FAKULTET ZA OBRAZOVANJE DIPLOMIRANIH

PRAVNIKA I DIPLOMIRANIH EKONOMISTA ZA

RUKOVODEĆE KADROVE NOVI SAD

Tema seminarskog rada:

''Sistem nasleđivanja u RS''

Predmet:
Porodično i nasledno pravo

Mentor: Kandidat:
Prof. dr Dragan Golijan Dejan Kocić I0189-10

Leskovac, septembar 2013. g.

 SADRŽAJ:

Uvod..........................................................................................................................3

1. Pretpostavke i uslovi za nasleđivanje....................................................................4

1.1. Smrt ostavioca....................................................................................................4

1.2. Zaostavština........................................................................................................4

1.3. Postojanje naslednika.........................................................................................5

2. Osnove pozivanja na pravo nasleđivanja...............................................................6

2.1. Pravo predstavljanja...........................................................................................6

2.2. Veličina naslednog dela......................................................................................6

2.3 Pravo priraštaja....................................................................................................8

3. Krug zakonskih naslednika....................................................................................8

3.1. Prvi nasledni red.................................................................................................8

3.2. Drugi nasledni red.............................................................................................9

3.3. Treći nasledni red.............................................................................................9

3.4. Četvrti nasledni red..........................................................................................10

1
4. Nužni naslednici..................................................................................................10

4.1. Naslednoprani položaj supružnika ...................................................................11

4.2. Isključenje iz prava na nužni deo.....................................................................12

4.3. Lišenje prava na nužni deo...............................................................................13

5. Ostavinski postupak.............................................................................................14

5.1. Upućivanje na parnicu......................................................................................15

5.2. Žalba u ostavinskom postupku.........................................................................16

5.3. Problem lišenje poslovne sposobnosti..............................................................16

5.4. Isporuka............................................................................................................17

Zaključak.................................................................................................................19
Literatura.................................................................................................................21

2
 Uvod

Nasleđivanje je prenos duhovnih i materijalnih osobina i vrednosti sa predaka na potomke,

vremenska veza međuzavisnosti svih generacija, lanac kontinuiteta. Nasleđivanje otuda ne
predstavlja samo pravni pojam. Naprotiv, javlja se i u mnogim drugim naukama i prirodnim i
društvenim (npr. u biologiji, genetici, psihologiji, sociologiji, istoriji i dr.). U savremenim
pravima nasleđivanje ima imovinski karakter i najčešće se označava kao prelazak imovine
umrlog lica na druga lica. Lice koje je umrlo i čija imovina prelazi na druga lica naziva se
ostavilac, a lica na koja u trenutku smrti prelazi ostaviočeva imovina nazivaju se naslednici.
Imovina koja prelazi sa ostavioca na njegove naslednike naziva se zaostavštinom.

Zakon o nasleđivanju Republike Srbije određuje da ostavioca kao zakonski naslednici

nasleđuju sledeća lica: ostaviočevi potomci, usvojenici i njihovi potomci, supružnik, roditelji,
usvojioci, braća i sestre i njihovi potomci, dede i babe i njihovi potomci, i ostali preci. Zakonski
naslednici raspoređeni su u nasledne redove po pravilima parentelarnog sistema. U Srbiji je broj
naslednih redova teorijski neograničen, s tim da je posle trećeg naslednog reda (od četvrtog pa
nadalje) isključena primena prava predstavljanja, tako da se na nasleđe mogu pozivati samo
rodonačelnici tih naslednih redova. Nasleđuje se po naslednim redovima i to tako da naslednici
bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda. Republika Srbija je
poslednji zakonski naslednik.

Pravo predstavljanja - ius representationis, posebno je nasledno pravilo koje omogućava

potomcima ostaviočevog srodnika koji je u konkretnom slučaju neće (dao je negativnu
nasledničku izjavu) ili ne može da bude naslednik (ne doživi trenutak delacije, nedostojan je,
nesposoban, isključen ili lišen prava na nužni deo), da stupe na njegovo mesto dobijajući onaj
deo koji bi dobio njihov predak da je postao naslednik (npr. posle ostavioca ostali su njegov sin i
dva unuka od ranije preminulog sina: sin na ime zakonskog naslednog dela dobija 1/2
zaostavštine, a unuci stupaju na mesto svog oca i zajedno dobijaju ono što bi on dobio da je
nadživeo ostavioca, što iznosi svakome po 1/4 zaostavštine).

3
 Pravo priraštaja - ius accrescendi jeste naslednopravna ustanova koja se primenjuje kada u
konkretnom slučaju iz nekog razloga nije moguća primena prava predstavljanja, tako da nasledni
deo jednog srodnika postaje "slobodan" i prirasta naslednom delu naslednika istog naslednog
reda.

1. Pretpostavke i uslovi za nasleđivanje

Da bi došlo do nasleđivanja, potrebno je da se ostvare sledeće četiri pretpostavke:1
1. smrt ostavioca;
2. postojanje zaostavštine;
3. postojanje naslednika
4. postojanje osnova pozivanja na nasleđe.

1.1. Smrt ostavioca

Ostavilac može biti svako fizičko lice i samo fizičko lice i potrebno je utvrditi tačan
trenutak delacije, Isto dejstvo kao i smrt ima i proglašenje nestalog lica za umrlo. Komorijenti se
međusobno ne mogu nasleđivati jer je osnovni uslov da neko lice postane naslednik to da doživi
trenutak delacije.

1.2. Zaostavština

Pod zaostavštinom (nasledstvom, nasleđem, naslednom masom) se podrazumeva skup prava

(i obaveza) ostavioca, njegova celokupna aktiva (i pasiva) podobna nasleđivanju Aktiva i pasiva
čine bruto vrednost zaostavštine (bruto zaostavština), a razlika između aktive i pasive naziva se
čista, odnosno neto vrednost zaostavštine Od pomenutih vrsta zaostavštine treba razlikovati
njenu obračunsku vrednost, koju čini zbir neto vrednosti zaostavštine i vrednosti određenih
poklona koje je ostavilac učinio za vreme svog života. U sastav zaostavštine ulaze pre svega
stvarna prava (pravo svojine, službenosti, zaloge, pravo građenja), državina, obligaciona prava
(npr. iz ugovora o kupoprodaji, depozitu, zatim naknade štete, neosnovanog obogaćenja i dr.),
autorsko pravo, pravo industrijske svojine. Nasleđuju se samo ona prava koja su podobna za
nasleđivanje, a to su po pravilu sva imovinska prava. Prava vezana za ličnost ostavioca iako su

1
Đurđević D., Priručnik za nasledno pravo, Beograd, 2004.

4
imovinske prirode gase se njegovom smrću (npr. lične službenosti ). Javnopravna prava odn.
obaveze su načelno vezana za ličnost ostavioca i nisu podobna nasleđivanju, npr. kazne (krivične
ili prekršajne) nisu podobne za nasleđivanje (naslednik nije obavezan da plati kaznu).
Privatnopravna prava (stvarna i obligaciona prava) su po pravilu podobna za nasleđivanje.
Izdvajanje iz sastava zaostavštine:
1. Izdvajanje za supružnika ostavioca, po osnovu bračne tekovine (zajednička imovina koju
su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice).
2. Izdvajanja po nekom drugom osnovu (npr. predmet se našao u zaostavštini po ugovoru o
ostavi pa vlasnik traži izlučenje iz ostavinske mase.
3. Izdvajanje u korist potomaka koji su privređivali sa ostaviocem. Potomci ostavioca koji
su živeli sa njim u zajednici i svojim trudom, zaradom ili inače pomagali mu u
privređivanju, imaju pravo da zahtevaju da im se iz zaostavštine (imovine) izdvoji deo
koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju njene vrednosti, ukoliko to nisu ranije
učinili.

1.3. Postojanje naslednika

Naslednik ostavioca, i to kako univerzalni tako i singularni sukcesor, može biti fizičko i
pravno lice. Ako je samo jedan naslednik, naziva se generalni naslednik, a ukoliko je više
naslednika nazivaju se sanaslednici.Naslednik mora doživeti trenutak smrti ostavioca, odnosno
mora postojati u tom trenutku. Ali ako se radi o začetom detetu u momentu delacije sva
savremena prava uzimaju da se takav začetak smatra već rođenim detetom u odnosu na taj
trenutak, naravno pod uslovom da se živo rodi. Ova fikcija u korist začetka primenjuje se bez
obzira na osnov pozivanja na nasleđe, dakle kako u korist zakonskih (naravno i nužnih), tako i u
korist testamentarnih naslednika ostavioca.

Odsutna i nestala lica mogu biti naslednici, jer se život jednom rođenog lica pretpostavlja
sve dok se, u odgovarajućem postupku, ne dokaže suprotno. Ako nije poznato prebivalište ili
boravište, kao i u drugim slučajevima kad je to potrebno, sud će postaviti privremenog staraoca
zaostavštine koji je ovlašćen da u ime naslednika tuži i bude tužen, da naplaćuje potraživanja i
isplaćuje dugove i uopšte da zastupa naslednika.

5
 Nesposobnost i nedostojnost za nasleđivanje: Onaj ko je umišljajno lišio života ostavioca,
ili je to pokušao. Nedostojan je ne samo izvršilac, već i podstrekač i pomagač. Tu bi potpalo i
lice koje je podstrekavalo ostavioca na samoubistvo. Onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom
naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome
sprečio. Onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo
zaveštanje, ili ga je falsifikovao. I kod ovog razloga svi oblici saučesništva vode nedostojnosti
Onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu
pomoć.

2. Osnove pozivanja na pravo nasleđivanja

2.1. Pravo predstavljanja

Parentelarni sistem: Ovaj sistem zasniva se na podeli krvnih srodnika u određene grupe -
parentele (nasledna kolena, nasledna kola). Parentelarni sistem se zasniva na kombinaciji
hijerarhijskog pozivanja srodnika na nasleđe, pri čemu se uzima u obzir podela srodnika na
potomke, pretke i pobočne srodnike, blizina stepena srodstva, te primena pravila o predstavljanju
i priraštaju.
 Parentelarno-graduelni – neograničena primena prava priraštaja. Odlučujuća prednost se
daje stepenu srodstva (npr: Ostavilac je u prvoj parenteli ostavio ćerku i dva unuka od
ranije preminulog sina. Celokupnu zaostavštinu će dobiti ćerka.
 Parentelarno-linearni – neograničena primena prava predstavljanja.

To su bili razlozi, uočeni još u rimskoj pravnoj praksi, koji su doveli do stvaranja mogućnosti
da dalji ostaviočevi srodnici mogu da konkurišu na nasleđe zajedno sa bližim njegovim
srodnicima. Pravo predstavljanja je kao osnovno pravilo naslednog prava usvojeno u svim
savremenim pravima.

2.2. Veličina naslednog dela

Prva situacija: ako se radi o slučaju da je ostavilac imao troje dece A, B i V, pa je A

ranije umro (pre ostavioca) ostavivši dvoje dece, unuke ostavioca G i D, B i V će dobiti po 1/3

6
zaostavštine, a G i D će podeliti 1/3 koju bi dobio njihov roditelj da je postao naslednik, tj. po
1/6.

Druga situacija: u slučaju da su pre ostavioca, pored lica A, umrli i B i V, s tim da je iza
B ostalo troje dece Đ, E i Ž, a iza V jedno dete Z, onda su moguća dva pristupa.

Prema prvom, nazvanom raspodela per stirpes (po stablima, tj. po linijama u linearnom
sistemu), unuci ostavioca G i D dobiće po 1/6, unuci Đ, E i Ž dobiće po 1/9, a unuk Z će dobiti
1/3. Sistem per stirpes usvajaju evropska prava, među kojima i naše.

Drugo rešenje, nazvano raspodela per capita, sledi rešenje koje je u rimskom pravu važilo
za kolaterale (ne i za potomke). Prema ovom pristupu, zaostavština se neće deliti po linijama već
prema broju naslednika - po glavama. Tako će u navedenom primeru svi unuci ostavioca (G, D,
Đ, E, Ž, Z) dobiti po 1/6 zaostavštine. Ovo rešenje zastupljeno je u mnogim državama SAD.

Uslovi za primenu prava predstavljanja2

 Prvi uslov - da bi uopšte moglo da se primeni pravo predstavljanja mora doći do smrti
rodonačelnika odgovarajuće parentele, odn. reprezentant mora da bude potomak
reprezentovanog. Drugim rečima, samo se potomci mogu koristiti pravom predstavljanja
 Drugi uslov je da reprezentovani nije postao naslednikom ostavioca iz određenih ili bilo
kojih razloga
 Treći uslov je da reprezentant, treba da poseduje određene kvalitete koji se traže od
svakog naslednika (dostojnost, sposobnost, da je rođen, odn. da je začet u trenutku
delacije) prema ostaviocu.
 Četvrti uslov – pravo predstavljanja primenjuje se samo kod zakonskog, ne i kod
testamentarnog nasleđivanja

2
Đurđević D., Priručnik za nasledno pravo”, Beograd, 2004.

7
2.3 Pravo priraštaja

Pravo priraštaja - ius accrescendi stupa u dejstvo kada iz nekih razloga ne može da se
primeni pravo predstavljanja. Takav slučaj može biti kada nema potomaka u jednoj liniji koji
mogu i hoće da naslede (npr. lica iz te linije nisu doživela trenutak delacije Primer: ostavilac je
imao dva sina, lica A i B. Od sina A imao je i dva unuka, lica V i G. Sin A umro je pre ostavioca,
a unuci V i G uništili su ostaviočev testament jer su bili nezadovoljni njegovom sadržinom. Pošto
lice A nije doživelo trenutak delacije ono ne može biti naslednik. Naslednici ne mogu da budu ni
lica V i G jer su nedostojna. Otuda polovina zaostavštine koja bi pripala liniji u kojoj je lice A
nosilac prirasta polovina zaostavštine lica B, tako da B nasleđuje celokupnu zaostavštinu. Za
razliku od prava predstavljanja, priraštaj se primenjuje kako kod zakonskog tako i kod
testamentarnog prava.

3. Krug zakonskih naslednika

Ostavioca na osnovu zakona nasleđuju:3 njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi
potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi
potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci. Nasleđuje se po
naslednim redovima. Broj naslednih redova je neograničen.

3.1. Prvi nasledni red

Rodonačelnik prvog naslednog reda je sam ostavilac i njega, pre svih i na jednake delove,
nasleđuju njegova deca (prirodna i građanska - usvojenici) i njegov bračni drug. U slučaju da
neko ostaviočevo dete ne nasledi (npr. umre pre ostavioca, nedostojno je, zaveštanjem je
isključeno iz prava na nužni deo i dr.), ostavioca nasleđuju potomci tog deteta dobijajući onaj
deo koji bi dobilo njegovo dete da je moglo da nasledi Kada supružnik ne doživi delaciju,
nesposoban je da nasledi, nedostojan ili razbaštinjen ili da negativnu nasledničku izjavu, njegov
nasledni deo se deli na onoliko delova koliko ostavilac ima prvostepenih potomaka. Kako se
vidi, u okviru prvog naslednog reda ostaviočev supružnik ima u osnovi isti naslednopravni
položaj kao i ostaviočev prvostepeni potomak. Ali od tog pravila postoji izuzetak u slučaju kad
postoji ostaviočevo dete kome ostaviočev bračni drug nije roditelj, a imovina supružnikova je

3
Kašćelan B., Građansko procesno pravo – Praktikum, koautorski sa dr Milošević M., Beograd, 2006.

8
veća od one koja bi mu pripala pri podeli zaostavštine na jednake delove - onda svako
ostaviočevo dete može naslediti do dva puta više nego bračni drug ako sud, pošto razmotri sve
okolnosti, oceni da je to opravdano.

3.2. Drugi nasledni red

Drugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji i njihovo
potomstvo. Ostaviočev supružnik u drugom naslednom redu dobija jednu polovinu zaostavštine
(onoliko koliko bi najviše mogao dobiti u prvom naslednom redu). Drugu polovinu na jednake
delove nasleđuju ostaviočevi roditelji, tako da svakom od njih pripada po četvrtina nasledstva
Ako je jedan ostaviočev roditelj umro pre ostavioca ili iz drugih razloga ne može ili neće da
nasledi, deo zaostavštine koji bi mu pripao da se pojavljuje kao naslednik, nasleđuju njegova
deca - braća i sestre ostavioca. Kada su oba ostaviočeva roditelja umrla pre ostavioca ili iz drugih
razloga ne mogu ili neće da naslede (negativna nasledna izjava, isključenje, nedostojnost,
nesposobnost), deo ostaviočevog roditelja koji nije hteo ili nije mogao da nasledi, nasleđuju
potomci tog roditelja uz punu primenu prava predstavljanja. Ako ostaviočev roditelj nema
potomaka koji bi mogli ili hteli da budu njegovi reprezentanti, tada njegov nasledni deo pripada
drugom ostaviočevom roditelju. Ako su oba ostaviočeva roditelja umrla pre ostavioca (ili ne
mogu ili neće da naslede iz drugih razloga), a nisu ostavili potomke, odnosno nijedan od njihovih
potomaka ne može ili neće da nasledi, celokupnu zaostavštinu nasleđuje ostaviočev supružnik.

3.3. Treći nasledni red

U trećem naslednom redu postoje četiri rodonačelnika. To su ostaviočevi deda i baba po

ocu (očeva loza) i ostaviočevi deda i baba po majci (majčina loza). Celokupna zaostavština deli
se u dve celine od kojih svaka pripada po jednoj lozi: polovina očevoj i polovina majčinoj lozi
Ako jedan od rodonačelnika ne može ili neće da nasledi, njegova četvrtina pripada njegovim
potomcima uz punu primenu prava predstavljanja. Ako su deda i baba jedne loze umrli pre
ostavioca, a nemaju drugog potomstva, ili to potomstvo nije doživelo delaciju ili, pak, ne može
ili neće da nasledi, zaostavština koja bi pripala njihovoj lozi prelazi na drugu lozu.

9
3.4. Četvrti nasledni red

Kada nema pripadnika trećeg naslednog reda koji bi mogao ili hteo da nasledi,
zaostavština se deli između naslednika četvrtog naslednog reda. Svi rodonačelnici četvrtog
naslednog reda nasleđuju jednak deo zaostavštine, dakle po osminu

4. Nužni naslednici

Nužni naslednici4 posebna su vrsta zakonskih naslednika čije se pravo izvlači direktno iz
zakona (nije zasnovano na hipotetičkoj volji ostavioca). Nužni naslednici su ostaviočevi:
potomci, usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, roditelji, usvojilac, braća i sestre, dedovi i
babe i ostali preci. I nužni naslednici svrstani su u nasledne redove.
1. U prvom nužnom naslednom redu nužni naslednici su ostaviočeva deca i ostali potomci
po pravu predstavljanja, usvojenici i njihovi potomci i ostaviočev supružnik.
2. U drugom nužnom naslednom redu, pored rodonačelnika ovog reda ostaviočevih
roditelja, nužni naslednici mogu biti i ostaviočevi braća i sestre, i to samo oni, a ne i
njihovi potomci. Ostaviočev usvojilac takođe je nužni naslednik u drugom nužnom
naslednom redu.
3. Treći nužni nasledni red čine ostaviočevi dede i babe, po obe loze, uz potpuno isključenje
prava predstavljanja.
4. Usvojilac iz nepotpunog usvojenja, ostaviočeva braća i sestre, njegovi dedovi i babe i
njegovi ostali preci nužni su naslednici samo ako su trajno nesposobni za privređivanje a
nemaju nužnih sredstava za život.
Nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji
se naziva nužnim delom. Nužni deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog
bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je trećina dela koji bi svakom
od njih pripao po zakonskom redu nasleđivanja.

4.1. Naslednoprani položaj supružnika

4
Dr. Đorđević V., Nasledno pravo, Niš, 1997.

10
 Prema ZON u Srbije iz 1995. god. potrebno je da postoje tri uslova da bi došlo do smanjenja
naslednog dela supružnika.
1. Da postoji makar jedno ostaviočevo dete čiji drugi roditelj nije nadživeli ostaviočev
supružnik (npr. vanbračno dete ili dete iz prethodnog braka)
2. Da je imovina nadživelog supružnika veća od zakonskog naslednog dela koji bi dobio pri
jednakoj raspodeli zaostavštine sa prvostepenim potomcima ostaviočevim;
3. Da sud oceni da je to u konkretnom slučaju opravdano

Formula za izračunavanje smanjenja naslednog dela supružnika

S = supružnikov nasledni deo; Ik = imenilac koeficijenta (uvećanja, odn. smanjenja); Bk =
brojilac koeficijenta; X = broj dece; k = koeficijent smanjenja naslednog dela supružnika i D =
nasledni deo ostaviočeve dece.
Primer: X = 3; K = 1,5 = 3/2;

Povećanje naslednog dela supružnika: Supružnik koji nema nužnih sredstava za život
može u roku od jedne godine od ostaviočeve smrti zahtevati povećanje svog naslednog dela.
Zakon o nasleđivanju predviđa mogućnost da se doživotno uživanje preinači u doživotnu rentu,
na osnovu ugovora između supružnika i ostalih naslednika. Renta može biti novčana ili naturalna
Ako se promene prilike zbog kojih je supružniku pripalo pravo na doživotno uživanje ili renta,
sud može na zahtev ostalih naslednika, doživotno uživanje ili rentu ukinuti.

Ustanova smanjenja naslednog dela supružnika do jedne četvrtine: Ustanova smanjenja

naslednog dela supružnika do 1/4 u drugom naslednom redu uvedena je u srpsko pravo Zakonom
o nasleđivanju Srbije iz 1995. Prvi uslov je da ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine
njegove posebne imovine. Pod nasleđenim dobrima podrazumeva se, najpre, imovina koju je
ostavilac nasledio od svojih roditelja ili od daljih predaka ili ostalih krvnih odnosno građanskih
srodnika. Drugi uslov tiče se dužine trajanja bračne zajednice između ostavioca i njegovog
supružnika. Nasledni deo supružnika može biti smanjen samo ako bračna zajednica života nije
trajala duže vremena.

4.2. Isključenje iz prava na nužni deo

11
 Isključenje iz prava na nužni deo (exheredatio nota causa), za razliku od nedostojnosti ne
nastupa po službenoj dužnosti, već zavisi od volje ostavioca. Zakon o nasleđivanju Srbije iz
1995. postavlja širok pravni standard kao razlog za isključenje iz prava na nužni deo. Reč je o
težem ogrešenju o zaveštaoca koje je nastalo povredom neke zakonske ili moralne obaveze.

Grub i uvredljiv odnos prema zaveštaocu - Teže ogrešenje o zakonsku obavezu mora se
sastojati u radnji, ili njenom propuštanju, koja je u zakonskom propisu izričito predviđena, ako je
roditelj zanemario odgoj deteta ili se odao nepoštenom životu, ako je dete na grub ili uvredljiv
način uskratilo poštovanje prema roditelju, ako dete nije brinulo o svom roditelju, nije ga
posećivalo.

Umišljajno izvršenje težeg krivičnog dela prema zaveštaocu, detetu, bračnom drugu ili
roditelju - Umišljaj postoji ako je učinilac svestan svog dela i ako je hteo njegovo izvršenje, ili je
bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, pa je
pristao na njeno nastupanje. Pojam težeg krivičnog dela nije određen u zakonu, ali se smatra da
je to delo koje se goni po službenoj dužnosti. Nerad i nepošten život – da bi ovaj uslov bio
ispunjen nerad mora da prati i nepošten život.

Isključenje iz prava 5na nužni deo može biti potpuno, u kom slučaju nužni naslednik ne
dobija nikakvu korist iz zaostavštine, ili delimično, kada nužni naslednik dobija manju korist.
Naše pravo predviđa da isključenje može biti izričito i prećutno, prećutno će biti kada iz
okolnosti slučaja nesumnjivo proizilazi da je nužni naslednik isključen. Zakon o nasleđivanju iz
1995. god. predviđa da uzrok isključenja mora postojati u vreme ostaviočeve smrti. Ukoliko
dođe do spora o osnovanosti isključenja, naše pravo određuje da teret dokazivanja leži na onome
ko se na isključenje poziva. To znači da onus probandi uvek tereti zaveštajnog naslednika,
odnosno drugog naslednika kome eksheredacija ide u prilog, u slučaju da nužni naslednik istakne
prigovor neosnovane eksheredacije.

4.3. Lišenje prava na nužni deo

5
Kašćelan B., Građansko procesno pravo – Praktikum, koautorski sa dr Milošević M., Beograd, 2006.

12
 Postoje dve ključne razlike u odnosu na isključenje: Za razliku od isključenja, ostavilac
kod ustanove lišenja prava na nužni deo nije slobodan da nužni deo lišenog lica ostavi kome
hoće. Druga razlika odnosi se na krug lica koja mogu biti isključena, odnosno lišena prava na
nužni deo. Dok se ustanova isključenja može primeniti na sve nužne naslednike, dotle se lišenje
može odnositi samo na potomka ostavioca, dakle pripadnika prvog nužnog naslednog reda.

Razlozi i uslovi za lišenje: Zaveštalac može svog potomka koji je nužni naslednik lišiti
prava na nužni deo ako je on prezadužen ili je rasipnik. To lišenje može ići samo u korist
potomka lišenog lica.

Prezaduženost - Pod prezaduženošću nekog lica treba po pravilu smatrati takvo stanje njegove
imovine gde postoji trajnija nesrazmera između aktive i pasive, i to u korist ove druge.

Rasipništvo - Rasipništvo postoji kada je očigledno da jedno lice sa svojom imovinom postupa
na način koji vodi njenom trajnom i nepovratnom umanjenju.

Naše pravo, kao što smo videli, prihvata obligacionopravnu prirodu prava na nužni deo,
odnosno, kako to zakon kaže - nužni naslednik ima pravo na novčanu protivvrednost nužnog
dela. Međutim, to sve za slučaj da zaveštalac nije odredio nešto drugo svojim testamentom. Na
taj način pravna priroda prava na nužni deo zavisi od volje ostavioca jer, ukoliko on tako odredi,
nužni naslednik će imati pravo da traži realni deo zaostavštine.

Nužni deo može biti ostavljen u tri oblika:

1. U obliku zakonskog naslednog dela - to će biti slučaj kada zaveštalac u svome testamentu ne
pomene nužnog naslednika, odnosno kada mu ne ostavi ništa, kao i u slučaju neosnovane
eksheredacije (bilo isključenjem ili lišenjem prava na nužni deo). Naravno, mogućno je da
testator ostavi svom nužnom nasledniku manji deo nego što iznosi njegov nužni deo, u kom
slučaju će ovlašćeno lice moći da zahteva odgovarajuću razliku. U svim tim slučajevima nužni
naslednik ima pravo da traži određeni (alikvotni), realni deo zaostavštine (deo in natura), odn.,
prema ZON-u Srbije iz 1995. godine, novčanu protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo).

13
2. U obliku zaveštajnog naslednog dela - ako je zaveštalac u testamentu odredio da će njegov
nužni naslednik dobiti određeni deo zaostavštine kao takve (dakle određeno razlomkom ili
procentualno), tada nužni naslednik takođe ima položaj univerzalnog sukcesora ostavioca.

3. U obliku isporuke - zaveštalac može putem testamenta da svom nužnom nasledniku ostavi
odgovarajući novčani iznos, ili jedno ili više određenih stvari ili prava. U tom slučaju nužni
naslednik imaće položaj singularnog sukcesora..

5. Ostavinski postupak
Ostavinski postupak6, ima izvesnih specifičnosti koje ponekad predstavljaju i znatna
odstupanja od pravila parničnog postupka. Najznačajnije razlike su sledeće:

 Pokretanje parničnog postupka inicira ona stranka koja smatra da je neko njeno
građansko subjektivno pravo povređeno ili ugroženo, pojavljujući se u ulozi tužioca u
sporu. Nasuprot tome, ostavinski postupak se pokreće od strane samog suda, po službenoj
dužnosti (ex officio), čim nadležni sud sazna za činjenicu delacije.
 Na vođenje parničnog postupka utiču i stranke u postupku, naročito putem svojih
dispozitivnih radnji - npr. parnica će biti okončana odricanjem od tužbenog zahteva ili
povlačenjem tužbe od strane tužioca, ili priznanjem tužbenog zahteva od strane tuženika
(tuženog). U ostavinskom postupku pravilo je drugačije. Naime, ostavinski sud vodi
pokrenuti postupak do kraja (do donošenja ostavinskog rešenja). Radnje stranaka ne
mogu dovesti do okončanja ostavinskog postupka, štaviše stranke ne mogu uticati ni na
tok ostavinskog postupka
 Pribavljanje i podnošenje dokaza u parnici po pravilu je prepušteno parničnim strankama.
U ostavinskom postupku, sud donosi odluku na osnovu rezultata celokupnog
raspravljanja imajući u vidu kako dokaze koje su stranke podnele tako i dokaze koje je
sam sud pribavio službenim putem. Na taj način ostavinski sud, po pravilu, igra
značajniju ulogu u pribavljanju dokaza nego što je to slučaj sa parničnim sudom.
 U parničnom postupku vlada načelo neposrednosti: sud prilikom donošenja odluke mora
da ima isti sastav koji je imao u vreme izvođenja dokaza i vođenja rasprave, odn. sud

6
Đurđević D., Priručnik za nasledno pravo, Beograd, 2004.

14
 donosi odluku u onom sastavu koji je imao u vreme zaključenja glavne rasprave. Povreda
ovog načela predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka. Ovo
značajno načelo parničnog postupka ne važi u ostavinskom postupku. Ostavinsko rešenje
se može zasnivati na dokazima koji nisu izvedeni pred sudijom koji je rešenje doneo.
Moguće je takođe da odluku donese sudija koji uopšte i nije vodio ostavinsku raspravu.
Dakle, u ostavinskom postupku važi načelo posrednosti.
 U parničnom postupku važi pravilo da sud odlučuje o tužbenom zahtevu na osnovu
usmenog raspravljanja (načelo usmenosti). U ostavinskom postupku sud može doneti
odluku i bez usmenog obraćanja stranaka, dovoljno je da stranke svoje izjave i zahteve
upute sudu u pismenom obliku.
 Sud o predmetu spora u parničnom postupku uvek odlučuje presudom (meritorna
odluka). U ostavinskom postupku sud svoju odluku nikada ne donosi u obliku presude,
već uvek u obliku rešenja.
 Parnični postupak je dvostranački, jer postoje uvek i samo dve stranke: lice koje zahteva
zaštitu subjektivnog prava (tužilac) i, lice prema kome se ta zaštita traži (tuženi, tuženik).
u ostavinskom postupku može biti i više stranaka (npr. dva zakonska naslednika, dva
testamentarna naslednika, dva legatara, i svi oni imaju karakter stranke u postupku).

5.1. Upućivanje na parnicu

Zakon nalaže ostavinskom sudu da prekine raspravljanje zaostavštine i da uputi stranke na

parnicu ili na postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih
zavisi neko njihovo pravo. Pravilo je da kada dođe do spora o činjeničnim pitanjima, ostavinski
sud prekida postupak i stranke šalje na parnicu ili eventualno na postupak pred upravnim
organom Kada je sporno pravno pitanje, ostavinski sud će shodno principu da ‘’sud poznaje
pravo’’ rešiti pravno pitanje. Od ovog pravila postoje dva izuzetka:7

1. u slučaju da je među strankama sporno pravo na legat ili drugo (obligaciono) pravo iz
zaostavštine, sud će takođe uputiti stranke na parnicu, odnosno na postupak pred
upravnim organom, ali neće prekidati ostavinski postupak;

7
Babić I., Nasledno pravo, Pravna biblioteka Službenog glasnika RS, Beograd, 2008.

15
 2. u slučaju da među naslednicima postoji spor o sastavu zaostavštine, nezavisno od toga da
li je priroda spora činjenična ili pravna, ostavinski sud mora da prekine postupak i uputi
stranke na parnicu.

5.2. Žalba u ostavinskom postupku

Kao što je to slučaj i u parničnom postupku, na svako rešenje prvostepenog (ostavinskog)

suda, koje ima karakter meritornog (ostavinsko rešenje, odn. rešenje o nasleđivanju),
nezadovoljna stranka ima pravo da uloži žalbu. Razlozi žalbe su isti u oba postupka: bitne
povrede pravila postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna primena
materijalnog prava. Rok za žalbu počinje da teče od trenutka dostavljanja odluke stranci i iznosi
15 dana. U parničnom postupku protekom tog roka stranka gubi pravo na žalbu, a
neblagovremeno izjavljena žalba se rešenjem odbacuje. Nasuprot tome, u ostavinskom postupku
prvostepeni sud je dužan da dostavi drugostepenom sudu i neblagovremeno izjavljenu žalbu.

5.3. Problem lišenje poslovne sposobnosti

U slučajevima lišenja poslovne sposobnosti, bez obzira da li se radi o potpunom ili

delimičnom lišenju, pošto je posredi nedostatak koji se odnosi na subjektivni element sposobnost
za rasuđivanje (samo izuzetno se može javiti drugi razlog a to je postojanje teških fizičkih
nedostataka zbog kojih je neko lišen poslovne sposobnosti) - treba smatrati da takvo lice nije
sposobno da pravi testament. Uzroci lišenja poslovne sposobnosti (npr. duševna bolest, duševna
zaostalost, mentalna nerazvijenost, alkoholizam, narkomanija, senilnost, rasipništvo, teže fizičke
mane i dr.) odnose se u stvari na pomenuti subjektivni uslov aktivne testamentarne sposobnosti i
stvarajući oborivu pretpostavku o njenom gubitku, ujedno otvaraju mogućnost za dokazivanje
suprotnog. Gubitak sposobnosti za rasuđivanje posle sačinjenog zaveštanja ne utiče na njegovu
punovažnost. Izuzetno (prema Zakonu o nasleđivanju Srbije iz 1995. godine) kad se bitno
izmene prilike koje su u vreme sačinjavanja zaveštanja bile zaveštaočeva odlučujuća pobuda, sud
može, na zahtev zainteresovanog lica, staviti van snage pojedine odredbe zaveštanja ili celo
zaveštanje ako zaveštalac to nije mogao učiniti zbog gubitka sposobnosti za rasuđivanje. Rok za
postavljanje zahteva iznosi tri godine od dana proglašenja testamenta

16
5.4. Isporuka

Isporuka je odredba u zaveštanju kojom zaveštalac određenom licu ostavlja jednu ili više
određenih stvari, ili neko pravo, ili nalaže nasledniku, ili isporukoprimcu da iz onoga što mu je
zaveštanjem ostavljeno preda neku stvar isporukoprimcu, odnosno podisporukoprimcu, ili da mu
isplati određeni iznos novca, ili da ga oslobodi nekog duga, ili da ga izdržava, ili uopšte da u
njegovu korist nešto učini ili da se uzdrži od nečega, ili da nešto trpi. Legat može biti određen
samo u formi zaveštanja, što dalje znači da zaveštanje mora biti punovažno, te da volja ostavioca
ne sme imati nedostatke, odnosno da je data u zabludi, usled prevare, sile ili pretnje.

Pošto je isporuka jedan oblik singularne sukcesije legatar dobija ostavljenu mu korist iz
čiste vrednosti zaostavštine. Iz toga sledi da poverioci ostavioca u odnosu na legatare imaju
prvenstvo naplate svojih potraživanja, a legatari imaju prednost u namirenju svojih zahteva u
odnosu na univerzalne sukcesore (nužni naslednici, naravno, imaju prednost u odnosu na
legatare).

Lica kod isporuke: Legat8, odnosno isporuka obuhvata tri lica: zaveštaoca (legatora),
opterećeno lice - dužnika isporuke (onerata); i korisnika - isporukoprimca (legatara). Zaveštalac
u svom testamentu naređuje opterećenom licu (dužniku, oneratu), da ispuni u testamentu
predviđenu korist određenom licu (legataru, poveriocu, korisniku, isporukoprimcu).

Predmet isporuke: Sam predmet legata može da bude bilo kakva imovinska korist, dakle
sve ono što može da bude predmet obligacije. Predmet isporuke određuje sam zaveštalac, s tim
da će u slučaju sumnje ili nejasnoća sudija u svakom konkretnom slučaju utvrditi šta je tačan
predmet isporuke. Ako je predmet isporuke određena stvar koju je zaveštalac otuđio ili potrošio,
takav čin ostavioca ima dejstvo opoziva isporuke, zbog čega isporuka pada. U slučaju da legatom
određenu stvar nije više moguće predati legataru, kao i u drugim slučajevim kada određenu
prestaciju nije moguće izvršiti, onerat će biti dužan, ako nešto drugo ne proizlazi iz testamenta,
da legataru isplati odgovarajući novčani iznos.

8
Babić I., Nasledno pravo, Pravna biblioteka Službenog glasnika RS, Beograd, 2008.

17
 Pravo na osnovu isporuke: Pravo isporukoprimca ne zavisi od toga da li će se univerzalni
sukcesor primiti nasleđa ili neće. Legatar ima pravo da od bilo kog lica koje postane ostaviočev
naslednik, sve do države kao naslednika, zahteva ispunjenje legata. To dalje znači, a to izričito
predviđaju svi naši zakoni o nasleđivanju, da isporukoprimac ima pravo da traži izvršenje legata
i kad je dužnik isporuke umro pre zaveštaoca, ili se odrekao nasleđa, ili je nedostojan da nasledi.
Tada isporuka tereti onog ko umesto dužnika isporuke dolazi na nasleđe, ako iz zaveštanja ne
sledi što drugo.

Rok: Legatar ima pravo da u roku od jedne godine traži utvrđenje svog prava. Ovaj rok
počinje teći od dana kada je rešenje ostavinskog suda o upućivanju na parnicu postalo
pravosnažno. Međutim, ako je ostavinski sud propustio da uputi legatara na parnicu ovaj rok od
godinu dana će teći od dana pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju. U tom slučaju,
isporukoprimac će moći da ostvari svoje pravo na legat u parničnom postupku bez obzira što nije
bio upućen od strane ostavinskog suda.

Nalog ili teret (modus) dodatna je odredba u besplatnom pravnom poslu, kojom se
sticaocu nalaže da ispuni neku prestaciju, ali tako da između obaveznog lica i korisnika naloga
ne nastane obligacioni odnos. U testamentarnom pravu zaveštalac je ovlašćen da naslednika, a to
važi i za legatara, obaveže da nešto dâ, učini, ili se uzdrži od nečeg što bi inače bio ovlašćen da
učini. Lica koje tereti dužnost ispunjenja naloga, ne stupaju u obligacioni odnos sa korisnikom
naloga, jer korisnik naloga nema ovlašćenje da putem pravne prinude zahteva izvršenje naloga.

Razlike naloga u odnosu na isporuku: Za razliku od legata, kod koga naspram naslednika
(ponekad i legatara) stoji tačno određeno lice (legatar ili sublegatar) koje ima pravo da sudskim
putem9 zahteva ispunjenje zaveštanjem predviđene obligacije, kod naloga korisniku ne pripada
pravo da sudskim putem zahteva prinudno ostvarenje u testamentu predviđenog naloga. Kada je
u pitanju nalog, nalogoprimac može eventualno podići tužbu za utvrđenje ali nema pravo da
podigne tužbu za osudu na činidbu. Međutim, to ne znači da nalog nije pravna ustanova, da nije
zaštićen sankcijom. Neposredna sankcija se pgleda u tome što se na nalog primenjuju pravila o
raskidnom uslovu (što znači da lice koje ne ispuni nalog prestaje da bude naslednik). Posredna

9
Kašćelan B., Građansko procesno pravo – Praktikum, koautorski sa dr Milošević M., Beograd, 2006.

18
sankcija se ogleda u tome što naslednik koji je ispunio nalog ne može da traži povraćaj ili
naknadu.

Zaključak

Šta možemo zaključiti na osnovu detaljne analize Zakona i prakse? Životne situacije je
teško ograničiti zakonima, ali je postavljanjem zakonskih principa, omogućeno da sud iskoristi
svoje diskreciono pravo u slučajevima kada je očigledno i dokazivo da strogo pridržavanje
zakonskih odredaba ne služi pravdi kao krajnjem cilju svakog sudskog postupka. Postoje
određeni i nepromenljivi principi i pravila nasleđivanja.Naslediti se može na osnovu zakona i na
osnovu zaveštanja testamenta. Nasleđuje se zaostavština. Zaostavštinu čine sva nasleđivanju
podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Zaostavštinu ne čine predmeti
domaćinstva manje vrednosti (pokućstvo, nameštaj, posteljina i slično) koji služe svakodnevnim
potrebama ostaviočevih potomaka, njegovog bračnog druga i roditelja, ako su sa ostaviocem
živeli u istom domaćinstvu, već oni postaju zajednička svojina ovih lica. Zaostavštinu ne čine
dobra za koja su ostaviočevu imovinu uvećali njegovi potomci koji su s njime živeli u zajednici i
svojim trudom, zaradom ili inače mu pomagali u privređivanju, već ta dobra pripadaju potomku,
srazmerno delu za koji je uvećao ostaviočevu imovinu. Naslediti može samo onaj ko je živ u
trenutku ostaviočeve smrti. Naslednik može biti i dete već začeto u trenutku ostaviočeve smrti
ako se rodi živo. Na osnovu zaveštanja može naslediti i pravno lice, ako posebnim propisima
nije što drugo određeno.

U zaveštanju može biti određen jedan ili više izvršilaca zaveštanja. Izvršilac zaveštanja
može biti svako ko je poslovno potpuno sposoban. Izvršilac zaveštanja ne mora prihvatiti te
dužnosti. Kad zaveštanjem nije određen izvršilac ili je određen a ne primi se dužnosti, izvršioca
može postaviti sud, ako nađe da je to neophodno, a naročito ako je zaveštalac odredio naloge,
uslove ili rokove. Kad zaveštalac nije što drugo odredio, dužnost je izvršioca zaveštanja naročito
da se stara o čuvanju zaostavštine, da njome upravlja, da se stara o isplati dugova i isporuka i
uopšte da se stara da zaveštanje bude izvršeno onako kako je zaveštalac hteo. Ako ima više
izvršilaca, oni zajedno vrše poverene im dužnosti ako iz zaveštanja ne sledi što drugo. Izvršilac
zaveštanja dužan je položiti sudu račun o svom radu. Izvršilac zaveštanja ima pravo na naknadu

19
troškova i nagradu za svoj trud koje mu se isplaćuju na teret zaostavštine, prema odluci suda.
Sud može, na predlog ili po službenoj dužnosti, opozvati izvršioca zaveštanja ako njegov rad nije
u skladu s voljom zaveštaočevom ili sa zakonom.Kad se docnijim zaveštanjem izričito ne
opozove ranije, odredbe ranijeg zaveštanja ostaju na snazi ako nisu suprotne odredbama kasnijeg
zaveštanja. Ako zaveštalac uništi kasnuje zaveštanje, na snazi je ranije zaveštanje ako iz
okolnosti ne proizlazi što drugo.

LITERATURA:

o Dr. Đorđević, Nasledno pravo, Niš, 1997.

o Cvetković M., Lišenje mogućnosti nasleđivanja, Pravna reč, Beograd, 1956.

20
o Antić O., Nasledno pravo, Beograd, 1999.

o Đurđević D., Priručnik za nasledno pravo, Beograd, 2004.

o Kašćelan B., Građansko procesno pravo – Praktikum, koautorski sa dr Milošević M.,

Beograd, 2006.

o Kašćelan B., Isključenje nužnih naslednika i nedostojnost za nasleđivanje, Pravni život,

Beograd, 10-2003.

o Zakon o nasleđivanju, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 46/95 i 101/2003

o Babić I., Nasledno pravo, Pravna biblioteka Službenog glasnika RS, Beograd, 2008.

21