ПОРОДИЧНО - ДРАШКИЋ – ПИТАЊА

ПОРОДИЦА

1.ОСНОВНА НАЧЕЛА ПОРОДИЧНОГ ПРАВА?

Посебна заштита породице – породица увек ужива заштиту друштва и државе, независно од тога да ли се
раади о брачној или ванбрачној, потпуној или непотпуној.

Поштовање породичног живота – једно је од основних људских права

Слободно одлучивање о рађању деце – реч је уставном праву сваког човека да слободно одлучује о условима
под којима ће сопствену егзистенцију наставити у свом потомству. Нови Устав, ипак, каже да РС подстиче
родитеље да се одлуче на рађање и помаже им у томе.

Забрана дискриминације – по Уставу, забрањена је свака врста дискриминације, а посебном уставном

одредбом додатно се јемчи равноправност полова, а држава се обавезује да развија политику једнаких
могућности. Ипак, ово начело познаје огеаничења, па се одлука о рађању, на крају, ипак препушта само жени
и њеном избору хоће ли вршити или неће своје право на абортус.

2. ХИЈЕРАРХИЈСКИ ДА СЕ ИСПИШУ ИЗВОРИ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА

Закон о старатељству 1872.

Основни закон о браку 1946.

Основни закон о односима родитеља и деце 1947.

Закон о усвојењу 1947.

Основни закон о старатељству 1947.

Закон о браку и породичним односима 1980. (важио до настанка ПЗ 2005.)

3. НАВЕСТИ ЗАКОНЕ КОЈИ СУ ИЗВОРИ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА (1946.-1974)

Основни закон о браку 1946.

Основни закон о односима родитеља и деце 1947.

Закон о усвојењу 1947.

Основни закон о старатељству 1947.

4. ЗАКОН КАО ДОПУНСКИ ИЗВОР ПРАВА

ЗОО, Закон о основама својинскоправних односа, Закон о решавању сукоба закона с прописима других
земаља, Закон о парничком поступку, Закон о медијацији, Закон о извршењу и обезбеђењу, Закон о општем
управном поступку, Закон о наслеђивању, Закон о становању, Закон о ванпарничном поступку, Закон о
матичним књигама, Закон о социјалној заштити, Закон о финансијској подршци породици са децом, Закон о
уређењу судова и Закон о јавном бележништву

5. МЕЂУНАРОДНИ УГОВОР КАО ИЗВОР ПОРОДИЧНОГ ПРАВА

Универзална декларација о правима човека, и Међународни пакт о грађанским и политичким правима и

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Европска конв. о људским правима

1
6. УЛОГА ВРХОБНОГ СУДА КАО ИЗВОРА ПОРОДИЧНОГ ПРАВА

Врховни суд на седници одељења усваја правна схватања, која су обавезујућа за сва већа и представљају
извор права у правом смислу речи.

7. ОСНОВНА НАДЛЕЖНОСТ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Основна надлежност предвиђена је за одлучивање о питањима тумачења или примене Европске конвенције
о људским правима у свим случајевима када они који поднесу представку тврде да су жртве повреде права
установљених у Конвенцији

Друга врста надлежности је саветодавна, па је Комитет министара овлашћен да захтева од Суда саветодавна
мишљења о правним стварима која се тичу тумачења Конвенције или протокола уз њу. Саветодавна
мишљења даје Велико веће Суда

8. КО СВЕ МОЖЕ ДА ПОДНЕСЕ ПРЕДСТАВКУ ЕВРОПСКОМ СУДУ ЗА ЉУДСКА ПРАВА

држава уговорница, односно појединац, невладина организација или група лица (појединачна представка).

9. УСЛОВИ ЗА ПРИХВАТАЊЕ ПОДНЕСКА

Да би суд разматрао о представци, морају бити исцрпљени сви унутрашњи правни лекови и представка мора
бити упућена у року од 6 месеци од када је донета правоснажна одлука у предмету на који се односи
представка.

10. ОРГАНИЗАЦИЈА И ПОСТУПАК

Судије – има онолико судија колико има држава чланица Европске конвенције о људским правима. Све судије
бира Парламентарна скупштина са листе од три кандидата које предложи свака држава чланица. Мандат
судија траје девет година, без права да буду поново изабрани.

Суд разматра предмете од стране судије појединца, у одборима од 3 судије, већу од 7 судија или у Великом
већу од 17 судија, а свако веће образује и одборе као помоћна радна тела.

У састав Великог већа улази по службеној дужности судија изабран са листе заинтересоване државе или друго
лице по избору заинтересоване државе, ако овај није у могућности.

Поступак – поступак пред Европским судом тече тако што најпре судија појединац или одбор прихватају или
не прихватају представку појединца.

Одмах доносе пресуду ако је питање већ елаборирано у судској пракси, у противном веће одлучује

о суштини представки које упућују појединци, односно државе. Ако је озбиљно питање од значаја

за тумачење Конвенције, веће може уступити предмет Великом већу.

Када суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право омогућава само делимичну
одштету, Суд ће пружити правично задовољење оштећеној странци.

11. ЕXEMPLI CAUSA НАСИЛНИЧКОГ ПОНАШАЊА

- наношење или покушај наношења сваке врсте телесне повреде

- изазивање страха претњом убиства или наношења телесне повреде

- присиљавање на сексуални однос

- навођење на сексуални однос или сексуални однос са лицем које није навршило 14. годину живота или са
немоћним лицем

- ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима

- вређање, те свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање

2
12. ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ У СЛУЧАЈУ НАСИЉА

1) супружници или бивши супружници, 2) деца и родитељи, 3) крвни, адоптивни и тазбински сродници, 4)
особе које везује хранитељство, ванбрачна заједница или живот у истом породичном домаћинству, а
напослетку и 5) лица која су међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, односно која
имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живела у истом породичном
домаћинству.

13. ДА ЛИ НАШЕ ПРАВО ПРУЖА ЗАШТИТУ ЗА ИСТОПОЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У СЛУЧАЈУ НАСИЉА

Да, јер се наводи да у лица која се сматрају члановима породице у случају насиља спадају и лица која су
међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези.

14. МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

- Издавање налога за исељење насилника из породичног стана или куће, односно за усељење жртве у
породични стан или кућу, без обзира на право својине или закупа непокретности
- Забрана приближавања члану породице на одређену удаљеност
- Забрана приступа у простор око места становања или места рада члана породице
- Забрана даљег узнемиравања члана породице
Мере могу трајати најдуже годину дана, али се могу продужавати док не престану разлози због којих је мера
одређена. Исто тако, могу престати пре истека времена, ако престану разлози који су је условили.

15. ПОРОДИЧНИ ИНСТИТУТИ ГДЕ КРВНО СРОДСТВО ИГРА БИТНУ УЛОГУ

1. Брачна сметња – крвно сродство је брачна сметња у првој линији без обзира на степен сродства, а у
побочној обухвата све сроднике другог и трећег степена, док у четвртом степену сметњу представља само
сродство између деце рођене браће и сестара или полубраће и полусестара (првобратучед). Тазбинско
сродство је брачна сметња само у првом степену праве линије, а за адоптивно важи што и за крвно.
2. Адоптивна сметња – крвно сродство је сметња за заснивање усвојења у правој линији, без обзира на
степен сродства, а у побочној само у друом степену. Постојање адоптивног сродства између усвојитеља и
усвојеника јесте сметња за ново адоптивно сродство.
3. Законско издржавање – ова обавеза обухвата све крвне сроднике у правој линији, те и браћа и сестре,
пасторци, очух и маћеха, а и адоптивне, по правилима која важе за крвно сродство.
4. Законско наслеђивање – крвно и сродство усвојењем су основ за груписање сродника у наследне редове,
при чему ближи сродници искључују даље.
5. Кривично дело – крвно сродство између свих сродника у правој линији и између брата и сестре улази у
састав бића кривичног дела „родоскрнављење”, али крвно и адоптивно сродство су основ и за „одузимање
малолетног лица”, „промену породичног стања”, „запуштање и злостављање малолетног лица”, „недавање
издржавања”, „кршење породичних обавеза”, „насиље у породици”.
6. Изузеће судије – судија или судија-поротник не може у кривичном поступку вршити судијске дужности ако
му је окривљени или његов бранилац, тужилац, оштећени, његов законски заступник или пуномоћник, брачни
друг, или лице са којим живи у ванбрачној или другој заједници живота или сродник по крви у правој линији,
или у побочној до четвртог степена, а у тазбинском сродству до другог степена, или је његов усвојитељ или
усвојеник. Исто важи и за парнични поступак, у односу на странку, њеног законског заступника или
пуномоћника.
7. Закуп стана – помоћу сродства се одређују лица која су чланови породичног домаћинства закупца стана и
која имају право да после његове смрти наставе коришћење стана.
8. Пензија – право на породичну пензију имају чланови породице осигураника после његове смрти (брачни
друг, његова деца, унуци, друга деца коју је издржавао, а којој су родитељи неспособни за рад, његови
родитељи, усвојитељи, очух и маћеха).
9. Порез – обвезнику се признају одбици приликом обрачунавања пореза на доходак грађана, попут одбитка
за издржавање породице (у које спадају малолетна деца и усвојеници, пунолетна деца и усвојеници на
редовном школовању, унуци и његови родитељи, тј. усвојеници).

3
16. НАЧЕЛА О ЛИЧНОМ ИМЕНУ
1. Лично име је неимовинско право – титулар не може то право пренети на друго лице, нити га се може
одрећи, такође не застарева.
2. Право на лично име стиче се рођењем, а штити се од тренутка уписа у матичну књигу рођених – матична
књига је јавна књига за коју важи претпоставка тачности, упис има конститутивни карактер, што значи да је тек
од уписа име заштићено право
3. Свако је дужан да се служи својим личним именом – истовремено право и обавеза, настала из потребе
заштите права и интереса трећих лица.
Два су начина да се повреди права на лично име: оспоравање права на име (спречавање или ометање
титулара при употреби личног имена) и неовлашћена употреба имена (присвајање туђег личног имена).
Лице чије је право на име повређено може у парничном поступку захтевати од суда да утврди постојање
права се оно служи својим именом, да нареди уклањање, уништење или преиначење предмета којима се
извршена повреда права, као и да забрани даље вршење такве радње. Повреда је основ за накнаду
имовинске и неимовинске штете. Некада повлачи и кривичноправну одговорност.
4. Лично име се може променити – наравно уз извесна ограничења

17. ПРОМЕНА ЛИЧНОГ ИМЕНА

Може се променити приликом промене породичног статуса или по захтеву у посебном управном поступку.
Примена породичног статуса – Малолетном детету коме је одређено лично име може се променити презиме
после промене породичног статуса до које је дошло утврђивањем очинства или материнства, односно
оспоравањем очинства или материнства. Презиме детета мења се и приликом заснивања усвојења, када
усвојеник обавезно добија презима једног или оба усвојитеља.
За промену личног имена малолетном лицу или усвојенику старијем од 10 година потребан је и његов
пристанак.
Промена личног имена врши се и склапањем или престанком брака (знаш све варијанте). Супружници могу да
задрже своја презимена, или да уместо свог узми презиме другог супружника, или да свом презимену додају
презиме другог супружника. По престанку брака супружник који је променио презиме може у року од 60 дана
узети презиме које је раније носио.
Промена у посебном управном поступку – сваки грађанин старији од 15 година има право да промени лично
име, односно само рођено име или само презиме, на основу захтева о коме одлучује општински орган управе
по месту пребивалишта односно боравишта.
Ако је дете млађе од 15 година, неопходан је заступник. Жалба против решења о одбијању захтева за
промену личног имена подноси се у року од 15 дана министарству надлженом за породичну заштиту.
Није дозвољена промена личног имена:
а) лицу против којег се води кривични поступак за дело које се се години по службеној дужности
б) лицу које је већ осуђено за такво кривично дело док казна није извршена
в) лицу које променом имена покушава да избегне неку своју обавезу
г) лицу које тражи промену у погрдно име или презиме, којим се вређа морал итд.

18. НАЧЕЛА МАТИЧНИХ КЊИГА

а) Начело официјелности – матичне књиге се налазе у надлежности државних органи, који их воде по
службеној дужности
б) Начело једнообразности – у све матичне књиге се уписују подаци прописани законом и другим прописима
в) Начело јавности – подаци морају бити доступни свакој особи на коју се ти подаци односе, члану уже
породице, усвојитељу или старатељу, и другим лицима по праву на приступ информацијама од јавног значаја
г) Начело аутентичности – чињенице уписане у матичне књиге сматрају се тачним док се судским путем не
докаже супротно. Тако изводи и уверења из матичних књига имају доказну снагу јавних исправа. Матичар
може своју грешку исправити само пре уписа, а после само уз дозволу надлежног државног органа.

19. 5 КОНВЕНЦИЈА
Конвенција о заштити материнства,
Конв о држављанству удатих жена ,
Конв о правима детета,
Конв о пристанку на брак,
Конв о остваривању алиментационих захтева у иностранству,

4
Конв о елиминисању свих облика дискриминације жена
БРАК

20. ЕЛЕМЕНТИ ТЕОРИЈСКЕ ДЕФ БРАКА

Законом уређена
Заједница живота
Мушкарца и жене

21. НЕПОСТОЈЕЋИ БРАК

непосојећи бракови су сви они приликом чијег склапања нису испуњене три битне претпоставке за постојање
брака – различитост полова, сагласна изјава воља и законска форма.

22. НАЧЕЛА БРАЧНОГ ПРАВА

1. Равноправност супружника – примењује се као део ширег уставног начела о равноправности полова и
забрани дискриминације по било ком основу. У брачном праву то се манифестује кроз потпуно и безизнимно
изједначавање мужа и жене у погледу стицања, вршења и заштите свих права и обавеза у браку или
ванбрачној заједници.
2. Институционалност брака – представља захтев да се брак и правни односи у браку и породици уреде
законом. Брак је, дакле, таква правна установе, због чије улоге и значаја треба да буде остварен друштвени
утицај на одређивање његове садржине (претпоставке, поступак и правне последице за склапање и престанак
брака).
3. Слободан пристанак на брак – једно од основних уставних слобода човека и грађанина. Брак је ништав ако
један супружник склопи брак под принудом или у заблуди.
4. Лаицитет брака (световност) – проистиче из духа и садржаја нашег правног система. За доношење правила
којима се уређује брак и правни односи у браку установљена је надлежност државних (световних), а не
црквених (дуговних) органа. То је у складу са секуларизацијом.
Следствено томе, државни органи су надлежни за склапање брака и решавање свих односа и спорова у вези
са браком, а обавезна форма склапања брака је грађански брак.
Наравно да је могуће склопити брак и пред црквеним органима.
5. Моногамија – није нарочито прокламовано, као ни претходно, али се остварује кроз неке правне установе
породичног права (брачност као брачна сметња), односно кривичног права (двобрачност, закључење
ништавог брака и сл.). Дозвољено је, дакле, склапање брака само између једне жене и једног мушкарца.
Дакле, није дозвољена бигамија, тј. полигамија, нити биандрија, тј. полиандрија.
6. Раскидивост брака – Устав Србије садржи посебну прокламацију да свако има право да слободно одлучи не
само о закључењу, него и о раскидању брака. Зато правни поредак предвиђа узроке и поступак зта развод
брака, на начин који обезбеђује правни престанак брака за живота супружника.
7. Изједначавање ванбрачне заједнице са браком – ванбрачна заједница изједначена је са браком на основу
изричите уставне норме ако је то у складу са законом, а ванбрачним партнерима призната су права и
дужности супружника под условима одређеним законом. Дакле, брак и ванбрачна заједница нису
изједначени у свим областима права, већ само у оним у којима је то одређено законом.

23. ПОЗИТИВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА СКЛАПАЊЕ БРАКА

Различитост полова, сагласна изјава воља и законска форма.

24. КАРАКТЕРИСТИКЕ ИЗЈАВЕ ВОЉЕ

Да би изјава воља била правно релевантна потребно је да испуњава неколико услова:
1. Изјава воље особе која склапа брак треба да буде дата речима које су изговорене или написане. Брак се
никада не може склопити одређеним знацима, гестовима или предузимањем неке друге радње која има исто
значење и сврху, нити се може чинити конклудентним радњама.
Изузетно, ако особа има физичке недостатке који је спречавају да комуницира са службеним лицем које води
поступак склапања брака, као и у случају када не познаје језик који је у службеној употреби у општинском
органу управе, биће одређен тумач који се може споразумети са таквом особом.
2. Изјава воље мора недвосмислено и јасно да покаже постојање озбиљне намере за склапање брака. Дакле,
изјава дата у игри, шали, као и изјава дата на неразумљив, неразговетан или двосмислен начин, не производи
никаква дејства на склапање брака.

5
3. Изјаве воаље будућих супружника морају бити дате истовремено (не буквално у истом тренутку, али да се
следе). Тај тренутак представља моменат конституисања брака, с обзиром да се, након што оба будућа брачна
друга дају изјаве да ступају у брак пред надлженим органом, изјава воље више не може повући.
4. Изјава воље о ступању у брак не сме бити модификована условом или роком (нпр. да неће имати деце).
5. Изјаву воље о ступању у брак морају дати лично вереници, пошто је уговор о браку специјалан уговор
породичног права, за који је прописана свечана форма, која захтева присуство оба будућа супружника.
Изузетно, ако постоје нарочито оправдани разлози, надлежни општински орган управе може дозволити да се
брак склопи у присуству само једног супружника и пуномоћника другог супружника.
Пуномоћје такве врсте мора садржати личне податке о властодавцу, пуномоћнику и лицу са којим се склапа
брак, мора бити оверено, издато специјално у сврху склапања брака, важи 90 дана од дана овере

25. СТВАРНА МЕСНА И ФУКЦИОНАЛНА НАДЛЕЖНОСТ

а) Стварно надлежан за склапање брака је општински орган на чијој се територији воде матичне књиге.
б) Месна надлежност није предвиђена у нашем позитивном праву, дакле супружници могу било где
закључити брак и без испуњења каквих услова. По Основном закону о браку био је надлежан општински
орган где супружници или један од њих имају пребивалиште, односно боравиште.
в) Функционална надлежност означава да је у име скупштине општине матичар овлашћен да склопи брак, а
његово присуство јесте конститутивни елемент за настанак брака. Поред тога, матичар обавља и све техничке
радње (саставља записник о усменом захтеву будућих супружника за склапање брака, проверава да ли су
испуњене претпоставке за пуноважност брака и сл.)

26. ПОСТУПАК ЗАКЉУЧЕЊА БРАКА

а) Пријавни (претходни) поступак започињу лица која намеравају да склопе брак подносећи захтев (писмени
или усмени) за склапање брака матичару надлежне општине. Уз захтев се подносе и друге исправе којима се
доказује да ће намеравани брак бити пуноважан (нпр. из матичне књиге рођених).
Неки писци сматрају да је ово званична веридба.
Након подношења захтева, матичар проверава да ли су испуњени услови за настанак брака, ако нису, он
саопштава усмено подносиоцима захтева да не могу склопити брак.
Тада подносиоци захтева могу тражити од матиара да у року од 8 дана донесе писмено решење о одбијању
захтева за склапање брака, на које они имају право жалбе надлежном министарству у року од 15 дана од дана
пријема решења.
Дан склапања брака, уколико су испуњени сви услови, одређује матичар, у споразуму са лицима која желе да
ступе у брак. Протек времена има за циљ да лица која желе да ступе у брак још једном преиспитају своју
одлуку. У нашем праву тај рок није прописан стриктно.
Матичар препоручује у овој фази супружницима да се узајамно обавесте о стању свог здравља, а по потреби и
да посете одговарајућу медицинску установу, те брачно и породично саветовалиште. Он их обавештава и о
правним последицама брака.
б) Поступак венчања одвија се у просторији нарочито одређеној за ту намену, а изузетно се може обавити и
на другом месту ако за то постоје нарочито оправдани разлози и ако се тиме не вређа достојанство чина
склапања брака (болница). Склапању брака присуствују оба будућа супружника (односно пуномоћник једног
од њих), матичар и два сведока. Сведок може бити свако пословно способно лице. Приуство сведока има
улогу евентуалног доказног средства.
Матичар пред којим се склапа брак најпре утврђује идентитет будућих супружника и подноси извештај да су
они присупили склапању брака, те да су за пуноважност брака испуњени сви услови предвиђени законом.
Матичар на пригодан начин упознаје будуће супружнике са њиховим правима и обавезама и на крају пита
сваког од вереника да ли пристуају да међусобно склопе брак. Тада он проглашава брак склопљеним, али та
објава има само декларативно дејство, јер се брак сматра склопљеним у тренутку када супружници дају
сагласну изјаву воље да ступају у брак.
в) Поступак регистрације спроводи се уписивањем склопљеног брака у матичну књигу венчаних, у коју се
уписују супружници својим именом и новим презименом (пуномоћник својим именом и презименом поред
имена супружника којег заступа), матичар и сведоци. После уписа се супружницима издаје извод из ове
књиге, који служи доказивању брака.

27. ПОСТУПАК ВЕРИДБЕ ЈЕ УРЕЂЕН КОЈИМ П. АКТОМ, КО ГА ЈЕ ДОНЕО И КАДА

Наше позитивно право не уређује веридбу као правну установу, али се дешавало да Врховни суд
интервенише, као Врховни суд ФНРЈ 1949, дајући Упутство о повраћају вереничких дарова.

6
Њиме су дата и данас прихватљива решења о повраћају вереничких дарова у случају одустанка од веридбе,
док се накнада трошкова веридбе не признаје ако је једна страна без оправданог разлога одустала од
веридбе. Наша судска пракса одбија и накнаду нематеријалне штете
28. КЛАСИФИКАЦИЈА БРАЧНИХ СМЕТЊИ
Прва класификација брачних сметњи:
а) оне које повлаче ништавост (апсолутно ништавост) брака – брачност, неспособност за расуђивање, сродство
и старатељство
б) оне које повлаче рушљивост (релативну ништавост) брака – неспособност за расуђивање која је престала
током брака, мане воље, малолетство
Друга класификација брачних сметњи:
а) отклоњиве – малолетство изнад 16 година и тазбинско сродство
б) неотклоњиве – све остале
у зависности од тога да ли се може добити судско ослобођење од брачне сметње (судска диспензација)
Трећа класификација брачних сметњи:
а) апсолутне – брачност, неспособност за расуђивање, малолетство
б) релативне – сродство, старатељство, мане воље
у зависности од тога да ли сметња делује према свим трећим лицима (erga omens) или само између
одређених лица (inter partes)
Четврта класификација брачних сметњи:
а) привремене – брачност, неспособност за расуђивање, старатељство, мане воље, малолетство
б) трајне – сродство
према томе да ли брачна сметња може да престане сама по себи, протеком времена.

29. БРАЧНОСТ КАО БРАЧНА СМЕТЊА

Брак не може склопити лице које је већ у браку. Брачну сметњу представља и пуноважни и неважећи брак,
све док не буде поништен правоснажном судском одлуком.
Савесност, заболуда и слично прачних супружника није правно релевантно.
Брачност повлачи апсолутну ништавост брака, неотклоњива је сметња, привремена је и апсолутна (делује
према свима).

30. СРОДСТВО КАО БРАЧНА СМЕТЊА

а) Крвно сродство јесте природна биолошка веза два или више лица која потичу једно од другог или од
заједничког претка. Бракови које би, евентуално, склопили крвни сродници сматрају се друштвено
неприхватљивим јер се из таквих бракова чешће рађају деца са физичким и психичким недостацима. Ширина
круга крвних сродника којима је забрањено да склопе брак зависи од моралних, обичајних, религијских или
традиционалних схватања средине.
Код нас забрана обухвата све крвне сроднике у правој усходној и нисходној линији, без обзира на степен
сродства. У побочној линији забрањено је склапање брака сродницима другог и трећег степена, а од сродника
који се налазе у четвртом степену побочне линије крвног сродства није дозвољено склапање брака само
између деце рођене браће и сестара или деце полубраће и полусестара (првобратучеди).
У случају побочног сродства, за разлику од крвног, забране су таксативно наведене: рођени брат и сестра,
брат и сестра по оцу или мајци, стриц и синовица, ујак и сестричина, тетка и братанац, тетка и сестрић, деца
рођене браће и сестара и браће и сестара по оцу или мајци.
Крвно сродство проузрокује апсолутну ништавост брака, неотклоњива је, трајна и релативна брачна
сметња.
б) Тазбинско сродство јесте однос једног супружника и крвних сродника другог супружника.
Линије и степени тазбинског сродства одређују се аналогно крвном сродству.
Смисао брачне сметње тазбинског сродства је да се склопљени брак не угрози изгледима да супружник
склопи брак са неким блиским крвним сродником другог супружника.
Тазбинско сродство је брачна сметња само у првом степени праве усходне и нисходне линије тазбинског
сродства: свекар и снаха, зет и ташта, очух и пасторка, маћеха и пасторак.
Тазбинско сродство доводи до апсолутне ништавости брака, отклоњива је брачна сметња (суд може у
ванпарничном поступку дозволити склапање брака), трајна је и релативна.
в) Адоптивно сродство (сродство по усвојењу или грађанско сродство) јесте вета два лица која се заснива
вештачким мутем. Сродство по усвојењу имитира крвно сродство, па је и правни режим адоптивног сродства
као брачне сметње идентичан оном који важи за крвно сродство.

7
Повлачи апсолутну ништавост, неотклоњива је сметња, трајна (осим у случају поништења усвојења) и
релативна брачна сметња.

31. МАЛОЛЕТСТВО КАО БРАЧНА СМЕТЊА

Брачну зрелост у српском праву физичка лица стичу пунолетством. Стога, брак не може закључити лице које
није навршило 18. годину живота.
Интерес друштва је да се спрече овакви бракови из више разлога:
- није сигурно да ће брак бити склопљен између психо-физички зрелих особа за извршавање брачних обавеза
- гравидитет премладих жена може се неповољно одразити на њихово и здравље детета
- економски разлози, да лица не буду прерано оптерећана обавезама брачно-породичног живота
Брачна сметња малолетства је, ипак отклоњива брачна сметња, ако су испуњена три услова:
1. Захтев подноси лице које је навршило 16. годину живота – искључена је могућност заступништва. Поступак
могу покренути и оба лица заједничким предлогом, ако ниједно није пунолетно.
2. За склапање брака постоје оправдани разлози – суд одлучује у конкретном случају, узимајући у обзир
добробит малолетника, тј. процењујући да ли је више у интересу да остане у својој родитељској породици или
да склопи брак.
3. Малолетник је душевно и телесно зрео за вршење права и дужности у браку – суд је дужан да саслуша
малолетног подносиоца предлога, његове родитеље или старатеља, као и лице са којим малолетник
намерава да склопи брак. Сви се саслушавају у циљу бољег информисања и правилног закључивања суда о
малолетниковој зрелости. За пуноважност брака није потребна сагласност његових родитеља, па је суду од
значаја и противљење или одобравање родитеља. Суд је дужан да прибави и мишљење органа старатељства,
те мишљење вештака о укупној психо-физичкој зрелости малолетника за преузимање и извршавање
дужности и права која произилазе из брака.
Суд тада доноси решење, којим прихвата да склпи брак, или предлог одбија. Жалбу може изјавити само
малолетник, а против правоснажног решења другостепеног суда ревизија није дозвољена.
Малолетство повлачи релативну ништавост брака, неотклоњива је брачна сметња за малолетнике испод 16
година, а отклоњиваи за старије од 16. Свакако је привремена брачна сметња и апсолутна.
Склапањем брака малолетник стиче потпуну пословну способност, која се не губи чак и ако брак
престане пре пунолетства. То је један од два случаја еманципације у српском праву. Уколико до склапања
брака не дође, за евентуални следећи брак пре пунолетства, потребна је нова дозвола суда.

32. МАНЕ ВОЉЕ КАО БРАЧНА СМЕТЊА (долазило је питање каква принуда може бити да би је суд узео у
обзир, облици заблуде за поништење брака и врсте заблуде)

Да би се брак сматрао пуноважним захтева се да је изјављена воља била слободна. То није случај ако је лице
које изјављује вољу жртва принуде или заблуде.
1. Принуда је недозвољени акт једног лица којим се друго присиљава да изјави вољу у одређеном правцу.
Овако изражена воља је израз тачне представе о стварности, али није слободна. Притисак се може остварити
употребом физичке силе или изазивањем страха код принуђеног:
а) Физичка принуда је последица примене физичке силе (vis absoluta) приликом склапања брака и може се
остварити различитим средствима (хипноза, отмица, злостављање итд.).
Тешко је опет замислити ово у пракси, јер би на време било уочено, а брак спречен.
б) Психичка принуда или претња је суптилнији вид вршења притиска на вољу нуптуријента и због тога је у
животу чешћа. Она се остварује утицањем на вољу психичким путем (vis compulsiva).
Циљ је да се изазове страх од будуће опасности која се може односити на будућег супружника коме се прети
или на њему блиско лице, на његов живот, слободу, телесни интегритет, час, углед или имовину, али се
опасност може односити и на оног ко прети (да ће извршити самоубиство).
Претњу може вршити и треће лице. Претња може бити и посредна, дакле, не мора се односити на онога ко
склапа брак.
Да би принуда била узрок ништавости брака, морају да постоје одређени услови:
а) Претња мора бити озбиљна – да изазива оправдани страх, да је зло којим се прети озбиљно, такво да
угрожава неко значајно добро једног или другог супружника, односно трећег лица.
Да би се оценила озбиљност претње потребно је употребити објективно-субјективни критеријум, према коме
је принуда озбиљна онда када се објективно види да је страх од принуде оправдан, али и да је принуђени
озбиљно схватио зло којим се прети. Одлучује се, дакле, од случаја до случаја.

8
б) Принуда мора одлучујуће утицати на изјаву воље будућег супружника – мора постојати казуална веза, тако
да до изражавања пристанка на склапање брака не би дошло да је принуђени могао поступати слободно.
в) Принуда мора бити противправна – у теорији грађанско права, претња мора бити недопуштена, дакле у
супротности са правним и моралним нормама. У брачном праву за појам принуде је ирелевантно да ли је она
противправна, јер је свака принуда противправна.
Дакле, чак и ако је дозвољено оно чиме се прети, брак који је склопљен на такав начин може бити поништен.

2. Заблуда – кривa представa о стварности. У брачном праву релевантна је једино заблуда која представља
нетачну представу о личности другог супружника. Има их три:
а) Заблуда о физичкој личности супружника (заблуда о идентитету) – постоји у случају када једна особа склопи
брак са лицем које је физички различито од оног са којим је она стварно желела да склпи брак. Ирелевантно
је ко је скривио заблуду (будући супружник или треће лице). То је тешко замисливо у пракси, али се догађа
(слабовидост вереника, замена близанаца, склапање преко пуномоћника итд.)
б) Заблуда о грађанској личности супружника – када особа са којом се жели склопити брак физички идентична
са особом са којом је брак и склопљен, али заблуда посотји и односи се на оне ситуације када се будући
брачни супружник лажно представљао, кријући свој грађански идентитет (лично име, пребивалиште, датум
рођења, држављанство, брачни и породични статус).
Да ли је одређена околност довољна да буде заблуда о грађанској личности одређује се у сваком
појединачном случају. Свакако, заблуда је правно релевантна ако супружник не би склопио брак да је знао
истините околности о личности другог супружника.
в) Заблуда о битним особинама супружника – када се ради о некој битној особини због које супружник који је
у заблуди не би склопио брак да је за њу знао. Битна је само особина супружника, а не сопствена особина или
особина неког лица блиског брачном другу.
Може се односити на физичка, психичка, морална, социјална и друга обележја супружника, али која ће се
особина сматрати битном закон не одређује таксативно.
Ранији српски Закон о браку и породичним односима је наводио одређене примере (трајна, опасна и
тешка болест, противприродне навике, полна немоћ, оплодна немоћ, ранија осуда због бешчастећег дела,
бременитост жене од другог лица, нечасно занимање).
Иако Породични закон ову листу не помиње, нема сумње да ће у судској пракси ове особине и даље бити
најчешће навођене као основ за поништење брака због заблуде о битној особини супружника.

Данас, квалификација особина супружника као битних спроводи се применом објективно-субјективног

критеријума. Са објективног становишта, битна је она особина која је битни саставни део личности
супружника. Зато се неће сматрати релевантном заблудом заблуда о, рецимо, имовинском стању
супружника, о понашању, особинама карактера (шкртост нпр.), социјалном, верском, генетском пореклу,
годинама старости, о школској спреми итд.
Примењује се и субјективни критеријум, дакле, да супружник не би склопио брак да је знао за ту особину, тј.
која је битна према његовим мерилима.
Мане воље представљају брачну сметњу која проузрокује релативну нишавост брака, неотклоњива је,
привремена и релативна.

33. ДЕЈСТВА БРАКА НА ЛИЧНЕ ОДНОСЕ СУПРУЖНИКА

а) Равноправност
Право на равноправност је израз уставног начела о равноправности полова, једнакости свих пред законом и
забрани дискриминације по било ком основу. Ово се односи и на личне и на имовинске односе супружника, а
остварује се поштовањем личности и достојанства сваког супружника као и правичним вредновањем сваког
доприноса учињеног ради подмирења животних потреба у брачној заједници.
Европски суд за људска права се изјашњавао много пута у вези са повредом члана 14. Европске конвенције о
људским правима (забрана дискриминације) у овом смислу.

б) Вођење заједничко живота

Обавеза вођења заједничког живота изричито је предвиђена законом. Није одлучујуће да се супружници
налазе у физичком (просторном) односу, већ је једнако битна и интелектуална (вољна) компонента таквог
односа. Дакле, не мора нужно значити да супружници воде заједнички живот ако станују у истом стану, као
што, обрнуто, заједнички живот траје у случајевима дугогодишње просторне удаљености. Ова брачна обавеза
не може се извршити принудним путем.

9
в) Узајамно поштовање и помагање
Међусобно поштовање супружника представља претпоставку складних и успешних брачних односа, а
остварује се настојањем сваког супружника да разуме и уважи потребе, схватања и интересе другог
супружника, да подели срећне и тужне тренутке са својим супружником.
За то су потребни међусобни напори, да би се постигла солидарност, међусобно, према члановима породице,
а посебно према деци.
У супротном, недостатак свега наведеног довешће до развода брака.
Подразумева се и верност, иако она није предвиђена изричито законом. Правни појам верности односи се на
верност само у сфери сексуалног понашања, али је потребна верност и у ширем смислу, у смислу осећања
оданости, привржености и посвећености. Повреду обавезе верности супружник може игнорисати, опростити
или тражити да се брак разведе.
Узајамно помагање представља сваки могући вид помоћи и подршке, као пружање савета и услуга,
неге у болести, утехе у невољи и заштите интереса. Такође се не може остварити принудним путем, али
супружник може захтевати развод брака.

г) Слобода избора рада и занимања

Слобода сваког супружника да развија своје радне, дуговне и друге способности и склоности. То је право врло
значајно за личну и економску сигурност и независност сваког појединца. Други супружник то не сме
ограничавати, нити ускраћивати. Дакле, сваки брачни дуг има право да, без пристанка другог брачног друга,
изабере оно што ће радити и што ће бити његово занимање. Поново нема директне санкције, али доводи до
поремећаја брачних односа, и посредно, може довести до развода брака.

д) Избор презимена
Супружници споразумно одређују презиме приликом склапања брака. Свако може задржати своје презиме,
може уместо свог узети презиме супружника или свом презимену додати супружниково, или преизмену
супружника своје презиме.

ђ) Одређивање места становања

Споразумно супружници одређују место становања, али не нужно и место заједничког становања. Они могу
задржати пребивалиште које су имали и пре склапања брака, иако је прилично очигледно да ће се без
заједничкго становања теже остварити или доказивати потпуна заједница живота. Разлози за различито
становање може бити последица немогућности запослења и сл.

е) Вођење заједничког домаћинства

Споразумно одлучују о вођењу заједничког домаћинства, што је појам који обухвата све оне послове који
произилазе из природе брака и породичног живота. Ако споразум није могућ, никаква санкција не може бити
примењена, осим посредно, кроз развод брака.

34. АПСОЛУТНО НИШТАВИ БРАКОВИ

То су бракови:
а) приликом чијег склапања нису испуњене претпоставке за постојање брака (лица истог пола, без потрврдних
изјава воља, без присуства матичара)
б) склопљени противно законом утврђеним брачним сметњама (брачност, трајна неспособност за
расуђивање, сродство, старатељство)
в) који нису склопљени ради остваривања заједнице живота супружника

35. КОНВАЛИДАЦИЈА АПСОЛУТНО НИШТАВОГ БРАКА

– у грађанском праву апсолутно ништави правни послови се не могу конвалидирати, али са браковима то није
случај. Постоји неколико случајева конвалидације:

а) Неће се поништити нови брак скклопљен за време трајања ранијег брака једног од супружника,
ако је тај ранији брак престао до закључења главне расправе у првостепеном поступлу, било да је претходни
брак престао смрћу, проглашењем за умрлог супружника, разводом или поништењем. Одступа се од
претпоставке да нико не може склопити нови брак док раније склопљени не престане, из практичних разлога.

10
б) У спору за поништење новог брака може се појавити питање постојања, односно пуноважности претходног
брака. Постојање ранијег брака се доказује изводом из матичне књиге венчаних. Ако јавни тужилац то не
може да докаже на тај начин, суд ће прекинути поступак поништења касније склопљеног брака и наложиће
тужиоцу да покрене парницу у одређеном року, у којој би се доказало да ранији брак постоји. Ако тужилац то
не учини, сматраће се да је тужба повучена.
Ако тужени оспорава пуноважност ранијег брака уписаног у матичну књигу венчаних, претходно ће се судити
о пуноважности тог ранијег брака, па ће суд прекинути поступак поништења и наложиће покретање парнице,
а ако тужени то не учини сматраће се да је од тврдње одустао.
Када је парница покренута, у зависности од њеног исхода, дакле од тога да ли је доказано постојање
ранијег брака, односно ништавост претходног, суд доноси одлуку о томе да ли ће каснији брак бити
поништен. Дакле, ако не буде утврђено постојање ранијег брака или тај ранији буде поништен, каснији брак
се неће поништавати, упркос повреди императивне норме о условима за пуноважност брака.
в) Суд је дужан да одбије поништење каснијег брака ако су се за то испунили одговарајући законски услови,
док има овлашћење да не мора поништити брак које је дато суду у случају у коме се као разлог за поништење
брака појављује отклоњива брачна сметња (попут тазбинског сродства). Тада суд може накнадно дати
одобрење. Суд се сматра компетентним да процени оправдане разлоге за давање судске диспензације.
г) Неће бити поништен брак који није био склопљен ради остваривања заједнице живота, већ ради
прикривања неког правног посла или остварења другог циља, под условом да су супружници накнадно
успоставили стварну заједницу живота. Брак не би могао бити поништен ни када је само један супружник
склопио брак у неком другом циљу.
Чињеница заједнице живота има већи значај од повреде претпоставке за пуноважност брака, која је
недостајала у часу његовог склапања. Тај недостатак касније је компензован успостављањем стварне животне
заједнице.

36. ПОЗИВАЊЕ НА АПСОЛУТНУ НИШТАВОСТ

на ништавост се могу позвати сва заинтересована лица, пре свих сами супружници, а право на тужбу не
прелази на наследнике, али наследници могу наставити поступак који је започео један од супружника. На
ништавост се може позивати и лице које има правни интерес да брак буде поништен (наследници), као и
јавни тужилац и јавни правобранилац, ако се ради о заштити имовинских интереса државе. Ово право не
застарева, па се тужба може поднети и након што брак престане смрћу једног супружника или разводом.

37. РЕЛАТИВНО НИШТАВ БРАК- РУШЉИВ

Као и апсолутно ништави бракови, и рушљиви су они бракови приликом чијег склапања нису биле испуњене
претпоставке за пуноважност, али је санкција знатно блажа.
Рушљивим браковима се сматрају бракови који су склопљени упркос постојању брачних сметњи:
а) неспособности за расуђивање
б) малолетства
в) мана воље

38. КО МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ ТУЖБУ ЗА РУШЉИВОСТ БРАКА И РОКОВИ

круг особа које могу захтевати поништај рушљивог брака много је ужи од онога који постоји код ништавих
бракова. Тужба за поништење рушљивог брака може се подићи само у законом предвиђеном року, чија
дужина зависи од конкретног узрока рушљивости брака. Право на тужбу имају:
а) Супружник – који је у часу склапања био неспособан за расуђивање, али је током трајања брака
неспособност за расуђивање престала. Рок за подизање тужбе износи годину дана од дана престанка разлога
који ру проузроковали неспособност за расуђивање, односно од дана правоснажности судске одлуке о
враћању пословне спобности. Брак који је склопљен током светлих периода (lucida intervalla) сматра се
апсолутно, а не релативно ништавим браком.
б) Малолетни супружник – који је склопио брак без дозволе суда. Рок је годину дана од стицања пунолетства.
в) Родитељ или старатељ малолетног супружника – који је без дозволе суда склопио брак. Поништај брака се
не може тражити после стицања пунолетства малолетног супружника.
г) Супружник који је склопио брак под принудом или у заблуди – рок је годину дана од дана када је принуда
престала или је заблуда уочена

11
39. КОНВАЛИДАЦИЈА РУШЉИВОГ БРАКА
накнадно оснажење рушљивог брака, које се постиже на основу одлуке суда или путем одрицања од права на
поништај брака од стране лица којима закон то право даје.
а) Конвалидација наступа тако што суд пред којим је покренут поступак поништења брака који је склопио
малолетник без судске диспензације не мора поништити такав брак ако утврди да су у време склапања брака
постојали, или се накнадно стекли, законски разлози због којих се могло дозволити склапање брака пре
пунолетства.
б) Конвалидација путем одрицања од права на поништење брака наступа када лица која имају право на тужбу
просто пропусте да се обрате суду у одређеном року. Да би таква конвалидација производила правна дејства,
потребно је да буду испуњени следећи услови:
• да се конвалидација предузме од стране лица која су овлашћена да захтевају поништење
• да та лица знају за постојање недостатка због кога могу захтевати поништење
• да је протекао рок у коме се може захтевати поништење брака

40. ПРОГЛАШЕЊЕ НЕСТАЛОГ ЛИЦА (СУПРУЖНИКА) ЗА УМРЛОГ

Нестало лице је оно о чијем животу, односно смрти, постоји неизвесност. То може бити:
1. лице о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а од чијег рођења је протело 70
година
2. лице о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а околности под којима је
нестало чине вероватним да више није у животу
3. лице које је нестало у непосредној смртној опасности (бродолом, пожар, поплава и сл.), а о чијем
животу није било никаквих вести 6 месеци од дана престанка опасности
4. лице које је нестало у току рата или у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих
вести годину дана од дана престанка непријатељства

41. КЛАСИФИКАЦИЈА УЗРОКА ЗА РАЗВОД БРАКА

Узроци за развод брака су чињенице или околности које су изричито предвиђене законом као подобне да
доведу до престанка пуноважног брака за живота оба супружника.
1. Општи и посебни узроци за развод брака
а) Општи (генерални) узроци за развод брака јесу они који су тако стилизовани у закону да се под њихову
формулацију могу подвести различите, унапред недефинисане чињенице и околности ( „озбиљна и трајна
поремећеност брачних односа”, „неповратна пропаст брака”, „непостојање духовне и материјалне
заједнице” и сл.).
б) Посебни (специјални) узроци за развод брака јесу они код којих законодавац тачно и одређено именује
чињеницу или околност због које се може тражити развод брака, при чему је ирелевантно да ли се посебан
узрок заснива на скривљеном поступку једног супружника („прељуба”, „злостављање”, „злонамерно или
неоправдано напуштање” и сл.), или без икакве кривице супружника („одвојен живот”, „душевна болест” и
сл.).
Законодавац често комбинује опште и посебне узроке за развод, на тај начин што уз један општи узрок
наводи примере посебних узрока за које се сматра да доводе до поремећаја брачних односа као општег
узрока за развод брака.

2. Апсолутни и релативни узроци за развод брака

а) Апсолутни – закон им даје значење самосталних узрока за развод брака
б) Релативни – чињенице које немају самостално значење, већ је њихово присуство потребан, али не и
довољан, услов за развод брака.
Различито се карактеришу исти узроци у различитим правима. Тако, једна иста чињеница може имати
својство апсолутног узрока у једом, а релативног узрока за раскид брака у другом правном систему. У
савременим правима апсолутни разлози су све ређи.

3. Скривљени и нескривљени узроци за развод брака

Ова подела везује се за квалификацију понашања супружника у заједничком животу.
а) Скривљени – недопуштени поступци једног или обају супружника (прељуба, злонамерно или неоправдано
напуштање, осуда због срамотног дела и сл.)

12
б) Нескривљени – произилазе из животне стварности и немају везе са самовољним поступком другог
супружника (несталост, душевна болест, поремећеност брачних односа и сл.)
Скривљени су све ређи у модерном праву.

42. СПОРАЗУМНИ РАЗВОД БРАКА (ограничења долазе као питање)

Споразумни развод
Развод брака који се темељи само на сагласној диспозицији супружника. Дакле, потребна је сагласност
супружника да се брак разведе.
Приговори: Споразумним разводом се више штите интереси појединаца, а занемарује се друштвени
значај брака. То омогућава располагање правом на развод противно принудним прописима, јавном поретку
или добрим обичајима, на које је суд дужан да пази по службеној дужности. Доприноси се брзоплетом и
афективном престанку брака, а самим тим и нестабилност.
Предности: Одсуство конфликта у вези са разводом и вероватноћа да ће се односи разведених
брачних другова складније одржавати, те да ће се они лакше договорити о свим питањима која се тичу
заједничке деце. Такав развод штити и достојанство супружника, не износећи детаље из приватног живота
пред суд. Представа деце о својим родитељима је далеко повољнија у том случају. Споразумни престанак,
напослетку, представља пандан слободи ступања у брак.
Домаће законодавство усваја споразумни развод брака, али предвиђа и одређена ограничења, која имају за
сврху да се отклоне или ублаже наведени недостаци.
Супружници су дужни да уз предлог за споразумни развод брака поднесу и писмени споразум о вршењу
родитељског права и писмени споразум о деоби заједничке имовине.
При том, споразум о вршењу родитељског права може имати облик споразума о заједничком или о
самосталном вршењу родитељског права. Ако је реч о самосталном вршењу, мора се одредити висина
доприноса за издржавање детета које плаћа други родитељ и начин одржавања личних односа детета са
другим родитељем, све у најбољем интересу детета.
Тако се могу констатовати неколико битних правила у српском праву, везаних за споразумни развод брака:
а) Потребе деце супружника ограничавају потпуну слободу развода. Суд, уколико недостаје споразум о
будућем вршењу родитељског права, односно споразум о деоби заједничке имовине, поступа као са
неуредним поднеском. Суд враћа предлог супружницима ради допуне и одређује рок за поновно подношење
предлога. Ако не поступе у одређеном року, предлог се сматра повученим, а ако је враћен без исправке, суд
ће предлог за развод одбацити као неуредан.
б) Овлашћење суда да процењује да ли је споразум родитеља о вршењу родитељског права у најбољем
интересу детета значи да суд испитује и псроводи доказни поступак у делу предлога супружника који се
односи на будуће вршење родитељског права. Деца морају бити заштићена. Ако споразум родитеља не
гарантује заштиту интереса детета, суд може уредити будуће односе родитеља са њиховом децом и на други
начин.
в) Супружници подносе писмени споразум о деоби заједничке имовине. Тиме је олакшана процедура, не
мора се ићи у парницу, која би и била парадоксална ако се ради о споразуму, а посредно се поново штити
интерес детета, како се родитељи не би економски слабили трошковима парнице, па не би били у могућности
да детету пруже све што му је неопходно.

43. РАЗВОД ПО ТУЖБИ

Развод по тужби
Темељи се на два бракоразводна узрока:
а) Озбиљна и трајна поремећеност брачних односа – општи, релативни и нескривљени бракоразводни узрок,
што значи да је он последица једне или више узастопних околности којима је заједничко да су поремећају
брачних односа допринеле у одлучујућој мери, без кривице брачних супружника, које указују на то да је
наступила дисхармонија између супружника, па се не може остварити стварна, потпуна и складна заједница
живота супружника. То је најчешћи узрок за развод брака у модерном праву, а заснива се на концепцији о
разводу као правном леку за неуспешне бракове.
Да би поремећност брачних односа представљала ваљани узрок за развод она мора бити:
- озбиљна – тешко погађа брачне односе, задире у темеље брака и прекида комуникацију
- трајна – траје дуже време и не даје изгледе да ће криза бити окончана
б) Објективна немогућност остварења заједнице живота супружника – такође општи, релативни и
нескривљени бракоразводни узрок у нашем праву. Циљ брака јесте стварање и одржавање истинске, потпуне

13
и складне животне заједнице супружника. Ако је то немогуће, сваки од супружника може тражити развод
брака.
Породични закон не садржи посебне узроке, као Закон о браку и породичним односима, али судови их и
даље узимају као пример објективне немогућности остварења заједнице живота супружника (несталост или
душевна болест).

44. КАКО СЕ СВЕ МОЖЕ ПОКРЕНУТИ БРАЧНИ СПОР

Тужбом за поништење брака,
Тужбом за утврђење постојања брака,
Тужбом за развод брака,
Предлогом за споразумни развод брака

45. ОСОБЕНОСТИ ПОСТУПКА

Поступак у брачним споровима разликује се од парничног поступка.
Тако судије у поступцима у вези са породичним односима уопште, морају бити лица која су стекла посебна
знања из области права детета.
Поступак је хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право. То значи да се тужба не
доставља туженом на одговор, поступак се спроводи на највише два рочишта, тако да се прво рочиште мора
заказати у року од 15 дана када су тужба или предлог примљени у суду, а другостепени суд је дужан да одлуку
донесе у року од 30 дана од достављања жалбе.
Јавност је законски искључења, а затно је проширена примена истражног начела и ограничена примена
начела диспозитицје. Суд, дакле, може утврђивати чињенице које ниједна странка није изнела и онда када
нису спорне између странака.
Суд по слободној оцени доноси одлуку о накнади тршкова поступка у вези са породичним односима, по
принципу правичности.
У брачном спору важе и нека правила која су заједничка само брачним споровима.
Пуномоћје мора бити оверено и издато само ради заступања у брачном спору и мора садржати наводе у
погледу врсте тужбе и основа за подизање тужбе. Супружнике не може заступати исти пуномоћник. Не могу
се изрећи пресуда због пропуштања, нити пресуда на основу признања или одрицања, а странке не могу да
закључе судско поравнање.
Тужилац може повући тужбу и без пристанка туженог до закључења главне расправе, а са његовим
пристанком све до правноснажног окончања поступка, до када супружници могу и одустати од предлога за
споразумни развод брака.
Ако је до повлачења тужбе или предлога дошло после доношења провестепен пресуде, суд ће
решењем утврдити да је пресуда без правног дејства и да се поступак обуставља.
Суд пресудом у брачном спору дужан је да одлучи о вршењу родитељског права, а може одлучивати и
о лишењу родитељског права или о мерама заштите од насиља у породици.
Пресуда се може побијати само из битних повреда одредаба парничног поступка или због тога што је
споразум о разводу закључен под принудом или у заблуди, а одлука о престанку брака која је изречена
правоснажном пресудом о поништењу или разводу брака се не може побијати

46. ФАЗЕ У ПОСТУПКУ ПОСРЕДОВАЊА

Поступак посредовања има две фазе и обухвата покушај мирења (мирење) и поступак за покушај споразумног
окончања спора (нагодба), али супружници споразумно могу своју сагласност за посредовање ограничити
само на нагодбу.

1. Мирење – спроводи се само у брачном спору који је покренут тужбом за развод брака, а циљ је да се
поремећени однос супружника разреши без развода брака.
То значи да мирењу нема места ако је подигнута тужба за поништење брака (јер егзистенција брака није
угрожена поремећајем брачних односа, већ неким другим чињеницама) или ако је поднет предлог за
споразумни развод (јер су се супружници већ споразумели).
Ако поступак мирења спроводи суд, биће заказано посебно рочиште пред председником већа, где ће
присуствовати само супружници, без пуномоћника. То је због тога да би се утврдило да ли постоји аутентична
жеља супружника да се неспоразуми превазиђу, а брак сачува.

14
Ако поступак мирења спроводи орган старатељства, или неки други орган (брачно или породично
саветовалиште), онда се мирење спроводи уз употребу различитих другхих стурчних знања (социјалног рада,
комуникологије, психологије и сл.), те других метода.
а) Ако се супружници помире, сматраће се да је тужба за развод брака повучена.
б) Ако се не помире, наставиће се поступак нагодбе. Изостанак супружника са рочишта за покушај мирења не
повлачи одмах чињеницу да мирење није успело, већ установа којој је поверен поступак посредовања треба
да процени да ли ипак има изгледа за помирење. О мирењу се саставља записник, који се мора доставити
суду, у случају да суд није био надлежан. Поступак мирења не може трајати дуже од 2 месеца од дана
достављања тужбе суду, односно другој установи, а по протеку рока од 3 месеца суд ће преузети поступак
мирења ако установа којој је поверен поступак посредовања не обавести суд о резултатима мирења.
Тужба се не доставља туженог на одговор, како би се убрзао поступак и како би спречило да садржина тужбе
осујети покушај мирења и пре него што је оно почело.

2. Нагодба – спроводи се у брачном спору који је покренут тужбом за поништење брака, тј. тужбом за развод
брака, када мирење супружника није успело. Смисао је да се уз помоћ медијатора разреше сва најспорнија
питања која оптерећују односе супружника када постане извесно да њихов брак не може опстати. Треба
постићи споразум о вршењу родитељског права и о деоби заједничке имовине. Присуствују и пуномоћници,
који могу и треба да допринесу да се до споразума дође што је могуће брже и једноставније.
Успела нагодба је када се постигну оба споразума.
Делимично успела нагодба је када се постигне један од поменута два споразума.
Свакако, споразум о деоби заједничке имовине уноси се у изреку пресуде о поништењу или разводу брака,
док се споразум о вршењу родитељског права уноси у изреку само ако суд процени да је тај споразум у
најбољем интересу детета.
Неуспела нагодба јесте она ако се један или оба супружника не одазову позиву на нагодбу или се не постигне
ниједан споразум.
Записник мора да садржи споразум о вршењу родитељског права и/или о деоби заједничке имовине, тј.
изјаву да нагодба није успела. Нагодба може трајати најдуже 2 месеца од дана када је окончан поступак
мирења, тј. од дана достављања тужбе суду или одређеној установи; а после 3 месеца поступак преузима суд,
ако одређена установа не обавести суд о резултатима.

ДЕТЕ

47. УТВРЂИВАЊЕ МАТЕРИНСТВА СУДСКОМ ОДЛУКОМ

У ретким животним ситуацијама када је порекло детета од мајке спорно, материнство се утврђује судском
одлуком. Ако жена није уписана у матичну књигху рођених као мајка детета, из неког разлога, онда је
утврђивање материнства судском одлуком обавеза.
Право на утврђивање материнства имају:
а) Дете – може поднети тужбу ради утврђивања материнства без обзира на рок. Тако се остварује право
детета да зна ко су му родитељи.
Док је дете малолетно или док је над њим родитељско право продужено, његову правну заштиту остварује
законски заступник, старатељ, уз сагланост органа старатељства.
б) Жена која тврди да је мајка детета – може поднети тужбу ради утврђивања свог материнства у року од
годину дана од сазнања да је она родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета. Ради се о
томе да материнство није утврђено приликом рођења, већ мора накнадно.
в) Жена која тврди да је мајка детета, која оспорава материнство другој жени и истом тужбом тражи да се
утврди њено материнство – оспорава материнство жени која је уписана у матичну књигу рођених као мајка
детета, али је такво њено право компензовано истовременом обавезом да истом тужбом захтева и
утврђивање сопственог материнства.
Право на тужбу не прелази на наследнике, али наследници могу наставити покренут поступак

48. ОСПОРАВАЊЕ МАТЕРИНСТВА – АКТИВНО ЛЕГИТИМИСАНА ЛИЦА И РОКОВИ

Порекло детета од мајке је, као што је већ речено, много мање спорно неко порекло од оца.
Ово се ипак може оспоравати, ако рецимо, дође до замене деце у породилишту, као и у случајевима када се
жена лажно легитимише да би прикрила свој идентитет.
Наше законодавство је једно од ретких које нормирају оспоравање материнства и у српском праву оно је
недозвољено после смрти детета, после усвојења детета или када је материнство утврђено

15
правоснажном судском одлуком. Ван тих случајева, право припада:
а) Детету – дете има право да оспорава материнство жени која је у матичну књигу рођених уписана као
његова мајка, а тужбу може поднети без обзира на рок.
Док је малолетно, оно то чини преко законског заступника. У овом случају законски заступник је по правилу
жена којој дете оспорава материнство, па дете мора заступати колизијски старатељ.
После десете године живота, дете може тражити самостално од органа старатељства да му постави
колизијског старатеља, а од суда да му постави привременог заступника због постојања супротних интереса
између њега и његовог законског заступника.
Право на тужбу ради оспоравања материнства не прелази на наследнике овлашћених лица, али наследници
детета наследници жене која је уписана у матичну књигу као мајка, наследници биолошке мајке или
мушкарца који се сматра оцем детета, могу наставити поступак, ради утврђивања да је постојао основ за
оспоравање материнства.
б) Жени која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета – има рок до годину дана од дана сазнања
да она није родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.
в) Жени која тврди да је мајка детета – може оспорити материнство жени која је као мајка уписана у матичну
књигу рођених. Истом тужвом се тражи утврђивање и сопственог материнства. Рок је годину дана од дана
сазнања да је тужиља родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.
г) Мушкарцу који се по закону сматра оцем детета – може поднети тужбу ради оспоравања материнства у
року од годину дана од дана сазнања да жена која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета није
родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета. Право припада и брачном и ванбрачном оцу.
Оспоравање материнства се одражава и на очинство, тако што се гаси претпоставка о брачном очинству или
се у случају ванбрачног детета отвара могућност да мушкарац који је признао очинство поништи сопствену
изјаву о признању очинства.

49. ДЕЈСТВО ОСПОРАВАЊА МАТЕРИНСТВА

Дејство успешно оспореног материнства огледа се у томе што се мајком детета више не сматра жена која је
као мајка била уписана у матичну књигу рођених, чиме се гасе и сва права и дужности које произлазе из
односа родитеља и детета. Порекло детета од мајке остаје непознато, осим ако је тужбу подигла жена која
себе сматра биолошком мајком детета и која истом тужбом утврђује и своје материнство.
Оспоравање материнства брачног детета је истовремено и оспоравање брачног очинства, јер се муж не може
више сматрати оцем детета. Ако је реч о ванбрачном детету чије је очинство утврђено признањем, може доћи
до поништавања такве изјаве. Дакле, дете остаје са неутврђеним пореклом и у односу на оца, осим ако је
тужбу подигла жена која себе сматра биолошком мајком, а у време рођења или зачећа детета налазила се у
браку.

50. УТВРЂИВАЊЕ БРАЧНОГ ОЧИНСТВА

Појам брачног очинства произилази из статуса брачног детета. Брачно дете је оно које потиче из брака својих
родитеља. Дете је, дакле, рођено у браку, а утврђено је његово материнство и очинство.
Дете се сматра брачним дететом ако:
а) је дете родила жена која је била у браку у време његовог рођења или зачећа (материнство)
б) дете потиче од оца који је био у браку са његовом мајком у време његовог рођења или зачећа (брачно
очинство)
Брачно очиство утврђује се на основу правне претпоставке која гласи да се оцем детета рођеног у браку, као и
у року од 300 дана по престанку брака, ако је брак престао смрћу мужа, а мајка није склопила нови брак у
овом року, сматра муж мајке детета.
Дете је рођено у браку ако је рођено у раздобљу од тренутка склапања до тренутка престанка брака (смрт,
проглашење за умрлог, поништење или развод брака). Ирелевантно је да ли је брак био пуноважан или
неважећи, јер и неважећи производи све правне последице до правоснажности судске пресуде о поништењу.
Дете се сматра рођеним у браку и ако није у њему зачето.
Дете рођено у року од 300 дана по престанку брака сматра се рођеним у браку. Дан престанка брака је само
дан фактичке смрти оца, као и дан проглашења оца за умрлог. Уколико је брак престао разводом, односно
поништењем или смрћу мужа а мајка је склопила нови брак у међувремену, претпоставка о брачном очинству
се не примењује. Без значаја је да ли је брак био пуноважан или није. Брачно порекло детета одређује
чињеница да је дете зачето за време трајања брака, а рођено након његовог престанка.
Рок од 300 дана је узет јер трудноћа траје 280 дана, али зна понекад и мало дуже (до 300 дана).

16
Муж мајке детета сматра се брачним оцем детета захваљујући правној претпоставци која у праву
функционише од давнина, а која и данас има универзалну вредност у упоредном праву.
С биолошке стране гледано, зачеће детета од стране оца није очигледа чињеница. У пракси, најчешће бива да
правна претпоставка о очинству мужа мајке детета буде потврђена и чињеницом његовог биолошког
очинства. Ако се не поклапају, претпоставка се може обарати доказивањем да муж мајке детета није
природни отац детета.

51. ОСПОРАВАЊЕ БРАЧНОГ ОЧИНСТВА (ЛИЦА, РОКОВИ И ДЕЈСТВО)

Оспоравати брачно очинство могу:

а) Дете – може оспоравати да му је природни отац онај мушкарац који се по закону сматра његовим оцем без
обзира на рок. Поново је потребан колизијски старатељ ако између оца и детета постоје супротни интереси
или се налазе у опречним страначким улогама.
Обрнуто, ако се дете и родитељ који заступа дете по закону налазе у истој страначкој улози, тада родитељ
заступа дете у овој парници.
Ако дете није под родитељским старањем или је лишено пословне способности, тужбу подноси старатељ уз
одобрење органа старатељства.

б) Мајка – рок за тужбу је годину дана од сазнања да њен муж није отац детета, односно 10 година од рођења
детета.
Мајка ће ретко користити ово право, јер се тако погоршава положај детета, а била би изложена и
неугодностима када би признала да је имала ванбрачне сексуалне контакте.
в) Муж мајке – уместо мужа који је лишен пословне способност тужбу може поднети његов старатељ, уз
одобрење органа старатељства. Ради се о томе да би муж мајке, због болест или сметњи лишен пословне
способности, могао, због свог стања, бити злоупотребљен, наметањем обавеза према детету о чијем пореклу
он нема никаквих сазнања, нити је свестан да дете не може потицати од њега.
Муж може поднети тужбу у року од годину од сазнања да није отац, односно 10 година од рођења детета.
Ако сазна након навршене 10. године, тужба ће се одбацити као неблаговремена.
Пример: Крон и други против Холандије – страна 194.
г) Мушкарац који тврди да је отац детета – има право да оспори претпоставку о брачном очинству детета. Не
може то свако учинити, већ само онај мушкарац који истом тужбом тражи и утврђивање сопственог очинства.
Рок за тужбу је годину дана од дана сазнања да је он отац, тј. 10 година од рођења детета.
Утврђивање истине о пореклу детета овде има предност над заштитом породичног мира брачне породице.
Ово право не прелази на наследнике, али они могу наставити поступак ради утврђивања да је постојао основ
за оспоравање брачног очинства.

Дејство судске одлуке има статусни и породичноправни аспект. Тако дете које је рођено у браку или у року од
300 дана од дана престанка брака смрћу мужа мајке, а очинство у односу на њега буде оспорено, губи брачни
статус и сматра се ванбрачним дететом са неутврђеним пореклом у односу на оца (осим ако је тужбу поднео
биолошки отац и ако је у истом поступку утврђено његово очинство). Успешно оспореним брачним
очинством, престаје однос родитеља и детета између мужа мајке и детета, а то значи и престанак свих права
и дужности родитеља и деце и крвних сродника оца и детета. Ако не дође до развода, муж мајке и дете
имају обавезе и права само на основу тазбинског сродства.
Пресуда има деклараторни карактер – дете се сматра ванбрачним од тренутка рођења (ex tunc) и делује erga
omnes. Може утицати и на лично име и презиме детета. Ако је дете старије од 10 година и способно за
расуђивање, потребна је и његова сагласност за промену личног имена

52. УСЛОВИ ЗА ПУНОВАЖНОСТ ПРИЗНАЊА ВАНБРАЧНОГ ОЧИНСТВА (долазила су и питања за једну од

форми)
1. Услов који се односи на лице које даје изјаву о признању – очинство може признати мушкарац способан за
расуђивање, који је навршио 16. годину живота. Очинство не може признати мушакарац који је потпуно
лишен пословне способности или је млађи од 16 година. Из формулације не види се јасно да ли очинство
може признати и особа која је делимично лишена пословне способности и малолетник старији од 16 година
који није способан за расуђивање. С друге стране, закон обавезује суд да одлуком којом једно лице

17
делимично лишава пословне способности одреди правне послове које то лице може самостално
предујзимати, па суд одлучује и о евентуалном признању очинства.
Изјава мора бити дата лично, те не може бити модификована никаквим условом или роком, осим у сличају
признања зачетка. У супротном, нема пуноважног признања очинства.

2. Услов који се односи на дете чије се очинство признаје – признаје се само очинство детета које је живо
рођено, дакле које је стекло правни субјективитет, док узраст детета није од правног значаја.
Изузетно, може се признати и насцитурус, али тада признање производи правна дејства само под позитивним
суспензивним условом да се дете живо роди. Одступање је учињено ради заштите интереса детета у
приликама када отац, из било ког разлога, не може сачекати тренутак рођења детета.
Није допуштено признање очинства после смрти детета. То је зато што се процењује да не постоји правни
интерес умрлог детета, али и тако да мушкарац не би могао да злоупотреби признање ради стицања неког
другог права (попут права на наслеђивање).

3. Услов који се односи на сагласност мајке и детета са признатим очинством – за пуноважност признања
очинства потребно је да се са признањем сагласи мајка ванбрачног детета, а ако је дете старије од 16 година,
онда и оно треба да се сагласи са признатим очинством.
а) Сагласност мајке – има нарочити значај, јер мајка најбоље зна ко је природни отац њеног детета. Изјаву
може дати мајка која је навршила 16. годину живота и способна је за расуђивање, а ако мајка не може дати
сагласност, довољна је сагласност детета. Изјаву не може дати мајка која је млађа од 16 година или је потпуно
лишена пословне способности. У случају када је мајка делимично лишена пословне способности релевантна
је само одлука суда.
Сагласност прибавља матичар по службеној дужности. Када прими изјаву о признању очинства, матичар
позива мајку детета да се у року од 30 дана изјасни о признању. Сагласност се даје у истој форми у којој се
даје и изјава о признању очинства (пред матичарем, органом старатељства или судом, или у тестаменту). Исто
дејство има и изјава мајке којом она пријављује рођење детета, када у изјави означи особу коју сматра оцем
детета.
б) Сагласност детета – тражи се само када је оно старије од 16 година и способно за расуђивање. У супротном,
довољна је сагласност мајке. У том случају је могуће да признавалац, уз
сагласност мајке, свесно призна очинство детета за које зна да не потиче од њега.
Форма сагласности детета је иста као и форма изјаве о признању очинства, тј. као форма изјаве о сагласности
са признати очинством коју даје мајка детета.
в) Сагласност старатеља детета – уз одобрење органа старатељства, потребна је уместо сагласности мајке, ако
она више није жива, или је њено боравиште непознато, или је неспособна за расуђивање, или уместо
сагласности детета, ако је дете млађе од 16 година или неспособно за расуђивање.
Другим речима, за пуноважност признатог очинства захтева се сагласност мајке и детета старијег од 16
година, али је одступање неизбежно у неколико случајева:
• довољна је само сагласност мајке, ако је дете млађе од 16 година или је неспособно за расуђивање
• довољна је само сагласност детета старијег од 16 година способног за расуђивање, ако мајка није
више у животу, ако је непознато њено боравиште или је неспособна за расуђивање
• довољна је само сагласност старатеља детета, ако ни мајка ни дете из горе наведених разлога не могу
дати правно релевантну изјаву воље
У недостатку сагласности мајке, детета, односно старатеља детета, мушкарац који тврди да је отац детета има
право да захтева да се његово очинство утврђује у судском поступку. Рокови су годину (од кад сазна да се
нису сагласили), односно 10 година од рођења детета.
Пример: Јусуф против Холандије – страна 203.

4. Услов који се односи на форму изјаве о признању очинства – поред следећих форми треба додати и облик
јавнобележничког записа:
а) Признање пред матичарем – може бити учињено приликом пријаве рођења детета или накнадно, или у
одвојеном поступку ради утврђивања очинства признањем.
Поступак утврђивања порекла детета рођеног изван брака траје најкраће и најједноставнији је, уколико до
признања ванбрачног очинства дође поводом пријаве рођења детета. Тада ванбрачни отац може изјаву о
признању дати истовремено кад он сам пријављује рођење или у одређеном року након што је мајка
пријавила рођење детета.

18
Када мајка означи мушкарца као оца детета приликом пријављивања рођења, матичар је дужан да означено
лице обавести о наводима мајке, чувајући податак као службену тајну. Обавештење садржи и позив
означеном лицу да у законском року од 30 дана дође код матичара ради давања изјаве о признању очинства,
односно да изјаву поднесе писмено. Ако позвани изјави да није отац детета или ускрати давање изјаве,
сматра се да признање очинства није учињено, па ће матичар о томе обавестити мајку, коју ће додатно
поучити о њеном праву да порекло детета од оца утврђује у поступку пред судом.
Независно од могућности да очинство призна пред матичарем у поступку пријаве рођења детета, или да то
учини на иницијативу мајке након рођења детета, лице које себе сматра оцем детета може и само покренути
поступак признања очинства. У том случају, матичар (било који) је дужан да на записник прими изјаву о
признању очинства од стране лица које себе сматра оцем детета. Матичар је дужан да о учињеном признању
обавести мајку детета, а евентуално и дете, те да им остави рок од 30 дана ради добијања њихове сагласности
са изјавом о признању.
Ако сагласност изостане, матичар је дужан да поучи мушкарца о праву на утврђивање очинства судском
одлуком.
б) Признање пред органом старатељства може се дати у записник који се одмах доставља матичару
надлежном за упис рођења детета у матичну књигу рођених ради окончавања поступка утврђивања очинства
признањем.
в) Признање пред судом може бити учињено:
- у ванпарничном поступку – исто као и признање учињено у записник пред матичарем или органом
старатељства, обавезује суд да прими изјаву, а исправу достави матичару ради уписа изјаве о признању
очинства у матичну књигу рођених.
- у парничном поступку – када тужени у поступку који се води пред судом ради утврђивања ванбрачног
очинства призна тужбени захтев. Суд је у овом случају дужан да без одлагања достави оверени препис
записника са рочишта на коме је учињено признање матичару надлежном за упис детета у матичну књигу
рођених. Ако је признање ваљано, тада се тужба одбацује.
г) Признање у тестаменту – тестамент треба да буде проглашен, пошто завешталац увек може у целини или
делимично опозвати тестамент, а тиме и изјаву о признању очинства коју тестамент садржи. Изјава о
признању очинства чини се поред изјаве којом завешталац чини распоред своје имовине за случај смрти, и
дели правну судбину тестамента као једностраног правног актра.
То значи да је изјава о признању очинства правно релевантна само ако је тестамент пуноважан. Ако је ништав,
ништава је и изјава.
Без обзира на форму у којој су учињене, изјава о признању очинства, као и изјаве мајке и детета о сагласности
са признањем очинства не могу се опозвати. Међутим, у неким случајевима дозвољено је поништавање
признатог очинства, као и оспоравање очинства.

5. Поништавање изјаве о признању очинства и изјаве о сагласности са признатим очинством – Изјава о

признању очинства сматраће се ништавом (апсолутно ништавом) уколико су повређени неки од битних
услова који су предвиђени законом за њену пуноважност (нпр. очинство је признао мушкарац потпуно лишем
пословне способности; мајка уопште није дала сагласност са признатим очинством; уписано је очинство на
основу неважећег тестамента). Тужбу ради поништења изјаве могу поднети лица која су дала изјаву, лица која
имају правни интерес да изјава буде поништена, као и јавни тужилац, и то без временског ограничења. Исто
важи и за изјаву о сагласности са признатим очинством.
Изјава о признању очинства, односно изјава о сагласности са признатим очинством сматраће се рушљивом
(релативно ништавом) ако је дата под принудом, или у заблуди. Тужбу могу поднети само особе које су такву
изјаву дале. Тужба се подноси у року од годину дана од дана када је принуда престала, односно од дана када
је заблуда уочена.
Дејство правоснажне судске одлуке о поништењу изјаве о признању очинства, односно изјаве о сагласности
са признањем очинства, јесте у томе што се сматра да признање очинства није ни било учињено. Дете
задржава статус ванбрачног детета са неутврђеним очинством од тренутка рођења, што значи да су од тада
престала и сва права и дужности између детета и лица које је било признало очинство.

53. УТВРЂИВАЊЕ ВАНБРАЧНОГ ОЧИНСТВА СУДСКОМ ОДЛУКОМ

Тужбу ради утврђивања очинства имају:
а) Дете – има право на тужбу за утврђивање сопственог ванбрачног очиства, јер се утврђивање очиства врши
првенствено у његовом интересу. Тужба се може поднети без обзира на рок.

19
Док је дете малолетно или док над њим траје продужено родитељско право, заштиту у његово име и за његов
рачун врши његов законски заступник, а то је по правилу његова мајка.
Ако мајка није у могућности да буде његов законски заступник, тужбу подноси старатељ детета уз одобрење
органа старатељства.
Дете ће заступати колизијски старатељ ако између родитеља који заступа дете и детета постоје супротни
интереси или се они налазе у опречним страначким улогама. Дете које је навршило 10. годину живота може
захтевати од органа старатељства да му постави колизијског старатеља.
б) Мајка – може поднети тужбу и у своје име, у року од годину дана од дана сазнања да мушкарац кога сматра
оцем детета није признао очинство, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.
в) Мушкарац који тврди да је отац детета, покушао је да призна дете за своје, али се са тим признањем нису
сагласили мајка, односно старатељ детета – тужбу може поднети у року од годину дана од дана пријема
обавештења о несагласности мајке, односно старатеља детета, а најкасније у року од 10 година од рођења
детета.
Иако није законски прецизирано, матичар је дужан да достави обавештење мушкарцу о несагласности,
односно у претходном случају мајци о непризнању, одмах пошто га прими, односо одмах по протеку рока од
30 дана који је био остављен овим особама на изјашњење.
г) Мушкарац који тврди да је отац детета, оспорава брачно или признато ванбрачно очинство другом
мушкарцу и истом тужбом тражи да се утврди његово очинство – примењују се одговарајуће одредбе о
оспоравању брачног очинства од стране мушкарца који себе сматра оцем детета.

Дејство правоснажне судске пресуде којом је утврђено ванбрачно очинство детета огледа се у томе што се
утврђује порекло детета од оца. Између детета и његовог оца заснивају се сва међусобна права и обавезе које
познаје породично право. Дете остаје ванбрачно дете, али са утврђеним пореклом од оца.
Одлука је деклараторног карактера, што значи да се ванбрачно очинство сматра утврђеним од тренутка
рођења детета (ex tunc), и оно делује erga omens. Дејство је трајно. Утврђено ванбрачно очинство може
утицати и на лично име и презиме детета. Ако се мења име детета старијег од 10 година, које је способно за
расуђивање, потребна је и његова сагласност.
Утврђивање ванбрачног очинства у случају више суложника – тужени мушкарац може ставити приговор да је
мајка у време зачећа детета имала сексуалне односе са другим мушкарцем, односно са више других
мушкараца. У том случају суд је дужан да спроведе поступак против мушкарца за кога се у тужби тврди да је
отац детета и зависно од резултата доказног поступка, изрекне пресуду којом се усваја тужбени захтев, или се
одбија. Не може по службеној дужности суд покренути поступак против особа које наведе мушкарац у свом
приговору, али мајка може да, по окончању једног поступка (који се завршио одбијањем тужбеног захева),
поднесе тужбу против других особа са којима је имала полне одоносе у критично време зачећа детета.

54. ОСПОРАВАЊЕ ВАНБРАЧНОГ ОЧИНСТВА – ЛИЦА И РОКОВИ

Право на оспоравање имају:
1. Дете – без обзира на рок, под условом да се дете није сагласило са признањем очинства.
Када између детета и родитеља који по закону заступа дете постоје супротни интереси, дете ће заступати
колизијски старатељ. Ако између њих нема супротних интереса, тада ће родитељ заступати дете у овој
парници. Ако дете није под родитељским старањем, или је лишено пословне способности, тужбу подноси
старатељ са дозволом органа старатељства.
2. Мајка – такође може оспоравати да је отац њеног детета особа која је признала ванбрачно очиство, али,
такође, само под условом да се она није сагласила са тим признањем. Рок за тужбу износи годину дана од
дана сазнања да мушкарац који је признао очинство није отац детета, односно 10 година од рођења детета.
3. Мушкарац који тврди да је отац детета – има право да оспори ванбрачно очинство које је утврђено
признањем неког другог мушкарца и које је уписано у матичну књигу рођених. У том случају, тужилац
оспорава очинство другом мушкарцу који је дете признао за своје, али је обавезан да истовремено тражи да
се истом тужбом утврди и његово очиство.
Законодавац жели да заштити дете, тако што се неће допустити угрожавање постојећег родитељског односа
према мушкарцу који га је признао за своје, уколико се не успостави нови родитељски однос према мушкарцу
који тај однос оспорава. Жели да заштити и интерес особе која за себе тврди да је отац ванбрачног детета и
жели да то буде и правно констатовано.
Рок је годину дана од дана сазнања да је он отац детета, односно 10 година од рођења детета.
Право на тужбу не пралази на наследнике, али наследници имају право да наставе започети поступак, ради
утврђивања да је постојао основ за опосравање признатог очинства.

20
55. УТВРЂИВАЊЕ И ОСПОРАВАЊЕ МАТЕРИНСТВА – УЗ БИОМЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ
мајком детета зачетог уз биомедицинску помоћ у
нашем праву се увек сматра жена која га је родила, а ако је дете зачето дарованом јајном ћелијом,
материнство жене која је даровала јајну ћелију не може се утврђивати. То имплицира да сурогацијски уговори
нису у овом тренутку допуштени у нашем праву. Технике у којима би могло бити спорно материнство су:
Донација јајне ћелије – поступак који се примењује код жена са смањеном или одсутном функцијом јајника,
односно ако јајници функционишу, али постоји ризик од преношења наследних генетских поремећаја на дете.
Процедура се састоји у аспирацији јајне ћелије од жене донора, њеном оплођењу и трансферу тако добијеног
ембриона у материцу жене примаоца (гестационе мајке).
Јасно је да се као потенцијални претендент на материнство појављује жена која је донирала јајну ћелију и која
као давалац генетског материјала, такође, може бити сматрана биолошком мајком детета (генетска мајка).
Нека права допуштају (аустралијско, шпанско, хрватско), под одређеним условима, а нека стриктно забрањују
(немачко, аустријско) донацију јајних ћелија. Прихваћено је схватање да се мајком детета може сматрати
само жена која је носила дете као резултат смештања у њено тело дароване јајне ћелије и ниједна друга
жена.
Донација ембриона – техника која означава комбинацију поступака донације јајне ћелије и артифецијелне
инсеминације семеном донора, али се ретко спроводи у пракси.
Сурогат материнство – метода аситиране репродукције за жене којима је из неког разлога одстрањена
материца и оне нису саме способне за ношење и рађање детета. За оплођење се користе јајне ћелије и
сперматозоиди супружника којима се пружа помоћ, а оплођене јајне ћелије се преносе у материцу изабране
жене као примаоца, уз њену сагласност.
Циљ је да материнство стекне жена која је давалац генетског материјала.
У нашем праву сурогат материнство је изричито забрањено, а тако је и у већини правних поредака (аустријско,
шведско, немачко). У енглеском праву, ипак, сматра се да је могуће да се мајком детета не сматра жена која
га је родила, већ да се супружници који су добили дете уз помоћ сурогат мајке могу правно сматрати
родитељима, под следећим условима: а) бар један од њих мора бити генетски родитељ детета, б) захтев мора
бити поднет у року од 6 месеци од рођења детета, в) суд мора донети одлуку о родитељству, г) дете треба да
живи заједно са подносиоцима захтева, д) морају бити држављани Велике Британије и имати најмање 18
година, ђ) да су се мајке која је носила и родила дете и биолошки отац сагласили да буде донета судска
одлука, и е) да није била дата нити примљена накнада у вези са доношењем судске одлуке.
И у праву Израела сурогацијски уговор је условљен таксативно набројаним условима.
( сурогат материнство долазило као посебно питање)

56. УТВРЂИВАЊЕ И ОСПОРАВАЊЕ ОЧИНСТВА – УЗ БИОМЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ

оцем детета које је зачето уз биомедицинску помоћ сматра се у нашем праву муж, односно ванбрачни
партнер мајке, под условом да је за поступак потпомогнуте оплодње дао писмени пристанак и тада му није
омогућено да оспорава своје очинство. Забрањено је и утврђивање очинства мушкарцу који је даровао
семене ћелије.
Право на оспоравање очинства има муж (ванбрачни партнер) мајке само ако дете није зачето постпком
БМПО. Рок за тужбу је годину дана од дана сазнања да дете није зачето поступком БМПО, тј. 10 година од
рођења детета.
То значи да нико осим мужа (ванбрачног партнера) мајке нема право да оспорава очинство детета зачетог
БМО мајке, али и да се муж (ванбрални партнер) неће ни сматрати оцем ако није испуњена и допунска
претпоставка да он за такав начин оплођења није дао свој писмени пристанак.
Правила о оспоравању очинства у случају зачећа уз помоћ биомедицине треба да буду примењена на све
поступке потпомогнутог рађања, без обзира на то да ли је приликом зачећа детета употребљен биолошки
материјал мужа, односно ванбрачног партнера мајке или неког другог мушкарца.
Поступци биомедицински потпомогнутог оплођења, који су важни за одредбе о очинству могу се поделити на
оне у којима се користи биолошки материјал мужа, односно ванбрачног партнера мајке (хомологно
оплођење) или на оне у којима се користи донирани биолошки материјал неког другог мушкарца
(хетерологно оплођење).
Хомологно оплођење (хомологна артифицијелна инсеминација) – примењује се у присуству медицинских
индикација, као што су физичка или психичка немогућност остварења нормалног сексуалног односа,
цервикални отпор, субфертилност мужа, вазектомија итд. У овом случају дете је биолошки потомак својих
родитеља.

21
Хетерологно оплођење (хетерологна артифицијелна инсеминација) – дете се рађа уз помоћ донираних
семених ћелија, тј. семени материјал за оплођење не потиче од мужа, односно ванбрачног партнера мајке.
Медицински индикатори су стерилитет или субфертилност мужа, односн ованбрачног партнера мајке,
односно његова озбиљна болест или тешки случајеви резус инкомпатибилности.

57. У КОЈИМ СЛУЧАЈЕВИМА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО ОСПОРАВАЊЕ ОЧИНСТВА

После смрти детета,
После усвојења детета,
Ако је очинство утврђено правоснажном судском пресудом,
Оним лицима која су се сагласила са признањем очинства

УСВОЈЕЊЕ

58. ОПШТА ПОДОБНОСТ УСВОЈЕНИКА

У нашем праву, мора бити испуњено неколико услова за усвајање:
1. Рођење усвојеника – рођење усвојеника је први услов заснивања усвојења, будући да усвојеник може бити
само лице које је субјекту у праву. То значи да дете треба да буде рођено како би било усвојено, не може се
усвојити насцитурус. Оправдање овакве претпоставке налази се у чињеници да нерођеном детету још увек
није потребна никаква друга заштита осим биолошке.

2. Интерес усвојеника – усвојење треба да буде у најбољем интересу усвојеника. Поред родитеља, односно
старатеља, интересе усвојеника цени и орган старатељства, који може одбити захтев за усвојење ако процени
да оно није корисно за усвојеника. Како ни сва деца нису подобна за усвојење, орган старатељства мора да
оцени психо-физички статус детета и сагледа његову целокупну социјалну ситуацију, како би могао донети
одлуку о томе да ли је усвојење корисно за дете.
3. Малолетство усвојеника – усвојење се може засновати најкасније док дете не наврши 18 година живота.
Ако је малолетник склопио брак, односно стекао потпуну пословну способност пре пунолетства, усвојење није
допуштено. Наше право одређује и доњу старосну границу (3. месец живота), како би спречио доношење
исхитрених и непромишљених одлука.

4. Породични статус усвојеника – законодавац изричито наводи да се може усвојити:

а) дете које нема живе родитеље
б) дете чији родитељи нису познати или је непознато њихово боравиште
в) дете чији су родитељи потпуно лишени родитељског права или пословне способности
г) дете чији су се родитељи сагласили са усвојењем (родитељи су живи и познати)

5. Крвно сродство усвојеника – забрањено је усвајање детета које је усвојитељу крвни сродник у правој
линији, без обзира на степен сродства, или му је брат, односно сестра. Циљ је да се избегне да између
сродника код којих већ постоји један правни однос (крвно сродство) наступи непотребно дуплирање
породичних обавеза установљавањем новог правног односа (адоптивно сродство).

6. Адоптивно сродство усвојеника – адоптивна сметња, пошто се усвојењем правним путем заснива однос
детета и родитеља између усвојеника и усвојитеља, а усвојитељ врши родитељско право као лично и
апсолутно право. Већ усвојено дете не могу усвајати друге особе, док претходно усвајање траје. Изузетак је
кад се усвојење може проширити на супружника, односно ванбрачног партнера усвојитеља.

7. Старатељство усвојитеља над усвојеником – старатељ не може усвојити свог штићеника, што значи да дете
под старатељством не може бити усвојено од стране свог старатеља, све док старатељ не буде разрешен
дужности старатеља. Разлози су исти као и код крвног сродства, тј. да би се искључила истовремена правна
заштита детета кроз две различите правне установе.

8. Сагласност родитеља или старатеља усвојеника(долазило и као засебно питање) – потребна претпоставка
за пуноважност усвојења, како би оба родитеља била у прилици да одлуче о томе да ли ће се одрећи свог
родитељског права или га пренети на усвојитеље. Може бити дата уз означавање усвојитеља или без
означавања усвојитеља (бланко сагласност), што значи да родитељ даје сагласност за усвојење свог детета не
знајући ко су усвојитељи. Сагласност се може дати само након што је орган старатељства препоручио

22
родитељу да се подвргне психо-социјалном саветовању, како би овај постао свестан дејстава изјаве о
сагласности, односно преношења родитељског права, а давање бланко сагласности има дејство изјаве о
одрицању од родитељског права. Родитељ не може дати сагласност пре него што дете наврши 2. месец
живота, али може и повући ту сагласност у року од 30 дана од дана када је дао сагласност, али ово право
може искористити само једном. Не тражи се сагласност од родитеља који је потпуно лишен родитељског
права или пословне способности, као и када је лишен права да одлучује о питањима која битно утичу на
живот детета. Ако је дете под старатељством јер нема родитеље, или ако се од родитеља не тражи сагласност
из одређених разлога, сагласност се тражи од старатеља детета.

9. Сагласност усвојеника – уколико је дете старије од 10 година и способно за расуђивање. Произилази из

међународно признатог права да дете учествује у доношењу свих одлука које га се тичу. Малолетник даје
сагласност са већ постигнутим споразумом усвојитеља и његових родитеља, односно старатеља, али је његова
сагласност потпуно равноправан услов, без ког нема пуноважног усвојења.

59. ОПШТА ПОДОБНОСТ УСВОЈИТЕЉА

У нашем праву, мора бити испуњено неколико услова за усвајање:
1. Пословна способност усвојитеља – овај услов значи да усвојитељ може бити само особа која има
потпуну пословну способност. Наше право, не прописује изричито да је потребно да усвојитељ буде
пунолетан, али каже да усвојизељ мора бити најмање 18 година старији од усвојеника, па се усвојитељем не
може сматрати малолетно лице, иако потпуно пословно способно (случајеви еманципације, тј. склапања
брака).
2. Старост усвојитеља – разлика у годинама између усвојитеља и усвојеника не може бити мања од 18
нити већа од 45 година. Изузетак је када министар надлежан за породичну заштиту дозволи усвојење и лицу
које је старије од усвојеника мање од 18, односно више од 45 година, ако је такво усвојење у најбољем
интересу детета. Прописивање доње границе служи да се спречи доношење непромишљених одлука од
стране сувише младих брачних парова, али и знатна разлика у годинама доводи у питање складан психо-
физички развитак усвојеника и смањује изгледе да се он интегрише у породицу усвојитеља на начин који би
био сличан природном односу детета и родитеља.
3. Лична својства усвојитеља – одређена су законом на позитиван начин једном општом одредбом, према
којој усвојити може само лице које има лична својства на основу којих се може закључити да ће родитељско
право вршити у најбољем интересу детета. За разлику од биолошких родитеља, усвојитељ треба да „докаже”
пред органом старатељства да је способан за успешно вршење родитељског права.
То значи да ће орган старатељства у сваком случају оцењивати моралне особине усвојитеља, његове
породичне и брачне прилике, као и његове способности да подиже и васпитава дете представљају поуздан
ослонац за доношење одлуке о заснивању усвојења.
Орган старатељства по службеној дужности мора прибавити налаз психолога, педагога, социјалног радника,
правника и лекара о општој подобности за усвојење.
Таксативно су наведена лична својства која представљају сметње за усвојење, па тако усвојити не може:
а) лице које је потпуно или делимично лишено родитељског права
б) лице које је потпуно или делимично лишено посовне способности
в) лице оболело од болести која може штетно деловати на усвојеника
г) лице осуђено за кривично дело из групе кривичних дела против брака и породице, против полне слободе и
против живота и тела
Примери: Фрете против Француске, Е.Б. против Француске – стране 238.,239.
4. Брачни и родитељски статус усвојитеља – брачни статус усвојитеља значи да усвојити могу, по правилу,
само супружници или ванбрачни партнери заједно. Разлог за овакво ограничење треба тражити у чињеници
да усвојење у највећој могућој мери имитира природни родитељски однос, па има за циљ и да детету
обезбеди оба родитеља. Одступања од овог правила:
а) допуштено је да се као усвојитељ појави само један супружник у случају када он усваја дете свог
супружника или ванбрачног партнера
б) министар надлежан за породичну заштиту може, изузетно, дозволити да усвоји и особа која живи сама, ако
за то постоје оправдани разлози, што је шриок појам који треба тумачити у сваком конкретном случају. Као

23
оправдани разлози су навођени приврженост детета за усвојитеља, претходно старање усвојитеља о детету,
лични квалитети усвојитеља и сл.
Ирелевантно је да ли усвојитељ већ има или нема своје дете приликом заснивања усвојења, односно да ли
има једно или више усвојене деце, али у пракси далеко ређе усвајају особе које имају сопствену децу.
5. Припрема усвојитеља – још једна претпоставку коју је установио нови ПЗ Србије. Настоји се да се будућим
усвојитељима помогне да постану компетентни и успешни родитељи, који су стекли основна потребна знања
о детету и вештинама поступања са дететом. Припрема се обавља током процене опште подобности
усвојитеља, али обавезно пре доношења коначне одлуке о сувојењу, а спроводи је орган старатељства на
чијем подручју будући усвојитељи имају пребивалиште, односно боравиште.
6. Држављанство усвојитеља – адоптивну способност у нашем праву првенствено имају лица која су
држављани Републике Србије. Овакав став је оправдан страхом да ће усвојено дете живети у инострантству и
трајно интегрисати у страну средину.
Ипак, странац може усвојити дете а) ако се не може наћи усвојитељ међу српским држављанима, и б) ако се
министар надлежан за породичну заштиту сагласио са усвојењем.
Сматра се да се усвојитељи не могу наћи међу домаћим држављанима ако је прошло више од годину дана од
дана уношења података у будућем усвојенику у Јединствени лични регистар усвојења, а ако је то у најбољем
интересу детета, министар може дозволити усвојење и пре истека овог рока.
(странци као усвојитељи-долазило ка засебно питање)

60. ФАЗЕ У ПОСТУПКУ ЗАСНИВАЊА УСВОЈЕЊА

састоји се из три фазе:
а) Припремни (претходни поступак) – започиње:
1. иницијативом органа старатељства по службеној дужности
2. писменим захтевом будућих усвојитеља органу старатељства на чијем подручју они имају заједничко
пребивалиште, односно боравиште
3. писменим захтевом родитеља, односно старатеља детета органу старатељства на чијем подручју дете
има пребивалиште, односно боравиште
Страни држављани подносе писмени захтев за заснивање усвојења преко министарства надлежног за
пороичну заштиту.
Уз предлог за усвојење, овлашћени предлагачи дужни су да приложе изводе из матичне књиге рођених за
усвојитеље и усвојеника, као и друге доказе о постојању законских претпоставки за заснивање усвојења.
Орган старатељства је дужан да препоручи родитељу да се подвргне психо-социјалном саветовању пре него
што буде дао своју сагласност за усвајање детета, а након давања сагласности родитеља, дужан је да детету
постави привременог старатеља, који ће га заступати у поступку заснивња усвојења.
Орган старатељства дужан је да утврди општу подобност усвојитеља и усвојеника за заснивање усвајања,
ангажујући екипу стручњака, чији је задатак да дају налаз и стручно мишљење у личности будућих усвојитеља
и усвојеника. Ако орган старатељства утврди да подносиоци захтева нису подобни за усвојитеље, односно да
дете није подобно за усвајање, дужан је да донесе писмено решење о одбијању захтева у року од 60 дана од
дана пријема уредног захтева, а право нажалбу министарству подносиоци имају право у року од 15 дана од
дана пријема решења. Ако орган утврди да су и усвојитељи и дете подобни за усвојење, он је дужан да
податке о будућим усвојитељима и будућем усвојенику унесе у Јединствени лични регистар усвојења.
Јединствени лични регистар усвојења представља регистар како заједничких релеватних података о
потенцијалним усвојитељима и усвојеницима (име, презиме, пол, датум и место рођења, ЈМБГ,
пребивалиште, држављанство, национална или етничка припадност), тако и података који су важни само за
дете (породични и здравствени статус детета, подаци о родитељима детета, подаци о општој подобности
детета да буде усвојено), односно података који су битни само за будуће усвојитеље (школска спрема,
занимање, здравствено стање, брачни статус, материјалне и стамбене прилике, мотивација за усвајање).
Орган старатељства бира будуће усвојитеље на основу евиденције из ЈЕдинственог личног регистра усвојења
и о томе доноси посебан закључак. Овај избор се не врши када дете усваја супружник или ванбрачни партнер
родитеља, односно усвојитеља детета, као и онда када су родитељи, односно старатељ и усвојитељи
споразумно извршили избор, а орган стратељства је проценио да је такав споразум у најбољем интересу
детета.
Прилагођавање – по избору усвојитеља, орган старатељства упућује њима дете ради узајамног
прилагођавања (осим ако су усвојитељи страни држављани), где орган надзире успешнност узајамног
прилагођавања, те о својим оценама саставља службене белешке. Тако се проверава посебна подобност
24
усвојитеља и усвојеника за усвојење. Период прилагођавања траје највише 6 месеци, а његов смисао је да се
на време утврди да ли се дете може адаптирати на нову средину и да ли су одабране особе заиста најбољи
могући усвојитељи за дете. Ако то није случај, орган старатељства доноси писмено решење о одбијању
захтева за заснивање усвојења, против кога је дозвољена жалба министарству надлежном за породичну
заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

б) Поступак доношења одлуке о заснивању усвојења – представља резултат испитивања свих околности
значајних за усвојење које је обављено у претходном поступку.
Орган старатељства који је изабрао будуће усвојитеље, доноси писмено решење о усвојењу ако утврди да су
се испунили сви услови за заснивање усвојења (општа и посебна подобност усвојитеља и усвојеника).
Усвојење је засновано даном доношења решења о усвојењу, које се уручује на свечан начин лично
усвојитељима и старатељу усвојеника. Уручивању решења може присуствовати и дете, ако је то у складу са
његовим годинама и зрелошћу. Јавност је искључена, а подаци из евиденције и документације о усвојењу
спадају у службену тајну, коју су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.
Службено лице органа старатељства је, након доношења, а пре уручења решења о усвојењу, дужно да са
усвојитељима обави разговор, у коме ће их детаљно упознати са правним, моралним, васпитним и другим
аспектима усвојења. Службено лице препоручује усвојитељима да обавесте дете о његовом пореклу што је
пре могуће. Разговор се може обавити и са дететом, ако је то у складу са годинама и зрелошћу детета, у коме
ће дете бити обавештено о предстојећем усвојењу.

в) Поступак регистрације усвојења – односи се на обавезу органа старатељства који је засновао усвојење да на
основу решења у освојењу одмах донесе решење о новом упису рођења усвојеника и да га без одлагања
достави матичару који води матичну књигу рођених за дете. Решењем о новом упису рођења поништава се
ранији упис рођења усвојеника, а подаци о родитељима замењују се подацима о усвојитељима.
Право увида у матичну књигу након тога имају само дете и усвојитељи детета. Пре уписа, матичар је дужан да
дете упути на психо-социјално саветовање, како би тренутак суочавања са овом чињеницом протекао уз
помоћ стручњака и био у најмањој могућој мери трауматичан за дете. Најзад, орган старатељства је дужан да
води евиденцију и документацију о усвојеној деци, као и о усвојитељима.

61. ДЕЈСТВА УСВОЈЕЊА

1. Лично име усвојеника – приликом заснивања усвојења усвојеник добија лично име према
истим правилима по којима лично име детету одређују његови природни родитељи. Тако му се може
променити презиме према презимену једног или оба усвојитеља. Што се тиче имена усвојеника, примењује
се опште правило да усвојено дете задржава своје име, али се приликом заснивања усвојења детету може
одредити и ново име. Дете које је навршило 10. годину живота и које је способно за расуђивање има право на
давање сагласности са променом личног имена.

2. Породичноправна дејства – односе се на:

а) Забрана оспоравања порекла усвојеног детета последица је изричитог правила да се после заснивња
усвојења у матичну књигу рођених уписују усвојитељи као родитељи детета. Због тога је забрањено
оспоравање материнства и очинства усвојеног детета, како би била сачувана трајност података о
усвојитељима као родитељима усвојеника. Тако се усвојеном детету не би могло утврђивати материнство и
очинство, јер се оно не може ни утврђивати пре него што буде успешно оспорено материнство и очинство које
је већ уписано у матичну књигу рођених.
б) Грађанско сродство заснива се између усвојитеља и свих његових сродника са једне стране и усвојеника и
свих његових потомака са друге стране. Адоптивно сродство, дакле, обухвата и све крвне, тазбинске и раније
стечене грађанске сроднике усвојитеља. Крно сродство између усвојеника и његових природних сродника не
престаје заснивањем усвојења, јер је крвно сродство биолошка веза трајног карактера, која не може никада
престати.
в) Брачну сметњу преставља усвојење на идентичан начин као и крвно сродство.
г) Родитељско право природног родитеља детета које је усвојено престаје и преноси се на усвојитеље, а тиме
се заснивају и сва права и дужности које по закону постоје између детета и родитеља, односно других
сродника. Изузетак од овог правила појављује се само у хипотези да је усвојитељ супружник или ванбрачни
партнер природног родитеља детета. У том случају природни родитељ детета не губи родитељско право, већ
га врши заједно са својим супружником, односно ванбрачним партнером као усвојитељем и има сва права и
дужности према свом детету која је имао и до тада. Садржина родитељског права усвојитеља идентична је

25
садржини родитељског права природних родитеља, тако да се на вршење, лишење, престанак и продужење
родитељског права примењују иста правила која уређују родитељско право природних родитеља.
Заснивање усвојења представља основ за престанак не само родитељског права природног родитеља, већ
свих других права и дужности усвојеника према његовим крвним сродницима, као и права и дужности крвних
сродника према детету које је усвојено. Изузетак је, као и у случају родитељског права, могућ једино ако су у
питању крвни сродници природног родитеља детета, који је супружник, тј. ванбрачни партнер усвојитеља.

3. Наследноправна дејства – иста су као и када се ради о природном родитељском односу и крвном сродству
као основу законског наслеђивања. То значи да се на адоптивне сроднике примењују иста правила наследног
права која важе за законски наследни ред природних сродника одређеног степена сродства. Усвојеник,
његови потомци и његови усвојеници са својим потомцима наслеђују усвојитеља и његове сроднике исто као
што деца наслеђују своје родитеље и њихове сроднике. С друге стране, усвојитељи и њихови сродници
наслеђују усвојеника и његове потомке, исто као што и родитељи и њихови сродници наслеђују своју децу и
њихове потомке

62. ПРЕСТАНАК УСВОЈЕЊА (дејства и врсте)

Усвојење не може бити раскинуто. Ако један или оба усвојитеља злоупотребљавају родитељско право или
занемарују родитељске дужности, на њих би се могла применити мера потпуног или делимичног лишења
родитељског права. Стога, за разлику од непотпуног усвојења (по Закону о браку и породичним односима),
усвојење може престати само поништењем, не и раскидом.
До поништења долази на два начина, тј. услед чињеница које доводе до:
а) Ништавости (апсолутна ништавост) – ништавост усвојења наступа ако приликом његовог заснивања није
била поштована нека од претпоставки које се односе на заснивање усвојења, под условом да је такав
недостатак законом предвиђен као узрок апсолутне ништавости. Тужбу могу поднети усвојитељи, усвојеник,
родитељи односно старатељ усвојеника, лица која имају правни интерес да усвојење буде поништено, те
јавни тужилац.
б) Рушљивости (релативна ништавост) – рушљивост усвојења наступа у случају када је сагласност за усвојење
дата под принудом или у заблуди. Тужбу може поднети само лице које је дало сагласност за усвојење и то у
року од годину дана од дана када је принуда престала или је заблуда уочена.

За поништење усвојења, стварно је надлежан суд опште надлежности (у првом степену – основни суд, у
другом степену – апелациони суд). Месна надлежност припада суду на чијем се подручју налази орган
старатељства пред којим је засновано усвојење.
Дејство правоснажне пресуде о поништењу усвојења јесте конститутивно. Дејства усвојења поништавају се од
тренутка правоснажности судске одлуке. Суд доставља пресуду органу старатељства, а орган на основу ове
пресуде доноси решење о поништењу решења о новом упису рођења усвојеника, чиме се оснажује
оригинални упис рођења детета које је било усвојено.

63. ТАЈНОСТ/ЈАВНОСТ УСВОЈЕЊА

Карактеристично за заснивање усвојења је тајност самог поступка. Право на увид у матичну књигу имају само
дете и усвојитељи детета. Дете има гарантовано право да сазна ко су му родитељи и да после навршене 15.
године живота може да изврши увид у матичну књигу рођених и другу документацију везану за његово
порекло.
ПРАВА ДЕТЕТА

64. ПРАВО ДЕТЕТА ДА ЗНА КО СУ МУ РОДИТЕЉИ

Право детета да зна ко су му родитељи – дете, без обзира на узраст, има право да зна ко су му родитељи, а
дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може извршити увид у матичну
књигу рођених и другу документацију која се односи на његово порекло.
Право детета да сазна своје биолошко порекло је део општијег права на очивање сопственог идентитета.
Идентитет особе представља потврду њене егзистенције, а важна компонента препознатљивости те особе у
душтву јесте и то да се може трасирати пут према сопственим биолошким прецима. Значајно је из биолошких,
здравствених и правних разлога.
Први пут ово право је нормирано у Конвенцији о правима детета, са ограничењем према коме дете има
право да зна ко су му родитељи „ако је то могуће”. То значи да постоје ситуације када дете неће моћи да
оствари ово своје право због тога што родитељ објективно не може бити идентификован (мајка се користила
26
правом на анонимну трудноћу), или због тога што постоји нека природна препрека (мајка не жели да
саопшти име оца детета), тј. законска забрана утврђивања порекла (забрана приступа информацијама о
биолошким родитељима усвојене деце или деце која су рођена уз помоћ биомедицине).

65. ПРАВО ДЕТЕТА ДА ПРЕДУЗИМА ПРАВНЕ ПОСЛОВЕ

Ово право зависи од узраста детета, са једне стране, и од врсте правног посла о коме је у конкретном случају
реч, са друге стране. Тако се деца могу поделити у три категорије:

а) Млађи малолетник је дете које није навршило 14. годину живота и може предузимати правне послове
малог значаја, правне послове којима прибавља искључиво права (поклон, послуга, зајам), правне послове
којима не стиче ни права ни обавезе и правне послове малог значаја.
Сви послови ван ових биће апсолутно ништави и не производе никаква правна дејства, без обзира да ли их је
малолетних предузео сам или уз сагласност свог законског заступника.

б) Старији малолетник је дете које је навршило 14. годину живота и које може предузимати поред поменутих
правних послова и све остале правне послове уз претходну или накнаду сагласност родитеља. Његова
пословна способност је при томе ограничена у три правца:
1. Старији малолетник може самостално предузимати правне послове које може и млађи.
2. Старији малолетник има право да предузима све правне послове, али је за њихову пуноважност потребна
претходна или накнадна сагласност родитеља као законских заступника, а за послове располагања
непокретном имовином и покретном имовином велике вредности и претходна или накнада сагласност
органа старатељства.
3. Дете које је навршило 15. годину жвиота може предузимати правне послове којима управља и располаже
својом зарадом или имовином коју је стекло сопственим радом. Иначе, радни однос (долазило као засебно
питање) може да заснује малолетник који има најмање 15 година, али само уз писмену сагласност родитеља
и ако такав рад не угрожава његово здрављее, морал и образовање, односно ако такав рад није забрањен
законом.
Дете, својом зарадом и имовином коју је стекло својим радом може слободно да управља и располаже, те да
закључује све правне послове који се односе на оно што је стекло радом, независно од сагласности својих
родитеља као законских заступника и без обзира на вредност тих послова. Малолетникова способност
самосталног предузимања правних послова односи се и на све оно што води порекло од самосталног рада
(ствари прибављене из зараде, камате, плодови, приходи и сл.).
Малолетник који није стекао потпуну пословну способност парнично је способан у границама признате
пословне способности.

в) Малолетник чије су личне изјавље воље услов за пуноважност правног посла је дете, без обзира на узраст,
које правни посао мора да предузме лично, како би правни посао био пуноважан. То су личне изјаве воље
детета које се тичу његовог статуса. Дете тада може да предузима правне послове на основу самог закона.
Тако на пример само малолетник старији од 16 година може да покрене поступак за издавање судске дозволе
за клапање брака, малолетник који је навршио 16 година и који је способан за расуђивање мора лично да
призна очиство, прекид трудноће може се извршити само на захтев трудне жене која је старија од 16 година,
малолетник који је навршио 15 година стиче тестаменталну способност и сл.

66. ОБЈАСНИТИ ПРАВНИ СТАНДАРТ „НАЈБОЉИ ИНТЕРЕС ДЕТЕТА“

Најбољи интерес детета је критеријум којим се суд руководи приликом одлучивања о питањима која се тичу
детета, односно у свим споровима у којима се одлучује о његовим правима.

27
 РОДИТЕЉСКО ПРАВО

67. ЗАСТУПАЊЕ ДЕТЕТА ОД СТРАНЕ РОДИТЕЉА

Родитељи заступају дете у свим правним пословима и у свим поступцима изван граница његове пословне и
процесне способности (законско заступање), али дете може препустити родитељима да га заступају и у
пословима за које оно само има пословну способност ако тако жели (вољно заступање).

68. ЗАЈЕДНИЧКО ВРШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА

1. Заједничко вршење родитељског права на основу закона – родитељско право, будући да припада оцу и
мајци заједно, врше оба родитеља заједнички и споразумно у погледу свих права и дужности које чине
његову садржину. То је случај када родитељи живе у брачној или ванбрачној заједници, па оба родитеља
чувају и васпитавају, заступају дете, старају се о његовом образовању и издржавању и управљају његовом
имовином. Ако дође до неслагања, интервенисаће орган старатељства мерама превентивног или корективног
надзора, а ако се појави спор, одлуку доноси суд.
2. Заједночко вршење родитељског права на основу споразума родитеља – након што престану да воде
заједнички живот, родитељи могу заједнички да врше родитељско право ако закључе писмени споразум о
заједничком вршењу родитељског права и ако суд оцени да је то у интересу детета.
Овај споразум је порука родитеља детету да га и даље једнако воле, што спречава трауматични осећај губитка
због раздвајања мајке и оца. То смањује и одговорност коју би сносио, евентуално,
један родитељ који би самостално вршио родитељско право. Овај споразум не значи да нужно оба родитеља
и фактички врше родитељско право и воде свакодневну бригу о детету.
Важно је да они могу да се и даље споразумевају у погледу вршења родитељског права на начин на који су то
чинили док су водили заједнички живот. Стога је посебно прописано да саставни део споразума мора бити и
споразум о томе шта ће сматрати законским пребивалиштем детета. То значи да се они могу споразумети да
дете део времена фактички живи са једним, а потом са другим родитељем, односно да све време живи само
са једним родитељем.

69. САМОСТАЛНО ВРШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА (када долази до тога?)

1. јединог родитеља
2. због физичке или правне немогућности другог родитеља да врши родитељско право
3. на основу споразума родитеља
4. на основу судске одлуке

70. ПРАВА (и обавезе) РОДИТЕЉА КОЈИ НЕ ВРШИ РОДИТЕЉСКО ПРАВО

Други родитељ, онај коме дете није поверено и са којим он не живи у породичној зјаедници и даље титулар
родитељског права и он наставаља да врши нека права и дужности из саджине родитељског права:
1. Дужан је да издржава своје дете. Висина доприноса за издржавање одређује се споразумом родитеља о
вршењу родитељског права, односно одлуком суда.
2. Треба да одржава личне односе са дететом. То се постиже споразумом или судском одлуком, како дете не
би стекло утисак да је путпуно изгубио једног родитеља. Споразумом, тј. одлуком најчешће се фиксирају
време, место и трајање заједничких сусрета, као и годишњих одмора. Како је ово и право детета, може се
ограничити једино судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (када је родитељ делимично или
потпуно лишен родитељског права, насиље у породици).
3. О питањима која битно утичу на живот детета одлучује и родитељ који не врши родитељско право. То су
пре свега образовање детета, предузимање медицинских захвата над дететом, промена пребивалишта
детета, располагање имовином детета велике вредности итд. Овиме суд ипак није везан, те увек може да
одлучује шта су то питања од битног значаја.
4. Ако су промењене околности због којих је дете поверено другом родитељу, родитељ може тражити измене
одлуке о поверавању детета на чување и поверавање другом родитељу, односно када више није у интересу
детета да остане код родитеља који је до тада вршио родитељско право. Овакав захтев може поставити и
родитељ који врши родитељско право.
5. У случају смрти родитеља који је сам вршио родитељско право, родитељско право почиње да врши други
родитељ. Тако други родитељ има законско право да захтева да му особа код које се дете налази преда дете
на чување и васпитавање.

28
Суд може донети одлуку да дете остане код неког трећег или у некој институцији, па тако лиши родитеља
родитељског права, али само у неком оправданом случају или у случају насиља у породици и тек након
прибављеног мишљења органа старатељства или друге установе.
6. Има право на давање сагласности са усвојењем свог детета

73. КОРЕКТИВНИ НАДЗОР НАД ВРШЕЊЕМ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА

Корективни надзор – обавља орган старатељства када доноси одлуке којима коригује родитеље у вршењу
родитељског права:
а) Упозоравање родитеља на недостатке у вршењу родитељског права – прва и најблажа мера интервенције
органа старатељства у односима родитеља и детета. Орган скреће пажњу родитељима на пропусте које чине у
одгајању детета (недовољно посећује школу, апатично је, физички и хигијенски запуштено, агресивно и сл.),
али и да помогне родитељима да почну правилно подизати своје дете. Начин на који се извршава ова мера
бира орган старатељства, одређујући да се контрола обавља обавезивањем родитеља да редовно долазе у
центар за социјални рад у коме добијају савете, а може им се предложити да посећују предавања намењена
оспособљавању родитеља за васпитни процес, траже помоћ стручњака и слично.
б) Упућивање родитеља на разговор у породично саветовалиште или установу специјализовану за
посредовање у породичним односима – интензивнија метода, ако упозорење
није довољно. Овом мером се родитељи обавезују да се обрате специјализованим институцијама. Уколико
родитељи не сарађују или одбијају да се повинују одлуци органа старатељства, односно институције у коју су
били упућени, ова мера надзора може бити замењена неком још строжом мером.
в) Полагање рачуна о управљању имовином детета – полагање рачуна о управљању имовином детета јесте
мера која се тиче специфичне заштите имовинских права и интереса детета. Право је родитеља да самостално
управљају имовином детета, што значи да родитељи нису дужни, за разлику од стратеља, да полажу рачуне и
подносе извештаје органу старатељства.
Међутим, када постоји оправдана сумња да родитељи несавесно и неодговорно управљају имовином детета,
орган старатељства има право да захтева да родитељи положе рачун о управљању имовином детета.
Полагање рачуна може се захтевати ако је штетно или неефикасно управљање имовином детета
проузроковано кривицом родитеља, али и онда када нема никакве кривице на страни родитеља. Родитељи су
дужни да искажу приходе, расходе и коначно стање имовине детета. Може бити прописана као редовна или
повремена мера, у зависности од сваког конкретног случаја.
Без обзира на то о којој мери се ради, орган је дужан да прати поступке родитеља, процењује оправданост
мера које су предузете и предлаже нове мере или престанак мера које су донеле добре резултате. Надзире се
вршење само једног права и дужности из садржине родитељског права или родитељског права у целини.
Трајање мера корективног надзора није прописано, али се обично изричу на одређено време, па се
продужавају. Није битно да ли постоји субјективна одговорност родитеља (алкохолизам), они су и објективно
одговорни (тешка болест).
г) Покретање судских поступака – орган старатељства има на располагању и меру која га овлашћује да пред
судом покреће поступке на које је овлашћен законом. То значи да је орган старатељства исцрпео све
претходно поменуте мере корективног надзора, или оне нису дале задовољавајуће резултате, па мора да
интервенише суд, ригорознијим ограничавањем родитеља у вршењу родитељског права.

72. ПОТПУНО ЛИШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА

1. Појам – Лишење родитељског права јесте најтежа породичноправна санкција, која се изриче родитељима
ради заштите личности, права и интереса малолетног лица. У случају потпуног лишења родитељског права,
родитељима се у целини одузима родитељско право и надомешћује се неким другим обликом
породичноправне заштите.

2. Основ – у нашем праву предвиђена су два основна разлога за потпуно лишење родитељског права:
а) Злоупотреба родитељског права – штетно понашање родитеља, када поступци родитеља противрече
интересима детета у тој мери да је озбиљно угрожен његов физички, морални и интелектуални развој.
Закон наводи еxempli causa ситуације, када родитељ злоупотребљава права из садржине родитељског права
онда када физички, сексуално или емоционално злоставља дете, ако израбљује дете силећи га на претеран
рад, или на рад који угрожава морал, здравље или образовање детета, подстиче дете на вршење кривичних
дела, навикава дете на одавање рђавим склоностима или на неки други начин злоупотребљава своја права
(показује окрутност, ограничава детету слободу кретања, свесно уништава имовину детета и сл.).
Злоупотреба родитељског права подразумеа свесно и вољно понашање родитеља.

29
Поступци се најчешће понављају, али могуће је да у питању буде и само један поступак, толико опасан за дете
да се не сме чекати понављање (покушај убиства, сексуална злоупотреба и сл.).
б) Грубо занемаривање родитељских дужности – када родитељ уопште не брине о детету, нити подмирује
неке његове основне животне потребе (не води рачуна о исхрани детета, не лечи га, ускраћује му
издржавање и сл.)
Законодавац и овде наводи неке конкретне поступке родитеља, примера ради, попут напуштања детета, ако
се родитељ уопште не стара о детету са којим живи, избегава да издржава дете или да одржава личне односе
са дететом са којим не живи итд.
За разлику од злоупотребе, овде родитељ обично делује пасивно, пропуштајући делимично или потпуно
радње које су обавезни саставни део родитељских дужности.
Влада Републике Србије 2005. доноси Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања, где
су наведене дефиниције злостављања и занемаривањња деце усклађене са дефиницијама Светска
здравствена организација (злоупотреба или злостављање детета су сви облици физичког, емоционалног
злостављања, сексуалне злоупотребе, занемаривања или немарног поступак, као и комерцијалне и друге
експлоатације)

3. Дејства потпуног лишења родитељског права – Родитељ се лишава родитељског права на неодређено
време, у односу на сву децу или у односу на само једно дете. Лишење родитељског права може погодити
једног или оба родитеља, у зависности од тога да ли су обоје или само једно од њих злоупотребљавали
родитељско право или грубо занемаривали родитељске дужности.
Судска одлука о потпуном лишењу родитељског права лишава родитеља свих права и дужности из
садржине родитељског права. Од њега се не тражи ни пристанак за усвајање детета. Изричито је, међутим,
прописано да се родитељ који је потпуно лишен родитељског права не ослобађа тужности да издржава дете.
Одлука о лишењу родитељског права мора се забележити у матичну књигу рођених, а ако дете има права на
непокретностима и у јавни катастар непокретности. Тако се обезбеђује правна сигурност.

73. ДЕЛИМИЧНО ЛИШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА

1. Појам – Лишење родитељског права јесте најтежа породичноправна санкција, која се изриче родитељима
ради заштите личности, права и интереса малолетног лица. У случају делимичног лишења родитељског права,
родитељу се одузимају поједина права и дужности из садржине родитељског права.

2. Основ – родитељ који несавесно врши права и дужности из садржине родитељског права може бити
делимично лишен родитељског права, дакле, лишен једног или више права, али никада не може бити лишен
дужности да издржава дете.
а) Делимично лишење родитељског права родитеља који врши родитељско право – значи да родитељ може
бити лишен права и дужности на чување, подизање, васпитавање, образовање и заступање детета, те на
управљање и располагање имовином детета. Којих ће права и дужности родитељ бити лишен, зависи од тога
да ли је родитељ поступао несавесно у погледу више права и дужности из садржине родитељског права, или
само неког од њих, али родитељ никада неће моћи бити делимично лишен родитељског права у полгеду свих
права и дужности из садржине родитељског права.
б) Делимично лишење родитељског права родитеља који не врши родитељско право – односи се на
могућност да родитељ буде лишен права на одржавање личних односа са дететом, или права да одлучује о
питањима која битно утичу на живот детета. То је последица веће или мање несавесности у вршењу
родитељског права.

2. Дејства делимичног лишења родитељског права – родитељ се делимично лишава родитељског права,
такође на неодређено време, у односу на сву децу или у односу на само једно дете. Делимично лишење
родитељског права погађа једног или оба родитеља, а зависи од тога да ли родитељ врши породично право
или га не врши. Родитељ наставља да врши родитељско право у оном делу кога није лишен, заједно са другим
родитељем.
Ако су оба родитеља лишена родитељског права у погледу истих права и дужности, детету се мора поставити
привремени старатељ, који ће преузети вршење оних права и дужности којих је родитељ лишен, а по потреби,
дете се може збринути и у другој, хранитељској породици, односно у социјалној установи.
Обим лишења зависиће од судске процене околности сваког појединачног случаја. Од родитеља који је
лишен права да одлучује о питања која битно утичу на живот детета не тражи се ни пристанак за усвајање

30
детета. Ипак, родитељ се не може ослободити дужности да издржава дете. Одлука о делимичном лишењу
родитељског права уписује се у матичну књигу рођених и у јавни регистар права на непокретностима.

74. ПРОДУЖЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА

Права и дужности родитеља који чине родитељско право постоје ради заштите личних и имовинских права и
интереса малолетног детета. Када дете постане пунолетно и стекне потпуну пословну способност родитељско
право престаје.
Међутим, може се догодити да дете због своје болести или сметњи у психо-физичком развоју не достигне
зрелост која је потребна за стицање потпуне пословне способности, те није у стању да се само стара о себи,
својим правима и интересима. Над таквим дететом се може продужити родитељско право.
1. Основ продужења родитељског права – болест или сметње у психо-физичком развоју, због којих је дете
неспособно да се само стара о себи и о заштити својих права и интереса или услед њих дете својим
поступцима угрожава сопствена права и интересе.
2. Поступак продужења родитељског права – одлуку доноси суд у ванпарничном поступку. Суд овај поступак
покреће по службеној дужности или по предлогу овлашћених лица.Предлог за продужење могу поднети
родитељи или орган старатељства, сама особа над којом треба продужити родитељско право (ако може да
схвати правне последице и значење свог предлога), као и сродници са којима та особа живи у породичној
заједници. Предлог би требало поднети пре наступања пунолетства, јер тада родитељско право престаје по
сили закона, мада суд може направити изузетак. Суд је обавезан да у одлуци о продужењу родитељског
права одреди да ли је пословна способност особе над којом је продужено родитељско право изједначена са
пословном способношћу старијег, односно млађег малолетника.
3. Дејства продужења родитељског права – правоснажношћу судке одлуке о продужењу родитељског права
родитељи стичу правни основ да наставе за вршењем свих права и дужности из садржине родитељског права.
С обзиром на то да родитељско право припада и једном и другом родитељу, родитељско право биће
продужено обама родитељима, али је могуће да продужи и само једном.
Ако један родитељ врши родитељско право, само њему ће бити продужено родитељско право.
Правоснажна судска одлука о продужењу родитељског права уписује се у матичну књигу рођених и,
евентуално, у регистар непокретности.
Престанком разлога због којих је продужено родитељско право, суд у ванпарничном поступку може да
донесе одлуку о престанку продужења родитељског права (исти је круг особа као и за поступак за
продужење). Наравно, може престати и смрћу детета или родитеља, у ком случају се дете лишава пословен
способности и ставља по старатељство.
ХРАНИТЕЉСТВО

75. ОПШТА ПОДОБНОСТ ХРАЊЕНИКА

У нашем праву мора бити испуњено неколико услова:
1. Интерес храњеника – хранитељство је допуштено само ако је у најбољем интересу храњеника. Орган
старатељства мора да утврди разлоге због којих постоји потреба за овим обликом породичне заштите. Одлука
може бити условљена субјективним околностима (алкохолизам, лишење родитељског права итд.) или
објективним разлозима на страни родитеља (тешка болест, одлазак на рад у иностранство итд.).
Смештај детета може бити условљен и разлозима на страни детета (васпитна запуштеност, избеглиштво итд.).
Материјално стање родитеља не може бити искључиви основ.
2. Малолетство храњеника – хранитељство се може заснивати најкасније док дете не наврши 18 година
живота.
3. Породични статус храњеника – може се дати под хранитељство дете које је без родитељског старања, али и
дете које је под родитељским старањем, али има сметње у психо-фиизчком развоју или поремећаје у
понашању.
Дететом без родитељског старања сматра се: а) дете које нема родитеље (нису живи, непознати су, непознато
им је боравиште), б) дете које има живое родитеље, али они привремено или трајно не врше родитељско
право (лишени пословне способности или родитељског права, нису још стекли пословну способност, лишени
права на чување и подизање, односно васпитање детета).
Пожељно је да браћа и сестре буду смештени код истог хранитеља, ако је то могуће.
4. Сагласност родитеља или старатеља храњеника – ако дете има оба или само једног родитеља, за
заснивање хранитељства неопходна је и њихова сагласност. Изузетно, сагласност се неће тражити ако је дете
без родитељског старања. Ако дете није под родитељским старањем, сагласност даје његов старатељ.
5. Сагласност храњеника – уколико је дете старије од 10 година и способно за расуђивање

31
76. ОПШТА ПОДОБНОСТ ХРАНИТЕЉА
У нашем праву мора бити испуњено неколико услова:
1. Лична својства хранитеља – одређена су законом да позитиван начин, једном општом одредбом, према
којој хранитељ може бити лице за које је утврђено да се може старати о детету у његовом најбољем интересу.
Законодавац је, служећи се методом негативне енумерације изричито одредио својства хранитеља и
околности које га могу дисквалификовати, па хранитељ не може бити:
а) лице које је потпуно или делимично лишено родитељског права
б) лице које је потпуно или делимично лишено пословне способности
в) лице оболело од болести која може штетно деловати на храњеника
г) лице осуђено за кривично дело проитв брака и породице, полне слободе, живота и тела
2. Припрема хранитеља – нови Породично закон Србије установио је још једну претпоставку за заснивање
хранитељства, која каже да хранитељ може бити лице које је припремљено за хранитељство по посебном
програму. Овде се припрема хранитеља, за разлику од усвојења, препоручује, није обавезна. Ratio legis лежи у
настојању да се будућем хранитељу помогне да
стекне основна знања о детету и вештинама чувања, подизања и васпитавања деце. Обавља се
током процене опште подобности, али је пожељно да се заврши пре доношења коначне одлуке. Спроводи је
орган старатељства, на чијем подручју будући хранитељ има пребивалиште, тј. боравиште.

77. ПРЕСТАНАК ХРАНИТЕЉСТВА

а) Престанком потребе за хранитељством – које престаје
1. пунолетством детета
2. еманципацијом детета (кад дете стекне потпуну пословну способност пре пунолетства)
3. усвојењем детета
4. смрћу детета
Хранитељство се може продужити најдаље до навршене 26. године живота ако се дете редовно школује,
односно у неодређеном трајању ако дете има сметње у психо-физичком развоју и неспособно је да се само
стара о себи и заштити својих права.
б) Смрћу хранитеља – будући да је то однос intuit personae, a лице које је са њим живело у истој породичној
заједници има право првенства приликом заснивања новог хранитељства.
в) Раскидом хранитељства – које се раскида 1) одлуком органа старатељства, 2) на захтев хранитеља,
родитеља или старатеља храњеника, или 3) њиховим споразумним захтевом.
Орган старатељства по службеној дужности доноси одлуку о раскиду ако је престала потреба за
хранитељством или оно више није у најбољем интересу детета.
1. Једнострани захтев – орган старатељства није везан захтевом и донеће одлуку о раскиду само ако оцени да
оно више није у најбољем интересу детета
2. Споразумни захтев – уговор којим странке одустају од раније заснованог хранитељства, орган поново
оцењује да ли је у најбољем интересу детета.

СТАРАТЕЉСТВО

78. ПОСТУПАК ПРЕД ОРГАНОМ СТАРАТЕЉСТВА

а) Стварна надлежност – стварно надлежни орган за вођење поступка стављања под старатељство у првом
степену је центар за социјални рад. По жалби против решења која он донесе у првом степену, одлучује
министарство надлежно за породичну заштиту.
б) Месна надлежност – одређена је према пребивалишту, односно боравишту лица које се ставља под
старатељство, а ако је том лицу немогуће утврдити пребивалиште или боравиште, месна надлежност одређује
се према месту где је штићеник нађен. Променом пребивалишта, тј. боравишта штићеника, мења се и месна
надлежност органа старатељства.
в) Покретање поступка – поступак за стављање под старатељство покреће орган старатељства по службеној
дужности. Са друге стране, законодавац истовремено обавезује велики број субјеката да обавесте орган
старатељства о потреби да се неко лице стави под старатељство. То су, пре свега: 1) здравствене и образовне
установе, 2) установе социјалне заштите, 3) правосудни и други државни органи, 4) удружења, и 5) грађани.
г) Вођење поступка – води се по одредбама Породичног закона и Закона о општем управном поступку, као и
применом метода социјалног и другог стручног рада, што зависи од природе старатељске мере која се
предузима.

32
79. СУДСКИ ПОСТУПЦИ КОЈЕ МОЖЕ ДА ПОКРЕНЕ ОРГАН СТАРАТЕЉСТВА
За заштиту права детета,
За вршење родитељског права,
За лишење родитељског права,
За враћање родитељског права,
За издржавање детета,
За заштиту од насиља у породици

80. ИЗБОР СТАРАТЕЉА

За старатеља се поставља лице које има лична својства и способности потребне да обавља дужности
старатеља и које пристане да буде старатељ.
Методом негативне енумерације законом су одређене оне особине због којих једно лице не може бити
постављено за старатеља, па старатељ не може бити:
а) лице које је потпуно или делимично лишено пословне способности
б) лице које је потпуно или делимично лишено родитељског права
в) лице чији су интереси у супротности са интересима штићеника
г) лице од кога се не може очекивати да ће правилно обављати послове старатеља
Са друге стране, правило о апсолутној добровољности преузимања дужности старатеља прописано је ради
заштите интереса штићеника.
Наше право изричито обавезује орган старатељства да за старатеља првенствено постави супружника,
сродника или хранитеља штићеника, осим ако интерес штићеника не налаже другачије. Штићеник који је
навршио 10. годину живота и који је способан за расуђивање има право да предложи лице које ће му бити
постављено за старатеља.

81. ИЗВЕШТАВАЊЕ СТАРАТЕЉА

Извештавање – у обављању своје дужности старатељ се налази под сталним надзором органа старатељства.
Орган старатељства испитује извештај о раду старатеља и ако је потребно, предузима мере за заштиту
интереса штићеника. Старатељ подноси три врсте извештаја:
а) Редовни извештај – почетком сваке календарске године старатељ подноси извештај за претходну годину.
Из извештаја треба да се види све што је значајно за личност штићеника, а затим и све што се тиче управљања
и располагања штићениковом имовином. Рок је до краја месеца фебруара за претходну годину.
б) Ванредни извештај – увек када то затражи орган старатељства, а то је по правилу онда када орган
старатељства сазна или посумња да старатељ злоупотребљава, односно занемарује своје дужности према
штићенику. Овај извештај није периодичан, али је старатељ дужан да га поднесе у року од 15 дана од дана
када то затражи орган старатељства.
в) Завршни извештај – приликом престанка старатељске функције. Он представља преглед целокупне
активности старатеља и свих предузетих мера старатељске заштите у погледу личних и имовинских права
штићеника за све време трајања старатељства. Рок је такође 15 дана

82. ВРСТЕ СТАРАТЕЉА

1. Према природи и обиму овлашћења старатељске функције
а) Матични старатељ – онај који се у потпуности брине о личности и имовинским правима и интересима
штићеника, па се може назвати и основним или главним старатељем. Када штићеник има два старатеља,
један је увек матични (други је нпр. старатељ имовине).
б) Старатељ имовине – поставља се поред матичног старатеља уколико штићеник има непокретност изван
свог пребивалишта или пребивалишта матичног старатеља, како би се осигурала боља заштита имовинских
интереса штићеника.
в) Посебни старатељ – поред матичног старатеља, али за обављање само одређених послова или одређене
врсте послова. То су сви старатељи који се постављају код привременог старатељства. Тако се колизијски
старатељ поставља штићенику чији су интереси у супротности са интересима његовог законског заступника,
односно лицима која имају супротне интересе, а истог законског заступника.
2. Према трајању старатељске функције
а) Стални старатељ – одређује се свакој особи која се ставља под старатељство, а његова дужност траје, по
правилу, све док постоји потреба за старатељством.
б) Привремени старатељ – поставља се ради привремене заштите личности, права и интереса штићеника. У
неким случајевима је орган старатељства дужан да постави привременог старатеља и то: 1) лицу чије је

33
боравиште непознато, а нема законског заступника, 2) непознатом сопственику имовине, 3) лицу чији су
интереси у супротности са интересима његовог законског заступника (колизијски старатељ), 4) страном
држављанину који се налази или има имовину на територији Републике Србије, 5) лицу које ахтева да му буде
постављен привремени старатељ и наведе оправдан разлог за то, и 6) у другим случајевима када је то
предвиђено законом.

3. Према броју лица под старатељством

а) Инокосни старатељ – поставља се за старатеља над само једним штићеником. Најчешћи случај
б) Старатељ већег броја штићеника – стара се о више лица истовремено. За сваког штићеника орган
старатељства доноси посебну одлуку о стављању под старатељство. То су често педагози, социјални радници
и сл. Према терминологији нашег новог Породичног закона, колективни старатељ је у ствари старатељ већег
броја штићеника.
в) Заједнички старатељ – врши дужност старатеља над две или више особа, али се сва та старатељства
третирају као једна целина и сви штићеници деле исту правну судбину. Реткост.

83. ПРИВРЕМЕНО СТАРАТЕЉСТВО

Привремено старатељство разликује се од других врста старатељства у два правца.
Прво, за разлику од старатељства над малолетником и над лицем лишеним пословне способности,
која обухватају целокупни заштиту личности и имовинских права и интереса штићеника, овде се заштита
пружа само за поједине послове или поједину врсту послова, односно разрешење одређене спорне
ситуације.
Друго, привремено старатељство односи се, по правилу, на пословно способна лица.
Случајеви су разноврсни и непредвидиви, па законодавац набраја само неке најтипичније ситуације у којима
се обавезно пружа ова врста старатељске заштите.
1. Старатељство над одсутним лицем
Привремени старатељ поставља се одсутном лицу чије боравиште није познато и које нема законског
заступника или пуномоћника, под условом да је то потребно ради привремене заштите његове личности,
права или интереса. У нашем праву није одређено колико треба да траје одсутност једног лица да би му се
могао поставити старатељ.
2. Старатељство над имовином непознатог сопственика
Онда када је потребно да се неко о таквој имовини стара (појави се заоставштина чији је наследник
непознат), па суд или други орган може поставити привременог заступника, али обавестивши о томе орган
старатељства, који одређује обим дужности старатеља.
3. Колизијско старатељство
Поставља се у свим оним случајевима у којима постоји супротност интереса између штићеника и
његовог законског заступника, односно, између више штићеника који имају супротне интересе а истог
законског заступника.
4. Старатељство над страним држављанином
Страни држављанин мора да се налази или има имовину на територији Републике Србије, ако је то
потребно за привремену заштиту његове личности, права и интереса.
5. Вољно старатељство
Поставља се и на захтев пословно способних лица за обављање одређених послова, под условом да
штићеник за то наведе оправдан разлог. Дужност старатеља престаје када пословно способно лице постави
захтев да се старатељ разреши дужности.
6. Привремено старатељство у другим случајевима
Орган старатељства има има право да на основу генералне клаузуле постави привременог старатеља и
„другом лицу када је то предвиђено законом”:
а) старатељство над зачетком, које се успоставља у оним случајевима насцитурусу треба обезбедити
заштиту неког правног интереса, а његови родитељси су неспособни да му је пруже, тј. када су њихови
интереси у супротности са интересом насцитуруса
б) старатељство у судском или управном поступку, које значи да када неки други органи (судови или
органи управе) поставе привременог заступника у току судског или управног поступка, на основу овлашћења

34
која су им дата, дужни су да о томе одмах обавесте орган старатељства, који након тога може да постави
привременог старатеља.

Најзад, органу старатељства остављена је могућност да процени, с обзиром на околности сваког конкретног
случаја, да ли је потребно поставити старатеља одређеном лицу ради заштите неког његовог права или
интереса у свим осталим случајевима (нпр. ако се лице налази на издржавању казне закона).

84. ПРЕСТАНАК ДУЖНОСТИ СТАРАТЕЉА

а) Смрт старатеља – старатељска функција је везана за личност, па је непреносива и ненаследива. Чим сазна
за смрт, орган старатељства мора да донесе решење о постављању новог старатеља.
б) Разрешење дужности старатеља
1. по службеној дужности – ако постоје законски разлози, нпр. злоупотребљава право. Ако орган старатељства
утврди да старатељ обавља своју дужност несавесно, или би за штићеника било корисније да му се за
старатеља постави друго лице. Рок је 30 дана од дана када утврди чињенице.
2. по захтеву старатеља – у року од 60 дана од дана када је поднео захтев за разрешење, а без обзира на
разлоге који су старатеља мотивисали да постави такав захтев.
в) Престанак старатељства – када престану разлози због којих је одређено лице стављено под старатељство,
односно када престане потреба за старатељском заштитом:
1) пунолетством или 2) еманципацијом штићеника, 3) његовим усвојењем или 4) његовом смрћу, 5)
правоснажношћу судске одлуке о враћању родитељског права или стицању или враћању пословне
способности родитељу малолетног штићеника, 6) преузимањем вршења родитељског права.
Старатељство над пунолетним штићеником престаје правоснажношћу судске одлуке о враћању пословне
способности, односно смрћу штићеника.
Престанак привременог старатељства произичази из природе разлога због којег је старатељство и одређено.
Престанак старатељства ствара обавезу за старатеља да поднесе извештај о свом раду и да имовину преда на
управљање штићенику, тј. родитељу или усвојитељу штићеника.

ИЗДРЖАВАЊЕ

85. ПРАВНА ПРИРОДА ЗАКОНСКОГ ИЗДРЖАВАЊА (нека од начела су долазила као засебно питање –
наследници,минимална сума..)
1. Законско издржавање је уређено императивним нормама – поверилац и дужник издржавања
не могу се споразумети о самом праву, односно дужности издржавања, нити се поверилац издржавања може
одрећи свога права. Дозвољено је споразумевање о висини и модалитетима давања издржавања. Уговор се
може сачинити само у форми јавнобележничког записа.
2. Законско издржавање је лично имовинско право – везано је за личност повериоца и дужника, па
се не може преносити на друге ни за живота ни за случај смрти.
Због такве природе није дозвољена компензација са било којом другом новчаном обавезом, нити законско
издржавање може бити предмет принудног извршења.
3. Право на законско издржавање не застарева – застаревају потраживања доспелих оброка
издржавања према општим правилима која важе повремена потраживања (3 године од доспелости сваког
појединачног давања).
4. Законско издржавање се не може тражити за протекло време – од давнина је познат правни
принцип да се не живи у прошлости. Само изузетно, издржавање се може тражити и за време од 6 месеци
пре подношења тужбе, под условом да поверилац наведе оправдане разлоге због којих није раније поднео
тужбу.
5. Исплаћени износи законског издржавања се не враћају – ако га је давао онај ко није био дужан
или дужник плаћао више него што је био дужан, законска обавеза издржавања претвара се у натуралну
облигацију према повериоцу издржавања. Лице које је фактички давало издржавање има право да захтева
накнаду тих трошкова од оног ко је по закону био дужан да даје издржавање.
6. Обавеза законског издржавања се не може мењати – поред могућности измене обавезе
издржавања због промењених околности, у нашем праву, врши се и аутоматска месечна ревалоризација
досуђеног законског издржавања у новцу. Поверилац по свом избору може захтевати да висина издржавања
буде одређена у фиксном месечном новчаном износу или у проценту од редовних месечних новчаних

35
примања дужника издржавања (не мање од 15% и не више од 50% редовних месечних новчаних примања,
умањених за порезе и доприносе).
7. Обавеза законског издржавања зависи од минималне суме издржавања – законом је посебно
прописано да критеријуме за одређивање висине издржавања представљају потребе повериоца издржавања,
односно могућности дужника издржавања, али суд мора водити рачуна и о минималној суми издржавања, а
то је сума коју као накнаду за храњенике, односно лица на породичном смештају периодично утврђује
министарство надлежно за породичну заштиту. Дужник издржавања може да доказује да су потребе
повериоца издржавања мање него што је то уобичајено, тј. да су приходи дужника издржавања недовољни
да задовоље критеријуме минималне суме издржавања.
8. Законско издржавање има привилегован статус у извршном поступку – има релативно
првенство намирења код принудног извршења продајом непокретности, а с друге стране извршење се
спроводи на минималној заради, односно на инвалиднини, ортопедском додатку или инвалидском додатку
само за потраживања по основу законског издржавања и то само до износа једне половине тих примања.
9. Законско издржавање има привилегован статус у парничном поступку – суд је дужан да
нарочито хитно поступа у споровима о издржавању, па се прво рочиште мора заказати у року од 8 дана од
дана када је тужба примљена у суду, а да је другостепени суд дужан да одлуку донесе у року од 15 дана од
дана када му је достављена жалба. Поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем
подручју тужилац има пребивалиште, тј. боравиште.
10. Законско издржавање ужива посебну заштиту у кривичном и наследном праву – онај ко не
даје законско издржавање подлеже кривичној одговорности за кривично дело „недавање издржавања”.
Због недостојности за наслеђивање, не може бити законски или тестаментални наследник особа која се теже
огрешила о законску обавезу издржавања према оставиоцу.
11. Редослед којим се остварује право на законско издржавање прописан је законом – тако
супружник остварује право првенствено од другог супружника, а крвни сродници међусобно остварују право
на издржавање редоследом којим наслеђују на основу закона. Исто важи и за адоптивно сродство.
Издржавање од тазбинских сродника остварује се тек ако ниједан крвни сродник повериоца издржавања није
у могућности да га даје.

86. ОБЈЕКТИВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА ИЗДРЖАВАЊЕ СУПРУЖНИКА

Право на издржавање има супружник који нема довољно средстава за издржавање, а није способан за рад
или је незапослен.
1. Недостатак средстава за издржавање – средства за издржавање нема онај супружник који нема средства за
живот, односно коме недостаје имовина или стални приход из кога би могао да покрије трошкове своје
егзистенције. То не значи, међутим, како је неопходно да поверилац издржавања буде без икаквих средстава
на живота, већ да он не успева да сноси све нужне трошкове своје егзистенције, при чему он може и да има
неку имовину, али не може да оствари приходе из ње да би покрио трошкове егзистенције.
Необезбеђеност супружника се цени у тренутку одлучивања у тужбеном захтеву, нису битне околности које
могу да наступе у будућности.
Нису од значаја, најзад ни разлози због којих се супружник нашао у таквој ситуацији, осим ако тужилац
издржавања није предузео неки акт недопуштен са правног или моралног становишта, како би на тај начин
осиромашио.
2. Неспособност за рад или незапосленост – алтернативно дефинисана претпоставка:
а) Неспособан за рад – онај супружник који услед болести, инвалидности или старости није у могућности да
обавља послове којима се остварује зарада, или неки други приход.
Неспособност за рад може бити привремена или трајна, односно делимична или потпуна, па од тога зависе и
трајање и висина досуђеног издржавања.
Суду је препуштено у сваком конкретном случају да процењује радну способност повериоца, а суд
за ту сврху може ангажовати вештака. Порекло и моменат настанка неспособности за рат нису
релевантни са становишта алиментационих захтева супружника.
б) Незапосленост – правни стандард који подразумева с једне стране непостојање запослења према
објективним и конкретним приликама у одређеној животној средини, а с друге стране, одсуство
одговарајућег настојања повериоца издржавања да дође до запослења. Једноставно пријављивање агенцији
за запошљавање није довољно, већ се тражи да је поверилац издржавања остао незапослен упркос свих
покушаја предузетих у том циљу.

36
Ако није у могућности да обезбеди себи посао у струци, требало би да прихвати посао у сродној струци.
Могућност запослења односи се и на радни однос на одређено време, односно прихватање привремених и
повремених радних односа. Исто тако јасно се не може захтевати да поверилац прихвати било какав посао,
далеко испод његових стручних способности или опасан по његово здравље.
У оцени обавезе на промену пребивалишта ради стицања запослења, судска пракса каже да незапослени
супружник јесте у дужности да покуша да се запосли у месту које се налази у ближој, па евентуално и у даљој
околини места његовог пребивалишта.
Посебну категорију оправдано незапослених лица чине жене у време док су заузете одгајањем малолетне
деце. Жени се тако даје прилика да, не водећи бригу о сопственој егзистенцији једно време, подигне дете и
потом се оријентише на тражњење најпогоднијег начина за сопствено запослење и стицање финансијске
самосталности.Према мишљењу једног броја правних писаца, право на издржавање треба признати нарочито
домаћицама. Најзад, поставило се и питање да ли се може сматрати оправдано незапосленом особа која се
налази на школовању. Релевантно је само континуирано школовање, независно од пролазних неуспеха. Није
релевантно школовање које је неуспешно у дужем временском периоду.

87. ИЗДРЖАВАЊЕ ПОСЛЕ РАЗВОДА И ПРЕСТАНАК (трајање – долазило као засебно питање)
(А) Претпоставке за издржавање – исте су као и претпоставке које су потребне за конституисање права на
издржавање за време трајања брака.
(Б) Захтев за издржавање – правило је а супружник остварује право на издржавање у поступку за развод или
поништење брака, што значи да има право да постави захтев за издржавање најкасније до закључења главне
расправе у брачном спорур, а изузетно то може учинити и у одвојеној парници, али само под следећим
условима:
1) да су услови од којих зависи право на издржавање постојали у време престанка брака и да још увек постоје
у време закључења главне расправе у парници за издржавање
2) да је ахтев постављен у законски предвиђеном року од годину дана од развода брака
3) да поверилац издржавања докаже постојање оправданих разлога што тај захтев није поставио у
брачном спору.
У истом овом року судску заштиту права на издржавање може остварити и онај супружник који је
издржавање примао на основу вансудског споразума са другим супружником, или тако што га је разведни
супружник фактички издржавао. Рок у том случају почиње да тече од дана када је учињено последње
фактичко давање на име издржавања.Супружник поверилац издржавања, дакле, може остварити
алиментациони захтев само ако су чињеничне претпоставке од којих зависи његово право настале у време
пре развода брака.
(В) Трајање издржавања – може трајати одређено или неодређено време, али по престанку брака не може
трајати дуже од 5 година. Изузетно се може продужити ако нарочито оправдани разлози спречавају
супружника повериоца издржавања да ради.
На одређено време се досуђује издржавање супружнику који је у могућности да у догледно време на други
начин обезбеди средства за егзистенцију. На тај начин, издржавање добија карактер привремене помоћи
брачном другу, док се не оспособи за самостално привређивање или консолидује своје имовинске прилике.
Време трајања одређује суд у зависности од конкретних околности сваког појединог случаја, али не може
трајати дуже од 5 година од престанка брака.Тако се обезбеђује супружник финансијски, али се и подстиче да
што пре пронађе обезбеђење сопствених прихода.
Рок се може продужити ако је поверилац издржавања спречен да ради (тешко болестан, не успева да
пронађе запослење и сл.). Тужба за продужење издржавања мора се поднети до истека времена за које је
издржавање досуђено.На неодређено време досуђује се, по правилу, издржавање у току трајања брака, али
може и по његовом престанку. Дужник након 5 година може тражити престанак супружанског издржавања,
осим ако нису у питању изузетни и нарочито оправдани разлози који налажу да се издржавање продужи и
после овог рога.Право на издржавање у оквиру овог рога траје све док постоје претпоставке од којих зависи
конституисање права, тј. док не наступи нека околност која утиче на губитак права на издржавање
развреденог супружника.
(Г) Престанак издржавања – када престану претпоставке од којих зависи конституисање права на издржавање
(када поверилац стекен довољно средстава за издржавање). Међутим, оно увек престаје у следећим
случајевима:1) истекне време за које је издржавање досуђено, ако је досуђено на одређено време
2) смрћу повериоца или дужника издржавања, пошто је облигација издржавања ненаследива
3) поверилац издржавања склопи нови брак
4) поверилац издржавања заснује ванбрачну заједницу.

37
Супружник чије је право на издржавање једном престало, не може поново захтевати право на издржавање од
истог супружника.
88. ИЗДРЖАВАЊЕ ВАНБРАЧНОГ ПАРТНЕРА
1. Препоставке за издржавање – не разликују се од претпоставки од којих зависи конституисање
облгације издржавања између супружника. То значи да право на алиментацију може остварити само онај
ванбрални партнер који нема довољно средстава за издржавање, неспособан је за рад или је незапослен, а
други ванбрачни партнер има могућности да му даје издржавање. Ипак, право на издржавање између
ванбрачних партнера условљено је испуњењем још неколико специфичних услова:
а) Постојање заједнице живота – основна чињеница која служи за квалификацију појма ванбрачне
заједнице у нашем праву. Само однос који задовољава узјамне потребе емотивне, сексуалне, прокреативне,
етичке и економске природе једног мушкарца и једне жене подобан је да буде основ за признање одређених
права и дужности особама које су ванбрачни партнери.
б) Трајање заједнице живота – судка пракса тумачи овај правни стандард „трајније” заједнице. Треба
напоменути да је дуготрајност ванбрачне заједнице услов стицања права на алиментацију ванбрачног
партнера, док је само постојање ванбрачне заједнице (без обзира колико траје), довољно да ускрати право на
издржавање супружника из поништеног или разведеног брака.
в) Непостојање брачних сметњи – одстуство истих сметњи које важе и за брак.
2. Захтев за издржавање – право на издржавање може се остварити у року од годину дана од дана
престанка заједнице живота, под условом да су претпоставке од којих зависи право на издржавање настале
пре престанка заједнице и трајале непрекидно до закључења главне расправе у парници за издржавање. Исти
рок важи и када су се ванбрачни партнери вандуски споразумели о издржавању или је један вранбрачни
партнер физички издржавао другог.
3. Трајање издржавање – може бити досуђено на одређено или неодређено време, под истим
условима као и у случају издржавања супружника.
4. Престанак издржавања – исто као и када се ради о издржавању између супружника

89. ИЗДРЖАВАЊЕ СРОДНИКА (КРВНИХ, ТАЗБИНСКИХ И АДОПТИВНИХ)

1. Издржавање између крвних сродника – изузев обавезе издржавања између родитеља и деце, законска
дужност издржавања између осталих крвних сродника обухвата у нашем праву све крвне сроднике у правој
усходној или нисходној линији, те браћу и сестре, али само када се ради о обавези издржавања малолетне
браће и сестара и ако родитељи нису живи или немају довољно средстава за издржавање.
Право на издржавање од крвних сродника остварује се оним редом којим су они позвани на наслеђивање, а
ако је више лица дужно да даје издржавање, њихова обавеза је подељена.
2. Издржавање између тазбинских сродника – може настати под одређеним условима, само између очуха или
маћехе са једне стране и пасторка са друге стране.
Очух и маћеха дужни су да издржавају свог малолетног пасторка који нема сроднике или они нису у
могућности да га издржавају. Обавезе издржавања од стране очуха или маћехе нема ако је брак између
родитеља детета и очуха или маћехе разведен или поништен.
Пунолетни пасторак је дужан да, према својим могућностима, издржава маћеху, односно очуха, ако су они
неспособни за рад, а немају довољно средстава за издржавање. Они немају право на издржавање ако би
прихватање захтева представљало очигледну неправду за пасторка. Ако маћеха или очух имају своје дете,
обавеза пасторка долази на ред тек после њега.
3. Издржавање између адоптивних сродника – важе иста правила као и за крвне сроднике

ИМОВИНА

90. ШТА УЛАЗИ У ЗАЈЕДНИЧКУ ИМОВИНУ

Заједничка имовина је она имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у
браку. У њу спадају:
1. Рад – заједничка имовина потиче од одвојеног или заједничког рада супружника, што је њена основна
карактеристика. При том, веза између рада и заједничке имовине може бити непосредна или посредна.
Непосредан однос између рада и стицања заједничке имовине постоји онда када је у питању рад који има
дикретне финансијске ефекте изражене кроз одговарајућу зараду.
Посредна веза између рада и стицања заједничке имовине односи се на рад који супружнику директно
омогућава или олакшава стицање зараде, односно омогућава му се стицање веће зараде. Под радом се
38
подразумева и рад који доприноси одржавању или онај који утиче на то да смањење имовине буде мање
него што би иначе било.
Не мора рад оба супружника у подједнакој мери доприносити стицању заједничке имовине, тако да се
имовина сматра заједничком и када је допринос једног супружника био несразмерно мањи. У случају деобе,
тада се суду даје право да том супружнику досуди накнаду у новцу према вредности његовог удела.
Могуће је доказивати да рад једног супружника ни на који начин није допринео стицању заједничке имовине.
У заједничку имовину улазе, поред имовине коју су супружници стекли радом у току брака још и:
а) приходи од заједничке имовине, како они који су последица рада, тако и они које имовина даје без икаквог
рада (закупнина, камата, дивиденда)
б) приходи од посебне имовине који су остварени радом супружника
в) ствари набављене из заједничке имовине
г) накнаде које су по разним основама добијене за ствари из заједничке имовине (накнада штете)
д) накнаде које су добијене за рад супружника, а не представљају зараду (отпремнине, стипендије)
ђ) ауторска, проналазачка и друга имовинска и права интелектуалне својине
е) имовина стечена играма на срећу, осим ако супружник не докаже да је уложио посебну имовину
ж) имовина стечена уговором о доживотном издржавању
2. Заједница живота супружника – у заједничку имовину улазе само она права и обавезе настале током
трајања заједнице живота супружника. Оно што је стечено после трајног фактичког (не нужно и правног)
прекида брачне заједнице представља одвојену имовину сваког од супружника.
Критеријум је постојање чињенице постојања брачне заједнице живота у време стицања имовине.
Краткотрајни прекид брачне заједнице не утиче на својство заједничке имовине која је стечена за време тог
прекида.

91. ПРАВНА ПРИРОДА ЗАЈЕДНИЧКЕ ИМОВИНЕ

Титулари права на заједничку имовину (заједничари) јесу супружници и то како супружници из пуноважног
брака, тако у супружници из ништавог брака.
Удели сурпужника у правима и обавезама које проистичу из заједничке имовине су неопредељени. Дакле,
немају ни идеални ни реални део у заједничкој имовини (попут сувласника или етажних власника), већ се
њихово право простире подједнако на све оно што је стечено радом у току трајања њиховох заједничког
живота у браку.
Непокретности из заједничке имовине се уписују у катастар непокретности на име оба супружника. Ако је као
власник непокретности уписан само један супружник, сматраће се да је упис извршен на име оба супружника,
осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине, односно
брачни уговор или је о правима супружника на непокретноти одлучивао суд. Ако су уписани као сувласници,
сматра се да су извршили деобу имовине

92. КО СВЕ МОЖЕ ТРАЖИТИ ДЕОБУ ЗАЈЕДНИЧКЕ ИМОВИНЕ

Право да траже деобу имају 1) супружници, 2) наследници умрлог супружника и 3) повериоци супружника из
чије се посебне имовине нису могла намирити њигова потраживања
93. ВРСТЕ ДЕОБЕ
1. споразумна деоба
2. судска деоба
3. деоба привилегованих ствари
- ствари за личну употребу супружника
- ствари намењене детету
- ствари за вршење заната или занимања
-предмети домаћинства

94. ПОСЕБНА ИМОВИНА СУПРУЖНИКА

Посебна имовина јесте целокупна имовина сваког супружника која није обухваћена правним режимом
заједничке имовине. Она обухвата:
а) имовину коју је супружник имао у време склапања брака, без обзира по ком основу је стечена (радом,
наслеђем, игром на срећу)
б) имовину коју је супружник стекао у току брака поклоном, наслеђем или другим обликом бестеретног
стицања
в) имовину која припадне супружнику на основу деобе заједничке имовине

39
г) имовину коју је жена унела у брак као мираз
д) приходе од посебне имовине, под условом да у њих није уложен рад супружника (камата)

95. УГОВОРНИ ИМОВИНСКИ РЕЖИМ У БРАКУ

1. Брачни уговор – Породични закон Србије предвиђа да супружници, односно будући супружници могу своје
имовинске односе на постојећој или будућој имовини уредити и на другачији начин од режима заједничке
имовине ако закључе брачни уговор.
У неким страним правима постоје одређени типови овог уговора, али код нас то није случај, већ га
супружници сами могу дефинисати (могу уговорити да све што се стекне радом током трајања брака
представља посебну имовину сваког од њих и тако ликвидирати режим заједничке имовине).
Брачни уговор мора бити закључен у писменој форми и мора бити оверен од стране судије, који га пре овере
чита и упозорава супружнике да се њиме елиминише режим заједничке имовине.
Сада је могуће овај уговор саставити само пред јавним бележником.
Ако се односи на непокретности, мора се уписати и у катастар непокретности.

2. Уговор о поклону – Породични закон Србије изричито предиђа (пре је то било могуће, али је постојала
правна празнина) да су супружници слободни да закључују уговор о поклону. У случају развоја или
поништења брака, уобичајени поклони се не враћају, осим поклона чија је вредност несразмерно велика у
односу на вредност заједничке имовине супружника. Но, ни такав поклон није дужан да врати онај супружник
за кога би то представљало очигледну неправду.

3. Уговор о раду – постојало је много спорења, јер уговор о раду подразумева да се у улози уговорних страна
послодавца и запосленог јавља однос надређености и подређености, што противречи природи односа који се
у браку заснивају на начелу равноправности мужа и жене. Данас, ипак, нема законских препрека за
закључење овог уговора међу супружницима.

4. Уговор о доживотном издржавању – такође контроверзан. С једне стране, истицало се да би уговор о

издржавању био супротан природи брака и правима и дужностима које произилате из брака, а посебно
законском праву на издржавање које функционише у брачном праву. С друге стране, износе се аргументи да
уговор о доживотном издржавању није у колизији са законском обавезом издржавања, пошто она зависи од
тога да ли су се претходно испуниле претпоставке за стицање права на издржавање. Супружник који
закључује уговор о доживотном издржавању, као прималац издржавања, поседује имовину, што значи да
није без средстава за живот, па не постоји законска обавеза другог брачног друга да га издржава. Тако овај
уговор служи као инструмент заштите супружника који иначе не би могао остварити право на законско
издржавање.

96. УПРАВЉАЊЕ И РАСПОЛАГАЊЕ ИМОВИНОМ ДЕТЕТА (обратити пажњу на ограничења)

У зависности од тога како је малолетно дете стекло имовину, те да ли се ради о главници имовине или о
њеним приходима, примењују се одговарајућа правила о:

1. Управљању имовином детета

Имовина детета у целини је правно одвојена од имовине родитеља у нашем праву, али се у погледу основа
настанка посебне имовине детета могу разликовати два правна режима управљања:
а) Један режим важи за имовину коју је малолетник са навршених 15 година живота стекао својим радом.
Овом имовином малоелтник управља самостално. То се односи на оно што он добије као накнаду за рад, али
и све оно што води порекло од рада. Тако се малолетници подстичу на привређивање и преузимање
одговорности за сопствену егзистенцију.
б) Други правни режим примењује се на имовину коју малолетник стекне наследством, поклоном, игром на
срећу или по било ком другом законом дозвољеном основу. Том имовином до пунолетства управљају
родитељи.
И имовином коју дете стекне својим радом (спортом, манекенством, бављењем уметношћу), али пре 15.
године, управљају родитљи.
Родитељи треба да управљају имовином детета у његову корист, савесно и брижљиво. Такву функцију
не могу пренети на треће лице. Када дете постане пунолетно, родитељи су дужни да му предају имовину
којом су до тада управљали, као и преостале приходе.

40
 Родитељи управљају имовином свог детета самостално, што значи да правна ваљаност њихових аката
није условљена сагласношћу органа старатељства. Орган старатељства има право надзора над вршењем
родитељског права, па ако то сматра потребним, може заштити имовинска права малолетног детета
ограничавајући родитељско право.
Под управљањем треба подразумевати све акте који су потребни за чување, одржавање и
унапређење, односно повећање имовине детета (поправљање ствари, плаћање пореза, камата).

2. Располагање имовином детета

У нашем праву појам располагања имовином детета од стране родитеља подразумева како располагање
главницом имвоине, тако и располагање приходима од имовине детета.
Правила се односе и на покретну и на непокретну имовину, али су различита у зависности од тога колика је
њена вредност. Такође, односе се само на ону имовину коју дете стекне на сваки други начин, осим радом.
Начелно су слободни у располагаљу, али ипак трпе два ограничења:
а) Они могу само уз претходну или накнадну сагласност органа старатељства отуђити (продајом, трампом,
поклоном, признањем тужбеног захтева на штету детета, давањем изјаве о одбијању поклона) или
оптеретити (залагањем, обвезивањем као јемца, хипотеком) непокретну имовину свог детета, односно
покретну имовину велике вредности. Правни посао за који орган старатељства није дао одобрење је ништав.
б) И уз сагласност органа старатељства, родитељи могу отуђити или оптеретити главницу имовине детета само
ради његовог издржавања или када то захтева неки други интерес детета (лечење, школовање).

3. Управљање и располагање приходима од имовине детета

Дете самостално управља и располаже приходима од своје имовине коју је стекло радом. Родитељи
самостално управљају и располажу приходима од имовине детета која није стечена радом, али за акте
располагања приходима од имовине детета који су велике вредности, морају имати претходну или накнадну
сагласност органа старатељства. Приходе од имовине детета родитељи могу користити и за сопствено
издржавање, или издржавање другог малолетног детета.

97. ОДГОВОРНОСТ РОДИТЕЉА ЗА ШТЕТУ

а) Одговорност родитеља за штету коју причине имовини детета – одговарају без обзира на кривицу.
Родитељи одговарају заједнички, јер имовином детета управљају заједнички и споразумно, осим у случају
када само један родитељ врши родитељско право и сам управља имовином детета. У поступку за накнаду
штете против родитеља, малолетном детету се мора поставити колизијски старатељ.

б) Одговорност родитеља за штету коју дете причини трећим лицима – све до наступања пунолетства детету је
за опстанак, сазревање и оспособљаање за самосталан живот потребна помоћ и заштита одраслих, пре свега
родитеља.
Ипак, дете је од најранијег детињства у стању да проузрокује штету.
Родитељи одговарају за штету коју њихово малолетно дете причини трећим лицима према правилима о
одговорности за другог.
Одговорност родитеља је заједничка, осима када један родитељ врши родитељско право.
1. Дете млађе од 7 година – родитељи одговарају без обзира на совју кривицу. Могућност екскулпације не
постоји, јер необорива правна претпоставка спречава родитеље да доказују како су са своје стране обављали
потребан брижљив надзор над својим дететом. Могу се ослободити одговорности само ако постоје разлози
за искључење одговорности према правилима о објективној одговорности.
Родитељи неће одговарати за штету коју дете млађе од 7 година проузрокује ако је било поверено другом
лицу на чување и уколико је то лице одговорно за штету.
2. Дете старије од 7, а млађе од 18 година – темељи се на правилима о субјективној одговорности, по основу
претпостаљене кривице, где је правна претпоставка о кривици родитеља оборива. Родитељи имају право да
доказују да за насталу штету нису они криви, односно да је искључиво или делимично крив сам фактички
учинилац штете. Деца су у том узрасту подложна разним утицајима, а и све брже сазревају и долазе у додир
са опасним стварима. За штету поред родитеља, могу одговарати и особе које врше стални надзор над
малолетником (старатељ, школа и сл.), осим ако докажу да су вршили надзор на начин на који су обавезни
или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора.
И у том случају оштећеник има право да захтева накнаду од родитеља када је штета настала услед лошег
васпитања, рођавих примера или породичних навика које су му родитељи дали.

41
Родитељи могу одговарати и по основу правичности, ако је штету проузроковао малолетник способан за
расуђивање, који није у стању да је накнади.

98. ПРАВО СТАНОВАЊА

Породични закон Србије први пут законски регулише и личну службеност становања (habitation) у корист
малолетног детета и родитеља који врши родитељско право, а на терет стана чији је власник други родитељ,
под условом да дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану и да
таква одлуке не би представљала очигледну неправду за родитеља који је власник стана.
То се ради због заштите интереса детета, да би оно имало обезбеђен смештај до пунолетства, а тиме и
неопходне услове за свој правилан и потпун развој.
Ова службеност постоји и у случају развода брака или прекида заједничког живота ванбрачних партнера.
Све остале околности, које би у сваком конкретном случају могле да буду оправдање да се ово право ипак не
конституише, треба да дефинише судска пракса тумачећи правни стандард „очигледне неправде”.

99. ХИТНИ ПОСТУПЦИ КОД НАС

Поатупци су хитни ако се односе на дете или родитеља који врши родитељско право.
-спорови за утврђивање или оспоривање материнства/очинства
-развод брака
- лишење родитељског права.

ЗАДАЦИ

1. Мајка се зове Биљана Анђелић а отац Јован Петровић. Како се може презивати њихова ћерка?
2. Будући супружници се зову Софија Стошић и Петар Пешић. Како се све може презивати Софија?
3. Љубица и Сабахудин су склопили брак. После 3 године брака Сабахудин је тражио поништење брака због
заблуда о битној особини супружника јер није знао да је њен брат осуђен због ратног злочина у Хашком
трибуналу. Да ли може покренути поступак за поништење брака?
4. Марија и Петар имају 15 и 17 година, желе да склопе брак и обратили су се Центру за социјални рад. Да ли
је тај орган надлежан за овај случај?
5. Ана је била у браку са Петром три године и после тога хоће да склопи брак са његовим братом. Да ли може?
6. Пера и Ивана су склопили брак када је Ивана имала 17 година и тада нису добили судску диспензацију.
После пет година Ивана је подигла тужбу за поништење брака због брачне сметње малолетства. Шта ће бити
са тужбом?
7. Јавни тужилацје покренуо поступак за поништење брака Марије и Николе, зато што је Марија још увек била
у браку са Игором, у тренутку склапања брака са Николом. Марија на суду да приговор да је покренут
поступак за развод брака са Игором пре склапања брака са Николом. Да ли постоји могућност да Маријин
брак са Николом буде конвалидиран?
8. Милена је родила ванбрачно дете, Милош је дао изјаву да он није отац детета. Ко ће све бити обухваћен
тужбом за утврђивање очинства и који рок за жалбу има Милена?
9. Тамара и Дејан су били 3 године у браку, одлучили да се споразумно разведу. Правоснажна пресуда о
разводу-15.августа2006. а Марко се родио 26. октобра 2006. Да ли је Дејан Марков отац?
10. Никола је имао жену Весну која је умрла и са њом има сина Мирка. Никола хоће да се ожени Надом. Да ли
Нада може да усвоји Мирка? Објасни
11. Марко и Ана су венчани и имају сина Ивана. После 3 године брака, Душан, са којим је Ана имала интиме
односе у време зачећа детета поднесе зужбу за оспоравање ванбрачног очинства. Шта је потребно да наведе
у тужбеном захтеву?
12. Јован је сазнао да га је његова мајка родила помоћу дароване јајне ћелије. Јован жели да оспори
материнство своје мајке. Да ли ће успети у томе?

42