репрезентовани није постао наследник оставиоца из одређених или било којих
разлога. У савременим правима се уочава теденција проширења круга случајева примене овог права, пре
свега онда кад репрезентовани није могао да се прими наслеђа. Према позитивном праву у Србији,
негативна наследна изјава повлачи аутоматску примену права представљања.
3. Репрезентант према трећем услову, треба да поседује одређене квалитете који се траже од сваког
наследника према оставиоцу, а и не према репрезентованом на чије место долази.
4. Право представљања примењује се само код законског, не и код тестаментарног наслеђивања. Правом
представљања се може користити и зачето а не рођено дете. Тим правом се могу користити како
пунородни тако и полуродни сродници, с тим што ће случајевима када се право репрезентације користи
преко оба заједничка претка оставиоца, полуродни сродници добити мањи наследни део.
Приликом практичне примене треба нарочито имати у виду да право представљања увек, кад год је
томогуће претходи примени права прираштаја.

ПРАВО ПРИРАШТАЈА
Право прираштаја ступа у дејство када из неких разлога не може да се примени право
представљања. Такав случај може бити када нема потомака у једној линији који могу и хоће да наследе,
као и када закон искључује право представљања. Када је право представљања неприменљиво, наследни
део, који би припао сродницима линије унутар тог наследног реда који су у најближем степену сродства
са оставиоцем, при чему се мора водити рачуна и о квалитету сродства наследника. Право прираштаја
наступа када законски наследни део једног или више наследника постане слободан, а репрезентација се
не може применити.
У том случају слободни део прираста осталим санаследницима, према њиховим наследним
деловима, али увек водећи рачуна о степену и квалитету сродства, тако да прираштај може ићи у корист
свих санаследника или само неких од њих. Прираштај се примењује и код законског и код тестаментарног
права. Право прираштаја код интестантског наслеђивања није исто што и прираштај у завештајном праву,
јер овај други, у ствари, подразумева посебна правила тумачења завештаочеве последње воље.

13. НАСЛЕЂИВАЊЕ У ПРВОМ ЗАКОНСКОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ И СМАЊЕЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА

СУПРУЖНИКА У ПРВОМ ЗАКОНСКОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ
КРУГ ЗАКОНСКИХ И НУЖНИХ НАСЛЕДНИКА - СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ
Оставиочеви законски наследници су:
- сви потомци (деца, унуци, праунуци)
- супружник
- родитељи
- браћа и сестре
- сви потомци браћа и сестара (братанци, сестрићи, њихова деца)
- дедови и бабе
- стричеви, ујаци и тетке
- браћа и сестреод стричева, ујака, тетки
- прадедови и прабабе и сви остали преци
Својство законског наслендика имају и оставиочеви адоптивни сродници. Ако иза оставиоца није
остао ни један наследник, заоставштина прирада Р. Србији, као последњем законском наследнику, и
постоје државна имовина. У законском наслеђивању важи принцип затвореног круга законских
наследника. Тако тазбински сродници никада неће наследити као оставиочеви законски наследници.
Исто важи и за ванбрачног партнера и блиске оставиочеве крвне сроднике који не спадају у круг законских
наследника.
КРУГ НУЖНИХ НАСЛЕДНИКА - Лице из круга нужних наследника стиче право на нужни део само ако је у
конкретном случају позвано на наслеђе по правилима законског наслеђивања. То значи да нужни
наследник мора доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити достојан и способан за наслеђивање
и не сме се одрећи наследства.
У српском праву постоји неограничен број наследних редова. Први наследни ред чине сви
оставиочеви потомци и оставиочев супружник. Припадници другог наследног реда су оставиочев
супружник, оставиочеви родитељи и сви потомци оставиочевих родитеља. У трећи наследни ред спадају
оставиочеви дедови и бабе и сви њихови потомци, док у састав четвртог наследног реда улазе само
оставиочеви прадедови и прабабе.
 Право на нужни део признато је само оним лицима која је законодавац изричито предвидео.
Нужни наследници су оставиочеви: потомци, усвојеници и њихови потомци, супружник, родитељи,
усвоиоци, браћа, сестре, дедови, бабе и сви остали преци. Круг нужних наследника представља нумероус
цлаусус, тако да суд не може применом аналогије доделити својство нужног наследника неком блиском
завештаочевом сроднику, кога законодавац није сврстао међу нужне наследнике.
Редовна правила законског наслеђивања - законодавац поставља критеријуме на основу којих се
уређују редослед позивања на наслеђе и величина наследних квота оставиочевог супружника и његових
крвних сродника. Број крвних сродника је велики. Они не могу конкурисати на наследство истовремено.
Због тога законодавац мора да постави систем на основу којег се утврђује која ће лица постати
оставиочеви законски наследници и колико ће износити њихови наследни делови. Приликом
постављања система законског наслеђивања законодавац се руководи идејом породичне правичности. У
државама европско-континенталног правног круга доминирају два система законског наслеђивања:
1. систем блискости сродства (Француска)
2. парентеларни систем (Аустрија, Немачка, Швајцарска)
У првом наследном реду заоставштина се дели на једнаке делове између оставиочеве деце и
супружника. Примена права представљања - Када оставиочево дете не може или неће да наследи, долази
до примене права представљања. Уместо тог детета на наслеђе се позивају његова деца која заједно
добијају онолико колико би дете добило да је постало наследник. Примена права представљања у првом
наследном реду је неограничена. Право представљања се и даље може примењивати све док има
оставиочевих потомака. Случај када супружник не може или неће да неследи не примењује се право на
представљање. У ситуацији где супружник не наслеђује, заоставштина се дели на једнаке делове између
оставиочеве деце.

14. НАСЛЕЂИВАЊЕ У ДРУГОМ ЗАКОНСКОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ И ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА

СУПРУЖНИКА И РОДИТЕЉА У ДРУГОМ ЗАКОНСКОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ
ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА
До повећања наследног дела спружника може доћи у другом наследном реду, онда када нема
нужних средстава за живот. Ова установа има за циљ да спречи елементарне егзистенције оставиочевог
супружника, које наступа услед тога што супружник, с једне стране, смрћу оставиоца губи издржавање, а
са друге стране, мора да дели оставиочеву имовину са осталим наследницима. Разликују се:
• мало повећање наследног дела
• велико повећање наследног реда
МАЛО ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА
Постоји онда када суд одлучи да се у корист супружника конституише плодоуживање на целини
или делу заоставштине коју су наследили његови санаследници. У том случају супружник добија ½
заоставштине по општим правилима а поред тога има право плодоуживања, који су наследили остали
наследници. Док траје супружниково право плодоуживања, његови санаследници на оптерећеном делу
заоставштине имају голу својину. Валичину заоставштине на којој супружник има право плодоуживања
одређује суд. Плодоуживање на заоставштини траје све до смрти супружника. Ово право може изузетно
престати пре његове смрти у два случаја:

1. Када супружник са својим санаследником закључи уговор о преиначењу доживотног

плодоуживања у доживотну ренту
2. Када суд на захтев супружникових санаследника укине доживотно плодоуживање због
промењених околности
Да би дошло до повећања супружниковог наследног дела потребно је да се испуне три услова:
1. До повећања наследног дела супружника може доћи само ако он услед оставиочеве смрти остане без
нужних средстава за живот
2. Супружник мора да стави захтев за повећање законског наследног дела. Повећање се може тражити у
року од годину дана од оставиочеве смрти
3. До повећања наследног дела супружника долази на основу дискреционе одлуке суда
ВЕЛИКО ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА
Велико повећање супружниковог наследног дела постоји онда кад суд донсе одлуку да супружник
наследи целокупну заоставштину. Супружник постаје једини наследник, упркос томе што у другом
наследном реду постоје оставиочеви сродници који могу и хоће да наследе. Поред услова који се траже
за мало повећање потребно је да се остваре још два додатна услова:
• Супружник мора поставити захтев да му се додели целокупна заоставштина. Суд одлучује у
границама захтева који су стављени у поступку.
• Да би суд донео одлуку о великом повећању наследног дела, заоставштина мора бити мале
вредности да би њена подела довела супружника у оскудицу.
РОДИТЕЉИ
Родитељи се појављују као законски наследници у другом наследном реду. У зависности од тога
да ли са њима наслеђује оставиочев супружник, родитељи могу да наследе сваки по ¼ односно сваки
по ½. Њихов наследни део може бити повећан. Законодавац у том смислу разликује:
• Мало повећње - када се у корист родитеља установи доживотно плодоуживање на делу
заоставштине који су наследили његови санаследници, односно када му се повеће нсаледна квота
на уштрб његових санаследника.
• Велико повећање - када суд одлучи да родитељ наследи целокупну заоставштину. Услови за
повећање наследног дела родитеља су исти као и услови за повећање наследног дела супружника.
Код повећања наследног дела родитеља треба разликовати три ситуације:
• Родитељи који у тренутку оставиочеве смрти живе у заједници могу поднети захтев за повећење
наследног дела само према оставиочевом супружнику. Услов је да родитељи морају бити без
нужних средстава за живот.
• У случају да један родитељ не може да наследи или се одрекао наследства у своје име, други
родитељ може захтевати повећање наследног дела према оставиочевом супружнику као и према
репрезентима родитеља који није постао наследник.
• Када је заједница живота између оставиочевих родитеља трајно престала, родитељ који нема
нужних средстава за живот може захтевати повећање наследног дела према другом родитељу
само ако није скривио престанак заједнице живота.

15. СМАЊЕЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА У ДРУГОМ ЗАКОНСКОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ ДО ¼ И

ГУБИТАК ЗАКОНСКОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА СУПРУЖНИКА
Наследни део супружника може бити смањен у другом наследном реду до ¼ онда када
оставиочева наслеђена добра чине више од половине његове посебне имовине и ако заједница живота
између супружника и оставиоца није трајала дуже време. Циљ је да се спречи да добра која је оставилац
бесплатно стекао од својих предака и побочних сродника припадну лицима који нису чланови породице
из које та добра потичу.
Смањење наступа ако су испуњена четири услова:
1. Оставиочева наслеђена добра (наслеђе, поклон) треба да чине више од половине његове посебне
имовине. Овај услов је испуњен ако у оставиочевој заоставштини претеже вредност наслеђених
добара. До смањења неће доћи уколико је вредност наслеђених добара једнака вредности остатка
оставиочеве заоставштине.
2. Брачна заједница између оставиоца и његовог супружника не мсе трајати дуже време (дуже од 3
године). Супружников наследни део неће бити смањен ако је брачна заједница трајала краће
време, али су у њој рођена деца или је било покушаја да се добије потомство
3. Супружников санаследник треба да стави захтев за смањење у року од годину дана од оставиочеве
смрти. Право на смањење супружниковог наследног дала у другом наследном реду је наследиво.
Ако санаследник који није захтевао смањење умре пре истека рока за постављање захтева, право
 на смањење припада његовим потомцима ако су његови наследници, у року од 6 месеци од
његове смрти.
4. Захтев за смањење може поднети самоонај санаследник који припада лози из које потичу
оставиочева наслеђена добра.
Последице смањења - Уколико суд усвоји захтев, део заоставштине за који је смањена наследна
квота брачног друга додељује се санаследнику који је захтевао смањење. О обиму смањења одлучује суд.
Наследни део супружника може бити смањен највише до ¼. Све док суд не реши о захтеву супружникових
санаследника за смањење његовог наследног дела, супружник има право да уместо наслеђивања у
својину изабере плодоуживање на ½ заоставштине. Плодоуживање се може у споразуму са
наследницима преиначити у доживотну ренту. Право на избор је ненаследиво. Изјава о избору се не може
дати под условом и роком, нити се може опозвати. Изјава о избору ће бити ништава уколико је дата у
заблуди или услед преваре, претње и принуде.
ГУБИТАК ЗАКОНСКОГ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА
Губитак постоји онда када се супружнику који може и хоће да наследи ускраћује својство
законског наследника упркос томе што је у моменту оставиочеве смрти постојао брак. До губитка
законског наследног права супружника може доћи у три случаја:
1. Ако је оставилац покренуо поступак за развод брака, а након његове смрти се утврди да је тужбени
захтев основан,
2. Када се након смрти оставиоца утврди да је брак био ништав из разлога за које је супружник знао
у време закључења брака,
3. Ако је заједница између оставиоца и његовог супружника трајно престала кривицом супружника
или у споразуму са оставиоцем.
Утврђивање основаности захтева за развод брака након оставиочеве смрти - право на подизање
тужбе за развод брака је ненаследиво, ако је оставилац за живота пропустио да покрене бракоразводни
поступак, наследницима није дозвољено да подижу тужбу за утврђивање да ли су у моменту оставиочеве
смрти постојали разлози за развод брака. Уколико оставилац поднесе тужбу за развод брака и умре пре
правоснажног окончања бракоразводног поступка наследници могу наставити већ започети поступак да
би доказали основаност тужбеног захтева за развод брака. У случају да наследници успеју да докажу
постојање бракоразводног узорка, суд ће донети декларативну пресуду којој утврђује да је основан
тужбени захтев за развод брака. Тада се сматра да је брак престао оставиочевом смрћу, али наступају
наследноправне последице развода тако да супружник не улази у круг законских наследника.
Утврђивање ништавности брака након оставиочеве смрти - ирелативно је ко је покренуо поступак
за поништење брака . Битно је да се брак након оставиочеве смрти огласи ништавним. Потребно је да се
испуни још један услов који се тиче несавесности оставиочевог супружника - он губи законско наследно
право само ако је у време закључења брака знао за узрок ништавности. У супротном може да наследи
оставиоца супружник који је у време склапања брака није знао за узрок ништавности. Супружник који је
у моменту венцања био савестан неће изгубити законско наследно право упркос томе што је још за
живота оставиочевог сазнао за разлог ништавности.
Престанак заједнице живота са оставиоцем - када заједница живота трајно престане за
осатвиочевог живота, супружник губи својство законског наследника у два случаја:
1. уколко се престанак заједнице може њему приписати у кривицу
2. ако је до престанка заједнице дошло на основу споразума са оставиоцем.
У случају обостране кривице за престанак заједнице живота супружник такође губи право на законско
наслеђивање.

16. Наслеђивање у трећем, четвртом и даљим наследним редовима

У трећи наследни ред спадају оставиочеви дедови и бабе и сви њихови потомци, док у четврти
наследни ред улазе само оставиочеви прадедови и прабабе.
Позиваање на наслеђе: наследниви из трећег наследног реда наслеђују само ако иза оставиоца није
остао ниједан припадник из првог и фругог наследног реда.
Основно правило: Оставиочеви сродници се групишу у две лозе(мајчина и очева лоза). Очеву чине баба
и деда по оцу и сви њихови потомци, а мајчину баба и деда по мајци и сви њихови потомци.
Носиоци(родоначелници) лоза су бабе и деде. Свака лоза добија по ½ заоставштине, с тим да свака лоза
има по два родоначелника, отуда, свако појединачно добија по ¼.
Примена права представљања: У случају да неко од оставиочевих предака не може или се одрекне
наследства у своје име, на његово место ступају његова деца(у очевој лози тетке и стричеви, у мајчиној
тетке и ујаци, а ако не може ни неко од њих, наслеђују њихова деца) и они добијају онолико колико би
добио предак који се одрекао.
Право прираштаја: до њега долази онда када неки од родоначелника није постао наследник, а нису се
стекли услови за примену права представљања. Разликују се три ситуације:
1. Када нпр. Баба у очевој лози премине, а деда остане жив и немају даље потомке. Тата деда наслеђује
и бабин део и укупно добија ½.
2. Када нпр. Иза оставиоца остане полустриц по деди, а баба и деда премину. Пошто оставилац нема
рођеног стрица или тетку, тај полустриц по деди добија све што би добили и баба и деда, од свакога по
¼ што је укупно ½.
3. Када у једној лози нема сродника који могу или желе да наследе, целокупну заоставштину наслеђују
сродници из друге лозе.
Четврти и остали наследни редови
Позиваање на наслеђе: Припадници четвртог наследног реда наслеђују уколико нема никога из трећег,
другог или првог наследног реда.
Основно правило: Пошто у трећем наследном реду имамо по две лозе где је свака добијала по ½, у
четвртом наследном реду се свака та лоза дели на две гране, дедину и бабину, где свака грана добија
по ¼. Као родоначелници(носиоци) грана појављују се родитељи оставиочевих дедова и баба. Будући
да грана има два родоначелника, свако од прадедова и прабаба добија по 1/8.
Право прираштаја: У 4 наследном реду право представљања није могуће зато што потомци прадедова
и прабаба не улазе у круг законских наследника. Ако неко од предака из 4 парантеле неће или не жели
да наследи следи право прираштаја. Три ситуације:
1. Када један предак неће или не може да наследи, део заоставштине коју би наследио прираста другом
претку из његове гране. Битно је само да су припадници исте гране.
2. Ако у једној грани нема предака, преци из друге гране у оквиру исте лозе наслеђују све што припада
истој лози.
3.Ако је једној лози нема предака(прадедова и прабаба), целокупну заоставштину наслеђују преци из
друге лозе.
Остали наследни редови:
У српском праву број наследних редова је неограничен, јер у круг законских улазе сви оставиочеви
преци. После прабаба и прадедова, заоставштину наслеђују чукунбабе и чукундеде итд.

17. НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ АДОПТИВНИХ СРОДНИКА

Наследно правни положај адоптивних сродника зависи од врсте усвојења. ЗОН садржи правила за два
облика усвојења: потпуно и непотпуно. Правила о наследноправним последицама потпуног усвојења
примењују се на потпуна усвојења заснована пре 1. VII 2005. године као и усвојења која су заснована
према одредбама важећег ПЗ. Правила о наследноправним последицама непотпуног усвојења
примењује се на непотпуна усвајења заснована пре 1. VII 2005. године
НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ПОТПУНОГ УСВОЈЕЊА:
Има за последицу то што се између усвојиоца и његових сродника, с једне стране, усвојеника и
његових потомака, с друге стране, заснива нераскидив однос сродства једнак крвном сродству. Потпуно
усвојење доводи до потпуне интеграције усвојеника у усвојиоцеву породицу. Потпуно усвојење
производи иста наследноправна дејства као и крвно сродство. Усвојеник се третира се као биолошко дете
усвојиоца.
Однос усвојеника са биолошким сродницима заснивање потпуног усвојења има за последицу
престанак међусобних наследивих права усвојеника и његових потомака са усвојениковим биолошким
сродницима. Могућ је и делимичан престанак наследноправних веза између усвојеника и његових
потомака, с једне стране, и усвојеникових биолошких предака и побочних сродника, с друге стране. До
тога долази онда када се у улози усвојиоца појављује супружник или ванбрачни партнер усвојениковог
родитеља (када маћеха усвоји своју пасторку).
НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НЕПОТПУНОГ УСВОЈЕЊА:
Непотпуно усвојење делује inter partes, јер се њиме заснива сроднички однос између усвојиоца, с
једне стране, и усвојеника и његових потомака, са друге стране. Између усвојеника и усвојиочевих
сродника не настаје никакав сроднички однос. Усвојеник и његови потомци могу да наследе само
усвојиоца. Не могу наследјивати његове сроднике јер се са њима не налазе у сродницом односу. Када
усвојеник и његови потомци наслеђују усвојиоца они према њему имају иста наследна права као
усвојиочева биолошка деца и њихови потомци. Наследно права усвојеника према усвојиоцу могу да се
ограниче или сасвим искључе. До тога је могло доћи уколико је усвојилац имао рођену децу.
Однос усвојеника и његових биолошких сродника: непотпуно усвајање не смета наслеђивању
између усвојеника и његових крвних сродника. Усвојеник може као законски наследник на наслеђује
своје родитеље и њихове сроднике као што је могао пре заснивања непотпуног усвојења. Родитељи и
њихови сродници могу наслеђивати усвојеника као да усвајање није ни засновано.
Законодавац је предвидео да усвојилац из непотпуног усвојења може добити доживотно плодоуживање
на делу усвојеникове заоставштине. За конституисање доживотног плодоуживања у корист усвојиоца из
непотпуног усвојења неопходно је да се испуне 3 услова:
1) да усвојилац нема нужних средства за живот,
2) да усвојеник нема наследника из првог наследног реда,
3) да приликом заснивања усвојења нису била искључена усвојеникова наследна права.
Захтев за конституисање доживотног плодоуживања усвојилац треба да поднесе у року од годину дана
од усвојеникове смрти. Ово право је ненаследиво и о њему одлучује суд. Суд цени дужину трајања
трајања усвојења, обим усвојеникових наследних права, вредност заоставштине и имовно стање
усвојеникових наследника.
ГУБИТАК ЗАКОНСКОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА АДОПТИВНИХ СРОДНИКА:
Усвојење не мора бити трајна веза,оба могу престати поништењем. Непотпуно може престати
раскидом, док је потпуно нераскидиво. Ако је усвојење престало за живота усвојиоца и усвојеника они не
могу међусобно да се наслеђују, јер су у тренутку оставио
еве смрти који је меродаван за одређивање круга законских наследника не постоји адоптивно сродство.
Могуће је да усвојилац за живота поднесе захтев за престанак непотпуног усвојења, али да умре пре
окончања поступка, ако се утврди да је захтев био основан неће моћи да га наследе. Да би дошло до
губита законског наследног права усвојеника, неопходно је да се испуне три услова:
1. Губитак наследног права усвојеника могућ је само код непотпуног усвојења
2. Захтев за престанак усвојења мора бити поднет од стране усвојиоца
3. Након усвојиочеве смрти надлежни орган који спороводи поступак мора да донесе одлуку којом
утврђује да је захтев за престанак усвојења био основан.

18. ДРЖАВА КАО ЗАКОНСКИ НАСЛЕДНИК

Српско право предвиђа да заоставштина без наследника постаје државна имовина. Држава има
исти наследноправни положај као и било који други законски наследник. Овим се обезбеђује да се у
правном промету уредно обављају сви послови поводом оставиочеве имовине, чиме се штите и интереси
лица с којима се оставилац налазио у имовинскоправним односима. Држава одговара за дугове за дугове
оставиоца и у обавези је да испуни оставиочеве легате. Држава може имати положај претходног или
потоњег наследника, ако је завешталац именовао тестаментарног наследника под условом, односно
роком.
Специфичности по којима се држава разликује од осталих законских наследника:
• Држава је принудни законски наследник. Она се не може одрећи наследства када се позива на
наслеђе као последњи законски наследник. Она не може бити искључена из наследства класичним
негативним тестаментом. Једини начин да оставилац искључи државу из наследства јеста да путем
позитивног тестамента именује неко лице за универзалног сукцесора на целој заоставштини.
• Држава не може бити недостојна за наслеђивање.
• Држава не може постати ималац наследивих права који су резервисани искључиво за физичка
лица или приватноправне субјекте. Ако узаоставштини има таквих права, она се гасе.
• Дужност државе да испуни оставиочеве налоге није посредно правно санкционисана. Пошто
држава, као принудан наследник, не може изгубити наслеђе, ако не испуни налог, неће се узети
да је наступио раскидни услов.

19. УРАЧУНАВАЊЕ ПОКЛОНА И ЛЕГАТА У НАСЛЕДНИ ДЕО

Урачунавање поклона и легата у наследни део подразумева се приликом деобе заоставштине
узимају у обзир поклони и легати, које је оставилац оставио неком од наследника. Установа урачунавања
поклонаи легата у наследни део примењује се код законског наслеђивања, уколико оставилац није
предвидео другачије. До урачунавања поклона и легата у наследни део код тестаментарних наследника
долази само онда када је то предвидео завешталац. Установа урачунавања поклона и легата у законски
наследни део обезбеђује да законски наследници сва доброчина располагања која им је учинио
оставилац, укључујући ионо што наслеђују аб интестате, поделе у сразмери својих наследних делова. На
тај начин се остварује првична расподела оставиочевих добара између његових законских наследника.
СИСТЕМ УРАЧУНАВАЊА
Могућа су два начина урачунавања:
1. У систему РЕАЛНЕ КОАЛИЦИЈЕ урачунавање се врши тако што наследник враћа у оставинску масу
поклон који је добио одоставиоца. Тако увећена оставинска маса дели се између санаследника
сразмерно величини њихових наследних квота. Недостатак овог система је што повређује принцип
слободе уговарања, јер доводи поклонопримца у ситуацију да против своје воље врати поклоњену
ствар. Најефикснији је за остваривање правнополитичких циљева установе collatio bonorum
(правни институт који има за циљ да уравнотежи правни положај законских наследника истог
реда).
2. У систему ИДЕАЛНЕ КОАЛИЦИЈЕ урачунавање поклона у законски наследни део врши се тако што
се санаследницима који нису добили поклон исплаћује из заоставштине одређена сразмерна
вредност, па се после тога остатак заоставштине одређена сразмерна вредност, па се после тога
остатак заоставштине дели према величини њихових наследних квота. Систем идеалне коалиције
нема за последицу повреду слободе уговарања, али може бити неефикасан када је неком
наследнику оставилац учинио поклон чија је вредност већа од вредности заоставштине.
НАЧИН УРАЧУНАВАЊА
Српско право прихвата систем идеалне коалиције. Урачунавање поклона и легата врши се на тај
начин што остали санаследници добијају из заоставштине одговарајућу вредност, па се тек после тога
остатак заоставштине дели међу санаследницима. Ако добра која је оставилац имао у тренутку смрти
нисудовољна да наследници добију одговарајућу вредност, наследник коме се врши урачунавање није
дужан да им врати поклон, односно део поклона који је добио од оставиоца.
ЗНАЧЕЊЕ ИЗРАЗА “ОДРЕЂЕНА ВРЕДНОСТ”
 Тај износ се утврђује циљним тумачењем установе. Коалиција иде за тим да омогући
санаследницима да учествују у подели свих оставиочевих доброчиних располагања у сразмери с њиховим
законским наследним деловима. Користи се следећа формула:
V= (P*KN):KP
V - вредност која се исплаћује санаследнику који је тражио урачунавање
P - вредност поклона
KN - наследна квота санаследника који је тражио урачунавање
KP - наследна квота санаследника који је добио поклон
ПРЕДМЕТ УРАЧУНАВАЊА
У законски наследни ред урачунавају се поклони и легати. Појам поклона тумачи се шире у смислу
сваког доброчиног располагања. Оно што је неко од санаследника добио на име уговора о уступању и
расподели имовине за живота, такође, му се урачунава у законски наследни део. Законодавац предвиђа
да се у законски наследни део урачунава: осигурање у корист санаследника, наследников дуг према
оставиоцу и плодови, односно друге користи које је санаследник имао од поклона након оставиочеве
смрти. Постоје доброчина располагања која су изузета од урачунавања: уобичајени и мањи поклони,
плодови и друге користи од ствари које је наследник имао до тренутка оставиочеве смрти, трошкови
издржавања наследника и трошкови обавезног школовања наследника. Приликом одлучивања о
урачунавању трошкова редовног школовања наследника у законски наследни део, суд је дужан да узме
у обзир све околности конкретног случаја, а нарочито: висину тих трошкова, вредност заоставштине и
трошкове које је оставилац учинио за школовање и оспособљавање осталих наследника.
ОДРЕЂИВАЊЕ ВРЕДНОСТИ ПОКЛОНА
Вредност поклоњене ствари утврђује се према њеном стању у време када је поклон извршен, а на
основу тржишних параметара у време урачунавања. Уколико се поклон састоји у осигуравању у корист
поклонопримца, као вредност поклона узима се збир премија које је уплатио оставилац, ако је тај збир
мањи од осигуране суме. Ако је збир премија већи од осигуране суме, као вредност поклона узима се
износ осигуране суме.
ОДНОС КОАЛИЦИЈЕ И ПРАВА ПРЕДСТАВЉАЊА
У српском праву независно од разлога који је довео до примене права представљања,
репрезентантима се урачунава у законски наследни део поклон који је репрезентовано лице добило од
остадвиоца. Остваривање коалиције - правило о урачунавању поклона и легата у законски наследни део
се не примењују по службеној дужности, већ на захтев овлашћеног лица. Захтев за коалицију припада
само поклонопримчевим санаследницима. Захтев се може ставити најкасније до деобе наследства.
ДИСПОЗИТИВНИ КАРАКТЕР КОАЛИЦИЈЕ
Оставилац може искључити примену правила о урачунавању поклона и легата у законски наследни
део. Он то може учинити на изричит или прећутан начин. Законодавац предвиђа да се поклон не
урачунава у законски наследни део, ако је то оставилац изјавио у време закључења уговора о поклону
или касније у тестаменту. Поклон се неће урачунати у законски наследни део ако се из околности може
закључити да је то била оставиочева намера. Легат остављен законском наследнику не урачунава се у
његов наследни део ако из тестамента проистиче завештаочева намера да наследник добије легат поред
свог наследног дела.

20. НУЖНИ ДЕО-ПОЈАМ, ПРАВО НА НУЖНИ ДЕО И ВЕЛИЧИНА НУЖНОГ ДЕЛА

Нужни део је законом одређена вредност из заоставштине коју ће након оставиочеве смрти
добити најближи припадници његове породице (нужни наследници), упркос другачијој завештаочевој
намери која је изражена кроз његовтестамент и доброчина располагања учињена за живота.
Право на нужни део признат је само оним лицима које законодавац изричито предвидео. Нужни
наследници су оставиочеви потомци, усвојеници и њихови потомци, супружник, родитељи, усвојиоци,
браћа, сестре, бабе и дедови и сви остали преци. Круг нужних наследника представља numerus clauses,
тако да суд не може применом аналогије доделити својство нужног наследника неком блиском
завештаочевом сроднику, кога законодавац није сврстао међу нужне наследнике.
Лице из круга нужних наследника стиче право на нужни део само ако је у конкретном случају
позвано на наслеђе по правилима законског наслеђивања. Нужни наследник треба да испуни све опште
услове које се траже за било којег наследника: мора доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити
достојан и способан за наслеђивање и не сме се одрећи наследства.
Између нужних наследника, такође, постоји хијерархија упогледу позивања на нужни део. Лице
које иза смрти оставиоца не може да се позове на наследство као законски наследник због постојања
ближег законског наследника, не може да оствари право на нужни део.
АПСОЛУТНИ И РЕЛАТИВНИ НУЖНИ НАСЛЕДНИЦИ: апсолутни нужни наследници су они којима за
стицање нужног дела довољно да се у конкретном случају позивају на наслеђе по правилима законског
наслеђивања. Апсолутни нужни наследници су: потомци, усвојеници и њихови потомци, супружник,
родитељи и усвојиоци из потпуног усвојења. Релативни нужни наследници су они којима је за стицање
својства нужног наследника потребно да се испуне још два додатна услова: да су трајно неспособни за
рад и да немају нужних средстава за живот. Релативни нужни наследници су: браћа, сесетре, дедови,
бабе, остали преци и усвојиоци из непотпуног усвојења.
За оцену имовног стања и способности за привређивање релативних нужних наследника
меродаван је моменат смрти оставиоца. Релативни нужни наследници не могу захтевати нужни део, ако
су њихово осиромашење и неспособност за рад наступили након оставиочеве смрти.
Израчунавање вредности нужног дела подразумева две операције. Прво се одређује величина
нужног дела, која се изражава разломком. Неопходно је одредити једну чврсту рачунску масу, на основу
које ће се тај разломак претворити у одређену економску вредност. Та рачунска маса назива се
обрачунскавредност заоставштине. Величина нужног дела потомака и супружника је половина од онога
што би свакоме од њих припало по општим правилима законског наслеђивања. За остале нужне
наследнике величина нужног дела износи трећину од онога што би свакоме од њих припало по општим
правилима законског наслеђивања. Приликом израчунавања законског дела, морају се узети у обзир сва
лица која испуњавају услове да се позову на наследство по правилима законског наслеђивања, при чему
је ирелевантно да ли та лица спадају у круг нужних наследника. Могло би се десити да нужни наследник
на име нужног дела добије више него што би добио као законски наследник. Приликом израчунавања
нужног дела, не узимају се у обзир само она лица која су умрла пре оставиоца, као и лица за која се по
закону узима да су умрла пре оставиоца. Приликом одређивања величине нужног дела узимају се у обзир
и правила о повећању, односно смањењу наследних квота у првом и другом наследном реду.
ВРЕДНОСТ НУЖНОГ ДЕЛА: вредност нужног дела се добија тако што се величина нужног дела изражена
разломком, мнози одређеном рачунском масом. Као рачунска маса узима се обрачунска вредност
заоставштине. Ова вредност је уведена да би се приликом израчунавања вредности нужног дела узели у
обзир поклони које је оставилац чинио. На тај начин се спречава да оставилац чинећи поклоне изигра
своје нужне наследнике. Обрачунска вредност заоставштине се израчуна тако што се нето вредност
заоставштине сабере са вредношћу поклона које је оставилац учинио неком лицу из круга законских
наследника као и поклона које је учинио било ком лицу у последњој годни живота.

21. ВРЕДНОСТ НУЖНОГ ДЕЛА- ОБРАЧУНСКА ВРЕДНОСТ ЗАОСТАВШТИНЕ

ВРЕДНОСТ НУЖНОГ ДЕЛА: вредност нужног дела се добија тако што се величина нужног дела изражена
разломком, множи одређеном рачунском масом као рачунска маса не узима се нето вредност
заоставштине, већ обрачунска вредност заоставштине. На тај начин се спречава да оставилац чинећи
поклоне изигра своје нужне наследнике.
Обрачунска вредност заоставштине се израчуна тако што нето вредност заоставштине сабере са
вредношћу поклона које је оставилац учинио неком лицу из круга законских наследника као и поклона
које је учинио било ком лицу у последњој години живота. Поступак тврђивања обрачунске вредности
заоставштине:
• Суд мора да изврши попис и процену оставиочеве заоставштине како би утврдио активу
 заоставштине, коју чине сва наслеђивању подобна права.
• Затим се утврђује пасива заоставштине коју чине оставиочеви дугови, трошкови пописа и
уобичајени трошкови сахране.
• Од вреднсоти активе се одузима вредност пасиве и добија се нето вредност заоставштине.
• Нето вредност заоставштине се сабира с вреднсошћу поклона које је оставилац учинио неком лицу
из круга законских наследника као и поклона који су учињени било ком лицу у последњој години
живота и тако се добија обрачунска вредност заоставштине.
КОЈИ ПОКЛОНИ УЛАЗЕ У ОБРАЧУНСКУ ВРЕДНОСТ ЗАОСТАВШТИНЕ? Законодавац прави разлику између
две категорије поклона:
1. поклони учињени лицима из круга законских наследника увек улазе у обрачунску вредност
заоставштине
2. поклони учињени осталим лицима улазе у обрачунску вредност заоставштине само ако су дати у
последњој години живота.
КАДА СЕ ПОКЛОН СМАТРА УЧИЊЕНИМ?
За оцену када је поклон учињен није релевантан моменат закључења уговора о поклону, већ моменат
када је поклонопримац стекао право својине на поклоњеној ствари.
ШТА ЗНАЧИ ПОКЛОН УЧИЊЕН ЗАКОНСКОМ НАСЛЕДНИКУ? У обрачунску вредност заоставштине улазе
полони које је оставилац ма на који начин учинио неком од законских наследника, независно од тога ком
наследном реду припадају и да ли могу или хоће да наследе.
ШТА СЕ СМАТРА ПОКЛОНОМ? Поклон је уговор којим се поклонодавац обавезује да на поклонопримца
бесплатно пренесе право својине или неко друго право или да му учини било какву другу бесплатну
корист на терет своје имовине. Приликом израчунавања обрачунске вредности заоставштине, појам
поклона се узима шире, тако да се као поклон сматра свако оставиочево располагање без накнаде. У
обрачунску вредност заоставштине улазе опроштај дуга и одрицање од права.
За оређена бесплатна располагања изричито је предвиђено да се не могу узети у обзир приликом
израчунавања обрачунске вредности заоставштине:
• поклони учињени за постизање општекорисне сврхе
• уобичајени мањи поклони
• давања на име издравања и обавезног школовања неког лица
• имовина обухваћена уговором о уступању и расподели имовине за живота.
• у обрачунску вредност не улазе плодови и друге користи које је поклонопримац имао од
поклоњене ствари док није сазнао за захтев за исплату нужног дела. У обрачунску вредност
заоставштине улазе само пуноважни поклони.
ОДРЕЂИВАЊЕ ВРЕДНОСТИ ПОКЛОНА: меродавна су два параметра: стање поклоњене ствари у моменту
када је поклон учињен и стање на тржишту у моменту утврђивања обрачунске вредности заоставштине.

22. ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО

Нужни део може имати двојаку правну природу: наследноправну и облигационоправну.
НАСЛЕДНОПРАВНА ПРИРОДА - Разликују се два дела заоставштине расположиви део и резервисани део.
Расположивим делом оставилац може слободно располагати без опасности да ће повредити нужни део
својих наследника. У случају да пређе границе нужног дела има право на одговарајући аликвотни део
заоставштине. У овом систему нужни наследник је оставиочев универзални сукцесор у правом смислу те
речи.
Он није ограничен на то да захтева новчану противвредност свог нужног дела већ има право да од
тестаментарних наследника и легатара тражи предају предмета из заоставштине. Нужни наследник
одговара за оставиочеве дугове сразмерно величини наследне квоте која му је припала на име нужног
дела. Као универзални сукцесор заједно са тестаментарним наследницима учествује у управљању
заоставштином или у располагању предметима из наследне масе. Пошто се нужни наследник у овом
систему намирује ин натура, услучају прекомерних тестаментарних располагања доћи ће до њихове
потпуне или делимичне редукције. Ако је завешталац учинио поклоне који улазе у обрачунску вредност
заоставштине, то има за последицу сразмерно повећање квоте нужног наследника како би се намирила
вредност његовог нужног дела. Када услед прекомерних поклона које је оставилац чинио за живота нето
вредност заоставштине није довољна да се намири нужни наследник, он може од оставиочевих
поклонопримаца захтевати повраћај поклона.
ОБЛИГАЦИОНА ПРИРОДА - У овом систему наследник на име нужног дела не добија аликвотни део
заоставштине, већ одређену суму новца. Нужни наследник има право да од тестаментарних наследника
захтева исплату одређене новчане противвредности. Нужни наследник има положај повериоца. Он не
улази у наследничку заједницу нити има право да учествује у управљању заоставштином.
Он се према оставиочевим законским и тестаментарним наследницима налази у тзв. спољашњем односу.
Прекомерна тестаментарна располагања неће бити редукована, већ ће настати облигациони однос
између нужног наследника као повериоца и тестаментарног наследника као дужника. Акоје због
прекомерних тестаментарних располагања вредност заоставштине недовољна да се намири нужни
наследник, он може захтевати новчану допуну свог нужног дела од оставиочевих поклонопримаца.
Нужни наследник не може од поклонопримца захтевати повраћај поклона већ исплату одређене суме
новца.
ПРАВНА ПРИРОДА НА НУЖНИ ДЕО У СРПСКОМ ПРАВУ: нужни део у Србији има облигационоправну
природу. Нужном наследнику припада новчана противвредност нужног дела. У случају да оставилац
прекмерно располаже својом имовином нужни наследник на име свог нужног дела не добија аликвотни
део заоставштине, већ постаје поверилац тестаментарних наследника. Нужни наследник није
униврезални сукцесор оставиоца и не улази у наследничку заједницу. Повреда нужног дела нема за
последицу смањење тестаментарних распоалгања, већ настанак облигационог односа између нужног
наследника и тестаментарног наследника. Ако новачни износ који му испалте наследници и легатари није
довољан за намирење нужног дела, он може захтевати допуну новчане противвредности од оставиочевих
поклонопримаца.
Од правила да нужни део има облигационоправну природу предвиђена су два изузетка:
• Завешталац може одредити да нужни насленик добије аликвотни део заоставштине.
• До измене правне природе права на нужни део може доћи и на основу преображајне судске
одлуке. На захтев нужног наследника суд може одлучити да му на име нужног дела додели
аликвотни део заоставштине. Такву одлуку суд доноси када за то постоје оправдани разлози.

23. ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА

Нужни део је повређен ако је вредност оставиочевих завештајних располагања и поклона
учињених нужном наследнику или лицу уместо кога овај долази на наслеђе мања од вредности
наследниковог нужног дела. Да би утврдио да ли је оставилац повредио нужни део свог наследника суд
мора да спроведе следеће радње:
• одређује вредност нужног дела;
• утврђује да ли је оставилац намирио нужног наслендика, односно да ли је нужном наследнику
нешто остављено у виду законског дела, тестаментарног дела, легата или поклона;
• пореди вредност нужног дела са вредношћу онога чиме је оставилац намирио нужног наследника.
О повреди нужног дела може се говорити само када је вредност нужног дела већа од вредности
онога чиме је нужни наследник намирен. Повреда нужног дела може бити потпуна или делимична.
Потпуна повреда нужног дела постоји када оставилац ништа не остави нужном наследнику. У случају
повреде, нужни наследник има право на пун нужни део. Делимична повреда постоји онда када је
оставилац, нешто оставио нужном наследнику, али то није довољно за намирење његовог нужног дела.
Нужни наслендик може бити намирен на три начина: кроз аликвотни део заоставштине, као легатар и
као поклонопримац.
НАМИРЕЊЕ НУЖНОГ НАСЛЕДНИКА КРОЗ АЛИКВОТНИ ДЕО ЗАОСТАВШТИНЕ Нужни наследник ће
бити намирен када му остане аликвотни део заоставштине чија је вредност већа или једнака у односу на
вредност његовог нужног дела. Тај нужни део заоставштине може му бити остављен као тестаментарном
наследнику или као законском наследнику. У првом случају завешталац у тестаменту свом нужном
наследнику оставља одређену квоту чија је вредност већа или једнака у односу на вредност његовог
нужног дела. У другом случају, завешталац у тестаменту не располаже целокупном заоставштином, тако
да остатак припрада нужном наследнику као законском наследнику. Ако је тај остатак већи или једнак у
односу на вредност нужног дела, нужни наследник ће бити намирен као законски наследник.
Могуће је да завешталац чини за живота поклоне, али не састави тестамент. Тада нужни наследник
наслеђује целокупну заоставштину као законски наследник. Ако је заоставштина већа или једнака у
односу на вредност нужног дела нужни наследник ће бити намирен као законски наследник. У супротном,
нужни део ће бити повређен.
ОСТАВЉАЊЕ АЛИКВОТНОГ ДЕЛА СА ТЕРЕТОМ - Намирење нужног наследника може се закомпликовати
када му је аликвотни део заоставштине остављен са неким теретом или ограничењем. Треба разликовати
три ситуације:
• Прва ситуација постоји онда када је нужном наследнику остављен с теретом аликвотни део
заоставштине чија је вредност једанака с вредношћу нужног дела. У том случају се узима да сва
ограничења и оптерећења наследне квоте смањују њену вредност, тако да наследна квота мора
да буде ослобођена од било каквог терета. Ако су у питању услов или рок они ће се сматрати
непостојећим. Када се ради о легату наследник се ослобађа обавезе да га испуни. Што се тиче
налога који може извршити било које лице обавеза извршења налога прелази на остале
универзалне сукцесоре.
• Друга ситуација постоји онда када је нужном наследнику остављена с теретом наследна квота чија
је вредност мања од вредности нужног дела. Тада наступају исте правне последице као у првом
случају, с тим да нужни наследник има право да захтева и допуну свог нужног дела.
• Трећа ситуација се јавља онда када је нужном наследнику остављена с теретом наследна квота
чија је вредност већа од вредности његовог нужног дела. Нужни наследник има овде право
избора: он може прихватити наследну квоту са теретом или се може одрећи наследне квоте и
захтевати чист нужни део.
НАМИРЕЊЕ НУЖНОГ НАСЛЕДНИКА КРОЗ ЛЕГАТ
Нужни наследник ће бити намирен ако добије чист легат чија је вредност већа или једанака у однсу
на вредност нужног дела. Уколико је нужном наследнику остављен легат са теретом разликује се три
ситуације:
• Када нужни наследник добије легат са теретом (услов, налог, рок) а вредност легата је једнака са
вредношћу нужног дела узима се да је његов легат био без терета.
• Када је нужном наследнику остављен легат са теретом а вредност легата је мања од вредности
његовог нужног дела, терети се смарају непостојећим а нужни наследник има право на допуну
нужног дела. Допуна се даје у новцу, осим ако из тестамента не проистиче другачија намера
завештаоца.
• Проблем може настати онда када завешталац остави нузном наследнику легат с ограничењем или
теретом чија је вредност већа од вредности нужног дела. Нужни наследник тада може изабрати
легат са ограничењима и теретима, а може се одрећи легата и захетевати чист нужни део.

24.ЗАШТИТА НУЖНОГ ДЕЛА

Правне последице нужног дела су различите у зависности од тога да ли нужни део има
облигационо правну или наследноправну природу. Ако нужни део има облигационоправну природу,
његова повреда има за последциу настанак облигационог односа између нужног наследника као
повериоца и тестаментарних наследника, легатара и оставиочевих поклонопримаца као дужника. Ако
нужни део има наследноправну природу последица се састојиу смањењу тестаментарних располагања и
повраћају поклона.
ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА ОБЛИГАЦИОНОПРАВНЕ ПРИРОДЕ
 Нужни део дугују оставиочеви тестаментарни наследици и легатари. Када је вредност онога што су
добили тестаментарни наследници недовољна за намирење нужног дела, нужни наследник може
захтевати допуну нужног дела од оставиочевих поклонопримаца.
ТЕСТАМЕНТАРНИ НАСЛЕДНИЦИ И ЛЕГАТАРИ КАО ДУЖНИЦИ
Када су тестаментарни наследници и легатари позвани да нужном наследнику исплате његов
нужни део постављају се два питања:
1. учешће у одговорности (унутрашњи однос)
2. природа одговорности (спољашњи однос).
Када је реч о унутрашњем односу правило је да тестаментарни наследници и легатари дугују
новчану противвредност нужног дела сразмерно делу заоставштине коју су добили на основу тестамента.
Што се тиче спољашњег односа тестаментарни наслендици солидно одговарају, али само до висиине
вредности коју су добили на основу тестамента. Нужни наследник може од једног од њих захтевати да му
исплати више него што је његов удео у обавези да исплати нужни део. Дужник који исплати наследника у
већем обиму од оног у коме учествује у одговорности за нужни део има право на регрес од осталих
дужника.
РЕДОСЛЕД ИСПЛАТЕ НУЖНОГ ДЕЛА И СЛОБОДА ТЕСТИРАЊА
Завешталац има могућност да одреди распоред по коме ће тестаментарни наследници и легатари
бити у обавези да нужном наследнику исплате новчану противвредност нужног дела. Дозвољено је за
завешталац намирење нужног дела превали на јендог од тестаментарних наследника односно легата или
да предвиди учешће тестаментарних наследника и легатара у намирењу нужног наследника неће бити
сразмерни висини користи које су добили на основу тестамента. Ако је завешталац оставио више легата
и наредио да се легат исплати пре осталих, такав легат се назива привилегованим легатом.
Привилеговани легатар дугује само нужни део само ако вредност осталих тестаментарних располагања
није довољна да се намири нужни наследник.
РАЗЛИКОВАЊЕ ПОСРЕДНИХ И НЕПОСРЕДНИХ ЛЕГАТА
Непосредни легати су они код којих није одређен онерат (дужник испоруке) тако да дужност
њиховог испуњења терете све универзалне сукцесоре сразмерно величини њихових наследних квота.
Нужни наследник мора тужбом за исплату нужног дела обухватити непосредног легатара (је нужни
супарничар с тестаментарним наследницима) и тражити од њега новчану противвредност нужног дела.
Посредни легат је онај чије је испуњење наложено одређеном тестаментарном наследнику или лагатару.
Нужни наследник може, али и не мора, тужбом за исплату новчане противвредности нужног дела
обухватити посредног легатара.
Поклонопримци одговарају за нужни део само ако вредност онога што је припало тестаментарним
наследницима и легатарима није довољно за намирење нужног дела. Ово правило има императиван
карактер. Биће апсолутно ништава одредба у тестаменту којом се предвиђа да у случају повреде нужног
дела тестаментарни наследници и легатари неће одговарати и да ће се нужни наследник намирити
поклонопримца. Редослед по коме су поклони учињени. Ако су поклони учињени истовремено,
поклонопримци дугују нужном наследнику сразмерно вредности поклона.
За квалификацију да ли је неки поклон млађи или старији није меродаван моменат закључења уговора,
већ моменат када је поклонопримац стекао својину на поклоњеној ствари. Поклон за случај смрти ће се
увек сматрати последњим поклоном.
ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПРИРОДЕ
Прво се смањују тестаментарна располагања, а ако то није довољно за намирење нужног
наследника онда се враћају поклони. Ово правило се примењује и онда када једно исто лице има својство
корисника тестаментарног располагања и поклонопримца - прво се смањује тестаментарно располагање
учињено у његову корист, па ако то није довољно приступа се враћању наследника.
ВРАЋАЊЕ ПОКЛОНА
Законодавац предвиђа да се враћање поклона врши почев од последњег поклона и иде даље по
редоследу који је обрнут од реда по коме су поклони учињени. Поклони се враћају сукцесивно. Поклони
учињени истовремено, враћају се сразмерно. Када је вредност поклона који треба да се врати већа од
вредности која се дугује нужном наследнику, долази до делимичног враћања поклона. Поклонопримац
који је добио на поклон дељиву ствар нужном наследнику враћа одговарајући део поклоњене ствари.
Уколико је ствар недељива, нужни наследник постаје сувласник на поклоњеној ствари.
ЗАХТЕВ ЗА ЗАШТИТУ НУЖНОГ ДЕЛА
Застита нужног дела остварује се у оставинском поступку или у парни
ном поступку, подношењем тужбе. Када нужни део има облигационоправну природу, нужни наследник
подноси облигационоправну тужбу за испалту нов
аног потраживања. Исплата се може захтевати у року од 3 године. Рок се рачуна од проглашења
тестамента. Ако је нужни део повређен тестаментарним располагањима, односно смрти оставиоца, ако
је нужни део повређен поклонима. Ако нужни део има наследноправну природу, нужни наследник
подноси тужбу за смањење тестаментарних располагања и повраћај поклона. Тужба за смањење
тестаментарних располагања подноси се у року од 3 године од проглашења тестамента. Тужба за повраћај
поклона се подноси у року од 3 године од оставиочеве смрти. Рокови имају објективни карактер. Српско
право третира право на нужни део као релативно наследиво право. ЗОН Србије предвиђа да ако
оставиочев потомак или усвојеник који није захтевао нужни део умре пре истека рока за постављање
захтева, то право припада његовим наследницима у року од 6 месеци од његове смрти.

25. ИСКЉУЧЕЊЕ ИЗ ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО

Искључење из права на нужни део је тестаментарно располагање којим се ускраћује нужни део
нужном наследнику који се повредом неке законске или моралне обавезе теже огрешио о завештаоца.
За пуноважност искјучења потребно је да се испуне две претпоставке: постојање законом предвиђеног
разлога за искључење и постојање завештаочеве намере разбаштињења.
РАЗЛОГ ЗА ИСКЉУЧЕЊЕ: У Србији је као разлог за искључење предвиђено теже огрешење о оставиоца
повредом неке законске или моралне обавезе. Приликом оцене да ли постоји овај разлог за искључење
из права на нужни део суд мора да испита постојање два елеметна: објективног и субјективног.
Објективан елемент састоји се у повреди неке законске или моралне обавезе. Објективни елемент
сам по себи не доводи до искљу
ења из права на нужни део, ако се у конкретом слу
ају не може квалификовати као теже огрешење о оставиоца.
Као најтипичније примере тежег огрешења о оставиоца до којег долази повредом законске или
моралне обавезе законодавац наводи: умишљајно извршење неког кривичног дела према оставиоцу,
његовим родитељима, супружнику и одавање нераду и непоштеном животу - тумачи се као трајно и
неоправдано пропуштање нужног наследника да путем обавлајња поштеног посла прибавља себи
средства за издржавање. Неред се може манифестовати кроз живот на туђ рачун или кроз бављење
забрањеним пословима. Непоштен живот постоји када је начин живота нужног наслендика нечастан и
неморалан. Понашање наследника који не задовољава моралне стандарде не може представљати разлог
за искључење из наследства. Страни судови као нечастан и неморалан живот квалификују пијанство,
браколомство, скитњу.
ANIMUS EXEREDANDI - искључење из права на нужни део биће пуноважно само ако завешталац на
несумљив начин изрази у тестаменту своју намеру да неког од нужних наследника разбаштини.
Искључење из права на нужни део представља један вид негативног тестамента. Намера разбаштињења
може бити изражена на изричит начин када завешталац директно саопшти своју вољу да одређеном лицу
ускрати право на нужни део или прећутно када завешталац остави заоставштину неком трећем лицу
односно када завештава преко граница расположивог дела. За пуноважност искључења из права на
нужни део није потребнода завешталац у тестаменту наведе разлог за искључење. Од овог правила је
могућ изузетак када су на одлуку о разбаштињењу одлучујуће утицали мотиви који су у супротности с
јавним поретком.
Основ за искључење мора постојати у време оставиочеве смрти. Релевантно је разликовање трајних и
тренутних разлога за искључење. Код трајних разлога неопходноје да се одређени акти сукцесивно
понављају увременукако би могли да се квалификују као неадекватан однос или неадекватано
понашање. Такав је случај с одавањем нераду и непоштеном животу или с увредљивим и грубим односом
према завештаоцу. Правило је да основ за искључење мора постојати у тренутку оставиочеве смрти важи
само за овакве, трајне разлоге. Код тренутних разлога за искључење довољно је предузимање самоједног
неадекватног акта. Такав је случај са извршењем тежег кривичног дела. Терет доказивања лежи на оној
страни која се позива на искључење као на своју предност.
ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ИСКЉУЧЕЊА ИЗ ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО: Искључење из права на нужни део може
бити потпуно и делимично. У случају потуног искључења нужни наследник не добија никакве користи
из заоставштине, док код делимичног добија користи које су мање од његовог нужног дела. Законодавац
поставља фикцију да је искључено лице умрло пре оставиоца.

26. ЛИШЕЊЕ ПОТОМАКА ИЗ ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО

Лишење из права на нужни део је завештаочево тестаментарно располагање који он свом
потомку, који је презадужен или расипник, ускраћује право на нужни део у корист његових потомака.
Ова установа се назива разбаштињењем у доброј намери, јер има за циљ да осигура животну егзистенцију
даљих оставиочевих потомака. Пуноважност лишења установљена је остварењем две препоставке:
• постојањем законом предвиђеног разлога за лишење
• animus exheredandi, овај вид разбаштињења применљив је само на оставиочеве потомке.
Остале нужне насленике (супружник, родитељ) оставилац не може лишити из права на нужни део.
Завешталац може да лиши потомка из права на нужни део само ако је презадужен или расипник. Овај
услов је алтернативно постављен. Потомак је презадужен онда када нема довољно средстава да намири
своје повериоце.
Лишење ће бити пуноважно и онда када је презадуженост наступила као последица скривљеног
понашања трећег лица или више силе. Потомак није презадужен ако постоје реални изгледи да ће
благовремено намирити своје дугове (узео је кредит за стан на 30 година, који редовно отплаћује).
Расипништво је неумерна тежња нужног наследника да неоправдано троши своју имовину, без
обазирања на своје потомке. Лишење ће бити пуноважно само ако лишени потомак у моменту
оставиочеве смрти има малолетне репрезентанте односно пунолетне репрезентанте који су неспособни
за рад и немају нужних средстава за живот. Лишење не доводи до проширења слободе тестирања, већ
се врши у корист потомака лишеног. За лишено лице се узима као да је умрло пре завештаоца. На место
лишеног лица долазе његови потомци и наслеђују оставиоца по праву представљања.
За оцену да ли постоји разлог за лишење потомака из права на нужни део релевантан је тренутак
оставиочеве смрти. Ако је у време састављања тестамента лишени потомак био презадужен, али до
тренутка оставиочеве смрти се његово имовно стање поправи, лишење
е бити непуноважно. До лишења не долази по сили закона већ на основу оставиочеве воље која мора
бити на несумљив начин изражена у тестаменту.

27. ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА ЗАВЕШТАЊА

Тестамент (завештање) је једностран, формалан, строго личан и опозив правни посао којим
оставилац (завешталац, тестатор) уређује правну судбину своје имовине за случај смрти. Тестамент
постоји када:
• оставилац целокупну заоставштину или њен аликвотни део остави оређеном лицу - именовање
наследника
• једном лицу остави једну или више тачно одређених ствари и права - легат
• законског наследника искључи из права на наслеђе - негативан тестамент
• опрости недостојност наследнику или легетару
• опозове раније састављен тестамент.
Тестамент је једностран правни посао јер настаје и производи правна дејства на основу изјаве
воље само једног лица – завештаоца. Лице именовао за тестаментарног наследника у тренутку отварања
наследства стиче право да се изјасни да ли прихвата или одриче наслеђа, чак и онда када није знало да
је тестамент сачињен. Да би настао пуноважан тестамент, воља завештаоца мора бити изражена у некој
од законом предвиђених форми. Форма тестамента представља његов конститутивни елемент. Због тога
се тестамент убраја у формалне правне послове. Тестамент је једнострано опозив правни посао, јер га је
завешталац све до смрти може по својој вољи у целини или делимично ставити ван снаге. Тестамент је
доброчин правни посао. Тестамент је каузалан правни посао. Тестамент се убраја у правне послове мортис
цауса. Тестамент је строго лични правни посао. Строго ли
ни карактер тестамента има две димензије: ФОРМАЛНУ И МАТЕРИЈАЛНУ.
Са формалне тачке гледишта, строго лични карактер тестамента значи да је приликом сасатвљања
тестамента искључена могућност заступања - завешталац мора лично саставити свој тестамент. Апсолутно
ништав је тестамент који је у име завештаоца саставио његов пуномоћник односно законски заступник.
Са становишта његове садржине, строго лични карактер тестамента значи забрану одредаба
којима завешталац препушта трећем лицу доношење одлуке о важности или садржини тестаментарног
располагања. Основ за поништење оваквих тестаментарних одредби представља установа јавног поретка.

28. АКТИВНА ЗАВЕШТАЈНА СПОСОБНОСТ И ЗАВЕШТАОЧЕВА ВОЉА КАО УСЛОВИ ПУНОВАЖНОСТИ

ТЕСТАМЕНТА
Активна тестаментарна способност је способност завештаоца да сачини пуноважан тестамент
или да га пуноважно опозове. Тестамент може сачинити свако лице способно за расуђивање које је
старије од 15 година.
СПОСОБНОСТ ЗА РАСУЂИВАЊЕ - Тестатор је способан за расуђивање ако је у стању да схвати значај
својих поступака и његових последица и да поступа према таквом схватању. За лица која су потпуно
лишена пословне способности важи необорива претпоставка да су неспособна за расуђивање тако да она
немају активну тестаментарну способност. Делимично лишење пословне способности ирелевантно је за
активну тестаментарну способност. Суд ће поништити тестатмент и завештаоца који није био потпуно
лишен пословне способности ако је у време сасатвљања тестамента био трајно или привремено
неспосбан за расуђивање. У том случају суд је дужан да одреди судско- психијатријско вештачење ради
утврђивања тестаторове способности за расуђивање.
УЗРАСТ - активну тестаментарну способност поседују само лица која су навршила 15 година. Лица
млађа од 15 година немају могућност да сачине тестамент ни самостално ни уз сагласност својих
законских заступника. Постојање активне тестаментарне способности цени се према тренутку његовог
сачињавања. Важно је да у моменту његовог састављања завешталац има 15 година и да буде способан
за расуђивање. Може се десити да завешталац сачини пуноважан тестамент и да после тога изгуби
способност за расуђивање. Правило је да губитак способности за расуђивање који је наступио након
састављања пуноважног тестамента остаје без утицаја на правна дејства која ће произвести завештаочево
располагање за случај смрти. Од овог правила законодавац предвиђа један изузетак, који се заснива на
хипотетичкој вољи завештаоца. Губитак способности за расуђивање после сачињеног тестамента може
имати за последицу стављање ван снаге целог располагања за случај смрти или појединих одредби. Суд
ће донети конститутивну пресуду којом ставља пуноважан тестамент ван снаге уколико су испуњена
четири услова:
1. Губитак способности за расуђивање треба да наступи након састављања тестамента.
2. Након састављања тестамента потребно је да се битно измене прилике које су предстваљале
одлучујућу побуду завестаоца да располаже за случај смрти.
3. Губитак способности за расуђиване и промена околности треба да наступе тако да онемогућују
завештаоца да сам опозове тестамент.
4. Заинтересована лица треба да подигну тужбу за стављање тестамента ван снаге. Тужба има
преображајну природу. Рок за подизање тужбе износи 3 године, а рачуна се од проглашења
 тестамента.
Одсуство активне тестаментарне способности у тренутку састављања тестамента може имати за
последицу апсолутну или релативну ништавност. Тестамент ће бити апсолутно ништав у два случаја:
1. ако је завешталац имао мање од 15 година
2. ако је завешталац у време састваљања тестамента био лишен пословне способности.
Релативна ништавост тестамента наступа када је тестамент сачинило лице старије од 15 година, које је
неспособно за расуђивање а које је у време састваљања тестамента није било потпуно лишено пословне
способности.
ЗАВЕШТАОЧЕВА ВОЉА КАО УСЛОВ ЗА САЧИЊАВАЊЕ ЗАВЕШТАЊА
Тестамент предстваља изјаву воље којом завешталац одређује правну судбину своје имовине за случај
смрти. Потребно је да изјава буде слободна и озбиљна. Изјава је слободна ако завешталац није сачинио
тестамент под утицајем мана воље. О озбиљној изјави говоримо онда када код заветшаоца постоји тзв.
animus testandi - намера оставиоца да сачини тестамент.
ANIMUS TESTANDI - означава се да је завешталац изјавио вољу са циљем да постигне одређена
наследноправна дејства, односно да уреди расподелу имовине за случај смрти. Постојање намере да се
счини тестамент цени се према околностима сваког конкретног случаја, при чему се полази од
уобичајених друштвених стандард понашања. Такви случајеви постоје код тестамента насталих у шали,
менталне резервације и недовршених процеса формирања воље.
ТЕСТАМЕНТ САСТАВЉЕН У ШАЛИ - реч је о ситуацији када завешталац да изјаву у форми
тестамента без намере да располаже својом имовином при чему очекује да његова изјава неће бити
схваћена озбиљно. Овакве изјаве не предстваљају пуноважан тестамент и не могу производити правна
дејства.
МЕНТАЛНА РЕЗЕРВАЦИЈА - постоји када завешталац свесно сачини тестамент који је у супротности
са његовом стварном вољом. Завешталац рачуна да с тим неће наступити дејства на која је тестамент
усмерен и ту рачуницу прикрива од заинтересованих лица. Користи се и термин потајна резервација.
Ментална резервација има за последицу апсолутну ништавност тестамента.
НЕДОВРШЕН ПРОЦЕС ФОРМИРАЊА ВОЉЕ - тестамент је вољни акт чијем састваљању претходи
одређени мисаони процес. У току тог процеса може се десити да завешталац саопшти неке своје идеје и
жеље у погледу располагаја за случај смрти. Саопштавање тих идеја и жеља не предстваља тестамент јер
ин цонцерто не постоји анимус тестанди. Због тога је за постојање тестамента битно да се утврди да је
изјава уследила након што је завештаочев мисаони процес довршен и да она изражава намеру да наступе
одређена насленоправна дејства.

29. Форма тестамента- појам, функција, врсте

Појам и функција: Форма тест. је унапред предвиђен спољни(видљиви) облик кроз који завешталац
треба да изјави своју вољу да би настао пуноважан тестамент. Форма представља гаранцију истинитости
последње воље завештаоца. Примаран циљ форме огледа се у њеној заштитној функцији. Строга
правила форме треба да спрече фалсификовање тестамента. Форма има и секундарну функцију:
доказну и упозоравајућу. Доказна се састоји у томе што форма омогућује да се наком смрти завештаоца
утврди постојање тестамента и његова садржина. Упозоравајућа се огледа у томе што форма спречава
оставиоца да брзоплето и непромишљено располаже својом имовином.
Врсте: Закон предвиђа 9 облика и сваки је равноправан: олографски, алографски, јавнобележнички,
судкси, конзуларни, бродски, војни, међународни и усмени.
Јавни: су они код којих је битан елемент форме присуство нотара, судије или неког другог лицакоје је
носилац јавних овлашћења и то су: јавнобележнички, судски, конзуларни, бродски, војни, међународни.
Приватни: код њих се не тражи орисуство носиоца јавних овлашћења и то су: олографски, алографски и
усмени.
Редовни: њихова мофућност састављања није условљена наступањем неких посебних околности и рок
није временски ограничен: олографски, алографски, јавнобележнички, судски, конзуларни,
међународни.
Ванредни: могу се састављати само када се азвешталац нађе у неким посебним животним околностима,
и њихов рок је ограничен, и то су: бродски и војни
Изузетни: саставља се само када се завешталац нађе у изузетним приликама због којих није у
могућности да располаже у случај смрти, важност је времески ограничена и ту спада усмени.
30.ОЛОГРАФСКИ И АЛОГРАФСКИ ТЕСТАМЕНТ
Олографски (својеручни) тестамент је редован и приватни тестамент за чије састваљање је
неопходно да завешталац својеручно напише цео текст тестамента и да се на крају тестамента потпише.
За пуноважност овог тестамента су прописана два битна елемента форме:
1. Својеручна писмена редакција завештаочеве воље
2. Својеручан потпис завештаоца испод текста исправе.
Датум сачињавања није обавезан, али се препоручује. За настанак олографског тестамента
неопходно је да цео текст напише лично завешталац на начин који обезбеђује утврђивање аутентичности
његовог рукописа. Олографски тестамент неће бити пуноважан ако га је по диктату оставиоца својеручно
написало неко друго лице, као и у случају када га напише завешталац помоћу техничких средстава.
Уобичајено је да се пише на хартији, мастилом које је отпорно и трајно, својим матерњим језиком и
стандардним писмом. За формалну пуноважност завештања ирелевантно је: шта је коришћено као
подлога (хартија, дрвена подлога), чиме је писан текст (графитна оловка, хемијска оловка,пенкало), на
којем језику и којим писмом (ћирилица, латиница, писана, штампана слова).
Атипични начини писања олографског тестамента не утиче на његову формалну пуноважност, али
могу бити од значаја за материјалноправну пуноважност тестамента, јер предстваља индицију која указује
на то да завештаочева воља није била озбиљна. Судска пракса је заузела становиште да је довољно да
садржина писма јасно указује да је реч о завештаочевом располагању за случај смрти, не мора да стоји
напомена да се ради о тестаменту. Пуноважност тестамента, такође, не зависи од тога да ли је завешталац
упознао заинтересована лица с његовом садржином.
На крају тестамента завешталац може да се својеручно потпише. Уобичајено је да се потпис састоји
од имена и презимена завештаоца, али се на таквом начину потписивања не инсистира. Олографски
тестамент биће формално пуноважан и онда када га је завешталац потписао иницијалима. Примарна
функција потписа није идентификовање оставиоца, већ документовање да је у питању озбиљно
оформљена и изражена воља завештаоца а не нацрт располагање, због тога је неопходно да завештаочев
потпис стоји на исправи на којој је тестамент сачињен, на крају текста, испод или десно од последње речи
у тексту тестамента.
Алографски тестамент је редовни и приватни тестамент који се саставља тако сто завешталац пред
два истовремено присутна сведока својеручно потписује унапред састваљено писмени, изјављује да га је
прочитао и признаје га за своју последњу вољу. Три битна елемента су:
1. писмена редакција оставиочеве последње воље
2. потврђивање исправе
3. присуство тестаментарних сведока.
Исправу може сачинити сам завешталац на било који начин а може препустити неком другом лицу да то
учини за њега.
За настанак алографског тестамента неопходно је да га завешталац унапред припремљено писмено:
• Потпише
• Да га призна за свој тестамент
• Да изјави да га је прочитао и да она предстваља његову последњу вољу
• Да све ове радње уради истовремено у присуству два сведока
• Да се испод завештаоца потпишу сведоци - потписују се својерчуно.
 Све ове радње се просторно и временски надовезују чинећи јединствен акт који се назива
потврђивање тестамента. Потписује се на крају текста исправе. Биће ништав алографски тестамент ако је
завешталац уместо својеручног потписа на исправу отиснуо факсимил или рукознак. Приликом
потписивања, завешталац мора да изјави да је прочитао исправу и да она предстваља његову последњу
вољу. Не тражи се да ова завештаочева изјава буде записана на тестаменту. Признање може бити
изричито или прећутно. Признавању и потписивању исправе морају присуствовати сва тестаментарна
сведока. Истовремено присуство оба сведока је обавезно у оном моменту када завешталац потписује
писмено, изјављује да га је прочитао и признаје га за свој тестамент. Тестамент неће бити пуноважан ако
завешталац пред сведоцима призна потпис за свој, или ако потпише пред једним сведоком, а касније
пред другим призна потпис за свој. Сведоци се својеручно потписују на тестаменту, испод завештаоца.
Тестамент ће бити ништав ако су сведоци на исправу отиснули факсимил или рукознак. Законодавац
захтева да сведоци потпишу истовремено. Пожељно је да изнас потписа сведока буде назначено њихово
својство, презиме, име, занимање, адреса, ЈМБГ.
Својство завештаоца може имати само оно лице које је у стању да про
ита и потпише тестамент. Биће ништав алографски тестамент ако је завешталац неписмен, слеп, глув, не
зна језик или писмо на коме је написан тестамент. Способност завештаоца да прочита исправу цени се
према тренутку састављања тестамента.
Да би неко лице било сведок мора бити писмено, да има способност да се потпише, мора знати
језик на коме завешталац признаје исправу за свој тестамент. Сведоци не морају бити упознати са
садржином тестамента и не морају знати језика на којем је тестамент са
ињен . Не морају доживети тренутак оставиочеве смрти.

30. ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКИ ТЕСТАМЕНТ

Јавнобележнички (нотарски) тестамент је редован и јавни тестамент, који по казивању
завештаоца саставља јавни бележник у облику јавнобележничког (нотарског) записа. Састављање
јавнобележничког тестамента врши се по правилима нотаријалног поступка. Нотаријални поступак је
уређенн ЗЈБ и ЗВП. Сачињавање тестамента у облику јавнобележничког записа пролази кроз три
стадијума:
1. припремни стадијум
2. стадијум писмене редакције оставиочеве последње воље
3. стадијум потврђивања (рекогниције) тестамента
Нотарски тестамент може да састави сваки јавни бележник на територији РС. Саставља се у
канцеларији јавног бележника. Изузетно, може се саставити изван јавнобележничке канцеларије, ако је
завештаоцу отежан приступ нотару (старост, болест), или када за то постоје други оправдани разлози
(завешталац издржава затворску казну, услед пожара, поплаве или неке друге непогоде).
У припремном стадијуму, нотар утврђује завештаочев идентитет и испуњеност законских услова за
састављање јавнобележничког тестамента. Идентитет завештаоца може се утврдити на два начина:
1. увидом у службену исправу са фотографијиом (лична карта, пасош или возачка дозвола)
2. саслушањем два сведока идентитета
Када се утврди идентитет завештаоца, нотар ће постављањем питања завештаоцу, или на други начин,
испитати да ли је његова воља за састављање тестамента озбиљна и слободна. Ако утврди да завешталац
нема активну тестаментарну способност, јавни бележник ће донети решење којим одбија да састави
нотарски тестамент.
Јавнобележнички тестамент саставља нотар према казивању завештаоца. Јавни бележник је дужан
да завештаочеву изјаву верно унесе у исправу, по могућности његовим речима. Код форме
јавнобележничког тестамента до изражаја долази још један правнополитички циљ, који се назива
консултантском функцијом. Нотар је дужан да поучи, завештаоца о прописима којима се уређује право на
нужни део. Јавни бележник је дужан да завештаоцу укаже и на остале правне аспекте његовог
тестаментарног располагања, нарочито када завешталац иде ка томе да у тестамент унесе неку ништаву
одредбу. С тим у вези, треба разликовати две ситуације:
1. Ако извешталац инсистира на томе да у тестамент унесе неку апсолутно ништаву одредбу, нотар
ће донети решење којим одбија састављање тестамента.
2. У случају када завешталац жели да сачини рушљив тестамент, јавни бележник је дужан да
завештаоца на то упозори. Ако завешталац остане при својој изјави и после упозорења, у
јавнобележнички запис се уноси упозорење нотара, а ако се завешталац противи уношењу
упозорења, нотар доноси решење којим одбија да састави исправу.
Потврђивање тестамента је најзначајнији стадијум у поступку састављања нотарског тестамента.
Намењен је за предузимање следећих процесних радњи:
• упознавање завештаоца са садржином јавнобележничког тестамента
• одобравање нотарског тестамента које се вршитако што завешталац даје изричиту изјаву којим га
признаје за своју последњу вољу
• потписивање нотарског тестамента
Поступак рекогниције може бити редован или ванредан. Редован поступак рекогниције
представља правило, док се ванредни поступак спроводи само у спацифичним ситуацијама, када
завешталац није способан да чита, пише, чулно опажа или комуницира са нотаром.
1. Редован поступак рекогниције спроводи се тако што се јавнобележнички тестамент чита
завештаоцу у присуству јавног бележника. Нотар не мора лично завештаоцу да чита јавнобележнички
тестамент. Читање тестамента може препустити неком другом (свом приправнику). Битно је да јавни
бележник буде све време присутан док траје читање тестамента. Пошто се завештаоцу прочита
тестамент,он треба усмено да изјави да је његова воља у свему верно унета и да се потпише потпише на
тестамент. Пре него што призна и потпише нотарски тестамент, завешталац може тражити да га лично
прочита. После завештаоца потписује се јавни бележник и ставља свој службени печат. На самом
тестамент, непосредно изнад дела где се потписује завешталац, нотар уноси напомену да су обављене
све прописане радње.
2. Завештаоцу који је нем, или из неког другог разлога није у стању да говори, тестамент мора бити
прочитан у присуству јавног бележника и једног тестаментарног сведока. Након тога, завешталац
климањем главом или на неки други несумњив начин даје потврдан одговор на питање нотара да ли је
његова воља у свему верно унета и потписује тестамент.
3. Ако завешталац није у стању да чује, поступак рекогниције спроводи се тако што он лично чита
тестамент у присуству нотара и једног тестаментарног сведока. Када прочита тестамент завешталац
изјављује да је његова воља у свему верно унета и потписује се.
4. Ако завешталац услед слабовидости, неписмености или неког другог разлога није у стању да
чита или пише, тестамент му мора бити прочитан у присуству јавног бележника и два тестаментарна
сведока. Након тога, завешталац признаје тестамент за свој и потписује га.
5. Завештаоцу који не зна језик који је у службеној употреби, тестамент мора бити прочитан преко
судског преводиоца у присуству нотара и два тестаментарна сведока. Тестаментарни сведоци морају
знати језик који је у службеној употреби. Пошто се завештаоцу прочита тестамент преко судског
преводиоца, он ће га признати за своју последњу вољу и потписати. После завештаоца, на тестамент се
потписују тестаментарни сведоци, судски преводилац и јавни бележник.
6. Када завешталац није у стању да чује, а услед слабовидости, неписмености или неког другог
разлога не може ни да чита, тестамент му мора бити прочитан преко тумача, у присуству нотара и два
позвана сведока. Осим што морају знати језик који је у службеној употреби, тестаментарни сведоци
морају бити у стању да се споразумевају са завештаоцем. Када се завешталац упозна са садржином
тестамента, он га признаје за своју последњу вољу и потписује. Након тога, се потписују тестаментарни
сведоци, тумач и јавни бележник.
7. Завешталац који није у стању да пише ставља на тестамент рукознак у присуству два
тестаментара сведока. Правило је да се на тестамент ставља отисак кажипрста десне руке. Ако
завешталац нема тај прст, онда на тестамент ставља отисак првог прста десне руке који има, и то следећим
редоследом: средњи прст, прстењак, мали прст и палац. Завешталац који нема десну руку ставља на
тестамент отисак једног од прстију леве руке по истом редоследу.За случај да завешталац не може да
стави рукознак, њега потписује један од позваних сведока, након чега завешталац тај потпис признаје за
свој. Нотар је дужан да унесе напомену о томе како је завешталац потписао тестамент.
Када се нотарски тестамент састоји се из више листова, сви листови се повезују јединствеником, а
крајеви јединственика се на последњој страни повезују печатним воском или налепницом. Јавни
бележник отискује свој службени печат у печатни восак или на налепницу. Листови морају да буду
нумерисани. Сваки лист потписује завешталац и јавни бележник. Остали субјекти у поступку састављана
јавнобележничког тестамента потписују се само на крају тестамента.
Јавнобележничким тестаментом се може служити свако лице које има активну завештајну
способност. Због тога је ова форма тестамента веома важна, јер омогућује неписменим и физички
хендикепираним лицима да реализују уставом загарантовану слободу тестирања.
У поступку састављања нотарског тестамента, присуство тестаментарног сведока тражи се онда
када завешталац није у стању да говори, чује, чита или пише. Они својим присуством потврђују: да је
завешталац одређену исправу потписао и признао за свој тестамент и да постоји потпуна идентичност
између онога што пише на исправи и онога што је завешталац признао као своју последњу вољу. Због тога
законодавац за тестаментарне сведоке код нотарског тестамента тражи да испуне следеће услове:
1. морају бити писмени
2. морају знати језик у службеној употреби
3. морају бити у стању да се споразумевају
Не може бити тестаментарни сведок код нотарског тестамента слепо лице, као ни лице које није у
стању из било ког разлога, да прочита тестамент и да се споразуме са завештаоцем.

32. СУДСКО И КОНЗУЛАРНО ЗАВЕШТАЊЕ

Судски тестамент је редован и јавни тестамент, који састваља судија према казивању
завештаоца. На састављање судског тестамента сходно се примењују правила о састављању
јавнобележничког тестамента. Специфичности судског тестамента у односу на јавнобележнички тичу се :
овлашћеног лица и стадјума потврђивања (рекогниције) тестамента.
За састављање судског тестамента стварно је надлежан основни суд. Месно је надлежан сваки
основни суд на територији Републике Србије. Поступак за састављање тестамента спроводи судија
појединац. Правило је да се састваља у згради суда. Може се саставити ван судске зграде ако завешталац
није у стању да дође у суд.
У стадијуму потврђивања судског тестамента, завешталац исправу коју је по његовом казивању
саставио судија потписује и признаје за свој тестамент. Ток овог стадијума је различит у зависности од тога
да ли је завешталац у стању да прочита и потпише исправу.
• Завештаоцу који је у стању да прочита и потише исправу судија даје да прочита судски тестамент.
Када прочита, завешталац ће изјавити да ли је његова воља у свему верно унета и потписаће се на
тестаменту. Судија ће потврдити на тестаменту да су све ове радње предузете.
• Када завешталац не може да прочита и потпише исправу у поступку састваљања судског
тестамента морају да учествују два тестаментарна сведока. Када по казивању завештаоца састави
тестамент, судија га гласно чита пред завештаоцем и тестаментарним сведоцима. Завешталац у
присуству судије и два сведока изјављује да је његова воља у свему верно унета, и потписује се на
тестаменту. Иза завештаоца се потписују тестаментарни сведоци, а након њих судија. Судија на
записник потврђује да су све ове радње извршене.
Посебно правило предвиђено је за случај када завешталац састави судски тестамент пред судјом на чијем
подручју нема пребивалиште. У таквој ситуацији, суд који је саставио судски тестамент еx оффицио о томе
обавештава суд на чијем се подручју налази тестаторово пребивалиште.
Конзуларни тестамент је ванредан и јавни облик тестамента који српском држављанину у
иностранству саставља конзуларни представник Србије по правилима за састављање судског
тестамента. Постоје две специфичности које се тичу овлашћеног лица и својства оставиоца:
1. Овлашћено лице за састављање конзуларног тестамента је конзуларни представник Србије или
дипломатски представник који врши конзуларне послове. Поменута лица могу састављати конзуларни
тестамент само на територији стране државе у којој су послати да врше конзуларне послове.
2. Код састављања судског тестамента ирелевантно је држављанство оставиоца. Пред основним
судом у Србији судски тестамент може саставити и држављанин стране државе. Насупрот томе
конзуларним тестаментом могу се служити само држављани Србије . За састављање конзуларног
тестамента је ирелевантна дужина боравка српског држављанина у страној држави.

33. БРОДСКО И ВОЈНО ЗАВЕШТАЊЕ

Бродски тестамент је ванредан и јавни облик тестамента који завештаоцу, који се налази на
српском броду, саставља заповедник брода по правилима за састављање судског тестамента.
Специфичности бродског тестамента се тичу овлашћеног лица и временски ограничене важности.
Бродски тестаменту према казивању завештаоца саставља заповедник српског брода. Заповедник има
својство овлашћеног лица само онда када је прекинута физичка веза између брода и копна. Састављање
бродског тестамента дозвољено је само на српском броду. То може бити поморски, речни или језерски
брод. Српским бродом се сматра брод који је уписан у српски уписник бродова, односно коме је од стране
органа РС издат привремени пловидбени лист. Бродски тестамент престаје да важи истеком рока од 30
дана од повратка завештаоца у Србију. Као догађај од којег почиње да се рачуна овај рок узима се
успостављање физичке везе између брода и српског копна. Ако завешталац надживи истек овог рока,
узима се као да бродски тестамент никада није ни био састављен.
Војни тестамент је ванредан и јавни облик тестамента који за време мобилизације и рата, лицу на
војној дужности саставља овлашћени војни старешина по правилима за састављање судског тестамента.
Специфичности које разликују војни од судског тестамента односе се на околности у којима се тестамент
може саставити, својство завештаоца, овлашћено лице и ограничено важење.
Војни тестамент се може саставити само за време рата или мобилизације. Он се може састављати
од оног момента када је проглашено ратно стање. Својство завештаоца може имати само оно лице које
за време ратног стања обавља неку војну дужност. Термин војна дужност тумачи се у смислу непосредног
укључивања у обављање послова одбране земље. У улози завештаоца који саставља војни тестамент могу
се наћи: стални припадници војске, резервисти, припадници војске који обављају војну дужност без
оружја као и цивили који обављају послове за оружане снаге. Својство завештаоца могу имати и ратни
заробљеници.
Војни тестамент по казивањубзавештаоца могу саставити: командир чете, старешина истог ранга,
старешина вишег ранга као и старешина сваког одвојеног одреда. Карактеристично је и да војни тестамент
према казивању завештаоца може сачинити и неко друго лице у присуству овлашћеног старешине. Он
престаје да важи када истекне рок од 60 дана од завршетка рата. Ако је завешталац демобилисан пре или
после завршетка рата, тестамент престаје да важи истеком рока од 30 дана од дана демобилизације. У
случају да завешталац надживи ове рокове узима се као да није ни саставио војни тестамент.

34. МЕЂУНАРОДНО ЗАВЕШТАЊЕ

Међународни тестамент је редовни и јавни тестамент који се сасатвља тако што завешталац
пред овлашћеним лицем и пред два истовремено присутна сведока изјављује да је унапред
састваљено писмено његов тестамент и да је упознат са његовим садржином. Састављање тестамента
пролази кроз три стадијума:
• Писмена редакција оставиочеве последње воље
• Потврђивање међународног тестамента
• Потписивање тестамента
Извор права за међународни тестамент је Конвенција о једнообразном закону о облику међународног
тестамента са Прилогом. Састављање међународног тестамента није условљено постојањем страног
елемента. На пуноважност форме не утичу: држављанство, пребивалиште и боравиште оставиоца, место
где је тестамент састављен и место где се налази имовина.
Овлашћено лице за састављање међународног тестамента је судија основног суда, конзуларни
представник Србије, заповедник брода и војни старешина овлашћен за састављање војног тестамента и
јавни бележник (нотар). Мора да буде сачињен у писменом облику. Исправу може сачинити сам
завешталац или лице коме он то повери. Завешталац може поверити овлашћеном лицу да му према
његовом казивању сачини исправу, али не мора. У овоме је суштинска разлика између међународног и
судског тестамента. Текст тестамента може бити написан на било ком језику, било којим писмом, руком
или механичким средством писања.
Међународни тестамент потврђује се тако што завешталац у присуству овлашћеног лица и два
тестаментарна сведока изјављује да је исправа његов тестамент и да је упознат са њеном садржином.
Завешталац не мора пред овлашћеним лицима и тестаментарним сведоцима да чита тестамент. Пошто
потврди исправу као свој тестамент, завешталац је потписује у присуству овлашћеног лица и
тестаментарних сведока. Након тога овлашћено лице и сведоци непосредно један за другим потписују
исправу. Овлашћено лице је дужно да утврди завештаоца и тестаментарних сведока. Овлашћено лице је
дужно да утврди идентитет завештаоца и сведока увидом у службени документ са фотографијом или
саслушањем два сведока идентитета.
За међународни тестамент предвиђена су специфична правила потписивања:
• заветшталац може својеручно потписати тестамент у присуству овлашћеног лица и два
тестаментарна сведока
• завешталац може пред овлашћеим лицима и сведоцима раније стављен потпис признати за свој
• ако завешталац није у стању да се потпише у присуству тестаментарних сведока саопштиће разлог
овлашћеном лицу који ће то забележити у тестаменту. Забелешка замењује завештаочев потпис
• завешталац може у присуству овлашћеног лица и тестаментарних сведока тражити да га друго
лице потпише на тестаменту. Завештаочев својеручни потпис биће супституисан тиме што ће неко
други написати завештаочево име у присуству овлашћеног лица и тестаментарних сведока.
Потписи стоје на крају тестамента. Ако се тестамент састоји од више листова, сваки лист мора бити
обележен редним бројем и потписан од стране завештаоца. У случају да завешталац не може да се
потпише, сваки лист у његово име потписује лице завешталац одреди или овлашћено лице. Датум је битан
елеменат форме. Датум уписује овлашћено лице на крају тестамнета. Као датум састављања
међународног тестамента узима се дан када га је потписало овлашћено лице.
Формом међународног тестамента може се служити свако лице које поседује активну
тестаментарну способност. За завештаоца се не тражи да буде писмен, да може да прочита исправу, да
зна језик суда, нити је потребно да има очувано чуло вида. Код међународног тестамента увек је обавезно
присуство два тестаментарна сведока. Од сведока се тражи да зна и може да чита и пише и да разуме
језик на коме завешталац потврђује тестамент. Својство тестаментарног сведока се не сме ускратити
страном држављанину. Овлашћено лице је дужно да састави потврду којом потврђује да су приликом
састављања међународног тестамента поштована сва правила прописана законом. Потврда се састваља
у два примерка, од којих један припада завештаоцу, а други овлашћено лице. Правни значај потврде
огледа се у томе што он представља доказну исправу, која у случају спора олакшава доказивање
постојања и формалне пунованжости међународног тестамента. Међународни тестамент се може
опозвати по општим правилима која важе за опозивање осталих форми тестамента.

35. УСМЕНО ЗАВЕШТАЊЕ

Усмени тестамент је приватни тестамент који се саставља тако што завешталац усмено изјављује
своју вољу пред три истовремено присутна сведока када услед изузетних прилика није у могућности да
располаже својом имовином у некој другој форми. Законодавац је предвидео две битна формална
елемента који имају за циљ да обезбеде аутентичност завештаочеве последње воље:
• ПОСТОЈАЊЕ ИЗУЗЕТНИХ ПРИЛИКА: постоје онда када се завешталац нађе у изненадној и
непосредној опасности да изгуби живот или активну тестамнетарну способност. Опасност може
бити последица неког спољашњег догађаја (пожар, земљотрес), али и не мора. До састављања
пуноважног усменог тестамента у пракси често долази када је смртна опасност последица неког
обољења или погоршања већ постојеће болести. Опасност мора да се односи на живот или на
активну тестаментарну способност. Опасност треба да буде непредвиђена, изненадна. За
сачињавање усменог тестамента није нужно да изузетне прилике заиста постоје већ је довољно
да у конкретнном случају постоје чињенице које су код завештаоца створиле објективно оправдан
утисак да му је угрожен живот. Да би усмени тестамент био пуноважан изузетна прилика мора да
делује тако да спречава завештаоца да састави тестамент у некој другој форми.
• ОБАВЕЗНО ПРИСУСТВО ТРИ ТЕСТАМЕНТАРНА СВЕДОКА: потребно је да завешталац своју последњу
вољу саопшти пред три сведока. Сведоци морају бити истовремено присутни. Ако завешталац
своју изјаву своју изјаву да прво пред једним,а касније пред другим и трећим сведоком, тестамент
ће бити рушљив. Сведоци морају имати очувано чуло слуха и морају знати језик на којем
завешталац изјављује своју последњу вољу. Глувонеми завешталац може своју последњу вољу
изразити и знаковима које користе таква лица. Сведоци морају имати способност да се
споразумеју са таквим лицима. Сведоци усменог тестамента не морају бити писмени. Имају
дужност да обавесте суд о садржини усменог тестамента, као и месту и приликама под којима је
завешталац изјавио своју последњу вољу. Обавештење се даје писменој формми или усмено на
записник пред судом. Пропуштање сведока да изврше ову дужност није услов за пуноважност
усменог тестамента.
Усмени тестамент престаје да важи истеком рока од 30 дана од престанка изузетних прилика у којима је
сачињен. Рок почиње да тече од момента када прође опсност. Ако се у току опасности створили нови
услови за употребу неке друге тестаментарне форме, рок почиње да тече од момента када је завешталац
стекао могућност да сачини писмени тестамент. У случају да завешталац умре по истеку овог рока, узеће
се као да усмени тестамент никада није ни био сачињен.

36. СВЕДОЦИ У ТЕСТАМЕНТАРНОМ ПРАВУ

Приликом састављања тестамена могу се јавити две врсте сведока: сведоци идентитета и
завештајни сведоци.
СВЕДОК ИДЕНТИТЕТА - јављају се у фази која претходи сачињавању јавних форми завештања (суд.,
брод.,војн.,конз.,међ.) где је следеће лице дужно најпре да утврди индентитет оставиоца. На три начина
се може утврдити овај идентитет:
1. ако следеће лице познаје завештаоца лично
2. ако оставилац има јавну исправу са фотографијом, довољно је учешће једног сведока индентитета
3. ако не поседује јавну исправу са фотографијом, потребно је учешће два сведока идентитета.
Мора бити пунолетан или еманципован, не морају бити писмени (јер нису у вези са садржином
завештања). Могу бити потпуно или делимично пословно способни. Присуство сведока има функцију
доказног средства у поступку састваљања тестамента. Сведок идентитета може биту лице које се налази
у брачном или сродничком односу са завештаоцем.
ЗАВЕШТАЈНИ СВЕДОЦИ - Код свих форми потребни, осим код својеручног завештања. Код алографског,
међународног и усменог увек потребни, а код судског, војног, бродског и конзуларног само када
завешталац није у стању да прочита тестамент и да се потпише.
Апсолутна неподобност значи да нека лица не могу никада бити завештајни сведоци, без обзира
на однос према завештаоцу. Општа апсолутна неподобност јавља се код појединих форми завештања.
Тако код писменог тестамента пред сведоцима, сведоци морају бити писмени и знати језик на којем је
завешталац признао тестамент за свој, не морају знати језик на коме је тестамент сачињен. Код судског,
бродског, конзуларног тестамента сведоци морају бити писмени и знати језик на којем је тестамент
сачињен. Код међународног тестамента сведоци морају бити писмени и знати језик на ком је завешталац
изјавио да је тестамент његов и на којем је признао потпис за свој, а ако није реч о тајном међународном
завештању морају знати и језик на којем је тестамент сачињен. Код усменог тестамента не морају бити
писмени, али морају знати језик на којем је завешталац изјавио своју последњу вољу.
Релативна неподобност извире из односа сведока према завештаоцу. Релативно неподобно лица
за завештајног сведока су потомци завештаоца, усвојеници и њихови потомци, преци завештаоца и његов
усвојилац, побочни сродници до 4-четвртог степена сродства, брачни другови свих ових лица и брачни
друг завештаоца. Ова одредба не важи за усмени тестамент, где и сва наведена лица могу бити завештајни
сведоци, али је забрањено остављање било какве користи сведоцима, њиховим потомцима, прецима,
побочним сродницима до 4-четвртог степена сродства и брачним друговима свих ових лица.
Учешће тестаментарног сведока који не испуњава законом прописане услове има за последицу
рушљивост тестамента. Завештајни сведоци се не морају прихватити те улоге. Али ако је некада
неопходно без одлагања сачинити тестамент, те завешталац нема могућност избора сведока, свако лице
дужно је прихватити се ове улоге. У супротном, ако без оправданих разлога одбије, овакво лице постаће
дужник евентуалне штете која би могла да наступи из такве ситуације.
Сведоци усменог тестамента имају дужност да без одлагања напишу изјаву завештаоца и да је
предају суду или да је усмено саопште пред судом, износећи прилике и околности у којима је сачињен
тестамент. Ако то не учине на време неће бити ништав тестамент, али може проузроковати имовинску
штету завештајним наследницима, који су дужни да им надокнаде.
Сведоци проглашења тестамента могу бити пунолетна лица способна за расуђивање. Било која
лица - сродници, наследници, легатари, судски тумачи, судски записничар….. Немају дужност да се
привате ове улоге, њихово одбијање не може довести до проузроковања имовинске штете, па ни до
одговорности за штету.

37. ЧУВАЊЕ ЗАВЕШТАЊА

Завешталац може чувати завештање на начин који му највише одговара - код себе, пријатеља,
адвоката, депозитивне установе, а може и у суду.
Завешталац некад жели да постојање његовог тестамента не буде познато заинтересованим
лицима али и да се оставинском суду омогући да сазна за тестамент и да добије увид у његову садржину.
Овај противуречни интерес се остварује кроз службено чување тестамента у суду (што наравноније
обавезно, зависи од воље оставиоца). Према ЗЈБ и јавни бележник може преузети завештање на чување.
јавни бележник је дужан да прими на чување сваки тестамент, тј. и онај у чијем саставу он није учествовао.
Тестамент се може предати сваком јавном бележнику на територији РС. За чување тестамента
надлежан је сваки основни суд на територији Србије. Ако је тестамент предате суду на чијем подручју
завешталац нема пребивалиште, по пријему тестамента суд је дужан да о томе обавести суд
завештаочевог пребивалишта. Завешталац предаје тестамент на чување ЛИЧНО.
О пријему тестамента суд саставља записник који садржи податке на који начин је утврђен
идентитет завештаоца, те сазнања и запажања судије о свим околностима које су од значаја за оцену
пуноважности тестамента. Ако завешталац предаје на чување отворен тестамент, судија ће га прочитати
и указати завештаоцу на евентуалне недостатке који тестамент чине ништавим. Тако сачињен тестамент
ће ставити у посебан омот, запечатити и чувати одвојено одосталих списа. О пријему завештања на
чување, судија издаје завештаоцу потврду. На захтев завештаоца, судија је дужан да завештаоцу врати
тестамент који се код њега налази на чувању. Завештајни тестамент може се вратити и његовом
пуномоћнику (специјално и оверено). О враћању тестамента судија, такође, саставља записник у коме се
наводи начин на који је утврђен идентитет лица коме је враћа тестамент. Повлачење тестамента не значи
и његов опозив, осим ако је то завешталац изјавио.
Чување изјаве о усменом завештању. Прва ситуација постоји онда када су сведоци сачинили
писмено о завештаочевој последњој вољи. У том случају, судија ће утврдити идентитет сведока и овакву
исправу ће ставити у посебан омот и запечатити. Друга ситуација постоји онда када су сведоци дошли да
усмено изложе последњу вољу оставиоца. У том случају судија ће њихове изјаве узети на записник. Онда
ће записник ставити у посебан омот, запечатити и чувати одвојено од осталих списа. У сваком случају
судија је дужан да обавести основни суд на чијем подручју се налазило последње завештаочево
пребивалиште.

38. ИМЕНОВАЊЕ (постављање) НАСЛЕДНИКА КАО САДРЖИНА ТЕСТАМЕНТА

Тестамент пружа оставиоцу различите могућности да уреди грађанскоправне последице своје
смрти. Путем тестамента завешталац може: именовати наследника, искључити неко лице из права на
наследство, оставити легат или основати задужбину. Све ове одредбе могу имати модалитете, као што су
супституција, услов, рок и налог. Тестамент може да садржи одредбе којима се: именује извршилац
тестамента, уређује одговорност наследника за оставиочеве дугове, опрашта недостојност, уређује начин
намирења нужних наследника.

Именовање наслендика је тестаментарно расолагање на основу којег једно или више лица стичу
својство завештаочевог универзалног сукцесора. Именовање наследика не представља обавезну
садржину тестамента. Завешталац може располагати за случај смрт, а да никог не именује за наследника.
Наследник мозе бити именован изричито или прећутно.
Код изричитог именовања наследника завешталац на непосредан начин изражава намеру да
одређено лице буде његов универзални сукцесор. При томе није неопходно да буду наведени сви
елементи грађанскоправног идентитета тестаментарног наследника. Тестаментарни наследник је
довољно одређен ако тестамент садржи податке на основу којих се може утврдити његов идентитет.
Приликом утврђивања да ли је завешталац одређено лице именовао за наследника релевантна
је завештаочева намера, а не узрази које је употребио у тестаменту. Ако је завешталац неком лицу оставио
целу заоставштину или њен аликвотни део део, оно ће имати својство универзалног сукцесора иако у
тестаменту није означен као наследник. Однос на основу којег се одређује потенцијални наследник мора
такође бити јасно изражен у тестаменту. У супротном, тестамент не производи правна дејства.
ЗОН предвиђа да ће се наследником сматрати и лице коме је завешталац оставио једну или више
ствари, односно права, ако се утврди да је завештао.
ева намера била да то лице постане наследник. Завештаочева намера се утврђује на основу тога што је у
тестаменту за такво лице предвиђене неке правне последице које се редово везују за универзалне
сукцесоре. Намера завештаоца да одређено лице буде његов универзални сукцесор постоји и онда када
одређеном лицу остави појединачно набројане све предмете из заоставштине. Индиција која указује на
то да је завешталац имао намеру да одређено лице именује за наследника може бити и вредност
предмета из заоставштине.
Правило је да величину наследног дела одређује завешталац. За случај да он пропсути да то учини,
величину наследних квота одређује суд у складу с инерпретативним правилима која се ослањају на текст
тестаментарног располагања - правила о припадању наследства:
• Када завешталац именује једног наследника, а не одреди му наследни део, он наслеђује
целокупну заоставштину. Уколико је за наследника именовао више лица, а није им одредио
наследне квоте, они наслеђују једнаке делове.
• Када завешталац именује једног наследника и одреди му наследни део, којим не исцрпљује
целокупну заоштавстину, остатак наслеђују законски наследници. Ако завешталац именује више
лица за наследнике и одреди им наследне делове који не исцрпљују целу заоставштину, остатак
припада законским наследницима.
• Када завешталац именује наследнике тако да једнима одреди наследни део, а другима не, они
чији део није одређен наслеђују остатак заоставштине на једнаке делове.
Прерачунавањем завештаоца назива се ситуација у којој су његове одредбе о висини наследних квота
контрадикторне или неспроводиве. Уколико се завешталац прерачуна, суд одређује наследне квоте на
основу корективних правила која је прописао законодавац. Разликују се три ситуације:
• Први случај прерачунавања јавља се у случају када завешталац више лица именује за наследнике
и одреди им наследне квоте чији је збир већи од 1, такав тест је неспороводив. Суд тестаментарним
наследницима сразмерно смањује наследне делове тако да њихов збир буде једнак јединци.
• Други случај прерачунавања постоји онда када завешталац више лица постави за наслендике, а
само некима од њих одреди наследне квоте тако да ништа не остане за наследике чији делови
нису одерђени. Такав тестамент је контрадикторан. У таквој ситуацији суд смањује сразмерно квоте
наследика чији је наследни део одређен, све докле наследници са неодређеним делом не добију
део који је једнан делу наследника коме је намењена најмања квота.
• Трећи случај прерачунавања јавља се одна када завешталац предвиди да ће целокупну
заоставштину наследити тестаментарни наследници, а одреди им наследне квоте чији је укупан
збир мањи од 1. Овај тестамент је такође контрадикторан. Проблем се решава тако што суд
сразмерно повећава наследне квоте како би обухватиле цело наследство.

39. ПРОСТА И ФИДЕИКОМИСАРНА СУПСТИТУЦИЈА

Проста супституција је одредба у тестаменту којом завешталац одређује наслендика за случај
да друго лице не постане наследник. Јављају се два лица: институт и супститут. Институт је првобитни
наследник,а супститут је институтов заменик. Да би дошло до просте супституције неопходно је да се
испуне две услова:
1. да наступи супстициони случај
2. да суститут може и хоће да наследи завештаоца
Супституциони случај је свака околност која доводи до тога да инстит отпадне од наслеђа, тј. да не
наследи завештаоца. Завешталац мора одердити тренутке у којима наступа супституција, јер именовање
супституције улази у сферу слободе тестирања. Када завешталац пропусти да предвиди супституционе
слуцајеве до супституције долази увек као кад институт из било ког разлога отпадне од наслеђа.
Супститут мора да испуни неке опште услове који се захтевају за сваког наследника. Он мора да
доживи трентак оставиочеве смрти, мора бити достојан, и способан за наслеђивање и не сме се одрећи
наследства. Ако се супституциони случај састоји од одрицања од наслеђа да би наступила супституција
довољно је да супститут надживи завештаоца - не мора да буде жив у тренутку када институт даје
негативну наследну изјаву.
Завешталац може предвидети и вишестепену супституцију - одређивање супститута супституту.
Специфичан модалитет суституције представља узајамна (реципрочна) супституција. Код реципрочне
супституције, завешталац предвиђа да ће његови санаследници један другом бити супститути.
Завешталац може одредити да једно лице буде супститут неколицини института. У том случају, супститут
ступа на место сваког института који отпадне од наследства. Може се предвидети да више лица буду
супститути једном институту. Начин на који ће супститути између себе делити заоставштину одређује
завешталац. Ако он то пропусти да учини, супститутима ће на једнаке делове припасти заоставштина која
је била намењена институту.
Завешталац може именовати супститута тестаментарном и законском наследнику. У зависности од
тога наступиће различита правна дејства супститута. Постављање супститута тестаментарном наследнику
доводи до искључења примене правила о прираштају у тестаментарном праву. Постављањем супститута
законском наследнику завешталац искључује примену права предстваљања, прираштаја у законском
наслеђивању или правила о следореду.
ФИДЕИКОМИСАРНА СУПСТИТУЦИЈА
У српском праву израз фидеикомисарна супституција означава две правне ситуације. Разликују се:
фидеикомисарна супституција у ширем смислу и фидеикомисарна супституција у ужем смислу.
Фидеикомисарна супституција у ширем смислу прдставља одредбуу тестаменту којом завешталац
предвиђа да ће по наступању одређених околности једно лице престати да буде наследник и да ће на
његово место ступити други наследник. Код фидеикомисарне супституције у ширем смислу појављују се
два наследника: претходни наследник - ФИДУЦИЈАР и потоњи наследник - ФИДЕИКОМИСАР.
Околност која доводи до наступања фидеикомисарне суституције назива се супстициони случај.
Као супстициони случај могу се јавити различите околности: испуњење одложног или раскидног услова,
протек рока, неизвршење налога. Ако завешталац као супституциони случај предвиди смрт претходног
наследника таква одредба представља фидеикомисарну супституцију у ужем смислу, коју српско право
забрањује.
Фидеикомисарну супституцију не треба мешати са насленичком заједницом и простом супститицијом.
• Фидуцијар и фидеикомисар нису санаследници. Санаследници наслеђују истовремено, а
фидуцијар и фидеикомисар позивају се на наслеђе сукцесовно.
• Фидеикомисарна и проста супституција разликују се по томе што је код просте супституције
супститут непосредни правни следбеник завештаоца. Однос института и супститута постављен је
алтернативно и заснива се на принципу искључивости - ако институт постане наследник, супститут
то не може постати. Насупрот томе, фидуцијар и фидеикомисар ће постати завештаочеви
наследници, с тим што је фидуцијар непосредни, а фидеикомисар посредни наследник. У случају
сметње да ли је завешталац у тестаменту предвидео просту или фидеикомисарну супституцију,
узима се да је одређена проста супституција.
За правни положај фидуцијара и фидеикомисара релевантно је разликовање два временска периода.
Први период почиње у моменту смрти оставиоца и траје све до наступања супституционог случаја. У
моменту наступања супстуционог случаја долази до смењивања фидуцијара и фидеикомисара на месту
завештаочевог наследника.
У тренутку оставиочеве смрти заоставштина припада претходном наследнику (фидуцијару).
Фидуцијар мора доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити способан и достојан за наслеђивање
ине сме се одрећи наслеђа. Могућност претходног наследника да управља и располаже заоставштином
је ограничена, да би потоњи наследник био заштићен од умањења наследства. Српско право нема
одредбе које уређују положај предходног наследника. Између предходног наследника и плодоуживаоца
постоји зна
ајна разлика, која се састоји у томе што предходни наследник није ималац стварног права на туђој ствари,
већ господар заоставштине чије је право ограничено тиме што ће о наступању супституционог случаја ту
позицију изгубити. Претходни наследник је дужан да управља заоставштином са пажњом доброг
домаћина. Он је овлашћен да употребљава ствари и права из заоставштине као и да присваја све цивилне
и натуралне плодове. Не сме да отуђује ствари и права из заоставштине нити може да им мења
супстанцију. Постоје изузеци:
1. Претходни наследник може уз дозволу или одобрење потоњег наслендика да отуђи или оптерети
непокретност из заоставштине или било које друго право
2. Завешталац може предвидети у тестаменту да ће претходни наследник моћи да отуђи права и
ствари из заоставштине, потоњем наследнику припада само оно што преостане иза претходног
наследника
3. Дозвољена су располагања претходног наследника која су потребна ради испуњења легата, налога
или исплате завештаочевих дугова.
4. Претходни наследник може да отуђи било које право из заоставштине када је таква мера, према
нормалном схватању ствари, неопходна за управљање заоставштином.
Фидеикомисар је наследник завештаоца, а не фидуцијара. Он стиче заоставштину у тренутку наступања
супституционог случаја. У моменту завештаочеве смрти фидеикомисар не стиче заоставштину, већ право
на очекивање заоставштине. Право на очекивање садржи у себи читав низ овлашћења која су усмерена
на тода потоњи наследник оствари и осигура своју правну позицију. Најзначајнија су право инвентара и
право на обезбеђење заоставштине. Право инвентара је право фидеикомисара да захтева попис и
процену заоставштине. Потоњи наследник је овлашћен да захева обезбеђење за своју правну позицију.
Ако фидуцијар не пружи обезбеђење суд може наредити да заоставштина или њен део предају на чување
поузданом лицу. Готов новац, хартије од врености предају се на чување суду на чијем се подручју налази
заоставштина. Фидеикомисар може захтевати да се у јавне регистре упише да је фидуцијарево право
ограничено, како би спречио савесност евентуалних фидуцијаревих прибавилаца.
У тренутку оставиочеве смрти заоставштина постаје део имовине фидуцијара. Како фидеикомисар има
право чекања, заоставштина егзистира као имовинско правна целина у оквиру фидуцијареве имовине.
Овде је могућа примена РЕАЛНЕ СУБРОГАЦИЈЕ (замена чинидбе, замена предмета обавезе). За
наступање реалне суброгације потребно је да се испуне два услова:
1. Уништење и отуђење неког добра из фидуцијарове имовине;
2. Да на његово место уђе ново добро као накнада за уништено, односно противчинидба за отуђено
добро. У том случају ново добро ће потпасти под исти правни режим под који је потпадало
уништено, односно отуђено добро. Све оно што је фидуцијар прибавио као накнаду или
противчинидбу за добра из заоставштине мораће након наступања супституционог случаја да
преда фидеикомисару.
У тренутку наступања сустиционог случаја на потоњег наследника прелазе права и обавезе које је
фидуцијар преузео ради редовног управљања заоставштином.
Фидеикомисарна супституција у ужем смислу је одредба у тестаменту којом завешталац
именује наследника свом наследнику или легатару. Овај облик суституције је забрањен. Одређивање
наследника своме наследнику има неколико модалитета, који су такође забрањени.
• Прећутно именовање наследника свом наследнику постоји онда када завешталац забрани
наследнику да располаже заоставштином.
• Пупиларна супституција је одредба у тестаменту којом завешталац именује наследника свом
малолетном детету за случај да оно умре пре стицања активне тестаментарне способности.
• Квазипупиларна супституција предстваља одредбу у тестаменту којом завешталац именује
наследника свом детету, с тим да дететов фидеикомисар губи то својство ако оно до смрти стекне
тестаментарну способност (Мој наследник ће бити ћерка. За њеног наследника именујем моју
сестру. Ако ћерка до смрти стекне тестаментарну способност, сестра неће бити њен наследник ).

40. УСЛОВ И РОК У ЗАВЕШТАЊУ

Услов је одредба којом завешталац правна дејства тестамента чини зависним од неке будуће и
неизвесне околности.Постоје три поделе услова које се врше према различитим критеријумима:
1. У зависности од тога да ли се услов остварује наступањем или ненаступањем неке околности,
разликују се позитиван и негативан услов. Позитиван услов се остварује наступањем неког догађаја
(мој наследник ће бити Вук када заврши факултет), док је за остваривање негативног услова
потребно да неки догађај не наступи.
2. Могућност условно постављеног наследника утиче на остварење услова представља критеријум за
поделу на: потестативне, казуалне и мешовите услове. Потестативан је онај услов чије остварење
зависи искључво од тестаментарног наследника. Остварење каузалног услова стоји изван моћи
тестаментарног наследника и зависи од неког природног догађаја или трећег лица. О мешовитом
услову говори се онда када његово остварење делимично зависи од тестаментарног наследника.
3. За тестаментарно право најзначајнија је подела на одложне и раскидне рокове. Одложни рок чини
неизвесним наступање дејства тестамента. Када је наследник постављен под одложним условом
дејство тестамента неће наступити у тренутку смрти оставиоца. Условно постављен наследник
стиче заоставштину касње ако се услов оствари (мој наследник ће бити Ива када напуни 30 година).
Раскидни услов чини неизвесним опстанак дејства која је тестамент произвео у моменту
завештаочеве смрти. Код раскидног услова дејства тестамента наступају у тренутку завештаочеве
смрти, али њихово трајање је неизвесно. Тестаментарни наследник стиче заоставштину у тренутку
завештаочеве смрти, али када наступи раскидни услов он губи својство наследника (мој наследник
ће бити Иван, али ако почне да пуши, престаће да буде наследник).
ПОЛОЖАЈ НАСЛЕДНИКА ПОСТАВЉЕНОГ ПОД ОДЛОЖНИМ УСЛОВОМ:
У тренутку завештаочеве смрти наступа правно стање које се назива стањем пенденције,
односно стањем лебдења. Стање пенденције означава да није извесни да ли ће се услов остварити. Док
траје то стање, условно именовани наследник има положај фидеикомисара што значи да он на
заоставштини има само право чекања. Положај фидуцијара имаће лице које завешталац одреди у
тестаменту, а ако завесталац пропусти да то уцини, својство предходног наследника има законски
наследник. Период пенденције услова може се завршити на два начина:
1. Остварењем услова наступа супституциони случај. Остварење одложног рока делује еx нунц, што значи
да лице именовано под условом стиче својство наследника тек у моменту остварења услова. Због тога
важи правило да условно постављен наследник мора да доживи тренутак остварења услова.
2. Изостанак услова постоји онда када постане извесно да се услов не може остварити. Условно
именовани наследник губи својство фидеикомесара а фидуцијар постаје потпуни наследник. Изостанак
одложног услова наступа и онда када условно именовани наследник умре пре остварења услова.
ПОЛОЖАЈ НАСЛЕНДИКА ПОСТАВЉЕНОГ ПОД РАСКИДНИМ УСЛОВОМ:
Стиче заоставштину у тренутку оставиочеве смрти. Период пенденције раскидног услова, такође,
може да се заврши на два начина:
1. Испуњењем раскидног услова наступа супституциони случај. Условно именован наследник престаје да
буде фидуцијар и предаје заоставштину потоњим наследницима, који постају потпуни наследници.
Испуњење раскидног уговора делује ex nunc – омогућује се условно постављеном наследнику да задржи
све плодове које је прибрао из заоставштине док је трајао период пенденције раскидног услова.
Ништавна је одредба у тестамент којом се предвиђа да ће испуњење раскидног услова деловати
ретроактивно.
2. Изостанак раскидног услова доводи до тога да дејства тестамента бивају коначна. Наследник
именован под условом постаје потпуни наследник, а фидеикомесари губе право чекања. Уколико
наследник именован под раскидним условом умре пре остварења услова његови наследници постају
неограничени господари заоставштине.
Услов је немогућ када се дејство тестамента везује за околност која се не може остварити из
објективних и фактичких разлога. Објективно значи да је остварење услова немогуће за било које лице.
Недозвољен услов је онај који је у супротности са принудним приописима, добрим обичајима и јавним
поретком. Немогући и недозвољени услови сматрају се непостоје
им, што значи да ће тестамент бити делимично ништав. Поништава се само одредба о услову, док
именовање наследника остаје да важи ослобођено услова.
Услов се сматра оствареним ако његово остварење противно начелу савесности и поштења спречи
онај на чији је терет одређен. Сматра се да услов није остварен ако његово остварење противно начелу
савесности и поштења проузрокује онај у чију корист је услов одређен. Негативни одложни услов сматра
се позитивним раскидним условом.
РОК У ЗАВЕШТАЊУ
Рок је одредба којом завешталац правна дејства тестамента везује за одређени термин, истек
времена или наступање неког извесног догађаја. Правна дејства рока у тестаменту зависе од тога да ли
је наследник именован под одложним или раскидним роком.
ДЕЈСТВА ОДЛОЖНОГ РОКА:
Код одложног рока за истек времена или за одређени датум везује се наступање дејства
тестамента. Наследник именован под одложним роком у тренутку оставиочеве смрти стиче положај
фидеикомисара и има само право чекања. Својство фидуцијара имају законски наследници, ако
завешталац у тестамнету није предвидео другачије. Када одложни рок истекне, фидуцијар губи својство
наследника и предаје заоставштину тестаментарном наследнку који постаје потпуни наследник. За
тестаментарног наследника је важно да доживи тренутак оставиочеве смрти. Ако умре пре истека рока
његово право чекања прелази на његове наследнике.
ДЕЈСТВА РАСКИДНОГ РОКА:
За истек раскидног рока везује се опстанак правних дејстава која је тестамент произвео у моменту
смрти. Тестаментарни наследник стиче у тренутку завештаочеве смрти својство претходног наследника
које задржава све док не истекне рок. Својство фидеикомисара имају законски наследници завештаоца
осим ако у тестаменту није предвиђено другачије. Када раскидни рок истекне тестаментарни наследник
губи својство фидуцијара. Он ће бити дужан да преда заоставштину потоњим наследницима, који постају
потпуни наследници. Уколико својство потоњег наследника имају законски наследници, заоставштина се
додељује оним лицима која су својство законских наследника стекла у моменту завештаочеве смрти. За
случај да је наследник постављен под раскидним роком не доживи истек рока, заоставштина се додељује
законским наследницима, ако из тестамента не проистиче другачија намера завештаоца.
НЕМОГУЋ И НЕПРИМЕРНО ДУГАЧАК РОК:
Рок се сматра немогућим када се дејства тестамента везују за непостоје
и дуг . Правило је да се такав рок сматра непостојећим. Тестамент
е важити као да рок није одређен. Од овог правила предвиђен је изузетак уколико је везивање дејства
тестамента за непостојећи датум последица завештаочеве омашке, рок одређује суд у складу с правом
намером завештаоца. Постоји проблем онда када завешталац дејства тестамента везује за непримерно
дугачке рокове. Рок је тада непостојећи. Тестамент се ослобађа рока и производи правна дејства као да
рок није ни био одређен. Изузетак је када се утврди да је непримерно дугачак рок последица тога што се
завешталац погрешно изразио или се преварио у рачунању времена. Тада се рок одређује у складу са
правом намером оставиоца - завештаоца. Када завешталац дејства тестамента везује за одерђени датум,
а умре после тог датума, наследник постављен под одложним роком стиче заоставштину у тренутку
завештаочеве смрти као да никад није ни био именован за наследника.

41. НАЛОГ У ЗАВЕШТАЊУ

Налог је одредба у тестаменту којом се за наследника или легатара (оптрећено лице) предвиђа
дужност да изврше неку чинидбу у корист другог лица или ради остварења објективног циља, при чему
између оптерећеног лица и корисника налога не настаје облигациони однос. Уколико до неиспуњења
дође услед кривице тестаментарног сведока који је оптерећен налогом узима се као да је наступио
раскидни услов.
СУБЈЕКТИ - оптерећено лице, корисник налога и лица овлашћена да захтевају испуњење налога.
Оптерећено лице је тестаментарни наследник или легатар за кога је заветшалац предвидео дужност
извршења легата. Ако завешталац није одредио оптерећено лице нити се оно може одредити из
тестамента, својство оптерећеног лица ће имати сви наследници. Корисник налога је лице у чијем је
интерсесу предвиђено извршење налога. Постојање корисника налога није обавезно, јер налог може
постојати и онда када је намера завештаоца усмерена на то да оптерећено лице оствари одређени
објкетивни циљ.
РАЗЛИКОВАЊЕ ОД СЛИЧНИХ УСТАНОВА
Налог има неке сличности са легатом и потестативним раскидним условом. Легат је одредба у
тестаменту којом завешталац оставља легатару одређене имовинскоправне користи из заоставштине не
постављају
и га за насленика. Легат мора имати корисника, тај корисник мора бити правни субјект и предмет легата
мора бити нека имовинскоправна вредност из заоставштине. Правне последице легата састоје се у томе
што између тестаментарног наследника и легатара настаје облигациони однос.
Легатар има право да захтева накнаду штете коју трпи услед тога што онерат није извршио своју
обавезу онако како је предвиђено у тестаменту. Налог је неподобан да створи облигациони однос.
Корисник налога нема потраживање према оптере
еном лицу. Корисник налога не може захтевати испуњење налога. Корисник налога нема право на
накнаду штете ако испуњење налога изостане или закасни. Разлози због којих налог не ствара
облигациони однос могу бити различити. Некада код налога не постоји корисник већ је налог усмерен на
то да се оствари одређен завештаочев циљ. У неким ситуацијама као корисник налога фигурира нешто
што нема својство правног субјекта. Исто важи и у случају када је тестаментом предвиђена дужност
наследника да се стара о завештаочевој животињи. Када постоји корисник који има својство правног
субјекта, облигациони однос не може настати ако предмет чинидбе није имовинско-правна користиз
заоставштине.
Веома је значајно правити разлику између налога и потестативног раскидног уговора. Да би
тестаментарни наследник спречио наступање раскидног уговора он се мора понашати тачно онако како
то завешталац захтева. Наследник постављен под раскидним уговорм губи заоставштину чак и када је до
остварења раскидног уговора дошло без његове кривице. Оптерећено лице мора да испуни налог према
својим могу
ностима. Ако је испуњење налога исзостало из разлога који се не може прописати у кривицу оптерећеном
лицу оно задржава заоставштину. Налог је увек усмерен на то да оствар неки општи циљ или да се несто
учини у корист трећег. Раскидни уговор је ограничен искључиво на сферу наследника именованог под
условом. Испуњење раскидног услова не може бити тражено тужбом за разлику од налога где постоји
могућност да против оптерећеног лица буде подигнута тужба за извршење наложене дужности.
Код налога никада не постоји корисник, а ако постоји корисник налога, он нема захтев - није овлашћен да
у сопственоминтересу од оптерећеног лица захтева извршење наложене чинидбе. Због тога постоји
опасност да налог неће бити враћен. Да би ту опасност предупредио правни поредак предвиђа две
санкције за неизвршење налога: посредну и непосредну.
Посредна санкција огледа се у томе што се за неиспуњење налога које се може приписати у
кривицу оптерећеном лицу уподобљава наступању раскидног услова. Право на тужбу за утврђивање
престанка права због неизвршења налога имају извршилац тестамента и друга лица која за то имају
правни интерес.
Непосредна санкција састоји се у могућности да се оптерећено лице судским путем принуди на
извршење налога. Испуњење налога могу захтевати трећа лица - извршилац тестамента, наследник
или санаследник лица оптерећеног налогом. Овлашћена лица могу против оптерећеног лица подићи
кондемнаторну тужбу и захтевати спровођење принудног извршења. Уколико завешталац пропусти да
одреди рок за извршење налога, то ће учинити суд на захтев извршиоца тестамена или неко друго лице
које има правни интерес.
Налог је немогућ када се оптерећеном лицу намеће чинидба која се не може извршити из
објективних и фактичких разлога. Налог је недозвољен ако је у супротности са принудним прописима,
јавним поретком или добром обичајима. Немогући и недозвољени налози сматрају се непостојећим. То
значи да се поништава само одредба о налогу, док именовање наследника остаје да важи ослобођено
налога. Ако је завештаочев налог навршен за његовог живота тестамент ће производити правна дејства
као да налог није ни одређен. Нпр. Завешталац је оставио имовину својој жени и наложио јој да прода
његов аутомобиле и мотоцикл и да му од новца добијеног продајом сагради гробницу, а завешталац је
саградио гробницу за живота, налог је отпао, а супруга постаје наследник без терета.

42. ПОЈАМ, ПРАВНА ПРИРОДА, СУБЈЕКТИ ЛЕГАТА И ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ЛЕГАТАРА

Легат (испорука) је располагање за случај смрти којим завешталац одређеном лицу (легатару)
оставља неку имовинскоправну корист из заоставштине не именујући га за наследника. На основу
легата, легатар не стиче целокупну заоставштину већ добија тачно одређено право из заоставштине. Легат
може бити предвиђен у тестаменту уз одредбу о именовању наследика а може представљати И једину
садржину тестамента. Значај легата састоји се у томе што омогућује завештаоцу да одређеном лицу
остави неку корист из заоставштине, а да то лице након отварањанаследства не постаје члан наследничке
заједнице.
Легат није универзални већ сингуларни сукцесор. У тренутку оставиочеве смрти легатар стиче
облигациони захтев према оптерећеном лицу да му пренесе остављено право из заоставштине. Легат је
располагање за случај смрти који има облигационо дејство, тзв. дамнациони легат. Да би легатар стекао
право које му је остављено оно му мора бити пренето. Код легата се појављују два субјекта: легатар
(испорукопримац) и онерат (дужник испоруке). У моменту завештаочеве смрти онерат ће постати
легатаров дужник.
 Онерата одређује завешталац. Својство онерата могу стећи тестаментарни наследник, законски
насленик или неки други легатар. Легат наложен другом легатару назива се сублегат (подиспорука). Ако
завешталац предвиди легат а не одреди онерате, обавеза испуњења терети све законске и
тестаментарне наследнике сразмерно њиховним насленим деловима. Када постоји више онератањихова
одговорност је солидарна. Легат се не
е угасити ако онерат не доживи тренутак оставиочеве смрти или из неког другог разлога не постане
наследник. У том случају има право да тражи извршење легата од лица које се позива на наследство
уместо онерата.
Својство легатара може имати сваки грађанскоправни субјект (физичко и правно лице). Легатар
мора доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити способан и достојан за наслеђивање и не сме се
одрећи легата. Правило је да легат остаје без правног дејства, ако легатар умре пре завештаоца, одрекне
се легата или буде недостојан. Од овог правила могућ је изузетак, када завешталац одреди легатску
супституцију. У том случају својство легатара стиче легатарски супститут. За случај да легатарски супститут
није одерђен, предмет легата остаје онерату. Завешталац може одредити легатара изричито или
прећутно. Легатар може бити именован под условом или роком, а може бити оптерећен и налогом.
Завешталац може оставити предмет легата неколицини лица. Такав легат се назива заједничким легатом.
Ако завешталац пропусти да одреди уделе легатара на предмету легата, узима се да су удели једнаки.
Прелегат предстваља легат остављен законском или тестаментарном наследнику. Прелегатар
има двоструку правну позицију, он је истовремено и легатар и универзални сукцесор. Те две правне
позиције су независне, јер прелегатар може да се одрекне наследства а да задржи прелегат и обрнуто.
Прелегат остављен законском наследнику урачунава се у његов наследни део. Од овог правила је могућ
изузетак када завешталац у тестамент предвиди да неће доћи до урачунавања. Када су у питању
тестаментарни наследници правило је да се прелегат не урачунава у њихов наследни део. Одредба у
тестаменту којом завешталац уређује како ће тестаментарни наследници уоквиру својих наследних квота
поделити поједине предмете из заоставштине не третира се као прелегат.
Код стицања права на легат треба разликовати: стицање права на легат и стицање права на
легираном предмету. Право на легат је облигационо право. Састоји се у овлашћењу легатара да од
онерата захтева пренос легираног предмета. Право на легираном предмету легатар стиче када му онерат
пренесе тај предмет. Природа права на легираном предмету зависи од тога шта је легатару остављено.
То може бити стварно право, облигационо право, право интелектуалне својине. До завештаочеве
смрти легатар нема никакво субјективно право поводом остављеног легата. Постоји само легатска нада
којом потенцијални легатар не може располагати. Правило је да легатар стиче право на легат у тренутку
завештаочеве смрти. Од овог правила су могући изузеци када завешталац остави легат под одложним
условом или одложним роком. Легатар мора бити жив у тренутку завештаочеве смрти, не сме бити
неспособна и недостојан за наслеђивање и не сме се одрећи легата. ЗОН није регулисао одрицање од
права на легат. Теоријско становиште је да се одрицање од права на легат врши на исти начин као и
одрицање од наследства.
СТИЦАЊЕ ПРАВА НА ЛЕГАТ - у тренутку завештаочеве смрти. Могући су изузеци само када завешталац
остави легат под одложним роком или условом. Легатар мора бити жив у тренутку завешточеве смрти и
не сме бити неспособан или недостојан за наслеђивање и не сме се одрећи легата. Прихватање права на
легат и одрицање врше се неформалном изјавом која се упућује онерату, а не оставинском суду. По томе
се одрицање од легата разикује од негативне наследне изјаве.
Легатар стиче остављени предмет када онерат изврши своју обавезу. Начин на који се врши пренос
условљен је природом легираног предмета. Обавезу онерата прати одређена правна санкција. Ако
онерат не испуни своју обавезу, може судским путем да захтева принудно остварење свог потраживања.
Право легатара да од онерата захтева извршење легата подлеже застарелости. То право застарева
истеком рока од годину дана од дана када је легатар сазнао за своје право и био овлашћен да тражи
његово извршење. Истеком рока застарелости, легатарово потраживање се претвара у природну
облигацију.
 За онерата, легат је дуг из заоставштине, а не дуг на заоставштини. Легатарово потраживање према
онерату има свој основ у тестаменту. Осим легатара постоје и завештаочеви повериоци, чија су
потраживања настала за завештаочевог живота и која су након смрти завештаоца прелази на његове
наследнике обавеза да исплате та потраживања. Завештаочеви повериоцу имају право да се наплате пре
легатара. Када чиста вредност заоставштине која је остала по намирењу завешаочевих дугова није
довољна за намирење легата, легат се смањује. Првенство у односу на легатара имају и нужни
наследници оставиоца. Правило је да легатар не одговара за оставиочеве дугове. Али је могућ изузетак
од правила када завешталац у тестаменту предвиди да ће легатар одговарати за поједине завештаочеве
дугове. Легатар ће бити дужан да плати те дугове, али само у границама вредости легата.

43. ПРЕДМЕТ ЛЕГАТАРА И ПОСЕБНЕ ВРСТЕ ЛЕГАТА (ИСПОРУКЕ)

Предмет легата може бити свака имовинскоправна корист. Завешталац може оставити легатару
једну или више ствари из заоставштине, одређену суму новца, потраживање, може да му опрости дуг…
Корист коју добија легатар не мора се нужно састојати у увећању његове имовине. У зависности од тога
шта фигурира као предмет легата, разликују се следећи модалитети:
ИНДИВИДУАЛНО ОДРЕЂЕН ЛЕГАТ - постоји када завешталац предмет легата одреди по неком конкретном
својству које га разликује од осталих предмета. То може бити индивидуално одређена ствар (стан у НС-у ,
ул. Ужичка 30), група индивидуално одређених ствари (поштанске маркице) или неко друго
индивидуално одређено имовинско право. Правна дејства индивидуално одређеног легата условљена су
тиме да се предмет легата налази у оставиочевој имовини у моменту његове смрти. Индивидуално
одређени легат се сматра опозваним, ако је завешталац отуђио или потрошио предмет легата.
Индивидуално одређен легат неће производити правна дејства ни онда када је предмет легата случајно
пропао за живота завештаоца или након његове смрти.
ГЕНЕРИЧНО ОДРЕЂЕН ЛЕГАТ - постоји онда када завешталац оставио легатару предмет који је одређен по
неком општем својству. Легатару је остављена одређена врста предмета или одређена количина
истоврсних предмета. Када је количина одређена за пуноважност је ирелевантно да ли ти предмети
постоје у заоставштини. Овде важи прицип одређене ствари по роду не пропадају, ако завесталац отуђи
или потроши генерично одређене ствари, односно ако не пропадну, онерат ће такве ствари набавити у
предвиђеној количини и предати легатару. Од овог правила постоји изузетак у случају ограниченог
генеричног легата.
Код таквог легата завешталац одређује да се легатару преда одређена количина истоврсних
предмета који се налазе у заоставштини или у оквиру неког другох индивидуалног скупа. Генерично
одређени легат неће производити правна дејства уколико је индивидуализовани скуп отуђен или
потрошен. Уколико није одређена количина истоврсних предемта који ће припасти легатару. Легатару
припадају му сви такви предмети који се у моменту оставиочеве смрти затекну у заоставштини. Уколико
нема таквих предмета легат неће производити правна дејства.
ЛЕГАТ ПОТРАЖИВАЊА - предмет овог легата је потраживање које завешталац има према трећем лицу.
Код легата потраживања онерат је у обавези да с легатаром закључи уговор о цесији и тако му уступи
потраживање. Легат потраживања ће се преобразити у индивидуално одређен или генеричноодређен
легат, ако је завешталац за живота наплатио потраживање.
АЛТЕРНАТИВНО ОДРЕЂЕН ЛЕГАТ - ког овог легата завешталац предвиђа да ће легатару припасти један од
више одређених предмета. На алтернативно одређене легате примењују се општа правила о
алтернативним облигацијама. Право избора припада оном лицу које одреди завешталац у тестаменту. То
може бити: легатар, онерат или неко треће лице. Уколико је завешталац пропустио да то уради, право
избора припада онерату (дужнику).
ЛЕГАТ ЦИЉА - постоји онда када завешталац предвиди да ће онерат бити у обавези да изврши неку
чинидбу одређеном легатару, ради остварења одређеног циља, при чему се конкретизација те чинидбе
препушта правичној оцени трећег лица. За пуноважност овог легата неопходно је да завешталац одреди
легатара, као и да прецизно назначи циљ ради чијег остварења ће легатар употребити и легат. У
супротном легат неће производити правнодејство. Завешталац препушта трећем лицу да конкретизује
чинидбу коју ће легатар моћи да захтева од онерата. Трећем лицу се може препустити да одреди: предмет
чинидбе, висину, место, време и начин њеног извршења.
ЛЕГАТ НАБАВКЕ - постоји онда када завешталац остави легатару индивидуално одређену ствар која се не
налази у његовој имовини. У том случају онерат је дужан да ту ствар набави и да је преда легатару. У том
случају да је набавка немогућа онерат ће бити дужан да легатару исплати његову вредност у новцу.
Проблем који се јавља је разграничење с индивидуално одређеним легатом, ако је реч о индивидуално
одређеном легату, отуђење или пропаст легираног предмета има за последицу престанак важности легат,
а када је реч о легату набавке то није случај. За постојање легата небавке је битна завештаочева намера
да остављени предмет припадне легатару, чак и онда ако се не буде налазио у заоставштини. Таква
намера се назива квалификованом немаром легирања. Она може бити изражена директно или прећутно.
Оставиочева одлука да неком лицу остави легат некада може имати свој основ у правним односима који
постоје између легатара и њега. Често је онда спорно да ли је легат независанод тих правних односа или
је легат остављен да бисе ти односиуредили. Ови проблем долазе до изражаја када завешталац остави
легат свом повериоцу или свом дужнику.
ЛЕГАТ ПОВЕРЕН ПОВЕРИОЦУ - правна дејства легата који је завешталац оставио свом повериоцу зависе
од тога да ли се подударају предмет легата и предмет поверио
евог потраживања. Ако је реч о различитим потраживањима онда поверилац може од онерата захтевати
и исплату завештаочевог дуга и исплату легата. Ако се подударају предмет легата и предмет
завештаочевог дуга поверилац може захтевати и само једно давање. Узима се да је завешталац таквим
легатом хтео да измири обавезу према свом повериоцу, да му призна спорни дуг или да убрза и олакша
намирење његовог потраживања.
ЛЕГАТ ОСТАВЉЕН ДУЖНИКУ - има дејство отпуштања дуга ако тестаментом није другачије одређено.
Овде треба разликовати две ситуације. Када завешталац остави свом дужнику предмет који је од њега
потраживао, такав легат се сматра опроштајем дуга. У том случају онерат је дужан да са легатаром
закључи уговор о отпуштању дуга. Ако завешталац остави легатару неки други предмет, а не оњ који се
од њега потражује, онерат ће према легатару имати и потраживање, али и обавезу из легата. Завешталац
може наложити онерату да легатара ослободи дуга који има према онерату или трећем лицу.
Када је у питању дуг који легатар има према онерату, након завештаочеве смрти онерат ће бити дужан
да са легатаром закључи уговор о опраштању дуга. Ослобађање легатара од дуга који има према трећем
лицу врши се тако што онерат трећем лицу исплаћује дуговану чинидбу.

44. ТУМАЧЕЊЕ ЗАВЕШТАЊА

Када се тумаче спорне одредбе уговора примењују се објективни и субјективни метод
тумачења. Наиме према ЗОО не треба се држати дословног значења употребе израза, већ треба
истраживати заједничку намеру уговарача и одредбе треба разумети како то одговара начелима
облигационог права. Код теретних уговора нејасне одредбе треба тумачити у смислу којим се остварује
правичан однос узајамних давања, а код доброчиних у смислу који је за дужника мање тежак.
Субјективни метод тумачења - одредбе тестамента треба тумачити према правој намери
завештаоца. Приликом тумачења спорних одредаба тестамента не треба се држати дословног значења
употребљених израза, већ треба истраживати завештаочеву праву намеру (ЗОН).
Најкраћи пример тестамента у енглеској пракси: све мајци, тумачењем утврђује да је мајка супруга
завештаоца. У другом познатом случају, завешталац је свом пријатељу на име легата оставио
“библиотеку”, под њом се заправо подразумевао вински подрум.
Судија се приликом тумечења мора унети у начин размишљања и говора тестатора, треба да има
у виду прилике времена када је тестамент сачињен, социјални положај завештаоца и друштвене прилике
у којима је живео. При тумачењу нејасне одредбе морају се сагледати у њиховом односу и вези са осталим
јасним одредбама завештања и мора се покушати њихово повезивање у јединствену мисаону и
сврсисходну целину.
Ако није могуће пронаћи праву вољу завештаоца у случају сумње треба се држати онога што је
најповољније за законског наследника или за лице коме је тестаментом наложена нека обавеза. Ово је
однос правила и изузетака (нпр. ако је спорно да ли је предмет легата ствар мањеили веће вредности,
треба узети да је предмет легата ствар мање вредности, јер је овакво тумачење повољније за законског
наследника, односно онерата).
ПРИПАДАЊЕ НАСЛЕДСТВА
Одредбе о припадању наследства, представљају допунска правила о тумачењу тестамента.
1. Када завешталац постави једног наследника и не одреди његов наследни део, тај наследник
наслеђује целу заоставштину.
2. Када завешталац постави више наследника, а не одреди његов наследни део, остатак ће наследити
законски наследници.
3. Ако завешталац постави једног наследника и одреди његов наследни део, остатак ће наследити
законски наследници.
4. Ако завешталац постави више наследника и одреди им наследне делове који не исцрпљују целу
заоставштину, остатак ће наследити законски наследници.
5. Када завешталац постави наследнике тако да једнима одреди наследне делове, а другима не
одреди, они чији део није одређен наслеђују остатак заоставштине на једнаке делове.
6. У случају завештаочевог прерачунавања, када ништа не преостане наследницима чији део није
одређен, делови наследника са одређеним делом се сразмерно смањују, све док наследници с
неодређеним делом не добију део, који је једнак делу наследника чији је одређени део најмањи.
7. Ако су делови наследника са одређеним деловима једнаки, а ништа не преостане наследницима
чији делови нису одређени, делови наследника са одређеним деловима сразмерно се смањују све
док сви постављени наследници не добију једнаке делове.
ПРИРАШТАЈИ У ЗАВЕШТАЈНОМ НАСЛЕЂИВАЊУ
У случају да неки завештајни наследник не може или неће да наследи, не примењује се право
представљања, већ искључиво прираштај.
1. Ако је завешталац одредио наследне делове свим постављеним наследницима, део наследника
који не може или неће да наследи припада законским наследницима.
2. Када завешталац постави више наследника, а не одреди њихове наследне делове, део наследника
који не може или неће да наследи, једнако прираста осталим постављеним наследницима.
3. Ако је завешталац поставио више наследника, тако да је једнима одредио наследне делове, а
другима није, део наследника који не може или неће да наследи једнако прираста само
наследницима чији делови нису одређени.

45. ОПОЗИВАЊЕ ЗАВЕШТАЊА

Опозивање тестамента представља посебан облик располагања за случај смрти, којим завешталац
ставља ван снаге свој пуноважан тестамент. Да би дошло до пуноважног опозива морају бити испуњена
три услова:
1. Завешталац мора бити активно завештајно способан (ако је неспособан за расуђивање - нпр. ако
је потпуно лишен пословне способности, а поцепа тестамент). Овакав опозив је апсолутно ништав.
2. Мора постојати озбиљна намера за опозив тестамента (нпр. завешталац случајно нехатно остави
упаљену цигару на радном столу у којем чува тестамент и он изгори). Овакав опозив је апсолутно
ништав.
3. Завештаочева воља за опозив мора бити озбиљна и слободна (нпр. завешталац остави у
тестаменту заоставштину својој кћерки, а син му запрети да ће га убити ако не опозове тестамент,
и он га због тога опозове). Опозив је рушљив, те ћерка може тражити да се опозив поништи у року
за поништење рушљивог тестамента.
Опозив је строго личан акт и може се пуноважно извршити све до смрти завештаоца. Он се не може
одрећи права на опозив, апсолутно је ништава одредба у тестаменту којом се завешталац одриче права
на опозив, или могућност опозива ограничава испуњењем неких услова (тзв. дерогациона клаузула).
Тестамент се може опозвати на више начина разликују се формални и неформални начин
опозивања тестамента.
ФОРМАЛНО ОПОЗИВАЊЕ значи да се тестамент опозива у некој од законом предвиђеној форми - у
истој оној у којој је сачињен тестамент или у некој другој форми.
ИЗРИЧИТО ФОРМАЛНО ОПОЗИВАЊЕ постоји онда када завешталац на непосредан на
ин изражава своју вољу да ранији тестамент стави ван снаге. Није неопходно да завешталац истовремено
располаже у новом тестаменту на другачији начин, опозив може бити једина садржина тестамента. Битно
је да нови тестамент којим се опозива ранији буде пуноважан, у супротном опозив остаје без правног
дејства (нпр. завешталац је сачинио судско завештање којим је за наследника именовао сестрића, а
непосредно пред смрт сачинио пуноважно усмено завештање у којем каже: “Опозивам свој ранији
тестамент”).
ПРЕЋУТНО ФОРМАЛНО ОПОЗИВАЊЕ постоји онда када завешталац сачини нов тестамент који
садржински противречи његовом ранијем тестаменту (нпр. завешталац сачини судски тестамент којим
заоставштину оставља Марку, а у новом усменом тестаменту заоставштину оставља Јовану, чиме је
опозвао први тестамент). Када постоје два тестамента која се садржински противрече, узима се да је
каснијим располагањем опозвано раније. Садржинска противречност каснијег и ранијег тестамента може
бити потпуна или делимична. У случају делимичне садржинске неспојивости, долази до делимичног
опозивања. Битно је да нови тестамент којим се опозива ранији буде пуноважан, у супротном опозив
остаје без правног дејства. За прећутно формиран опозив не тражи се делотворност каснијег тестамента
(нпр. у претходном примеру Јован се одрекне наслеђа и поред тога опозив ће бити пуноважан, па ће
заоставштину наследити законски наследници).
НЕФОРМАЛНО ОПОЗИВАЊЕ - за ово опозивање тестамента неопходно је постојање две елемента
субјективни и објективни.
ОБЈЕКТИВНИ елемент манифестује се уништењем исправе на којој је сачињен тестамент. Још се зове и
неформално изричито опозивање (поцепа, спали, прецрта текст тестамента, прецрта или избрише свој
потпис, или просто на њему напише “не важи”, “опозван”). Завешталац мора лично уништити исправу.
Тестамент ће бити опозван и онда када га треће лице уништи по изричитом налогу завештаоца.
СУБЈЕКТИВНИ елемент неформалног опозивања тестамента огледа се у постојању animus revocandi-ја.
Располагање легираним предметом - прећутно неформално опозивање- значи да завешталац може
опозвати легат тако што након састављања тестамента којим је оставио легат, располаже легираним
предметом. (нпр. Владимиру остављам ауто, а након састављања тестамента завешталац прода ауто). Да
би наступило неформално прећутно опозивање легата потребно је да се испуне два услова: легирани
предмет мора бити одређен и завештаочево располагање легираним предметом мора бити пуноважно.
Уништавање предмета легата не значи његов опозив, већ има за последицу гашење легата,које дакле не
наступа по основу оставиочеве воље, већ по сили закона.
ОПОЗИВ ОПОЗИВА Завешталац може опозвати тестамент којим је опозвао неки свој ранији тестамент. У
таквој ситуацији постоје три тестамента. Другим је опозван први, а трећим други. Поставља се питање да
ли је опозивањем другог оснажен први? ПРАВИЛО је да опозивањем каснијег тестамента ранији
тестамент поново добија снагу. ИЗУЗЕТАК: Опозивање опозива неће имати за последицу поновно
оснажење ранијег тестамента ако то проистиче из завештаочеве намере, тј. ако се докаже да завешталац
није желео да опозивањем каснијег тестамента оснажи раније располагање. За утврђивање завештаочеве
намере може бити релевантно понашање завештајних наследника из ранијег и каснијег тестамента према
завештаоцу (нпр. завешталац именује судским тестаментом Петра за наследника, јер је добар студент.
Петар напусти факултет, па завешталац опозове први тестамент и другим именује ал. тест. Јована за
наследника из истог разлога, али ион напусти факултет. У овом случају Петар неће постати наследник, јер
је очигледно да не постоји завештаочева намера да опозивањем другог тестамента оснажи први).
 За утврђивање завештаочеве намере могу бити релевантне и околности које су мотивисале
завештаоца да опозове каснији тестамент (нпр. завешталац и његова супруга не могу да имају децу.
Завешталац сачини тестамент којим кућу оставља синовцу, убрзо се разочара у њега, па новим
тестаментом кућу остави брату од стрица. Када је добио сина, завешталац опозове други тестамент. Овде
не постоји намера да опозивањем другог оснажи први).
У случају сумње узима се да је опозивањем каснијег тестамента завешталац хтео да оснажи ранији
тестамент. Терет доказивања лежи на лицу које тврди да завешталац није имао намеру да поново оснажи
ранији тестамент.

46. ПОНИШТЕЊЕ ТЕСТАМЕНТА

Поништење тестамента представља одузимање правног дејства од стране суда неважећем
тестаменту (за разлику од опозива којим се ставља ван снаге пуноважан тестамент и то не од стране суда).
Законодавац разликује апсолутно ништаве и релативно ништаве тестаменате.
1. За апсолутно ништаве тестаменте узиме се као да никада нису били ни сачињени. Релативно ништави
тестаменти производе правна дејства уколико овлашћено лице не поднесе захтев за њихово поништење.
2. Право на истицање апсолутне ништавости није ограничено роком, док право на истицање релативне
ништавости јесте ограничено преклузивним роком, чијим истеком се право на истицање ништавости гаси.
3. Апсолутно ништав тестамент не може се конвалидирати, док је код релативне ништавости
конвалидација могућа и до ње долази ако овлашћенолице пропусти рок за поништење тестамента.
4. На апсолутну ништавост суд води рачуна по службеној дужности, на њу се може позвати свако
заинтересовано лице, док захтев за поништај релативне ништавости тестамента може поднети само оно
лице у чијем интересу је ништавост установљена.
5. Поводом апсолутне ништавости тестамента суд доноси декларативну одлуку - пресуду којом утврђује
ништавост. Увези са релативном ништавошћу доноси се конститутивна (преображајна) пресуда.

47. АПСОЛУТНА НИШТАВОСТ

- Разлози за апсолутну ништавост утврђени су принципом генералне клаузуле и принципом енумерације.
Следствено томе, могу се разликовати две категорије апсолутне ништавости тестамента: незаконит
тестамент у ужем смислу и тестаменти супротни јавном поретку.
НЕЗАКОНИТ ТЕСТАМЕНТ У УЖЕМ СМИСЛУ
То су тестаменти који противрече изричитој законској забрани. Постоји неколико оваквих
забрана:
1. Ништаво је завештање лица које није навршило 15 година и лица које је због неспособности за
расуђивање потпуно лишено пословне способности.
2. Ништаво је фалсификовано завештање
3. Ништава је одредба завештања којом завешталац одређује наследника свом наследнику или
легатару
4. Ништава је одредба завештања којом завешталац забрањује свом наследнику или легатару да
отуђе ствар или право које му је остављено
5. Ништава је одредба завештања којом се забрањује или ограничава деоба наследства
6. Ништаве су оне одредбе јавног завештања (судског, конзуларног, међународног, бродског, војног)
којима се нешто оставља судији, одн. овлашћеном лицу, његовом брачном другу, његовим
прецима, потомцима, као и браћи и сестрама.
7. Ништаве су оне одредбе алографског и јавног завештања којима се нешто оставља завештајним
сведоцима, њиховим брачним друговима, прецима, потомцима, као и браћи и сестрама.
8. Ништаве су оне одредбе усменог завештања којима се нсшто оставља завештајним сведоцима,
њиховим брачним друговима, прецима, потомцима, побочним сродницима до 4 степена сродства,
као и брачним друговима свих ових лица.
Однос из којег проистиче забрана треба да постоји у моменту састављања тестамента (нпр.
завешталац је тестирао у корист брачног друга завештајног сведока, иако се након тога они разведу,
тестамент је апсолутно ништав).
Имајућиу виду да према ЗЈБ из 2011. године јавни бележник може сачинити завештање у форми
јавнобележничког записа - то ни он, каo ни судија, не сме саставити апсолутно ништаво завештање. За
рад јавног бележника од посебног је значаја анализа два специјална случаја апсолутне ништавости
1. Осим лицу које је овлашћено за сачињавање јавног завештања, у Србији је забрањено располагати у
корист његовог брачног друга, претка, потомака, брата и сестре.
2. Забрањено је и остављати било какве користи из завештања завештајним сведоцима, њиховим
брачним друговима, њиховима прецима,потомцима, браћи и сестрама. Следствено томе, судија ће бити
дужан да одбије састављање завештања којем се нешто оставља њему, завештајном сведоку, као и
њиховим брачним друговима,њиховим прецима,потомцима,браћи и сестрама (ЗОН).
Спорно је да ли се ова одредба може применити и на јавнобележничко завештање. Да ли је и јавни
бележник дужан да одбије састављање завештања којим се нешто оставља њему, завештајном сведоку,
њиховим брачним друговима, прецима, потомцима и браћи и сестрама (као што је то предвиђено у ЗОН-
у на чију сходну примену упућује ЗЈБ уређујући јавнобележничко завештање). Ово питање је спорно
имајући у виду чл. 54 ЗЈБ који овајкруг лица уређује на други начин.
Наиме, према ЗЈБ (чл. 54. ЗЈБ) јавни бележник не може поступати у стварима, па тако не може
приступати сачињавању јавнобележничког завештања којим он илињегов предак, потомак, побочни
сродник до 4 степена сродства или његов брачни друг, ванбрачни партнер или тазбински сродник до 2
степена без обзира да ли је брак престао, стичу неко право или корист из завештања.
У теорији влада став да однос из којег проистиче апсолутна ништавост мора постојати у моменту
сачињавања завештања, те да касније промене нису релевантне. Наиме, док је веза између ових лица,
односно завештајних сведока и њихових предака, потомака и браце и сестара трајна, веза наведених лица
са њиховим брачним друговима је раскидива.
(нпр. завешталац је оставио легат супрузи јавног бележника који је сачинио завештање, по сачињавању
завештања, а пре оставиочеве смрти, јавни бележник и легатарка се разведу - тестамент је ништав) или
(нпр. завешталац остави легат једној жени, која се тек након сачињавања тестамента уда за јавног
бележника који је као овлашћено лице сачинио тестамент, овакав тестамент није ништав).
ТЕСТАМЕНТИ СУПРОТНИ ЈАВНОМ ПОРЕТКУ
Законодавац предвиђа да је апсолутно ништав тестамент онај који је супротан прин. прописима,
јавном поретку и добрим обичајима. Суд ће поништити сваки тестамент када утврди да је у супротности
с принципима који проистичу из целокупности правног поретка. Повреда јавног поретка и добрих обичаја
испољава се кроз недозвољеност садржине тестамента, његовог предмета, циља и завештаочевих
мотива. За оцену да ли је тестамент у супротности с јавним поретком и добрим обичајима меродован је
моменат завештаочеве смрти. (нпр. завешталац остави легат својој љубавници, којем је претходио
разговор у којем јој је он ставио у изглед остављање легата ако пристине на то да наставе сексуалне
односе). Тестамент је ништав, јер је супротан владајућем моралу. Ништава је испорука остављена тер.
организацији.
Тако, домаћи и страни судови најчешће поништавају тестаменте којима се врши непосредна или
посредна дискриминација, којима завешталац покушава да утиче на личну слободу наследника и
легатара у различитим доменима (најчешће брак), као и тестаменте у којима се уређује владајући морал
у областима породичног живота (нпр. у тестаменту стоји: Мој син мора се оженити честитом девојком,
ако ожени удовицу или распуштеницу, да му се наследство одузме. Услов је неморалан).
ПРАВНЕ ПОДЛЕДИЦЕ АПСОЛУТНЕ НИШТАВОСТИ
1. Повраћај ствари и права из заоставштине
Ако је тестаменом именован наследник, поништај тестамента има за последицу додељивање
заоставштине законским наследницима или наследницима из тестамента који је опозван ништавим
тестаментом. Ништавост легата доводи до тога да легирани предмети остају код онерата.
2. Истицање апсолутне ништавости
Тужбу за поништење апсолутне ништавости може поднети свако лице које има правни интерес да
тестамент буде поништен. Тај интерес може бити непосредан и посредан. На ништавост тестамента и суд
води рачуна по службеној дужности. Право на истицање ништавости није ограничено роковима. Тиме се
не дира у правила оодржају, стицању од невласника и застарелости потраживања.
(нпр. Завешталац је често имаo проблема са законом због расистичких уверења. Његова ћерка је удата за
црнца са којим има два сина. Завешталац сачини тестамент којим је целокупну имовину оставио даљем
рођаку Алекси, који је заједно са њим био члан забрањене расистичке организације, а ћерку и унуке
искључи из наследства. Тестамент је ништав, јер се њиме врши дискриминација 1. Завештаочева ћерка је
непосредно заинтересована да подигне тужбу за поништај тестамента 2. ако је Алекса презадужен
завештајни повериоци су посредно заинтересовани да пониште тестамент).
КОНВЕРЗИЈА
Апсолутно ништав тестамент може да произведе правно дејство ако су испуњени услови за
конверзију. Конверзија је претварање ништавог правног посла у други пуноважан правни посао, до
којег долази ако ништав правни посао испуњава услове за пуноважност неког другог правног посла
и ако се може претпоставити да би странка предузела тај други правни посао да је знала за
ништавост. (ЗОО)
Правно политичко оправдање конверезије састоји се у томе да се очува тестамент онда када
апсолутна ништавост није последица лоших намера завештаоца, већ непознавање права. (нпр.
завешталац остави целу имовину Катедри грађанскоправних наука у Београду, да се искористи за набавку
иностране литературе. Законски наследник тражи поништај тестамента, јер за наследника није
именовано правно лице. Овде ће доћи до конверзије. Суд треба да утврди коме би оставилац завештао
своју имовину да је знао да Катедра нема правни субјективитет. Тако ће заоставштина бити додељена
Правном факултету, уз налог да наслеђену имовину употреби за куповину литературе).
ДЕЛИМИЧНА НИШТАВОСТ
Ништавост појединих одредби у тестаменту, не повлачи за собом ништавост целокупног
тестамента (нпр. ако је наследнику одређен наследник, одредба о именовању фидуцијара опстаје, а
поништава се само одредба о именовању фидеикомисара).
ИЗУЗЕЦИ
1. изузетак постоји онда када ништава одредба има такав значај да тестамент не може опстати у њеном
одсуству (нпр. када је предмет легата недозвољен, цео легат пада, без обзира што су остале одредбе
везане за легат пуноважне - нпр. завешталац свом сестрићу остави у легат пушку и две ручне бомбе, под
условом да заврши школу са одличним успехом. Услов је дозвољен, али предмет није. Цео тестамент се
поништава).
2. изузетак постоји онда када је ништава одредба представљала одлучујућу побуду за састављање
тестамента. У том случају она повлачи за собом ништавост преосталог садржаја који сам по себи није
недозвољен (нпр. завешталац брату од ујака и брату од тетке остави тестаментом пољопривредно имање
на једнаке делове уз забрану да не могу поделити заоставштину, да је братски користе. Одредба о
именовању наследника је пуноважна, док је ништава одредба којим им се забрањује да поделе
заоставштину. Наиме, у овом случају наведени наследници би и без тестамента, одн. и по самом закону
би били наследници, очигледно је да одлучујућа побуда завештаоца за сачињавањем тестамента била да
их веже у наследничку заједницу, па се цео тестамент поништава).

48. РЕЛАТИВНА НИШТАВОСТ

• Одсуство активне завештајне способности - ако је тестамент сачинило лице старије од 15 година,
које је у време сачињавања тестамента било неспособно за расуђивање, али није било потпуно
лишено пословне способности. Субјективни рок за поништај - 1 година од сазнања за разлог
рушљивости, овај рок не може почети да тече пре проглашења тестамента. Објективни рок за
поништај - 10 година од проглашења тестамента према савесном лицу, одн. 20 према несавесном
 лицу.
• Мане воље - претња, принуда, превара и заблуда су разлог релативне ништавости чак и онда када
потичу од трећих лица, као и у случају постојања заблуде о мотиву (у случају физичке принуде,
тестамент није ни настао, реч је о једном непостојећем акту). Ако су само неке одредбе тестамента
сачињене под утицајем мана воље, онда се само оне поништавају. Субјективни рок за поништај -
1 година од сазнања за разлог рушљивости, рок не може почети да тече пре проглашења
тестамента. Објективни рок за поништај - 10 година од проглашења тестамента према савесном
лицу, одн. 20 према несавесном лицу.
• Повреда форме - Субјективни рок за поништај - 1 година од сазнања за разлог рушљивости, рок
не може почети да тече пре проглашења тестамента. Објективни рок за поништај - 10 година од
проглашења тестамента према савесном лицу, одн. 20 према несавесном лицу.

49. УГОВОР О НАСЛЕЂИВАЊУ И ДРУГИ ЗАБРАЊЕНИ УГОВОРИ У НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

Уговор о наслеђивању је уговор којим једна уговорна страна оставља своју заоставштину или
њен аликвотни део свом сауговорнику или неком трећем лицу.
Најзначајније разлике између тестамента и уговора о наслеђивању су: Тестамент је једностран
правни посао, који настаје изјавом воље завештаоца, при тумачењу води се рачуна о завештаочевој
стварној вољи, он је опозив правни посао, има слабији основ позивања на наслеђе и субјективни метод.
Уговор о наслеђивању је двостран правни посао јер је за његов настанак неопходна сагласност воља
између уговорног завештаоца и његовог сауговорника, при тумачењу уговора о наслеђивању води се
рачуна о завештаочевој стварној вољи, али и о интересима његовог сауговорника, суд утврђује заједничку
намеру странака према ономе што је једна страна стварно изјавила и како је друга страна требало да то
разуме - нормативни метод. Он има јачи правни основ позивања на наслеђе, не може се једнострано
опозвати.
Уговор о наслеђивању је јачи основ позивања на наслеђе од тестамента, тако да његово закључење
има за последицу опзивање свих раније сачињених завештаочевих тетсамента који су у супротности са
садржином уговора о наслеђивању. Сви тестаменти који су сачињени након закључења уговора о
наслеђивању неће производити правно дејство у оној мери која је њихова садржина, у супротности са
садржином наследноправног уговора. Од овог правила постоји изузетак када уговорни
завешталацнакнадним тестаментом побољша положај свог сауговорника.
УГОВОР О НАСЛЕЂИВАЊУ И СЛОБОДА УГОВАРАЊА
Уговор о наслеђивању ограничава завештаочеву слободу тестирања. Поставља се питање да ли
завешталац може после закључивања уговора о наслеђивању да отуђи ствари и права из своје имовине.
Овде долази до сукоба интереса. Располагање пословима inter vivos има за последицу смањење
вредности заоставштине и изигравање права завештаочевог сауговорника. Немачко право полази од тога
да уговор о наслеђивању не ограничава завештаочеву слободу уговарања, а завештаочевом сауговорнику
пружа ограничену заштиту. Ако уговорни завешталац учини поклон трећем лицу у намери да оштети свог
сауговорника, његов уговорни наследник може захтевати повраћај поклона у року од 3 године од
завештаочеве смрти. Када завешталац у намерида нашкоди уговорном легатару уништи или отуђи
предмет уговорног легата, уговорни легатар има право да од завештаочевих наследника захтева накнаду
за уништен, односно отуђен предмет. Разликују се:
ЈЕДНОСТРАНО ИМЕНУЈУЋИ УГОВОРИ О НАСЛЕЂИВАЊУ
Код једнострано именујући уговори о наслеђивању, само једна страна именује наследника. Својство
наследника може имати други уговорник или треће лице.
ДВОСТРАНО ИМЕНУЈУЋИ УГОВОРИ О НАСЛЕЂИВАЊУ
Код двострано именујућих уговора о наслеђивању оба уговорника фигурирају као уговорнизавештаоци.
Они могу предвидети да ће њихов наследник бити треће лице или се могу узајамно именовати за
наследника, тако да онај који преживи наслеђује онога који први умре - реципрочни уговор о
наслеђивању. Код двострано именујућих уговора о наслеђивању, оба уговорна располагања узајамно су
условљена. Поништење једног има за последицу неделотворност другог. Ово правило има диспозитивну
природу, јер странке могу искључити узајамну условљеност.
Српско право се приклања становишту по коме уговор о наслеђивању треба без изузетка да буде
забрањен. ЗОН прописује да је ништав уговор којим неко оставља своју заоставштину или њен део свом
сауговорнику или неком трећем. Ова забрана образлагана је његовом неопозивошћу. Док је тестамент
еластичнији инструмент, јер га завешталац може опозвати и мењати кад хоће, уговор о наслеђивању
дефинитивно везује. Као аргумент против уговора о наслеђивању истицан је и проблем његовог утицаја
на завештаочеву слободу уговарања. Овај уговор доводи у пракси до многобројних спорова, изигравања
обавеза примљених уговором и до врло компликованих случајева расправљања наследних односа.
Ништав је уговор којим неко оставља своју заоставштину или њен део свом сауговорнику или неком
трећем.
ЗОН забрањује: уговор о будућем наслеђу, уговор о будућем легату, уговор о садржини тестамента
и уговор о одрицању од будућег наслеђа.
Уговор о будућем наслеђу је уговор којим неко лице отуђује наслеђе коме се нада. До оставиочеве
смрти потенцијални наследник нема никаквих права на заоставштини, већ има само наследну наду, која
не ужива правну заштиту и којом не може располагати.
Уговор о будућем легату је уговор којим потенцијални легатар располаже остављеним легатом још
за живота оставиоца. Уговорно одрицање од будућег легата је забрањено као и уступање будућег легата.
Апсолутно је ништав уговор којим се предвиђа да потенцијални наследник у тренутку оставиочеве смрти
неће постати власник одређене ствари из заоставштине. Такав уговор противуречи суштини универзалне
сукцесије.
Уговор о садржини тестамента је уговор којим се једно лице обавезује: да састави тестамент, да
унесе одређену одредбу у тестаменту, да опозове тестамент, да опозове одређену одредбу у тестамент
или да не учине те радње. Овај уговор је апсолутно ништав.
Уговорно одрицање од будућег наследства које није отворено је уговор на основу којег се
потенцијални законски наследник још за живота оставиоца одриче од наследства које би му припало
након оставиочеве смрти. Правна дејства пуноважног уговора о одрицању од будућег наследства састоје
се у томе што помак неће постати наследник свог претка - сауговорника. Наследноправне последице
оставиочеве смрти урадиће се као да је потомак умро пре оставиоца. До 1974. године у Србији је било
дозвољено да се потомак у споразуму са претком одрекне наслеђа које би му припало након смрти
претка. Од 1974. године забрањени су сви модалитети одрицања од наслеђа које није отворено.

50. УГОВОР О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА ЖИВОТА – појам и правне особине, заључење и
уговорне стране
Појам и правне особине
Уговор о уступању и расподели имовине за живота је уговор којим се један уговорник (уступилац)
обавезује да својим потомцима бесплатно уступи своју имовину коју поседује у моменту закључења
уговора. Овај уговор омогућује уступиоцу да својој деци још за живота пренесе право својине на својим
непокретностима или нека друга имовинска права.
Уговор о уступању и расподели имовине за живота је именован уговор, јер је законом посебно
уређен, а и назив му је одређен законом. Он је једнострано обавезан, јер иза њега не настају узајамне
обавезе и доброчин уговор зато што уступиочеви потомци не дугују уступиоцу накнаду за користи које су
стекли на основу уговора.
Овај уговор се убраја у категорију каузалних уговора, јер је кауза јасно видљива. Он је формални уговор,
јер не може настати простом сагласношћу воља већ мора бити закључен у законом прописаној форми.
Овај уговор представља правни посао inter vivos.
Закључење
Битни елементи уговора о уступању и расподели имовине за живота су:
• ствари и права за која се уступилац обавезује да их пренесе на своје потомке
 • Animus donandi - намера уступиоца да бесплатно увећа имовину својих потомака
За настанак уговора је потребно да се испуне и посебни услови, који се тичу предмета, форме и уговорних
страна.
ЗОН предвиђа да је предмет уступиочеве обавезе његова имовина која постоји у часу уступања и
расподеле, у целини или делимично. Предмет уступиочеве обавезе не може бити његова заоставштина
нити будуће право - право које ће уступилац стећи након закључења уговора. Таква одредба ће бити
апсолутно ништава.
За закључење уговора о уступању и расподели имовине за живота предвиђена је форма
јавнобележнички потврђене исправе. Пре него што се потпишу јавни бележник је дужан да уговорницима
прочита уговор и да их упозори да уступљена имовине не улази у уступиочеву заоставштину и да се из ње
не могу намирити уступиочеви нужни наследници. На самом уговору, јавни бележник мора да потврди
да су ове радње учињене - клаузула о поучавању, у супротном уговор ће бити апсолутно ништав.
УГОВОРНЕ СТРАНЕ
Уговор о уступању и расподели имовине за живота уступилац може закључити само са својим
потомцима и супружником. Ако уступилац закључи уговор о уступању и расподели имовине за живота са
нек
им другим лицем такав уговор сматра се уговором о поклону. За пуноважност уговора о уступању и
расподели имовине за живота неопходна је загласност свих уступиочевих потомака који ће у тренутку
његове смрти постати његови законски наследници. Потомцима се смтрају биолошки потомци и
усвојеници и њихови потомци. Ако се уговором није сагласио бар један потомак који је у тренутку
оставиочеве смрти постао његов законски наследник уговор ће бити апсолутно ништав (непостојећи). У
том случају долази до конверзије - делови уступљени осталим потомцима сматрају се као поклон.
Својство уговорних страна могу имати и они потомци који у тренутку смрти неће постати законски
наследници, односно чија сагласност није потребна за закључење уговора.
У погледу добара која су њима уступљена важи режим уговора о уступању и расподели тако да та
добра не улазе у обрачунску вредност заоставштине. Спорно је да ли је пуноважан уговор о уступању и
расподели имовине за живота када се са њим нису сагласили репрезентанти једног од уговорника.
Српском праву више одговара схватање према коме сагласност за репрезентованог лица везује и његове
потомке. Супружник може бити уговорна страна, али за пуноважност уговора о уступању и расподели није
неопходна његова сагласност. Ако се супружник не сагласи, уговор остаје пуноважан, с тим што супружник
може отклонити према себи дејства пуноважног уступања. У том случају постојаће две обраћунске
вредности једна за потомке, у коју не улазе добра обухваћена уговором о уступању и расподели и једна
за супружника, у коју улазе добра обухваћена уговором, јер се само према супружнику та добра имају
смтрати поклоном.

51.ДЕЈСТВА И ОПОЗИВАЊЕ УГОВОРА О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА ЖИВОТА

ДЕЈСТВА УГОВОРА
Уговор о уступању и расподели имовине за живота представља правни основ за стицање права
својине и других имовинских права. Најзначајније правно дејство уступања и расподеле састоји се у томе
што се уступљена добра не узимају у обзир приликом израчунавања нужног дела, тако да из њих не могу
се намирити уступиочеви нужни наследници. Добра која су уступиочеви сауговорници стекли на основу
уговора о уступању и расподели имовине за живота, урачунавају им се у законски наследни део, осим ако
уступилац у самом уговору или касније није предвидео другачије.
ЗАДРЖАВАЊЕ ПРАВА И ОПОЗИВ УГОВОРА О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА ЖИВОТА
Уступилац може за себе, свог супружника или треће лице конституисати право доживотног
плодоуживања на свим или неким уступљеним добрима. Уговором се може предвидети да дужност
уступиочевих сауговорника да доживотно издржавају уступиоца или да му плаћају доживотну ренту. Ако
су ова права уговорена за уступиоца и његовог супружника, па једно од њих умре, плодоуживање,
издржавање односно рента, прпадају у целини другоме, осим ако из уговора не произилази другачије.
 Правило је да уступиочеви сауговорници не одговарају за његове дугове. Од овог правила постоје
изузеци:
• Када је предмет уступиочеве обавезе наке његова имовинска целина (предузеће, занатска радња),
уступиочев сауговорник одговара за дугове који се односе на ту целину солидарно са уступиоцем,
али само од вредности њене активе.
• Уступиочев сауговорник може се обавезати према уступиоцу да ћепреузети испуњење неке његове
обавезе. Уступиочев сауговорник неће постати повериочев дужник уместо уступиоца. Он одговара
уступиоцу ако благовремено не испуни његову обавезу. Када је предмет уступиочеве обавезе
непокретност обухваћена хипотеком, уступиочев сауговорник мора да плати уступиочев дуг, да би
спречио спровођење намирења на уступљеној ствари.
Уступањем и расподелом своје имовине, уступилац може себе довести у стање инсолвентности -
немогућности да измири своје дугове. Да би заштитио интересе уступиочевих поверилаца, законодавац
предвиђа да они могу побијати уговор о уступању и расподели под условима за побијање доброчиних
уговора.
Уступиочеви сауговорници један другом јемче да уступљене ствари немају правних недостатака.
Осим тога уступиочеви сауговорници међусобно јемче да уступљене ствари немају скривених
недостатака, као и да уступљено потраживање постоји и да је наплативо. Обавеза јемства траје 3 године
од дана када су уступиочевим сауговорницима пренета уступљена добра. Ако је предмет уступања и
расподеле потраживање које доспева након уступања, рок се рачуна од доспелости потраживања.
ОПОЗИВАЊЕ УГОВОРА
Уговор везује уговорнике као закон, тако да ниједна страна не може једнострано раскнути. Могућ
је споразумни раскид уговора о уступању и расподели имовине за живота, који мора бити обављен у истој
форми која се тражи за закључење уговора. У два случаја уступилац може једностано раскинути уговор:
1. Опозив због грубе неблагодарности - уступилац може да захтева повраћај уступљеног добра од
сауговорника који је према њему показао грубу неблагодарност. Она постоји нарочито онда када је
уступиочев сауговорник према уступиоцу учинио кривично дело, када му ради о глави или му намерно
проузоркује замашну имовински штету. Судска пракса је као групу незахвалност кавлификовала: физичко
злостављање уступиоца, претње уступиоцу да ће бити отеран из куће, увредљиво понашање према
уступиоцу.
2. Опозив због неизвршавања остављених терета - уступилац може једнострано опозвати уговор ако
његов сауговорник не извршава дужност издржавања предвиђену уговором или ако не измири
уступиочеве дугове чија му је исплата наложена. Када је реч о осталим теретима њихово неизвршавање
не мора имату за последицу право на опозив уговора. Суд може, водећи рачунао значају терета за
уступиоца, да одлучи да ли уступилац има право на опозив уговора или право да тражи принудно
извршење терета.
Упркос томе што је уговор опозван према једном сауговорнику, он остаје пуноважан и прозиводи
дејства према осталим уговорним странама. Сауговорник који је вратио уступљено добро задржава право
на нужни део, под условом да испуњава услове за стицање својства нужног наследника. Приликом
израчунавања његовог нужног дела, добра уступљена осталим сауговорницима, сматрају се поклоном.

52. УГОВОР ОДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ – појам и правне особине, форма, закључење, правна
дејства
Уговор о доживотном издржвању је уговор којим се давалац издржавања обавезује да
издржава примаоца издржавања до његове смрти, а овај се обавезује уз накнаду за то, да му пренесе
својину на одређеној ствари или неко друго имовинско право, с тим што је стицање имовине односно
другог имовинског права, одложено до тренутка смрти примаоца издржавања. Уговор о доживотном
издржвању је именован уговор, јер је посебно регулисан законом а законодавац му је одредио и назив.
Овај уговор је двострано обавезан, јер производи обавезе за обе стране – давалац издржавања се
обавезује да издржава примаоца издржавања до краја живота а прималац издржавања се обавезује да
му пренесе својину на непокретности коју поседује или неко друго право. Пошто свака уговорна страна
дугује накнаду за користи коју добија, овај уговор се убраја међу теретне уговоре. Такође, је и каузалан
уговор, јер има видно изражену каузу (кауза даваочеве обавезе је извршење примаочеве обавезе и
обрнуто). За закључење уговора је неопходно да сагласност воља уговорних страна буде изражена у
законом предвиђеној форми, што га чини формалним уговором.
Овај уговор је личан уговор, јер су лична својства даваоца издржавања одлучујући елемент сагласности
воља тако да је извршење уговрних обавеза строго везано за даваочеву личност. Извршење уговорних
обавеза не исцрпљује се једним актом, већ се простире у времену, тако да је доживотно издржавање
уговор с трајним извршењем престације.
Овај уговор је алеаторан. Приликом закључења уговора не зна се какав ће бити однос узајамних
давања, већ то зависи од будућег неизвесног догађаја. Тај будући и неизвестан догађај је дужина
примаочевог живота.
Алеаторност уговора о доживотном издржавању повлачи за собом две правне последице: не
примењују се правила о прекомерном оштећењу и може бити поништен ако у време закључења није
постојао елемент алеторности, тј. ако уговор није представљао ризик за даваоца издржавања.
Битни елемети уговора о доживотном издржавању су:
• добро које у тренутку примаочеве смрти прелази на даваоца
• издржавање на које се давалац обавезује према примаоцу издржавања
За закључење уговора о доживотном издржавању неопходно је да сагласност странака буде дата у
законом предвиђеној форми, а у одређеним случајевима за настанак уговора потребна је дозвола органа
старатељства.
ПРЕДМЕТ ПРИМАОЧЕВЕ ОБАВЕЗЕ - могу бити ствари и права која постоје у тренутку закључења уговора
о доживотном издржавању. Предмет примаочеве обавезе може бити све оно што може бити предмет
било које уговорне облигације. Предмет примаочеве обавезе не могу бити примаочева заоставштина,
као ни ствари ни права која ће се затећи у његовој заоставштини. У супротном, уговор ће бити апсолутно
ништав.
ПРЕДМЕТ ДАВАОЧЕВЕ ОБАВЕЗЕ - састоји се у издржавању примаоца. Законодавац је препустио
уговорницима да уговором уреде како ће давалац издржавати примаоца издржавања. Они могу, али не
морају засновати зајендицу живота. Издржавање се може давати у новцу или у натури. Обавеза даваоца
издржавања се не мора састојати у материјалним давањима. Уговор ће бити пуноважан и онда када
прималац има средства да финансира своје издржавање, а обавеза даваоца своди се да га негује и двори.
Висина издржавања се, такође, одређује уговором.
Ако су странке пропустиле да то учине, висина издржавања се одређује на основу примаочевих
потреба, његовог друштвеног положаја и даваочевих могућности. Давалац је обавезан да примаоцу
обезбеди онај животни стандард који има просечан човек исте старости као прималац издржавања који
живи у истој средини одговарајућим начином живота.
САГЛАСНОСТ ТРЕЋЕГ ЛИЦА ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА
Правило је да се за склапање уговора о доживотном издржавању не тражи сагласност трећег лица.
Од овог правила могућа су два изузетка:
Први изузетак постоји када уговор закључује старији малолетник. Уговор о доживотном издржавању не
може се сматрати правним послом мањег значаја, тако да је старијем малолетнику за његово склапање
потребна сагласност законског заступника. Сагласност се даје у форми јавно потврђене исправе која се
тражи за закључење уговора о доживотном издржавању.
Други изузетак предвиђен је онда када се у својству даваоца издржавања појављује физичко или правно
лице које се у оквиру свог занимања стара о примаоцу издржавања. За закључење уговра је потребна
сагласност надлежног органа старатељства. Сагласност се даје у форми решења које се доноси у управном
поступку. Уколико је уговор закључен без сагласности органа старатељства он ће бити апсолутно ништав.
Уговор о доживотном издржавању закључује се између физичких лица. Правно лице не може имати
својство примаоца издржавања. Дозвољено је и закључење уговора о доживотном издржавању између
супружника, као и то да прималац закључи уговор о доживотном издржавању са својим дететом или
другим сродником које је по закону дужан да га издржава.
ФОРМА ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Важеће законодавство предвиђа да се уговор о доживотном издржавању закључује у форми
јавнобележничког записа или у форми јавнобележничке потврђене (солемнизоване) исправе. Која ће
форма бити обавезна за закључење уговора о доживотном издржавању зависи од пословне способности
примаоца издржавања и од предмета уговора о доживотном издржавању. Треба разликовати две
ситуације:
1. када се уговор о доживотном издржавању мора закључити у форми јавнобележничког записа;
2. када је за закључење уговора о доживотном издржавању довољно да буде потврђен од стране јавног
бележника.
ЗЈБ предвиђа да се у облику јавнобележничког записа мора закључити сваки уговор којим се
располаже непокретностима пословно неспособног лица. Јавнобележнички запис биће једина форма у
којој може да се закључи уговор о доживотном издржавању ако су испуњена два кумулативно прописана
услова:
1. предмет примаочеве обавезе треба да буде право својине на непокретности;
2. прималац издржавања мора бити пословно неспособно лице.
Ако није испуњен неки од два услова, за закључење уговора о доживотном издржавању је довољно да
буде потврђен од стране јавног бележника
Код солемнизације уговорници доносе јавном бележнику већ припремљену исправу о уговору,
коју могу да сачине сами или код адвоката. Нотар је дужан да утврди идентитет уговорника и да испита
да ли су испуњени услови за закључење уговора о доживотном издржавању.
У случају у којем утврди да нису испуњени услови за закључење уговора о доживотном
издржавању, јавни бележник доноси решење којим одбија да солемнизује уговор. Јавни бележник је
дужан да уговорне стране поучи о превним последицама закључења уговора о доживотном издржавању.
Нотар мора у солемнизационој клаузули да констатује оно на шта је упозорио уговорнике. У супротном,
уговор о доживотном издржавању биће апсолутно ништав. Солемнизација се врши тако што се исправа о
уговору прочита уговорницима у присуству јавног бележника. Након тога странке у присуству нотара
изјављују да уговор у свему и потпуно одговара њиховој вољи и својеручно га потписују. О свим радњама
које је обавио у поступку солемнизације уговора јавни бележник сачињава посебну исправу, која се
назива клаузула о потврђивању уговора (солемнизациона клаузула). та клаузула се јединствеником
повезује с исправом о уговору. Крајеви јединственика се причвршћују печатним воском или налепницом
и оверавају печатом јавног бележника.
Правило је да за сачињавање јавнобележничког записа о доживотном издржавању надлежан
сваки јавни бележник на територији РС. Од овог правила предвиђен је изузетак, који је посебно значајан
у пракси: ако је предмет уговора о доживотном издржавању непокретност, за сачињавање
јавнобележничког записа, односно за солемнизацију искључиво је надлежан јавни бележник на чијем
службеном подручју се та напокретност налази. Ако су непокретности које су предмет уговора налазе на
подручју више јавних бележника надлежан је сваки од њих (предмет примаочеве обавезе су стан на
Новом Београду и викендица на Космају).
Уговор о доживотном издржавању ствара узајамне обавезе за примаоца и даваоца издржавања.
Давалац се обавезује да примаоца издржава до његове смрти, док се прималац обавезује да даваоцу да
одређену ствар или право, с тим што се пренос тог права одлаже до момента примаочеве смрти.
Да би испунио своју обавезу из уговора о доживотном издржавању, прималац не сме да отуђи или
оптерети ствар која треба да пређе у својину даваоца издржавања. У супротном прималац издржавања
права на раскид уговора и повраћај онога што је дао на име издржавања. Теорија и судска пракса стоје на
становишту да давалац издржавања може своје право из уговора да супростави примаочевим купцима,
поклонопримцима и другим правним следбеницима само ако су несавесни - ако су знали или су могли
знати да је њихов правни претходник поводом исте ствари, већ закључио уговор о доживотном
издржавању. Када давалац упише своје право у јавну књигу настаје необорива претпоставка да су
примаочеви следбеници несавесни, јер се свако може упознати са садржином јавних регистра. Али ако
давалац издржавања не упише својеправо у јавну књигу, онда постоји оборива претпоставка да су
примаочеви следбеници савесни.
Уговор о доживотном издржавању је уговор intuitu personae. Примаочево право на издржавање
везано је за његову личност, тако да се природа тог потраживања противи његовом преношењу на другог
повериоца. Примаочево потраживање је ненаследиво. Када прималац умре његово право на
издржавање не прелази на његове наследнике већ се гаси. Обавеза даваоца је по правилу непреносива.
Дужник је мора лично извршити. Поверилац има право да одбије да га уметсо дужника издржава неко
треће лице. Од ово правила постоји изузетак када је у уговору предвиђено да трече лице може
предузимати све или одређене радње потрбне за извршавање обавезе издржавања. Ако је уговорено да
ће прималац засновати заједницу живота са даваоцем и члановима његове породице прималац се не
може противити томе да обавезу издржавања врше чланови даваочеве породице.
ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ СМРТИ ДАВАОЦА ИЗДРЖАВАЊА:
Права и обавезе даваоца су релативно наследиви. Ако давалац умре пре примаоца, његова права
и обавезе могу да пређу на његовог супружника и потомке уколико су испуњена два услова: супружник и
потомци морају бити позвани на наслеђе и сурпужник и потомци морају да пристану на продужење
уговора о доживотном издржавању. Ако даваочев супружник и потомак не пристану на продужење
уговора о доживотном издржавању, уговор се раскида, а они не могу да захтевају накнаду за раније дато
издржавање. Ако супружник и потомци нису у стању да преузму обавезе из уговора, они ће имати право
на накнаду за раније дато издржавање. Висину накнаде одређује суд, водећи рачуна о имовном стању
примаоца и лица која су била овлашћена да продуже уговор о доживотном издржавању.
ПОЛОЖАЈ ДАВАОЦА НАКОН ПРИМАОЧЕВЕ СМРТИ:
Када умре прималац ствари и права обухваћена уговором о доживотном издржавању издвајају се
из састава његове заоставштине и прелазе на даваоца. Ствари које су предмет примаочеве обавезе по
сили закона у моменту његове смрти прелазе у својину даваоца. Давалац се по томе разликује од
легатара, легатар се намирује из заоставштине, а давалац своје право издваја из заоставштине. Ако се
покретне ствари у моменту примаочеве смрти налазе у државини примаочевих наследника давалац је
овлашћен да захтева њихову предају. Тај даваочев захтев има стварноправну природу, за разлику од
легатаровог захтева за предају ствари, који има облигационоправну природу. Када је предмет
примаочеве обавезе непокретност, давалац може да се укњижи, акоподнесе уговор о доживотном
издржавању и доказ о примаочевојсмрти. Укњижба има декларативно дејство.
У погледу права која су предмет примаочеве обавезе, давалац није примаочев наследник. Ова
околност је веома значајна:
• Ако давалац умре пре примаоца примениће се посебна правила која предвиђа ЗОН, а не правила
о праву представљања, супституцији или праву прираштаја, која су карактеристична за законско и
тестаментарно наслеђивање.
• На даваоце се не примењују правила о недостојности за наслеђивање.
• О правима даваоца се не одлучује у оставинском поступку.
Ако је у утврђујућем делу изреке оставинског решења констатовано да ствар која је предмет примаочеве
обавезечини његову заоставштину, давалац нама право на жалбу против оставинског решења, већ своја
права остварује у парничном поступку.
ПОЛОЖАЈ ПРИМАОЧЕВИХ НУЖНИХ НАСЛЕДНИКА:
Ствари и друга имовинска права која су предмет примаочеве обавезе не улазе у обрачунску вредност
његове заоставштине, јер је уговор о доживотном издржавању теретан уговор. Из вредности ствари и
права која су обухважена уговором не може се намирити нужни део примаочевих нужних наследника.
ОДГОВОРНОСТ ДАВАОЦА ЗА ПРИМАОЧЕВЕ ДУГОВЕ:
Давалац издржавања није примаочев наследник тако да он не одговара за његове дугове.
Изузеци: када је предмет примаочеве обавезе нека имовинска целина. Ако је закључењу уговора о
доживотном издржавању претходио раскид раније закљученог уговора о доживотном издржавању,
давалац из каснијег уговора није дужан да даваоцу из ранијег уговора плати накнаду за раније дато
издржавање, већ та обавеза пада на примаоца односно примаочеве наследнике.

53. РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Раскид уговора је законом предвиђен начин престанка пуноважног уговора на основу воље
уговорника. Раскид се разликује од поништења:
• Раскидом прстаје пуноважан уговор, док је поништење начин престанка ништавог уговора
• Узрок за раскид угвора не постоји у моменту закључења уговора већ се јавља касније у току
трајања уговорног односа, док је код поништења разлог ништавности присутан већ у моменту
настанка уговора.
До раскида уговра о доживотном издржавању може доћи како из општих узрока који доводе до раскида
двостранообавезних и теретних уговора, тако и услед посебних узрока, који су типични за уговор о
доживотном издржавању. Разликују се: споразумни раскид уговора, раскид уговора због неизвршења,
раскид уговора због промењених прилика и раскид уговора због поремећених односа.
Споразумни раскид уговора предстваља нови уговр, којим давалац и прималац одустају од
раније закљученог уговора о доживотном издржавању. Споразумни раскид уговора проистиче из
слободе уговарања. Треба да буде сачињен у форми која је предвиђена за његово закључење.
Преовлађује становиште да уговор о доживотном издржавању може бити раскинут и неформалним
споразумом.
Раскид уговора због неизвршења је престанак уговора о доживотном издржавању услед тога
што једна страна не извршава своје уговорне обавезе. До раскида уговора може доћи и у случају
потпуног неиспуњења када дужник не предузима ништа да би извршио своју обавезу, тако и у случају
делимичног неиспуњења када дужник извршава само свој део обавезе.
Раскид уговора не може се дозволити када давалац спорадично не испуњава незнатан део обавезе
издржавања. Незнатним делом сматрају се она давања која не служе задовољењу неке од основних
животних потреба примаоца.
Раскид уговора због промењених околности је престанак пуноважног уговора о доживотном
издржавању услед тога што су се после његовог закључења околности толико промениле да је
испуњење уговорних обавеза постало знатно отежано. Приликом закључења уговора, уговорници се
орјентишу на одређено стање ствари и према том стању они одређују свој уговорни однос и висину својих
обавеза. Закључењем уговора странке постижу и прежутну сагалсност да се извршење уговорних обавеза
не може изнудити тако да испуњење обавезе постане знатно отежано или се не може остваритии циљ
којем је једна страна тежила. У таквим ситуацијама сваки уговорник мозе захтевати од суда:
• да се уговор раскине
• да се уговор ревидира, тј. изнова уреде права И обавезе уговорних страна
• да се доживотно издржавање преиначи у доживотну ренту.
Раскид уговора о доживотном издржавању уређен је специјалном нормом, тако да се не примењују
општа правила уговорног права о утицају промењених околности. Околности могу бити објективне и
субјективне природе. Приликом доношења одлуке о ревизији или раскиду уговора о доживотном
издржавању због промењених околности, суд је дужан да узме у обзир циљ уговора и да води рачуна о
интересима оба уговорника и нормалном ризику који је карактеристичан за овај уговор. Пуноважна је
одредба у уговору којом се странке унапред одричу од права да се позову на одређене промењене
околности, осим ако је такво одрицање у супротности с начелом савесности и поштења.
Раскид уговора због поремећених односа је престанак пуноважног уговора о доживотном
издржавању до којег долази онда када се односи између уговорних страна толико поремете да постану
неподношљиви. За раскид уговора довољно је да неподношљивост постоји само за једну уговорну
страну. Кривица је меродавна за уређивање правних последица уговора, јер странка које је скривила
поремећај односа има обавезу да другој страни исплати правичну накнаду. Накнада се може захтевати
само у новчаном износу.

54. НИШТАВОСТ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

До апсолутне ништавности долази онда када је уговор у супротности са принудним прописима, јавним
поретком и добрим обичајима. Ништав је и када је фиктиван и симулован, закључен од стране пословно
несподобног лица, када је његов предмет немогућ, недозвољен, неодређен или неодредив, када не
постоји основ уговора или је основ недозвољен, као и када је недозвољен мотив битно утицао на одлуку
једног уговрника да закључи уговор, а друга страна је то знала или морала знати. Разлози релативне
ништавности су мане воље, као и закључење уговора од стране ограничено способног лица без
сагласности његовог законског заступника. Уговор о доживотном издржавању биће апсолутно ништав
када се у улози даваоца издржавања појављује лице које се у оквиру свог занимања старао о примаоцу
издржавања, ако за закључење уговора није добијена сагласност органа старатељства.
Одсуство алеаторности као разлог релативне ништавости
Суд може поништити уговор о доживотном издржавању, ако због болести или старости примаоца
уговор није предстваљао неизвесност за даваоца издржавања. Једно од основних начела облигационог
права јесте и начело еквивалентности, према коме у двострано обавезним и теретним уговорима
узајамна давања уговорника треба да имају исту вредност.
Уговор о доживотном издржавању није доброчин посао. Странке га не закључују да би бесплатно
увећале имовину свог сауговорника, већ да би оствариле корист из уговора. Пошто је уговор о
доживотном издржавању алеаторан уговор, дужина живота примаоца накнадно одређује да ли је
размена између њега идаваоца била еквивалентна. Чак иако не дође до еквивалентне размене уговор о
доживотном издржавању неће бити неправичан и непоштен. Код уговора о доживотном издржавању
елемент поштења проистиче из постојања правичног ризика - сваки уговорник је спреман на то да добије
мање него што је дао, због тога што постоји реална могућност да се догоди обрнуто и да добије више.
Право на поништење уговора признато је само законским наследницима примаоца издржавања.
Поништај уговора се може тражити у року од годину дана од сазнања за уговор - субјективни рок, а
најкасније у року од три године од примаочеве смрти - објективан рок. Ако су законски наследници
знали за уговор још за живота примаоца издржавања, субјективни рок почиње да тече од примаочеве
смрти. Може се догодити да је прималац имао намеру да закључењем уговора непосредно пред смрт
учини поклон даваоцу издржавања. Тада долази до конверзије. Тада се пренесена ствар сматра поклоном
који улази у обрачунску вредност заоставштине, па се из његове вредности могу намирити примаочеви
нужни наследници.
Симулованим уговором о доживотном издржавању назива се ситуација у којој је створена
лажна представа да је закључен уговор о доживотном издржавању да би се прикрио неки други
стварно закључен уговор.
О једном уговору странке су се сагласиле и желе да наступа дејства тог уговора. Он се назива
дисимулованим уговором. Али из неког разлога странке желе да дисимуловани уговор остане сакривен
од трећих лица, па због тога стварају привид да су закључиле уговор о доживотном издржавању. Такав
уговор о доживотном издржавању назива се симулованим уговором.
Странке приступају симуловању уговора одоживотном издржавању да би изиграле нужни део
примаочевих нужних наследника. Поклонодавац и поклонопримац праве писмено као да су закључили
уговор о доживотном издржавању. Ако хоће да оствари право на нужни део, нужни наследник мора да
подигне тужбу за поништење симулованог уговора о доживотном издржавању.
Практични проблем тиче се доказивања симулације. Симуловање се чешће доказује на основу
посредних доказа - индиција. Суд закључак о томе да је уговор о доживотном издржавању симулован
темељи на чињеници да у конкретном случају није било издржавања или потребе за издржавањем. При
томе је посебно отежавајуће то што се дозвољава закључење уговора о доживотном издржавању између
супружника, као и између сродника код којих постоји међусобна обавеза законског издржавања. Судови
стоје на становишту да се закључак о симуловању не може заснивати на томе што је прималац
издржавања доброг, а давалац издржавања лошег материјалног стања, јер је превасходна сврха уговора
о доживотном издржавању да се примаоцу обезбеди нега и старање. Да би успео са захтевом за поништај
симулованог уговора о доживотном издржавању, тужилац мора да докаже да обавеза издржавања
уопште није извршавана или да давалац издржавања није био у могућности да се стара о примаоцу
издржавања.

65. ОСНОВНА ПРАВИЛА ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА

Оставински поступак је ванпарнични поступка у коме се утврђују наследноправне последице
оставиочеве смрти. У поступку се утврђује која имовина
ини заоставштину, која су лица оставиочеви сродници и која права из заоставштине припадају
оставиочевим наследницима легатарима и другим лицима. Оставински поступак има декларативну
функцију.
За разлику од парничног поступка чији је примарни циљ пружање правне заштите за угрожена и
повређена субјективна грађанска права, оставински поступак има превентивни и заштитни значај. Путем
оставинског поступка законодавац обезбеђује да се норме материјалног наследног права правилно
примене на неспоран појединачни случај, тзв. теорија сврхе. Оставински поступак није намењен
решавању наследноправних спорова, по чему се он битно разликује од парничног поступка. СТАДИЈУМИ
ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА: претходни поступак, припремање оставинске расправе, оставинска расправа,
доношење оставинског решења и поступак по правним лековима.
Правила о оставинском поступку садрзана су у 7. глави ЗВП. Поред ових норми у оставинском
поступку се примењују и опште одредбе ЗВП. Такође, сходно се примењују и норме ЗПП-а. Сходна
примена значи да се норме ЗПП-а примењује на оставински поступак само ако ЗВП-ом није другачије
одређено. Приликом примене ЗПП-а морају се узети у обзир и одређене специфичности оставинског
поступка, тако да се оне могу примењивати на начин који је у складу с циљем и начелима оставинског
поступка.

56. НАЧЕЛА ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА:

1. НАЧЕЛО ОФИЦИЈЕЛНОСТИ
Официјелност у оставинском поступку значи да учесници немају могућност да својом вољом утичу
на покретање, развој, окончање и предмет оставинског поступка. Покретање и ток оставинског поступка
стоје у рукама оставинског суда. Покреће се по службеној дужности чим суд сазна за смрт оставиоца.
Законодавац налаже суду да расправи сва питања која се односе на заоставштину, право на наслеђе,
величину наследних делова и правона легат. Оставински поступак не може да се оконча вољом учесника.
Није дозвољено да потенцијални наследници судским поравнањем уреде наследноправне последице
оставиочеве смрти. Од начела официјелности постоје изузеци:
Ако иза оставиоца нису остале непокретности, оставински поступка се не покреће по службеној
дужности, већ по предлогу овлашћеног лица. У том сличају овлашћени предлагач може утицати на ток
оставинског поступка повлачењем предлога. Повлачење предлога има за последицу доношење решења
којим се обуставља расправљање заоставштине. У оставинском поступку санаследници могу да се
споразумеју о начину деобе наслеђа. Тај споразум се уноси у решење о наслеђивању.
2. ИСТРАЖНО НАЧЕЛО
Истражно начело значи да законодавац препушта суду инициајтиву за прикупљање релевантног
материјала. Релевантне чињенице суд сазнаје увидом у смртовницу. Одлуку о обустављању оставинског
поступка доноси када утврди да нема имовине. Суд је дужан да од заинтересованих лица прикупи све
изјаве како би утврдио наследноправне последице оставиочеве смрти. Ова дужност је релативизована
правилом према коме о правима лица која нису дошла на рочиште, а уредно су позвана, суд одлучује
према подацимакојима располаже. За разлику од парничног поступка где се одлука суда, по правилу,
заснива искључиво на оним чињеницама које су странке изнеле у поступку (расправно начело), у
оставинском поступку суд може да утврђује и оне чињенице које странке нису изнеле, као и чињенице
које међу учесницима нису спорне ако су важне за правилно утврђивање наслендоправних последица
оставиочеве смрти. Истражно начело посебно је наглашено код утврђивања оставиочевих наследника.
3. ОГРАНИЧЕНА ПРИМЕНА ОБОСТРАНОГ САСЛУШАЊА
Начело обостраног саслушања представља један од фундаменталних принсципа парничног
поступка и неопходну претпоставку за спровођене фер суђења. Парнични суд је дужан да свакој страни
пружи могућност да изнесе своје предлоге и наводе и да се изјасни о предлозима и наводима свог
противника. У оставинском поступкудомашај овог начелаје ограничен. Суд је дужан да одреди рочиште
за расправљање заоставштине и да на то рочиште позове сва заинтересована лица, како би им пружио
могућност да изнесу своје предлоге и наводе. Када је иза оставиоца остао тестамент, суд једужан да на
рочиште позове како тестаментарне тако и законске наследнике. Изузетак се огледа у томе што један
учесник у поступку може давати изјаве без присуства других учесника. Законодавац сматра непотребним
да се учеснику у ванпарничном поступку даје прилика за изјашњавање о изјавама других учесника.
4. ОГРАНИЧЕНА ПРИМЕНА НАЧЕЛА НЕПОСРЕДНОСТИ
У парничном поступку важи начело непосредности - суд доноси одлуку у истом саставу коју је имао
приликом извођења доказа и обављања расправе. Становиште теорије је да се у ванпарничном поступку
одступа од начела непосредности. Одступања су двострука:
1) Наследноправне последице оставиочеве смрти судија утврђује и на основу доказа који нису изведени
пред њим. Суд узима у обзир позитивну наследну изјаву и друге предлоге учесника у поступку које је узео
на записник судски помоћник као и налседну изјаву која је дата пред другим судом или конзуларном
представништву. У тим случајевима судија је дужан да на рочишту прочита записнике о наследним
изјавама.
2) Оставинско решење може донети судија који није учествовао у поступку за расправљање заоставштине.
5. НАЧЕЛО СОЦИЈАЛНОСТИ
Оставински суд по службеној дужности посебно се води ра
уна и да предузима мере за заштиту права и интереса малолетника о којима се родитељи не старају као
и других лица која нису у могућности да се самостално брину о заштити својих праваи интереса. Овај
принцип је конкретизован кроз неколико посебних правила. Оставински суд је дужан да обавести орган
старатељства о покретању оставинског поступка када се у поступку одлучује о правима и интересима
малолетника и других лица под посебном заштитом. Оставински суд је дужан да обавести орган
старатељства о постојању насцитуруса. Законодавац предвиђа да ће се о правима насцитуруса старати
један од његових родитеља, ако орган старатељства не одлучи другачије.
Оставински суд по службеној дужности доноси решење о попису и процени имовине када не зна
за наследнике или њихово боравиште, или када су наследници лица која услед малолетства, душевне
болести и сличних околности не могу самостално да воде бригу о својим правима и интересима.

6. НАЧЕЛО СНОШЕЊА СОПСТВЕНИХ ТРОШКОВА ПОСТУПКА

У парничном поступку накнада трошкова поступка врши се према теорији каузе - странка која је
изгубила спор треба да надокнади трошкове поступка које је имао њен противник, јер је својим
неоснованим претензијама изазвала спор и дала повод за вођење поступка. Овај принцип је непримењив
у оставинском поступку. Законодавац као правило предвиђа да у оставинском поступку странке сносе
трошкове на једнаке делове. Изузетак је могућ, ако између учесника постоји знатна разлика у погледу
удела у заоставштини.

57. ОСТАВИНСКИ СУД И ЈАВНИ БЕЛЕЖНИК КАО ПОВЕРЕНИК СУДА У ОСТАВИНСКОМ ПОСТУПКУ
Оставински суд је суд који је стварно и месно надлежан за расправљање заоставштине. За
расправљање заоставштине стварно је надлежан основни суд. Месно надлежан је основни суд на чијем
је подручју у време смрти оставилац имао пребивалиште односно боравиште. У случају да оставилац није
имао пребивалиште на територији Србије, месно надлежан је онај основни суд на чијем се подручју
налази претежни део заоставштине. У оставинском поступку у првом степену поступа судија појединац, у
другом степену веће састављено од тројице судија. Поједине радње може преузимати и стручни
сарадник. Он може узимати на записник све изјаве и предлоге странака, осим изјаве о одрицању од
наследства.
УЧЕСНЦИ У ОСТАВИНСКОМ ПОСТУПКУ
Српско право нема дефиницију учесника у оставинском поступку. Приликом одређивања ко је
учесник у оставинском поступку пракса се ослањана општи појам учесника у ванпарничном
поступку: ”Учесник у ванпарничном поступку је лице које је поступак покренуло, лице о чијим правима и
правним интересима се одлучује у поступку”. Приликом конкретизације општег појма учесника у
ванпарничном поступку на оставински поступак, треба имати у виду да се оставински поступак покреће
по службеној дужности и да суд у оставинском поступку одлучује о томе ко су наследници умрлог и која
права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима. Учесници у оставинском
поступку су она лица која претендују на то да буду оглашени за наследнике, легатаре или да им припадну
нека права из заоставштине.
Редовно својство учесника у оставинском поступку има лице које је заиста постало наследник,
легатар или је стекло неко друго право из заоставштине. Појам учесника се одређује на основу тога да ли
у поступку претендује на одређену наследноправну позицију, већ на основу тога да ли у поступку
претендује на одређену наследноправну позицију. Поред лица која претендују на то да су оставиочеви
наследници, легатари и учесници у оставинском поступку јесу: нужни наследник у систему
облигационоправне природе права на нужни део, корисник налога, ималац права цекања на наследни
део или легат, ималац плодоуживања на заоставштини или њеном аликвотном делу… Дакле, својство
учесника имају и она лица која тврде да им припада неко право из заоставштине.
Повериоци оставиоца, супружник или ванбрачни партнер који тврди да му нешто припада по
основу брачне, односно ванбрачне тековине, давалац издржавања из уговора о доживотном издржавању
и сл. нису учесници у оставинском поступку, већ могу фигурирати као споредни субјекти оставинског
поступка. На њихову правну позицију оставинско решење не утиче непосредно, већ посредно.
Њихова субјективна права не извиру из наслеђивања, већ из правних односа у које су за живота
ступили са оставиоцем. Квалификовање неког лица као учесника у оставинском поступку је вишеструко
правно значајно:
Право на жалбу против оставинског решења имају само учесници у оставинском поступку
Корективна парница може се водити само онда када оставински суд пропуштањем достављања није
омогућио учеснику да учествује у поступку.
ЈАВНИ БЕЛЕЖНИК КАО ПОВЕРЕНИК СУДА
Поверавање спровођења оставинског поступка нотарима представља један од важних
иструмената за растерећење судова и обезбеђење суђења у разумном року. Комитет министара Савета
Европе је још 1986. године донео Препоруку о мерама за спречавање и смањивање оптерећења судова.
Једна од препоручених мера јесте и смањење тзв. вансудских дужности судије тако што би се оне
доделиле другим лицима и органима. Као пример за вансудску дужност судије наведен је оставински
поступак.
Надлежност нотара у оставинском поступку може бити изворна (оргинарна) или факултативна
(делегирана). Изворна надлежност постоји онда када право и дужности јавног бележника да спроводи
одређени поступак или поједине радње у поступку проистиче из законских норми о расподели
надлежности. Факултативна надлежност јавног бележника заснива се на конститутивној одлуци суда.
Нужна претпоставка која мора да се оствари да би нотар могао да спроводи поступак или да предузима
поједине радње у поступку.
Српски законодавац је као правло поставио принцип факултативне надлежности. Од овог правила
предвиђена су три различита изузетка:
1. састављање смртовнице
2. попис и процена заоставштине
3. доношење привремених мера за обезбеђење заоставштине
 Поверавање спровођења оставинског поступка јавном бележнику није обавезно. Суд може
поверити јавном бележнику да спроводи оставински поступак само ако по пријему смртовнице утврди да
је за утврђивање наследноправних последица оставиочеве смрти меродавно српско право.
Одлука којом се спровођење оставинског поступка поверава јавном бележнику доноси се у форми
решења. За доношење решења којим се јавном бележнику поверава спровођење оставинског поступка
надлежан је судија којем је додељен предмет. Против овог решења није дозвољена жалба. Правило је да
се спровођење оставинске расправе поверава јавном бележнику који је сачинио смртовницу. Ако за то
постоје сметње председник оставинског суда доноси решење о одређивању јавног бележника којем се
упућује поверени предмет.
Спровођење оставинског поступка може се поверити само оном јавном бележнику чије се
службено седиште налази на подручју оставинског суда. Ако је за подручје оставинског суда изабрано
више јавних бележника, оставински предмети им се додељују равномерно, према означеном азбучном
редоследу њихових презимена. У случају у којем је принцип азбучног редоследа нарушен, предмет се
поверава нотару којем је поверено најмање предмета.
1. Нотар је дужан да спроведе оставински поступак који му је поверен. Предвиђена су два изузетка:
када постоји разлог за његово искључење, односно изузеће.
2. Нотар може да одбије спровођење повереног оставинског поступка и онда када постоји нека
друга околност која га објективно спречава да прихвати поверени посао. Позивање јавног бележника
на то да је оптерећен другим пословима не ослобађа га дужности да спроведе поверен оставински
поступак. Ако сматра да постоји разлог за одбијање повереног посла, јавни бележник је дужан да о томе
без одлагања обавести оставински суд. О оправданости разлога за одбијање спровођења повереног
поступка одлучује судија оставинског суда који је донео решење о поверавању.
Ако процени да постоји разлог за одбијање повереног посла, оставински суд ће наложити јавном
бележнику да врати списе предмета у року од 7 дана. Приликом спровођења оставинског поступка, јавни
бележник поступа у складу са правилима оставинског (ЗВП и ЗПП) а не нотарског права.
Оставински суд одређује рок у којем јавни бележник треба да спроведе поверени оставински
поступак. Ако јавни бележник не може да спроведе оставинску расправу у остављеном року, дужан је да
о томе без одлагања обавести оставински суд и учеснике у поступку. Пошто прими обавештење од јавног
бележника, оставински суд може поступити на један од три начина:
1. да остави нотару накнадни рок за спровођење оставинског поступка
2. да повери оставински поступак другом нотару
3. да сам спроведе оставински поступак

58. Учесници у оставинском поступку

Су она лица која претендују(настојати-намеравати) на то да буду оглашени за наследнике, легатаре или
да им припадну нека права из заоставштине.
Остало најбоље прочитати из књиге да би се најбоље разумело- страна 285,6,7

59. ИЗВРШИЛАЦ ЗАВЕШТАЊА

ИЗВРШИЛАЦ ТЕСТАМЕНТА је лице коме је поверено старање о томе да се тестамент спроведе
онако како је завешталац хтео.
ПОСТАВЉАЊЕ И ИМЕНОВАЊЕ ИЗВРШИОЦА ТЕСТАМЕНТА
Правило је да извршиоца тестамента поставља завешталац у тестаменту. У српском праву је могуће
да оставински суд постави извршиоца тестамента. Он ће то учинити када процени да је тако нешто
неопходно, нарочито онда када су у тестаменту одређени услови, рокови, налози. Од постављања треба
разликовати именовање извршиоца тестамента. Завешталац може предвидети да ће се о спровођењу
његове последње воље старати извршилац тестамент, препуштајући трећем лицу или оставинском суду
да одабере које лице ће вршити ту функцију (именовање извршиоца). Треће лице именује извршиоца
тестамента изјавом коју упућује оставинском суду. Извршилац тестамента може бити физичко или правно
лице које је постављено за извршиоца тестамента мора имати потпуну пословну способност. Завешталац
може за извршиоца тестамента одредити и заинтересовано лице, неког од санаследника или легатара.
Оставински суд не може за извршиоца тестамента поставити заинтересована лица, јер би то било у
супротности са правнополитичким циљем због којег је суд овлашћен да постави извршиоца тестамента.
За извршиоца тестамента не може бити постављен поверилац наследника.
Дужност извршиоца тестамента не почиње у моменту оставиочеве смрти, већ у тренутку прихватања
дужности. Лице одређено за извршиоца тестамента не мора да се прими дужности. Изјава о прихватању
дужности даје се поднеском или усмено на записник пред оставинским судом. Дужности извршиоца
тестамента су:
- да се стара о чувању заоставштине
- да управља заоставштином
- да се стара о исплати оставиочевих дугова и легата
- да се брине да одредбе тестамента буду спроведене како је завешталац хтео
Да би могао да обавља своју дужност, извршиоцу тестамента се предају ствари из заоставштине у
непосредну државину и издаје му се потврда о његовом својству. Он је овлашћен да располаже
појединим стварима и правима из заоставштине. Извршилац нема право располагања наследним делом.
Имаоци права на заоставштини су наследници, чија су овлашћења у погледу управљања и
располагања заоставштином ограничена овлашћењима извршиоца тестамента. Именовање извршиоца
тестамента представља терет за наследника. Због тога нужни наследник, када му је остављен аликвотни
део заоставштине чија је вредност једнака вредности његовог нужног дела,може да захтева да се одредба
о именовању извршиоца тестамента остави ван снаге.
Док траје дужност извршиоца тестамента, наследници нису овлашћени да отуђују поједине објекте
из заоставштине. Правни послови којима наследници отуђују поједине предмете из заоставштине су
рушљиви исудбина тих правних послова зависи од тога да ли ће их одобрити извршилац тестамента. Ако
у заоставштини има непокретности, у одговарајућу јавну књигу може се уписати забележба о извршиоцу
тестамента, чиме се спречава савесност наследникових прибавилаца.
Постојање извршиоца тестамента не ограничава наследника у његовом праву да својом
наследном квотом располаже по општим правилима. Завешталац може ограничити и модификовати
овлашћења извршиоца тестамента. Извршилац може бити постављен само за наследни део једног од
санаследника. Могуће је поставити извршиоца тестамента који би се старао само о правима потоњег
наследника, до наступања супстиционог случаја.
Извршилац тестамента води поступке поводом права из заоставштине која су му поверена на
управљање. Може да тужи и да буде буде тужен. Оставиочеви повериоци тужбу за наплату својих
потраживања могу поднети против извршиоца тестамента или против наследника. Нужни наследници
могу подносити тужбу за заштиту нужног дела само против тестаментарних наследника, а не и против
извршиоца.
Завешталац може више лица именовати за извршиоце тестамента. Правило је да они поверене
дужности врше заједно, осим ако завешталац није предвидео другачије. Извршилац тестамента је дужан
да суду положи рачун о свом раду. њему припадају право на накнаду трошкова и награда за труд, који ће
му исплатити на основу судске одлуке из расположивог дела заоставштине. Завешталац тестамента може
бити опозван ако његов рад није у складу са законом или с вољом оставиоца. Одлуку о опозивању доноси
суд по службеној дужности или по предлогу заинтересованог лица. Уколико је извршиоцу издата потврда
о његовом својству и овлашћењима, у решењу о опозиву суд ће наложити извршиоцу тестамента да је
врати.

60. СТАРАЛАЦ ЗАОСТАВШТИНЕ

Старалац заоставштине је лице именовано да се стара о заоставштини онда када су наследници
непознати или одсутни као и у осталим случајевима када је потребно. Институт стараоца заоставштине
остварује двоструку правнополитичку функцију. Старалац заоставштине штити интересе непознатих,
односно одсутних наследника. Постављање стараоца заоставштине је и у интересу обезбеђивања
континуитета у оставиочевим правним односима.
Стараоца заоставштине могу поставити оставински суд и орган старатељства. Оставински суд
поставља стараоца заоставштине у следећим случајевима:
• Када су наследници непознати
• Када су наследници одсутни (зна се ко су наследници. али не може да се утврди њихово
боравиште)
• Када стараоца заоставштине захтевају оставиочеви повериоци, легатари или корисници налога
• У осталим случајевима када је то потребно.
Потреба за постављањем стараоца заоставштине постоји и онда када суд посумња да је лице које је
приступило рочишту за расправљање заоставштине најближи законски наследник оставиоца, као и у
случају када због спора између учесника у поступку постане јасно да ће се оставински поступак одужити.
Пре постављања привременог стараоца заоставштине, оставински суд ће по могућности, позвати
наследнике да се изјасне о личности стараоца.
Због тоге се старалац заоставштине кога поставља оставински суд назива привремени старалац
заоставштине. Привременог стараоца заоставштине не могу именовати други субјекти који се појављују
у оставинском поступку. То овлашћење је резервисано за оставински суд.
Старалац заоставштине је дужан да чува заоставштину, да њоме управља, да наплаћује
оставиочева потраживања, да исплати оставиочеве повериоце и намири легатаре, као и да пронађе
непознате односно одсутне наследнике. Овлашћење стараоца заоставштине могу бити ограничена на
поједине објекте, ако је то довољно за потребе очувања заоставштине. На стараоца заоставштине сходно
се примењују правила о старатељству. За предузимање послова који превазилазе редовно управљање
заоставштином привременом стараоцу је потребна дозвола органа старатељства. Старалац заоставштине
није овлашћен да заступа санаследнике у њиховим међусобним односима, нити може у име неког од
наследника да да наследну изјаву.
У парничном поступку привремени старалац заоставштине не може фигурирати као законски
заступник непознатог наследника, јер у тужби морају бити означени и тужилац и тужени. Старалац
заоставштине у парницама које се воде поводом заоставштине има положај странке по дужности.
Поводом права и обавеза непознатог наследника, старалац заоставштине тужи, односно тужба се
подноси против њега.
Старалац заоставштине има обавезу да органу старатељства подноси извештај и полаже рачуне.
њему је признато право на накнаду трошкова и право на награду. Старалац заоставштине своје право на
накнаду трошкова и право на награду не остварује из расположивог дела заоставштине. Накнада и
награда које се исплаћују привременом стараоцу заоставштине представљају део пасиве, тако да могу
умањити нужни део оставиочевих нужних наследника.

61. СМРТОВНИЦА (ПРОТОКОЛ ИЗВЕШТАЈА О СМРТИ)

Смртовница је јавна исправа која садржи обавештење о томе да је физичко лице умрло и
чињенице које су релевантне за утврђивање наследноправних последица његове смрти. Она омогућује
оставинском суду да сазна за смрт оставиоца и да добије податке на основу којих ће утврдити да ли су
испуњене процесне претпоставке за вођење оставинског поступка. Садржи неопходну чињеничну грађу
на основу које ће оставински суд бити у могућности да материјално управља поступком.
Обавештење о смрти физичког лица оставински дус добија од матичара који је надлежан да
изврши упис смрти у МКУ. У питању је матичар на чијој територији је оставилац умро. Он је дужан да у
року од 30 дана од уписа смрти достави оставинском суду извод из МКУ.
Пошто прими извод из МКУ, оставински суд доноси решење којим надлежном јавном бележнику
поверава састављање смртовнице. За састављање смртовнице по правилу је надлежан нотар на чијем се
службеном подручју налазило последње пребивалиште, односно боравиште оставиоца.
Јавни бележник је дужан да сачини смртовницу и достави је оставинском суду у року од 30 дана
од дана пријема решења којим му је поверено предузимање ове процесне радње. Смртовница се
саставља и онда када оставилац није оставио имовину. Податке за састављање смртовнице нотар добија
од сродника умрлог, од лица с којим је умрли живео, као и од других лица која могу пружити релевантне
информације. У случају да не може да добије податке, оставинском суду ће доставити непотпуну
смртовницу. У непотпуној смртовници јавни бележник наводи разлоге због којих није могао да састави
потпуну смртовницу. Суд може одлучити да сам састави смртовницу у суду или да то учини судијски
помоћник ван суда.
Законодавац прописује шта треба да садржи смртовница. Разликују се обавезни и препоручљиви
елементи смртовнице. Одсуство обавезног елемента чини смртовницу непотпуном.
Обавезни елементи:
• подаци о оставиоцу (лично име, име једног родитеља, датум рођења, држављанство)
• подаци о оставиочевој смрти (дан, месец, година и место смрти)
• подаци о оставиочевом супружнику, брачној, ванбрачној деци и усвојеницима (лично име, датум
рођења, боравиште)
• подаци о оставиочевим потенцијалним законским и тестаментарним наследницима (лично име,
датум рођења, боравиште)
• приближна вредност непокретне и покретне имовине оставиоца
Препоручљиви елементи:
• подаци о оставиочевој активи (где се налази, да лима готовог новца, хартија од вредности)
• подаци о оставиочевој пасиви (колико износе дугови и ко су повериоци)
• подаци о правним пословима релевантним за наследно право (да ли постоје тестамент, уговор о
доживотном издржавању)
• подаци о сведоцима усменог тестамента (лично име, боравиште, занимање)
• подаци о насцитурусу
• подаци о лицима која су умрла пре оставиоца, а која су могла бити позвана на наслеђе да су жива
(лично име, датум и место смрти).

62.Поступак с тестаментом
Дужност предаје тестамента:
Свако лице код кога се тестамент налази у непосредној државини има дужност да га без одлагања
преда суду или лицу овлашћеном з асастављање смртовнице, чим сазна за смрт оставиоца.
Проглашење писменог тестамента:
Је процесна радња у ванпарничном поступску која се састоји од тога да суд у присуству два сведока и
заинтересованих лица отвара тестамент, чита његову садржину и о томе саставља записник. За
проглашење тестамента надлежни су: оставински суд, суд код кога се у моменту оств смрти тестамент
налазио на чувању и суд коме је тестамент поднесен. Проглашењу тестамента морају присуствовати два
сведока, било која два пунолетна лица. Проглашава се сваки тестамент, без обзира на то да ли је
пуноважан или опозван. На рочишту за проглашење се отвара, гласо чита његова садржина и саставља
записник. На проглашени тест. Се ставља потврда ц датумом када је проглашен
Записник о проглашењу: потписују судија, записничар и сведоци. Он садржи: податке о броју нађених
тестамената, датумима које носе и месту где су нађени; податке о лицу које је предало
тестамент;податке о сведоцима проглашења; податке о томе да ли је предат затворен или отворен;
садржину тестамента
Правни значај проглашења тестамента: Проглашење тестамента има функцију публицитета-омогућује
заинтересованим лицима да се упознају с постојањем тестамента одређене садржине. Рокови за
поништење и редукцију тестаментарних располагања не могу почети да теку пре него што је тестамент
прогкашен.
Проглашење усменог тестамента: две ситуације:
1. Ако су сведоци усменог тест. Саставили и својеручно потписали исправу о изјави завештаоца и
приликама у којима је састављен тетс. Надлежни суд ће прогласити ту исправу по правилима за
проглашење писменог тестамента
2. Ако сведоци нису сатавили исправу о изјави завештаоца, тад суд понаособ слуша сведоке. О том
саслушању саставља се записник и проглашава се по правилима за проглашење усменог тестамента
Поступак када је тестамент нестао или је уништен:
Може да произведе дејства пуноважног ако се докаже: његово постојање;да је био сачуњен у законом
предвиђеној форми; његова садржина; да га није уништио завешталац у намери опозивања. Аконема
спора о овим наведеним ставкама, суд заказује рочиште и слуша сва заинтересована лица. О споразуму
који су постигла заинтересована лица саставња се записник. Записник о уништеном односно
изгубљеном тест. Проглашава се по правилима з апроглашење писменог тестамента. Ако суд не призна
споразум, односно, ако заинтересована лица не постигну споразум, тестаментарни наследник или
легатар могу подићи тужбу за утврђивање постојања и пуноважности тестамента.

63. МЕРЕ ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ

Да би се заштитили интереси наследника, легатара и оставиочевих поверилаца, законодавац
предвиђа могућност да се у оставинском поступку изричу мере за обезбеђивање заоставштине. У
зависности од тога ко је овлашћен да их изрекне, разликују се привремене мере за обезбеђење
заоставштине и мере оставинског суда за обезбеђење заоставштине.
Привремене мере за обезбеђење заоставштине - могу је изрећи јавни бележник надлежан за
сасатвљање смртовнице, суд на чијем је подручју завешталац умро и суд на чијем се подручју налази
заоставштина.
Мере за обезбеђење заоставштине које су изрекли други судови односно јавни бележник,
оставински суд може да измени током целог поступка. Зато се и називају привременим мерама. ЗВП
предвиђа три привремене мере које се могу изрећи у оставинском поступку:
• попис и процена заоставштине
• предаја заоставштине на чување
• печаћење оставиочевог стана, појединих просторија у стану или других просторија које припадају
оставиоцу.
Мере оставинског суда за обезбеђење заоставштине - оставински суд може током читавог оставинског
поступка изрицати мере за обезбеђење заоставштине. Мере се изричу у фроми решења. Против решења
којима је одређена нека од мера за обезбеђење заоставштине заинтересовано лице може уложити
жалбу. Правило је да жалба задржава извршење решења, ако постоји опасност да ће због одлагања бити
осујећено извршење изречених мера, оставинки суд може одлучити да жалба не задржава извршење
решења. Оставинском суду стоје на располагању више мера за обезбеђење заоставштине:
• попис и процена заоставштине
• предаја заоставштине на чување
• печаћење просторија које су припадале оставиоцу
• постављање привременог стараоца заоставштине
• одвајање заоставштине од имовине наслендика - сепаратион бонорум
Предаја заоставштине на чување - даје се на чување:
• Када је се утврди да ниједан од присутних наследника није способан да управља имовином, а нема
закоснких заступника
• Када су наследници непознати или одсутни
 • Када постоје друге околности које налажу опрез.
Ову меру може одредити оставински суд на чијој је територији оставилац умро, суд на чијој се
тероторији налази заоставштина и јавни бележник који саставља смртовницу. Ако ову меру донесе јавни
бележник односно суд на чијем подручју је оставилац умро, они о томе морају без одлагања обавестити
суд на чијем подручју се налази имовина, који може меру изменити или ставити ван снаге. Готов новац,
хартије од вредности, драгоцености, штедне књижице и важне исправе предају се на чување у суду или
јавном бележнику на чијем се подручју налазе. Покретне и непокретне ствари предају се на чување
позуданом лицу. Приликом предаје имовине на чување извршиће се попис и процена.

64. ПРИПРЕМАЊЕ ОСТАВИНСКЕ РАСПРАВЕ(ДОПУНИТИ ИЗ КЊИГЕ)

Попис и процена заоставштине: могу одредити јавни бележник надлежан за састављање
смтовнице и оставински суд. Попис и процена могу се обавити као самосталне радње или повезано са
другим мерама за обезбеђење заоставштине. Попис и процена су обавезни када се заосташстина предаје
на чување. Јавни бележник којем је поверено састављање смртовнице може да одреди попис и процену
најкасније до предаје смртовнице оставинском суду. Одлуку о попису и процени нотар доноси на захтев
наследника или легатара. Решењем којим одређује попис и процену заоставштине суд доноси по
службеној дужности у следећим ситуацијама:
1. Када су наследници непознати
2. Када је непознато боравиште наследника
3. Када су наследници лица која услед малолетства, душевне болести и других разлога не могу сама да
воде бригу о својим правима и интересима
4. Када заоставштина треба да се преда држави
5. У другим оправданим случајевима
Правило је да попис и процену заоставштине врши јавни бележник. Изузетно то може учинити
судијски помоћник. Попис обухвата све покретне и непокретне ствари које је оставилац имао у
непосредној државини. Прописују се и ствари које су се налазиле у оставиочевој посредној државини
(ствари дате у залогу, закуп или послугу). Пописују се и оне ствари које се налазе у оставиочевој
државини, а за које се тврди да нису његова својина. Попис обухвата и оставиоћеве дугове и неплаћене
порезе и друге дажбине према држави.
Покретне ствари пописују се према врсти, роду, броју, мери и тежини или појединачно.
Непокретности се пописују појединачно с назначењем места где се налазе, културе земљишта и
катастарских података. Попис и процена врше се у присуству два пунолетна лица. Право да присуствује
попису има свако заинтересовано лице.
Учесници у оставинском поступку могу ставити приговор на попис и процену. Уколико нађе да је
приговор основан, суд може одредити да попис и процену имовине изврши други јавни бележник или
судијски помоћник. Када се приликом пописа и процене пронађу предмети за чије држање, чување или
пријављивање постоје посебни прописи (ватрено оружје), с тим предметима се поступа у складу с
посебним прописима. Ако попис и процена нису извршени, оставински суд може сам утврдити састав
заоставштине, на основу изјава заинтересованих лица.
65. ОСТАВИНСКА РАСПРАВА
Оставинска расправа предстваља централни стадијум оставинског поступка у коме оставински
суд треба да расправи сва питања релевантна за доношење оставинског решења. Оставинска расправа
се одвија на рочишту, али се одређене радње могу обавити и изван рочишта.
ПОЗИВАЊЕ НА РОЧИШТЕ ЗА ОСТАВИНСКУ РАСПРАВУ
Учесници у поступку и друга заинтересована лица позивају се на рочиште посебним позивом.
Позив се упућује свим заинтересованим лицима. То су: потенцијални законски и тестаментарни
наследници, легатри и друга лица која имају неко право из заоставштине, орган старатељства, извршилац
тестамента. Како позив на рочиште садржи обавештење о покретању поступка он мора бити достављен
по правилима о личном достављању. Пропуштање да се достављање уредно обави предствља апсолутно
битну повреду правила поступка.
ОПОЗИВАЊЕ ОГЛАСОМ
Оставински суд огалсом позива лица која полажу право на наслеђе да се пријаве суду у следећим
случајевима:
• Ако се не зна да ли има наследника
• Ако је непознато боравиште наследника, који при том нема пуномоћника
• Ако се наследник или његов законски заступник налазе у иностранству, а немају пуномоћника тако
да се достављање није могло извршити
• Ако остависнки суд посумња да учесник у поступку није најближи оставиочев сродник и да постоје
лица која имају исто или јаче право.

Оглас се истиче на табли суда и објављује се у службеном гласнику. Наследник треба да се пријави
у року од једне године од објављивања последњег огласа. За случај да се нико не појави у остваљеном
року, оставински суд расправља заоставштину на основу изјаве стараоца заоставтшине и података којима
располаже. Уколико је оглас објављен због тога што се није знало да ли има наследника, по истеку
остављеног рока суд доноси решење којим заоставштину предаје на уживање РС.
ПРЕДМЕТ ОСТАВИНСКЕ РАСПРАВЕ
На рочишту за оставинску расправу суд треба да расправи сва питања која се односе на
заоставштину, а нарочито она питања која се тичу права на наслеђе, величине наследног дела и права на
легат. Оставински суд одлучује о овим питањима након што од заитересованих лица узме потребне изјаве.
О правима лица која су уредно позвана, а нису дошла на рочишта, суд одлучује према подацима којима
располаже. Суд је дужан да узме у обзир и изјаве које су дате изван рочишта за остависнку расправи као
и изјаве дате пред другим органима. Ако посумња да је лице које је присуствовало рочишту једини или
најближи оставиочев сродник оставински суд ће сашлусати и лица за која сматра да би могла имати исто
или јаче право на наслеђе.
ДАВАЊЕ НАСЛЕДНЕ ИЗЈАВЕ
Наследна изјава редовно се даје усмено на записник пред оставинским судом. Записник о давању
наследне изјаве потписује наследник односно његов пуномоћник или законски заступник. Суд је дужан
да обавести наследника да се наследства може одрећи само у своје име и да услов у наследној изјави не
производи правна дејства. Наследна изјава може бити дата у форми јавно оверене исправе која се
подноси оставинском суду. Потпис на изјави о прихватању, односно одрицању од наследства мора
битиоверен. Ово важи и за позитивну наследну изјаву. Наследна изјава се може дати и пред другим
основним судом, као и пред јавним бележником и конзуларним представником Србије у иностранству. У
изјави треба навести да ли се односи на законсо, тестаментарно или нужно наслеђивање. У супротном,
узима се да се изјава односи на све основе позивања на наследство. Ако је наследник након оставиочеве
смрти располагао целом заоставштином или њеним делом, такав акт се сматра прећутним давањем
позитивне наследне изјаве. Оставински суд је онда дужан да на рочишту за оставинску расправу утврди
да ли је неко од наследника предузимао такве радње. Позитивна и негативна изјава могу бити дате И
преко пуномоћника. За давање наследне изјаве пуномоћник мора имати специјално пуномоћје.
Властодавчев потпис на пуномоћју мора бити оверен.

66. УПУЋИВАЊЕ НА ПАРНИЦУ ИЛИ НА ДРУГИ ПОСТУПАК

Битна карактеристика оставинског поступка је одсуство спора. Ако међу учесницима постоји спор
о чињеницама од којих зависи њихово наслендо право суд прекида оставински поступак и упућује их на
парницу или на поступак пред органом управе. Упућивање на парницу је могуће само онда када постоји
спор између учесника у остависнком поступку. Међу учесницима у поступку могу настати две врсте
спорова:
• спор о чињеницама
 • спор о примени права
Спор о чињеницама постоји онда када странке имају различит став у погледу животних догађаја и
друштвених односа на које се примењује материјалноправна норма и који представљају доњу премису
судског силогизма. Спор о примени права постоји када странке имају различит став о томе коју
материјалноправну норму треба применити, како треба тумачити материјалноправну норму - спор о
горњој премисе судског силогизма. Законодавац је набројао пет ситуација у којима спор о чињеницама
има за последицу прекид оставинског поступка и упућивање учесника на парницу:
1. Спор о чињеницама од којих зависи право на наслеђе, а нарочито пуноважност и садржина тестамента
или или постојање односа између оставиоца и наследника који је релевантан за наслеђивање;
2. Спор о чињеницама од којих зависи основаност захтева оставиочевих потомака, супружника и
родитеља за издвајање из заоставштине предмета домаћинства мање вредности;
3. Спор о чињеницама од којих зависи величина наследног дела и урачунавање поклона и легата у
наследни део;
4. Спор о чињеницама од којих зависи основаност разбаштињења нужних наследника или основаност
разлога за недостојност;
5. Спор о томе да ли се неко лице одрекло наслеђа.
Када утврди да између учесника постоји спор о чињеницама оставински суд досноси решење
којим прекида оставински поступка и упућује на парницу странку чије право сматра мање вероватним.
Суд одређује рок у коме упућени учесник треба да покрене парницу, који не може бити дужи од 30 дана.
Ако учесник који је упућен на парницу поступи по решењу суда, прекид поступка ће трајати све док
парница не буде правноснажно завршена. Међутим, уколико учесник не поступи по решењу суда
наставља се оставинска расправа. Рок одређен у решењу којим се оставински поступак прекида и учесник
упућује на парницу није преклузиван. Суд може и касније прекинути поступак за расправљање
заоставштине ако учесник поднесе доказ да је покренуо парницу. Суд је дужан да одреди против кога се
покреће парница, као и предмет спора. По жалби учесника у поступку, другостепени суд укида решење
којим је првостепени суд прекинуо оставински поступак и упутио учесника на парницу. Тужба којом се
покреће парнични поступак на који је учесник упућен има декларативну природу.
Законодавац није прописао мерила на основу којих оставински суд утврђује чије се право сматра
мање вероватним. Оставински суд треба да узме у обзир доказе који су учесници поднели и да их упути
на парницу оног учесника чији му докази делују мање убедљиво. Овакво схватање противуречи
правнополитичким циљевима установе упућивања на парницу, јер је она уведена због тога да се
оставински суд не би упуштао у доказивање спорних чињеница. Исправније је становиште према којем се
на парницу упућује она странка на којој, према општим правилима, лежи терет доказивања. У неким
случајевима терет доказивања лежи на оној страници против које говори нека законска предпоставка.
Суд ће прекинути оставински поступак и упутити наследника да поведе парницу када постоји спор о
чињеницама или спор о примени права о томе:
• да ли нека имовина улази у састав заоставштине
• да ли оставиочеви потомци могу да издвоје из заоставштине по основу доприноса у повећању
њене вредности.

Ако је међу учесницима спорно право на легат или некидруги вид сингуларног стицања из
заоставштине суд упућује на парницу учесника чије право сматра мање вероватним, али не прекида
оставински поступак. У случају када је оставински суд расправиозаоставштину, а требало је да странке
упути на парницу, правоснажност оставинског решења не спречава да се о спорном захтевупокрене
парница. Исто правило важи и онда када је суд наставио прекинути поступак зато што странка није
покренула парницу у року који је остављен.

67. ОСТАВИНСКО РЕШЕЊЕ

Оставинско решење је мериторна судска одлука којој се утврђују наследноправне последице
оставиочеве смрти. Оставинско решење има декларативну природу. Лица која су у моменту смрти стекла
неко право из заоставштине оставинско решење омогућује да та права докажу и остваре.
Оставинско решење мора да садржи елементе који су предвиђени за сваку судску одлуку. То су: увод,
изрека, образложење и упутство о правном леку.
Увод оставинског решења садржи: број предмета, назив суда, име и презиме судије, ознаку да се
ради о оставинском поступку, податке о оставиоцу и датум одржавања последњег рочишта за оставинску
расправу.
Садржина изреке оставинског решења прописана је специјалним нормама оставинског поступка.
Изрека садржи:
• Податке о оставиоцу (лично име, име једног родитеља, занимање, датум рођења, а за оставиоца
који је ступањем у брак променио презиме треба навести презиме које је имао пре венчања)
• Податке о заоставштини (означење непокретности с подацима из катастра и означење покретних
ствари с позивом на попис)
• Податке о наследницима (лично име, пребивалиште, однос према оставиоцу, основ позивања на
наслеђе, величина наследног дела)
• Податке о легатарима и другим сингуларним сукцесорима (тачно назначена права из заоставштине
које им је остављено)
• Податке о теретима који су предвиђени за наследнике односно легатаре - да ли је право
наследника и легатара модификовано условом, роком или налогом, односно да ли је ограничено
правом плодоуживања у корист одређеног лица.
У оставинско решење се уноси и споразум одеоби заоставштине уколико су наследници у току поступка
споразумели о начину деобе.
Образложење садржи податке о чињеницама које је суд утврдио и начин на који су утврђени. Када
остоји однос претходног и потоњег наслендика оставинско решење може да садржи и мере које је
одредио оставински суд за обезбеђење права потоњег наслендика. Ако је у току поступка била изрчена
мера предаје заоставштине на чување суд ће у оставинском решењу наредити чувару да наслендицима
преда ствари које су му поверене на чување.
Решење се доставља лицима која су огалшена за наслендике и легатаре као и лицима која су у току
оставинског поступка истицала неку наследноправну претензују. Правоснажно решење о наслеђивању
доставља се и надлежном органу управе. Када међу учесницима није спорно правона легат, оставински
суд може пре доношења оставинског решења донети решење о легату. Такво решење суд не доноси по
службеној дужности, већ на захтев легатара.
Допунским решењем се расподељује оставиочева имовина за коју се у време доношења оставинског
решења није знало да припада заоставштини. Правило је да суд не расправља поново заоставштину већ
доноси допунско решење којим новопронађену имовину расподељује на основу раније донетог
оставинског решења.
Правоснажност се испољава као: формална и материјална правоснажност. Формална
правоснажност означава да оставинско решење више не може да се побија жалбом - редовним правним
леком. Формална правоснажност наступа:
- одрицањем од права на жалбу
- повлачењем уложене жалбе
- када другостепени суд донесе одлуку којом се жалба одбија и потврђује првостепено решење, односно
кад другостепени суд усвоји жалбу и преиначи првостепено решење
- истеком рока за жалбу
Материјална правоснажност неке одлуке испољава се у њеном дејству. То значи да се не може у
неком новом поступку оспоравати њена тачност. Због тога се она назива унутрашњом, односно
суштинском правоснажношћу. Материјална правоснажност има два дејства: позитивно и негативно.
Негативно дејство значи да у истој правној ствари није више могуће расправљање и одлучивање.
Позитивно дејство материјалне правоснажности огледа се у обавезујућем дејству судске одлуке у неком
другом судском поступку. Када се у каснијем судском поступку појави као спорно право питање о којем је
правоснажно одлучено у неком ранијем поступку, суд не расправља о том питању већ га узима у подлогу
своје одлуке онако како је о њему правоснажно решено у ранијем поступку.Наступање формалне
правоснажности је услов за наступање материјалне правоснажности.

68. ПРАВНИЛЕКОВИ У ОСТАВИНСКОМ РЕШЕЊУ

Општи поглед: редован правни лек у оставинском поступку јесте- жалба. Против правоснажног
оставинског решења се може изјавити и ванредни правни лек- ревизија.
Жалба:
Право на жалбу: Жалбу против оставинског решења може изјавити само учесник у оставинском
поступку(лице које за себе сматра наследником, легатаром). Споредни субјект ост. Пост. Не може
изјавити жалбу већ своје право остварује у парници, а ако је изјави сматра се девозвољеном.
Рок за жалбу: износи 15 дана, а рачуна се од дана када је учеснику достављен препис оставинског
решења, наком тог истека свака наредна се одбацује
Садржина жалбе: треба да садржи: означење оставинског решења против којег се изјављује жалба;
изјаву да се оставинско решење побиј у целини или делимично; разлоге жалбе с образложењем; потпис
подносиоца жалбе.
Ако није жалба потписана одбацује се као непотпуна, Против тог решења жалба није дозвољена.
Изјављивање жалбе: жалба се предаје првостепеном оставинском суду у довољном броју примерака за
суд и остале учеснике у поступку. Првостепени суд може да донесе решење којим одбацује жалбу која је
неблаговремена, непотпуна или недозвољена. Ако је потпуна, благовремена, дозвољена суд доноси
жалбу на одговор осталим учесницимау поступку. Одговор на жалбу може поднети у року од 15 дана од
достављања жалбе на одговор. По пријему одговора на жалбу, односно по истеку рока за одговор,
жалба, евентуални одговор се достављају другостепеном суду
Разлози за жалбу: су грешке у вођењу првостепеног остависнког поступка, где другостепени суд може
да укине првостепено остависнко решење. Постоје 3 разлога за жалбу: битне повреде правила
оставинског поступка; погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање; погрешна примена
материјалног права

69. НАСЛЕДНА ИЗЈАВА

Сваком потенцијалном наследнику правни поредак оставља могућност да се изјасни о томе да ли се
прихвата наследства - позитивна наследна изјава или се одриче наследства - негативна наследна изјава.
1) НЕГАТИВНА НАСЛЕДНА ИЗЈАВА:
Право на одрицање од наслеђа према својој правној природи представља преображајно право,
јер потенцијални наследник изјавом воље обликује наследноправне последице оставиочеве смрти -
уместо да постане наследник он препушта да наследничко својствостекне друго лице. Право на одрицање
од наслеђа има сваки тестаментарни и законски наследник. Једино држава нема право на одрицање од
наслеђа.
Негативна наследна изјава не може да спречи наслеђивање, већ служи за то да се стицање
заоставштине препусти неком другом лицу. Право на одрицање од наслеђа има строго личан карактер.
Оно је непреносиво правним пословима интер вивос, али је наследиво. Једностране изјаве оодрицању
од наслеђа које је неко лице дало за живота оставиоца не производе правно дејство - апсолутно су
ништаве.
Исто важи и за уговоро одрицању од будућег наслеђа који закључују потенцијални наследник и
оставилац. Право на одрицање од наслеђа је временски ограничено и може се вршити све до окончања
првостепеног поступка за расправљање заоставштине. Уколико лице позвано на наслеђе не да негативну
наследну изјаву до тог момента, узима се да је ћутањем дало позитивну наследну изјаву. Како је наследна
изјава неопозива, доношењем првостепеног оставинског решења дефинитивно се гаси правона
одрицање од наслеђа.
 Лице које се одриче наслеђа мора бити потпуно пословно способно. Старији малолетници и лица
делимично лишена пословне способности могу се одрећи наследства само уз присуство и сагласност
законског заступника. За млађе малолетнике и лица потпуно лишена пословне способности, изјаву о
одрицања од наслеђа даје њихов законски заступник. Законски заступник насцитуруса може у његово
име дати изјаву о одрицању од наследства и пре његовог рођења.
Старатељу је за давање негативне наследне изјаве увек потребана сагласност органа старатељства,
јер је реч о располагању имовином штићеника. Родитељима је за давање негативне наследне изјаве
потребна сагласност органа старатељства само ако у заоставштини има непокретности, или ако је
наследни део њиховог детета веће вредности.
Одрицање од наследства спада у формалне правне послове код којих изјава воље мора да буде
службено примљена. На формализму се инсистира из разлога правне сигурности. Изјава о одрицању од
наслеђа даје се усмено на записник пред оставинским судом. Лице позвано на наслеђе може дати
негативну наследну изјаву и усмено на записник пред било којим основним судом у РС, јавним
бележником или пред српским конзуларним представништвом у иностранству.
Изјава о одрицању од наслеђа има ретроактивно дејство. Правне последице давања негативне
изјаве не наступају од момента када је изјава дата већ од тренутка оставиочеве смрти. Законодавац
правна дејства негативне наследне изјаве уређује прописивањем фикције о непостојању наслендика -
наследник који се одрекао наслеђа сматра се као да никада није ни био наследник.
У вези са правним дејствима негативне наследне изјаве постављају се у два важна питања:
1. Које лице се позива на наслеђе уместо наследника који је дао негативну наследну изјаву?
2. Однос одрицања од наслеђа и права представљања.
Када је изјаву о одрицању од наслеђа дао законски наследник, фикција о недоживљавању
тренутка оставиочеве смрти примењује се без изузетака. Заоставштина се расподељује као да је тај
наследник умро пре оставиоца. Последице одрицања од наслеђа тестаментарног наследника зависе од
садржине тестамента.
Наследник се може одрећи наследства само у своје име тако да дејства негативне наследне изјаве
не протежу на његове потомке. У Србији одрицање од наслеђа не искључује примену права
представљања. Одрицање од наслеђа не може бити дато под условом или роком. Одрицање од наслеђа
не може бити делимично. Наследник може да се одрекне оног дела заоставштине која му припада као
законском наследнику, а да прихвати део који му следује поправилима тестаментарног наслеђивања и
обрнуто.
2) ПОЗИТИВНА НАСЛЕДНА ИЗЈАВА
Позитивна наследна изјава није неопходна да би једно лице стекло својство наследника. Основно
правило позитивне наследне изјаве састоји се у томе што наследник губи право на одрицање од наслеђа.
Позитивна наследна изјава не може бити дата под условом или роком.
За разлику од негативне наследне изјаве која мора бити дата на изричит начин, позитивна
наследна изјава може бити дата изричито, прећутно или ћутањем.
Разликују се четири ситуације:
1. Лице позвано на наслеђе може дати позитивну наследну изјаву усмено на записник пред надлежним
органому или предајом писмене исправе која је оверена код нотара или у суду. Овде се траже сви
материјалноправни и формални услови који се захтевају за негативну наследну изјаву. Једина разлика је
у томе што законском заступнику није потребна сагласност органа старатељства за давање позитивне
наследне изјаве.
2. Позитивном наследном изјавом сматра се одрицање од наслеђа у корист санаследника. Када се један
наследник одрекне наслеђа у корист санаследника, узима се да је дао позитивну наследну изјаву и да је
свој део поклонио санаследнику. Уступање наследне квоте санаследнику представља понуду за
закључење уговора о поклону и производи правна дејства поклона само ако санаследник ту понуду
прихвати. Поклоњени наследни део може се опозвати због грубе незахвалности санаследника -
поклонопримца или због осиромашења санаследника - поклонодавца.
3. Позитивна наследна изјава се може дати конклудентном радњом. До тога долази када се наследник
понаша на начин из којег непосредно, али са сигурношћу може закључити да се прихватио наслеђа, тзв.
наследничко понашање. Ако наследник предузима мере ради очувања заоставштине или мере текућег
управљања заоставштином, такве активности се не сматрају прећутним пријемом наслеђа.
4. Ћутање наслендика сматра се за прихватање наслеђа. Ако потенцијални наследник не да негативну
наследну изјаву до доношења првостепеног оставинског решења, он губи право на одрицање од наслеђа
и тиме своје наследничко својство чини коначним.
ПОНИШТЕЊЕ И ПОБИЈАЊЕ НАСЛЕДНЕ ИЗЈАВЕ
Наследна изјава се не може опозвати. Ово важи и за позитивну и за негативну наследну изјаву.
Изјава о прихватању и изјава о одрицању од наслеђа могу се поништити по општим правилима грађанског
права. Наследна изјава биће апсолутно ништава уколико је дата од стране млађег малолетника, односно
лица потпуно лишеног пословне способности и уколико приликом давања изјаве нису поштована правила
форме. Постоје и посебни основи за поништење негативне наследне изјаве. Негативна наследна изјава
биће апсолуно ништава:
- када је узета на записник од стране судијског помоћника
- када је дата под условом или роком
- као и у случају када законски заступик без дозволе органа старатељства да негативну наследну изјаву у
име свог штићеника.
Разлози за релативну ништавост наследне изјаве јесу мане воље: заблуда, превара, претња. У
погледу мана воље сходно се примењују одредбе ЗОО о манама воље код уговора. Наследна изјава биће
рушљива и онда када је дата од стране старијег малолетника, односно лица делимично лишена пословне
способности, а с тиме се није сагласио његов законски заступник.
Лице које се одрекне наслеђа, односно лице које се одрекне наслеђа у корист санаследника,
спречава увећање своје имовине. Ако је претедент на наслеђе презадужен, таквим поступком он одржава
себе у стању инсолвентности и онемогућује своје повериоце да наплате потраживања. Због тога је
повериоцима признато право на побијање негативне наследне изјаве према правилима која важе за
побијање доброчиних располагања. Суштина побијања састоји се у томе што поверилац отклања према
себи дејства изјаве о одрицању од наслеђа. На тај начин поверилац може може да наплати потраживање
из вредности оставиочевих добара која би наследник стекао да се није одрекао наслеђа.
Побијање се врши паулијанском тужбом. Ова тужба се не подноси против наследника који се
одрекао наслеђа, већ против лица која су се окористила одрицањем од наслеђа. У случају одрицања у
корист санаследника, паулијанска тужба се подноси против санаследника - поклонопримца.
3) НАСЛЕДНОПРАВНА ТРАНСМИСИЈА
Право на давање наследе изјаве је наследиво. ЗОН предвиђа да када наследник умре пре
окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине, а не одрекне се наслеђа право на
давање наследне изјаве прелази нањегове наследнике. Наслеђивање права на наследну изјаву назива се
наследноправна трансмисија. Код наследноправне трансмисије јављају се три лица: оставилац,
трансмитент - оставиочев наследник који је умро после оставиоца, а није се изјаснио да ли прихвата или
одриче наслеђа и трансмисар - трансмитентов наследник. Да би дошло до наследноправне трансмисије
неопходно је да се испуне одређени услови:
• Трансмитент је оставиочев наследник. Он мора да доживи тренутак осатвиочеве смрти и да према
оставиоцу испуњава све опште услове који се захтевају за било ког наследника.
• До наследноправне трансмисије може доћи само ако је трансмитент у време смрти имао својство
тзв. провизорног наследника, тј. ако је умро у време док је постојала неизвесност да ли се
прихватио или одрекао наслеђа. Уколико је трансмитент дао негативну наследну изјаву, не долази
до наследноправне трансмисије. Ако је трансмитент дао позитивну наследну изјаву, или је умро
након завршетка оставинске праве, његово преображајно право на давање наследне изјаве је
исцрпљено, а он више није провизорни, већ коначни наследник. У том случају трансмиттер не
наслеђује правона наследну изјаву, већ наслеђује заоставштину коју је трансмитент наследио од
 оставиоца.
• Својство трансмисара има трансмитентов насленик. Он мора према трансмитенту да испуни све
опште услове које се захтевају за сваког наследника.

Наследноправну трансмисију не треба мешати са правом представљања:

• Код права представљања постоји једно наслеђивање - заоставштина са оставиоца прелази на
репрезентанте. Код наследноправне трансмисије постоје два наслеђивања - заоставштина са
оставиоца прелази на трансмитента, а онда с трансмитента на трансмисара.
• Репрезентовано лице није оставиочев наследник. Трансмитент је оставиочев наследник. Он мора
да доживи тренутак оставиочеве смрти, да буде способан и достојан за наслеђивање.
• Репрезетант је оставиочев наследник, тако да мора да доживи тренутак оставиочеве смрти и да
према оставиоцу буде достојан и способан за наслеђивање. Трансмисар није оставиочев
наследник, већ је наследник оставиочевог наследника.
• Својство репрезентованог лица може имати само оставиочев законски наследник из првог, другог
и трећег наследног реда. Трансмитент може бити сваки оставиочев наследник.
• Репрезентант је потомак репрезентованог лица. Трансмисар може бити било који трансмитентов
наследник. Он мора да доживи смрт трансмитента и да према њему буде достојан и способан за
наслеђивање.

70. СПАЈАЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ И ИМОВИНЕ НАСЛЕДНИКА – CONFUSIO BONORUM

CONFUSIO BONORUM је правно сједињавање права И обавеза из заоставштине с посебном
имовином наследника. Наследник постаје истовремено ималац своје посебне имовине и ималац права
и обавеза које је наследио од оставиоца. Најважнија правна последица је та што наследник лично
одговара за оставиочеве дугове. Оставиочеви повероци могу своја потраживања наплатити не само из
заоставштине, већ и из посебне имовине насленика. Наследникови повериоцу могу из заоставштине
наплатити потраживања према наследнику која су настала пре оставиочеве смрти. Разликују се три
ситуације:
1. КОНФУЗИЈА је престанак облигације до којег долази када исто лице постане поверилац и дужник.
2. КОНСОЛИДАЦИЈА (спајање) је престанак стварног права на туђој имовини до којег долази када
исто лице постане сопственик ствари и ималац ужег стварног права на тој ствари.
3. КОНВАЛИДАЦИЈА је оснажење располагања оставиочевим стварима и правима које је наследник
неовлашћено чинио за живота оставиоца.

71. ОДГОВОРНОСТ НАСЛЕДНИКА ЗА ДУГОВЕ ОСТАВИОЦА

Спајање заоставштине са имовином наследника доводи до тога да на наследника пређу
оставиочеве обавезе. Основни проблем који се појављује код обавезе наследника да плати оставиочеве
дугове тиче се обима одговорности. Могућа су три система одговорности за дугове:
• одговорност ultra vires hereditatis - одликује се потпуно неограниченом огдоворношћу наследника
за оставиочеве дугове.
• одговорност cum viribus hereditatis - одговорност наследника је вредносно и предметно
ограничена. Према оставиочевим повериоцима наследник одговара стварима и правима из
заоставштине док према својим повериоцима одговара својом засебном имовином. Оставиочеви
повериоци не могу принудно захтевати на посебној имовини наследника, нити наследникови
повериоци могу да захтевају принудно извршење на стварима и правима из заоставштине.
• одговорност pro viribus hereditatis - наследник одговара за оставиочеве дугове како правима из
заоставштине, тако правима из своје засебне имовине, али до висине вредности наслеђене
имовине. његова одговорност за оставиочеве дугове је предметно неограничена, али вредносно
лимитирана.
 Српско право прихвата систем pro viribus hereditatis. Члан 222. ЗОН предвиђа да наслендик
одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине. Од овог правила постоје
изузеци:
- Када оставиочеви повериоци поднесу предлог за одвајање заоставштине од имовине наслендика;
- Када суд постави стараоца заоставштине.
У овим случајевима ће се примењивати cum viribus hereditatis. Када је наследник именован под
условом или роком, док траје период пенденције, односно док не истекне рок, предходни насленик
одговара за дугове по систему sum viribus hereditatis. Оставиочеви повериоцу могу своја потраживања
наплатити како из заоставштине, тако и из посебне имовине наследника. Наслендик се не може
противити ако оставиочев поверилац захтева извршење на некој наследниковој ствари која није стечена
наслеђивањем. Наследникови повериоци могу тражити извршење на некој ствари из заоставштине.
Одговорност наследника за оставиочеве дугове је вредносно ограничена. Када наследник
подмиривањем оставиочевих дугова потроши вредност коју је наследио, његова обавеза да исплати
остатак дугова престаје по сили закона. За утврђивање одговорности наследника меродавна је вредност
активе у моменту оставиочеве смрти. Наследник одговара само са оне дугове који су наследиви.
Ненаследиве оставиочеве обавезе гасе се у моменту његове смрти. Када се ради о одговорности
санаследника за оставиочеве дугове, постављају се два питања: учешће у одговорности и природа
одговорности.
Учешће санаследника у одговорности јесте питање њиховог унутрашњег односа. Правило је да
наследници деле између себе оставиочеве дугове сразмерно величини своје наследне квоте. Од овог
правила могућ је изузетак када завешталац у тестаменту предивди другачије.
Када је реч о односу санаследника према оставиочевом повериоцу законодавац је предвидео да
санаследници одговарају солидарно до висине вредности свог наследног дела. Санаследник који намири
повериоца у већем обиму од оног у којем учествује уодговорности за дугове, има право да се регресира
од осталих санаследника. Санаследник је заштићен тиме што је законодавац његову одговорност
лимитирао до висине вредности наследне квоте. Ако поверилац тужи једног санаследника за цео дуг,
тужени санаследник ће бити дужан да му исплати највише онолико колико је његов удео у активи
заоставштине вредео у моменту оставиочеве смрти.

72. ОДВАЈАЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ ОД ИМОВИНЕ НАСЛЕДНИКА – SEPARATIO BONORUM

Одвајање заоставштине од имовине наследника назива се случај када након оставиочеве смрти
заоставштина постаје засебна имовинскоправна целина у оквиру наследникове имовине. До двајања
заоставштине од имовине наследника долази на захтев оставиочевих поверилаца. Захтев се може ставити
у року од 3 месеца од оставиочеве смрти. О захтеву за одвајање одлучује оставински суд. Одлука о
одвајању може се донети ако повериоцу учине вероватним постојање потраживања и опасност да ће
наплата потраживања бити осујећена или знатно отежана. Таква опасност постоји онда када је наследник
презадужен. У том случају се може десити да за оставиочеве повериоцене остане ништа када се из
заоставштине намире лични наследникови повериоци.
Такође, до одвајања може доћи и онда када друге околности налажунарочиту опрезност. Право на
одвајање немају повериоци чије је потраживање обезбеђено заложним правом, осим ако докажу да
залога није довољна за намирење потраживања. Оставиочеви повериоци немају право на сепарацију ако
наследник обезбеди исплату њихових потраживања. Када суд усвоји захтев за сепарацију, заоставштина
ће у оквиру имовине наследника представљати имовинскоправну целину за коју важи посебан
грађанскоправни режим. Специфичносттог режима огледа се у томе што наследник не може располагати
стварима и правима из заоставштине. Да би се реализовала ова забрана, суд може одвојеној
заоставштини поставити стараоца.
Одвајање заоставиштине од имовине наследникаима за последицу режима одговорности за оставиочеве
дугове - прелази се на режим CUM VIRIBUS HEREDITATIS. Повериоци који су захтевали одвајање имају на
добрима из заоставштине право првенства у намирењу својих потраживања.
 Одвајање заоставштинеод имовине наследника спречава наступање конфузије, консолидације и
конвалидације које су редовна последица спајања заоставштине и имовине наследника. Separatio
bonorum има ретроактивно дејство, јер последице одвајања делују одмомента оставиочеве смрти.
Изузетак је предвиђен за наследникова располагања правима из заоставштине – уколико су учињена пре
одвајања, остају важећа.

73. НАСЛЕДНОПРАВНИ ЗАХТЕВИ НАКОН ПРАВОСНАЖНОСТИ РЕШЕЊА О НАСЛЕЂИВАЊУ

Наследноправни захтев је тужба којом тужилац на основу бољег или истоветног
наследноправног положаја тражи од туженог уступање целокупне заоставштине или њеног аликвотног
дела. Наследноправни захтев је правни инструмент путем којег једно лице реализује свој правни
положај универзалног сукцесора у ситуацији када у правоснажном оставинском решењу није утврђено
да је наслендик, односно када је у правоснажном оставинском решењу утврђено да је наследио мању
наследну квоту од оне које му заиста припада.
Пресуда којом суд усваја наследноправни захтев није преображајна, јер не мења правне
последице које су наступиле у тренуткуоставиочеве смрти - пресудом се обара претпоставка тачности
правоснажног оставинског решења. У српском праву заоставштина прелази на наследнике у моменту
оставиочеве смрти, а наследноправна дејства оставиочеве смрти се утврђују се оставинским решењем
који има декларативан карактер и делује ретроактивно. Остависнко решење омогућује лицу које је у
тренутку оставиочеве смрти стекло заоставштину да се у правном промету легитимише као оставиочев
наследник. За правоснажност оставинско решење, као и за сваку судску одлуку, важи претпоставка
тачности: што се судском одлуком утврди, сматра се истинитим. Ова претпоставка је оборива. Може се
дестити да оставински суд не утврди не утврди тачне наследноправне последице смрти.
Својство тужиоца у парници која се покреће наследноправним захтевом има лице које себе сматра
наследником. Да би успео у том спору, тужилац мора да докаже да је у тренутку оставиочеве смрти
постао једини наследник, односно да му је припао аликвотни део заоставштине. Наследноправни захтев
не треба мешати с тужбама које припадају овлашћеном наследнику као имаоцу појединих ствари и право
из заоставштине (тзв. сингуларне тужбе). Наследноправни захтев може подићи један санаследник против
другог санаследника. Уколико сматра да му је у тренутку оставиочеве смрти припао већи наследни део
од оног који је утврђен правоснажним оставинским решењем. Ако претходни наследник сматра да не
постоје ограничења његовог наследноправног положаја која су утврђена оставинским решењем, он може
против лица у чију корист су та ограничења утврђена подићи негаторни наследноправни захтев.
Наследничка тужба се подиже против лица које је правноснажним оставинским решењем
огалшено за наследника, а које је у моменту оставиочеве смрти заправо није постало наследник. Такво
лице се назива привидним наследником. Својство туженог може имати и лице за које је правноснажним
оставинским решењем утврђено да је добило већу наследну квоту од оне која му заиста припада.
Подизање наследноправног захтева је дозвољено тек након правоснажног окончања оставинског
поступка. Овде треба разликовати две ситуације:
Прва ситуација постоји када је неко лице де факто ступило у правни положај наследника. Реч је о
ситуацијама где је иза оставиоца остала само покретна имовина, а нико од претендената на наслеђе није
захтевао да се спроведе оставинска расправа. Привидни наследник се не легитимише правоснажним
оставинским решењем, већ тиме што има непосредну државину на стварима из заоставштине. Ако се
појави лице које тврди да има бољи или истоветни наслендоправни положај, оно не може против
привидног наследника подићи наследноправни захтев. Свој интерес остварује подношењем предлога за
спровођење оставинске расправе.
Друга ситуација постоји када оставинско решење још није постало правноснажно. У том случају
прави наслендик не штити свој интерес путем наследноправног захтева већ подношењем жалбе против
оставинског решења.
Наследноправним захтевом обара се претпоставка о истинитости наследноправних дејства која су
утврђена правноснажним оставинским решењем. Код наследноправног захтева супростављена су два
интереса. Први се састоји у томе да омогући утврђивање истинитих наследноправних дејстава која су
наступила у моменту оставиочеве смрти. Други је обезбеђивање поштовања и поуздања у правноснажну
судску одлуку. Наследно правни захтев је дозвољен у законом прописаним случајевима, тј. у оним
случајевима када прави наследник није везан правоснажношћу оставинског решења:
• када се пронађе нови наследник
• када се пронађе нова имовина, а неки од наследника је дао негативну наследну изјаву
• када се пронађе новитестамент
• када су наследноправне последице оставиочеве смрти утврђене тако што је оставински суд
расправљао о питањима у погледу којих је требало да учеснике упути на парницу
• када се по правилима парничног поступка може поднети предлог за понављање поступка
У важећем праву РС право на подизање наследноправног захтева не застарева. Тиме се не дира у
правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања. Ако суд усвоји наследноправни
захтев, на односе између правог и привидног наследника сходносе примењују правила којима је уређен
однос између сопственика срвари и тужиоца који је изгубио реивиндикациони спор.
Могућа је примена о реалној суброгацији: привидни наследник је дужан да правом наследнику преда све
оно што је прибавио на име противчинидбе или накнаде за отуђена или уништена добра из заоставштине.

74. НАСЛЕДНИЧКА ЗАЈЕДНИЦА (правни положај санаследника)

Када иза оставиоца остане више насленика они образују наследничку заједницу. Наследничка
заједница настаје у моменту оставиочеве смрти, а траје све до деобе заоставштине. Код наследничке
заједнице јављају се сложена питања која се тичу међусобних правних односа између санаследника и
права појединог санаследника да управља, користи и располаже добрима из заоставштине. Због тога је
неопходно разликовати право санаследника на удео и право санаследника на целокупној заоставштини.
У српском праву је спорно да ли су санаследници сувласници на заоставштини или заједничари.
Према једном схватању, санаследници имају правни положај заједничара, при чему додеобе долази онда
када се утврде њихови удели. Према другом схватању, санаследници имају положај сувласника. Постоји
и мешовито схватање, према коме су наследници до правоснажности оставинског решења заједничари,
а од правоснажности до деобе сувласници.
ПРАВО САНАСЛЕДНИКА НА УДЕО
Санаследник има аликвотни (идеални) удео на заоставштини (наследни део, наследна квота).
Наслендичка квота не предстваља физички део заоставштине. Наследни део прожима свако право и
обавезу из заоставштине. Ако оставилац има два сина и две куће, оба сина у моменту оставиочеве смрти
ће имати у својини обе куће. Тек након деобе сваки од њих може да добије по једну кућу у искључиву
својину.
Право санаследника да располаже својим уделом је ограничено. Пре деобе санаследник може свој
наследни део пренети на другог санаследника. Уговор о преносу наследног дела на санаследнику
закључује се у форми нотарски потврђене испараве. Законодавац не дозвољава да се на основу одлуке
једног од санаследника мења састав наследничке заједнице. Санаследник може и пре деобе да
закључити са трећим лицем уговор о уступању свог наследног дела. Тај уговор ће бити пуноважан, али
додеобе не може производити само облигационоправна дејства - након деобе санаследник ће бити
дужан да пренесе свој део на сауговорника. Удео санаследника је наследив. Када један од санаследника
умре на његово место у наследничкој заједници ступају његови наслендици.
ПОЛОЖАЈ САНАСЛЕДНИКА У ОДНОСУ НА ЦЕЛОКУПНУ ЗАОСТАВШТИНУ
Све док траје наследничка заједница, наследници заједнички управљају и располажу
заоставштином. То значи да је за предузимање било ког акта управљања и располагања заоставштином
потребна сагласност свих санаследника. Ово правило има диспозитивну природу. Завешталац може
именовати извршиоца тестамента и предвидети да ће он до деобе управљати заоставштином. За
извршиоца тестамента може бити именован и некоод санаследника. Осим тога санаследници се могу
споразумети да се управљање заоставштином повери једном од њих или трећем лицу.
 Уколико санаследници не могу да се сложе о управљану и располагању заоставштином, суд може
на захтев једног од њих да предузме две мере:
1. да одреди сваком санаследнику део са којим ће управљати
2. да постави управитеља наследства.
За управитеља се именује треће лице или неко од санаследника. Управитељ је дужан да у име свих
санаследника управља заоставштином. Управљање подразумева предузимање аката који су потребни за
одржавање, чување и осигурање добара из заоставштине, као и предузимање неопходних радњи за
прибирање плодова које дају ствари из заоставштине.
Управитељ није овлашћен да располаже правима из заоставштине. Акте располагања може предузети у
четири случаја:
1. када му то одобри суд,
2. када је то предвиђено тестаментом,
3. када се стим једногласно сложе сви санасленици,
4. ако је располагање потребно ради исплате оставиочевих дугова, терете на заоставштини или
отклањања штете.
Управитељ није овлашћен да санаследнике заступа пред судом или у управном поступку.
Неподељена заоставштина представља посебну имовинскоправну целину која је правно одвојена од
посебних имовина сваког санаслендика. Одатле проистичу две конкретне правне последице:
1. Када иза оставиоца остане само један наследник у моменту отварања наследства, долази до
правног сједињавања права и обавеза из заоставштине с посебном имовином наследника – confusio
bonorum. Ефекти тог сједињавање огледају се у:
• Конфузији - гашење облигација које су постојале између оставиоца и наследника.
• Консолидацији - гашење стварних права која је наследник имао на оставиочевим стварима.
• Конвалидацији - оснажењу аката путем којих је наследник неовлашћено располагао оставиочевим
добрима. Ови ефекти не настају када оставиоца наследи више насленика.
2. Све оно што санаследници добију на име накнаде и противчинидбе заотуђено, односно
уништено или оштећено добро из заоставштине, такође, се сматра
заоставштином и улази у правни режим наследничке заједнице.