УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

БАЊА ЛУКА

НЕПОТПУНО УСВОЈЕЊЕ
(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА)

Кандидат: Ментор:
Верица Ђуровић проф. др Дарко Радић
Број индекса: 37/19 aсистент Дејан Пилиповић

Бања Лука, мај 2021 године

 САДРЖАЈ
УВОД..............................................................................................................................................3
1. ИСТОРИЈАТ УСВОЈЕЊА........................................................................................................4
1.1 Усвојење у старом вијеку...............................................................................................4
1.2 Усвојење у средњем вијеку............................................................................................5
1.3 Усвојење у Новом вијеку................................................................................................5
2. ВРСТЕ УСВОЈЕЊА..................................................................................................................6
3. ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА НЕПОТПУНО УСВОЈЕЊЕ ПРЕМА ПОРОДИЧНОМ
ЗАКОНУ РС...................................................................................................................................8
ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................11
ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................12
УВОД

Тема овог семинарског рада јесте „Непотпуно усвојење“. Наиме, још у временима у
којима држава и право у правом смислу ријечи нису постојали, усвојење као фактички
однос је егзистирао. Овакво чињенично стање указује на велику значај института
усвојења као и на потребу људи који нису били у крвном или тазбинском сродству, да
се на неки начин повежу. Чести разлози за такво везивање људи су били не само јачање
радног генса, него и постизање сигурније старости, основа за стицање насљедника као
и многобројни други разлози. Семинарски рад је састављен из два поглавља. У првом
поглављу је детаљно објашњен институт усвојења. Дакле, потреба из којих је усвојење
регулисано законом, затим у којим законима се по први пут спомиње као и сам
развитак истог, те како је то данас регулисано. У другом поглављу су обрађене врсте
усвојења, дефиниција непотпуног усвојења према Породичном закону што је и тема
овог семинарског рада, и непотпуно усвојење у упоредном праву. Семинарски рад је
састављен из сљедећих цјелина:

1. Увод
2. Теоретски дио
3. Закључак
4. Литература.

Усвојење као фактички однос се појавио још прије настанка права. То није била само
потреба родитеља да имају дјецу коју из различитих разлога нису имали, него
усвојењем одређена особа је могла да стекне грађански статус и самим тим буде члан
са идентичним обавезама које имају и остали грађани. Као усвојеници јављали су се
странци, прогоњене особе и ратни заробљеници првенствено због јачања одређеног
племена или рода. Још у времену када је Римска држава била на самом врхунцу
владања, усвојење је ишло до те мјере да је побољшавало положај ванбрачне дјеце и
продужења породице. Усвојење као институт одређено је и у законима који потичу из
Старог вијека, тако да традиција усвојења као правног института сеже далеко у
историју.
Семинираски рад / Верица Ђуровић

1. ИСТОРИЈАТ УСВОЈЕЊА

1.1 Усвојење у старом вијеку

У источним државама робовласничког периода најпознатији законик је Хамурабијев

законик. У истоименом законику девет одредби се односило на усвојење које је могло
бити раскидиво и нераскидиво, а на то је утицала дужина трајања усвојитељског
односа, хијерархијски статус усвојеника, труд и рад који је усвојитељ уложио у
подизању и одгоју усвојеника као и многи други фактори. У Индији су постојали
записи о усвојењу према којима је постојало 5 облика усвојења. Што се тиче усвојења
у хеленском праву познат је Гортински законик. 1 То је легислативни акт полиса
Гортине и јавља се као аутентични извор за проучавање рано-грчког права и осталих
полиса. Као усвојеник могла се појавити особа бирана између блиских сродника као и
страна особа.2 Усвојење је било могуће чак и када су постојала биолошка дјеца, што
упућује на закључак да првенствени циљ усвојења по Гортинском законику није било
спашавање оикос-а од испражњења.

У римској правној историји један од начина да се правним послом послије рођења дође
под патриам потестатем јесте адопција и адрогација. Адрогација је облик усвојења
особе sui iuris и била је старија од установе адопције. Подразумијева прелазак pater
familiasa заједно са свим подређеним особама и имовином под patriam potestatem и у
породицу адроганта. Адрогирани је могао бити само мушка, sui iuris особа, а адрогант
је морао имати најмање 60 година, није смио имати сопствене дјеце и морао је бити
старији од адрогираног. Адопција је млађи институт од адрогације. То је било
усвојење особа alieni iuris. Усвојеник је прелазио у породицу усвојитеља и под власт
новог pater familiasa. Адопција није имала директних имовинских ефеката јер
усвојеник није имао сопствену имовину. Адоптирати су се могли мушкарци и жене,
дорасли и недорасли. Омогућавало се патрицијима и плебејцима.

1
Mарија Драшкић, Породично право и права детета, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд
2007
2
Слободан Панов, Породично право, Издавач: Правни факултет Универзитета у Београду, 2008. (стр
767)

4
Семинираски рад / Верица Ђуровић

1.2 Усвојење у средњем вијеку

У средњем вијеку, на просторима Европе због правне партикуларности нису

3
забиљежени значајни законодавни помаци у вези са усвојењем. Углавном су
примјењивана обичајна правила, мада су одређени значај имала и римска правна
схватања. Према Пхиллипу Ариесу средњовјековна породица није посебан значај
давала дјетету. У то вријеме јак утицај је имала Католичка црква тако да није могла
постојати адоптивна веза. Такође, из тог периода не постоји ни једна збирка нити
прописи који су уређивали институт усвојења. Ипак, постојању усвојења свједоче
италијански и млетачки статути. Неколицина аутор 4а (као што су Berdejo Rebullida-
Hernandez) су сагласни са тезом да су у „мрачном периоду“ постојали документи који
потврђују егзистенцију усвојења, као правног института. Франачко право је означавало
насљедну везу између посвојитеља и посвојечета, али не и његових сродника.
Посињење је уговорни карактер, разлика од 18 година, реципрочно право на
уздржавање, а насљедно право је имало само посвојче.5

1.3 Усвојење у Новом вијеку

Француска револуција је донијела много промјена како политичких, привредних тако и

друштвених које су у великој мјери утицале на породично право. Самим тим, и на
усвојење које се доста разликовало од онога које је одређено у Старом и Средњем
вијеку. Претпоставке за усвојење су биле врло рестриктивне, тако да је циљ усвојења
било само продужење породице. Међу првима Цоде Напоелон је нормирао усвојење
које је било јако ограничено у толикој мјери, да се готово није могло примјењивати. У
каснијој фази новог вијека све више се либералније приступало институту усвојења.

3
Марко Младеновић, Стјепановић Станка, Живановић Милорад, Породично право, Српско Сарајево,
2003.
4
Бабић Илија, Породично право, Београд, 1999.
5
Цвејић-Јанчић Олга, Породично право, Нови Сад, 2009.

5
Семинираски рад / Верица Ђуровић

2. ВРСТЕ УСВОЈЕЊА

Наше породично законодавство предвиђа два облика усвојења. То су потпуно и

непотпуно усвојење:6

1. Потпуним усвојењем између усвојиоца и његових сродника с једне стране и

усвојеника и његових потомака с друге стране, настају односи који су по свим
дејствима идентични односима између крвних сродника.
2. Непотпуним усвојењем између усвојиоца са једне стране, и усвојеника и
његових потомака, са друге стране, заснивају се односи сродства, као и права и
дужности која по закону постоје између родитеља и дјеце, ако законом није
друкчије одређено.

Према Конвенцији о правима дјетета, нису предвиђени облици усвојења, али нису ни
забрањени. Што се тиче претпоставки за испуњење потпуног/непотпуно усвојења,
постоје заједничке препоставке као и оне које се разликују. За потпуно усвојење су
доста рестриктивније претпоставке пошто се тим усвојењем ствара однос који је по
свим дејствима идентичан крвном сродству. Али, независно од врсте усвојења између
родитеља и дјеце се ствара родитељски однос какав постоји између родитеља и њихове
сопствене дјеце. 7

У упоредном праву нису ријетка законодавства која не предвиђају више врста

адоптивних облика. Без обзира на врсту усвојења важе нека заједничка правила.
Усвојити се не може сродник по крви у правој линији, брат и сестра и дијете млађе од 3
мјесеца. Дијете малољетних родитеља може се усвојити по истеку једне године од
његовог рођења и то само изузетно, а дијете непознатих родитеља може се усвојити
након протека три мјесеца од напуштања дјетета. Усвојилац може бити држављанин
БиХ, а може бити и страни држављанин ако је усвојење у најбољем интересу дјетета и
ако дијете не може бити усвојено у БиХ. За усвојење од стране странца обавезна је
сагласност надлежног органа социјалног старања ФБиХ. Усвојитељ може бити лице
старости 25 до 45 година који је старији од усвојеника најмање 18 година. 8

6
Ковачек-Станић Гордана, Породично право, Нови Сад, 2014.
7
Мораит Бранко, Породично право, Бања Лука, 2004
8
Алинчић Мира, Храбар Дубравка, Јаковац-Лозоић Дијана, Кораћ Александра, Обитељско право,
Загреб, 2006.

6
Семинираски рад / Верица Ђуровић

За усвојење је потребан пристанак једног или оба родитеља изузев ако су родитељи
пословно неспособни или малољетни или којима је непознато боравиште дуже од шест
мјесеци. 9За усвојење дјетета под старатељством потребан је пристанак старатеља.10

9
Поњавић Зоран, Породично право, Крагујевац, 2007.
10
Ђуровић Љиљана, Породично право, Београд, 1988.

7
Семинираски рад / Верица Ђуровић

3. ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА НЕПОТПУНО УСВОЈЕЊЕ ПРЕМА

ПОРОДИЧНОМ ЗАКОНУ РС

Непотпуним усвојењем се између усвојеника и усвојиоца и његових потомака

заснивају односи сродства, као и права и дужности која по закону постоје између
родитеља и дјеце, ако законом није другачије одређено. Непотуно усвојење не утиче на
права и дужности усвојеника према његовим родитељима и другим сродницима.
Усвојити се може само малољетно лице. Усвојити се може само лице које је старије од
усвојеника најмање 18 година. Ако брачни супружници заједнички усвајају исто лице,
услов од разлике 18 година мора испуњавати један од њих. За непотпуно усвојење
потребан је пристанак оба родитеља дјетета, ако дијете има родитеље. Није потребан
пристанак родитеља: 11

коме је одузето родитељско право,

коме је одузета пословна способност,
чије је боравиште непознато најмање једну годину, а у том периоду се не брине
за дијете.

Брачни супружници могу заједнички усвојити исто дијете. Дијете може усвојити и
само један од њих, уз пристанак другог брачног супружника. Не може се усвојити
сродник у правој линији, ни брат ни сестра. Стралац не може усвојити штићеника док
га орган старатељства не разријеши дужности стараоца. Однос крвних сродника у
правој линији (преци и потомци), без обзира на степен сродства представља сметњу за
заснивање усвојења. Пуноважно је само усвојење туђег дјетета. Заснивање непотпуног
усвојења дозвољено је између осталих сродника у побочној линији (нпр.тетка може
усвојити нећака, стриц синовицу и др.) и сроднике по тазбини. Дакле, усвојити не
може: 12

лице коме је одузето родитељско право,

лице коме је одузета или ограничена пословна способност,

11
Породични Закон („Службени гласник Републике Српске“, бр. 54/2002, 41/2008 и 63/2014).
12
Закон о ванпарничном поступку („Службени гласник Републике Српске“, бр. 36/2009).

8
Семинираски рад / Верица Ђуровић

лице које не пружа довољно гаранције, да ће усвојеника подизати и васпитавати

тако да буде користан члан друштвене заједнице,
лице које је душевно болесно или слабоумно, односно које болује од друге
болести која може довести у опасност здравље или живот усвојеника.

Усвојити не може ни лице код чијег се брачног супружника стиче једна од претходно
наведених околности. Непотпуно усвојење се може раскинути, односно престати на
основу рјешења органа старатељства кад он утврди да то захтијевају оправдани
интереси усвојеника. Непотпуно усвојење може престати и на основу приједлога
усвојиоца или усвојеника, као и на основу њиховог споразумног приједлога. У свим
случајевима орган старатељства, ако оцијени да је то у интересу усвојеника, доноси
рјешење о престанку усвојења. Против рјешења органа старатељства о престанку
усвојења може се изјавити жалба у року од 30 дана од дана достављања рјешења.
Правоснажно рјешење о престанку усвојења орган старатељства дужан је да достави
надлежном матичару у року од 15 дана од дана правоснажности ради уписа у матичну
књигу рођених. 13

Важно је истаћи да је породично-правни институт усвојења такав да је конципиран као

право дјетета трајно лишеног родитељског старања, на одговарајући облик породично-
правне заштите. Усвојење је у Конвенцији о правима дјетета осмишљено са позиције
потреба дјетета и његовог права да се развија у породичном окружењу, односно у
усвојилачкој породици, у случају трајне немогућности живљења са природним
родитељима, а у случајевима и под условима предвиђеним позитивним законским
прописима из те области. Усвојење, дакле, нити у једном пропису (међународном
документу и домаћем унутрашњом пропису), као ни у правној теорији и теорији
социјалног рада, није конципирано као право усвојилаца, већ право дјетета-усвојеника.
Ово стога што је дјетету без родитељског старања потребно обезбиједити адекватне
услове за раст, развој, васпитање, образовање и др. Орган старатељства дужан је да у
поступку који претходи доношењу рјешења о усвојењу, примјени све расположиве
мјере заштите природног родитеља са циљем очувања родитељске функције. Ова
обавеза заснована је на општеприхваћеном становишту о предности родитељског
старања над свим облицима алтернативне бриге о дјетету.

13
Закон о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“, бр. 37/12).

9
Семинираски рад / Верица Ђуровић

Примарна заштита родитеља је стручно-методолошка претпоставка, која треба бити

испуњена да би орган старатељства могао донијети одлуку о примјени усвојења. За
пуноважност усвојења потребно је да су усвојилац и усвојеникови родитељи, односно
стараоци усвојеника, дали своју сагласност пред надлежним органом старатељства. За
усвојење малољетног лица старијег од 10 година потребна је његова сагласност.
Усвојење мора бити у интересу усвојеника. Усвојилац може бити само држављанин
Републике Српске. Ако постоје изричито оправдани разлози да усвојиоци буду страни
држављани, орган старатељства дужан је да претходно затражи одобрење о дозволи
усвојења од надлежног министарства за послове социјалне политике, конкретно
Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске. 14 Усвојење се уписује у
матичну књигу рођених.

14
Правилник о учешћу у трошковима издржаванја, смјештаја у установи збрињавања у хранитељску
породицу („Службени гласник Републике Српске“, бр. 88/13).

10
Семинираски рад / Верица Ђуровић

ЗАКЉУЧАК

Дакле, непотпуно усвојење се по много чему разликује од потпуног начина усвојења.

Често се та разлика огледа у већим ограничењима или постојању више услова које
треба испунити на страни лица које жели потпуно усвојити. Самим тим, за непотпуно
усвојење је потребно испунити неколико претпоставки од стане усвојиоца али и од
усвојеника. Ограничавање се огледа у старости усвојитеља као и усвојеника, затим
лица која могу усвојити због најбољег интереса дјетета које се усваја. Разлике које
постоје између потпуног и непотпуно начина усвојења се одређују и према
посљедицима заснивања једног и другог усвојења. Наиме, најважнија разлика је та што
се потпуним усвојењем ствара нераскидива усвојеничка веза између усвојиоца и
усвојеника. Супротно томе, код непотпуног усвојења постоје одређени услови када се
исто може раскинути. Самим тим, што ова два начина имају супротна правна дејства,
другачије се и заснивају. Насљедно-правни положај код усвојеника из непотпуног
усвојења је такав да га усвојилац може искључити или ограничити му насљедство.
Такође, непотпуним усвојењем ствара се родитељски однос између усвојиоца и
усвојеника, на начин да се заснивају права и обавезе између наведених субјеката исте
као и код биолошких родитеља и њихове дјеце. Дакле, дјеца која су остала без
родитеља или нису имала одговарајуће родитељско старање имају прилику да пронађу
породицу која ће испуњавати обавезе које су то требали чинити биолошки родитељи
усвојеника и живјети на неки начин у „нормалном“ окружењу. С друге стране брачни
или ванбрачни партнери као и још нека лица која због различитих разлога нису
природним путем могли добити дијете то могу учинити помоћу института усвојења.

11
Семинираски рад / Верица Ђуровић

ЛИТЕРАТУРА

1. Алинчић Мира, Храбар Дубравка, Јаковац-Лозоић Дијана, Кораћ Александра,

Обитељско право, Загреб, 2006.
2. Бабић Илија, Породично право, Београд, 1999.
3. Цвејић-Јанчић Олга, Породично право, Нови Сад, 2009.
4. Ковачек-Станић Гордана, Породично право, Нови Сад, 2014.
5. Мораит Бранко, Породично право, Бања Лука, 2004
6. Mарија Драшкић, Породично право и права детета, Правни факултет
Универзитета у Београду, Београд 2007
7. Слободан Панов, Породично право, Издавач: Правни факултет Универзитета у
Београду, 2008. (стр 767)
8. Марко Младеновић, Стјепановић Станка, Живановић Милорад, Породично
право, Српско Сарајево, 2003.
9. Поњавић Зоран, Породично право, Крагујевац, 2007.
10. Ђуровић Љиљана, Породично право, Београд, 1988.

ОСТАЛИ ИЗВОРИ:
1. Правилник о учешћу у трошковима издржаванја, смјештаја у установи
збрињавања у хранитељску породицу („Службени гласник Републике Српске“,
бр. 88/13).
2. Породични Закон („Службени гласник Републике Српске“, бр. 54/2002, 41/2008
и 63/2014).
3. Закон о ванпарничном поступку („Службени гласник Републике Српске“, бр.
36/2009).
4. Закон о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“, бр.
37/12).

12