SLAJDOVI IZ PREDMETA

PORODIČNO PRAVO
• UVODNA RAZMATRANJA

• Veoma je teško, pa i rizično na samom početku definisati porodično pravo dok se ne opiše i izloži njegova sadržina.
• Međutim,svako od nas ima neku predstavu o tome, budući da svakodnevno stupamo u različite odnose sa članovima svoje porodice. Ovi odnosi se
najčešće odvijaju mimo naše svesti da su isti određeni pravnim normama.Za pravnim normama pribegavamo retko samo onda kada ne možemo
drugačije.
• U međuvremenu,porodični život se odvija kao da pravo ne postoji,odnosno kao što tvrdi Žan Karbonije: “NEPRAVO JE ESENCIJA, PRAVO JE
INCIDENT”.
• U suštini to znači da je ovo pravo sastavljeno od prava i morala, prava i običaja, prava i osećanja, prava i ljubavi. Ovakva složenost i bogatstvo
porodičnog prava posledica su činjenice da se ono nalazi pod jakim uticajem normativnih sistema, a pravo je samo jedan od tih sistema.
• Kada postavimo pitanje ŠTA JE PORODIČNO PRAVO moguća su dva odgovora:

• 1. Za studenta određenog nivoa intelektualne ambicije odgovor je jednostavan: porodično pravo nije (naj)teži ispit na fakultetu, ali jeste (naj)važniji ispit u
životu. Ko uspešno položi u životu ovaj ispit, nijedan životni ispit mu neće biti težak i nijedna životna radost nepoznata.

• 2. Za studenta višeg nivoa intelektualne ambicije: porodično pravo je predmet O PRAVNIM POSLEDICAMA LJUBAVI.

•
 POJAM PORODIČNOG PRAVA

• Porodično pravo se može posmatrati sa dva aspekta:

• 1.kao posebna grana prava
• 2. kao posebn pravna nauka.
• 1. Porodično pravo kao GRANA PRAVA, je skup sistematizovanih propisa/opštih pravnih normi/ kojima se uređuju odnosi u porodici
(Porodično pravo u užem smislu) i odnosi porodice i društva(Porodično pravo u širem smislu).
• Porodično pravo, shvaćeno kao grana prava može se posmatrati sa raznih aspekata:
• A) Kao pozitivno pravo – ako se posmatra kao sistem normi čija je primena obavezna u određenoj zemlji
• B) Kao uporedno pravo – ako su predmet analize norme koje važe u stranom zakonodavstvu (u više raznih država)
• C) Kao istorijskopravni aspekt – ako se posmatraju porodičnopravna rešenja iz ranijeg perioda napr. Hmurabijev zakonik, Dušanov
zakonik, Srpski građanski zakonik.
•
• 2. Osim što je grana prava, porodično pravo je i naučna disciplina koja proučava, sistematizuje, daje teorijska objašnjenja pravnih instituta
te predlaže izmene postojecih i uvodjenje novih.
• Porodično pravo kao naučna disciplina ne bavi se samo analizom postojećih pravnih normi de lege lata,već je njen poseban značaj u
tome da konstatujući “nesavršenost” (od nepravičnosti, kontradiktornosti ili neprimenjivosti pojedinih rešenja) pozitivnog zakonodavstva
predlaže rešenja de lege ferenda – izmenu postojećih i/ili donošenje novih pravnih rešenja.
• Treba ipak napomenuti da odnose u porodici proučavaju i druge naučne discipline kao što su: psihologija, pedagogija, sociologija i srodne
nauke VANPRAVNI ELEMENTI
• Ove dicipline pomažu u razumevanju pojedinih pravnih pojmova i mogu uticati na odabir pojedinih rešenja u porodičnom pravu (npr.
shvatanja izražena u psihologiji utiču na razumevanje pojma pravnog standarda “najbolji interes deteta”).
• Osim toga, ove nauke predstavljaju pomoć u sudskoj praksi kroz ekspertska mišljenja psihologa, pedagoga i lica koja koja se bave
socijalnim radom od kojih u mnogome zavisi odluka suda (npr. poveravanje deteta na čuvanje i vaspitanje jednom od razvedenih roditelja,
ustanova lišenja roditeljskog prava i dr.)
• Posebno treba imati na umu da ZNANJE JEDNE NAUKE NIJE SINONIM ISTINE. Stoga je nužna sveobuhvatna analiza nekog
fenomena, koja konstituiše nove nauke. Tako napr. SOCIJALNA BIOLOGIJA (tzv. nove reproduktivne tehnike) koja obuhvata znanja
medicine, pravnih nauka, genetike, sociologije, psihologije...
• Kako čovek u braku i porodici nije sveden samo na jednu dimenziju, nauka Porodičnog prava treba da respektuje i emotivne,
psihološke,socijalne, demografske i druge aspekte “porodičnog života”. Harmonija svih ovih pretpravnih komponenata i znanja sa pravnim
principima jedne zajednice garantovaće efikasnu primenu normi Porodičnog prava i odsustvo porodične patologije.
 PREDMET, SUBJEKT I OBJEKT PORODIČNOG
PRAVA
PREDMET PORODIČNOG PRAVA su porodični odnosi koji proizlaze iz braka, srodstva,
vanbračne zajednice, usvojenja, starateljstva i hraniteljstva.
Porodični odnosi imaju specifičan karakter koji je uslovljen vezama između subjekata
odnosa i po svojoj prirodi mogu biti:
- Lični – odnosi između supružnika, roditelja i dece, ali i između drugih srodnika,
hranitelja, staratelja i dr.
- Imovinski- odnosi između supružnika(bračna tekovina)
- Lično-imovinski kao što je izdržavanje koje ima imovinsku prirodu ali je vezan za
ličnost poverioca i dužnika i nije prenosivo.

SUBJEKTI PORODIČNOG PRAVA su fizička lica.

Pravna lica ne čine subjekte porodičnog prava,(jer ni brak ni porodica ni porodična
zadruga nemaju svojstvo pravnog lica), ali pravna lica imaju važnu ulogu u njemu
(npr. organ starateljstva koji ima funkciju brige o porodici i zaštite porodice)

OBJEKTI PORODIČNOG PRAVA su ljudske radnje i stvari povodom kojih nastaju

konkretna prava i obaveze (npr. stan kao zajednička svojina bračnih drugova, a
radnje mogu biti u obliku činjenja ili nečinjenja – roditelji imaju obavezu čuvanja i
vaspitanja dece, zabrana zlostavljanja dece)
 Mesto Porodičnog prava u pravnom sistemu

• O mestu porodičnog prava u pravnim sistemima shvatanja nailazimo još u rimskom pravu.
• Prvu poznatu podelu celokupnog sistema privatnog prava izvršio je rimski pravnik GAJ u Institucijama.On je podelio
Privatno (Građansko pravo) na pravo koje se odnosi na LICA (ius ad personam pertinet), pravo koje se odnosi na STVARI
(ius quod a res pertinet) i pravo koje se odnosi na TUŽBE (ius qoud ad actions pertinet).
• Recepcijom rimskog prava ovu podelu su preuzele mnoge druge zemlje i po ovoj podeli porodica je deo Građanskog prava i
spada u delove koje se tiču lica i tužbe.Institucionalni sistem je danas u osnovi važeći u zemljama romanske pravno-
kulturne baštine (FGZ IZ 1804., ŠGZ iz 1907.,AGZ iz 1811.godine, a u SGZ svaki jedanaesti paragraf je posvećen braku, a
Porodično pravo osim porodičnog zadružnog prava obuhvata gotovo polovinu Građanskog prava.
• Drugo shvatanje je poznato kao PANDEKTNI SISTEM koji celokupno građansko pravo deli na pet delova: Opšti deo,
Stvarno pravo, Obligaciono pravo, Porodično i Nasledno pravo. Po tom sistemu je koncipiran nemački Građanski zakonik iz
1896., japanski, grčki Građanski zakonik.
• Prema trećoj,JUSNATURALISTIČKOJ KLASIFIKACIJI deli se na prava POJEDINCA (Statusno,Stvarno,Obligaciono pravo)
i pravo DRUŠTVA (Bračno,Porodično i Nasledno pravo).Ova sistematika je primenjena u PRUSKOM LANDREHTU iz
1794.godine.
• Bez obzira o kojoj se sistematici radi, njima je zajedničko da Porodično pravo ne pretstavlja posebnu granu prava već
samo jedan deo Građanskog prava.
• PORODIČNO PRAVO KAO POSEBNA GRANA PRAVA – u nauci ima shvatanja o porodičnom pravu kao samostalnom i
specifičnom pravu u odnosu na Građansko pravo.Ovo shvatanje su zastupali francuski filosofi iz XVIII veka (Volter, Žan-Žak
Ruso, Didro, Helvecijus) kao i nemačka klasična škola u XIX veku (Savinji, Puhta, Unger).
• Prvi je u svetu svoje shvatanje o Porodičnom pravu kao posebnoj grani prava primenio u zakonodavstvu naš poznati
pravnik Valtazar Bogišić koji pišući Opšti imovinski zakonik za Cnu Goru iz 1888. godine porodične odnose u tom zakoniku
nije regulisao. Na osnovu široke ankete koju je sproveo u narodu uverio se u to da je običajno pravo u ovoj oblasti jače od
pisanog prava i da ima toliko različitih običaja da ih je nemoguće svrstati čak ni u posebnu granu prava, a pogotovo ne u
okvire imovinskog prava.
 • RAZLOZI POSEBNOSTI PORODIČNOG PRAVA
• Porodično pravo ima specifičnosti koje ga razlikuju od Građanskog prava.
• 1. Sa aspekta pogodnog socijalnog ambijenta nužna pretpostavka za nastanak i razvoj Građanskog prava je robnonovčana privreda s viškom
proizvoda koja kao ekonomska dobra mogu da budu predmet pravnog prometa (kupoprodaja, razmena, zajam i sl.)S druge strane Porodično pravo
postoji i u socijalnim ambijentima koji nemaju robnonovčani karakter, o čemu svedoče brojna pravila i porodičnom životu u plemenskom društvu i
srednjevekovnoj pravnoj tradiciji.
• 2. Porodično pravo pretežno uređuje lične odnose dok Građansko pravo imovinske odnose, a i sami imovinski odnosi u porodičnoj zajednici su
specifični (zakonsko izdržavanje, zajednička imovina)
• 3. Karakteristika Građansog prava je autonomija volje subjekata onosno dominacija dispozitivnih normi osim izuzetaka imperativnih normi u vidu forme
ad solemnitatem, limita ugovorne slobode u prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Karakteristika Porodičnog prava je upravo
suprotna jer u Porodičnom pravu dominiraju imperativne norme. Subjekti Porodičnog prav ne mogu da kreiraju normu o uslovima za nastanak, trajanje i
prestanak nekog porodičnopravnog odnosa. Npr. lica koja imaju nameru zaključenja braka ili zasnivanja usvojeja ne mogu sama sačiniti norme kojima
će regulisati te odnose. Ipak, u današnje vreme moguće je konstatovati izvestan trend “privatizacije” Porodičnog prava. Norme novog Porodičnog
prava, naime promovišu ugovornu slobodu učesnika porodičnopravnih odnosa npr. PZ Srbije predviđa slobodu zaključenja bračnog ugovora između
supružnika kojima ukidaju zakonski imovinski režim, ili sporazum i izboru usvojioca između roditelja deteta koje se usvaja i lica koja žele da usvoje
dete, zatim zakonska mogućnost sporazumnog razvoda braka, o zajedničkom vršenju roditeljskog prava i sl. To je dokaz u prilog tvrdnji da svaka teza
ima antitezu.
• Naime, moderno Građansko pravo karakteriše snažan prodor imperativnih normi, dok moderno Porodično pravo karakteriše kontraktualizacija, jačanje
ugovornih komponenata u porodičnim odnosima.
• 4. Građansko pravo karakteriše metod imovinske sankcije dok u porodičnom pravu sankcije nemaju dominantnu imovinsku karakteristiku. Ako npr.
roditelj zloupotrebljava roditeljsko pravo, ili zanemaruje svoje roditeljske obaveze, biće potpuno lišeno roditeljskog prava i dete takvih roditelja može biti
potpuno usvojeno. Očigledno je, dakle da nema imovinskih sankcija, štaviše takav roditelj ima čak i imovinsku beneficiju da biva oslobođen obaveze
davanja izdržavanja za usvojeno dete što je svojevrstan pravni cinizam. Najteža sankcija takvom rđavom roditelju je gubitak sopstvenog deteta.
• 5. Dominantan metod Građanskog prava je metod zaštite prava ex private kao deo načela autonomije volje, i sastoji se u zaštiti prava učesnika
građanskoprvnog odnosa po privatnoj inicijativi, a ne po službenoj dužnosti.To se zove načelo DISPOZICIJE STRANAK U SPORU sa izuzecima kada
se radi o ništavom pravnom poslu. U Porodičnom pravu ima slučajeva da sud postupa po privatnoj inicijativi (u materiji razvoda braka, rušljivosti braka
usvojenja, utvrđenja i osporavanja roditeljstva), ali ipak dominiraju primeri da se zaštita prava učesnika porodičnopravnih odnosa štite po službenoj
dužnosti intervencijom određenih organa. Napr. Sud pazi po službenoj dužnosti na apsolutnu ništavost braka, sud mora a odluči o vršenju roditeljskog
prava, da pazi na razloge lišenja roditeljskog prava, slučajeve nasilja u porodici.Zaštita učesnika porodičnopravnih odnosa ostvaruje se po službenoj
dužnosti ovlašćenjem organa starateljstva pa i javnog tužioca da pokrenu odgovarajući postupak. Organ starateljstva npr. pokreće postupak po
službenoj dužnosti za zasnivanje usvojenja i hraniteljstva, stavljanja pod starateljstvo, a javni tužilac pokreće postupak za poništaj apsolutno ništavog
braka ili zbog nasilja u porodici. Sud je često obavezan ISTRAŽNIM NAČELOM u određenim postupcima, da ispita okolnosti i činjenice na koje se ni
jedna od stranaka nije pozvala niti predložila(najbolji interes deteta, izricanje mera za zaštitu od nasilja u porodici...)
• Dakle, Porodično pravo je ZASEBNA GRANA PRAVA KOJA PRIPADA PORODICI GRAĐANSKOG PRAVA.
 PODELA PORODIČNOG PRAVA

Polazeći od različitih kriterijuma Porodično pravo se može podeliti na sledeće načine:

1.Prema načinu zasnivanja porodičnih odnosa
• A) bračno pravo
• B) roditeljsko pravo
• C) Starateljstvo
2. Prema prirodi odnosa u porodici
A) Lično porodično pravo ili lično neimovinsko pravo – prava koja u svojoj pravnoj egzistenciji (svom
nastanku, trajanju i prestanku) vezana za ličnost, ne mogu se prenositi na druga lica a njihov predmet se ne
može novčano izraziti (prava iz braka, prava roditelja, pravo na lično ime)
B) Lična imovinska prava su u svojoj pravnoj egzistenciji vezana za određenu ličnost i predmet tog prava se
može novčano izraziti (pravo na izdržavanje, pravo na udeo u zajedničkoj imovini)
C) Imovinska prava su prava koja se mogu prenositi na druga lica u pravnom prometu i njihov predmet je
novčano merljiv (pravo potraživanja naknade štete koju je detetu prouzrokovao roditelj ili staratelj)
3. Statusno i nestatusno Porodično pravo
A) Statusno Porodično pravo uređuje lični i porodični status : pravnu i poslovnu sposobnost, lično ime,
zasnivanje i prestanak bračnog statusa, utvrđivanje, promenu i prestanak roditeljskog statusa, statusa
usvojenja, starateljstva
B) Nestatusno Porodično pravo uređuje lične i imovinske porodične odnose koji nemaju dejstvo erga omnes
već samo među stankama inter partes.
4. Materijalno i formalno Porodično pravo
A) Materijalno pravo je pravo o evidenciji naših prava i obaveza
B) Formalno pravo je pravo o načinu ostvarenja, o egzistenciji naših prava (upravni postupak, parnični,
vanparnični i izvršni postupak, metodi stručnog socijalnog rada
 Izvori porodičnog prava

• Formalni izvori porodičnog prava su USTAV i ZAKON.

• USTAV KAO IZVOR PORODIČNOG PRAVA
• Ustav sadrži određena načela regulisana u drugom delu Ljudska i manjinska
prava i slobode i ta načela moraju biti poštovana u porodičnom pravu i
konkretizovana su zakonima.
• 1. NAČELO O RAVNOPRAVNOSTI POLOVA odnosno NAČELO O
ZABRANI DISKRIMINACIJE NA OSNOVU POLA (član 15 i 21 Ustava)
• 2. NAČELO O POSEBNOJ ZAŠTITI PORODICE, MAJKE,
SAMOHRANOG RODITELJA I DETETA (član 66. Ustava)
• 3. NAČELO O SLOBODNOM ODLUČIVANJU O RAĐANJU (član 63
Ustava)
• 4. NAČELO O UREĐENJU BRAKA I VANBRAČNE ZAJEDNICE (član 62
Ustava)
• 5. NAČELO O PRAVIMA DETETA (član 64 Ustava)
• 6. NAČELO O PRAVIMA I DUŽNOSTIMA RODITELJA (član 65 Ustava
 ZAKON KAO IZVOR PORODIČNOG PRAVA

• Zakon može biti OSNOVNI IZVOR porodičnog prava, a radi se o Zakonu koji u celini
reguliše oblast porodičnog prava, i DOPUNSKI IZVOR –zakon koji reguliše druge
oblasti prava, ali sadrži odredbe od značaja za porodično pravo.
• ZAKON KAO OSNOVNI IZVOR
• Danas je osnovni izvor porodičnog prava u Srbiji PORODIČNI ZAKON iz 2005.
godine. Zakon je donet 17. februara 2005. godine, objavljen je 24. februara 2005.
godine, stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjuje se od 1. jula
2005 godine.
• DOPUNSKI ZAKONI KAO IZVORI PORODIČNOG PRAVA
• 1. Zakon o matičnim knjigama Srbije
• 2. Zakon o vanparničnom postupku Srbije
• 3. Zakon o parničnom postupku
• 4. Zakon o opštem upravnom postupku
• 5. Zakon o uređenju sudova
• 6. Zakon o stanovanju
• 7. Zakon o državjanstvu Republike Srbije
• 8. Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim
odnosima
MEĐUNARODNI UGOVORI KAO IZVOR PORODIČNOG PRAVA
Ratifikovani međunarodni ugovori predstavljaju NEPOSREDAN IZVOR prava na osnovu Ustava. To znači da
ratifikovane međunarodne ugovore sudovi i nadležni organi mogu neposredno primenjivati bez obzira da li su
preuzete domaćim zakonima. Ipak, to se u praksi retko dešava.
Porodični zakon Srbije je preuzeo najvažnija rešenja konvencija i to pojednostavljuje njihovu primenu u praksi.
Za porodično pravo najvažnije su sledeće konvencije:
1. Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (usvojena Rezolucijom Generelne skupštine,
ratifikovana u Jugoslaviji 1981. godine)
2. Konvencija o pristanku na brak, o minimalnoj starosti za sklapanje braka i o registrovanju brakova (usvojena
Rezolucijom Generelne skupštine UN, ratifikovana u Jugoslaviji 1964 godine)
3. Konvencija o pravima deteta (usvojena rezolucijom Generalne skupštine UN, ratifikovana u Jugoslavii 1990.
godine)
4. Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece (usvojena u Haškoj akademiji za
međunarodno privatno pravo, ratifikovano u Jugoslaviji 1991. godine)
5. Evropska konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o ponovnom uspostavljanju odnosa
staranja (usvojena u Luksemburgu, ratifikovana u Jugoslaviji 2001. godine)
6. Konvencija broj 182 o najgorim oblicima dečjeg rada(usvojena na Generalnoj konferenciji Međunarodne
organizacije rada u Ženevi, ratifikovana u Jugoslaviji 2003.godine)
7. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda izmenjena Protokolom 11 (ratifikovana u
Srbiji i Crnoj Gori 2003. godine). Evropski sud za ljudska prava u Strazburu osnovan je 1959. godine i ima
vrlo bogatu praksu u vezi sa porodičnim stvarima I praktično svojim odlukama usavršava tekst Konvencije
tumačeći standarde sadržane u njoj.
 OBIČAJ, SUDSKA PRAKSA I PRAVNA NAUKA

• Običaj, sudska praksa i pravna nauka NISU FORMALNI IZVORI PRAVA u našem
pravnom sistemu, međutim njihov značaj postoji prilikom stvaranja i primene pravne
norme.
• OBIČAJ predstavlja društvenu normu nastalu dugotrajnim ponavljanjem istog
ponašanja tako da se u jednom društvu stvara svest o obaveznosti takvog ponašanja
u istim situacijama, a često je zaštićen i društvenom sankcijom. Običaj može postati
izvor prava kada se zakon na njega izričito poziva.U porodičnim odnosima običaji su
uglavnom konzervativni tako da se zakoni samo izuzetno pozivaju na njih.
• SUDSKA PRAKSA nije formalni izvor prava, ali načelni pravni stavovi i pravna
mišljenja najviših sudova postaju smernice za niže sudove jer objašnjavaju neka
nejasna ili neodređena pravna pitanja. Sudska praksa je posebno značajna kod
primene pravnih standarda koji svoju sadržinu dobijaju tek u primeni prava. U
porodičnim odnosima postoji određen broj pravnih standarda npr. “najbolji interes
deteta”, “očigledna nepravda”, “opravdani razlozi” i sl.
• PRAVNA NAUKA – mišljenja pravnih stručnjaka imaju veliki značaj prilikom
donošenja zakona kao i kao i u primeni pravnih propisa. To se ostvaruje članstvom
stručnjaka u komisijama za donošenje zakona, davanjem teorijskih objašnjenja
pojedinih pravnih rešenja, predlozima za izmenu i uvođenje savremenih pravnih
rešenja, instituta.
•
 POJAM PORODICE I NAČELA O PORODICI

• Na međunarodnom nivou porodicu definiše OPŠTA DELARACIJA O PRAVIMA

ČOVEKA UN iz 1948. godine kao:
• “PORODICA JE PRIRODNA I OSNOVNA ĆELIJA DRUŠTVA I IMA PRAVO NA
ZAŠTITU DRUŠTVA I DRŽAVE”.
• Porodični zakon Srbije a ni zakoni iz te oblasti u komparativnom pravu po pravilu NE
SADRŽE DEFINICIJU PORODICE iz više razloga:
• - porodično pravo reguliše odnose između pojedinih članova porodice pa stoga sama
po pravilu nije titular prava i dužnosti, bez obzira što uživa zaštitu na osnovu ustava,
• - precizna definicija bi dovela do ograničenja pojma porodice, a porodični odnosi se
vrlo brzo razvijaju, pojavljuju se novi oblici porodice koji bi ostali van pojma porodice
ako bi definicija porodice određivala ko čini članove porodice (npr. vanbračna
zajednica koja dobija pravni značaj tek u savremeno doba)
• U savremenim uslovima karakterističan oblik porodice je NUKLEARNA PORODICA,
sa tendencijom razvoja VANBRAČNE ZAJEDNICE SA DECOM ROĐENOM VAN
BRAKA, za razliku od ranijeg perioda porodičnih zadruga koje su čak imale i pravni
subjektivitet.
• Porodica se može posmatrati i prema načinu nastanka – bračna, vanbračna i
adoptivna.
• Po svom sastavu može biti: potpuna, ili “reorganizovana porodica” (nastaje
zaključenjem novog braka ili vanbračne zajednice nakon razvoda prethodnog braka
pa su njeni članovi i očuh i maćeha i prirodni roditelj te deca svakog od njih i
zajednička deca).
• FUNKCIJE PORODICE:
• - reproduktivna
• - psihološko emotivna (porodica je najpogodniji milje za pruženje psihološko-
emotivne podrške, ljubavi, razumevanja prema deci ali i njenim odraslim članovima,
• - ekonomska koja obuhvata proizvodnu i potrošnu komponentu
• - vaspitno-obrazovna (vaspitanje je prenošenje pravila ponašanja u društvu, a
obrazovna je većim delom preneta na društvene ustanove- škole, fakulteti)
• - zaštitna funkcija- štiti život i zdravlje svojih članova, pruža ekonomsku, pravnu i
moralnu zaštitu.
• NAČELA KOJA SE ODNOSE NA PORODICU:
• 1. NAČELO O POSEBNOJ ZAŠTITI PORODICE kao ustavno načelo
precizirano Porodičnim zakonom da porodica uživa posebnu državnu zaštitu
• 2. NAČELO O POŠTOVANJU PORODIČNOG ŽIVOTA – Ustav ne sadrži,
ali sadrži Porodični zakon i član 8 Konvecije za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda. Za evropsko porodično pravo naročito su značajne
odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koje se odnosi na
povrede ovog prava. Ovo pravo je prvi put regulisano domaćim porodičnim
zakonodavstvom u Porodičnom zakonu Srbije i dobilo značajno mesto i u
unutrašnjem pravu.
 PLANIRANJE PORODICE

• Podrazumeva pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece, ali je

značajno i u kontekstu populacione politike koju vodi određena država.
• To je savremeno i osnovno ljudsko pravo ali istovremeno i složeno jer
podrazumeva niz ovlašćenja njegovog titulara koja mu omogućuju da donosi
odluke u vezi sa rađanjem dece. Radi se o tekovini savremenog društva
kojom se garantuje sloboda u reproduktivnim pravima uključujuči i kada i da
li će se roditi jedno ili više dece.Ovo pravo predviđa član 5 Porodičnog
zakona.
• Ovlašćenja u cilju rađanja dece: pravo na začeće prirodnim putem, pravo na
lečenje smanjene plodnosti, presađivanje gonada, začeće uz pomoć
biomedicine i pravo na rađanje deteta.
• Ovlašćenja u cilju sprečavanja rađanja: kontracepcija, sterilizacija i prekid
trudnoće.
 NASILJE U PORODICI

• Porodičnopravna zaštita žrtava porodičnog nasilja u domaćem pravnom sistemu nije postojala
sve do donošenja Porodičnog zakona Srbije iz 2005. godine. Specifično krivično delo koje se
odnosi na nasilje u porodici uneto je u krivično zakonodavstvo 2002. godine a danas je
regulisano Krivičnim zakonikom iz 2005 godine sa poslednjim izmenama 2011. godine.
• Paralelno sa krivičnopravnom zaštitom postoji potreba i porodičnopravne zaštite od porodičnog
nasilja jer se ovakvom zaštitom pruža brža i efikasnija zaštita mada smatram da je to ipak
problematična tvrdnja.
• Prema PZS nasiljem u porodici smatra se ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni
i duševni integritet ili spokojstvo drugog člana porodice.
• Ta ponašanja mogu biti:
• 1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesnih povreda
• 2. izazivanje straha pretnjom ubistva ili telesnih povreda članu porodice ili njemu bliskom licu
• 3. prisiljavanje na seksualni odnos
• 4. navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14 godina života
ili nemoćnim licem
• 5.ograničenje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licem
• 6. vređanje ili svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.
• Navedene radnje se smatraju nasiljem samo ako su dovele do zabranjene posledice.
 NASILJE U PORODICI II

• U SMISLU NASILJA U PORODICI ČLANOVIMA PORODICE SE PO PZS

SMATRAJU:
• 1. supružnici ili bivši supružnici
• 2. deca, roditelji, i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom
srodstvu kao i lica vezana hraniteljstvom
• 3. lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu
• 4. vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri
• 5. lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi,
ili koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada
nisu živela u istom domaćinstvu.
• Proizlazi, da je krug lica u smislu nasilja u porodici veoma širok,širi od kruga
lica koja uživaju krivičnopravnu zaštitu, a to je učinjeno u cilju da se svim
licima koja su pretrpela nasilje vezano za porodične odnose pruži adekvatna
zaštita.
 NASILJE U PORODICI III

• MERE ZAŠTITE OD NASILJA U PORODICI:

• 1. izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno
zakupa nepokretnosti,
• 2. izdavanje naloga za useljenje u porodičnu kuću ili stan bez obzira na pravo svojine odnosno
pravo zakupa nepokretnosti
• 3. zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti,
• 4. zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice
• 5. zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.

• Prve dve mere imaju naročiti značaj, jer se najčešće dešava da upravo žrtva nasilja napušta
porodičnu kuću ili stan da bi se zaštitila od daljeg nasilja. U najvećem broju slučajeva se radi o
ženama koja sa decom traže utočište na drugom mestu. U nedavnoj prošlosti osnovane tzv.
“sigurne kuće” su ograničenog kapaciteta u odnosu na vidljivi broj žrtava nasilja u porodici, a
poznato je da je tamna brojka ovog društvenog (zla) fenomena višestruko veća.
• S druge strane, iz porodičnih, psiholoških drugih razloga bolje rešenje za žrtve nasilja je da
ostanu u svom domu, a isti privremeno napusti nasilnik.
• Sve mere su OGRANIČENOG TRAJANJA, traju najviše godinu dana sa mogućnošću produženja
sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera izrečena.
• Sud može odrediti jednu ili više mera prema nasilniku ili žrtvi u zavisnosti koje smatra
svrsishodnom u konkretnom slučaju (ovde naročito dolazi do izražaja istražno načelo u
postupku).
 NASILJE U PORODICI IV

• Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici

• Po svom karakteru je parnični postupak
• Stvarno je nadležan osnovni sud u prvom stepenu i Apelacioni sud u drugom
stepenu.
• Mesna nadležnost: pored opšte mesne nadležnosti (po prebivalištu ili boravištu
tuženog) nadležan je i sud po mestu prebivališta ili boravišta člana porodice- žrtve
nasilja.
• Funkcionalno je nadležno specijalno veće (sudija posebno oposobljen za pitanja
porodičnopravnih odnoa, a porotnici osobe koja poseduju iskustva u vezi sa
postupanjem a mlasima i decom) .
• Postupak se pokreće tužbom, a aktivna legitimacija za podnošenje tužbe nije samo
na strani žrtve odnosno zakonskog zastupnika žrtve (koja često u strahu od daljeg ili
ponovljenog nasilja ne podnosi tužbu), već to ima i javni tužilac i organ starateljstva.
• Uloga Centra za socijalni rad je u ovim postupcima aktivna. Pored aktivne legitimacije
za podnošenje tužbe, sud od organa starateljstva može zatražiti da pruži pomoć u
pribavljanju dokaza i da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti tražene mere, bez
obzira na to ko je pokrenuo postupak.
• Zbog opasnosti a se u toku postupka nasilje ponovi ovaj postupak je VEOMA HITAN.
 NASILJE U PORODICI V

• Sud je dužan u roku od 8 dana od dana prijema tužbe u sudu zakazati glavnu
raspravu, a rok za donošenje drugostepene presude je 15 dana od dana prijema
žalbe u sudu.
• U ovom postupku POSTOJI IZUZETAK OD NAČELA DISPOZICIJE STRANAKA (kao
opšteg načela u parničnom postupku) pravom suda da bez obzira na predlog
tužilačke strane za izvođenjem određenog dokaza sud je ovlašćen i sam izvoditi
dokaze bez predloga stranaka, izricanjem određene mere za zaštitu od nasilja
izrekne i drugu, nepredloženu meru ukoliko oceni da se takvom merom najbolje
postiže zaštita.
• Takođe, ni podneta žalba protiv izrečene mere ne zadržava (nema suspenzivno
dejstvo) izvršenje izrečene ili produžene mere za zaštitu od nasilja.
• PZS propisuje obavezno VOĐENJE EVIDENCIJE I DOKUMENTACIJE o nasilju u
porodici te je sud dužan presudu odmah dostaviti organu stareteljstva po prebivalištu
odnosno boravištu kako lica koje je izvršili nasilje, tako i žrtve nasilja.
• Način vođenja evidencije propisan je Pravilnikom o evidenciji i dokumentaciji o licima
prema kojima je izvršeno nasilje u porodici i o licima protiv kojih je određena mera
zaštite od nasilja u porodici.
 POJAM I VRSTE SRODSTVA

• SRODSTVO JE ODNOS IZMEĐU DVA LICA KOJE NASTAJE

ROĐENJEM, SKLAPANJEM BRAKA ILI USVOJENJEM A IMA PRAVNI I
DRUŠTVENI ZNAČAJ.
• - Rođenje je osnov krvnog srodstva,
• - Sklapanje braka tazbinskog srodstva, a
• - Usvojenje adoptivnog srodstva.
• Krvno i tazbinsko srodstvo ne može prestati, a adoptivno srodstvo samo
izuzetno, poništenjem usvojenja.
• U rimskom pravu bilo je poznato i AGNATSKO SRODSTVO, čiji je osnov
bila zajednica života i rada.
• Šerijatsko pravo poznaje i SRODSTVO PO MLEKU, koje nastaje dojenjem
tuđeg deteta koje nije navršilo 2 godine života.
 KRVNO SRODSTVO

KRVNO SRODSTVO NASTAJE ROĐENJEM I U TOM SRODSTVU SE

NALAZE LICA KOJA IMAJU ZAJEDNIČKE PRETKE.
Krvno srodstvo rođenjem je srodstvo u PRAVOJ LINIJI (linea recta), a krvno
srodstvo po zajedničko pretku je POBOČNO SRODSTVO ( linea colateralis
ili linea transversa).
- Prava linija može biti:
- - nishodna (descendentna)-ako se posmatra od oca ka sinu
- - ushodna (ascendentna) –ako se posmatra od oca ka baki
- Pobočna linija može biti
- - punorodna (germani)- brat i sestra – njihovi zajednički preci su roditelji
- - polurodna (consaguinei- po ocu ili uterini- po majci)- polubrat i polusestra
po ocu- zajednički predak im je otac a ne i majka)
 RAČUNANJE KRVNOG SRODSTVA

• Sodnici se svrstavaju po PZS u KOLENA (parentela) i LINIJE (linea) pa je to

PARENTERALNO LINEARNI SISTEM RAČUNANJA SRODSTVA, prisutan u većini
država današnjice.
• -Koleno čini grupa sodnika koja proističe od istog pretka odnosno rodonačelnika.
• Tako PRVO KOLENO čine svi potomci jednog lica (njegova deca, unuci, praunuci)
gde je rodonačelnik lice o čijim se potomcima radi- to je KOLENO POTOMAKA.
• DRUGO KOLENO čine roditelji kao rodonačelnici i svi njihovi potomci izuzev srodnika
prvog kolena (braća i sestre, sinovci, sinovice, bratanci, bratanice, sestrići, sestričine)
• TREĆE KOLENO čine dede i babe kao rodonačelnici i njihovi potomci osim srodnika
prvog i drugog kolena (stričevi, ujaci, tetke, braća i sestre od stričeva, ujaka, tetaka).
• ČETVRTO KOLENO čine prababe i pradede kao rodonačelnici i svi njihovi potomci
izuzev srodnika prvog, drugog i trećeg kolena).

• LINIJA je uža grupacija unutar kolena (svako dete sa svojim potomcima čini jednu
liniju u prvom kolenu.

• LOZA je veza srodnika na osnovu podele predaka jednog lica, pa tako postoji očeva i
majčina loza.
 RAČUNANJE SRODSTVA

• Računanjem krvnog srodstva određuje se BLIZINA SRODSTVA u kome se

nalaze dva lica. U rimskom pravu je primenjivan princip računanja srodstva
– koliko rođenja, toliko stepena srodstva što je i u našem pravu
prihvaćeno.
• Napr. majka i kćerka su u prvom stepenu srodstva u prvom kolenu, polazeći
od majke, a polazeći od kćerke su u drugom kolenu; baka i unuka su u
drugom stepenu srodstva prave linije u prvom kolenu računajući od bake, a
u trećem kolenu računajući od unuke.
• Pobočno srodstvo počinje od drugog kolena, tako da su rođeni brat i sestra
najbliži srodnici u drugom stepenu srodstva u drugom kolenu, stric i sinovica
su u trećem stepenu srodstva u II kolenu polazeci od strica, a polazeći od
sinovice su u III kolenu, brat i sestra od tetke su u IV stepenu srodstva u III
kolenu.
• Krvno srodstvo se može računati kao bračno i vanbračno zavisno od
statusa lica ali danas ta podela nema značaja jer su izjednačena u pravima
deca rođena u braku i van braka.
 PRAVNI ZNAČAJ KRVNOG SRODSTVA

• U porodičnom pravu: - bračna smetnja, osnov za obavezu izdržavanja,

smetnja za usvojenje
• U naslednom pravu: osnov zakonskog (intestatskog) nasleđivanja (primena
principa predstavljanja, priraštaja,pricipa isključivosti ili sledoreda)
• U krivičnom pravu: postoji grupa krivičnih dela protiv braka i porodice
• U stambenom pravu određuje se porodično domaćinsto zakupca u koje
ulaze dete, roditelji i lice koje se izdržava po zakonu
• U penzijskom pravu značaj za sticanje porodične penzije
• U građanskom procesnom pravu srodstvo je razlog za isključenje sudije i
veštaka, zatim pravo svedoka da uskrati odgovore na određena pitanja
• U krivično-procesnom pravu učesnici ne mogu biti krvni srodnici u pravoj
liniji i pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva, oslobođeni su dužnosti
svedočenja srodnici u pravoj liniji i pobočnoj liniji do III stepena zaključno,
takođe svedok ima pravo da odbije odgovore na pitanja kojim bi svog
bliskog srodnika izložio teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom
gonjenju.
 ADOPTIVNO SRODSTVO

• Adoptivno (građansko) srodstvo nastaje PRAVNIM PUTEM : zasnivanjem

usvojenja. Formira se srodstvo između usvojioca i usvojenika, svih srodnika
usvojioca sa usvojenikom i njegovim budućim potomcima.
• PZS poznaje samo jednu vrstu usvojenja, tzv. POTPUNO USVOJENJE za
razliku od prethodnog zakona koji je poznavao i nepotpuno usvojenje( gde
se formiralo srodstvo samo između usvojioca i usvojenika i njegovih budućih
potomaka, predstavljao je otklonjivu bračnu smetnju a nasledna prava su
bila ograničena ili isključena). Nepotpuno usvojenje je PZS iz 2005. godine
ukinuo.

• Zakoni iz drugih oblasti naglašavaju pravni značaj adoptivnog srodstva

međutim to nema nikakvog značaja u porodičnom pravu obzirom na
izjednačenost usvojenika i rođene dece.
 TAZBINSKO SRODSTVO

• Tazbinsko srodstvo nastaje PRAVNIM PUTEM, SKLAPANJEM BRAKA.

• Postoji između jednog supružnika i svih krvnih srodnika drugog supružnika.
• Između supružnika NIJE TAZBINSKO SRODSTVO VEĆ BRAČNA VEZA.
• U domaćim uslovima tazbinsko srodstvo još uvek ima društveni, pa stoga i pravni
značaj.
• Tazbinsko srodstvo se računa na isti način kao i krvno srodstvo, naime u kom
stepenu krvnog srodstva je jedan supružnik u istom stepenu tazbinskog srodstva se
nalazi drugi supružnik sa tim srodnikom – npr. majka jednog supružnika je u prvom
stepenu srodstva sa svojim sinom ili kćerkom pa je u prvom stepenu tazbinskog
srodstva sa drugim supružnikom ( svekrva ili tašta).
• Osobina tazbinskog srodstva je takođe TRAJNOST, ostaje i nakon prestanka braka.
• Tazbinsko srodstvo je OTKLONJIVA BRAČNA SMETNJA, i postoji samo u prvom
stepenu prave linije (između svekra i snahe, zeta i tašte, očuha pastorke i pastorka i
maćehe).
•
 LIČNO IME

Pravna regulativa ličnog imena u stvari predstavlja deo građanskog prava, s obzirom da je lično ime
jedna od karakteristika građanske ličnosti.
• Međutim, pitanje ličnog imena je često usko povezano sa porodičnim ili bračnim statusom nekog
lica, zakonodavac je kompletnu materiju u vezi s tim regulisao u jedanaestom delu PZS.
• Ustav Srbije: izbor i korišćenje sopstvenog ličnog imena i imena dece su slobodni.
• Lično ime se sastoji od imena i prezimena i upisuje se u matičnu knjigu rođenih. Propisana je
obaveza svih lica da se služe svojim ličnim imenom. Ali! Ako se lično ime sastoji od više od tri
reči, lice je dužno da se u pravnom saobraćaju služi SKRAĆENIM LIČNIM IMENOM koji
saopštava matičaru i koji to konstatuje matičnoj knjizi rođenih.

• PRAVO NA PROMENU LIČNOG IMENA - nezavisno je od promene porodičnog ili bračnog

statusa.
• OGRANIČENJE: - nije dozvoljena ako se vodi krivični postupak za krivično delo koje se goni po
službenoj dužnosti
• - ako je lice osuđeno za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti dok
kazna nije izvršena i nisu prestale pravne posledice osude
• - kada namerava da izbegne neku svoju obavezu
• - nije dozvoljena promena u pogrdno ime, ime koje je suprotno sa običajima i
shvatanjima sredine.
• Promena se upisuje u matičnu knjigu rođenih i venčanih
 LIČNO IME II

• ZAŠTITA PRAVA NA LIČNO IME

• Prvi put regulisana PZS regulativom povrede prava na lično ime i davanja
saglasnosti za upotrebu imena i tužbe kojima se štiti lično ime.
• Pravo na lično ime može se povrediti:
• - sprečavanjem ili ometanjem vršenja prava na lično ime
• - osporavanjem prava na lično ime
• - iskrivljavanjem ličnog imena
• - neovlašćenom upotrebom ličnog imena.

• Imalac može dati pristanak na upotrebu svog ličnog imena ili dela imena u
dopuštene svrhe uz naknadu. Za prezimena potreban je pristanak svih lica
na koje se imaočevo prezime odnosi, ako bi upotrebom bilo povređeno
pravo tih lica.
 LIČNO IME III

• TUŽBA KOJOM SE ŠTITI LIČNO IME

• Aktivnu legitimaciju ima lice čije je pravo na lično ime povređeno.
• U tužbi se može zahtevati da sud:
• 1. utvrdi postojanje prava da se lice služi svojim ličnim imenom
• 2. naredi uklanjanje, uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda
prava, povlačenje tvrdnje kojom se osporava imaocu pravo na lično ime ili nešto
drugo što je potrebno za uklanjanje stanja povrede prava
• 3. zabrani dalje vršenje ili ponavljanje radnje kojom se povređuje pravo , pod
pretnjom plaćanja određene svote novca povređenom ako se radnja povrede ne
obustavi ili ako se ponovi
• 4. dosudi naknadu materijalne i nematerijalne štete
• 5. dosudi deo dobiti ostvarene upotrebom ličnog imena, srazmerno tome koliko je
upotreba imena doprinela ostvarenju dobiti.
• Ako je imalac prava na lično ime umro posle izvršene povrede ili ako je povreda
izvršena nakon njegove smrti, zaštitu prava može zahtevati lice koje je umrli odredio
da se stara o zaštiti njegovog ličnog imena, supružnik, dete i roditelj umrlog.
 POJAM I PREDMET BRAČNOG PRAVA

• Bračno pravo je deo porodičnog prava i može se posmatrati kao grana

prava ili naučna disciplina.
• Bračno pravo reguliše- sklapanje braka (materijalne i formalne uslove),
• - pravna dejstva braka,
• - pravne odnose između supružnika
• - prestanak braka
• - pravna dejstva prestanka braka.
• Bračno pravo takođe reguliše i vanbračne zajednice, a u nekim zemljama i
zajednice lica istog pola.
• Kao naučna disciplina bračno pravo proučava, sistematizuje, daje teorijska
objašnjenja pojedinih pravnih instituta.
 NAČELA BRAČNOG PRAVA

• 1. NAČELO O RAVNOPRAVNOSTI SUPRUŽNIKA – ko izraz ustavnog

načela o ravnopravnosti polova
• 2. NAČELO INSTITUCIONALNOSTI BRAKA- brak je društvena i pravna
institucija a ne samo privatan odnos između supružnika
• 3. NAČELO MONOGAMIJE- “brak je zakonom uređena zajednica života
jednog muškarca i jedne žene”.
• 4. NAČELO O SLOBODNOM PRISTANKU NA BRAK – zabrana svakog
uticaja na supružnike u smislu sklapanja braka uopšte ili sa određenim
licem (prinuda)
• 5. NAČELO O LAICITETU BRAKA – građanska forma braka je obavezna –
brak je svetovna ustanova
• 6. NAČELO RASKIDIVOSTI BRAKA – odnosi se na mogućnost razvoda
braka
• 7. NAČELO NAKLONOSTI BRAKU – iako raskidiv, brak se štiti određenim
zakonskim odredbama (posredovanje , faza mirenja koji imaju za cilj
održanje braka. Istom cilju služi i mogućnost validacije ništavih brakova.
 POJAM I PRAVNA PRIRODA BRAKA

• Porodični zakon sadrži definiciju braka u članu 3.st.1 da je brak zakonom uređena zajednica života žene i muškarca.Element
dženstmentstva (stilizacija redosleda navođenja najpre ženskog potom muškog subjekta), oim u PZ Srbije i Republike Srpske poznaje i u
švedsko i hrvatsko pravo. Istovetnu odredbu “samo” sa različitim redosledom imenovanja supružnika (najpre muškarac pa žena), sadrže
kao i mnogobrojni međunarodni dokumenti i član 3 i 15 PZ CG.
• Navedena zakonska definicija u našem pozitivnom pravu sadrži nekoliko karakteristika:
• 1. Brak je predmet zakonskog regulisanja. Pravni poredak priznaje svojstvo braka samo onim zajednicama života koje ispunjavaju
zakonom propisane uslove. Dakle, zakon reguliše sve faze braka: određuje uslove za nastanak braka, ličnopravna i imovinskopravna
dejstva braka i način prestanka braka.
• 2. U zakonskoj definiciji braka žena i muškarac su subjekti bračnog odnosa. Zakon eksplicite brak smatra zajednicom života osoba
različitog pola, a upotrebljavajući gramatički oblik jednine, izričito govori i o načelu monogamije braka.
• 3. Konstitutivni element pojma braka je i zajednica života. To je kompleksan pojam koji sadrži emotivne, duhovne, ekonomske, stambene,
seksualne, prokreativne i druge komponente. Nepostojanje zajednice života bračnih drugova legitimiše na zahtev za razvod braka, a
diskvalifikuje “formalne supružnike” na ostvarenje prava na sticanje zajedničke imovine u braku, i ima za posledicu gubitak svojstva
zakonskog naslednika ako je zajednica života pre delacije prestala sporazumno ili krivicom nadživelog supružnika.
• DAKLE: definicija braka u PZS naglašava: načelo legaliteta (zakonko uređenje braka), načelo monogamije )singularno navedeni
subjekti- žena i muškarac), načelo heteroseksualnosti (u braku mogu da budu samo subjekti suprotnog pola – time brak nije definisan
kao bipolarna, distancirana kategorija, već kao jedinstvo, savez, harmonija, lepota različitosti),načelo konsenzusa (brak se zasniva na
slobodnoj izjavi volje neveste i ženika) i naravno teleološki momenat: cilj braka je (lepa/radosna) zajednica života.
• Involucija modernih rešenja evidentna je kada se poredi ideal-tipski koncept braka u PZ Srbije (prema članu 25. supružnici se
uzajamno poštuju i pomažu) i u ZBPO (prema članu 6.st.2.brak se zasniva....na ljubavi, poštovanju,razumevanju i poverenju, a prema
članu 29 odnosi bračnih drugova zanivaju se na uzajamnoj ljubavi, poštovanju i međusobnom pomaganju). “Senzibilisana etika” braka PZ
uzajamnog poštovanja i pomaganja (može) da karakteriše i napr. esnafska udruženja, političku stranku pa i komšiluk (poštovanje i
pomaganje), dok je stav ZBPO Srbije istinit:LJUBAV JE KRUNSKA EMOCIJA BRAKA.Izgnanstvo ljubavi u shvatanju braka i izgnanstvo
obaveze vernosti supružnika je neopravdana inovativnost PZ Srbije koje je suprotno hrišćanskom, hegelijankom i lirskom shvatanju Če
Gevare.
• PRAVNA PRIRODA BRAKA
• O ovom pitanju u teoriji srećemo mnogobrojna različita shvatanja.
• Prema teoriji usvojenoj u savremenoj engleskoj pravnoj literaturi, brak ima dvostruku pravnu prirodu. S jedne strane brak je poseban
ugovor jer se sklapa saglasnošću volja budućih supružnika. S druge strane, brak predstavlja specifičan status lica iz koga proizlaze
specifična prava i obaveze. Brak je takođe i društvena ustanova.
 PRAVNA PRIRODA BRAKA U NAŠEM PRAVU

• Shvatanje engleske pravne teorije je prihvatljivo i za naše pravo.

• BRAK KAO UGOVOR – brak je ugovor sui generis jer se umnogome
razlikuje od ugovora građanskog prava i to po formi zaključenja, uslove
sklapanja, uzroke nevažnosti i postupak poništaja i u postojanju validacije
braka kao i po načinu prestanka.
• BRAK KAO DRUŠTVENA I PRAVNA USTANOVA- brak predstavlja jednu
od najvažnijih društvenih ustanova. Značaj braka koji društvo pridaje braku,
vidi se kroz načelo koje određuje da se brak reguliše zakonom. Stoga je
brak i pravna ustanova.
• BRAK KAO STATUS – lica koja su sklopila brak dobijaju bračni status. Iz
ovog statusa proizlaze prava i obaveze koja nastaju po bračnom pravu, ali i
iz drugih grana prava (pavo na porodičnu penziju, ograničenja u procesnim
pravima – nemogućnost da supružnici budu u određenim procesnim
ulogama)
 USLOVI ZA SKLAPANJE BRAKA

• Sa istorijskopravnog aspekta za “pravnu perfekciju braka” treba da se ispune tri

vrste uslova:
• - za postojanje braka (razlika polova, saglasnost izjava volja i forma braka)
• - odsustvo bračnih smetnji
• - odsustvo bračnih zabrana.
• Ovo sa pozitivnopravnog aspekta je jednostavnije: za pravnu perfektnost braka
potrebno je da ne postoje uzroci ništavosti braka.Naime, u članu 15 PZS kaže se
da brak zaključuju dva lica različitog pola davanjem izjava volja pred matičarem,
a član 31 PZ Srbije kaže da ako ti uslovi nisu ispunjeni u konkretnom slučaju-
brak je apsolutno ništav.Bračne zabrane u našem pravu nisu predviđene.
• Iako u članu 15 PZS nije propisano da izjave volja moraju biti potvrdne (a što bi i
po logici stvari bilo neophodno), taj uzrok je predviđen u odredbi člana 31 gde je
predviđena ništavost braka ako ove izjave nisu potvrdne.

•
MATERIJALNI USLOVI ZA SKLAPANJE BRAKA

• 1. Različitost polova
• Osnovni uslov za skapanje braka je različitost polova koji je izražen ne samo u članu 3 PZS koji definiše brak već
i u članu 15 PZS koji izričito određuje da brak sklapaju lica različitog pola. Dakle, punovažan brak mogu da
zaključe samo jedna žena i jedan muškarac, odnosno a contrario, nepostojanje tog uslova uzrok je apsolutne
ništavosti braka.
• Ovaj uslov punovažnosti braka izražava društveni,vrednosni i moralni stav da je brak namenjen samo osobama
suprotnog pola.
• Ovaj uslov može se problematizovati sa dva aspekta:
• 1. Sa aspekta društvenog i pravnog stava prema homoseksualnim zajednicama
• Različitost polova kao uslov za sklapanje braka je do devedesetih godina prošlog veka bio univerzalno prihvaćen
i nesporan. Međutim u poslednje vreme proširivanjem prava na zasnivanje istopolnih zajednica pa čak i
približavanjem istopolnih zajednica braku, dovodi se u pitanje ne samo uslov različitosti polova, već i sama
ustanova braka. Naime, sekualnost ima najmanje dve komponente:privatnu, intimnu i društvenu, moralnu. Sudska
praksa uvažava i element intimnosti seksualnog opredeljenja. U presudi Dudgeon protiv Velike Britanije i Noris
protiv Irske Evropski sud za ljudska prava konstatovao je da je samo postojanje sankcije za homoseksualno
ponašanje povreda prava na privatnost
• 2. Sa apekta spora o konkretnom definisanju polnosti određenog lica (hermafroditizam, kastrati i transsekualnost).
• U najvećem broju slučajeva je različitost polova nesporna. Matičar utvrđuje postojanje ovog uslova iz matične
knjige rođenih te vizuelnom konstatacijom.
• IPAK, ovaj uslov može biti sporan u izuzetnim životnim situacijama koji proističu iz BIOLOŠKIH
KARAKTERISTIKA određene osobe.
• Radi se o pojavama HERMAFRODITIZMA ( to je pojava kada jedno lice ima karakteristike oba pola. S obzirom
da se retko sreće tzv. pravi hermafroditizam, nego obično preovlađuju odlike jednog pola) ovo lice može zaključiti
brak sa licem suprotnog pola od onog koji kod njega preovlađuje.
• Drugi slučaj je licima bez pola - KASTRATA.
• U savremenim uslovima pojava transseksualiteta odnosno promena pola ima uticaja na sklapanje braka.
 RAZLIČITOST POLOVA II

• Tansseksualitet je pojava nesaglasnosti između psihološkog shvatanja koje jedno lice ima o
svom polu i bioloških ( morfoloških, genetskih, hromozomskih) osobina tog lica. Naime, lice na
osnovu bioloških karakteristika i analiza pripada jednom polu, ali se njegova slika o samom sebi
razlikuje što može biti do te mere izraženo da lice već od najranijeg detinjstva sebe smatra
pripadnikom suprotnog pola od onog kome biološki pripada. To izaziva nepremostive psihološke
posledice i u medicini je tada jedini izlaz promena pola. Do promene pola dolazi hirurškim putem
kojima prethode hormonski tretmani. Medicinska promena pola izaziva brojna pravna pitanja.
• Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je prvi put 2002. godine u slučaju Kristin Gudvin protiv
Ujedinjenog Kraljevstva prvi put doneo odluku da je Velika Britanija prekršila odredbe Konvencije
o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda a vezano za tansseksualca koji je promenio pol iz
muškog u ženski. Radi se o povredi člana 8 Konvencije o poštovanju prava na privatni život
odnosno propustu države da udovolji pozitivnoj obavezi da obezbedi pravo podnosioca
predstavke na poštovanje privatnog života. Konkretna prava koja su povređena su iz oblasti
penzija i penzionih godina. Član 12 koji se odnosi na pravo na sklapanje braka i formiranje
porodice je takođe povređen, jer podnosilac predstavke ne može da sklopi brak sa muškarcem
kojim živi.Sud je našao da nema opravdanja da se transseksualcu zabrani uživanje prava da
sklopi brak pod bilo kojim okolnostima. Sud je našao da je povređen član 14 koji se odnosi na
uživanje prava i sloboda koji su regulisani Konvencijom , a bez diskriminacije na osnovu toga što
u ovom slučaju nije priznata promena pola postoperativnog transseksualca.
• Proizlazi dakle, da ponekad jednostavan, prirodan, podrazumevajući uslov za brak (razlika
polova) biva relativizovan je trojako: igrom prirode (hermafroditi), modernim pravom na
samoopredeljenje do otcepljenja od sopstvenog pola (promena pola) i vrlo progresivnim
društvima (pravna i svekolika afirmacija homoseksualnih zajednica).
 VOLJA ZA SKLAPANJE BRAKA

• Volja budućih spružnika za sklapanje braka je jedan od najvažnijih uslova za

nastanak punovažnog braka.
• Izjavljena volja mora biti: - potvrdna
• - ispunjavati određene kvalitete da bi bila
• punovažna.
• Izjava volje mora biti potvrdna, izjavljena ozbiljno, jasno bez uslova i rokova
istovremeno ili sukcesivno. Pravilo je da se volja izjavljuje USMENO I
LIČNO.
• IZUZECI: - kada lice koje izjavljuje volju zbog određenih nedostataka nije u
stanju da svoju volju izjavi usmeno (gluhonema lica)
• - kada lice koje sklapa brak ne razume jezik organa pred kojim se
sklapa brak. U oba slučaja se izjava volje daje putem tumača.
• Izuzetak od pravila da se izjava volje daje lično je ZAKLJUČENJE BRAKA
PUTEM PUNOMOĆNIKA ( u izuzetnim i opravdanim slučajevima).
•
 ZAJEDNICA ŽIVOTA

• Osnovni motiv stupanja u brak i samu suštinu braka čini zajednica života.
• Član 16.PZS: Brak se sklapa radi ostvarivanja zajedničkog života
supružnika.
• Jedna od komponenata zajednice života ima poseban značaj, a radi se o
seksualnim odnosima između supružnika. Tako kada se radi o braku in
exstremis (brak koji se zaključuje pred kraj života jednog lica, u teoriji se
smatra da u svakom konkretnom slučaju treba utvrditi da li se brak sklapa
radi zajednice života supružnika od čega zavisi i punovažnost braka.
• Ukoliko se brak sklapa u nekom drugom cilju kao što je sticanje
državljanstva, radnih ili drugih pogodnosti, prebivališta, redovnog boravišta,
ostvarivanja nasleđa, stambenih ili drugih imovinskih prava, BRAK JE
FIKTIVAN i nije punovažan.
 BRAČNE SMETNJE

• Bračne smetnje su činjenice i okolnosti koje ometaju zaključenje punovažnog

braka.Zo su:
• 1. nesposobnost za rasuđivanje
• 2. bračnost
• 3. srodstvo- krvno, adoptivno i tazbinsko
• 4. starateljstvo
• 5. maloletstvo
• 6. nedostaci volje.
• 1. Nesposobnost za rasuđivanje – može biti posledica duševne bolesti ili duševnog
poremećaja,zaostalog duševnog razvoja dejstva alkohola ili opijata, ili nekog
afektivnog stanja koje dovodi do privremene nesposobnosti za rasuđivanje.
• U teoriji prava pod nesposobnošću za rasuđivanje se podrazumeva
NEMOGUĆNOST LICA DA SHVATI ZNAČAJ I POSLEDICE ZAKLJUČENJA
PRAVNOG POSLA.
• Nesposobnost za rasuđivanje ima razloge duštvene prirode jer se time štiti lice koje
sklapa brak u odsustvu sposobnosti za rasuđivanje, ali istovremeno i zdrav supružnik
od ulaska u brak koji ne bi mogao biti ostvaren. Pored toga ovo ima iznačaj
eugenične prirode koji se sastoji u rađanju zdravog potomstva budući da određene
duševne bolesti imaju naslednu prirodu.
 BRAČNE SMETNJE II

• Bračnost- postojanje zaključenog braka u savremenim pravnim sistemima

onemogućava zaključenje novog braka. Time se štiti NAČELO MONOGAMIJE.
• Bračnost ne predstavlja samo bračnu smetnju već iscrpljuje i elemente bića krivičnog
dela dvobračnosti (bigamije).
• Srodstvo kao bračna smetnja- u našem pozitivnom pravu svi oblici srodstva
predstavljaju bračnu smetnju.
• 1. Krvno srodstvo - sklapanje braka između srodnika u pravoj liniji je uvek bračna
smetnja, a u pobočnom srodstvu svi srodnici do trećeg stepena srodstva, i deca
rođene braće i sestara te deca braće i sestara po ocu ili majci u četvrtom
stepenu srodstva.
• Ova bračna smetnja objašnjava se razlozima društvene prirode (u velikom broju
zajednica sklapanje braka između srodnika je protivno običajima i moralu), a mogu
biti i biološke prirode (eugenični-smatra se da će se deca iz brakova bliskih krvnih
srodnika češće rađati sa malformacijama ili bolestima. Rizik postoji kada su roditelji
nosioci istovrsnih gena koji su prenosili nasledne blesti ili malformacije tada postoji
velia verovatnoća, čak izvesnost da će se bolest preneti i na dete.Stoga je u
Krvičnom zakoniku inkriminisano i krivično delo rodoskrvnjenja (incest) koje deo
postoji u slučaju kada puoletno lice izvrši obljubu sa maloletnim srodnikom po krvi u
pravoj liniji i sa bratom odnosno sestrom.
 BRAČNE SMETNJE III

• 2. Adoptivno srodstvo predstavlja bračnu smetnju kao i krvno srodstvo.

• 3. Tazbinsko srodstvo – ova smetnja za skapanje braka predstavlja izraz
moralnih stavova o tome da je neprihvatljivo zaključenje braka izeđu jednog
supružnika i bliskih krvnih srodnika drugog supružnika. Ova smetnja je
isključivo društvene prirode. U domaćem pravu ne mogu sklopiti brak
tazbinsi srodnici u prvom stepenu prave linije (svekar i snaha, zet i tašta,
očuh i pastorka i maćeha i pastorak. Ova smetnja je OTKLONJIVA – sud
može iz opravdanig razloga dati dozvolu za skapanje takvog braka, ali
prethodno je dužan da na pogodan način ispita opravdanost predloga vodći
računa o ostvarivanju ciljeva braka i o zaštiti porodice.
• 3. Starateljstvo je imkompatibilno sa bračnim odnosom. Staratelj ima
obavezu da se stara o štićeniku, a njegova prava se mogu uporediti sa
roiteljskim pravima i dužnostima. Mogućnost zaključenja braka između
staratelja i štićenika postoji nakon raskida odnosa sarateljstva, što je inače
dozvoljeno.
 BRAČNE SMETNJE IV

• 5. Maloletstvo – za sklapanje braka potrebna je bračna zrelost, starosno dob lica u kojoj se stiče
sposobnost za stupanje u brak. U domaćem pravu se bračna zrelost stiče sa 18 godina jednako
za žene i muškarce, dakle istovremeno sa poslovnom sposobnošću.
• IZUZETAK: Sud može, iz opravdanih razloga dozvoliti sklapanje braka maoletnom licu koje je
navršilo 16 godina života a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost za vršenje prava i dužnosti u
braku. Najčešći razlog za sklapanje braka pre punoletstva je trudnoća žene.
• Davanjem sudske saglasnosti se otklanja bračna smetnja (dispenzacija).
• Postupak se pokreće predlogom maloletnika ili zajedničkim predlogom ako su oba lica maloletna.
• Sud je obavezan da pribavi mišljenje zdravstvene organizacije, ostvaruje odgovarajuću saradnju
sa organom starateljstva , saslušava predlagača i njegove roditelje ili staraoce i lice sa kojim
maloletnik namerava da skopi brak, a po potrebi može izvesti i druge dokaze. Mišljenje roditelja
nije presudno za odluku suda. Roditelj koji je lišen roditeljskog prava ili bez opravdanih razloga
ne vrši roditeljsko pravo se ne saslušava.
• Sud je osim navedenog dužan da ipita lična svojstva i imovinsko stanje lica sa kojim maloletnik
namerava da zaključi brak, a na pogodan način ispituje da li postoji slobodna volja i želja
maloletnika da zaključi brak i da li je maloletnik dostigao stepen telesne i duševne zrelosti
potrebne za vršenje prava i dužnosti u braku.
•
 BRAČNE SMETNJE V

• 6. Nedostaci volje – brak je punovažno sklopljen ako je izjavljena volja za sklapanje braka
SLOBODNA, bez prinude ili zablude.
• PZS PRINUDU definiše na sledeći način: Prinuda postoji kada jedan supružnik ili neko treći silom
ili pretnjom izazvao određeni strah kod supružnika i kada je on zbog toga pristao na sklapanje
braka.
• STRAH se smatra opravdanim kada iz okolnosti slučaja vidi da je ugrožen život, telesni integritet
ili neko drugo značajno dobro jednog ili drugog supružnika odnosno trećeg lica.
• ZABLUDA se može ispoljiti kao:
• - zabluda o ličnosti
• - zabluda o bitnim osobinama bračnog druga.
• ZABLUDA O LIČNOSTI MOŽE BITI:- zabluda o fizičkoj ličnosti (kada supružnik smatra da je
zaključio brak sa jednim licem, a u stvari je zaključio brak sa drugim fizičkim licem (jednojajčani
blizanci, sklapanje braka preko punomoćnika, a ranije kada je bilo pokrivano lice žene dešavalo
se da se mladoženji podmetne starija sestra umesto mlađe u kulturama gde je potrdiciji najpre
starija kćerka treba da se uda)
• - zabluda o građanskoj ličnosti – sklopljen je brak sa licem
kojim se želelo, ali to lice nije ono za koje se izdavalo (elementi građanske ličnosti- ime i
prezime,godina rođenja,prebivaište, državljanstvo), ali zabluda o bitnoj osobini može biti danas
posebno aktuelna u odnosu na infekciju virusom HIV,druga teška i opasna bolest, nedostatak
oplodne moći i sl.
 FORMA SKLAPANJA BRAKA

• U NAŠEM PRAVNOM SISTEMU JE PRISUTAN SISTEM OBAVEZNOG GRAĐANSKOG BRAKA

ŠTO NE ISKLJUČUJE MOGUĆNOST SKLAPANJA I VERSKOG BAKA- NAČELO O LAICITETU
BRAKA.
• Građanska forma braka – obuhvata predbračni postupak, ceremoniju sklapanja braka i
registraciju braka.
• 1. PREDBRAČNI POSTUPAK – prijava namere da se sklopi brak
• PZS: Budući supružnici podnose usmeni ili pismeni zahtev za sklapanje braka matičaru opštine u
kojoj žele da sklope brak.
• To znači da budući supružnici slobodno biraju mesto sklapanja braka, što ne mora biti po mestu
njihovog prebivališta ili boravišta.Uz zahtev se podnose izvodi iz matične knjige rođenih a kad je
potrebno i dokaz da je prethodni brak razveden, ako to nije upisano u matičnu knjigu rođenih.
• Matičar kao nadležni organ proverava da li su ispunjeni uslovi za za punovažnost braka i zahtev
može prihvatiti ili odbiti.
• Ako utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za sklapanje braka, zahtev će odbiti usmeno ili na traženje
stranaka donosi pismeno rešenje u roku od 8 dana.
• Protiv tog rešenja stranke imaju pravo žalbe u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja
Ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu.
• U redovnom sučaju, kada utvrdi da postoje uslovi za skapanje punovažog braka, matičar, u
sporazumu sa budućim supružnicima utvrđuje datum sklapanja braka.
• Nakon toga matičar je dužan upozoriti supružnike sa pravnim posledicama koje nastupaju
sklapanjem braka, da im preporuči da se uzajamno obaveste o stanju zdravlja te da se upoznaju
sa mogućnostima i prednostima planiranja porodice i konačno da se sporazumeju o prezimenu.
 CEREMONIJA SKLAPANJA BRAKA

• Nadležan organ za sklapanje braka je matičar, za razliku od ranije važećeg propisa

do 1993 godine kada se brak sklapao pred predsednikom ili delegatom skupštine
opštine, dok je matičar bio pomoćni organ.
• Brak se sklapa javno u svečanoj formi u posebnoj prostorii predviđenoj za tu namenu.
• Prostorija mora biti propisno uređena, sa zastavom Republike Srbije, a matičar preko
grudi mora nositi lentu u bojama zastave Republike Srbije.
• Izuzetno se može dozvoliti sklapanje braka i na drugom mestu ako za to postoje
naročito opravdani razlozi i ako se obezbede uslovi u pogledu svečanog izgleda
prostorije i ako se time ne vređa dostojanstvo čina sklapanja braka. Dozvolu daje
matičar.
• Sklapanju braka prisustvuju budući supružnici, dva svedoka(to može biti svako
poslovno sposobno lice) i matičar.
• Sklapanje braka u prisustvu jednog supružnika i punomoćnika drugog supružnika
izuzetno dozvoljava opštinska uprava kada za to postoje naročito opravdani razlozi
(naročito velika prostorna udaljenost supružnika što sprečava da budu istovreeno
prisutni).
• Punomoćje za skapanje braka mora biti specijalno, izdato samo za sklapanje braka i
da sadrži lične podatke o vlastodavcu, punomoćniku i supružniku koji će prisustvovati
sklapanju braka i datum overe punomoćja. Punomoć važi 90dana od dana
overavanja.
 CEREMONIJA SKLAPANJA BRAKA II

• Čin sklapanja braka obuhvata utvrđivanje identiteta budućih supružnika, izveštaj

matičara da su oni pristupili radi sklapanja braka, te da su za puovažnost njihovog
braka ispunjeni svi zakonski uslovi (matičar je krivično odgovoran za omogućavanje
zaključenja nedozvoljenog braka), a ako se brak sklapa putem punomoćnika, matičar
će pročitati priloženo punomoćje.
• Ao na njegov izveštaj nema prigovora, matičar će na prigoan način upoznati buduće
supružnike sa pravima i dužnostima u braku a zatim će upitati svakog od njih
pojedinačno da li slobodno pristaju da skope brak sa onim drugim. Posle datih
potvrdnih izjava vojebdućih supružnika, matičar proglašava da je brak sklopljen i
upitati supružnike kako glasi njihov sporazum o prezimenu.
• Sledeća radnja je registracija braka upisom u matičnu knjigu venčanih i u matičnu
knjigu rođenih za oba supružnika osim u slučaju kada je mesto rođenja supružnika
različito od mesta zaključenja braka. U tom slučaju matičar dostavlja izveštaj o
sklapanju braka matičaru nadležnom po mestu rođenja svakog supružnika.
• Upis braka u matičnu knjigu venčanih potpisuju supružnici svojim novim prezimenom,
punomoćnik svojim imenom i prezimenom pored ličnog imena supružnika koga
zastupa, svedoci i matičar.
• Na kraju matičar uručuje supružnicima izvod iz matične knjige venčanih.
 VERSKA FORMA BRAKA

• U domaćem pravu verski brak ne prozvodi porodičnopravne posledice

obzirom na zakonom propisani svetovni karakter braka.
• Naravno, ne postoje nikakve smetnje da se uporedo sa građanskim brakom
zakjuči i verski brak. Zaključenje crkvenog braka pre građanskog
predstavljalo je krivično delo do 1994 godine kada je to krivično delo
dekriminilizovano.
• Nije precizirano u kojoj verskoj formi se može zaključiti brak, ali s obzirom
na ustavne odredbe o zabrani diskriminacije koja uključuje i zabranu prema
veroispovesti, može se pretpostaviti da se brak može sklopiti prema
pravilima svih priznatih veroispovesti kojima pripadaju supružnici.
 DEJSTVA BRAKA

• Dejstva braka se mogu podeliti u tri grupe:

• 1. lične odnose između supružnika
• 2. ličnoimovinske odnose supružnika
• 3. imovinske odnose između supružnika
• 1. LIČNI ODNOSI
• Član 15. PZS: Supružnici su dužni da vode zajednički život, te da se uzajamno poštuju i pomažu
imperativna norma: nedostatak zajednice života diskvalifikuje supružnike u sticanju zajedniče
tekovine, a u naslednom pravu preživeli supružnik gubi svojstvo naslednika ako mu je zajednica
života prestala po sporazumu a ostaviteljem ili njegovom krivicom
• A) Zajednica života – predstavlja sveukupnost bračnih odnosa, uključujući intimne odnose a
bazira se na ljubavi. U dugom istorijskom periodu jedna od eksplicitno određenih obaveza
supružnika bila je obaveza na vernost, koju PZS izostavlja opredelivši se za obavezu
međusobnog poštovanja i pomaganja koja je opštijeg karaktera.
• B) Nezavisnost u izboru rada i zanimanja – ovaj pricip ima za cilj da predupredi eventualni
pritisak na supružnika (najčešće suprugu) da napusti posao ili da se ne zaposli da bi ostala u
kući i brinua se o porodici. U savremenim uslovima emancipacije žena, žena sama donosi odluku
o tome da li će se zaposliti i koje će zanimanje odabrati.
• Prednje dve norme su KOGENTNE PRIRODE i ne mogu se menjati sporazumom supružnika.
• .
 DEJSTVA BRAKA II

• C) Mesto stanovanja i zajedničko domaćinstvo

• Supružnici sporazumno određuju mesto stanovanja, mogu da se dogovore
da mesto stanovanja bude zajedničko ali u nekim situacijama ako npr.
supružnici rade ili studiraju u različitim mestima ne moraju imati zajedničko
mesto stanovanja, niti voditi zajedničko domaćinstvo ako to ne remeti
ostvarivanje zajednice života.
• Ova norma je DISPOZITIVNA jer ostavlja slobodu supružnicima da se
dogovore o ovim pitanjima kako im najviše odgovara.
• D) Slobodno odlučivanje o prezimenu supružnika je takođe u krugu
pitanja o kojima supružnici samostalno odlučuju. Supružnici dogovorom
određuju koje će prezime po zaključenju braka nositi bez ikakvih
ograničenja, osim što ne mogu izabrati neko treće prezime jer se to menja u
redovnom postupku promene ličnog imena.
 DEJSTVA BRAKA III

• 2. Ličnoimovinski odnosi obuhvataju pravo i obavezu izdržavanja između

supružnika.
• PRAVNE KARAKTERISTIKE ZAKONSKOG IZDRŽAVANJA
• A) Zakonsko izdržavanje je imperativne prirode
• Izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice. Stranke ne mogu da se odreknu
prava na izdržavanje, jedino imaju pravo sporazuma o visini i načinu davanja
izdržavanja.
• B) Zakonsko izdržavanje je ličnoimovinsko pravo što znači da je vezano za ličnost
poverioca i ličnost dužnika izdržavanja. Pravo i dužnost izdržavanja ne mogu se
preneti na druga lica ni inter vivos ni mortis causa.
• Nadalje, zbog ličnog karaktera izdržavanja nije dozvoljena kompenzacija sa drugom
novčanom obavezom.
• Zbog svog strogo ličnog karaktera dužnost izdržavanja prestaje i smrću dužnika
izdržavanja (ne prenosi se na naslednike ), a i smrću poverioca izdržavanja.
• C) Pravo na zakonsko izdržavanje ne zastareva – Zakon o obligacionim odnosima
izuzima ovo pravo od zastarelosti. To je vid zaštite zbog karaktera izdržavanja kojim
se obezbeđuje egzistencija. Iako pravo na izdržavanje ne zastareva, pojedini obroci
izdržavanja zastarevaju za 3 godine.
 DEJSTVA BRAKA IV

• D) Zakonsko izdržavanje se daje za budućnost- odnosno od momenta kada se

traži. Izdržavanje se ne može dosuditi za vreme koje je proteklo bez obzira što su u to
vreme postojali uslovi za izdržavanje.
• E) Isplaćeni iznosi se ne vraćaju – obaveza izdržavanja je naturalna obaveza, pa
ako neko primi iznos na ime izdržavanja koji mu ne pripada, nije dužan isto vratiti, a
ako vrati smatraće se da je vratio dug.
• Međutim lice koje je davalo izdržavanje, a na to nije bio obavezan, ima pravo regresa
prema licu koje je bilo u obavezi da daje izdržavanje.
• Ako je više lica obavezano na davanje izdržavanja, njihova obaveza je SOLIDARNA
tako da se poverilac može obratiti bio kom dužniku i tražiti ceo iznos izdržavanja , a
dužnik koji isplati celu obavezu ima pravo regresa prema ostalim dužnicima.
• F) Visina izdržavanja se može menjati - smanjiti ili povećati ako se promene
okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka.
• G) Redosled u izdržavanju je određen zakonom – u slučaju kada ima više dužnika
izdržavanja zakon određuje njihov redosled. Supružnik ostvaruje pravo na
izdržavanje od drugog supružnika. Ako je više lica istovremeno dužno da daje
izdržavanje njihova je obaveza podeljena, što znači da je svako dužan isplatiti svoj
deo.
 DEJSTVA BRAKA V

• H) Postupak u sporu za izdržavanje je naročito hitan – Sud je dužan da

prvo ročište zakaže tako da se prvo ročište zakaže i održi u roku od 8 dana
od dana prijema tužbe u sudu. Drugostepeni sud je dužan da donese
odluku u roku od 15 dana kada mu je dostavljena žalba.
• I) Zakonsko izdržavanje je privilegovano u izvršnom postupku
• Primanja na osnovu zakonskog izdržavanja ne mogu biti predmet izvršenja.
To se odnosi i na primanja zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti
davaoca izdržavanja.
• Nadalje, ova potraživanja se među prvima namiruju iz prodaje
nepokretnosti.
• Nedavanje izdržavanja je krivično delo.
• Nedavanje izdržavanja je razlog za nastupanje naslednopravne kazne.
Naslednik gubi pravo na nasleđivanje kao nedostojan ako se teže ogrešio o
zakonsku obavezu izdržavanja, a na tu činjenicu se pozove sanaslednik.
 IZDRŽAVANJE IZMEĐU SUPRUŽNIKA

• Izdržavanje supružnika je jedno od dejstava braka i jedna od posledica razvoda braka. Istina
postupak radi supružanskog izdržavanja može bračni drug pokrenuti i za vreme trajanja braka,
ako je drugi supružnik rasipnik (troši novac na alkohol, drogu ili kocku) i ne obezbeđuje sredstva
za egzistenciju drugog supružnika.
• USLOVI ZA NASTUPANJE IZDRŽAVANJA
• Član 151 PZS: Supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili
je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim
mogućnostima.
• Dakle, prvi uslov da bi supružnik imao pravo na izdržavanje je NEDOVOLJNOST SREDSTAVA
ZA IZDRŽAVANJE, koje se smatra ispunjenim kada bračni drug uopšte nema sredstva za
izdržavanje, ali i u situaciji kada sredstva kojima raspolaže nisu dovoljna tako da je u stanju da
zadovolji samo deo svojih egzistencijalnih potreba (naprimer ima stan, pa stambene potrebe
zadovoljava, ali nema redovnih prihoda kojima bi zadovoljio ostale potrebe).
• Drugi uslov je NESPOSOBNOST ZA RAD POTPUNA ILI DELIMIČNA, TRAJNA ILI
PRIVREMENA kao posledica bolesti ili starosti.
• NEZAPOSLENOST kao alternativna komponenta treba da bude bez krivice supružnika, a vodi se
računa o stručnoj spremi supružnika u odnosu na kvalifikacije potrebne za posao koji je
dostupan. Tako supružnik nije u obavezi da da sa završenim fakultetom prihvati posao za koji se
zahteva osnovna škola, niti posao koji je toliko udaljen da bi se morao preseti u drugo mesto i da
napusti stan.
• Ova dva uslova moraju biti prisutna na strani supružnika koji traži izdražavanje KUMULATIVNO.
• Uslov na strani dužnika izdržavanja je NJEGOVA MOGUĆNOST DA DAJE IZDRŽAVANJE.
• PZS predviđa i ZAŠTITNU ODREDBU ZA DAVAOCA IZDRŽAVANJA
regulišući da supružnik čiji bi zahtev za izdržavanje predstavljao očiglednu
nepravdu za drugog supružnika što može biti posledica ponašanja tražioca,
a to pravo nema ni supružnik koji je u vreme zaključenja braka znao za
uzrok ništavosti ili rušljivosti braka.
• Na ovaj način subjektivni element je još uvek relevantan u ličnoimovinskim
odnosima.
• Inače pravni standard “očigledna nepravda” u sebi sadrži različite
komponente i okolnosti i ostaje sudskoj praksi da ga konkretizuje. Sudska
praksa može smatrati kao razlog očigledne nepravde npr. nasilničko
ponašanje u odnosu na drugog supružnik, kratkotrajnost braka,
dugogodišnja samostalnost u izdržavanju, napuštanje supružnika.
• MAJKA DETETA ima pravo na izdržavanje od oca deteta pod povoljnijim
uslovima. Jedini uslov je da nema dovoljno sredstava za izdržavanje. Takvo
izdržavanje traje 3 meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja, i
time su majke bračne i vanbračne dece izjednačene u pravima za
izdržavanje.
 ODREĐIVANJE, TRAJANJE I PRESTANAK
IZDRŽAVANJA
• Osnovni kriterijumi za određivanje izdržavanja su potrebe poverioca i mogućnosti
davanja dužnika izdržavanja.
• Zakonom se precizira koje okolnosti se uzimaju u obzir prilikom ocenjivanja potreba
izdržavanog lica i mogućnosti davaoca izdržavanja.
• Kod ocene potreba egzemplarno se navode: godine, zdravlje, obrazovanje, imovina,
prihodi izdržavanog lica.
• Mogućnosti davaoca izdržavanja zavise:od njegovih prihoda, mogućnosti za
zaposlenje i sticanje zarade, njegovih imovinskih prilika, njegovih ličnih potreba,
obaveze da izdržava druga lica.
• Minimalna suma izdržavanja kao orijentir za sudove je iznos koji se isplaćuje kao
naknadu za hranjeništvo što periodično utvrđuje ministarstvo u čiju nadležnost
spadaju poslovi porodične zaštite.
• Izdržavanje se redovno određuje u novcu, osim ako se stranke drukčije ne
sporazumeju. To može biti fiksni mesečni iznos ili određeni procenat od novčanih
primanja dužnika. Ako se određuje u procentualnom iznosu tada se procenat kreće
između 15-50% redovnih mesečnih primanja novčanih primanja dužnika umanjenih
za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
 TRAJANJE IZDRŽAVANJA

• IZDRŽAVANJE MOŽE TRAJATI ODREĐENO ILI NEODREĐENO VREME.

• Obaveza supružanskog izdržavanja se po pravilu oročava posle prestanka braka. Slično mnogim
evropskim shvatanjima i u našem pozitivnom pravu se polazi od pretpostavke da posle prestanka
braka svaki supružnik treba samostalno da se stara o svojoj egzistenciji a da je izdržavanje pravo
koje se OSTVARUJE SAMO U PRELAZNOM PERIODU.
• Prema PZS izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od 5 godina.
• IPAK: postoji i zaštitna odredba, kojom se predviđa da se IZUZETNO MOŽE PRODUŽITI i posle
isteka tog roka ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da
radi (npr. ako je brak bio dugotrajan a jedan od supružnika nikada nije radio, a nalazi se u
godinama kada se stiče pravo na penziju, ili se brine o detetu sa invaliditetom ili teškom bolešću).
• IZDRŽAVANJE PRESTAJE
• - istekom vremena trajanja izdržavanja
• - smrću poverioca ili dužnika izdržavanja
• - kada poverilac izdržavanja sklopi novi brak ili vanbračnu zajednicu
• - promenom okolnosti na strani poverioca ili dužnika izdržavanja (ako poverilac izdržavanja
stekne dovoljno sredstava ili dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za plaćanje izdržavanja ili
izdržavanje za njega postane očigledno nepravično).
• Poverilac čije je pravo na izdržavanje prestalo, NE MOŽE PONOVO OSTVARITI PRAVO NA
IZDRŽAVANJE OD ISTOG SUPRUŽNIKA.
 POSTUPAK U SPORU ZA IZDRŽAVANJE

• Nadležnost ogana – sudski postupak.

• Stvarna nadležnost osnovni sud, drugostepena nadležnost Apelacioni sud
• Mesna nadležnost po opštoj mesnoj nadležnosti a može i po prebivalištu ili boravištu tužioca koji
traži izdržavanje.
• Pokretanje postupka – tužbom, ako je tužitelj poverilac izdržavanja, on je aktivno legitimisan, ako
dužnik izdžavanja traži smanjenje iznosa izdržavanja on je aktivno legitimisan.
• Zahtev za supružansko izdržavanje podnosi se najkasnije do zaključenja rasprave u bračnom
sporu.
• IZUZETAK: ako je sporazumom bivših supružnika postignutom mimo suda davano izdržavanje,
tužba se može podneti najkasnije u roku od godinu dana od prestanka braka odnosno od dana
kada je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja.
• U takvim slučajevima sud ceni da li su postojali uslovi za supružansko izdržavanje u vreme
prestanka braka i da li još uvek postoje u vreme zakjučenja glavne rasprave u sporu za davanje
izdržavanja.
• U ovom sporu takođe postoji ODSTUPNJE OD NAČELA DISPOZICIJE STRANAKA što znači da
sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje već je sudu omogućeno da odredi
izdržavanje na najbolji mogući način , pa i drukčije nego što je traženo u tužbenom zahtevu.
• Sud je dužan da presudu o izdržavanju odmah dostavi organu starateljstva na čijoj teritoriji
poverilac ima prebivalište odnosno boravište a organ starateljstva je dužan da VODI EVIDENCIJU
O IZDRŽAVANIM LICIMA u cilju njihove zaštite.
•
 BRAČNI IMOVINSKI ODNOSI

• Bračni imovinski odnosi su regulisani zakonom.

• PZS izričito predviđa da se na sve imovinske onose u porodičnom pravu koji nisu uređeni tim
zakonom primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju svojinskopravni odnosi i zakona kojim se
uređuju obligacioni odnosi.

• 1. REŽIM ZAJEDNIČKE IMOVINE

• Obavezan zakonski imovinski režim koji obuhvata zajedničku imovinu i posebnu imovinu bračnih
drugova uveden je u naše zakonodavstvo posle II svetskog rata Osnovnim zakonom o braku iz
1946. godine i važio je do donošenja PZS 2005 godine koji pored zakonskog režima zajedničke
imovine uvodi i mogućnost bačnog ugovora.
• A) POJAM ZAJEDNIČKE IMOVINE – to je imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku
trajanja zajenice života u braku.
• Elementi: - brak, koji i nije tako bitan jer zajednička imovina postoji i nakon poništaja braka a i u
vanbračnoj zajednici.
• - uložen rad u stvaranje imovine- bilo rad koji neposredno donosi povećanje imovine
tako i rad na održavanju ili uvećanju imovine (rad u domaćinstvu, podizanje dece)
• - zajednica života bračnih drugova- zajednička imovina postoji samo ako supružnici
ostvaruju zajednicu života a kada zajednica života prestane, u tom momentu se zajednička
imovina prestaje da se stvara.
 ZAJEDNIČKA IMOVINA

• Zajednička imovina ima svoju specifičnu pravnu prirodu.

• Titulari imovine su bračni drugovi kao ZAJEDNIČARI,njihovi delovi su neopredeljeni
za razliku od suvlasnika čiji su delovi alikvotno određeni (po ½ i sl.).
• Zajednička imovina može se steći i na igrama na sreću, osim ako supružnik koji je
ostvario dobitak dokaže da je uložio svoju posebnu imovinu.
• REŽIM PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE – imovina stečena korišćenjem prava
intelektualne svojine u toku trajanja zajednice života u braku- zajednička imovina.
• Prihodi od zajedničke imovine da li stečene radom ili iz same imovine- zajednička
imovina, a prihodi od posebne imovine ako su ostvareni radom idu u zajedničku
imovinu, u suprotnom predstavljaju posebnu imovinu.
• UVEĆANJE VREDNOSTI ZAJEDNIČKE IMOVINE POSLE PRESTANKA
ZAJEDNICE ŽIVOTA U BRAKU- svaki supružnik kji je uvećao zajedničku imovinu
posle prestanka zajednice života u braku, ima pravo na novčano potraživanje,
odnosno pravo na udeo u uvećanoj imovini srazmeno svom doprinosu.
 UPRAVLJANJE I RASPOLAGANJE
ZAJEDNIČKOM IMOVINOM
• Zajedničkom movinom supružnici upravljaju i raspolažu ZAJEDNIČKI I
SPORAZUMNO.
• Postoji zakonska pretpostavka da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek
preduzima uz saglasnost drugog supružnika, dok za raspolaganje i vanredno
upravljanje POTREBAN JE NJIHOV IZRIČITI SPORAZUM.
• Po zakonu supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga
može opteretiti poslom među živima. Ovo stoga, što u zajedničkoj imovini udeli nisu
određeni. Ako supružnik želi da raspolaže svojim udelom u zajedničkoj imovini,
potrebno je IZVRŠITI DEOBU zajedničke imovine , odnosno odrediti suvlasnički
srazmer svakog supružnika.
• Ako je upis prava na nepokretnostima stečenog radom u toku zajednice života
izvršen na ime samo jednog od supružnika, smatra se da je upis izvršen na ime oba
supružnika. Ova pretpostavka ne važi u slučaju ako je nakon upisa zaključen pismeni
sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor ili je o
pravima supružnika odlučio sud. Ako su pak u javne knjige na nepokretnostima
upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim delovima, smatra se da su
supružnici izvršili deobu zajedničke imovine.
 DEOBA ZAJEDNIČKE IMOVINE

• Deoba zajedničke imovine podrazumeva utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog

udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, na koji način supružnici od zajedničara postaju
suvlasnici tako da su tada njihovi udeli poznati. Ako se radi o zajedničkom potraživanju, oni
postaju supoverioci.
• Deoba zajedničke imovine može se izvršiti za vreme trajanja braka ili po prestanku i to
sporazumno ili putem suda.
• PZS sadrži pretpostavku o jednakom udelu u zajedničkoj imovini oba supružnika. Veći udeo
jednog supružnika u zajedničkoj imovini može se odrediti zavisno od njegovih ostvarenih prihoda,
vođenja poslova u domaćinstvu staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja
za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Ako se utvrdi veći udeo tada se to
odnosi na svu zajedničku imovinu u trenutku prestanka zajednice života u braku. Veći udeo
jednog supružnika u sticanju pojedinog prava je moguće samo u slučaju ako je to pravo
samostalno u odnosu na ostala prava u zajedničkoj imovini, a supružnik je u sticanju tog prava
učestvovao i prihodima iz svoje posebne imovine.
• STVARI ZA LIČNU UPOTREBU jednog supružnika pripadaju njemu u isključivu svojinu bez
uračunavanja u njegov udeo u zajedničkoj imovini pod uslovom
• -ako njihova vrednost nije nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine
• - i vrednost stvari za ličnu upotrebu drugog supružnika.
• Ako je vrednost stvari nesrazmerno velika, oni pripadaju supružniku u isključivu svojinu ali UZ
URAČUNAVANJE U NJEGOV UDEO.
• Stvari namenjene detetu pripadaju u isključivu svojinu supružniku koji vrši
roditeljsko pravo, bez uračunavanja u njegov udeo, ali ako roditelji vrše
roditeljsko pravo zajednički nad stvarima namenjenim detetu imaju pravo
zajedničke svojine.
• Stvari za profesionalnu delatnost se uvek uračunavaju u udeo.
• Predmeti domaćinstva –ako je na tim prdmetima jedan supružnik imao
državinu nakon prestanka zajednice života u trajanju od najmanje 3 godine,
tad mu te stvari pripadaju u isključivu svojinu uz uračunavanje u njegov
udeo.
• Osim supružnika pravo na deobu zajedničke imovine imaju i NASLEDNICI
UMRLOG SUPRUŽNIKA i POVERIOCI ONOG SUPRUŽNIKA IZ ČIJE SE
POSEBNE IMOVINE NISU MOGLA NAMIRITI NJIHOVA POTRAŽIVANJA.
 ODGOVORNOST SUPRUŽNIKA ZA OBAVEZE

• Pravi se razlika između odgovornosti za sopstvene obaveze preuzete pre ili

nakon sklapanja braka za koje odgovara supružnik koji je preuzeo obaveze
svojom posebnom imovinom i svojim udelom u zajedničkoj imovini, a s
druge strane odgovornosti za zajedničke obaveze.
• Za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku
kao i za obaveze koje terete oba supružnika, odgovaraju supružnici
SOLIDARNO svojom zajedničkom i posebnom imovinom. Supružnik koji je
iz svoje posebne imovine podmirio zajedničku obavezu, ima pravo na
naknadu od drugog supružnika srazmerno njegovom udelu u zajedničkoj
imovini.
 POSEBNA IMOVINA

• Posebnu imovinu jednog supružnika čine:

• - imovina koju je stakao pre sklapanja braka
• - imovina koju je stekao deobom zajedničke imovine
• - nasleđe
• - poklon
• - ili drugi pravni posao kojim se pribavljaju isključiva prava.
• NOVINA PZS: Ako je uvećanje posebne imovine jednog supružnika tokom trajanja
zajednice života bilo znatno, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini
srazmerno svom doprinosu. Ako je uvećanje posebne imovine neznatno, drugi
supružnik ima samo pravo novčanog potraživanja srazmerno svom doprinosu. Npr.
znatno uvećanje vrednosti kuće kao posebne imovine ulaganjem u istu),tada drugi
supružnik ima pravo na udeo u toj kući dakle može postati suvlasnik na posebnoj
imovini srazmerno svom doprinosu.
• Prihodi od posebne imovine ulaze u posebnu imovinu ako nisu nastali radom
supružnika (npr. kamata, zakupnina, dividenda).
• Svaki supružnik samostalno upravlja i raspolaže svojom posebnom imovinom.
• U slučaju SUBROGACIJE kada je pribavjena nova imovina koja je zamenila posebnu
imovinu, i nova imovina predstavlja posebnu imovinu jednog supružnika.
 UGOVORNI REŽIMI

• PZS je uveo mogućnost zaključivanja bračnih ugovora o imovinskom režimu.

Imovinski odnosi bračnih drugova posle prestanka braka zavise od toga da li su
supružnici ili budući supružnici zaključili bračni ugovor kojim se uređuju odnosi na
postojećoj i budućoj imovini. Bračni ugovor se može odnositi na postojeću imovinu
odnosno imovinu koju su bračni drugovi stekli pre braka i na buduću imovinu koju će
steći tokom braka.
• Bračni drugovi na ovaj način bi mogli da mimoiđu režim zajedničke imovine (da se
odluče za režim odvojene imovine, režim susvojine, ali i da prošire režim zajedničke
imovine (npr. imovine koja je nastala pre braka). Osim toga, bračnim ugovorom se
može precizirati šta čini posebnu imovinu supružnika, imovinu koju su stekli pre
braka,a mogu odrediti koliki će biti udeo svakog od njih na budućoj imovini, imovini
koja će nastati u toku braka.
• Bračni ugovor je formalan, mora biti zaključen u pisanoj formi, overen od strane
sudije uz upozorenje na posledice ugovora a to je predviđeno iz dva razloga:- značaj
ugovora kojim se menja zakonski režim
• - ova vrsta ugovora je nova tako da supružnike treba upoznati sa njegovim
dejstvom.
• Bračnim ugovorom je isključeno regulisanje ličnoimovinskih odnosa supružnika jer su
te zakonske norme kogentne prirode.
 PORODIČNI DOM

• PZS uvodi pravo stanovanja (habitatio) kao ličnu službenost na stanu čiji je
vlasnik drugi supružnik na način da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo
imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta uz uslov
da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na
useljivom stanu.
• Ovo pravo je ograničeno i traje do punoletstva deteta.
• ZAŠTITNA ODREDBA: ukoliko bi ovo pravo predstavljalo očiglednu
nepravdu za vlasnika stana, dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo ne bi
imalo pravo stanovanja.
• Odredba o pravu stanovanja ima za cilj rešavanje nezavidnih stambenih
situacija u kojoj bi se našli dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nakon
razvoda braka.
 PRESTANAK BRAKA

• Brak prestaje: - smrću suružnika

• - poništenjem braka
• - razvodom braka.
• 1. Prestanak braka smrću supružnika
• Brak prestaje momentom smrti supružnika što konstatuje lekar, izdaje potvdu o tome i nakon
toga se vrši upis u matične knjige umrlih i rođenih za pokojnika i u matičnu knjigu venčanih.
• Proglašenje nestalog lica za umrlog je takođe razlog za prestanak braka.
• Uslovi: - da o licu nema nikakvih vesti 5 godina, a ono je navršilo 70 godina života
• - ako je mlađe lice, da postoji verovatnoća da nije živo
• - ako se radi o neposrednoj smrtnoj opasnosti (prirodna katastrofa, saobraćajna nezgoda,
i lice se ne javlja u roku od 6 meseci od prestanka opasnosti
• - ako se radi o ratu, a lice se ne javlja u roku od 1 godine od prestanka rata.
• Za postupak je nadležan osnovni sud u vanparničnom postupku koji najpre izdaje oglas
pozivajući nestalo lice da se javi te sva druga lica da dostave podatke o nestalom licu.
• U rešenju se utvrđuje tačan dan smrti, a ako to nije moguće utvrditi, kao dan smrti smatra se dan
po isteku rokova.
• Ako bi se nestalo lice pojavilo, to nema uticaja na postojanje braka koji je na osnovu rešenja
suda prestao te ako supružnici žele da nastave brak neohodno je njegovo ponovno sklapanje.
•
 PRESTANAK BRAKA II

1. 2. Prestanak braka poništenjem

Poništenje braka nastaje kada u vreme njegovog sklapanja nisu postojali uslovi za punovažnost braka.
Postoje dve grupe uzroka:- uzroci ništavosti
- uroci rušljivosti.
1. NIŠTAVOST BRAKA
PZS propisuje sledeće uzroke ništavosti:
- nepostojanje različitosti polova
- nepostojanje potvrdnih izjava volje kod sklapanja braka
- nenadležnost organa
- odsustvo namere da se ostvari zajednica života
- bračne smetnje (bračnost, nesposobnost za rasuđivanje, srodstvo i starateljstvo).
Uzrocima za ništavost braka štiti se društveni, javni interes jer se radi u uzrocima koji su suprotni društvenim
shvatanjima i moralnim normama.
To je razlog da aktivnu legitimaciju za tužbu osim supružnika ima i javni tužilac i svako pravno zainteresovano
lice, a rok za podnošenje tužbe nije ograničen- može se pokrenuti postupak i nakon smrti ili razvoda braka.
Kada se radi o bračnosti, postojanje ranijeg braka dokazuje se izvodom iz matične knjige venčanih, ako to nije
moguće, sud će obavezati tužitelja da u određenom roku pokrene postupak radi utvrđivanja da raniji brak ne
postoji. Ako tuženi osporava punovažnost ranije zaključenog braka, sud će ga obavezati da u određenom roku
pokrene postupak za poništaj ranijeg braka. Ako tužilac u datom roku ne postupi po nalogu suda, smatra se da je
tužba povučena, a ako tuženi ne postupi po nalogu suda, smatraće se da je od svoje tvrdnje odustao.
 PRESTANAK BRAKA III

• Validacija ništavih brakova

• U nekim slučajevima se ništavi brakovi u sudskom postupku za poništenje
mogu osnažiti (validirati)- DISPENZACIJA BRAKA.
• Brak se neće poništiti ako je posle sklapanja braka uspostavljena zajednica
života, iako je u vreme sklapanja braka ta namera bila odsutna (fiktivni
brak).
• Ne mora se poništiti ni brak tazbinskih srodnika ako sud utvrdi da su za
sklapanje braka postojali opravdani razlozi.
• Po osnovu bračnosti sud ne mora poništiti brak ako je raniji brak prestao do
zaključenja glavne rasprave i na taj način je novi brak punovažan.
 PRESTANAK BRAKA IV

• 2. Rušljivost braka
• Uzroci rušljivosti:- maloletstvo
• - nedostaci volje (prinuda, zabluda)
• - nesposobnost za rasuđivanje koja je naknadno prestala
• Maloletstvo: supružnik koji je u vreme sklapanja braka bio maloletan može podneti tužbu za
poništenje braka sklopljenog bez dozvole suda u roku od godinu dana od punoletstva.Za tužbu
su aktivno legitimisani osim njega i roditelji odnosno staratelj, ali u roku do punoletstva
maloletnog supružnika.
• Ako maloletni supružnik nije navršio ni 16 godina u vreme sklapanja braka, to se može podvesti
pod uslov nesposobnosti za rasuđivanje, jer se može pretpostaviti da lice ispod 16 godina života
nema sposobnost za rasuđivanje u smislu sklapanja braka, pa se brak poništava.
• U slučaju nedostataka volje supružnik koji je bio pod prinudom ili u zabludi u vreme zaključenja
braka u roku od 1 godine od dana kada je prinuda prestala odnosno zabluda uočena.
• Po pitanju postojanja prinude u sudskom postupku je dovoljno dokazati da je mana volje
postojala, dok kod zablude, bez obzira na šta se odnosi pored postojanja zablude dokazuje se
činjenica da supružnik ne bi sklopio brak da je znao za činjenice u vezi kojih je bio u zabludi.
• Supružnik koji je sklopio brak u stanju nesposobnosti za rasuđivanje, a naknadno postane
sposoban za rasuđivanje može podneti tužbu za poništaj braka u roku od 1 godine od dana
prestanka nesposobnosti za rasuđivanje odnosno od dana pravnosnažnosti sudske odluke o
vraćanju poslovne sposobnosti.
 PRESTANAK BRAKA V

• Validacija rušljivih brakova

• Moguće- automatski
• - u sudskom postupku
• Automatski validacija rušljivih brakova postaje istekom rokova za podnošenje tužbe.
• U sudskom postupku rušljivi brak zbog maloletstva mogu validirati ako su zadovoljeni
uslovi predviđeni za davanje dozvole za sklapanje maloletničkog braka.
• POSTUPAK PONIŠTENJA BRAKA
• O aktivnoj legitimaciji za podnošenje tužbe za poništaj braka već je bilo reči.
• Pravo na poništenje braka ne prelazi na naslednike, oni samo imaju pravo nakon
smrti supružnika koji je pokrenuo postupak nastaviti postupak radi utvrđenja da je
postojao osnov za poništenje braka.
• Kada staratelj pokreće tužbu za poništaj braka zbog maloletstva neohodna mu je
saglasnost organa starateljstva.
• Brak prestaje danom pravnosnažnosti presude o poništenju braka, a pravne
posledice su istovetne sa pravnim posledicama razvoda braka.
• POSTUPAK UTVRĐENJA POSTOJANJA BRAKA- u slučajevima kada brak postoji,
ali nije upisan u matične knjige. Aktivnu legitimaciju imaju supružnici, lica koja imaju
pravni interes i javni tužilac.
 RAZVOD BRAKA

• Razvod braka je jedan od načina prestanka punovažnog braka za života supružnika iz uzroka
predviđenih zakonom i po odluci suda s obzirom da je brak društvena i pravna ustanova.
• Mogućnost razvoda braka proizlazi iz načela savremenog bračnog prava O RASKIDIVOSTI
BRAKA.
• U nekim istorijskim periodima je bi nerazrešiv (srednji vek). Istorijski je kasnije uveden u zemljama u
kojima katolička veroispovest dominira (po stavu katoličke crkve da ono što Bog spoji, čovek ne
raskida).U Italiji i Španiji je brak postao razrešiv tek sedamdesetih godina XX veka, a poslednja
zemlja koja je uvela razvod braka je Irska 1995. godine.
• Savremena porodičnopravna teorija posmatra razvod braka kao izlaz iz poremećenih supružanskih
odnosa, i ova teorija se naziva TEORIJA O RAZVODU KAO PRAVNOM LEKU ZA POREMEĆENE
ODNOSE, a koja je prihvaćena i u našem pozitivnom pravu. Za ovu teoriju je karakteristično
postojanje opšteg brakorazvodnog uzroka i sporazumnog razvoda. Krivica za razvod gubi na
značaju a u nekim pravnim sistemima značaj krivice se gubi u potpunosti.
• Karakteristika savremenih pravnih sistema o razvodu braka je ekspanzija neskrivljenih
brakorazvodnih uzroka i sporazumnog razvoda koji se pojednostavljuje.
• U našem pravu su brakorazvodni uzroci opšti, neskrivljeni, krivica kao pojam je izostavljena, tako da
nema značaja ni za pokretanje brakorazvodnog postupka niti kod posledica razvoda. Jedino kod
nekih posledica razvoda se vodi računa o subjektivnim elementima. Nema pravo habitacije ni na
supružansko izdržavanje supružnik čiji bi zahtev predstavljao očiglednu nepravdu za drugog
supružnika.
 BRAKORAZVODNI UZROCI

• PZS predviđa dva osnovna uzroka za razvod braka:

• - razvod po sporazumu
• - poremećaj bračnih odnosa, odnosno objektivna nemogućnost ostvarenja zajednice
života supružnika.
• Brakorazvodni uzroci su opšti i neskrivljeni.
• RAZVOD PO SPORAZUMU – u sebi uključuje poseban postupak za razvod braka.
• PZS je reformisao razvod po sporazumu u smislu pooštrenja uslova. Supružnici treba
da se sporazumeju o samom razvodu, o vršenju roditeljskog prava, te o deobi
zajedničke imovine. To je novina uvedena PZS radi sprečavanja dugotrajnih sporova
u vezi zajedničke imovine nakon razvoda braka.
• Sporazum o razvodu mora biti u pisanom obliku.
• Ako postoji sporazum o razvodu sud ne ispituje okolnosti koje su dovele do razvoda
braka. Sud jedino ima obavezu da proceni da li je sprazum supružnika o vršenju
roditeljskog prava u najboljem interesu deteta.
•
 POREMEĆAJ BRAČNIH ODNOSA KAO UZROK
ZA RAZVOD BRAKA
• Poremećaj bračnih odnosa ili alternativa nemogućnost ostvarivanja
zajednice života kao brakorazvodni uzrok mora biti ozbiljan i trajan ako se
radi o poremećaju bračnih odnosa, a u slučaju nemogućnosti ostvarivanja
zajednice života supružnika mora biti objektivna.
• Sud ove činjenice u postupku mora da utvrdi da bi se brak razveo po tužbi
jednog supružnika.
• Poremećaj bračnih odnosa evoluirao je iz uzroka nepodnošljivosti
zajedničkog života koji je bio regulisan ranijim ZBPOS. Ovaj opšti uzrok
predpostavljao je utvrđenje početnog uzroka koji je doveo do poremećaja
bračnih odnosa u tolikoj meri da je zajednički život za bračne drugove
postao nepodnošljiv.
• Poremećaj bračnih odnosa je po svojoj prirodi predstavlja objektivnu
posledicu, a nepodnošljivost zajedničkog života subjektivnu. Početni uzroci
su bili napr. nesaglasnost naravi, trajni nesporazum neuklonjivo
neprijateljstvo, a početni uzrok je mogao biti i ma koji drugi uzrok.
 BRAKORAZVODNI POSTUPAK

• Nadežnost organa
• Za bračne sporove, pa i brakorazvodni postupak stvarno nadležan je osnovni sud.
• Mesna nadležnost- pored opšte mesne nadležnosti u parničnom postupku
(prebivalište ili boravište tuženog) postoji posebna mesna nadležnost po
poslednjem‚ zajedničkom prebivalištu supružnika ili i prema prebivalištu tužioca.
• Funkcionalna nadležnost: veće sastavljeno od jednog sudije i dva porotnika a u
drugostepenom postupku specijalizovano veće od 3 sudije.
• PZS uvodi specijalizaciju sudija za postupke u vezi sa porodičnim odnosima, tako da
sudije moraju imati posebna znanja iz oblasti prava deteta, a sudije porotnici se biraju
iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima.
• Ova novina je veoma značajna jer specijalizacija sudija je neophodna da bi suđenje u
ovim odnosima bilo kvalitetno, jer se radi o odnosima koji su po svom karakteru lični i
zato zahtevaju posebna znanja, ne samo iz oblasti prava već i poseban senzibilitet.
• Na ovaj način Porodično pravo Srbije ulazi u krug pravnih sistema koja poznaju
specijalizaciju u suđenju u porodičnim odnosima, a u koju ulazi i velika većina
evropskih zemalja.
 TOK BRAKORAZVODNOG POSTUPKA

• Prva faza: POKRETANJE POSTUPKA. Ova faza zavisi od toga da li se radi

o sporazumnom razvodu braka ili po tužbi jednog od supružnika. Ako je
sporazumni razvod braka postupak se pokreće PREDLOGOM za
sporazumni razvod braka, a u postupku zbog poremećaja bračnih odnosa
TUŽBOM za razvod braka koju mogu podneti oba supružnika. Pravo na
tužbu ne prelazi na naslednike, ali ako je već pokrenut postupaknaslednici
mogu nastaviti radi utvrđivanja da je postojao osnov za razvod braka.
• Naslednici takođe mogu nastaviti postupak i po predlogu za sporazumni
razvod braka i to naslednici oba supružnika i po predlogu i po tužbi.
• Supružnik koji je poslovno nesposoban – tužbu podnosi staralac ali uz
prethodno odobrenje organa starateljstva.
• Sranke mogu imati punomoćnika ali uz specijalnu punomoć za zastupanje u
bračnom sporu i mora sadržati navode u pogledu vrste tužbe i osnova za
podnošenje tužbe. Punomoć mora biti overena u sudu.
• Povodom predloga ta sporazumni razvod braka supružnici ne mogu imati
istog punomoćnika.
 GLAVNA RASPRAVA U BRAKORAZVODNOM
POSTUPKU
• Ovoj fazi prethodi pripremanje glavne rasprave. To obuhvata prethodno ispitivanje
tužbe, dostavljanje tužbe tuženom na odgovor, održavanje pripremnog ročišta, i
zakazivanje glavne rasprave.
• Ako nije prethodno održano pripremno ročište, prvo ročište za glavnu raspravu
počinje izlaganjem tužbe, a posle toga tuženi odgovara na navode tužbe.
• Ako je pre glavne rasprave održano pripremno očište, predsednikveća upoznaje veće
sa tokom i rezultatima tog ročišta, s tim da stranke mogu dopuniti ovo izlaganje.
• U daljem toku raspravlja se o predlozima stranakai činjeničnim navodima kojima
stranke obrazlažu svoje predloge odnosno pobijaju predloge protivnika, kao i o
dokazima ponuđenim sa njihove strane, izvode se dokazi i pretresaju rezultati
njihovog izvođenja. Stranke mogu iznositi i svoja pravna shvatanja koja se odnose na
predmet spora.
• Jedno od najvažnijih pitanja je DOKAZIVANJE ČINJENICA. Dokazivanje se može
sproveti ispravama, saslušanjem svedoka, veštaka i stranaka, uviđajem. U odnosu na
redovan parnični postupak u ovim sporovima je razlika u postojanju ISTRAŽNOG
NAČELA (msud može utvrđvate i nesporne činjenice među strankama, a može i
samostalno istraživati činjenice koje stranke nisu iznele.Istražno načelo je uvedeno
zbog značaja porodičnih odnosa, a naročito radi zaštite interesa dece.
•
• Sledeći izuzetak u odnosu na redovna pravila parničnog postupka vezano
za bračni spor odnosi se ns ODRICANJE OD TUŽBENOG ZAHTEVA, koje
u bračnom sporu ima isto pravno dejstvo kao i povlačenje tužbe. To znači
da ne postoji ograničenje da se postupak u istoj stvari ponovo pokrene u
nekom kasnijem trenutku.
• U slučaju POVLAČENJA TUŽBE takođe postoji izuzetak u odnosu na
radovni parnični postupak, jer tužitelj može povući tužbu do zaključenja
glavne rasprave bez pristanka tuženog a sa pristankom tuženog dok
postupak nije pravnosnažno završen. Takođe, predlog za sporazumni
razvod braka može povući jedan ili oba supružnika dok postupak nije
pravnosnažno završen.
• Ako je do povlačenja tužbe ili predloga došlo posle donošenja prvostepene
presude, prvostepeni sud će rešenjem utvrditi da je presuda bez pravnog
dejstva i da se postupak obustavlja.
• DONOŠENJE SUDSKE ODLUKE
• Kada se odlučuje u meritumu u bračnom sporuse donosi presuda.
• - Ako se donosi presuda na osnovu sporazuma o razvodu braka tada se u
izreku presude unose sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava,
ukoliko sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta i
sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine.
• - ako se donosi presuda o razvodu po tužbi tada je sud dužan da odluči i o
vršenju roditeljskog prava, a može odlučiti io potpunom ili delimičnom
lišavanju roditeljskog prava, te odrediti jednu ili više mera radi zaštite od
nasija u porodici.
• Izuzeci od redovnog parničnog postupka:Ne mogu se izreći presuda zbog
izostanka, presuda na osnovu priznanja, ili odricanja,niti stranke mogu
zaključiti sudsko poravnanje. Odluku o troškovima sud donosi po slobodnoj
oceni, vodeći računa o pravičnosti.
• POSTUPAK PO PRAVNIM LEKOVIMA
• Redovan pravni lek je žalba koja se ulaže u roku od 15 dana od dana
dostavljanja presude. Blagovremeno izjavljena žalba sprečava da presuda
postane pravnosnažna u delu koja se pobija žalbom.
• Vezano za razloge iz kojih se presuda može pobijati postoji izuzetak kada je
presuda doneta na osnovu predloga za sporazumni razvod braka. Ta
presuda se žalbom može pobijati samo zbog bitnih povreda odredaba
parničnog postupka ii zbog toga što je sporazum o razvodu zaključen pod
prinudom ili u zabludi .
• Vanrednim pravnim lekovima se presuda ne može pobijati u delu odluke o
poništaju ili razvodu braka. Naime, brak je definitivno prestao
pravnosnažnošću presude i supružnici eventualno mogu ponovo zaključiti
brak.
• Revizija je uvek dozvoljena u u vezi sa porodičnim odnosima osim ako je
zakonom isključena.
• Dalji izuzeci od pravila redovnog parničnog postupka:
• - HITNOST POSTUPKA – ovi postupci su hitni ako se odnose na dete ili roditelja koji
vrši roditeljsko pravo.
• Hitnost se obezbeđuje na način:
• - da se tužba ne dostavlja tuženom na odgovor pre zakazivanja ročišta
• - sud po pravilu sprovodi postupak najviše na dva ročišta i to tako da se prvo ročište
zakazuje u roku od 15 dana od dana kada je tužba ili predlog primljen u sudu, a
drugostepeni sud je dužan da odluku o žalbi donese u roku od 30 dana od dana
prijema žalbe ili prigovora u sudu.
• - ISKLJUČENJE JAVNOSTI – u ovim sporovima se radi o ličnim odnosima stranaka
pa se isključenjem javnosti štiti njihova privatnost. Osim toga podaci iz spisa spadaju
u službenu tajnu i nju su dužni čuvati svi učesnici postupka kojima su isti dostupni.
• TROŠKOVI POSTUPKA- ODLUČUJE SUD PO SLOBODNOJ PROCENI VODEĆI
RAČUNA O PRAVIČNOSTI. U ovim sporovima nema stranke koja je izgubila spor,
jer se suštinski radi o regulisanju porodičnih odnosa, a osim toga sud treba da vodi
računa i o ekonomskom položaju stranaka pa je stoga ovlašćen da odluku donosi po
slobodnoj oceni, ali je jedan od krierijuma za odlučivanje je pravičnost.
 POSREDOVANJE

• Posredovanje je jedna od novina koju uvodi PZS.

• Sastoj se od dve faze:- postupka mirenja
• - nagodbe
• Svrha mirenja je da se poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta i razvoda braka a
svrha nagodbe je da se poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta nakon poništavanja ili
razvoda braka.
• Posredovanje se redovno sprovodi uz postupak u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom ali ne
sprovodi se ako:
• - jedan od supružnika ne pristane na posredovanje,
• - jedan od supružnika nije sposoban za rasuđivanje,
• - jedan supružnik je na nepoznatom boravištu
• - jedan ili oba supružnika su u inostranstvu.
• Postupak mirenja može raditi sud ili se može poveriti organu starateljstva, bračna i porodična
savetovališta te druge ustanove koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima.
• O postupku mirenja ili nagodbe sasavlja se zapisnik koji sadrži izjave supružnika o tome da su se
pomirili ili da mirenje nije uspelo. Sudija koji je učestvovao u postupku mirenja neće učestvovati u
daljem postupku, osim u slučaju nagodbe.
• Trajanje mirenja traje 2 meseca i ako sud ni po proteku od 3 meseca ne primi obaveštenje o
rezultatima posrdovanja, dužan je u daljem roku od 15 dana zakazati ročište za mirenje.
 PRAVNE POSLEDICE PRESTANKA BRAKA

• I Pravne posledice na supružnike

• 1. Pravne posledice lične prirode
• - Prezime supružnika – supružnik koji je promenio prezime sklapanjem braka može
uzeti u roku od 60 dana od dana prestanka braka prezime koje je imao pre sklapanja
braka
• - Poslovna sposobnost supružnika- danas je to samo izuzetno i to u slačaju kada
maloletnik uz dozvolu suda sklapa brak, tim činom stiče punu poslovnu sposobnost
koju ne gubi ni ako brak prestane pre njegovog punoletstva.
• - Tazbinsko srodstvo- nastalo sklapanjem braka i nakon razvoda braka ostaje. Pravni
značaj ima samo tazbinsko srodstvo u prvom stepenu (bračna smetnja)
• - Mogućnost sklapanja novog braka – danas više nije od značaja kao u pravnoj
istoruji. Naime, ranije je posle prestanka braka do zaključenja novog braka morao da
protekne određeni period – tempus lugendi (vreme žaljenja) zbog eventualnog
očinstva deteta. Negde je to bilo 9 meseci a negde čak i 200 dana.
• Ako je brak prestao smrću supružnika ovaj rok je trajao 300 dana i zvao se “udovička
crnina” i ovaj rok još uvek postoji u Francuskoj a u Švajcarskoj i Nemačkoj napušten
je tek 1998. godine.
• 2. Posledice ličnoimovinske prirode
• To je pravo na izdržavanje koje nastaje samo poništajem ili razvodom braka.

• 3. Posledice imovinske prirode – podela zajedničke imovine.

• - pravo stanovanja (habitatio)
• - vraćanje poklona – pokloni koji su supružnici učinili
jedno prema drugom za vreme trajanja braka se ne vraćaju, osim ako su
nesrazmerne vrednosti u odnosu na vrednost zajedničke imovine. Pravo na povraćaj
poklona nema supružnik ako bi vraćanje poklona za pokloprimca predstavljalo
očiglednu nepravdu.
• Pokloni se vraćaju u stanju kome su se nalazili u vreme prestanka braka.
• - pravo na nasleđivanje gubi se razvodom i
poništajem braka. Naslednici imaju pravo nastaviti započeti postupak sporazumnog
razvoda ili razvoda po tužbi da se utvrdi da uslovu za razvod ili poništaj postoje, i
tada nema nasleđivanja. Izuzetak,predstavlja supružnik koji nije znao za razlog
ništavosti braka u vreme zaključenja.
• Šta biva ako testament kojim supružnik raspolaže u korist supružnika za vreme
trajanja braka i taj testament ostane na snazi nakon razvoda- dva oprečna mišjenja
 VANBRAČNA ZAJEDNICA

• Pojam i koncepti vanbračne zajednice

• Danas je vanbračna zajednica manje ili više prihvaćen oblik zajednice života ,
socijalno i pravno. U nekim evropskim zemljama je vrlo rasprostranjena i često
prethodi zaključenju braka.
• Vanbračna zajednica je jedna od ustanova prodičnog prava koju je teško univerzalno
definisati zbog različitosti konstitutivnih elemenata koji je čine kako istorijski tako i
uporednopravno.
• Tradicionalno vanbračna zajednica se zaključuje neformalno ( via facti)- faktičkim
putem, odnosno solo consensu (saglasnošću volja), a prestaje takođe neformalno.
Kao uslov za nastupanje pravnih posledica često se raži element trajnosti, stabilnosti
a po nekim regulativama potrebna je osobina sličnosti braku ili rođenje zajedničkog
deteta.
• Dakle, vanbračna zajednica je zajednica života dva lica. Elementi koji su stalni su
zajednica života koja predstavlja samu suštinu ove ustanove i podrazumeva na
prvom mestu intimne, seksualne odnose. Drugi element je zajednica dva lica što
znači da se poštuje princip monogamije. Treći element različitosti polova više nije
univerzalan jer neki od savremenih pravnih sistema istim zakonom rehulišu zajednicu
života dva lica različitog pola i dva lica istog pola (Francuska, Holandija).
• U teoriji porodičnog prava razlikuju se dva koncepta vanbračne zajednice: statusni i
ugovorni s obzirom na to da li je vanbračna zajednica regulisana zakonom ili se
odnosi u njoj regulišu ugovorom između vabračnih partnera.
 VANBRAČNA ZAJEDNICA II

• Poodičnopravna dejstva vanbračne zajednice su prvi put regulisana u Srbiji Zakonom

o braku i porodičnim odnosima iz 1980. godine. Do tada stav o prihvatljivosti ovakve
zajednice je bio rezličit. Propisi Kraljevine Jugoslavije nisu sadržavali regulativu
vanbračne zajednice niti je u to vreme ova ustanova bila socijalno prihvaćena. Kao
izuzetak od ladajućeg stava, ujedno i jedini akt koji je priznavao dejstvo vanbračne
zajednice je bio Zakon o osiguranju radnika iz 1922. godine po kome je vanbračna
žena umrlogili poginulog radnika mogla da ostvari materijalnu potporu.
• Neposredno posle II svetskog rata u sudskoj praksi su prizavana određena dejstva
ovakvim zajednicama s obzirom na ratnu situaciju koja je onemogućavala
zaključivanje brakova.
• U kasnijem periodu sve do 80-ih godina XX veka vabračna zajednica nije uživala
pravnu zaštitu, a nakon prestanka, sporovi su se rešavali primenom odredaba
građanskog prava.
• Danas je vanbračna zajednica regulisana u Srbiji Porodičnim zakonom. Osim toga
Ustav sadrži načelo o uređenju vanbračne zajednice kojim se predviđa da je
vanbračna zajednica izjednačena sa brakom, u skladu sa zakonom.
 VANBRAČNA ZAJEDNICA PO PORODIČNOM
ZAKONU SRBIJE
• PZS definiše vanbačnu zajednicu kao trajnu zajednicu života žene i muškarca izmešu
kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri).
• Vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima predviđenim
zakonom.
• - uslov različitosti polova- neophodan
• - smetnje su iste kao i bračne smetnje (bračnost, nesposobnost za rasuđivanje,
srodstvo –krvno, tazbinsko, adptivno, starateljstvo, maloletstvi i nedostatk volje).
• IZUZETAK: Vanbračne zajednice sa maloletnim licem ili između maloletnih lica su
nepoželjne i neprihvatljive zbog teških emotivnih i drugih posledica koje život u takvoj
zajednici može ostaviti na maloletnika. Po KZ vanbračna zajednica sa maloletnim
licem je inkriminisano kao krivično delo i PZS na ovaj način otklanja do sada
postojeću koliziju između krivičnog i porodičnog prava.
• Vanbračna zajednica nastaje faktičkim putem, uspostavljenjem zajednice života.
• KVALIFKATORNA OSOBINA VANBRAČNE ZAJEDNICE JE DA SE IZRAŽAVA KAO
“TRAJNIJA” a koji podrazumeva nameru prtnera da ostvare zajednicu sa elementom
trajnosti. Ovaj pravni standard će svoje značenje dobiti kroz sudsku praksu.
 Dejstva vanbračne zajednice

• 1. Lični odnosi – u PZS nisu izičito navedeni da se radi o zajednici života

jer se to podrazumeva, pošto upravo ti odnosi čine suštinu vanbračne
zajednice.
• 2. Ličnoimovinski odnosi i izdržavanje – istovetno dejstvo kao braka.
• 3. Imovinski odnosi takođe se shodno primenjuju odredbe o bračnim
imovinskim odnosima i na vanbračnu zajednicu.
• IZUZETAK: između vanbračnih partnera NEMA NASLEĐIVANJA, što nije
logično rešenje, obzirom da novi koncept vanbračne zajednice uveden
novim Porodičnim zakonom proširuje prava vanbračnih partnera, pa bi i u
oblasti nasleđivanja bilo logično izvršiti reviziju u tom smislu.
 ZAJEDNICA LICA ISTOG POLA

• U JEDNOM BROJU EVROPSKIH ZEMALJA SPECIFIČNIM ZAKONIMA JE REGULISANA

ZAJEDNICA LICA ISTOG POLA.
• Ovakva regulativa postoji u skandinavskim zemljama (Švedska, Norveška, Finska, Danska,
Island), u Hlandiji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Velsu, Švajcarskoj, Španiji, Češkoj,
Mađarskoj, Hrvatskoj i Sloveniji.
• U drugim evropskim državama vode se parlamentarne debate o tom pitanju.
• Postoje tri načina o regulisanju istopolnih zajednica:
• - KONCEPT REGISTROVANOG PARTNERSTVA – najrasprostranjeniji
• - MALI BROJ ZEMALJA DOZVOLJAVA BRAK LICA ISTOG POLA – (Holandija, Belgija, Španija)
• - KONCEPT DE FACTO GRAĐANSKOG PARTNERSTVA- ne zahteva se nikakva forma za
nastanak ovog oblika partnerstva (Portugalija, Hrvatska).
• U nekim zemljama postoji paralelizam koncepata, što znači da mogu nastati, osim zajednica koje
su regulisane zakonom, neregistrovane zajednice koje takođe imaju određena pravna dejstva.
• Prilikom eventualnog regulisanja pravnih odnosa parova istog pola u domaćem zakonodavstvu
treba imati u vidu evoluciju zakonodavnih rešenja u uporednom pravu, pa eventualno krenutu od
prava koja su predviđena prvim zakonima iz te oblasti (imovinski režim i izdržavanje).
• Takođe, u slučaju bolesti partnera trebalo bi predvideti pavo na informacije, pravo na odlučivanje
o tretmanu bolesti partnera i pravo na posete u zdravstvenoj ustanovi (Slovenija).
• U vezi sa načinom nastanka zajednice, prihvatljivo bi bilo za domaće uslove koncept
registrovanog partnerstva koji je najšire i prihvaćen u uporednom pravu.
POJAM I PREDMET DEČJEG (RODITELJSKOG)
PRAVA
• POJAM DEČJEG PRAVA
• Dečje pravo kao grana prava reguliše porodični status deteta (utvrđivanje i osporavanje očinstva i
materinstva), odnose između roditelja i deteta (prava deteta i sadržinu roditeljskog prava, vršenje i
lišenje roditeljskog prava), odnose između srodnika i oblike zaštite dece bez roditeljskog staranja
(usvojenje i hraniteljstvo).
• Dečje pravo kao naučna disciplina proučava, sistematizuje, daje teorijska objašnjenja ovih odnosa.
• NAČELA DEČJEG (RODITELJSKOG) PRAVA
• 1. Načelo o najboljem interesu deteta- ovo načelo je prvi put formulisano u domaćem
zakonodavstvu PZS. “Svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim
aktivnostima koje se tiču deteta”. Najbolji interes deteta kao princip unverzalno je prihvaćen u
savremenom porodičnom pravu. To je pravni standard koji treba da izgradi sudska praksa.
• Konvencija UN o pravima deteta u članu 3 predviđa da najbolji interesi deteta treba da budu od
prvenstvenog značaja u svim aktivnostima koja se tiču dece, a bez obzira koje institucije ili organi
preduzimaju ove aktivnosti.
• U švedskoj pravnoj teoriji najbolji ineres deteta se definiše na sledeći način:
• “Dete, od rođenja do punoletstva (18. godina) treba da se razvija od početne potpune zavisnosti u
individuu koja je samostalna, zrela i odgovorna u ličnom, socijalnom i ekonomskom smislu. Držanje
i radnje koje favorizuju takav razvoj su u najvećem interesu deteta. Držanje i radnje koje ometaju ili
onemogućavaju takav razvoj su protiv najvećeg interesa deteta.
• 2. NAČELO O RAVNOPRAVNOSTI MAJKE I OCA KAO RODITELJA I O RAVNOPRAVNOSTI
ŽENSKE I MUŠKE DECE
• Ovo načelo predstavlja konkretizaciju ustavnog načela o RAVNOPRAVNOSTI POLOVA a ustav
takođe predviđa da su roditelji ravnopravni u pravima i dužnostima prema deci.
• U istorijskom konstekstu u domaćem pravu pre II svetskog rata u porodičnom pravu je postojao
institut očinske vlasti, majka je imala podređen položaj, a ženska deca znatno uža prava od muške
dece.

• 3. NAČELO POSEBNOJ ZAŠTITI MAJKE, SAMOHRANOG RODITELJA I DETETA

• Ustav precizira da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja a prvi put je
uočena potreba zaštite samohranog roditelja, najčešće majke a ponekad i oca. Kod izdržavanja
supružnika, videli smo da se majci deteta daje izdržavanje 3 meseca pre porođaja i 1 godinu nakon
porođaja,
• - Posebna zaštita se pruža deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci ometene i psihičkom i fizičkom
razvoju
• - zabranjuje se zapošljavanje dece mlađe od 15 godina
• - zabranjuje se zapošljavanje dece na poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral ako su mlađa
od 18 godina
• - deca bez roditeljskog staranja su zaštićena usvojenjem, hraniteljstvom ili starateljstvom.
• 4. NAČELO O PRAVIMA DETETA
• Ustav prvi put eksplicitno reguliše prava deteta. Po ustavu deca uživaju
ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti.
• Posebno se izdvajaju:
• - pravo na lično ime
• - upis u matičnu knjigu rođenih
• - pravo da sazna svoje poreklo
• -pravo da očuva svoj identitet
• - posebna zaštita od psihičkog, fizičkog ekonomskog i svakog drugog
iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja.
• PZS predviđa obavezu države da preduzima sve potrebne mere za zaštitu
deteta od :
• - zanemarivanja,
• - fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja
• - od svake vrste eksploatacije.
• 5. NAČELO O IZJEDNAČAVANJU DETETA ROĐENOG VAN BRAKA I DETETA
ROĐENOG U BRAKU
• Ovo načelo je uvedeno u domaći pravni sistem još Ustavom iz 1946. godine ali u
sistemima zapadnoevropskih zemalja proces izjednačavanje vanbračne i bračne
dece završava se tek poslednjih godina.
• Međutim, vanbračno dete je stupalo u pravne odnose sa srodnicima majke, a sa
srodnicima oca samo ako je otac priznao dete, a ne i ako je očinstvo utvrđeno
sudskim putem.
• Do potpunog izjadnačavanja dolazi Ustavom iz 1974 godine.
• Danas vanbračna deca imaju potpuno ista prava kao i bračna deca, razlika je samo u
načinu utvrđivanja očinstva. Kod bračne dece postoji zakonska pretpostavka da je
muž majke otac deteta (ex lege), dok kod vanbračnog očinstva otac postaje
priznanjem očinstva ili sudskom odlukom.
• 6. NAČELO O PRAVIMA I DUŽNOSTIMA RODITELJA
• Ustavom su izdvojena neka prava i dužnosti roditelja koja čine roditeljsko pravo:
• - izdržavanje, vaspitanje i obrazovanje. Ova prava mogu biti oduzeta ili ograničena
samo sudskom odlukom.
• PZS zabranjuje ZLUOPOTREBU roditeljskog prava.
• 7. NAČELO O IZJEDNAČENJU USVOJENJA SA RODITELJSTVOM
• PZS predviđa da usvojeno dete ima ista prava prema usvojiteljima kao i
dete prema roiteljima, a usvojitelji imaju pravni položaj roditelja. To je
rezultat ukidanja nepotpunog usvojenja koje je još postojalo u ZBPOS.

• KONVENCIJA O PRAVIMA DETETA UN U ČLANU 1. PREDVIĐA:

• “ U svrhu ove Konvencije detetom se smatra svako ljudsko biće ispod 18
godina ukoliko se prema zakonu koji se primenjuje na dete , punoletstvo ne
stiče ranije”.
• U pozitivnom pravu punoletstvo se po pravilu stiče sa 18 godina, ali
poslovna sposobnost se može steči i ranije sa 16 godina u izuzetnim
situacijama (maloletnički brak ili postane roditelj) i tada se više ne smatra
detetom.
 PORODIČNI STATUS DETETA

• Osnovne novine PZS u vezi sa porodičnim statusom deteta su:

• - eksplicitno pravo deteta da zna svoje poreklo
• - s tim u vezi napuštanje roka u kome dete može pokrenuti postupak
• - ujednačavanje rokova za ostala lica.
• U maternitetskim i paternitetskim sporovima za sva lica osim deteta je subjektivni rok
od 1 godine a objektivni rok od 10 godina.
• MATERINSTVO- kao elemenat porodičnog statusa deteta redovno ne stvara
probleme osim:
• - zamene deteta neposredno posle rođenja (slučajna, namerna, podmetanjem tuđeg
deteta, otmica deteta)
• - pogrešnog upisa podataka o majci u registre građanskih statusa
• UTVRĐIVANJE MATERINSTVA- PZS uvodi novinu kojima se reguliše materinstvo
predviđajući da je majka deteta žena koja ga je rodila.
• Ova odredba dobija na značaju zbog mogućeg učešća više žena u začeću deteta
(donacija jajne ćelije, surogat materinstvo). Dakle majka deteta je uvek žena koja ga
je rodila bez obzira čije genetske osobine nosi dete.
 UPIS ROĐENJA DETETA U MATIČNE KNJIGE

• Upis rođenja deteta u matične knjige je u pozitivnom pravu administrativni postupak

koji se mora sprovesti u roku od 15 dana od dana rođenja deteta.
• Obavezu prijave imaju:
• - zdravstvena ustanova u kojoj je dete rođeno
• - ako je van nje tada otac ili majka kada za to bude sposobna
• - drugi član domaćinstva
• - lekar i babica koji su učestvovali pri porođaju,
• - lice u čijem stanu je dete rođeno
• - pa i svako drugo lice koje je saznalo za rođenje.
• Rođenje se prijavljuje po mestu rođenja deteta, a ako je u saobraćajnom sredstvu
rođeno po mestu gde se putovanje završilo.
• Ako detetu nisu poznati roditelji, rođenje deteta se prijavljuje po mestu gde je nađeno
i to na osnovu posebnog rešenja organa starateljstva.
• Ako je dete rođeno u inostranstvu rođenje se upisuje u matične knjige koje vode
diplomatska ili konzularna predstavništva u inostranstvu a ako to nije izvršeno
rođenje se upisuje u našoj zemlji kod matičara po prebivalištu oba ili jednog roditelja,
a supsidijarno po mestu rođenja roditelja sa upisom mesta gde je dete rođeno.
• Prilikom prijave rođenja deteta od strane ustanove gde je dete rođeno, mogu se dobiti pogrešni
podaci o majci deteta, jer se njen identitet utvrđuje prema zdravstvenoj legitimaciji a istu majka
može iz neznanja, slučajno ili namerno zameniti tuđom legitimacijom. Takav pogrešan upis,
budući da za matične knjige važi načelo autentičnosti, smatra se tačnim dok se suprotno ne
dokaže (preasuptio iuris tantum) i moguće je ispraviti samo u sudskom postupku.
• UTVRĐIVANJE MATERINSTVA SUDSKOM ODLUKOM
• Postupak za utvrđivanje materinstva je prvi put regulisano PZS. Materinstvo se nekada mora
utvrđivati sudskom odlukom a to su najčešći slučajevi kada majka napusti dete ili je bila upisana
žena koja nije majka deteta.
• Aktivnu legitimaciju za tužbu ima majka u roku od 1 godine od saznanja da je ona rodila dete, a
najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta,a za dete nije određen rok.
• Dokazivanje činjenica – u dokaznom postupku sud najpre utvrđuje da li je žena koja tvrdi da je
majka deteta uopšte rađala decu. Ako nije, postupak se obustavlja. Ako jeste, utvrđuje se da li je
ona majka deteta.
• Koriste se sva dokazna sredstva kao što su svedoci, pisane isprave, saslušanje stranaka, ali od
najvećeg značaja su medicinske ekspertize.
• Dejstvo sudske odluke o utvrđivanju materinstva-ako je sudskom odlukom utvrđeno
materinstvo dete dobija majku ili se menja ličnost majke ako je prethodno osporeno materinstvo.
Bračni status deteta zavisi od toga da li je u vreme rođenja deteta majka u braku, pa će dete biti
bračno dete, ako majka nije u braku, dete je vanbračno.
• Sudska odluka deluje ex tunc, od rođenja deteta, dakle retroaktivno.
• Odluka deluje prema svim licima erga emnes, a ne samo inter partes.
•
 OSPORAVANJE MATERINSTVA

• Do ovog postupka dolazi u slučajevima kada su u matičnim knjigama upisani

pogrešni podaci o majci deteta, odnosno kada je kao majka detata upisana đena koja
nije rodila dete.
• Jedan od slučaja je slučaj namerne ili slučajne zamene dece u porodilištu. Drugi-
slučaj korišćenja tuđe zdravstvene legitimacijeu porodilištu.
• Može se desiti da majka želi da prikrije svoj identitet pa zato prikazuje tuđu
legitimaciju do koje došla na nedozvoljen način.
• Jedan od najdramatičnijih slučajeva zamene dece u porodilištu je slučaj koji se desio
Srebrenici a koji je okončan 1986. godine. Utvrđeno je da su zamenjene tri bebe kje
su vraćene svojim prirodnim roditeljima nakon 3 godine po okončanju postupka.
• Krug lica u postupku:
• Aktivno legitimisani- dete,
• - žena koja je upisana u matične knjige kao majka deteta
• - žena koja tvrdi da je majka deteta ako istom tužbom traži i
utvrđivanje materinstva
• - muškarac koji se smatra ocem deteta, najčešće je to muž žene
upisane kao majka.- on ima pravni interes u sporu jer je pitanje materinstva prthodno
pitanje u postupku za osporavanje očinstva.
• Rokovi su propisani za ženu koja osporava materinstvo 1 godina kao ubjektivni
rok i 10 godina od rođenja deteta kao objektivni rok. Dete nije ograničeno
rokovima.
• Dokazivanje činjenica – u dokaznom postupku uporedo sa utvrđivanjem činjenice
da žena koja je upisana kao majka nije majka, istovremeno se utvršuje da li je žena
koja osporava materinstvo majka deteta.Dakle, uporedo sa osporavanjem
materirinstva se vodi i potupak za utvrđivanje materinstva.
• U toku postupka sud prvo utvrđuje da li je žena koja je upisana kao majka uopšte
rađala decu. Ako nije, postupak se obstavlja. Ako jeste nastavlja se postupak radi
utvrđivanja da li je ona majka deteta u postupku koji se vodi.
• Koriste se sva dokazna sredstva, ali najbitnija je medicinska ekspertiza.
• U Zakonu su predviđeni slučajevi u kojima nije dopušteno osporavanje materinstva:
• - kada je materinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom
• - u slučaju usvojenja deteta
• - u slučaju kada dete nije živo- ovaj postupak se vodi u interesu deteta, ako nije živo
više nema značaja, a moguće su i zloupotrebe.
•
 DEJSTVO ODLUKE O OSPORAVANJU
MATERINSTVA
• Sudskom odlukom se menja ličnost majke ako se utvrdi da žena koja je
upisana nije majka, a žena koja osporava materinstvo je zatražila i utvrđeno
je da je majka deteta.
• Bračni status deteta se može promeniti ali i ostati isti.
• Odluka deluje ex tunc i erga omnes.
 UTVRĐIVANJE BRAČNOG OČINSTVA

• Bračno očinstvo se u većini zemalj utvrđuje na osnovu pretpostavke – otac je onaj na koga
ukazuje brak, odnosno muž majke je otac deteta (pater is est quem nuptiae demonstrat). Tako je
i po domaćem zakonodavstvu. Dejstvo pretpostavke se proširuje i na situaciju posle prestanka
braka i nakon 300 dana, ali u ograničenim situacijama. Rok od 300 dana kao rok trajanja najduže
trudnoće prihvaćen je i posmatrano komparativno (Francuska, Rusija).
• Prema PZS ocem deteta koje je rođeno 300 dana od dana prestanka braka, smatra se muž
majke deteta samo ako je brak prestao smrću muža i ako majka u tom roku nije sklopila novi
brak. Ako je brak prestao razvodom ili poništajem, a dete rođeno po prestanku braka,
pretpostavka ne važi. Ako je majka sklopila novi brak,a dete rođeno u tom braku, ocem deteta se
smatra muž majke iz tog braka.
• Ako majka nije sklopila novi brak, posle razvoda ili poništaja braka, a dete je rođeno po prestanku
tog braka, bez obzira u kom roku, det će biti vanbračno i na utvrđivanje očinstva se primenjuju
pravila o utvrđivanju vanbračnog očinstva.
• Razlog za uvođenje ovog pravila je u shvatanju da razvod do koga je došlo pre rođenja deteta,
čini manje sigurnim da je muž majke biološki otac. Ova izmena je primer uvažavanja zahteva da
pravno i biološko očinstvo treba da koindiciraju koliko god je moguće.
• Situacija rođenja deteta u kasnijem braku majke ali u gestacionom periodu koji bi upućivao na
očinstvo muža iz prethodnog braka tradicionalno se naziva “mešanje krvi” (turbatio sanguinis )
iako do biološkog mešanja krvi ne može doći samo do pravnog.
• Inače očinstvo muža iz kasnijeg braka najčešće i odgovara istini, verovatnije
je da je otac deteta muž iz kasnijeg braka majkenego iz braka koji je
prestao. Začeće deteta upravo može biti razlog prestanka jednog i
zaključenja kasnijeg braka.
 UTVRĐIVANJE VANBRAČNG OČINSTVA

• Vabračno očinstvo se u našem pravu utvrđuje priznanjem ili sudskom odlukom. Načn
da se pođe od pretpostavke da je vanbračni partner majke otac deteta, u našem
pravu nije prihvaćen.
• Priznanje očinstva je dobrovoljan način utvrđivanja očinstva, ali matičar ima
obavezu savetovanja majke i muškarca koji želi da prizna očinstvo.
• PZS propisuje za punovažnost priznanja očinstva materijalne i formalne uslove.
• Materijalni uslovi za priznanje očinstva
• Prvi uslov odnosi se na muškarca koji priznaje očinstvo. On mora imati navršenih 16
godina života i biti sposoban za rasuđivanje u smislu shvatanja sadržaja priznanja
očinstva i njegovih posledica. Nadalje muškarac treba da ispunjava i prirodni uslov za
priznanje očinstva koji podrazumeva da to može učiniti samo muškarac u
generativnom dobu u vreme začeća deteta, tj. da postoji dovoljna razlika u godinama
između muškarca i deteta koje pruznaje.
• Drugi uslov se tiče deteta.Očinstvo se može priznati samo ako je dete živo u
trenutku priznanja. Izuzetno, očinstvo se može priznati i ako je dete začeto u trenutku
priznanja, a rodi se živo. To je pretpostavka nasciturusa što znači da se može priznati
začeto dete pod uslovom da se rodi živo. Priznanje se ne može dati posle smrti
deteta.Ako dete nije živo, očinstvo se može utvrditi samo sudskom odlukom.
• Treći uslov se tiče potrebnih saglasnosti za priznanje.
• Priznanje očinstva u našem pravu nije unilateralni čin većje potreba
saglasnost određenih lica. To su majka i dete.
• Sa priznanjem mora da se saglasi majka ako je navršila 16 godina života i
ako je sposobna za rasuđivanje. Ako majka ne može dati saglasnost,
dovoljna je saglasnost deteta. Sa priznanjem očinstva mora da se saglasi
dete ako je navršilo 16 godina života i ako je sposobno za rasuđivanje.
• Akomdete ne može dati saglasnost, dovoljna je saglasnost majke.
• Ako ni majka ni dete ne mogu dati saglasnost, istu daje staratelj deteta uz
prethodnu saglasnost organa starateljstva.
 FORMA PRIZNANJA OČINSTVA

• Izjava o priznanju očinstva može se dati pred matičarem, organom starateljstva ili
sudom, ali je uobičajeni način da se priznanje daje pred matičarem.
• Izjava o priznanju očinstva može se dati i TESTAMENTOM i tada se radi o
posthumnom priznanju kojim ostavilac omogućuje da dete koje nije priznao za
života,postane njegov zakonski naslednik.
• Izjave o priznanju očinstva i datih saglasnosti su NEOPOZIVE.
• Ukliko dato priznanje i date saglasnosti nisu bili ispunjavali uslove za punovažnost,
one SU NIŠTAVE. Ako ako su postojali nedostaci mane volje izjave su RUŠLJIVE
(radi se o izjavi datoj pod prinudom ili u zabludi).
• U slučaju ništavosti aktivnu legitimaciju za tužbu imaju lica koja su dala izjavu , lica
koja imaju pravni interes za poništaj i avni tužilac.
• U slučaju rušljivosti izjava tužbu može podneti samo lice koje je dalo izjavu o
priznanju očinstva u roku od 1 godine od kada je prinuda prestala ili zabluda uočena.
• Pravo na osporavanje očinstva utvrđenog priznanjem ima, po opštim pravilima o
osporavanju očinstva, drugi muškarac koji tvrdi da je otac deteta u roku od 1 godine
od dana kada je saznao da je otac, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja
deteta.
 POSTUPAK PRIZNANJA PRED MATIČAREM

• Izjava o priznanju očinstva daje se po pravilu pred matičarem koji vodi matičnu knjigu za dete.
Ako je izjava data matičaru koji nije nadležan ili organu starateljstva ili sudu, organ pred kojim je
dato priznanje očinstva dužan je da bez odlaganja zapisnik ili ispravu koja sadrži priznanje
očinstva dostavi matičaru koji vodi matičnu knjigu za dete.
• Izjavu o priznanju očinstva može dati muškarac koji smtra da je otac deteta SAMO LIČNO, ne i
preko zakonskog zastupnika ili punomoćnika.
• Nakon prijema izjave o priznanju očinstva, matičar poziva majku i (ili) dete, odnosno staratelja
deteta da se u roku od 30 dana izjasne om davanju saglasnosti sa priznanjem očinstva. Ako to
ne učine, matičar će pozvati davaoca izjave o priznanju očinstva i uputiti ga da putem suda utvrdi
očinstvo deteta.
• Matičar je s druge strane dužan da pouči majku deteta da imenuje oca deteta i ako ona to učini
matičar poziva to lice da se izjasni o priznanju očinstva u roku od 30 dana. Ako se to lice ne
izjasni u datom roku, matičar je dužan poučiti majku da putem suda može tražiti utvrđivanje
očinstva.
• Ipak, najčešće se događa da majka nakon rođenja deteta imenuje muškarca koga smatra ocem
deteta i da oni zajedno pristupe pred matičara gde će muškarac dati izjavu o priznanju očinstva,
a majka svoju saglasnost na priznanje očinstva.
• Ako utvrdi da su ispunjeni svi uslovi prdviđeni zakonom, matičar upisuje priznanje očinstva u
matičnu knjigu rođenih za dete i uručuje ocu izvod iz matične knjige rođenih.
• Priznanje deluje ex tunc i erga omnes.
 UTVRĐIVANJE OČINSTVA SUDSKIM PUTEM

• Ako očinstvo nije utvrđeno priznanjem, može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom
bez ikakvih ograničenja vezanih za okolnosti začeća deteta.
• Aktivnu legitimaciju ima širok krug lica, lica između kojih postoji ili se pretposravlja roditeljski
odnos (majka, dete, uškarac koji tvrdi da je otac deteta)
• Rokovi- za dete nema ograničenja roka
• - za majku 1 godina od saznanja da muškarac koga smatra ocem deteta nije priznao
očinstvo a najksnije u roku od 10 godina od rođenja deteta
• - za muškarca koji tvrdi da je otac u roku od 1 godine od saznanja da majka ili staratelj
deteta nisu dali saglasnost za priznanje očinstva, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja
deteta.
• - muškarac koji smatra da je otac deteta u slučaju da se po zakonu drugi muškarac
smatra ocem, ima pravo na utvrđivanje svog očinstva uz tužbu za osporavanje očinstva u roku
od 1 godine od saznanja da je on otac a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.
• Stranke u sporu: - dete
• - majka
• - muškarac koji tvrdi da je otac deteta
• - muškarac koga majka smatra ocem deteta
•
• Dokazivanje činjenica – u paternitetskom sporu sud mora utvrditi vreme
začeća deteta. Ranije se vreme začeća utvrđivao kao “kritični period
začeća” a to je bio period izmešu najduže trudnoće od 300 dana i najkraće
od 180 dana, dakle, 120 dana.
Danas se vreme začeća može ustanoviti između ostalog na osnovu zrelosti
novorođenčeta.
• Nakon toga se utvrđuje da li je pretpostavljeni muškarac imao intimne
odnose sa majkom u kritičnom periodu začeća. Ako nije, POSTUPAK SE
OBUSTAVLJA.
• Ako se utvrdi da su u kritično vreme oni imali intimne odnose, utvrđuje se da
li je muškarac bio oplodno sposoban pa ako nije, postupak se obustavlja, a
ako jeste nastavlja se sa utvrđivanjem da li je on biološki otac. Tada se
primenjuju medicinske ekspertize.
• Dejstvo sudske odluke je u tome što dete dobija oca, formiraju se
roditeljski odnosi između deteta i oca, nastaju sva porodična i ostala prava i
obaveze između deteta i potomaka deteta i oca i očevih srodnika.
• Presuda deluje ex tunc i erga omnes.
 PRETPOSTAVKA OČINSTVA KOD
VANBRAČNE ZAJEDNICE
• U VEĆINI PRAVNIH SISTEMA ne postoji zakonska pretpostavka očinstva
po kojoj bi vanbračni partner majke iz vanbračne zajednice automatski
smatrao ocem deteta.
• Tako je to i u domaćem pravu.
• U pravnoj literaturi se iznose više razloga u prilog takvog shvatanja.
• Između ostalog, vanbračne zajednice se ne registruju pa se samim tim
onemogućava da se utvrdi da li su muškarac i žena živeli zajedno u
relevantno vreme. Nadalje ističe se da se pravilo o očinstvu vezuje za
odnose koji su stabilni i dugotrajni, što brak najčešće ispunjava, a u nekim
slučajevima i vanbračna zajednica, mada postoje vanbračne zajednice koje
prestaju posle kratkog vremena. U Norveškoj se pored toga zastupao i stav
da bi uvođenje ovog pravila bilo diskriminitavno prema majkama koje žive
same.
 OSPORAVANJE BRAČNOG OČINSTVA

• Osporavanje bračnog očinstva je postupak kojim se pobija pravna

pretpostavka da je muž majke otac deteta.
• Prema pozitivnom zakonodavstvu osporavanje bračnog očinstva je široko
predviđena mogućnost, može se pokrenuti u svim situacijama u kojima je
muškarac koji je upisan u matičnu knjigu rođenih kao otac nije prirodni otac.
• Aktivnu legitimaciju imaju sva lica između kojih postoji, ili se
predpostavlja da postoji roditeljski odnos:
• - pravni otac- muž majke,
• - majka
• - dete
• - muškarac koji tvrdi da je otac deteta ako istom tužbom traži i utvrđivanje
svog očinstva.
• Rokovi za dete ne postoji ograničenje roka, za ostala lica subjektivni rok je
1 godina od saznanja za relevantnu činjenicu o očinstvu, a objektivni rok 10
godina od rođenja deteta.
 STRANKE U SPORU OSPORAVANJA
BRAČNOG OČINSTVA
• Stranke u sporu osporavanja očinstva su propisani PZS.
• To su:
• - dete
• - majka
• - muškarac koji se o zakonu smatra ocem deteta
• - muškarac koji tvrdi da je otac deteta.
• Oba muškarca su NUŽNI SUPARNIČARI.
• Kada se radi o muškarcu koji tvrdi da je otac deteta njegovo pravo na osporavanje očinstva je uslovljeno
zahtevom da se utvrdi da je on otac.
• Dakle, on osporava očinstvo muža majke i istovremeno traži da se utvrdi kao otac deteta.
• Prirodni otac, prema PZS ima široko pravo da traži osporavanje i utvrđivanje očinstva bez ikakvih uslova i
ograničenja.
• Ovako rešenje je u skladu sa tendencijom prisutnom u uporednom pravu koja ide u pravcu poboljšanja položaja
prirodnog oca, zahtevom da biološko i pravno očinstvo treba da budu usklađeni.
• Ranije, prirodni otac ili uopšte nije mogao da osporava bračno očinstvo ili je to pravo bilo uslovljeno. Tako je
prema odredbama ZBPOS imao pravo da osporava očinstvo ako je u vreme začeća živeo u zajednici sa majkom
ili je zajednicu zasnovao pre rođenja deteta- dakle smo u situaciji kada je majka prekinula zajednicu života sa
svojim mužem. Razlog ovakvom rešenju je bilo shvatanje da treća lica nemaju pravo da se mešaju u porodične
odnose ako odnosi formalno nisu poremećeni, štiti se pravo na očuvanje porodičnog integriteta i pravo na
privatnost.
• Nasuprot tome PZS daje prednost interesu prirodnog oca da postane pravni otac deteta, interesu deteta da zna
ko su njegovi biološki roditelji te stavu da pravno i biološko očinstvo treba da koincidiraju u punoj meri.
 DOKAZIVANJE ČINJENICA

• U dokaznom postupku sud najpre utvrđuje vreme začeća deteta. Vremenom se sa

“kritičnog perioda začeća” od 120 dana prešlo na utvrđivanje putem stepena zrelosti
novorođenčeta.
• Nakon toga se utvršuje da li je muž majke u kritično vreme imao intimne odnose sa
majkom deteta.Ako nije, postupak se obustavlja. Ako jeste, utvrđuje se da li je muž u
to vreme bio oplodno sposoban. Ako nije bio, postupak se obustavlja. Ako jeste
nastavlja se sa utvrđivanjem da li je on biološki otac. Tada se primenjuju medicinske
ekspertize.
• Osporavanje očinstva nije dozvoljeno:
• - ako je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom
• - ako je došlo do usvojenja
• - posle smrti deteta
• Dejstvo osporenog očinstva- dete gubi oca i dobija vanbračni status. Formiraju se
roditeljski odnosi između prirodnog oca i srodnički odnosi deteta i njegovih budućih
potomaka sa krvnim srodnicima oca, i nastaju sva prava i obaveze po osnovu
roditeljstva.
• Odluka deluje ex tunc i erga omnes.
•
RODITELJSTVO I ZAČEĆE UZ BIOMEDICINSKU
POMOĆ
• Različite tehnike začeća deteta uz pomoć medicine, a naročizo one u kojima se
koristi genetski materijal trećeg lica- davaoca, donora, darodavca, od posebnog
značaja su u kontekstu utvrđivanja i osporavanja roditeljstva.
• 1. Materinstvo i začeće uz biomedicinsku pomoć
• Tehnike asistirane reprodukcije u kojima se koristi jajna ćelija jedne žene, dok druga
žena nosi i rađa dete dovode u sumnju ukorenjeno pravno pravilo iz rimskog prava da
je majka uvek poznata, a to je žena koja je rodila dete.
• PZS prvi put uvodi u domaće porodično zakonodavstvo ovo pitnje. U zakonu postoji
eksplicitna odredba DA JE MAJKA DETETA ZAČETOG UZ BIOMEDICINSKU
POMOĆ ŽENA KOJA GA JE RODILA.
• Dale, dat je primat činjenici nošenja i rađanje deteta u odnosu na biološko poreklo.
Znači, iako dete ne nosi njene genetske karakteristike, ONA JE PRAVNA MAJKA.
• Sledeće pravilo: ZABRANA UTVRĐIVANJA MATERINSTVA ŽENE KOJA JE
DAROVALA JAJNU ĆELIJU.
• Moguća je situacija da je izvršena donacija embriona, kada dete neće imati biološke
karakteristike ni jednog pravnog roditelja,ali s obzirom da će žena koja je rodila dete
odgajati to dete, utvrđivanje materinstva ne bi imalo nikakvog smisla.
• ALI: ako bi se radilo o (prikrivenom) slučaju surogat materinstva, ova odredba ima
mnogo veći načaj jer upravo žena čija je jajna ćelija oplođena i želi da bude majka.
• Odredbama o materinstvu PZS nije stvorio uslove za primenu surogat
materinstva-postoji velika razlika izmešu donacije semenih ćelija, pa i
donacije jajne ćelije u odnosu na suroat materinstvo, jer ovaj slučaj
obuhvata nošenje i rađanje deteta. Rudnoća i rađanje deteta dovode do
emocionalnih veza izmešu majke i deteta, koje se čini neprirodno pa čak i
nehumano raskidati.
• U teoriji porodičnog prava izražena su mišljenja da ovu praksu ne bi trebalo
smatrati poželjnom.
• Problemi koji mogu nastati, pravni i životni, izuzetno su osetljivi, te ako bi se
surogat materinstvo ipak dozvolilo, bilo bi potrebno doneti poseban zakon
koji bi regulisao uslove pod kojima bi surogat maerinstvo bilo dozvoljeno,
različite aspekte ovog postupka a kao posebno značajne roditeljske
odnose, te pravo deteta da sazna podatke o surogat majci.
OČINSTVO I ZAČEĆE UZ MEDICINSKU POMOĆ

• PZS ustanovljava pravilo po kome se OCEM DETETA KOJE JE ZAČETO UZ BIOMEDICINSKU

POMOĆ SMATRA MUŽ MAJKE ILI VANBRAČNI PARTNER MAJKE POD USLOVOM DA JE ZA
POSTUPAK BIOMEDICINSKI POTPOMOGNUTOG OPLOĐENJA DAO SVOJ PRISTANAK.
• PZS prvi put uvodi pretpostavku očinstva kada se radi o vanbračnom partneru majke sugerišići da
su postupci začeća uz biomedinsku pomoć dozvoljeni i za heteroseksualne vanbračne partnere.
• Kada se radi o homolognoj oplodnji, muž odnosno vanbračni partner i jeste biološki otac.
• U slučaju heterologne oplodnje (semenom davaoca), međutim zakonsko pravilo predstavlja fikciju
jer je sigurno da muž majke odnosno vanbračni partner majke nije biološki otac deteta, ali ako je
dao pristanak na takvu oplodnju, NEMA PRAVO OSPORAVANJA OČINSTVA. Jedini slučaj kada
takvo lice može tražiti osporavanje očinstva iako je dao pristanak, je kada dete nije začeto
postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja, u roku od 1 godine od dana saznanja da dete
nije začeto postupkom biomedicinski potpomognute oplodnje, a najkasnije u roku od 10 godina od
rođenja deteta.
• Sledeći slučaj je kada muž nije dao saglasnost na oplodnju uz biomedicinsku pomoć. On će se
smatrati na osnovu pravne pretpostavke pater est. U tom slučaju muž ima pravo da osporav
očinstvo ako je dete začeto semenim ćelijama trećeg lica- davaoca, ali ne i u slučaju homologne
oplodnje.
• Ako se radi o vanbračnoj zajednici, a vanbračni partner nije dao saglasnost na oplodnju, on se neće
ni smtrati ocem.Njegovo očinstvo se može utvrditi sudskim putem, ali i priznanjem ako je njegova
saglasnost izostala omaškom a ne njegovom voljom.
 POSTUPAK U SPORU O MATERINSTVU I
OČINSTVU
• Postupak u sporu o materinstvu i očinstvu spada u građanko procesno pravo i PZS sadrži samo
one odredbe koje odstupaju od opštih načela i specifični su samo za porodičnopravne sporove.
Več su specifičnosti ovog postupka naglašene u odeljku postupka za razvod braka i to su:
specifičan sastav veća, istražno načelo, hitnost postupka, isključenje javnosti, odluka o troškovima
i pravo na reviziju, nepostojanje presude zbog izostanka, presude o poravnjanju koje se ne mogu
izreći, i situacije kada nastupi smrt stranaka.
• Posebno treba istaći posebne odredbe koje doprinose saznaju istine o biološkom poreklu (istražno
načelo, zabrana donošenja presude zbog propuštanja, presude na osnovu priznanja, ili odricanja,
zabrana sudskog poravnanja, suparničarska zajednica).
• Nadležnost organa –
• -stvarna nadležnost- viši sudovi
• - mesna nadležnost – po opšoj mesnoj nadležnosti, ili ako je tžitelj dete, po mestu njegovog
prebivališta ili boravišta, a ako je domaći sud nadležan jer tužilac ima prebivalište u Republici
Srbiji, mesno je nadležan sud na čijem području tužilac ima prebivalište.
• - funkcionalna nadležnost-u prvom stepenu kao i u brakrazvodnom postupku sudi veće
sastaveljeno od jednog sudije i dvoje sudija porotnika, a sudije moraju imati posebna saznanja iz
oblasti prava deteta, a sudije porotnici stručna lica koja imaju iskustva u radu sa decom i mladima.
• U drugom stepenu sudi specijalizovane veće od 3 sudije.
•
• Postupak . Počinje podnošenjem tužbe, a u brakorazvodnom postupku propisane odredbe o aktivnoj legitimaciji
se i ovde primenjuju.
• Spesifičnosti:
• - pravo na podnođenje tužbe ne prelazi na naslednike ali naslednici imaju pravo nastaviti već započeti postupak
radi utvrđivanja da je postojao osnov za utvrđivanje ili osporavanje materinstva ili očinstva, odnosno radi
poništenja priznanja o očinstvu.
• PZS prvi put rešava teorijske dileme za slučaj da tuženi umre, na način da ako tuženi u sporu o materinstvu ili
očinstvu, tužba se podnosi protiv njegovih naslednika, a ako tuženi nema naslednika tužba se usmerava prema
Republici Srbiji kao naslednika.
• Suparničarska zajednica-
• A) u sporu radi utrvđivanja materinstva stranke su dete i žena koja tvrdi da je majka deteta
• U sporu radi osporavanja materinstva stranke su dete i žena koja tvrdi da je majka deteta, žena koja je upisana u
matičnu knjigu rođenih i njen supružnik za koga postoji zakonska predpostavka da je otac deteta.
• B) U sporu radi utvrđivanja očinstva stranke su dete, majka, muškarac koji tvrdi da je otac deteta i
muškarac koji se po zakonu samtra ocem (muž majke)
• U sporu radi osporavanja očinstva stranke su dete, majka muškarac koji se po zakonu smatra ocem i muškarac
koji tvrdi da je otac deteta.
• C) u sporu radi poništaja priznanja o očinstvu, stranke su lice koje je dalo izjavu o priznanju očinstva, stranka koja
je dala saglasnost na priznanje očinstva ako se radi o ništavosti datog riznanja i lice koje ima pravni inters da
izjava bude poništena.
• Sva ova lica moraju biti obuhvaćena postupkom jer se dokazuje materijalna istina- biološko poreklo
deteta. To je razlog da je sud dužan poučiti tužioca da tuži i lice koje nije obuhvaćeno tužbom ili da to lice
pozove da se pridruži tužbi kao novi tužilac.
• Ako stranka koja je poučane u roku koji odredi sud, ne proširi tužbu ili se ta lica ne pridruže tužbi, smtarće se da
je tužba povučena, a ako tužba bude vraćena sudu bez ispravke, sud če je odbaciti.
• Sva lica koja nužno moraju biti uključena u postupak po samom zakonu imaju položaj nužnih
odnosno jedinstvenih suparničara.
• Ako se po zakonu ili prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim
suparničarima, oni se smatraju kao jedna parnična stranka. Iz toga proizlazi pravilo po kome
dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje
nisu preduzeli.
• POJAM NUŽNOG SUPARNIČARA: priroda materijalnopravnog odnosa povodom koje se vodi
spor predodređuje nekada da je nužno da se tužbom obuhvate svi učesnici tog odnosa, ili bar svi
koji su u tom odnosu u nekoj obavezi.

• DOKAZNI POSTUPAK – osim uobičajenih dokaznih radnji nu tim sporovi posebno mesto
zauzima medicinska ekspertiza.
• Jedan od postupaka kojim se utvrđuje genetska veza sa majkom ili ocem je
• - analiza krvnih grupa
• - antropološko-genetski metod kojim se utvrđuje morfološke osobine, na primer otisci prstiju,
dlanova, tabana, te funkcionalne osobine (osećaj gorkog koji uzrokuju određene hemijske
sudpstane , a nasleđuje se dominantno= pigmentacija, osobine glave, tlesne nenormalnosti-
prekobrojnost prstiju, sraslost prstiju, bele kožne mrlje i sl. Pa se ukupno mogu analizirati 200
faktora. Prema Mendelovoj teoriji neke osobine se nasleđuju doinantno, a neke recesivno. Ocena
dobijenih rezultata može se izraziti stepenom verovatnoće koji skalu je dao antropolog Švidecki.
• Mnogo savršenoji i sigurniji metod je metod analize hromozoma ili analiza DNK
(dezoksiribonukleinske kiseline).
• DNK čini onovni biohemijski sadržaj hromozoma koji predstavljaju oblik prenošenja gena kao
najsitnijih naslednih činilaca. DNK otisci otkrivaju individualne linije DNK koji kod deteta mogu
poticati jedino od dva gebetka roditelja, što prvi put omogućava da identitet roditelja bude
pozitivno određen. Ovi testovi se mogu raditi iz bilo koje ćelije organizma, ne samo krvi,
već i telesne tečnost, pljuvačke, sperme, vaginalni sekret te na uzorcima tkiva. U postupku
analize najpre se utvrđuje genotip deteta i majke, a genetske trake deteta koje se ne podudaraju
sa majčinim, moraju poticati od oca, pa se u sledećoj fazi utvrđuje genotipoca. Ukoliko se utvrdi
podudarnost, može se sa sigurnošću reći da je taj muškarac biološki otac deteta. Verovatnoća
slučajne koincidencije traka detata i osobe koji nije pravi otac, je jedan prema bilion. Analizom
DNK testova može se sa sigurnošću utvrditi genetsko roditeljstvo, dok se pre pronaska ove
metode mogao samo isključiti. Analiza DNK omogućuje da se utvrdi ili ospori roditeljstvo i posle
smrtu lica o kojem se radi. Tako je u jednom slučaju prd sudom u Novom Sadu sproveden
postupak utvrđivanja vanbračnog očinstva lica koje više nije bili živo, a postupak je pokrenula
majka deteta. Izvršena je ekshumacija leša, uzeti uzorci i analiza je pokazala da to lice nije
biološki otac deteta. Postupak je vođen od 1992 godine tri puta pred prvistepenim i dva puta pred
drugostepenim sudom, da bi majka 2002. godine povukla tužbeni zahtev.
• Ptanje kako postupiti kada lice odbija da se podvrgne vađenju krvi- dva oprečna mišljenja u
teoriji, ali se taj problem prevazilazi u današnjim uslovima analizom delova odeće ili ličnog
pribora stranke koja odbija da se podvrgne veštačenju.
 PRAVA DETETA I SADRŽINA RODITELJSKOG
PRAVA
Tekovina poslednjih decenija XX veka je regulacija prava deteta u porodičnimodnosima. Ranije se govorilo o pravima i
obavezama roditelja prema deci,ali je vremenom u fokusu postati sticanje samostalnih prava deteta a naročito
povećanje stepena ostvarivanja prava što predstavlja evolutivni tok u shvatanjima položaja deteta u porodičnom
pravu.
Konvencija o pravima deteta usvojena 1989. godine pod okriljem UN prvi je obavezujući dokument za države
potpisnice koji se isključivo odnosi na prava deteta.
Konvencijom je predviđeno:
- Neotuđivo pravo deteta na život,obezbeđenje opstanka i razvoja
- Pravo deteta da bude čuvano od strane roditelja, a odvajanje deteta od roditelja je izuzetak samo u određenim
uslovima i posebnim situacijama.
- Pravo deteta odvojenog od roditelja na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem
- Statusna prava: pravo na lično ime i državljanstvo uključujući i pravo deteta sačuva svoj identitet.
- Pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, pravo na slobodu izražavanja a koja su od značaja za u vezi sa
pravom na vaspitanje.
- Konvencija sadrži princip da oba roditelja imaju zajedničke odgovornosti za vaspitanje i razvoj deteta,
- Predviđa primarnu odgovornost roditelja roditelja, odnosno zakonskih staratelja za podizanje i razvoj deteta te
najviši interes deteta kao njihovu osnovnu brigu
- Pravo na uživanje najviših ostvarivih zdravstvenih standarda i kapaciteta za lečenje bolest i zdravstvenu
rehabilitaciju
- Pravo na obrazovanje
- Pravo na zaštitu u slučajevima kada je to detetu neophodna
- Pravo na zaštitu od fizičkog, mentalnog i seksualnog zlostavljanja.
• Na međunarodnom planu značajna je i Evropska konvencija o ostvarivanju (vršenju) prava dece evrpskog
saveta od 1996. godine.
• Ciljevi ove Konvencije:
• - da se u najvišem interesu dece promovišu dečja prava,
• - da se nastoji da dca dobiju proceduralna prava i da se olakša njihovo ostvarivanje ,
• - da se obezbedi informisanost dece lično ili preko drugih lica ili tela
• - da se obezbedi mogućnost da deca učestvuju u postupcima pred sudskim organima koji se odnos na njih.
• Naš PZS u posebnom poglavlju u osam članova propisuje porodična prava deteta, što je prvi put prisutno u
našem porodnom zakonodavstvu.
• - najpre načelo da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta u svim aktivnostima koja se tiču
deteta
• - obaveza države da preduzima potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, fizičkog, seksualnog i
emocionalnog zlostavljanja te svake eksploatacije,
• -obavezu države da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta
• - dete rođeno van braka ima jednaka prava kao i deca rođena u braku,
• - usvojeno dete ima jednaka prava prema usvojiteljima kao dete prema roditeljima.
• - država je dužna da detetu bez roditeljskog staranja obezbedi zaštitu u porodičnoj sredini uvek kada je to
moguće.
• PZS posebno reguliše:
• - pravo deteta na saznaje svog porekla,
• -pravo na život sa roditeljima
• - pravo na razvoj, obrazovanje , mišljenje
• - kao i dužnosti deteta.
 PODELA DUŽNOSTI I PRAVA RODITELJA
PREMA MALOLETNOM DETETU
• U DOMAĆOJ PRAVNOJ TEORIJI USTALJENA JE PODELA NA TRI GRUPE
DUŽNOSTI:
• 1. Staranje o ličnosti deteta :- dužnosti i prava koja izviru iz ličnih odnosa
• dece i roditelja (briga o životu, zdravlju,
• čuvanje i podizanje, vaspitanje i obrazovanje
• - dužnosti i prava roditelja statusne prirode
• (određivanje ličnog imena, , prebivališta,

• državljanstva, i pravo na saznanje porekla)

• 2. Zastupanje prava i interesa deteta i
• 3. Staranje o imovini i imovinskim pravima deteta -izdržavanje dece,
• - upravljanje imovinom
• dece
• - korišćenje te imovine
• - raspolaganje imovinom
• - odgovornost za štetu.
 LIČNA PRAVA I DUŽNOSTI

• Lična prava i dužnosti se dele na

• 1. dužnosti statusne prirode
• 2. prava i dužnosti koja izviru iz ličnih odnosa deteta i roditelja
• Prava deteta statusne prirode- pravo na lično ime,
• - pravo na prebivalište,
• - državljanstvo
• - saznanje porekla
• LIČNO IME
• Pravi na lčno ime dete stiče rođenjem, a sastoji se od imena i rezimena i to određuju roditelji.
• ZABRANA: određivanja pogrdnog imena ili
• imena kojim se vređa moral
• imena koja su u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine.
• Ako dete nema roditelje, ili roditelji mu nisu odredili ime i prezime ili su odredili zabranjeno ime i prezima- detetu
tada ime i prezime određuje organ starateljstva.
• Prezime detetu određuju roditelji prema prezimenu jednog ili oba supružnika, ali ne mogu odrediti različita
prezimena zajedničkoj deci.
• Ako roditelji nisu živi, ili su nepoznati ili nemaju sporazum o prezimenu deteta, to će odrediti organ starateljstva.
• Do promene prezimena deteta može doći pri promeni porodičnog statusa deteta (utvrđivanje ili osporavanje
materinstva i očinstva)
• Pravo na promenu ličnog imena dete stiče sa 15 godina života, ako je sposobno za rasuđivanje. Ovo je prvi put
uvedeno u naše porodično pravo.
• Dete koje je navršilo 10 godina života i sposobno za rasuđivanje može dati SAGLASNOST na promenu ličnog
imena.
• PREBIVALIŠTE
• Dete koje živi sa roditeljima ima prebivalište roditelja.
• Ako su roditeljeni razvedeni i roditeljsko pravo povereno jednom od roditelja,
prebivalište mu je kod tog roditelja.
• Ako roditelji zajednički vrše roditeljsko pravo, sporazumno određuju
prebivalište deteta.
• Do promene prebivališta deteta može doći usvojenjem, hraniteljstvom ili ako
je smešteno u vaspitnu ili drugu socijalnu ustanovu.

• DRŽAVLJANSTVO Dete ima pravo na državljanstvo. Državljanstvo se stiče

poreklom, rođenjem na teritoriji Republike Srbije , prijemom i po
međunarodnim ugovorima.
• Osnovni i najčešći način sticanja državljanstva je POREKLOM.
•
• Državljanstvo poreklom dete stiče po Zakonu o državljanstvu:
• - ako su oba roditelja u trenutku njegovog rođenja državljani Rebulike Srbije
• - čiji je jedan roditelj državljanin Republike Srbije u trenutku njegovog rođenja, a dete je rođeno
na teritoriji Republike Srbije
• - dete rođeno na teritoriji Republike Srbije, čiji je jedan roditelj u trenutku rođenja državljanin
Republike Srbije , a drugi roditelj državljanin druge države članice, ako to roditelji sporazuno
odrede
• - ako je dete rođeno na teritoriji druge države članice, čiji je jedan od roditelja državljanin
Republike Srbije , a drugi državljanin druge države članice, ako to roditelji sporazumno odrede
• - ako je dete rođeno na teritoriji druge države članice, čiji jedan od roditelja državljanin Republike
Srbije, a drugi roditelj strai državljanin, ili je nepoznat ili nepoznatog državljanstva ili bez
državljanstva, ako ne stekne državljanstvo druge republike članice
• - ako je rođeno u inostranstvu, čiji je kedan roditelj državljanin Republike Srbije, a drugi nepoznat
ili nepoznatog državljanstva ili bez državljanstva.
• Ređi način sticanja državljanstva je rođenjem na teritoriji Republike Srbije. Ako je sete rođeno ili
nađeno na teritoriji Republike Srbije čija su oba roditelja nepoznata ili nepoznatog državljanstva ili
bez državljanstva ili ako je dete bez državljanstva.
• U tim slučajevima dete stiče državljanstvo Republike Srbije da ne bi bio apatrid.
•
 POREKLO

• U poslenje vreme se sve više insustira na pravu deteta da sazna svoje biološko poreklo
• U tom smislu se navode tri osnovna interesa:
• - medinski interes,
• - psihološki interes,
• - interes za krvnim vezama koje može biti ne samo psihološki već i materijalni.
• Medicinski interes je posebno znčajan sa aspekta osnivanja porodice zbog mogućih ozbiljnih
posledica u vidu genetskih nedostataka koje može nositi buduće dete.S druge strane ta činjenica
može biti značajna uočavanjem važnosti prilagođavanja načina žovota potencijalnim naslednim
bolestima već ispoljenim u određenoj porodici. Podaci o porodičnoj medicinskoj anamnezi
porodice može biti važna informacija za lekare deteta koji se leči od određene bolest.
• Psihološki interes se ispoljava kroz želju i potrebu za saznanjem porekla. Ovaj interes je
najvažniji u periodu puberteta prilikom formiranja identiteta lica.
• Materijalni interes ispoljava se kroz pravo na izdržavanje i pravo na nasleđivanje deteta u
odnosu na roditelje i druge srodnike.
• Konvencija UN o pravima deteta ovo pravo unosi još 1989 fodine i kaže da dete ima pravo
“koliko je to moguće .... da zna za svoje roditelje i da bude čuvano od svojih roditelja.”
• Ova odredba je motivisana političkim razlozima masovnim nestankom dece u Argentini 70.-ih
godina XX veka. Dokumenta o identitetu dece su masovno falsifikovana i porodične veze
prekidane.
• PZS u članu 59. reguliše: “ Dete bz obzira na uzrast, ima pravo da zna ko su mu roditelji. Pravo
deteta da zna ko su mu roditelji može biti ograničeno samo PZS. Dete koe je navršilo 15 godina
života i sposobno je za rasuđivanje, ima pravo izvršiti uvid u matičnu knjigu rođenih i drugu
dokumentaciju koja se odnosi na njegovo poreklo.
• Pravo da dete može saznati svoje biološko poreklo, može se posmatrati u različitim porodičnim situacijama
određenog lica:
• -prirodnog rođenja,
• - rođenje uz biomedicinsku pomoć
• - usvojenja.
• Kada se radi o prirodnom rođenju značajni su postupci utvrđivanja ili osporavanja očinstva i materinstva.Upravo u
prilog tome služi i najnovija odredba PZA da za dete ne postoji rok za podnošenje tužbe u tim sporovima.
• Vezano za oplodnju uz biomedinsku pomoć, u domaćem pravu princip anonimnosti donora se samo
pretpostavlja. Zakon koji bi sveobuhvatno regulisao ovu oblast još ne postoji pa je neizvesnost da li će nova
zakonska regulativa dozvoliti otkrivanje identiteta donora ili ne.
• Zakonska nemogućnost da se sazna identitet donora je prvenstveno PRAVNE PRIRODE. Ona ože biti faktička,
zbog nepostojanja evidencije koja je žena oplođena semenom određenog davaoca, ili nemogućnošću da se
dovede dete u vezu sa davaocem. Pitanje je da li ovakva pravna nemogućnost predstavlja ograničenje prava
deteta.
• Kod USVOJENJA se ovo pitanje se postavlja zbog dugog trajanja principa tajnosti usvojenja kao imanentnim
ustanovi usvojenja. Po jednom mišljenju, tajnost obezbeđuje svrhu ustanove usvojenja, potpuno uključivanje
usvojenika u porodicu usvojioca što neka zakonodavstva prihvataju i danas.
• Po drugom mišljenju, usvojeno dete ima pravo da sazna istinu o svom prirodnom poreklu ako to želi.
• Po našem pozitivnom pravu, pravo vida u matičnu knjigu rpđenih za dete imaju samo DETE I USVOJITELJI
DETETA, ali uz prethodno psihosocijalno savetovanje deteta, na šta je matičar dužan da upozori dete i
usvojitelje.
 ŽIVOT SA RODITELJIMA

• Dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih
drugih.
• Pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom
KADA JE TO U NAJBOLJEM INTERESU DETETA. Sud može doneti odluku o
odvajanju deteta od roditelja AKO POSTOJE RAZLOZI DA SE RODITELJ
DELIMIČNO ULU POTPUNO LIŠI RODITELJSKOG PRAVA ILI U SLUČAJU
NASILJA U PORODICI dakle radi se o strogim uslovima za takvu odluku, kada je reč
o teškim povredama roditeljskih prava i dužnosti.
• Novina uvedena u PZS je PRAVO DETETA da odluči sa kojim roditeljem će živeti
kada su roditelji razvedeni ili faktički su prekinui zajednicu života. Ovo pravo dete
stiče sa navršenih 15 godina života ako je sposobno za rasuđivanje.
• Pitanje je da li dete ima OBAVEZU da živi sa roditeljima, imajui u vidu da roditeljsko
pravo traje po pravilu sve do 18. godine života. Prema važećim zakonskim
formulacijama odvajanje deteta od roditelja može nastupiti kada to zahtevaju
opravdani interesi deteta što u slučaju spora odlučuje sud , tako da maloletnik starijeg
uzrasta za sada nema pravo da se odvoji od roditelja.
 LIČNI ODNOSI

• Održavanje ličnih odnosa deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, jedno je od univerzalnih prava
koje poznaju savremeni porodiči zakoni. Održavanje lični odnosa predstavlja način na koji se
održava kontinuitet u odnosima roditelja i deteta.
• U novije vreme prepoznaje se i uvažava ineres deteta da održi lične odnose ne samo sa
rodteljem s kojim ne živi, već i sa drugim bliskim licima.
• U vezi sa pravom na održevanje ličnih odnosa, značajna teorijska pitanja odnose se na titulare
ovog prava i na njegovu pravnu prirodu.
• Tradicionalno posmatrano održavanje ličnih odosa je pravo roditelja sa kojim dete ne živi,
međutim u poslednje vreme fokus porodičnopravnih odnosa se postavlja na dete tako da ovaj
pristup utiče na promenu shvatanja koja lica treba smatrati titularom prava na lične kontakte.
• Konvencija o pravima deteta predviđa:
• “Države potpisnice će poštovati ,pravo deteta odvojenog od jednog ili oba roditelja da redovno
održava lične odnose ili direktno kontaktira sa oba roditelja, izuzev ukoliko je to suprotno
detetovim interesima.”
• Konvencija Saveta Evrope o kontaktima koji se odnose na decu iz 2003 godine za potrebe te
Konvencije kontakt definiše kao boravak deteta kod lica kod kojeg uobičajeno ne živi ili susret sa
tim licem ; svaki oblik komunikacije između deteta i tog lica; davanje informacija tom licu oko
deteta ili detetu o tom licu. Odluka o kotaktu se definiše kao sudska odluka o kontaktu,
uključujući sporazum o kontaktu koji je prihvaćen od strane nadležnog sudskog organa ili koji je
formalno sastavljen ili registrovan kao autentični dokument i tako izvršan. Detetom se smatra lice
ispod 18 godina , porodične veze znače odnos blizak odnosu između deteta i njegovih baba i
deda i rođene braće i sestara koji se bazira na pravu ili de facto porodičnom odnosu , a sudski
organ znači sud ili upravni organ koji ima ovlašćenja ekvivalentna sudskim.
• Konvencijom je predviđeno da dete i njegovi roditelji imaju pravo da formiraju ili zadrže redovan
kontakt jedno s drugim. Takav kontakt može biti ograničen ili isključen samo ako je to neophodno
radi zaštite najboljeg interesa deteta. Ako nije u najboljem interesu da održi kontakt sa roditeljima
bez nadzora, potrebno je razmotriti mogućnost kontakta uz nadzor ili druge oblike kontakta sa
roditeljem. Osim sa roditeljem, kontakt se može ostvariti između seteta i lica koje ima porodične
odnose sa detetom ako je to u najboljem interesu deteta.
• Šredvišeno je pravo deteta da bude informisano, konsultovano i da izrazi svoje stavove, a ova
prava ima dete za koje se smatra da ima sposobnost potrebnog razumevanja ; tada se
stavovima, željama i osećanjima deteta koji se mogu utvrditi mora pridati posebna pažnja.
• Takođe i roditelji treba da budu informisani o o važnosti ustanovljenja ili održavanja redovnog
kontakta sa detetom, kako za dete tako i za njih.Sudovi treba da podstaknu roditelje i druga lica
koja imaju porodične veze sa detetom da postignu PRIJATELJSKI SPORAZUM vezan za kontakt
a naročito da koriste porodično posredovanje i ostale postupke rešavanja sporova.
• Pzs predviđa da dete ima pravp da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, tako da je
titular prava EKSPLICITNO DETE, ALI SAMO ONO JER SE ISTOVREMENO PREDVIĐA I
OBAVEZA I RODITELJA KOJI NE VRŠI RODITELJSKO PRAVO I DUŽNOST da sa detetom
održava lične odnose- prozlazi da je titular prava i roditelj s tim što za roditelja to predstavlja i
obavezu.
• Da bi se kontakti redovno održavali, neophodno je da roditelj s kojim dete živi OMOGUĆAVA TE
KONTAKTE.
• Pravna priroda održavanja ličnih odnosa se tako može odrediti kao pravo deteta i roditelja, ali
istovremeno i roditelja sa kojim dete ne živi te kao obaveza roditelja sa kojim dete živi da
omogućava održavanje ličnih odnosa.
• Prema roditelju koji izbegava da održava lične odnose sa detetom kao i
prema roditelju koji sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa
kojim dete ne živi, može biti izrečena najstroža porodićnopravna mera-
potpuno lišenje roditeljskog prava.
PZS je predvideo da dete koje je navršilo 15 godina života, i koje je
sposobno za rasuđivanje, može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa
roditeljem kojim ne živi. PZS je nadležnost za odlučivanje o ličnim odnosima
preneo sa organa starateljstva na sud, ukazujući na pravni i faktički značaj
ovog pitanja.
• Onemogućavanje izvršenja odlike nadležnog organa kojom je određen
način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim
srodnikom predstavlja krivično delo .
 RAZVOJ DETETA, ČUVANJE I PODIZANJE
DETETA
• Dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova ua
svoj pravilan i potpun razvoj.
Osim neposredne brige o životu i zdravlju deteta, obuhvata i davanje saglasnosti na
primenu medicinskih postupaka na dete. U savremenim pravu starije dete ima pravo
da samostalno odlučuje o medicinskim zahvatima. PZS predviđa da dete trarije od 15
gdina i sposobno za rasuđivanje, ima pravo dati pristanak za preduzimanje
medicinsih zahvata. Ovo pravo je novo u našem porodičnom zakonodavstvu.
Pravo deteta na razvoj može biti povređeno u jednoj specifičnoj situaciji koja se u
literaturi naziva “Minhauzen sindrom zastupnika” i predstavlja bizaran oblik
zlostavljanja deteta. Radi se o slučajevima kada roditelj, navodi se da je to uglavnom
bila majka, umišlja bolesti svoga deteta, što rezultira nepotrebnim primanjem u
bolnicu, zdravstvenim ispitivanjima i nepotrebnim tretmanima što ponekad dovodi čak
i do smrti ili trajne nesposobnosti deteta.
U današnjim uslovima u pravnoj literaturi se raspravlja o zaštiti života i zdravlja
NEROĐENOG DETETA, što je uslovljeno pre svega napretkom prenatalne medicine,
primenom postupaka biomedicinskog začeća , istraživanjem na embrionima,
prekidom trudnoće.
• Čuvanje i podizanje deteta kao obaveza i pravo roditelja korelativno je pravu deteta
da živi sa svojim roditeljima i da se roditelji o njemu staraju.
• Čuvanje i podizanje deteta vezani su za zajednički život roditelja i deteta i ovu svoju
obavezu roditelji ostvaruju neposredno svakodnevnom brigom o detetu. PZS insistira
na ličnom staranju roditelja o životu i zdravlju deteta.
• Jedno od značajnih pitanja u vezi sa čuvanjem i podizanjem deteta je posebno
zakonsko regulisanje DOZVOLJENOSTI PRIMENE POPRAVNIH MERA PREMA
DETETU OD STRANE RODITELJA.
• Savremeni zakoni eksplicitno zabranjuju telesno kažnjavanje deteta i i ostale
ponižavajuće postupke. Švedska je donela jedan od prvih zakona koji je osamdesetih
godina XX veka ozričito zabranio primenu telesnih kazni na dete i ponižavajuće
postupke .
• PZS ima sličnu odredbu – izričito je predviđeno da roditelji ne smeju podvrgavati
ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, a
dužni su da dete đtite od takvih postupaka drugih lica.
• PZS prdviđa obavezu roditelja da dete predškolskog uzrasta ne smeju ostavljati bez
nadzora i tako pooštrava obavezu roditelja da čuvaju dete. Roditelji se takođe,
ograničavaju u odabiru lica kome mogu privremeno poveriti dete, a to mogu biti samo
lica koja ispunjavaju uslove za staratelja.
 VASPITANJE I OBRAZOVANJE DETETA

• Konvencijom o pravima deteta određeni su osnovni ciljevi vaspitanja i obrazovanja

deteta, a to su:
• - razvoj detetove ličnosti, talenta i fizičkih sposobnosti do njihovih krajnjih mogućnosti
• - razvoj pštovanja ljudskih prava i osnovnih principa utvrđenih Poveljom UN
• - razvoj poštovanja detetovih roditelja, njegovog kulturnog identiteta, jezika i vrednosti
za nacionalno dobro zemlje u kojoj dete živi, zemlje iz koje potiče i civilizacije različite
od njegove sopstvene
• - pripremanje deteta za odgovoran život u sobodnom društvu u duhu
razumevanja,mira, tolerancije, jenakosti polova, prijateljstva među narodima,
etničkim, nacionalnim i verskim grupama, i ljudima domorodačkog porekla
• - razvoj poštoanja prema prirodnoj okolini.
• Ove vrednosti imaju univerzalni karakter.
• PZS određuje vaspitanje deteta kao jednu od komponenata staranja o detetu. U vezi
načina vaspianja deteta regulisano je da roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom
razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete
usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog
identiteta svoje porodice i društva.
• Ustavom Srbije se posebno izdvaja podsticanje razumevanja, uvažavanja i
poštovanja razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog i
verskog identiteta građana što se postiže, između ostalog merama u obrazovanju.
 OBRAZOVANJE DETETA

• Obrazovanje deteta u današnjim uslovima se uglavnom ostvaruje u

školama. Ustav Srbije predviša obavezu osnovnog školovanja, te propisuje
da su osnovno i srednje obrazovanje besplatni. Nadalje, da svi građani
imaju pristup visokoškolskom obrazovanju pod jednakim uslovima te da
Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg
imovnog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje u skladu sa zakonom.
• PZS predviđa da je obrazovanje pravo deteta, a s druge strane čini jednu od
komponenti roditeljskog staranja . Nadalje, da dete ima prao na obrazovanje
u skladu sa svojim sposobnostima, željama i sklonostima.
• Dete ima pravo da odlučuje o svom obrazovanju ako je navršilo 15 godina
života i ako je sposobno za rasuđivanje i može odlučiti kju će srednju školu
pohađati. Ovo pravo je prvi puz uvedeno odredbama PZS.
• Obrazovanje kao komponenta roditeljskog staranja, obuhvata dužnost
roditelja da obezbede osnovno školovanje detetu, a o daljem obrazovanju
deteta roditelji su dužni a se staraju prema svojim mogućnostima. Roditelji
imaju pravo da detetu obezbede obrazovanje koje je u skladu sa njihovim
verskim i etičkim uverenjima.
 POSLOVNA SPOSOBNOST, ZASTUPANJE I
MIŠLJENJE DETETA
• Prema domaćem i mnogim savremnim zakonskim rešenjima punoletdtvo se stiče sa navršenih 18 godina života.
• IZUZECI: punoletstvo se može se steći sa sa nacršenih 16 godina života u dva slučaja:
• -sklapanjem braka sa navršenih 16 godina z dozvolu suda
• - roditeljstvo.
• Punoletstvom se stiče puna poslovna sposobnost, dok se rođenjem stiče pravna sposobnost.
• Za emancipaciju maloletnika koji je navršio 16 godina života pod gornjim uslovima neophodno je da sud utvrdi
sposobnost maloletnika za sticanje poslovne sposobnosti pod uslovima sličnim za davanje odobrenja za sklapanje
braka.
• Zakon o vanparničnom postupku ovo pitanje još ne reguliše, te PZS u prelaznim i završnim odredbama određuje da do
donošenja propisa o davanju saglasnosti za poslovnu sposobnost maloletnika, se shodno primenjuju odredbe
vanparničnog postupka za davanje dozvole za zaključenje braka. O pretpostavlja da je maloletnik dostiglo telesnu i
duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, interesima, pravima.
• Iako e poslovna sposobnost stiče sa 18 godina, dete u ranijem uzrastu može da preduzima određene pravne poslove.
• Tako dete koje je navršilo 14 godina života može sklapati sledeće pravne poslove:
• - kojima pribavlja isključivo prava (nap. da bude pokloprimac)
• -pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze
• - pravne poslove malog značaja ( kupovina svakodnevnih potrepšina)
• - sve ostale pravne poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja
• - za neke pravne poslove neophodna je saglasnost organa starateljstva (raspolaganje nepokretnom imovinom ili
pokretnom imovinom veće vrednosti)
• Osim toga dete koje je navršilo 15 godina života ima pravo zaključivati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže
svojom zaradom ili imovinom koju je stekao radom, te druge pravne poslove predviđene zakonom.
 Zastupanje deteta

• Zastupanje deteta je još jedna komponenta staranja o detetu. Roditlji imaju pravo i dužnost da
zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima izvan granica poslovne i procesne
sposobnosti deteta.
• Ali: postoje određene sitacije kada roditelji nemaju pravo zastupati ndete jer se radi O LIČNIM
IZJAVAMA VOLJE. Tako, dete sa navršenih 16 godina života ako je sposobno za rasuđivanje,
može priznati očinstvo, ili dati saglasnost za priznanje očinstva, tražiti dozvolu za zaključenje
braka, tražiti prekid trudnoće, a sa 10 godina ima pravo dati saglasnost na usvojenje, saglanost
za promenu imena.
• Prava deteta su predviđena i drugim granama prava:
• - Zakon o nasleđivanju- lice sa navršenih 15 godina života, ima aktivnu testamentalnu
sposobnost, može sačiniti testament,
• -po zakonu o radu- dete sa navršenih 15 godina života ima pravo da zasnuje radni odnos ali uz
pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staratelja ako takav rad ne ugrožava zdravlje, moral i
obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom.
• PZS proširuje krug prava koje dete može da ostvaruhe samostalno ako je sposobno za
rasuđivanje:
• -pravo da izvrši uvid u matične knjige i druga dokumenta koja se odnose na njegovo poreklo
• - ima pravo da odluči sa kojim roditeljem će živeti,
• - može da odluči o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem kojim ne živi,
• - može dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata,
• - može odlučiti koju će srednju školu pohađati.
•
 PRAVO DETETA NA IZRAŽAVANJE
MIŠLJENJA
• Pzs prvi put eksplicitno uređuje pravo deteta na izražavanje svog mišljenja.
• Dete ima pravo da slobodno izrazi svoje mišljenje ako se radi o detetu koje je
sposobno da formira svoje mišljenje.
• Preduslov za formiranje mišljenja je informisanost pa se zakonom predviđa da dete
ima pravo da BLAGOVREMENO DOBIJE SVA OBAVEŠTENJA.
• Mišljenju deteta se mora posvetiti pažnja, u svim pitanjima koja ga ga se tiču i u svim
postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima u skladu sa njegovim godinama
i zrelošću.
• U uzrastu od 10mgodina dete može slobodno i neposredno da izrazi svoje mišljenje u
svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima.
Takođe, dete se može samo ili preko nekog drugog lica ili ustanove obratiti sudu ili
organu uprave i zatražiti pomoć u ostvarivanju svog prava na slobodno izražavanje
mišljenja.
• PZS obavezuje državne organe, sud i upravne organe da utvrde mišljenje deteta.
• Miljenje deteta se utvrđuje na poseban način koji je primeren detetu i tou saradnji sa
školskim psihologo,. Organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom
specijalizovam ustanovom za posredovanje u porodičnim odnosima , a u prisustvu
lica koje dete samo izabere.
 IZDRŽAVANJE IZMEĐU DETETA I RODITELJA

• Pravo i baveza izdržavanja između deteta i roditelja je lično-imovinsko pravo.

• Dete ima pravo na izdržavanje od roditelja a rodtelji su dužni da izdržavaju dete.
Izdržavanje deteta traje do punoletstva deteta ali pododređenim uslovima i punoletno
dete ima pravo na izdržavanje od strane roditelja.
• PZS uvodi novinu koji ima za cilj poboljšanje položaja deteta. VISINA IZDRŽAVANJA
TREBA DA OMOGUĆI NAJMANJE TAKAV NIVO ŽIVOTNOG STANDARDA
DETETA KAKVU UŽIVA RODITELJ, DUŽNIK IZDRŽAVANJA. Na ovaj način se
visina izdržavanja određuje mnogo pravičnije za dete.
• PZS uvodi minimalnu sumu izdržavanja kao orijentacionu sumu o kojoj je sud dužan
voditi računa.
• Zakonom se određuju koje okolnosti se uzimaju u obzir prilikom ocene potreba
izdržavanog lica:
• - godina života deteta i obrazovanje
• - zdravlje,
• - imovina,
• - prihodi.
• Konvencija o pravima deteta propisuje da dete ima pravo na odmor, rekreaciju,
te učeđće u kilturnom i umetničkom životu tako da izdržavanje treba da
omogući ostvarivanje i ovih prava deteta.
• Mogućnosti davaoca izdražavanjazavise od njegovih prihoda, mogućnosti
za zapošljavanje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba,
obaveza da izdržava i druga lica te drugih okolnosti od značaja za
određivanje izdržavanja.
• Minimalna suma izdržavanja je suma koju kao naknadu za hranjenike
periodično utvrđuje ministarstvo u čiju nadlažnost spadaju poslovi porodične
zaštite. Minimalna suma, dakle predstavlja orijentir koji sud treba da ima u
vidu prilikom određivanja visine izdržavanja u konkretnom slučaju.
• Izdržavanje se po pravilu određuke u novcu, osim ako se stranke drukčije
ne dogovore.
• Izdržavanje može biti određeno u iksnom mesečnom iznosu ili procentualno
od novčanih primanja davaoca izdržavanja koje po pravilu ne može biti
manja od 15% ni veća od 50% od redovnih mesečnih novčanih primanja
dužnika izdržavanja, umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno
osiguranje.
 POSTUPAK U SPORU ZA IZDRŽAVANJE

• Postupak u sporu za izdržavanje deteta ima specifičnost da i organ starateljstva ima

pravo na podnođenje tužbe.
• Naime dešavaju se situacije kada zakonski zastupnik deteta ne traži izdržavanje,
tada se organ starateljstva pojavljuje kao aktivno legitimisan za podnošenje tužbe.

• Pravo na izdržavanje deteta ima i PUNOLETNO LICE u slučajevima:

• - kada je nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje i to pravo
ima sve dok to stanje traje.
• -dete koje se školuje – ima pravo na izdržavanje u slučaju redovnog školovanja
srazmerno mogućnostima roditelja, a najkasnije do 26. godine života.
• ZAŠTITNA ODREDBA: nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje
njegovog zahteva za izdržavanje pretstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje.
• Izdržavanje je recipročna obaveza, naime dete može imati dužnost da izdržava svoje
roditelje.
• Tako roditelj koji je nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje
ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta.Od maloletnog deteta roditelj ima
pravo na izdržavanje, ako se radi o detetu koje ostvaruje zaradu ili ima prihode od
imovine. Izdržavanje koje dete daje određuje se srazmerno njegovim mogućnostima.
• Nema pravo na izdržavanje roditelj ako bi prihvatanje njegovog zahteva za
izdržavanje predstavljalo ičiglednu nepravdu za dete.
 IMOVINSKA PRAVA I DUŽNOSTI

• Imovinska prava i dužnosti odnose se na upravljanje i raspolaganje imovinom deteta i

odgovornost za štetu.
• Upravljanje i raspolaganje imovinom deteta predstavlja još jednu komponentu roditeljskog
staranja. S druge strane i samo dete ima pravo pravo upravljanja i raspolaganja imovinom eteta u
određenim situacijama.
• Ako je imovina deteta stečena radom deteta,tada dete ima pravo da upravlja i raspolaže tom
imovinom ako je navršilo 15 godina žiota.
• Ako je imovina stečena besteretnim pravnimposlom, tada pravo upravljanja i raspolaganja
imovinom deteta imaju roditelji. U tim slučajevima dete je u obavezi da ako stiče zaradu ili ima
prihode od imovine, dužno je d delimično podmiruje troškove svog izdržavanja od sopstvene
zarade ili imovine ali je ta obaveza supsidijarna u odnosu na dužnost roditelja i krvnih srodnika.
• U raspolaganju imovinom deteta nisu samostalni, jer za raspolaganje nepokretnom imovinom ili
pokretnom imovinom veče vrednosti moraju imati prethodnu ili naknadnu saglasnost organa
starateljstva. Pri davanju saglasnosti, oragan stareteljstva je dužan da se rukovodi najboljim
interesima deteta.
• Glavnicu imovine deteta roditelji mogu koristiti samo za izdržavanje deteta, ili kada to zahteva
neki drugi važan interes deteta, a prihode od imovine roditelji mogu upotrebiti i za sopstveno
izdržavanje, odnosno izdržavanje svog drugog zajedničkog maloletnog deteta.
• Roditelji imaju pravo da preduzimaju pravne poslove kojima upravljaju ili raspolažu prihodom koje
je steklo dete mlađe od 15 godina (angažovanje u pozorištu, na ilmu, medijima i sl.)
 ODGOVORNOST ZA ŠTETU

• Odgovornost za štetu koju je maloletnik prozrokovao trećem licu regulisana

je Zakonom o obligacionim odnosima.
• Razlikuje se odgovornost maloletnika i roditelja u zavisnosti od uzrasta
deteta.
• Do navršene 7. godine života dete ne odgovara za štetu koju prouzrokuje,
većodgovaraju roditelji bez obzira na svoju krivicu.
• Od navršene 7. do 14. godine maloletnik odgovara za štetu samo ako se
dakaže da je pri pouzrokovanju štete bio sposoban za rasuđivanje. Roditelji
odgovaraju za štetu koju prouzrokuje dugom njihovo maloletno dete bkoje je
navršilo 7 godina, a oslobađaju se obaveze ako dokažu da je šteta natala
bez njihove krivice.
• Maloetnik sa navršenih 14 godina života odgovara prema opštim pravilima o
odgovornosti za štetu koju prouzrokuje trećem licu.
 POSTUPAK U SPORU ZA ZAŠTITU PRAVA
DETETA
• Pzs REGULIŠE SAMO SPECIFIČNOSTI OVOG POSTUPKA, A U
OSTALIM SLUČAJEVIMA SE PRIMENJUJU ODREDBE Zakona o
parničnom postupku.
• Posebnosti ovo postupka su već opisane kod brakorazvodnog postupka.
• Ono što posebno treba naglasiti je da u ovim postupcima dete i njegov
zakonski zastupnik mogu imati suprotne interese pa PZS predviđa da u
takvim slučajevima dete zastupa KOLIZIJSKI STARATELJ. Postavljanje
kolizijskog staratelja može trađiti dete koje je navršilo 10 godina starosti i
sposobno je za rasuđivanje i to samo ili preko nekog drugog lica ili
ustanove.
• U ovom sporu sud je dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta.
• PZS predviđa posebna ovlašćenja suda čiji je cilj zaštita prava deteta.
• Tako ako sud proceni u sporu za zaštitu prava deteta da dete kao stranka
nije zastupano na odgovarajući način, dužan je da detetu POSTAVI
PRIVREMENOG ZASTUPNIKA.
•
• Ako sud utvrdi da je stranka dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje dužan
je:
• - da se stara o tome da dete dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna
• - da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje mišljenje i da mišljenju deteta posveti
dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelođću deteta
• - da mišljenje detet utvrdi na način i mestu koje je u skladu sa njegovim godinama i
zrelošću, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesima deteta.
• Takođe, kolizijski staratelj kada zastupa dete koje je sposobno da formira svoje
mišjenje, je dužan:
• - da se stara da dete blagovremeno dobije obaveštenja koja su mu potrebna
• - da detetu pruži objašnjenje koje se tiče mogućih posledica akta koji on preduzima
• - da prenese sudu mišljenje deteta, ako dete nije neposredno izrazilo mišljenje pred
sudom , osim ako bi to bilo očigledno suprotno najboljim interesima deteta.
 VRŠENJE RODITELJSKOG PRAVA

• 1. Zajedničko vršenje roditeljskog prava

• Zajedničko vršenje roditeljskog prava se uvodi kao oblik staranja i u situacijama u
kojima je trasicionalni oblik staranja bilo samostalno vršenje roditeljskog prava. Na taj
način roditeljsko staranje svoj osnov ne nalazi u statusu roditelja niti njihovim
međusobnim odnosima nego prvenstveno u biološkim odnosno pravnim roditeljskim
odnosima.
• Ovaj koncept pokušava da razdvoji roditeljske odnose od odnosa između baračnih ili
vanbračnih partnera na taj način što, posmatrano sa pravnog stanovišta, odnose
roditelja i deteta zadržava istim ili sličnim i u slučajevima promene u bračnim
odnosima, poštujući činjenicu da roditeljstvo ne prestaje razvodom braka te da su
detetu u jegovom razvoju, po pravilu potrebna oba roditelja.
• Zajedničko roditeljsko staranje je pravni izraz shvatanja po kome se smatra poželjnim
da se odnosi između oba roditelja i deteta održe uprkos situacijama poremećenih
odnosa rodtelja kao supružnika, koji su rezultirali razvodom braka.
• To se nastoji postići izjednačavanjem pravnog položaja roditelja na osnovu
zajedničkog pravnog staranja, a može se proširiti pravom na zajedničko faktičko
staranje o detetu, odnosno odlukom o stanovanju kod oba roditelja.
• Koncept zajedničkog staranja obuhvata sve komponenteovog pojma:
• - zajedničko pravno, zakonsko staranje
• - fizičko, faktičko rezidencijalno zajedničko staranje.
• ZAJEDNIČKO PRAVNO STARANJE – obuhvata odlučivanje o bitnim
pitanjima vezanim za dete, a kada se radi o ličnim odnosima autori
uglavnom važnim pitanjima podrazumevaju pre svega obrazovanje, zdravlje
deteta, putovanje u inostranstvo, a neki i religijska pitanja. Zajedničko
stranje takođe podrazumeva i prava i obaveze u vezi sa imovinskim
odnosima.Još jedna komponenta pravnog staranja je zajednička briga o
detetu. Ona obevezuje drugog roditelja da preuzme brigu o detetu u slučaju
da roditelj sa kojim dete živi nije u mogućnosti da brine o detetu u kraćem
periodu.
• ZAJEDNIČKO FIZIČKO STARANJE – znači da se oba roditelja i faktički
staraju o detetu, tako da dete ima dva doma (u teoriji se to naziva bi-
nuklearna porodica).
• Negativna strana zajedničkog staranja je potencijalna nemogućnost roditelja
da postignu sprazum o odgajanju dece koja se češće ispoljava makon
razvoda braka, nego u vreme trajanja braka ili vanbračne zajednice. U
situacijama stalnih konflikata roditelja, ovaj oblik staranja o detetu gubi
smisao. Zbog toga i zakonodavstva koja preferiraju ovaj oblik staranja
zadržavaju mogućnost samostalnog staranja jednog roditelja.
• Kao i u mnogim drugim odnosima tako i ovde pravo nije svemoguće, a
teorijski dobro zakonsko rešenje ne mora uvek biti takvo u praksi.
• Zajedničko vršenje roditeljskog prava posle razvoda je ustanova koju
poznaju mnige evropske države – nrodijske zemlje (Švedska, Norveška,
Finska, Danska=, velika Britanija, Francuska, Italija,Nemačka, Belgija,
Holandija, Švajcarska, Portugalija, Mađarska, Češka, Hrvatska, te drževe
SAD i Australija. Koncept je nastao 70-ih godina XX veka prvo u nordijskim
zemljama i SAD.
 ZAJEDNIČKO VRŠENJE RODITELJSKOG
PRAVA U DOMAĆEM PRAVU
• PZS prvi put uvodi mogućnost zajedničkog vršenja roditeljskog prava i kada
roditelji ne žive zajedno. Moguće je dakle nakon razvoda braka i u mnogim
situacijama kada roditelji ne žive zajedno.
• Uslov za zajedničko staranje u ovim situacijama je pismeni sporazum. Član
76/2 PZS:” Sporazumom o zajedničkom vršenju roditeljskkog prava roditelji
deteta se pismeno saglašavaju da će roditeljska prava i dužnosti obavljati
zajednički, međusobnim sporazumevanjem, koji mora biti u najboljem
interesu deteta. Sastavni deo sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog
prava jeste i sporazum o tome šta će se smatrati prebivalištem deteta”.
• Ovo ograničenje oko sporazuma o prebivalištu doneto je radi pravne
sidurnosti , a prvenstveno nesmetanod pravnog prometa a koje prati i
adresa deteta. Faktičko zajedničko staranje podrazumeva da dete živi sa
oba roditelja i ono predstavlja jednu od komponenata zajedničkog staranja i
u uporednom pravu.Dakle, bilo bi moguće da dete ima podeljeno boravište
(i kod majke i kod oca).
• PZS favorizuje sporazum roditelja o vršenju roditeljskog prava i njegovo
postizanje olakšava kroz postupak nagodbe.
 SAMOSTALNO VRŠENJE RODITELJSKOG
PRAVA
• Roditelji mogu zaključiti sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava, koji sporazum
obuhvata poveravanje deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta
od mdrugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem.
Sporazumom o samostalnom vršenju rodizeljskog prava prenosi se vršenje roditeljskog prava na
onog roditelja kome je dete povereno.
• PZS nije odredio posebne kriterijume koje bi sud trebao da primenjuje priikom odlučivanja o
samostalnom vršenju roditeljskog prava , odnosno kada donosi odluku o tome da li će dete
poveriti na staranje majci ili ocu. U skladu sa načelom ravnopravnosti roditelja, ne bi se ni mogla
a priori dti prednost jednom od roditelja.
• Osnovni kriterijum, kao i u svim drugim odnosima vezanim za dete, danas je najbolji interes
deteta. Osim toga, od izuzetne važnosti je želja deteta, a s obzirom da PZS predviđa da se
dužna pažnja mora pokloniti mišljenju deteta, u skladu sa njegovim uzrastom i zrelošću. Dete sa
15 godina ako je sposobno za rasuđivanje, ima pravo odlučiti sa kojim roditeljem će živeti.
• Rditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava
lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa
roditeljem koji vrši roditeljsko pravo. Taj roditelj, takođe ima pravo tražiti izmenu odluke o vršenju
roditeljskog prava, usled promene okolnosti.
• Pitanjima koja bitno utiču na život deteta smatraju se naročito: obrzovanje deteta, preduzimanje
većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje detetovom
imovinom velike vrednosti.
• Značajno je razmotriti da li je sporazumno odlučivanje roditelja uvek u
interesu deteta. Može se desiti da se roditelji ne mogu sporazumeti o
važnim pitanjima, da su u stalnom sukobu, zbog čega interesi deteta mogu
biti ugroženi. Ovakva situacija može se rešii delimičnim lišenjem roditeljskog
prava roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo i to njegovim lišenjem prava da
odlučuje o bitnim pitanjima. Delimično lišenje moguće je kada roditelj
nesavesno vrši prava i dužnosti.
• Roditelj koji ne vrši oditeljskopravo može biti lišen odrđavanja ličnih odnosa
sa detetom, ako nesavesno vrši prava i dužnosti.
• Pravo na održavanje ličnih odnosa uvek se može ograničiti kada je to u
najboljem interesu deteta. Takođe, ako postoje razlozi za potpuno lišenje
roditeljskog prava, te ako je vršeno nasilje u porodici, sud donosi odluku o
ograničenju prava na održavanje ličnih odnosa.
• Oduzimanje maloletnog lica od roditelja kojem je ono povereno, ili
onemogućavanje zvršenja odluke kojom je maloletno lice povereno
određenom licu je inkriminisano kao krivično delo. Sud u Strazburu str. 330.
 OVLAŠĆENJA DRŽAVNIH ORGANA U VEZI SA
VRŠENJEM RODITELJSKOG PRAVA
• U ISTORIJSKIM PERIODIMA SE SMATRAO DA DRŽAVA NEMA PRAVO DA SE
MEŠA U PORODIČNE ODNOSE. Čak se u rmskompravu govorilo o ius vitae ac
necis pater familis prema deci.
• Savremeno shvatanja u zakonodavstvu u teoriji po kojima je u centru porodičnih
odnosa dete, pooštravaju odgovornost roditelja.
• Roditelji u najvećem broju slučajeva vrše roditeljso pravo u skladu sa zakonom,
poštujući najbolji interes deteta. Ipak, postoje slučajevi u kojima je roditeljima
potrebna pomoć da bi roditeljsko pravo vršili na pravilan način, a u slučajevima koji
su ozbiljniji, moraju se izreći određene mere prema roditeljima. PZS za razliku od
ranijih rešenja, smanjuje ovlađćenja orgna starateljstva, tako da mere kojima se dete
odvaja od roditelja, sada može da donese SAMO SUD.
• Ovako rešenje je u skladu sa eđunarodnim standardima.
• U članu 9Konvencije o pravima deteta se traži SUDSKI NADZOR nad odlukma o
odvajanju deteta od roditeja. Sudska nadležnost za donošenje ovakvih odluka
predviđena je zbog toga, što ovakve odluke imaju sušinske posledice na odnos
roditelja i dece pa je neophodno da o tome odluči praosudni organ, nakon
sprovedenog sudskog postupka kao kvalifikovaniji od upravnog organa.
 NADZOR NAD VRŠENJEM RODITELJSKOG
PRAVA
• U DOMAĆEM PRAVU NADZOR NAD VRŠENJEM RODITELJSKOG PRAVA IMA
ORGAN STARATELJSTVA- CENTAR ZA SOCIJALNI RAD.
• Nadzor može biti preventivni i korektivni.
• Cilj preventivnog nadzora je da se roditeljima omogući vršenje roditeljskog prava.
Preventivni adzor može biti napr. kada organ starateljstva donosi odluku kojom daje
saglasnost na akte raspolaganja imovinom deteta.
• Organ starateljstva vrši korektivni nadzor kada je potrebno da isprai nroditele u
vršenju roditeljskog prava. U obavljanju korektivnog nadzora,dve odluke oragana
starateljstva su konsultativnog karaktera:
• - kada donosi odluku kojom upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog
prava
• - odluka kojom upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili ustanovu
specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima.
• Treća odluka se odnosi na imovinske odnose. Ako primeti nedostatke u vršenju
roditeljskog prava u vezi sa imovinom deteta, organ starateljstva donosi odliku kojom
zahteva od roditelja da polože račun o upravljanju imovinom deteta i na taj način
roditelj dobija položaj sičan položaju staratelja. U okviru korektivnog nadzora organ
starateljstva mže da pokrene i sudske postupke (postupak za izdržavanje deteta,
postupak u sporu za nasilje u porodici, postupak za lišenje roditeljskog prava)
 POSTUPAK ZA LIŠENJE RODITELJSKOG
PRAVA
• Prema roditelju se može izreći mera lišenja roditeljskog prava u situacijama kada je potrebno
zaštititi dete od postupak roditelja.
• Ova mera može biti delimična ili potpuna.
• Potpuno lišenje roditeljskog prava – je najstroža mera koja se izriče kada se radi o
NATEŽIM OBLICIMA POVREDE RODITELJKOG PRAVA.
• Razlozi za izricanje ove mere:
• - zloupotreba prava
• -grubo zanimarivanje dužnosti i sadržine roditeljskog prava.
• ZLOUPOTREBA PRAVA podrazumeva da roditelj aktivnim ponašanjem vređa interese svog
deteta i to na najgrublji način sa teškim posledicama po život, zdravlje, razvoj i vaspitanje deteta.
• PZS samo primera radi navodi takve slučajeve:
• - ako fizički, emocionalno ili seksualno zlostavlja dete,
• - ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili
obrazovanje deteta, odnosno rad koji je zakonom zabranjen
• - ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela
• - ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima
• - ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava.
• Krivični zakonik inkriminiše krivično delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica (član 193 KZ)
• Seksualno zlostavljanje je jedno od najtežih oblika zlostavljanja deteta i ože iscrpii elemente bića
krivičnog dela obljube ili nedozvoljenih polnih radnji iz člana 181 KZ.
• ZANEMARIVANJE DUŽNOSTI – predstavlja propust roditelja da AKTIVNO POSTUPA, drugim rečima, roditelj
nećinjenjem prouzrokuje posledice po dete.
• PZS određuje koja se ponašanja smatraju zanemarivanjem:
• -ako je roditelj napustio dete
• - ako se uopšte ne stara o deetu sa kojim živi
• - ako izbegava da izdržava dete ili da da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako
sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi
• - ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u
ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika,
• - ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.
• KZ predviđa krivično delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnika u članu 193 i kršenje porodičnih obaveza član
196.
• Proizlazi da razlozi za lišenje roditeljskog prava su ponašanja koja na najgrublji način vređaju prava deteta,
ponašanja koja su u direktnoj suprotnosti a najboljim ineresima deteta.
Postavlja se pitanje da li se radi o ponašanju koje u sebi sadrži voljno, umišljajno ponašanje roditelja ili ne.
• U PZS se samo u jednom slučaju eksplicitno traži postojanje namere roditelja.
• Kada se radi o ponašanju koje je aktivno, zeško je zamisliti odsustvo umišljaja. Kada se radi o pasivnom
ponašanju, potrebno je pružiti zaštitu bez obzira na umišljaj roditelja.
• Sudskom odlukom o potpunom lišavanju roditeljskog prava roditelj se lišava svih prava i dužnosti iz sadržine
roditeljskog prava osim dužnosti da izdržava dete. Ovom odlukom mogu biti izrečene i mere zaštite protiv nasilja
u porodici. Ako dete nema drugog roditelja, ili je i on lišen roditeljskog prava, detetu se pruža
PORODIČNOPRAVNA ZAŠTITA. Detetu se postavlja staratelj, može se zasnivati hraniteljstvo, usvojenje , a dete
se može smestiti u ustanovu za zbrinjavanje dece.
 DELIMIČNO LIŠENJE RODITELJSKOG PRAVA

• Delimično lišenje roditeljskog prava je mera koja se izriče u slučajevima kada roditelj
nesavesno vrši prava i obaveze iz sadržine roditeljskog prava.
• Pravno dejstvo sudske odluke može biti lišenje jednog ili više prava i dužnosti iz
sadržine roditeljskog prava, ali dužnost roditelja za izdržavanjem ostaje.
• Roditelj koji vrši roditeljsko pravo može biti lišen sledečih prava:
• - prava i dužnosti na čuvanje, podizanje vaspitavanje i obrazovanje i zastupanje
deteta te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.
• Drugi oditelj, onaj koji ne vrši roditeljsko pravo može biti lišen prava na:
• - održavanje ličnih odnosa sa detetom i
• - prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta.
• Sudskom odlukom om delimičnom lišenju roditeljskogprava mogu biti određene mere
zaštite od nasilja u porodici.
• Lišenje roditeljskog prava, potpuno ili delimično, NIJE TRAJNA MERA, VEĆ MERA
PRIVREMENOG KARAKTERA.
• Roditeljsko pravo može biti vraćeno kada prestanu razlozi zbog kojih je mera
izrečena.
 PRESTANAK I PRODUŽENJE RODITELJSKOG
PRAVA
• Roditeljsko pravo po pravilu prestaje kada dete
• - navrši 18 godina života.
- izuzetno može prestati i ranije kada dete stekne potpunu poslovnu sposobnost
• -roditeljsko pravo prestaje i USVOJENJEM
• -potpuno lišenje roditeljskog prava takođe dovodi do prestanka roditeljskog prava
• - kad umru dete ili roditelj pre punoletstva deteta
• Treba primetiti da iako roditeljsko pravo prestane, rodteljski odnos između deteta i
roditelja uvek postoji.
• Produženje roditeljskog prava i posle punoletstva deteta- to su situacije kada je
dete nesposobno da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa ili ako
svojim postupcima ugrožava sopstvena prava i interese a što je posledica bolesti ili
smetnji u psihofizičkom razvoju.
• Produženo roditeljsko pravo prestaje kada prestanu razlozi zbog kojih je produženo
odnosno kada dete postane sposobno da se samostalno stara o sebi.
 POSTUPCI U SPORU ZA VRŠENJE I LIŠENJE
RODITELJSKOG PRAVA
• Na ove postupke se primenjuju sve one odredbe što je rečeno u vezi sa
postupkom u sporu za zaštitu prava deteta.
• Postupak je parnični sa svim specifičnostima koji su već ranije naglašeni.
• Pravnosnažna odluka o lišenju i vraćanju roditeljskog prava kao i odluka o
produženju ili prestanku produženogroditeljskog prava upisuje se u matičnu
knjigu rođenih, a ako dete ima nepokretnosti, i u javni registar prava na
nepokretnostima.
• Na taj način se obezbeđuje da treća, pravno zainteresovana lica budu
informisana o promenama u rodteljskom pravu.
 ODNOSI IZMEĐU SRODNIKA

• U SAVREMENOM PORODIČNOM PRAVU PRAVNI ODNOSI IZMEĐU SRODNIKA

UGLAVNOM GUBE NA ZNAČAJU.
• Ipak u segmentu održavanja ličnih odnosa deteta i njegovih srodnika u novije vreme
se uočava tendencija da isti postaju pravno relevantni, a tako je regulisao i PZS.
• Lični odnosi između srodnika – savremeno porodično pravo prepoznaje i uvažav
interes deteta da održi kične odnose ne sa roditeljem kojim ne živi, nego i sa rugim
bliskim licima.
• PZS uvodi novinu vezanu za lične odnose tako da dete ima pravo da održava lične
odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost. Ovo
pravo postoji uvek, osim ako je ograničeno sudskom odlukom.Kada se rdi o
srodnicima, važno je da braća i sestre koji ne žive zajedno održavaju lične odnose,
zatim unuk ili unuka sa babom i dedom. Može se desiti da roditelj ne dozvoljava lične
odnose deteta sa babom i dedom posle smrti drugog roditelja, ili posle razvoda braka.
Lični odnosi se mogu održavati i sa tazbinskim srodnicima (pastorak sa očuhom i
maćehom). Druga lica sa kojim dete vezuje posbna bliskost mogu biti napr. hranitelji
koji su se starali o detetu. PZS je promenio nadležnost organa za odlučivanje o ličnim
odnosima prenevšu tu nadležnost sa organa starateljstva na sud.
 IZDRŽAVANJE IZMEĐU SRODNIKA

• Pravo odnosno obaveza izdržavanja postoji između krvnih, tazbinskih i adoptivnih

srodnika.
• Izdržavanje između krvnih srodnika postoji u pravoj liniji i pobočnoj liniji.
• IZDRŽAVANJE IZMEĐU POTOMAKA I PREDAKA
• Ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, maloletno dete ima
pravo na izdržavanje od drugih srodnika. Radi se o krvnim srodnicima u pravoj
ushodnoj liniji bez obzira na stepen. Dakle, dede i babe a teoretski i pradede i
prababe i ostali srodnici u pravoj liniji imaju obavezu izdržavanja maloletnog deteta.
• Punoletno deteima pravo na izdržavanje od krvnih srodnika u ushodnoj liniji
SRAZMERNO NJIHOVIM MOGUĆNOSTIMA, pod uslovom da roditelji nisu živi ili
nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, a punoletno dete je nesposobno za rad, a
nema dovoljno sredstava za izdržavanje ili se punoletno dete redovno školuje
najkasnije do 26 godine života.
• Nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za
izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za krvne srodnike.
• Dede i babe i ostali preci imaju pravo na izdržavanje od svojih potomaka odnosno
srodnika u pravoj nishodnoj liniji (unuka, praunuka) na isti način kao i rositelji. Nema
pravo na izdržavanje predak ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje
predstavljalo očiglednu nepravdu za potomka.
• IZDRŽAVANJE IZMEĐU BRAĆE I SESTARA
• U POBOČNOJ LINIJI IZDRŽAVANJE POSTOJI SAMO U II STEPENU IZMEĐU
BRAĆE I SESTARA.
• Maloletni brat odnosno sestra ima pravo na izdržavanje od punoletnog brata ili sestre,
odnosno maloletnog brata i sestre koji stiče zaradu ili ostvaruje prihode od imovine,
ako roditelji nisu živi ili ako nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. Punoletno lice
nema pravo na izdržavanje od brata odnosno sestre.
• IZDRŽAVANJE IZMEĐU TAZBINSKIH SRODNIKA
• Obaveza izdržavanja između pastoraka i maćehe odnosno očuha SAMO AKO JE
MALOLETAN I DOK BRAK IZMEĐU RODITELJA NIJE RAZVEDEN ILI PONIŠTEN –
dakle ako je roditelj maloletnika umro i dok brak traje.
• Obaveza je recipročna tako da i maćeha odnosno očuh koji je nesposoban za rad i
nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog
pastorka srazmerno njegovim mogućnostima.
• Nemaju pravo na izdržavanje maćeha odnosno očuh ako bi prihvatanje njihovog
zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za pastorka. Očigledna
nepravda bi postojala ako maćeha ili očuh nisu izdržavali pastorka kojem je to bilo
potrebno, a bili su u mogućnosti da daju izdržavanje.

•
• PZS određuje redosled u izdržavanju na način da krvni srodnici ostvaruju
međusobno izdržavanje redosledom kojim nasleđuju na osnovu zakona.
• Tazbinski srodnici ostvaruju međusobno pravo na izdržavanje posle krvnih
srodnika.
• Ako ima više poverilaca izdržavanja, PEAVO DETETA NA IZDRŽAVANJE
IMA PRVENSTVO.
• Ako je istovremeno više lica dužno da daje izdržavanje, njihove obaveze su
PODELJENE.
• Uslovi za izdržavanje, određivanje izdržavanja trajanje i prestanak
izdržavanja i postupak za izdržavanje su istovetni sa izdržavanjem
supružnika.
• IZDRŽAVANJE IZMEĐU ADOPTIVNIH SRODNIKA- potpuno je istovetno
sa izdržavanjem krvnih srodnika.
 IMOVINSKI ODNOSI ČLANOVA PORODIČNE
ZAJEDNICE
• Porodičnu zajednicu čine članovi porodice supružnika, odnosno vanbračnih partnera
koji sa njima žive.
• Čanovi porodice mogu biti krvni, tazbinski i adoptivni srodnici.
• PZS određuje da je imovina koju su stekli zajedno sa supružnicima odnosno
vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice
života u porodičnoj zajednici NJIHOVA ZAJEDNIČKA IMOVINA. Zajedničar može
postati i maloletnik stariji od 15 godina, s obzirom da u tom uzrastu može zasnovati
radni odnos, pa može raditi i u orodičnoj zajednici.
• Udeli zajedničara nisu unapred određeni, do opredeljivana udela svakog zajedničara
dolazi na osnovu podele zajedničke imovine kada se utvrđuju njihovi suvlasnički
(supoverilački) udeli.
• Na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno se primenjuju odredbe o
imovinskim odnosima supružnika, ali obrnuto, odredbe o imovinskim odnosima
supružnika se ne primenjuju na porodičnu zajednicu, konkretno pretpostavka o
jednakim udelima, jer se udeli zajedničara utvrđuju prema doprinosu svakog od njih u
sticanju zjedničke imovine po pravilima građanskog prava. Smatra se da su
zajedničari izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na
nepokretnostima upisani kao suvlasnici na opredeljenim udelima. Međutim, ne
primenjuje se pretpostavka o upisu na ime oba supružnika i kada je izvršen upis
samo na jednog od njih s obzirom da ova odredba reguliše specifičnosti supružanskih
odnosa.
 USVOJENJE

• Pojam usvojenja
• Uavojenje-adoptio je ustanova porodičnog prava koja podrazumeva formiranje porodičnih odnosa, prvenstveno RODITELSKIH ali i
srodstva između punoletnog lica USVOJITELJA i tuđeg maloletnog lica USVOJENIKA pravnim putem.
• Suštinu ustanove usvojenja slikovito opisuje latinska izreka adoptio naturam imitatur (usvojenje podražava prirodu).
• Usvojenje predstavlja oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja koja ima individualni karakter, za razliku od institucionalnog smeštaja
koje je grupno.
• Usvojenje je najbolji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja je dete dobija porodicu sa istim funkcijama koje ima prirodna
porodica.
• PZS obavezujedržavu da detetu bez roditeljskog staranja obezbedi zaštitu u porodičnoj sredini kad god je to mogu, ali isto tako da
usvojenje mora biti u najboljem interesu deteta.
• Funkcije:
• - metod planiranja porodice za parove koji nemaju svoju decu
• - zaštitna finkcija- interesi deteta i usvojilaca su koherentni i usmereni ka stvaranju porodice, ali ako su intersi u koliziji, do usvojeja ne
može doći.
• U starim pravnim sistemima usvojenje je pre svega bilou intersu usvojitelja radi produženja srodničke loze a u Starom veku radi
modifikacije zakonskog nasleđivanja, budući da testament nije postojo kao pravni institut.
• Usvojenjem kao porodičnopravnim odnosom, formiraju se između usvojitelja i usvojenika i njegovih budućih potomaka ista prava i
dužnosti kao između roditelja i dece. To je oblik socijanog roditeljstva.
• Dejstva se proširuju i na srodnike usvojitelja., a pravni odnosi usvojenika sa prirodnom porodicom, roditeljima i drugim srodnicima se
gase.
• Pzs poznaje samo jednak oblik usvojenja- koje ima karakteristike potpunog usvojenja, i napušta ranije propise koji su predviđali
i ustanovu nepotpunog uvojenja.
•
 USLOVI ZA ZASNIVANJE USVOJENJA

• 1. Materijalni uslovi a usvojenje:

• A) Opšta podobnost usvojenika obuhvata:
• - interes usvojenika- mora biti u najboljem interesu usvojenika
• - starosno doba usvojenika- samo maloletno lice (AKO JE MALOLETNO LICE STELO
POSLOVNU SPOSOBNOST ZAKLJUČENJEM BRAKA II RODITELJSTVOM, NE MOŽE
POSTATI USVOJENIK). Donja starosna granica je tri meseca života uvojenika (prirdnim
roditeljima je ostavljen rok od 2 meseca za donošenje odluke da li će zadržati dete ili dati na
usvojenje i u daljem roku od 30 dana u kome mogu povući saglasnost, pa se nakon toga može
početi sa postupkom usvojenja)
• - porodični status usvojenika:- dete koje nema žive roditelje
• - dete čiji su roditelji nepoznati ili su na nepoz-
• natom boravištu
• - čiji su roditelji u potpunostu lišeni roditeljskog
• prava
• - čiji su se roditelji saglasili sa usvojenjem.
• - saglasnost roditelja: - s označenjem ličnosti usvojioca ili bez toga
• - u dobi deeta od 2 meseca
• - zaštita rodtelja- u roku od 30 dana mogu povući saglasnost
• - saglasnost usvojenika – sa usvojenjem može se saglasiti dete koje je navršili 10 godina života i
koje je sposobno za rasuđivanje (ože se desiti da dete oseća animozitet prema budučim
usvojenicima i tada može odbiti saglasnost)
• B) Opšta podobnost usvojitelja
• - lična svojstva usvojitelja – PZS negativno određuje lična svostva usvojitelja
predviđajući ko ne može biti usvojitelj:
• - lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskih prava
• - lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti
• - obolelo odbolesti koje može štetno uticati na usvojenika
• - lice osuđeno za određena krivična dela (protiv braka i porodice,protiv polne slobode
i protiv života i tela)
• U svim ovim situacijama je potpuno jasno da usvojitelj ne može vršiti roditeljsko pravo
u najboljem interesu deteta.
• - bračni status usvojitelja – po pravilu samo lica u braku ili vanbračnoj zajednici,
zajedno, ai može lice koje je vabračni ili bračni partner rodtelja deteta usvoji dete i
tada dete ima dva roditelja, jedan prirodni, a drugi po usvojenju-
• Na ovaj nalin se obezeđuje da dete živi u potpunoj porodici, da ima oca i majku.
• Izuteno se može dozvoliti usvojenje licu koje živi samo ako za to postoje opravdani
razlozi po dozvoli minisra nadležnog za porodičnu zaštitu ( to može biti sučaj kada se
to lice duže reeno staralo o detetu a nema odgovarajućih usvojitelja koji su supružnici
ili bračni partneri).
 Priprema za usvojenje
• Budući usvojitelj treba da prođe pripremu za usvojenje po posebnom programu koji propisuje ministar
nadležan za porodičnu zaštitu.
• Izutek: priprema nije potrebna za supruđnika ili vanbračnog partnera roditelja koji usvaja dete.
• Proram sadrži šest tematskih ceina koje se dnose
• - na potrebna znanja o usvojenju
• - koji su motivi za usvojenje deteta i da li je odluka o usvojenju stabilna
• - kakve karakteristike ima dete koje se usvaja
• - razvoj i potrebe deteta
• - detetova prošlost i identitet
• - dolazak deteta u porodicu.
• U tematskoj celini o detetovoj prošlosti i identitetu i drugim pitanjima vezanim za usvojenje akcenat je na pravu
deteta da zna istinu o svom poreklu, značaju povezivanja prošlosti i sadašnjosti deteta, izgradnji pozitivnog stava
budućih usvojitelja prema detetetovim biološkim roditeljima, pitanju kada i kako detetu treba saopštiti istinu o
njegovom poreklju, sticanju veština budućih usvojitelja za komunikaciju sa okolinom o pitanjima vezanim za
usvojenje.
• U tematskoj celini za dolazak deteta u porodicu akcenat je događaju joji zahteva obostrano prilagođavanje,
unapređivanju roditeljske uloge i uticaju usvojenja na partnersku relaciju, prilagođavanju postojeće porodične
organizacije potrebama deteta, pripremi budućih usvojitelja za početne kontakte sa detetom, komunikaciji budućih
usvojitelja sa socijalnom sredinom nakon dolaska deteta i pomoći prilikom planiranja života u prvim danima i
nedeljama po dolasku deteta u njihovu porodicu.
• Program sprovodi organ starateljstva na čijem području budući usvojitelji imaju zajedničko prebivalište ili
boravište.
•
• Državjanstvo usvojitelja – Na međunarodnom planu značajna je Haška
konvencija o međunarodnom usvojenju iz 1993. godine.
• PZS favorizuje usvojenje od strane domaćih državljana.
• Strani državljani mogu usvojiti dete pod uslovom da se ne mogu naći
usvojitelji među domaćim državljanima, te da se ministar nadležan za
pitanja zaštite porodice saglsi sa usvojenjem. To je situacija ako je prošlo
više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u
Jedinstveni lični registar usvojenja, ali izuzetno ministar nadležan za
porodičnu zaštitu može dozvoliti i ranije ako je to u najboljem interesu
deteta.
• C) Zajednički uslovi –obuhvataju određene odnose između deteta i
potencijalnih usvojitelja(smetnje za usvojenje) i razliku u godinama između
njih.
• 1. Kao smetnje za usvojenje su:
• - krvno srodstvo u pravoj liniji bez obzira na stepen i u pobočnoj liniji u
drugom stepenu srodstva (braća i sestre odnosno pulubraća i polusestre)
• - postojanje ranijeg usvojenja- predstavlja smetnju za zasnivanje novog
istovremenog usvojenja. Izuzetak: supružnik ili vanbračni partner usvojitelja
ima pravo usvojiti njegovo ranije usvojeno dete. Ovim se usvojenje proširuje
na partnera usvojitelja- dete dobija drugog usvojitelja.
• - postojanje starateljstva je još jedna smetnja za usvojenje jer staratelj ne
može usvojiti svog štićenika. Ova smetnja je PRIVREMENA, jer starateljstvo
može prestati i tada ta smetnja prestaje. Kako bi se izbegle eventualne
zloupotrebe staratelja sa imovinom štićenika, uslov za usvojenje je
prethodno raskidanje starateljstva u kom momenu bi eventualne
zloupotrebe mogle biti utvrđene.
• 2. Razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti
manja od 18 niti od veča od 45 godina života usvojitelja, kako bi se na
pravilan nalin imitaralo biološko roditeljstvo. Izuzetak: ako je to u
najboljem interesu deteta iz saglasnost ministra za porodičnu zaštitu.
• Evropska konvencija o usvajanju dece iz 1967 godine koja kod nas nije
ratifikovana, predviđa ne razliku u godinama između usvojenika i usvojitelja,
već predviđa da usvojitelj ne može biti mlađi od 18 niti stariji od 35 godina.
• U domaćoj praksi ovaj standard nije prihvaćen, jer se potencijalni usvojitelji
odlučuju za usvojenje nakon navršetka 35 godina života i na taj način bi te
godine starosti usvojitelja bile ograničavajući faktor za usvojenje.
 POSTUPAK ZASNIVANJA USVOJENJA

• Organ nadležan za zasnivanje usvojenja je ORAGAN STARATELJSTVA.

• Postupak za usvojenje mogu pokrenuti:
• 1. budući usvojtelji uz podnošenje pismenog zahteva organu starateljstva
na čijem području imaju zajedničko prebivalište ili boravište. Strani državljani
zahtev podnose preko ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu. Uz
zahtev prilaže se izvod iz matične knjige rođenih za oba potencijalna
usvojitelja kao i druge dokaze osvojoj podobnosti za usvojitelje.
• 2. roditelj ili staratelj deteta pdnose pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja
organu starateljstva na čijem području dete ima prebivalište ili boravište a
uz zahtev prilažu izvod iz matične knjige rođenih za dete kao i druge dokaze
o podobnosti deteta da bude usvojeno. Organ starateljstva je dužan po
prijemu tog zahteva uputiti roditelje na psihosocijalno savetovanje i u
primerenom roku nakon upućivanja, pozvaće roditelje i dete koje je navršilo
10 godina života da pred njim daju saglasnost na usvojenje. Nakon date
saglasnosti, detetu se postavlja privremeni staratelj koji će ga zastupati u
postupku zasnivanja usvojenja.
• Nakon prijema zahteva organ starateljstva na odgovarajući način utvrđuje opštu podobnost
usvojitelja i deteta za usvojenje. U tom smislu pored izjava stranaka i pisane dokumentacije može
se konsultovati nalaz i stručno mišljenje psihologa, pedagoga i socijalnog radnika, pravnika i
lekara.
• Ako utvrdi da na obe strane postoje uslovi za opštu podobnost, organ starateljstva odmah unosi
podatke potencijalnih usvojitelja i usvojenika u Jedinstveni lični registar usvojenja koji vodi
ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.
• Nakon toga se vrši izbor budućih usvojitelja.To može biti sporazumni izbor usvojitelja i roditelja
odnosno staratelja deteta i tada organ starateljstva samo procenjuje da li je sporazum u skladu
sa najboljim interesima deteta.
• Ako ne postoji sporazum,ili sporazum nije u najboljem interesu deteta, organ starateljstva sam
bira potencijalne usvojitelje iz jedinstvenig registra.
• Posle izbora sledi PERIOD MEĐUSOBNOG PRILAGOĐAVANJA USVOJITELJA I DETETA koji
može trajati najduže 6 meseci. Izuzek: mimoilazi se postupak međusobnog prilagaođavanja zbog
prostorne udaljenosti ako su usvojitelji strani državljani.
• Organ staratejstva je dužan da nadzire uspešnost uzajamnog prilagođavanja i na taj način
utvrđuje da li konkretni budući usvojitelji i dete odgovaraju jedni drugima (posebna podobnost
usvojitelja i usvojenika.
• U slučaju postojanja opšte i posebne podobnosti usvojitelja i usvojenika ZASNIVA SE
USVOJENJE rešenjem o usvojenju koje donosi organ starateljstva i danom donošenja rešenje je
zasnovano usvojenje. Rešenje ousvojenju se kao svečani čin uručuje usvojiteljima i staratelju
usvojenika, a uručenju rešenja može prisustvovati i dete ako je to u skladu sa njegovim
godinama i zrelošću.
• Službeno lice organa strateljstva, bez prisusutva javnosti, upoznaje usvojitelje, a eventualno i
dete ako je to u skladu sa godinama i zrelošću deteta sa pravnim posledicama usvojenja a
obavezan je da budćim usvojiteljima preporuči da detetu saopšte istinu o njegovom poreklu što je
pre moguće kao i da se podvrgnu psihosocijalnom savetovanju.
• Nakon zasnovanog usvojenja, donosi se rešenje o novom upisu rođenja usvojenika, kojim se
podaci o roditeljima zamenjuju podacima o usvojiteljima, a raniji upis rođenja se poništava.
Rešenje o novom upisu rođenja usvojenika dostavlja se matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih
za dete, a koji ove podatke upisuje u matičnu knjigu.
• Pravo uvida u matičnu knjigu rođenih za dete imaju samo dete i usvojitelji deteta. Pre nego što
dozvoli uvid detetu u matičnu knjigu rođenih, matičar je dužan uputiti dete na psihosocijalno
savetovanje. Ova odredba je novina u našem porodičnom zakonodavstvu , a njen cilj je priprema
deteta na saznanje činjenica u vezi sa njegovim statusom kao usvojenog deteta, te o prirodnim
roditeljima, a koje mogu biti stresne a i traumatične.
• Psihosocijalne savetovanje vezano za usvojenje može sprovesti organ starateljstva, porodično
savetovalište ili specijalozavana ustanova za posredovanje u porodičnim odnosima.
• Osim toga, organ starateljstva je dužan da vodi evidenciju o usvojenoj deci.
• Ukoliko ne bi bii ispunjeni uslovi za usvojenje organ starateljstva odbija zahtev za zasnivanje
usvojenja pismenim rešenjem u roku od 60 dana od dana predaje urednog zahteva. Protiv tog
rešenja ima mesta pravnom leku u roku od 15 dana od dana prijema rešenja ministrau za
porodičnu zaštitu.
 DEJSTVA USVOJENJA

• Usvojenje ima ista dejstva kao i prirodni roditeljski odnos.

• Osim toga, zasnivaju se i srodnički odnosi između usvojenika i srodnika usvojitelja, a
kasnije i eventualnih potomaka usvojenika.
• Usvojenjem prestaje roditeljsko pravo bioloških roditelja, osim ako je usvojitelj bračni
ili vanbračni drug jednog od roditelja usvojenika.
• Usvoenjem prestaju prava i dužnosti deteta prema svojim prirodnim srodnicima, kao i
njihova prava i obaveze prema njemu.
• Može se promeniti i prezime usvojenika i da dobije prezime jednog ili oba usvojitelja.
• Usvojenik koji je navršio 10 godina života i sposoban je za rasuđivanje, ima pravo na
na davanje saglasnosti sa promenom ličnog imena.
• Promena prezimena usvojenika nije obavezna.
• Ukoliko bi usvojenje bilo poništeno, dete može uzeti svoje prezime.
• U svim ostalim granama prava je usvojenje izjednačeno sa prirodnim roditejskim i
srodničkim odnosima. Najvažnije je da usvojenik ima ista nasledna prava prema
usvojiteljima i njegovim srodnicima kao dete prema roditeljima i ostalim srodnicima i
obratno usvojitelji i njihovi srodnici imaju ista nasledna prava prema usveniku i
njegovim potomcima.
 PRESTANAK USVOJENJA

• Usvojenje je NERASKIDIVO te može prestati samo poništajem o čemu odlučuje sud

po mestu oragana starateljstva pred kojim je usvojenje zasnovano.
• Poništaj usvojenja je moguć u slučaju ništavosti ili rušljivosti usvojenja.
• Ništavost usvojenja postoji u slučaju ako prilikom njegovog zsnivanja nisu bili
ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost. Aktivno legitimisani za podnošenje tužbe su
usvojitelji, usvojenik,roditelji odnosno staratelj usvojenika, lica koja imaju pravni
interes za poništaj kao i javni tužilac.
• Rušljivost usvojenja postoji kada je saglasnost za zasnivanje usvojenja data pod
prinudom ili u zabludi u roku od godinu dana od prestanka prinude odnosno
uočavanje zablude. Aktivno legitimisani: lice koje je saglasnost na usvojenje dalo pod
prinudom ii u zabludi.
• Presudu o poništaju usvojenja, sud dostavlja organa starateljstva pred kojim je
zasnovano usvojenje i koji donosi rešenje o poništenju rešenja o novom upisu
rođenja usvojenika te osnažuje prvi upis rođenja usvojenika.
• Nakon prestanka usvojenja o staranju nad detetom odlučuje organ starateljstva.
• Slučajevi kada ne funkcioniše usvojenje u interesu usvojenika, rešavaju se na isti
način kao kada postoje razlozi za primenu mera prema roditeljima (mere nadzora
organa starateljstva, lišenje roditeljskog prava).
NOST ILI “OTVORENOST” USVOJENJA

• Ovo pitanje je postalo aktuelno uvođenjem ustanove potpunog usvojenja u

domaće zakonodavstvo 70-ih godina XX veka.
• PZS predviđa da je u postupku zasnivanja usvojenja isključena javnost, te
da podaci iz dokumentacije i evidencije spadaju u službenu tajnu koju su
dužni čuvati svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni.
• Prvi uvida u matičnu knjigu rođenih ima dete sa navršenih 15 godina
života(uz prethodni postupak psihosocijalnog savetovanja) i usvojitelji.
• U literaturi se navodi podatak kao drastičan slučaj da je usvojenik saznao
da je njegova prirodna majka žena nad kojom je izvršena poslednja smrtna
kazna vešanjem.
• Saznanje podataka o prirodnim roditeljima ne proizvodi nikakve pravne
posledice. Uvojitelji se i dalje smatraju roditeljima deteta i između prirodnih
roditelja i usvojenika se ne uspostavljaju pravne veze, ni roditeljska prava i
dužnosti, niti bilo koja druga prava. U praksi bi moglo doći do kontkta
između usvojenika i njegovih prirodnih roditelja, ali sa,o kao faktičke
situacije.
 HRANITELJSTVO

• Pojam hraniteljstva (engleski: foster care)

• Hraniteljstvo je institut zaštite deteta bez roditeljskog staranja, ali deteta koje je pod
roditeljskim staranjem u slučajevima kada postoji posebna potrebada dete živi u drugoj
porodici. Potreba za hraniteljstvom može biti posledica smetnji u psiho-fizičkom razvoju ili
poremećaju u ponašanju deteta. Potreba postoji ako prirodna porodica nije u stanju da se
brine o detetu sa smetnjama u psiho-fizičkom razvoju, ili sa poremećajima u ponašanju.
Tada dete treba premestiti iz prirodne porodice i poveiti drugoj porodici na staranje.
• Ustanova hraniteljstva ima specifičnu pravnu i društvenu prirodu.
• Za razluku od usvojenja, čijim zasnivanjem nastaju roditeljsko odnosi između usvojioca i
usvojenika, hraniteljstvom ne nastaju de iure novi roditeljski odnosi.PZS izričito predviđa
da za vreme trajanja hraniteljstva ne prestaju određena prava i dužnostiroditelja prema
detetu.
• Specifična odlika hraniteljstva je pravo hranitelja na naknadu za staranje o hranjeniku.
• Hranitljstvo podrazumeva život deteta sa hraniteljem, ali može biti i
• - povremeno(hranjenik dolazi samo vikendom, praznikom, a inače s nalazi u ustanovi za
zbrinjavanje dece)
• - ograničenog perioda (u kome roditelji nisu u mogućnosti da se staraju o detetu)
• Ranije važeći ZOBS je pravio razliku između porodičnog smeštaja (koji se
zasnivao pravnim putem) i hraniteljstva (nastajao je faktičkim putem).
• PZS reguliše samo hranitljstvo koje se zasniva pravnim putem, a faktičke
situacije u kojima jedno lice ili porodica uzima na staranje tuđe dete koje je
ostalo bez roditeljskog staranja u ratu ili prirodnoj katastrofi potrebno je
pravno ozvaničiti čim to postane izvodljivo.
• USLOVI ZA ZASNIVANJE HRANITELJSTVA dele se na materijalne (uslovi
koji moraju biti ispunjeni na strani hranitelja i hranjenika) i formalne uslove
(koji se tiču postupka zasnivanja hraniteljstva).
 MATERIJALNI USLOVI ZA ZASNIVANJE
HRANITELJSTVA
• 1. Opšta podobnost hranjenika-interes hranjenika, maloletstvo hranjenika,
porodični status hranjenika i potrebne saglasnosti sa hraniteljstvom.
• - Hraniteljstvo se može zasnovati samo ako je u najboljem interesu deteta.
• - Maloletstvo deteta po pravili traje o punoletstva deteta.
• Izuzeci: - kada ni posle punoletstva dete ima smetnje u psiho-fizičkom razvoju i ako
je nesposobno da se samo stara o sebi i zaštiti svojih prava (slično kao kod
produženja roditeljskog prava) ili ako se redovno školuje najduže do 26 godine života
(slično produženju prava deteta na izdržavanje roditelja).
• Porodični status hranjenika – hraniteljstvo se može zasnovati ako je dete bez
roditeljskog staranja, a izuzetno kada ima roditeljsko staranje ali postoje smetnje u
psiho-fizičkom razvoju ili poremećaje u ponašanju.
• Detetom bez roditeljskog staranja smatra se:
• - ako nema žive roditelje
• - roditelji su nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište
• - roditelji su potpuno lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti
• - roditelji još nisu stekli poslovnu sposobnost
• - roditelji su lišeni prava na čuvanje i podizanje, odnosno vaspitanje deteta
• - roditelji se ne staraju o detetu ili se staraju na neodgovarajući način.
•
• Osim slučajeva kada je dete bez roditeljskog staranja hranjeništvo se može
zasnovati i kada - roditelji nisu sposobni da se staraju o detetu koje je
poremećeno u psiho-fizičkom razvoju (zbog neukosti, neobrazovanosti, ili iz
drugih razloga ne mogu detetu pružiti adekvatno staranje)
• -kada je kod deteta prisutan poremećaj u ponašanju
(neprilagođenost, ispoljavanje neprihvatljive agresivnosti, delikventno
ponašanje) kada je dete neophodno izmestiti iz prirodne porodice i poveriti
hraniteljskoj porodii koja će biti sposobna da detetu pruži odgovarajuće
staranje u cilju otklanjanja poremećaja u ponašanju.
• PZS posebno reguliše situaciju kada su u pitanju braća i sestre hranjenici,
tada se po pravilu hraniteljstvo za njih zasniva sa istim hraniteljem.
• -Saglasnost za zasnivanje hraniteljstva – treba da daju roditelji( ako je
dete pod njihovim staranjem) ili staratelj hranjenika(ako je dete pod
starateljstvom) i sam hranjenik ako je navršilo 10 godina života i ako je
sposobno za rasuđivanje.
• 2. Opšta podobnost hanitelja – obuhvata lična svojstva hranitelja i
pripremu hranitelja.
• A) Hranitelj mora biti lice za koje je utvrđeno da ima lična svojstva na
osnovu kojih se može zaključiti da će se starati o detetu u njegovom
najboljem interesu.
• PZS negativnom formulacijom određuje lična svojstva:
• - da nije potpuno ili delimično lišen poslovne sposobnosti
• - nije oboleo od bolesti koja može štetno delovati na hranjenika
• - neosuđivan za krivična dela protiv braka i porodice, polne slobode i protiv
života i tela.
• B) hranitelj mora biti pripremljen po posebnom programu za hraniteljstvo
koje propisuje ministar nadležan za pitanja porodične zaštite.
 POSTUPAK ZASNIVANJA HRANITELJSTVA

• Organ starateljstva je nadležan za postupak zasnivanja hraniteljstva a na sam postupak se shodno primenjuju
pravila o zasnivanju usvojenja.
• Način vođenja evidencije i dokumentacije o hraniteljstvu propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

• Dejstva hraniteljstva
• Prava i dužnosti koje čine roditeljsko pravo podeljene su izmešu hranitelja i roditelja.
• HRANITELJ:
• - pravo i dužnost da čuva, podiže, vaspitava i obrazuje dete
• - staranje o tome da se dete osposobi za samostalan život i rad
• - pravo na aknadu u skladu sa zakonom
• RODITELJ:
• - pravo i dužnost da zastupaju dete
• - da upravljaju i raspolažu imovinom deteta
• - da izdržavaju dete
• - da održavaju lične odnose sa detetom
• - da odlučuju o pitanjima koja bitno utiču na život deteta ZAJEDNO I SPORAZUMNO SA HRANITELJEM.
• Ova prava nemaju roditelji koji :
• - su potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti odnosno roditeljskog prava
• - ne staraju o detetu ili se staraju na neodgovarajući način.
• U takvom slučajevima se detetu ostavlja staratelj koji će vršiti prava i obaveze koje ne vrši hranitelj.
 PRESTANAK HRANITELJSTA

• Pzs REGULIŠE PITANJE PRESTANKA HRANITELJSTVA KOJI NIJE TRAJAN

ODNOS POPUT USVOJENJA:
• - kada dete navrši 18 godina života
• - kada pre punoletstva stekne poslovnu sposobnost (zaključenjem braka ili
roditeljstvom)
• - kada bude usvojeno
• - kad umru dete ili hranitelj
• - raskidom hraniteljstva( kada je prestala potreba za hraniteljstvom (roditelji su
preuzeli staranje o detetu, ako hraniteljstvo više nije u najboljem interesu deteta).
• Hraniteljstvo se raskida odlukom organa starateljstva na zahtev hranitelja, roditelja
(staratelja) hranjenika ili na njihov sporazumni zahtev.
• Posledice raskida hraniteljstva
- o detetu se staraju roditelji ako je dete bilo pod roditeljskim staranjem
- ako dete bez roditeljskog staranja, o staranju o detetu odlučuje organ starateljstva.
U slučaju smrti hranitelja, lice koje je s njim živelo u istoj porodičnoj zajednici, ima
prvenstvo prilikom zasnivanja hraniteljstva.
 STARATELJSKO PRAVO

• Starateljko pravo reguliše ustanovu starateljstva.

• Starateljstvo predstavlja oblik zaštite lica koja ne mogu samostalno da se staraju o
sebi i svojim pravima i interesima.
• Ustavni osnov za regulisanje starateljstva je NAČELO O POSEBNOJ ZAŠTITI
MALOLETNIKA BEZ RODITELJSKOG STARANJA I LICA KOJA NE MOGU SAMA
DA SE BRINU O SEBI I ZAŠTITI SVOJIH PRAVA I INTERESA.
• Postoje tri vrste starateljstva: - starateljstvo nad maloletnicima
• - nad punoletnim licima lišenom poslovne
• sposobnosti
• -starateljstvo za posebne slučajeve
• U odnosu starateljstva su dva lica: staretelj i štićenik.
• Tarateljstvo je istorijski stara ustanova poznata još u rimskom pravu i imalo je dva
oblika: - zaštita maloletnika,lica koja nisu dostigla polnu zrelost –tutela
• - zaštita lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost – umobolni i rasipnici-
• curatela
• Staratelji – tutori su se samo bavili zaštitom imovine štićenika a ne i njihovom
ličnošću.
 ORGAN STARATELJSTVA

• Nadležnost organa-bavi se zaštitom porodice.

• U domaćem pravu to je centar za ocijalni rad koji raspolaže stručnjacima raznih profila, pravnici,
socijalni radnici, psiholozi, pedagozi koji svoje odluke najčešće donose timski.
• Drugostepeni organ je ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu koje odlučuje u drugom
stepenu po žalbi na odluke organa starateljstva.
• Organ starateljstva vrši poslove zaštite porodice, pomoći porodici o poslove starateljstva.
• Među poslove zaštite porodice i pomoći porodici spadaju:
• - sprovođenje postupka poredovanja u toku brakorazvodnog postupka
• - preventivni i korektivno nadzor nad vršenjem roditeljskog prava
• - zasnivanje usvojenja i starateljstva
• - učešće u određenim postupcima u porodičnim stvarima (za zaštitu prava deteta, vršenje i
lišenje roditeljskog prava i vezano za nasilje u porodici)
• - ovlašćen je za pokretanje postupka i davanje mišljenja u tim postupcima
• - pokretanje postupka za izdržavanje u ime deteta
• - vodi evidenciju i dokumentaciju o izdržavanju, o nasilju u porodici,
• - jedinstveni lični registar usvojenja.
• Poslovi starateljstva- obuhvataju stavljanje nekog lica pod starateljstvo, postavljanje i
razrešenje staratelja, nadzor nad vršenjem starateljstva na način da razmatra izveštaje koje
podnosi staratelj , zahteva vanredne izveštaje ako smatra da je potrebno, odlučuje o pritužbama
na rad staratelja.
 STARATELJSTVO

•
 STARATELJSTVO

• Izbor i postavljanje staratelja

• Taretelj može biti samo lice koje ima određena svojstva i sposobnosti koje ga
kvalifikuju za pravilno obavljanje dužnosti staratelj. Starateljstvo je dobrovoljno, dakle
za postavljanje je neophodan njegov pristanak.
• Uslovi:PZS uslove za staratelja postavlja negativno- određuje ko ne može biti
staratelj:
• - lice potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti
• - lice potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava
• - lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika
• - lice od koga, s obzirom na lične odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili
drugim srodnicima ne može očekivati da će pravilno obavljati poslove staratelja.
• Sarateljstvo je porodična ustanova.
• Za staratelja se prvenstveno postavlja supružnik, srodnik ili hranitelj štićenika, osim
ako interes štićenika ne nalaže drugačijealine predviđa da su srodnici u obavezi da
se prihvate starateljstva kao u bivšem ZOBS-u.
• U PZS se posebna pažnja poklanja pravima i mišljenju deteta- štićenik koji je navršio
10 godina života i sposoban za rasuđivanje, ima pravo da preloži lice koje će mu biti
postavljeno za staratelja.
•
 VRSTE STARATELJA

• 1. Prema broju lica od starateljstvom:

• A) Inokosni ili individualni staratelj – postavljen jednom štićenku- najčešći sučaj.
• B) Staratelj više štićenika - dešava se da staratelj bude postavljen i za više
štićenika nrp. ako se radi o braći i sestrama,ali uz uslov da staratelj da pristanak u
tom pravcu i da je to u interesu štićenika.
• C) Kolektivni staratelj – postoji kada se radi o institucionlnom smeštaju lca kojima je
potreban staratelj. Npr. maloletnici smešteni u dom za nezbrinutu decu, ali i
punoletna lica lišena poslovne sposobnosti ako su smeštena u staračkom domu ili
zdravstvenoj ustanovi. Za staratelja može biti postavljen direktor ili zaposleno lice u
tim ustanovama uz svo pristanak i ako je to u interesu štićenika.
• D) Neposredni staratelj – kada starateljstvo neposredno vrši organ starateljstva. To
je najnepoželjniji oblik starateljstva jer može doći do preplitanja prava i obaveza.
• Zbog toga PZS predviđa nekoliko ograničavajućih pravila kako ne bi došlo do
zloupotreba. Najpre, staratelj ne može biti direktor organa starateljstva niti zaposleno
lice koje ima pravnih ovlašćenja, a drugo pravilo je da organ staratejstva ima pravo
zaključiti pravni posao sa štićenikom o kome se neposredno stara, ali samo uz
saglanost ministartstva nadležnog za porodičnu zaštitu.
• PREMA TRAJANJU STARATELJSTVA:
• - staratelj može biti stalan – kada starateljsku dužnost obavlja kontinuirano
• - privremeni staratelj – je staratelj za posebne slučajeve
 DUŽNOSTI I PRAVA STARATELJA

• Staratelj ima dužnost da se stara o svom štićeniku. To obuhvata:

• - staranje o ličnosti štićenika
• - zastupanje štićenika – na način kaošto roditelj zastupa svoje dete, ai u tome nije samostalan pri
odučivanju o bitnim pianjima vezanim za štićenika već mu je porebna prethodna saglasnost
organa starateljstva.
• - pribavljanje sredstava za izdržavanje štićenika – iz štćenikovih prihoda, dobijanjem sredstava
od lica koja su po zakonu dužna da izdržavaju štićenika, od štićenikove imovine, sredstava
socijalne zaštite i drugih izvora
• - dužnost podnošenja godišnjih izveštaja i polaganje računa o svom radu.
• Ovlašćenja staratelja:
• - da upravlja i raspolaže imovinom štićenika koju štićenik nije stekao radom, ali samostalno
obavlja poslove redovnog upravljanja, a poslove koje prelaze okvire redovnog upravljanja
imovinom može obavljati samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva. Glavnicu imovine
staratelj može uotrebiti samo ta izdržavanje štićenika ili kda to zahteva neki drugi važan interes
štićenika, a prihodi od imovine mogu se upotrebiti za podmirenje opravdanih troškova učinjenih
tokom obavljanja poslova starateljstva.
• - pravo na naknadu opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova tarateljstva
• - pravo na nagradu
•
 ODGOVORNOST STARATELJA ZA ŠTETU

• 1. ODGOVORNOST ZA ŠTETU KOJU STARATELJ PROUZROKUJE

ŠTIĆENIKU
• Staratelj odgovara za štetu koju tokom starateljstva prouzokuje štićeniku, a
oslobađa se odgovornosti ako dokaže da štetu nije prozrokovao krivicom
(namerno ili grubom nepažnjom)
• Za štetu koju je pretrpeo štićenik solidarno odgovara i organ starateljstva.

• 2. ODGOVORNOST ZA ŠTETU KOJU ŠTIĆENIK PROUZROKUJE

TREĆIM LICIMA – za štetu odgovara staratelj osim ako dokaže da je vršio
nadzor na način koji je obavezan, ii da bi šteta nastupila i pri brižljivom
vršenju nadzora.
 RAZREŠENJE STARATELJA

Razlozi:
- - kada staratelj iz bilo kojih azloga pretane da obavlja dužnost
- - ako zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnost staratelja
- - ako je nastupila bilo koja okolnost zbog koje on ne bi mogao biti postavljen
za staratelja- razrešava se bez odlaganja.
- Staratelja razrešava organ starateljstva. Kada utvrdi da staratelj obavlja
dužnost nesavesno ili da bi za štićenika bilo korisnije postaviti drugo lice za
staratelja, organ starateljstva je dužan da razreši staratelja u u roku od 30
dana kada utvrdi te okolnosti. Ako staratelj sam zatraži razrešenje- rok je 60
dana od dana postavljanja zahteva.
 POSTUPAK STAVLANJA POD
STARATELJSTVO
• Organ nadležan za postupak stavljanja pod starateljstvo je organ starateljstva. Postupak se
pokreće po službenoj dužnosti , a inicijativa za pokretanje postupka je opšta, važi za sve
građane.
• Mesno je nadležan organ starateljstva prema mestu prebivališta odnosno boravišta đtićenika, a
ako se štićeniku ne mogu utvrditi ni mesto prebivališta ni boravišta mesno je nadležan organ
sarateljstva gde je štićenik nađen (najčešće napuštene bebe).
• U postupku je isključena javnost a podaci i evidencija predstavljaju sluđbenu tajnu.
• Posebna karakteristika je HITNOST POSTUPKA.
• - rok za donošenje odluke o obebeđenju smeštaja štićenika je 24 sata od kada je organ
obavešten o postjanju porebe za starateljstvom.
• - rok za popis eventualne štićenikove imovine je 8 dana od dana obaveštenja organa o
postojanju potrebe za starateljstvom.
• - rešenje o stavljanju pod starateljstvo donosi se u roku od 30 dana od saznanja za potrebom za
starateljstvo za maloletna lica a za lica lišena poslovne sposobnosti od dana dostavljanja rešenja
suda.
• Organ sarateljstva donosi rešenje o stavlanju pod starateljstvo i određuje staratelja kome uručuje
rešenje i popis i procenu imvine štićenika i predaje imovinu štićenika na upravljanje i
raspolaganje.
• Novo rešnje o postavljanju staratelja donosu se ako je prethodni staratelj razrešen ili umro,
• Na rad staratelja i organa starateljstva mogu se podneti pritužbe.
SLAJDOVI IZ NASLEDNOG PRAVA
 USTANOVA NASLEĐIVANJA I NASLEDNO
PRAVO
• NASLEĐIVANJE
• Nasleđivanje je prenos duhovnih i materijalnih osobina i vrednosti sa predaka na
potomke, vremenska veza međuzavisnosti svih generacija, lanac kontinuiteta. Naime,
mi se koristimo naporima naših predaka, kao što će se naši potomci koristiti našim
naporima.
• Nasleđivanje je uslov svakog ljudskog progresa i svakom društvu je potreban
nekakav proces sukcesije.
• U istoriji prava nasleđivanje se dugo nije moglo odvojiti od svoje biološke i religijske
osnove.
• Drevna shvatanja se zasnivaju na ideji o istovetnom pravnom položaju ostavioca i
njegovog naslednika. Zanimljivo je istaći da je prvi etičar u istoriji evropske kulture
HESIOD (8-7 vek pre n.e.) inspiraciju za svoj spis DELA I DANI upravo dobio
povodom ostavinske rasprave, po smrti svoga oca. Desilo se da je Hesiodov mlađi
brat PERSEJ pokrenuo ostavinski postupak radi raspravljanje zaostavštine iza
njihovog oca i podmitivši sudiju, dobio mnogo veći deo zaostavštine od onog što mu
je pripadalo na štetu Hesioda. Međutim, budući da je Persej bio oličenje moralne
iskvarenosti (neradan, sklon prevari i rasipništvu) on je potpuno osiromašio te bio
prinuđen da zatraži pomoć od svog brata Hesioda. Otuda Hesiod veliča trud
(radinost) i pravičnost i proslavlja moral pridajući mu najveći društveni značaj u svom
pomenutom delu.
• U savremenim pravnim sistemima nasleđivanje ima IMOVINSKI
KARAKTER i najčešće se označava kao sledovanje u pravne odnose
umrlog kao prelaženje imovine umrlog na druga lica, kao stupanje u nečija
prava usled smrti subjekta kome su pripadala, kao prelaz stvari i prava
umrlog na njegove naslednike.
 NASLEDNO PRAVO

• Nasledno pravo nastalo je nastankom države odnosno njenim pravnim uređenjem u vreme kada
su do tada važeće običaje počele zamenjivati pravne norme.
• Izrazima “nasledno prvo”, “pravo nasleđivanja usled smrti”ili “pravo nasleđivanja” označava deo
privatnog prava kojim se uređuju pravni odnosi koji se ne gase smrću fizičkih lica čiji su oni
nosioci. Cilj naslednog prava je OBEZBEĐENJE KONTINUITETA aktivnih i pasivnih
građanskopravnih odnosa koji bi e da nema nasleđivanja ugasili u trenutku smrti fizičkog lica.
• Dakle, nasledno pravo uređuje PRELAZAK IMOVINSKIH I EVENTUALNO DRUGIH PRAVA SA
OSTAVIOCA U TRENUTKU NJEGOVE SMRTI, NA NJEGOVE NASLEDNIKE.
• Nasledno pravo ima sva osnovna značenja:
• - nasledno pravo u objektivnom smislu je skup pravnih propisa koje uređuje nasleđivanje fizičkih
odnosno pravnih lica.
• - nasledno pravo u subjektivnom smislu označava konkretno ovlašćenje određenog fizičkog ili
pravnog lica da na osnovu objektivnog naslednog prava stekne određena prava iz zaostavštine
ostavioca (pravo na nasleđe).
• Nasledno pravo deluje erga omnes i zato je to apsutno pravo.Tu se podrazumeva pravo
UNIVERZALNOG SUKCESORA.
• Konačno pod Naslednim pravom podrazumeva se nauka koja se bavi izučavanjem objektivnog i
subjektivnog naslednog prava, njihovim istorijskim razvojem, teorijskim osnovama, njihovim
vezama i odnosima sa drugim disciplinama, njihovim tumačenjem i praktičnom primenom , kao i
pitanjima njihovog usavršavanja.
• Prof. Panov smatra kako je predmet Porodičnog prava pravne posledice ljubavi, tako je predmet
Naslednog prava pravne posledice smrti , prirodne ili fiktivne (proglašenje lica za umrlo).
• Jedno lice kao subjekt prava sjedinjava određeni krug prava i obaveza i to
kako imovinske prirode tako i neimovinske. Smrću subjekta neka prava i
obaveze se gase, to su lična prava i obaveze i po pravilu lično-imovinska
prava i obaveze, dok imovinska prava i obaveze i neka lično-imovinska
prava nadživljju svog titulara i prelaze putem pravila naslednog prava na
njegove naslednike. Prenos prava i obaveza sa umrlog na njegove
naslednike vrši se u trenutku njegove smrti ipso iure, tj. prestanka pravnog
subjektiviteta tako da njegova prava i obeveze ni u jednom trenutku ne
ostaju bez svog titulara (za razliku od rimskog prava koje poznaje tzv,
“ležeću zaostavštinu”).
 ZNAČAJ I OSNOV NASLEDNOG PRAVA

• “U Naslednom Pravu ogleda se kontinuitet sveta, kontinuiet prava, kao društvene sile nadmoćnije
od čoveka. Čovek prolazi, a pravni odnosi ostaju kao refleksi društva, ono je večno. Oni se samo
prilagođavaju novom stanju, tj. dobijaju nove nosioce”.
• Nasledno pravo zaista ima veliki društveni značaj.Pravo svojine tek kroz nasledno pravo dobija
svoje zaokruženje, svoj konačan oblik. Ako oduzmemo svojini nasledni deo, oduzećemo joj i
samu suštinu: vlasnici će postati plodouživaoci. Otuda, nasledstvo daje svojini punu socijalnu
vrednost u pravu. Nasledno pravo, dakle oličava i podržava privatnu svojinu dajući pri tome
podstrek za rad, sticanje i racionalno upravljanje imovinom.
• Nasledno pravo nadalje učvršćuje ekonomsku osnovu porodice kao osnovne ćelije svakog
društva, podržava solidarnost, rad i kontinuitet ono je podstrekač sticanja dobara i napretka.
• Nasleđivanje ima i psihološku i moralnu komponentu, koja često blagotvorno deluje u okviru uže
ili šire porodice, pa čak i u okviru jedne države.
• U vezi pitanja osnova nasleđivanja srećemo
• - školu prirodnog prava, koji su smatrali da postoje prava za sva vremena i sve narode , prava
iznad svih prava i u takva prava spada i pravo vlasnika da slobodno raspolaže svojom imovinom
inter vivos i mortis causa. (Hugo Grocius, Fihte, Kant).
• - shvatanje da je suštinski osnov nasleđivanja i naslednog prava porodična veza. (Savinji, Hegel,
Štal, Kovalevski, Bogišić)
• - mešovite teorije- osnov nasleđivanja je u samoj organizaciji društvenog života i porodica i
država pojavljuju kao naslednici pre svih.(Bruns, Andra Đorđević)
• - mnogi teoretičari smatraju da se osnov nasleđivanja nalazi u zakonskom propisu.
• Smatramo da se osnov nasleđivanja nalazi u ustanovi javnog poretka.
• Javni poredak je pravna ustanova, ali satkana od najznačajnijih elemenata
iz sfere ekonomskih, moralnih, političko-ideoloških određenja konkretne
države. Sadržina i okvir javnog poretka zavise od prirode i karaktera
osnovnih principa na kojima je zasnovana jedna zajednica i njena pravna
organizacija.
• Nasledno pravo, dakle ima svoj osnov u javnom poretku svakog
organizovanog, tj. civilizovanog društva i predstavlja jedan od njegovih
konstitutivnih elemenata. Dokaz za to je i činjenica da je nasleđivanje i
nasledno pravo u svim civilizovanim državama ne samo postojala, već i
postoji i garantovano najvišim pravnim aktima datog pravnog sistema.
 TERMINOLOGIJA

• Nasledno pravo je u svojoj dugoj istoriji razvilo i posebnu terminologiju.

• - Umrlo lice čija je imovina predmet nasleđivanja naziva se ostavilac, de cujus,
defunctus, dok je za žensko lice ostavilja (u Staroj Grčkoj u Atici, ostavilje su se
nazivale “DEMETRINI UKUĆANI” što je značilo da su se vratili u majke zemlje i
da se nalaze pod njenom zaštitom.
• Ukoliko je de cujus ostavio testament odn. zaveštanje onda se on zove zaveštalac ili
testator.
• Izraz testament, u skladu sa latinskim terminom ima veoma široku upotrebu u svetu,
a malo ko govori o “poslednjoj volji”. Srbi su od nezapamćenih vremena koristili
zaveštanje za akt poslednje volje( to nalazimo i u Zakonopravilu Svetog Save,
kasnijim srednjovekovnim izvorima, u Srbijanskom građanskom zakoniku, ali i u
Bogišićevom Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru).
• Trenutak smrti ostavioca naziva se delacija i time se otvara nasleđe koje se naziva
“delatio hereditatis.
• Imovina ostavioca ili testatora koja je podobna za nasleđivanje naziva se
zaostavština, ostavina.
• Odredba u testamentu kojom se određenom licu ostavlja tačno određeno pravo
naziva se isporuka ili legat, a lice u čiju korist je takva odredba sačinjena naziva se
isporukoprimac ili legatar.
 OSNOVNA NAČELA NASLEDNOG PRAVA

• 1.Načelo univerzalnosti nasleđivanja znači da su pravila zakonskog nasleđivanja ista , odn. opšta, jedinstvena,
univerzalna bez obzira na lične osobine i kvalitete ostavioca ili naslednika (njihov pol, uzrast, nacionalnost,
imovinsko stanje, veroispovest, pripadnost određenom društvenom sloju, zanimanje i sl.), kao i bez obzira na
vrstu, poreklo i kvalitet dobara koja ulaze u sastav zaostavštine.
• Suprotno od ovog načela je načelo specijalnosti koje znači da su pravila zakonskog nasleđivanja posebna,
partikularna u zavisnosti od činjenica koje se odnose na lične kvalitete i osobine ostavioca i naslednika.Nekada je
to bio slučaj sa nasleđivanjem poljoprivrednog zemljišta koje je mogao naslediti samo poljoprivrednik, a danas se
izuzeci prave u odnosu na naslednopravni položaj nadživelog supružnika kada se poziva na nasleđe sa decom
ostavioca kojima nije roditelj i u drugom naslednom redu.
• 2.Načelo ravnopravnosti – izvire i prethodnog načela i znači princip da svi građani pod istim uslovima imaju
pravo na jednak naslednopravni položaj. To se odnosi na ravnopravnost polova, bračne i vanbračne dece, kao i
na ravnopravnost domaćih i stranih državljana( s tim da u odnosu na strane državljane se primenjuje princip
reciprociteta, koji može biti i faktički).U nedostatku reciprociteta govorimo o APSOLUTNOJ NESPOSOBNOSTI
ZA NASLEĐIVANJE, dok se pod RELATIVNOM NESPOSOBNOŠĆU ZA NASLEĐIVANJE podrazumeva
NEDOSTOJNOST ZA NASLEĐIVANE.
• 3. Načelo ograničenosti osnova pozivanja na nasleđe – znači da su u našem pravu priznata samo dva osnova
pozivanja na nasleđe: zakon i testament, a zabranjeni su ugovori o nasleđivanju, ugovor o budućem nasledstvu ili
isporuci i ugovor o sadržini zaveštanja.
• 4. Načelo paralelnog odnosa osnova pozivanja na nasleđe – znači da se paralelno može nasleđivati
delimično intestatski a delimično na osnovu zaveštanja. Npr. zaveštalac je testamentom obuhvatio polovinu
zaostavštine u korist svog srodnika koji je i zakonski naslednik pa će taj srodnik naslediti po dva osnova-
delimično po zaveštanju, a delimično po zakonu (intestatski) u delu zaostavštine koja nije obuhvaćena
testamentom.
• 5. Načelo slobode zaveštanja i načelo formalizma
• Načelo slobode zaveštanja (testiranja) – znači da građani imaju pravo u skladu sa
zakonom utvrđenim uslovima slobodno raspolagati svojom imovinom za slučaj smrti i
daju druge izjave sa određenim pravnim dejstvima za slučaj smrti. Naravno ova
sloboda ni kod nas ni u uporednom pravu NIJE APSOLUTNA.
• Ograničenja su - opšta – prinudni propisi, javni poredak, dobri običaji (tu se
podrazumevaju i moralne norme)
• - posebna – pravo na nužni deo(u Evrokontinentalnom sistemu) i
pravo na izdržavanje (u Anglo.američkom pravu).
• Formalizam – podrazumeva da se sloboda zaveštanja ostvaruje u zakonom
određenim oblicima (formama) testamenta- ovo zbog specifičnosti raspolaganja
mortis causa.
• 6. Načelo obavezne univerzalne sukcesije – zanači da posle smrti ostavioca mora
postojati bar jedno lice koje će biti njegov univerzalni sukcesor. Obaveznost
univerzalne sukcesije prozlazi iz neophodnosti da ostaviočeva prava i posle njegove
smrti nastave društvenu ulogu koju su do tada imala. To načelo ima o praktičnu
vrednost jer singularnom sukcesoru pripadaju samo od zaveštaoca tačno određena
prava, a sva ostala pripadaju univerzalnom sukcesoru. Poseban problem bi nastao
kada bi se nakon postupka pronalazili delovi zaostavštine za koje se do tada nije
znalo, a i pravni položaj ostaviočevih poverilaca bio bi krajnje nezavidan i
neizvestan.
• Podela ostaviočevih pravnih sledbenika (sukcesora) na univerzalne i singularne
učinjena je prema načinu stupanja u pravne odnose prema zaostavštini, kao i
prema načini odgovornosti za ostaviočeve dugove.
• Univerzalni sukcesor je naslednik u pravom smislu reči. On dobija zaostavštinu u
celini ili u određenom delu (izraženo razlomkom ili procentualno). Pored toga što
dobija odgovarajuća prava iz aktive zaostavštine, univerzalni sukcesor odgovara i za
ostaviočeve dugove (“prima” i srazmerni deo pasive). Npr. Ako ostavilac ima suprugu
i dvoje dece, svaki od njih ima pravo na 1/3 dela zaostavštine, s tim što će svaki
naslednik ujedno odgovarati i za dugove ostavioca u po 1/3 dela. Nadalje, ukoliko
zaveštalac odredi u svom testamentu da će određenom licu pripasti određena
nasledna kvota, odnosno deo koji se može izraziti razlomko u odnosu na celinu
zaostavštine, onda je sigurno reč o univerzalnom sukcesoru. Mešutim, ako se to iz
zaveštanja ne može neposredno zaključiti, ali se tumačenjem može utvrditi da je
testatorova namera bila da određenom licu dodeli deo zaostavštine, kao takve
(institutio ex re certa), uzeće se da se radi o univerzalnom sukcesoru.
• Univerzalni sukcesor stupa u ostaviočeva prava i obaveze momentom delacije,
tako da modus aquirendi kao poseban akt nije potreban.
• To znači da ako je ostavilac bio vlasnik nepokretnosti upisan u javne knjige o
nepokretnostima, univerzalni sukcesor momentom delacije postaje vanknjižni vlasnik
nepokretnosti i ima pravo podići npr. svojinsku tužbu i sl
• .
• Singularni sukcesor stiče samo koristi iz zaostavštine,dobija određena
prava iz aktive. Otuda, on ne odgovara za ostaviočeve dugove. Ipak,ukoliko
se ostaviočevi poverioci ne mogu namiriti od dela zaostavštine koji treba da
pripadne univerzalnim sukcesorima, njima će pripasti i one koristi koje je
zaveštalac namenio singularnim sukcesorima iz čega proizlazi da su
singularni sukcesori neka vrsta sekundarnih poverilaca, koji će ostvariti
svoja poraživanja pod uslovom da prethodno budu namireni poverioci
samog ostavioca. Jedno isto lice može se u slučaju iste zaostavštine javiti i
kao univerzalni i kao singularni sukcesor.
• Singularna sukcesija nastaje po pravilu na osnovu zaveštanja.
• Singularni sukcesor ne stupa u prava određena u njegovu korist
neposredno momentom delacije.
IZVORI NASLEDNOG PRAVA
 PRETPOSTAVKE ZA NASLEĐIVANJE

• Da bi u pojedinom slučaju moglo nastupiti nasleđivanje, nužno je ostvarenje sledećih pretpostavki:

• 1. smrt fizičkog lica ili proglašenje nestalog lica za umrlo
• 2. da postoje naslednici koji su doživeli momenat delacije
• 3. da postoji zaostavština
• 4. da postoji osnov za nasleđivanje

• 1.Smrt ostavioca – nasleđivanje kao pravna ustanova se primenjuje tek kada nastupi smrt fizičkog
lica jer smrću prestaje fizičko lica i njegova pravna sposobnost.
• Živa fizička lica se ne nasleđuju – (viventis non est hereditas).
• Naše pravo ne poznaje tzv. građansku smrt kao Francuski građanski zakonik u kojem se fingirala
smrt lica osuđenih na smrt, na doživotnu robiju ili deportaciju.
• Nastupanjem smrti otvara se nasleđe delatio hereditas a nastaju i druge građanskopravne posledice:
• - prestanak braka
• - prestaju prava i obaveze ličnog karaktera imovinska i neimovinska (plodouživanje, pravo i obaveza
izdržavanja,obligacije intuitu personae)
• Ostavilac može biti bilo koje fizičko lice, ali može biti neizvestan trenutak smrti dva ili više lica-
komorijenti koja su bila u istoj smrtnoj opasnosti i ne zna se koji je od njih ranije umrlo.
• U našem pravu smatra se da su komoijenti umrli istovremeno, ali se može dokazivati i suprotno.
• Zbog pretpostavke da je svako rođeno lice živo,te se činjenica smrti mora
dokazivati izvodom iz matične knjige umrlih u koju se upisuje dan, čas i
minut smrti, a ako je relevantno i sekund nastupanja smrti. Od tog trenutka
se utvrđuje sposobnost nekog lica da nasledi.
• Ako o smrti jednog lca nema dokaza, predviđenog Zakonom o matičnm
knjigama, svako lice koje ima neposredan pravni interes, može podneti
predlog za proglašenje nestalog lica umrlim. Ako sud u vanprničnom
postupku ne može utvrditi dan i čas smrti nestalog lica, smatraće se da je
lice umrlo istekom rokova koje je zakon propisao kao uslov za pokretanje
postupka.
• Ako se nestalo lice pojavi, nakon što sud utvrdi njegov identitet,bez daljeg
postupka svoje rešenje o proglašenju tog lica za umrlog ukinuti.
 POSTOJANJE NASLEDNIKA

• Nasledna prava može steći fizičko ili pravno lice koje je u momentu delacije
bilo živo, odnosno ako je pravno lice postojalo.
• Pravno lice može naslediti samo na osnovu testamenta, a na osnovu
zakona samo Republika Srbija.
• Danas se svako fizičko lice smatra pravim subjektom,jer savremena prava
ne isključuju niti ograničavaju sticanje pravne posobnosti određenim
kategorijama lica (kao npr. robovima u Rimu koji su se smatrali oruđima
koja govore, kmetovima u feudalizmu sl.)
• Pravnu sposobnost stiče fizičko lice koje je živo rođeno, a gubi je smrću.
• U pravnoj literaturi sporno je kad je dete rođeno. Danas je preovlađujući
stav da fzičko lice nastaje ako je rođeno, ako daje znake života i potiče od
muškarca i žene, bez obzira na izgled i vitalitet (da li će brzo umreti)
• Ukoliko je sporno da li je dete živo rođeno ili ne, pretpostavka je, dok se
suprotno ne dokaže, da je rođeno živo.Ova pretpostavka se zasniva na
činjenici da je rađanje žive dece pravilo, a mrtve izuzetak.
• Činjenica rođenja se dokazuje izvodom iz matične knjige rođenih.
 NASLEĐIVANJE KADA NASLEDNIK NE
POSTOJI U VREME DELACIJE
Zakon predviđa dva izuzetka od pravila da naslediti može samo naslednik koji je živ u momentu
delacije.
1. Nasledno pavo začetog a nerođenog deteta (nasciturus)
Začeto dete smatra se za rođeno ako je to u njegovom interesu, a rodi se živo (Nasciturus pro
iam nato habetur, quotiens de commodis ipsius partus quaeritur ). Začeto dete smatra se za
već rođeno, ako su u pitanju njegovi interesi – nasledna prava, ako se živo rodi.
Da bi začeto dete moglo naslediti potrebno je prisustvo dva kumlativna uslova: A) da u vreme
delacije postoji začetak
B) da se začetak rodi živ.
Začeto dete u vreme delacije je naslednik pod odložnim uslovom, ako bude živo rođeno.
Zakonska fikcija da je začetak naslednik primenjuje se za naslednika kako po zakonu tako i
testamentu. Ako se ne rodi živo, smatraće se kao da nije ni postojao kao subjekt prava.
Interese i prava nerođnog deteta zastupaće jedan od njegovih roditelja, ako organ
starateljstvaa drukčije ne odredi.
2. Pravo lice u osnivanju – izuzetak od pravila da pravno lice mora postojati u momentu delacije
je kada testator naredi osnivanje zadužbine i odredi sredstva za postizanje njenog cilja- tada
nije neophodno da pravno llice postoji u momentu delacije već je isti slučaj kao sa
nasciturusom. – relevantno je da je zadužbina kasnije nastala kada se pribavi odbrenje
nadležnog organa. U takvom slučaju smatra se da je pravno lice postoalo u vreme delacije, a
ako ne dobije dozvolu za rad, smatraće se da nije ni postojala.
 SPOSOBNOST ZA NASLEĐIVANJE

• Apsolutna nesposobnost za nasleđivanje postoji samo u odnosu na strane

državljane iz zemalja samo kjima Republika Srbija nema recprocitet makar i
faktički.
• Relativna nesposobnost za nasleđivanje postoji u slučaju
NEDOSTOJNOSTI ZA NASLEĐIVANJE.
• Nedostojnost za nasleđivanje indignitas je individualni razlog za oduzimanje
svojstva naslednika nekom fizičkom licu prema određenom ostaviocu zbog
protivpravnog ponašanja naslednika prema ostaviocu i ima karakter
građanskopavne sankcije. Nedostojnost za nasleđivanje nastupa po sili
zakona i na nju sud pazi po službenoj dužnosti.
• Među razlozima za nedostojnost bilo je propisano i da je nedostojan za
nasleđivanje i lice koje koje je napustilo SRJ radi izbegavanja obaveze
njene odbrane i da se nije vratio do ostaviočeve smrti, ali je tu odredbu
Ustavni sud Republike Srbije proglasio neustavnim 1995 godine.
 RAZLOZI NEDOSTOJNOSTI

• 1. Umišljajno usmrćenje ili pokušaj usmrćenja ostavioca u bilo kom obliku saučesništva, pa čak i ubistvo
iz samilosti eutanazija.
• Nedostojnost ne postoji ako je delo izvršeno iz nehata, u nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi.
• Parnični sud je u pogledu postojanja krivčnog dela vezan pravnosnažnom krivičnom presudom, a ako je nastupila
zastarelost krivičnog gonjenja, ova činjenica se utvrđuje u vanparnčnom postupku ili u parnici ako je činjenica
sporna.
• 2. Onemogućavanje slobode testiranja (prinuda, pretnja, i prevara)
• Onemogućavanje ostavioca da slobodno izjavi poslednju volju može biti učinjeno:
• - prinudom (protivpravna sila koja se testatoru stavlja izgled ili se na njemu neposredno primenjuje u cilju
onemogućavanja da slobodno izrazi svoju poslednju volju i može biti fizička prinuda vis absoluta kada se testator
primenom fizičke sile prisiljava da izjavi određenu volju koja nije odraz njegove stvarne volje ili može biti pretnja
vis compulsiva koja podrazumeva stavljanje u izgled nekog zla koje izaziva strah koji je odlučujuće uticao na
njegovu volju. Strah je opravdan, ako iz okolnosti prozlazi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili koje
drugo značajno dobro testatora ili njemu bliskog lica.
• Poništenje testamenta sačinjenog pod prinudom može se zahtevati u roku od 1 godine od saznanja za prinudu ili
po prestanku prinude, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja testamenta. Poništaj testamenta
prema nesavesnom licu mže se zahtevati u roku od 20 godina od dana proglašenja testamenta.
• - prevara je namerno izazvana ili održavana zabluda kod testatora da bi izjavio određenu volju.
• Ponštaj testamenta po ovom osnovu može se tražiti u istim rokovima kao i kod prinude.
•
•
•
• 3. Uništenje, skrivanje ili falsifikovanje testamenta ako se čini u nameri
sprečavanja ostvarenja poslednje volje ostavioca, povlače nedostojnost
naslednika.
• Nedostojan je i naslednik koji zna da je testament falsifikovan, ali je izjavio da prihvata
nasleđe po takvom testamentu, ali i naslednik koji je uticao na svedoke usmenog
testamenta tako da oni predaju sudu pismene izjave o sadržini usmenog testamenta
drukčije sadržine i da pred sudom lažno svedoče o sadžini usmenog testamenta.
• Pored svega toga, praksa i doktrina nedostojnost za nasleđivanje proširili i na slučaj
kada naslednik testatora dovede u zabludu da je uništio njegov testament koji je
ostavilac imao nameru poništiti, pa se posle njegove smrti poslužio tim testamentom.
• Zainteresovana lia ovlašćena su da dokazuju da je testament postojao, da je skriven
ili uništen, da je bio sstavljen u skladu sa zakonom i ako pored ovih činjenica dokažu i
sadržinu testamenta,on će prozvoditi punovažno dejstvo.
• Činjenica da li je testament falsifikovan utvrđuje sud u krivičnom postupku,
prvnosažnom presudom koja obavezuje , a ako je nastupila zastrelost krivičnog
gonjenja, ova čnjenica se utvrđuje u ostavinskom postupku ili u parnici ako je
činjenica sporna.
• 4. Teže ogrešenje o zakonsku obavezu izdržavanja i uskraćivanje
nužne pomoći.
• Nedostojan je da nasledi naslednik koji se teže ogrešio o zakonsku obavezu
izdržavanja ostavioca –ako je u konkretnom slučaju bio obavezan da
doprinosi izdržavanju testatora. Teže ogrešenje je pravni standard. To može
biti npr. slučaj ako je naslednik najmanje šest meseci svesno izbegavao da
plaća izdržavanje ostaviocu iako o tome postoji pravnosnažna i izvršna
odluka parničnog suda.
• U slučaju uskraćivanja nužne pomoći ostaviocu je naslednik takođe
nedostojan. Nužna je ona pomoć koja je neophodno porebna ostaviocu da
bi mu spasao život ako se ona može pružiti tako da naslednik ili treće lice
ne dođe u istu opasnost.
• Od pravila da sud pazi na nedostojnost naslednika po službenoj dužnosti,
IZUZETAK je uskraćivanje nužne pomoći ostaviocu, koje se utvrđuje na
predlog naslednika, legatara ili drugog zainteresovanog lica.
 ZAOSTAVŠTINA

• Zaostavštna je skup prava i obaveza koja posle smrti ostavioca prelaze na

naslednike.
• Naslednik je univerzalni sukcesor i za dugove ostavioca odgovara do visine svog
naslednog dela bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva.
• Predmet nasleđivanja su prava koja su pripadala ostaviocu u vreme delacije, a
podobna su za nasleđivanje.
• Zaostavštinu čine prava i obaveze ostavioca- aktiva (zbir svih imovinskih prava) i
pasiva (zbir svih obaveza).
• Neto vrednost zaostavštine – saldo aktive i pasive je čista vrednost zaostavštine koja
može biti pozitivna ili negativna.
• Obračunska vrednost zaostavštine se dobija kada se neto vrednosti dodaju pokloni
učinjeni za života ostavioca, a predstavlja osnovu za utvrđivanje nužnog dela.
• U zaostavštinu ulazi samo udeo ostavioca u zajedničkoj imovini supružnika, a ne i
udeo koji pripada supružniku bez obzira što se u zemljišnim knjigama nepokretnost
vodi na ostavioca ali predstavlja zajedničku imovinu supružnika.
• Podobna su za nasleđivanje imovinska i neka neimovinska subjektivna prava.
• Subjektiva prava su apsolutna: stvarna prava, (pravo svojine, službenosti, pravo na hipoteku,
pravo građenja) i intelektualna prava(autorska prava i i pravo industrijske svojine). Imovinska
prava i moralna prava autora se nasleđuju.
• Lična prava su po pravilu nenaslediva.(ako je ostavilac podneo tužbu zbog povrede ili ili
ugrožavanja, ta se prava ne nasleđuju,ALI! Dospeli iznosi naknade štete (imovinske ili
neimovinske) prelaze na naslednike ako je postignut sporazum o naknadi štete između ostavioca
i štetnika ili je obaveza utvrđena pravnosnažnom sudskom odukom.
• Nasleđuju se relativna prava – potraživanje iz obligacionih odnosa (ugovora, štete, sticanje bez
osnova,poslovodstva bez naloga) i druga potraživanja imovinskog karaktera.
• U nekim situacijama se nasleđuje aktivna procesna legitimacija- pravo na tužbu za osporavanje
očinstva i materinstva, naslednici nemaju, ali imaju pravo nastaviti postupak radi utvrđivanja da
su postojali usovi za donošenje odluke u tim sporovima.
• Naslediva je državina stvari i prava bez obzira kako je ostavilac stekao faktičku vlast na stvari.
• Pojedina imovinska prava su relativno naslediva samo za naslednika koji ima određena svojstva-
u slučaju licence samo naslednik koji produžava ostaviočevu delatnost, ili posle davaoca
izdržavanja njegove obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju nasleđuju supružnik i deca,
ako na to pristanu, ili naslednik koji je zajedno živeo i privređivao sa ostaviocem,sud može
odlučiti, ako postoji opravdana potreba da ostavi grupu stvari. .
•
 PRAVA KOJA NISU PREDMET
NASLEĐIVANJA- PREDMETI DOMAĆINSTVA
• 1. Imovinska prava koja se ne nasleđuju: pravo plodouživanja, pravo preče
kupovine pokretnih stvari, pravo na zakonsko izdržavanje.
• 2. Prava koja nisu slobodna za nasleđivanje:-
• - predmeti domaćinstva
• - predmeti ugovora o doživotnom izdržavanju,
• - predmeti iz ugovora o raspodeli imovine za života.
• Svojstvo predmeta domaćinstva imaju stvari manje vrednosti koji služe
svakodnevnim potrebama članova domaćinstva ostavioca- supružnik,
potomci i roditelji ostavioca koji su živeli i radili zajedno sa ostaviocem.
• Ova lica stiču zajedničku svojinu na predmetima domaćinstva.
 ODRICANJE OD NASLEDSTVA

• Zaostavština po sili zakona prelazi na naslednike u momentu delacije, bez ikakve izjave
naslednika.
• Međutim,naslednik svojom izjavom, shodno načelu dobrvoljnosti nasleđivanja, može otkloniti ovo
sticanje zaostavštine i smatraće se da nikada nije bio naslednik i ne odgovara za dugove
ostavioca.
• U našem pravu odricanje od nasledstva pre delacije je ništavo i ne prizvodi nikakva pravna
dejstva, za razliku od nekih država koja poznaju taj institut ugovora o nasleđivanju.
• Po našem pravu takav ugovor ili izjava o odricanju od neotvorenog naslestva je ništav.
• Pravo na nasleđe nastaje momentom delacije, a pre toga postoji samo pravna nada da će postati
naslednici.
• Saglasno pravilu da niko ne može na drugog preneti više prava nego što sam ima,Nemo plus
iuris in alium trasferre potest quam ipse habet, ni lice koje očekuje nasleđe ne može punovažno
izjaviti da se nasleđa odriče.
• Izjava o odricanju od nasledstva može se dati do okončanja prvostepenog postupka za
raspravljanje zaostavštine – pred sudom usmeno u toku postupka,
• - konzularnim predstavništvom Srbije u inostranstvu
• - i posebnoj pismenoj formi koja je overena i u kojoj je označeno da
se naslednik odriče nasleđa koje bi imao po zakonu ili testamentu ili odricanje od prava na nužni
deo ALI SAMO U SVOJE IME I U TOM SLUČAJU DOLAZI DO PRAVA PREDSTAVLJANJA,
• - na nasleđe se pozivaju njegovi potomci.
•
• Odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika
• Smatra se izjavom o prijemu nasleđa, uz istovremeno ustupanje naslednog dela.
Izjava o ustupanju znači ponudu, odnosno predlog za zakjučenje ugovora o poklonu,
te ako ponuđeni pihvati ponudu, između strana nastaje ugovor o poklonu. Pošto se
ove izjave strana registruju u zapisnik o raspravljanu zaostavštine, smatra se da je
ispunjena forma za punovažnost ugovora o poklonu.Odricanje je moguće samo u
korist sanaslednika, a ne i trećeg lica.
• Nemogućnost odricanja od nasleđa – ne može se odreći nasleđa naslednik koji se
izričito ili prećutno primio nasleđa- ponašao se kao da je vlasnik, prodao, ili razmenio
neke stvari iz ostavine ili opteretio ih zalogom.
• Ako je naslednik preduzeo samo mere radi očuvanja zaostavštine,a to su mere koje
je testator naredio izvršiocu testamenta ( da isplati dugove, da stvari iz zaostavštine
popravlja i održava) ne smatraju se prećutnim prijemom nasleđa.
• Kao prećutni prijem nasleđa smatra se podnošenje tužbe, odnosno upuštanje u
raspravljanje naslednika kao tuženog radi zaštite naslednih prava.
 OSNOVI NASLEĐIVANJA

• 1. Nasleđivanje na osnovu volje ostavioca – u našem pavu je to jedino

testament kao jednostrani pravni posao testamentarno sposobnog lica kojom
ono raspoređuje svoju zaostavštinu za slučaj smrti.
• Testament je osnov pozivanja na nasleđe je poznat u svim pravima.
• 2. Zakonsko nasleđivanje je drugi osnov pozivanja na nasleđe, nezavisno od volje
ostavioca kada zakon predviđa da će neka lica naslediti na osnovu relevantnih
činjenica – npr. pripadnosti porodici ostavioca (krvnog i građanskog srodstva, bračne
veze).
• Testamentarno nasleđivanje ima jaču snagu od zakonskog. Ako je testament
punovažan, primenjuje se kao osnov pozivanja na nasleđe.
• Međutim ako je testament ništav ili opozvan, ako je testator odredio nasleđivanje
samo na delu zaostavštine, kada se naslednik odrekao testamentarnog nasleđivanja
ili je postao nedostojan ili umro pre ostavioca, a nije određen supstitut, primenjuje se
zakonsko nasleđivanje-
• Testator je, ipak, ograničen u raspolaganju svojom zaostavštinom imperativnim
propisima o nužnom delu.
• Tako se može desiti, da isto lice bude pozvano i kao testamentarni naslednik i
naslednik po zakonu, odnosno da se uporedo nasleđuje i po testamenu i po zakonu.
 NASLEĐIVANJE NA OSNOVU ZAKONA
(SUCCESSIO AB INTESTATO, LEGITIMA
• Svi pravni sistemi kao relevantnu činjenicu za sticanje naslednog prava
uzimaju obzir pripadnost porodici ostavioca.
• Članovi porodice mogu biti povezani krvnim srodstvom, brakom i
građanskim srodstvom.
• Za sticanje prava na nasleđe po domaćem pravu relevantne su sledeće
činjenice:
• - krvno srodstvo ostavioca i naslednika
• - građansko srodstvo ostavioca i naslednika,
• - postojanje braka između ostavioca i naslednika
• - zajednica života ostavioca i naslednika
• - imovno stanje i sposobnost za privređivanje
• - vrsta i poreklo dobara za nasleđivanje.
•
 KRVNO SRODSTVO

• Krvno srodstvo se uspostavlja rođenjem.

• Krvni srodnici se razvrstavaju u :
• - potomke ostavica
• - pretke ostavioca
• - pobočne srodnike ostavioca. Na nasleđivanje krvnih sodnika utiče njihovo
svrstavanje na potomke, pretke i pobočne srodnike. Potomci i preci su srodnici U
PRAVOJ LINIJI.
• Potomci ostavioca su najbliži srodnici, oni proizlaze iz ostavioca. Najbliži predak
potomaka je ostavilac.
• Preci su lica koja proizlaze jedno iz drugih i iz kojih potiče i ostavilc. Oni se počevši
od baba i deda razvrstavaju u očevu i majčinu lozu. U odnosu na pretke, najviša
nasledna prava imaju roditelji ostavioca.
• Pobočni srodnici su lica koja uljučujući i ostavioca imaju zajedničke pretke. Pobočni
srodnoci se pojavljuju tek u drugom naslednom redu i najbliži pobočnoi srodnici u
braća i sestre ostavioca. Braća i sestre sa ostaviocem imaju zajednice pretke, oca i
majku, a mogu imati zajedničkg pretka samo oca ili samo majku.
• Unutar prave i pobočne linije krvno sodstvo se računa po stepenima po
principu koliko rođenja, toliko stepena srodstva. – potiče iz rimskog prava i
naziva se CIVILNO RAČUNANJE SRODSTVA –COMPUTATIO CIVILIS, za
razliku od prirodnog izračunavanja-computatio naturalis.
 GRAĐANSKO SRODSTVO

• Građansko srodstvo se zasniva USVOJENJEM.

• Usvojenje je pravni institut kojim se između maloletnog lica i jednog ili dva
punoletna i poslovno sposobna lica zasniva odnos i sva prava i dužnosti su
ista kao između prirodnih roditelja i deteta po krvi. Odnos koji nastaje
između usvojioca i usvojenika je trajan i ima obeležje roditeljskopravnog
odnosa.
• Usvojenik i njegovi dalji potomci, zakonski su naslednici usvojioca i njegovih
krvnih srodnika u istom obimu i i zakonskom naslednom redu kao kada
potomci nasleđuju svoje roditelje i njihove srodnike. Takođe, usvojilac i
njegovi krvni srodnici nasleđuju usvojenika i njegove potomke kao što
roditelji i njihovi srodnici nasleđuju svoju decu i njihove potomke.
 BRAK

• Činjenica braka je po domaćem pravu po svom značaju za određivanje

zakonskih naslednika , skoro izjednačen sa krvnim srodstvom odnosno
potpunim usvojenjem. Preživeli supružnik je naslednik i nasleđuje isto kao i
ostali zakonski naslednici bez obzira da li se kao naslednik pojavljuje muž ili
žena.
• Veličina naslednog dela supružnika zavisi od činjenice u kom naslednom
redu i sa kojim naslednicima se pojavljuje kao naslednik.
• Tako, u pvom naslednom redu kada se poziva na nasleđe sa potomcima
ostavioca, nasleđuje zaostavštinu na jednake delove.
• Ako ostavilac nema potomaka, ili oni neće da naslede, supružnik nasleđuje
u drugom naslednom redu sa roditeljima ostavioca i nasleđuje ½ dela
zaostavštine. Ukoliko ostaviočevi roditelji nemaju drugih potomaka ili oni
neće da naslede, preživeli supružnik nasleđuje celokupnu zaostavštinu i na
taj način isključuje sve naslednike i daljih naslednih redova.
• Supružnik može da nasledi ostavioca, samo ako je sa njime u punovažnom
braku sve do njegove smrti. Razvodom ili poništenjem braka supružnik gubi
nasledno pravo prema umrlom supružniku, a takođe i ako je zajednica
života sa ostaviocem trajno prestala bilo krivicom supružnika, bilo u
sporazumu sa ostaviteljem.
• Suprug gubi nasledno pravo izvan slučajeva razvoda i poništenja braka u određenim
situacijama i ako se posle smrti ostavioca utvrdi postojaje relevantnih činjenica. To su
sledeći slučajevi:
• 1. Kad je ostavilac za života pokrenuo brakorazvodni postupak, a posle njegove
smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana.
• 2. Ako je njegov brak sa ostaviocem nakon njegove smrti poništen, zbog
razloga koji su preživelom supružniku bili poznati u vreme zaključenja braka
• 3. ako je zajednica života supružnika sa ostaviocem bila trajno prestala
njegovom krivicom ili u sporazumu sa ostaviocem
Kad je preživeli supružnik pozvan na nasleđe sa u drugom naslednom redu, njegov
deo u zaostavštini se može povećati ili smanjiti po odluci suda.
Prilikom odlučivanja o povećanju ili smanjenju naslednog dela preživelog supružnika,
sud će uzeti u obzir dužinu trjanja zajednice života ostavioca i supružnika.
Naslednici drugog naslednog reda mogu zahtevati smanjenje naslednog dela
supružnika koji je sa njima pozvan na nasleđe ako zajednica života supružnika sa
ostaviocem nije trajala duže vreme.
Ostaviočevi roditelji mogu tražiti povećanje svog naslednog dela ako zajednica života
preživelog supružnika sa ostaviocem nije trajala duže vreme.
 IMOVNO STANJE I SPOSOBNOST ZA
PRIVREĐIVANJE NASLEDNIKA
• Imovno stanje i radna sposobnost naslednika su činjenice koje značajno utiču na zakonsko
nasleđivanje.
• Veličina naslednog dela deteta kome supružnik ostavioca nije roditelj, a dete nasleđuje s njim u
prvom naslednom redu, može biti uvećan na teret zaostavštine supružnika.
• Kad je suprug pozvan na nasleđe u drugom naslednom redu,a nema nužnih srestava za život,
supružnik može zahtevati povećanje naslednog dela. Ako je vrednost zaostavštine tako mala da
bi njenom podelom supružnik zapao u oskudicu, on može zahtevati u svojinu celokupnu
zaostavštinu.
• Prilikom odlučivanja o zahtevu, sud će ceniti pored ostalog, imovno stanje i sposobnost za
privređivanje supružnika i ostalih naslednika.
• Ako ostaviočevi roditelji nasleđuju sa ostaviočevim supružnikom, a nemaju sredstava za život,
ostaviočevi roditelji mogu, u roku od 1 godine od delacije da zahtevaju doživotno plodouživanje
na celini ili delu zaostavštine koju je nasledio preživeli supružnik.
• Ukoliko je vrednost zaostavštine tako mala da bi njenom podelom zapali u oskudicu, ostaviočevi
roditelji mogu zahtevati da naslede celokupnu zaostavštinu.
• Pri odlučivanju o tom zahtevu,sud će ceniti imovno stanje,i sposobnost za privređivanje roditelja i
supružnika ostavica i potomaka roditelja koji ne mogu ili neće da naslede.
• Imovno stanje i sposobnost za privređivanje naslednika značajna je za imperativno zakonsko
nasleđivanje.
• Naime, ostaviočeva braća i sestre, njegovi dedovi i babe, i njegovi ostali preci nužni su naslednici
samo ako su trajno nesposobni za privređivanje, a nemaju nužnih sredstava za život.
 VRSTA I POREKLO DOBARA ZA
NASLEĐIVANJE
• Na zakonsko nasleđivanje u ograničenoj meri utiče vrsta i poreko dobara
zaostavštine.
• Prema izričitoj odredbi Zakona, zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva manje
vrednosti (pokućstvo, nameštaj, posteljina i sl.)koji služe svakodnevnim potrebama
ostaviočevih potomaka, njegovog supružnika i roditelja, ako su sa ostaviocem živeli
u zajedničkom domaćinstvu, Ovi predmeti čine zajedničku svojinu svih ovih lica.
• Kada je supružnik pozvan na nasleđe sa naslednicima drugog naslednog reda,a
ostaviočeva nasleđena dobra (“dobra starine”) čine više od polovine njegove posebne
imovine oni mogu tražiti smanjenje naslednog dela supružnika.
RAZVRSTAVANJE NASLEDNIKA U NASLEDNE
REDOVE
• Krug zakonskih naslednika
• Potencijalni naslednici ostavioca čine krug zakonskih naslednika.
• U krug zakonskih naslednika zakon je svrstao potomke i usvojenike ostavica, te
njihove potomke , supružnika ostavioca( prvi nasledni red), roditelje ostavioca, braću i
sestre i njihove potomke(drugi nasledni red), dedove i babe ostavioca i njihove
potomke(treći nasledni red) i ostale pretke ostavioca, u četvrtom naslednom redu,
gde prestaje pravo predstavljanja, dakle pobočni srodnici u četvrtom naslednom redu
više ne nasleđuju.
• Potencijalni zakonski naslednici su svstani u nasledne redove prvenstveno na
osnovu krvnog i građanskog srodstva kao i braka a nasledni redovi su zasnovani na
PARENTERALNOM SISTEMU.
• Parentelarni sistem, prvenstveno polazi od krvnog srodstva i činjenice da je svaka
porodica povezana svojim poreklom i da se sastoji iz više generacija.
• Potomak potiče od predaka i povezan je sa svima koji vuku lozu od istih lica.
• Dakle, porodica se sastoji od parentela parens- roditelj.
• Zajednički predak parentele je rodonačelnik.
 PARENTERALNI SISTEM

• Parenteralni sistem je grupna raspodela srodnika ostavioca kao zakonskih

naslednika na osnovu njihovih NAJBLIŽIH ZAJEDNIČKIH PREDAKA.
• Srodnici koji imaju najbliže zajedničke pretke- dva, četiri, osam, šesnaest
itd. čine samostalnu grupu koja se označava kao parentela, nasledni red,
koleno, na čijem čelu se nalazi rodonačelnik. Naslednici iz bliže parentele
isključuju iz nasleđa po ovom sistemu naslednike iz dalje parentele.Prema
parenteralnom sistemu u svakoj parenteli prvenstveno nasleđuju
rodonačelnici naslednih redova tako da dobijaju jednak deo.
• U prvom naslednom redu je rodonačelnik ostavilac, u drugom naslednom
redu njegovi roditelji, u trećem naslednom redu babe i dede, u četvrtom
naslednom redu prababe i pradede itd.
• Parenteralno graduelni sistem - naslednopravni položaj srodnika u
naslednom redu određuje se na osnovu blizine stepena srodstva ostavioca i
ostalih pripadanika tog naslednog reda, pri čemu se primenjuje princip
priraštaja ius acrescendi,između srodnika istog stepena srodstva, a potpuno
se isključuje princip predstavljanja. Ovaj sistem je prisutan isključivo u
šerijatskom pravu.
 PARENTERALNO LINEARNI SISTEM

• Parenteralno linearni sistem, usvojen u našem pravu, grupiše srodnike unutar

naslednog reda na podgrupe sa neograničenom primenom prava predstavljanja ius
representationis.Liniju čini niz srodnika koji potiču jedan od drugog. Postoji prava
ushodna i prava nishodna linija ako srodnici potiču jedan iz drugog.
• Ako srodnici potiču od zajedničkog pretka,linija se naziva pobočna.
Ovakav raspored zaostavštine nužno uključuje neograničenu primenu prava
predstavljanja i ogućnost da jednovremeno u istom naslednom redu nasleđuju
srodnici koji su raznom stepenu srodstva sa ostavioce. Napr. ako ostavilac ima tri
sina, a jedan od njih je preminuo pre ostavioca, ali ima potomke, njegov de će
naslediti njegovi potomci u istoj liniji, dale unuci ostavioca.
• Između naslednih redova postoji princip isključivosti- naslednici bližeg naslednog
reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda.
• Sve dok postoji barem jedan naslednik iz prve parentele i može i hoće da nasledi,
nezavisno od stepena srodstva sa ostaviocem (npr. praunuk) isključeno je da se na
nasleđe pozovu naslednice druge ili sledeće parentele.
• Shodno tome, ostavioca ne mogu istovremeno naslediti naslednici različitih naslednih
redova – otac i majka i sinovi i kćeri ostavioca.
•
 KAD SE NASLEĐUJE NA OSNOVU ZAKONA

• U NAŠEM PRAVU JE TESTAMENT PRVENSTVENI OSNOV POZIVANJA

NA NASLEĐE.
• Nasleđuje se na osnovu zakona ako:
• - zaveštalac nije ostavio testament ili je isti poništen ili opozvan
• - ukliko je zaveštalac testamentom raspolagao samo delom svoje imovine-
za preostali deo zaostavštine se primenjuje zakonsko nasleđivanje protivno
pravilu iz rimskog prava da je nasleđivanje moguće ili samo po testamentu
ili samo po zakonu, ili ako je testamentom određen samo singularni, a ne i
univerzalni sukcesor
• - kada testamentalni naslednik umre pre ostavioca ili je nedostojan za
nasleđivanje ili se odrekao nasleđa, a testator nije odredio supstituta
• - kada je testament sakriven, izgubljen ili uništen, a to nije dokazano u
ostupku kao ni oblik u kojem je sačinjen ni sadržina testamenta.
 ODNOSI IZMEĐU POTENCIJALNIH
NASLEDNIKA U NASLEDNIM REDOVIMA
Pravila konkurencije –Svi potencijalni naslednici grupisani u naslednim redovima mogu
da naslede ostavioca.
Pravila konkurencije regulišu koji potencijalni naslednici unutar jednog naslednog reda
imaju prvenstvo u odnosu na ostale potencijalne naslednike u istom naslednom redu i
koji nasledni deo pripada svakom od njih.
Tako u prvom naslednom redu ostaviočevi potomci i supružnik nasleđuju jednak deo.
Ako jedan od potomaka ostavioca ne može ili neće da nasledi, njegov do nasleđuju
njegova deca na jednake delove. Međutim, ako postoji ostaviočev potomak, kome
preživeli supružnik nije roditelj, tada pod određenim uslovima svako ostaviočevo dete
može naslediti dva puta više u odnosu na supružnika.
Pravo predstavljanja – je pravo daljih srodnika ostavioca u okviru jedne linije da
predstavljajući svog pretka, nosioca te linije koji je u odnosu na njih bliži srodnik
prema ostaviocu, a ne može ili neće da nasledi, naslede njegov deo.
Ovaj institut može se primeniti samo na potomke čiji je neposredni predak umro pre
ostavioca ili iz drugog razloga ne može ili neće da nasledi.
Ovi naslednici mogu da naslede samo onaj deo koji bi nasledio njihov predak da je
mogao i hteo da nasledi pa se na taj način ne pogoršava položaj ostalih naslednika.
Lica koja stupaju u prava i obaveze svog pretka,uz primenu prava predstavljanja,
nasleđuju po svom pravu, a ne po pravu pretka koga predstavljaju iure proprio.
 PRIMENA PRAVA PREDSTAVLJANJA

• Pravo predstavljanja se primenjuje kada jedan naslednik neće ili ne može naslediti.
• Lice ne može da nasledi u sledećim slučajevima:
• - ako je umrlo ili proglašeno za umrlog pre smrti ostavioca
• -ako je nedostojno da nasledi
• - ako je isključeno ili lišeno u potpunosti nužnog dela.
• Naslednik ne želi da nasledi ako se odrekne naslednih prava. Od volje naslednika
zavisi da li će se posle otvaranja nasleđa odreći nasleđa. Po našem pravu
naslednik može SAMO U SVOJE IME SE ODREĆI NASLEĐA. Tada se smatra da
nikada nije ni bio naslednik i u tom slučaju primenjuje se pravo predstavljanja na
potomke lica koje se odreklo nasleđa.
• Krug naslednika koji nasleđuju po pravu predstavljanja u našem pravu ograničen
je na prva tri zakonska nasledna reda. Unutar ovih naslednih redova pravo
predstavljanja se primenjuje neograničeno- sve dok ima potomaka naslednika koji
neće ili ne može da nasledi.
• Posle trećeg naslednog reda prestaje pravo predstavljanja.
 PRAVO PRIRAŠTAJA – IUS ADCRESCENDI

• Pravo priraštaja je pravilo koje predviđa da nasledni deo određenog naslednika koji
neće ili ne može da nasledi, PRIRASTA (pripada, dodaje se)drugim naslednicima u
istom ogranku, liniji ili naslednom redu.
• Deo naslednika koji neće ili ne može da nasledi po sili zakona prirasta i pridodaje se
srazmerno nasldnim delovima srodnika koji su u istom stepenu i kvalitetu srodstva.
• Tako ako su iza ostavioca ostale jedna kćerka i dva unuka od ranije umrlog sina,
kćeka nasleđuje 1/2 dela, a unuci po pravu predstavljanja po ¼ dela zaostavštine.
Ako pak, jedan unuk neće ili ne može da nasledi njegov deo prirasta drugom unuku
ostavioca kao nasledniku istog stepena i kvaliteta srodstva i koji nasleđuje ½ dela
zaostavštine. Ako ni jedan unuk neće ili ne može naslediti, njihov deo prirasta kćerki
ostavioca koja nasleđuje celu zaostavštinu.
• Razgraničenje prva predstavljanja i prava priraštaja: pravo predstavljanja uvek
prethodi pravu priraštaja.
• Kad se primenjuje pravo predstavljanja, isključeno je prvo priraštaja. Ako je
primenjeno pravo predstavljanja ili je njegova primena u toj situaciji isključena, važi
pravilo priraštaja u korist srodnika istog stepena i kvaliteta srodstva.
• Pravo predstavljanja reguliše odnose između srodnika različitog stepena srodstva.
• To omogućava da se skup srodnika daljeg stepena srodstva smatra kao jedan
srodnik izjednačen sa ostalim naslednicima koji su bližeg stepena srodstva sa
ostaviocem, da bi takav skup, na osnovu prava predstavljanja kao celina dobio
nasledni deo kao ostali naslednici.
 DEJSTVO I PRIMENA PRAVA PRIRAŠTAJA

• Pravo priraštaja deluje tako da obezbeđuje jednaku podelu zaostavštine između pojedinih grupa
srodnika ostavioca ako neki naslednik ne može ili neće da nasledi.
• Nasledni deo lica koje ne može ili ne želi da nasledi pripada srazmerno (u jednakim delovima)
naslednicima kji su u stom naslednom redu , istj liniji, istom ogranku linije i istom stepenu
srodstva u kome se nalazilo lice kome je aj nasledni deo trebalo da pripadne. Pravo priraštaja
nastupa po zakonu (ipso iure) tako da nije potrebna izjava naslednika da prima i taj deo koji mu
prirasta.
• U našem pravu u prvom, drugom i trećem naslednom redu primenjuje se, prvenstveno pravo
predstavljanja. Ukoliko se u jednom od tih naslednih redova ne može primeniti pravo
predstavljanja, primenjuje se pravo priraštaja.
• Pravo priraštaja se uvek isključuje ako se prethodno može primeniti pravo predstavljanja ili kad
nastupi obična supstitucija- zamena naslednika.
• Testator može testamentom odrediti onoga, kome će pripasti nasledstvo ako postavljeni
naslednik neće ili ne može naslediti.
• Ako ako zaveštalac za naslednike odredi Jelenu i Marka, a predvidi da ako neko od njih neće ili
ne može naslediti zaostavštinu će naslediti Ivana (prosta supstitucija).
• U slučaju da Marko (institut) neće ili ne može naslediti,zaostavštinu neće naslediti Jelena po
pravu priraštaja, već će taj deo naslediti kao supstitut Ivana.
• Samo pravo priraštaja primenjuje se u četvrtom i daljim naslednim redovima u kojima je
isključena prethodna primena prava predstavljanja.Naslednik kome pripadne nasledni deo po
pravu priraštaja, preuzima i sve obaveze do visine tog dela.
 REDOVNI ZAKONSKI NASLEDNI REDOVI

• Krvno srodstvo je onova za parenteralno-linearni sistem zakonskog

nasleđivanja, važećeg u našem pravu.
• Sva lica koja su potencijalni naslednici grupisana su u nasledne redove.
• Nasleđuje se po naslednim redovima pri čemu zakonski naslenici bližeg
naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda.
• Shodno tome, sve dok postoji ijedan naslednik u prvom naslednom redu
(osim supružnika koji ne nasleđuje sam u prvom naslednom redu), koji hoće
i može da nasledi, na nasleđe se ne mogu pozvati naslednici drugog
naslednog reda.
• Bliži isključuju bliskog, bliski daljeg , a dalji još daljeg naslednika. Ovo
pravilo isključvosti važi i za dalje nasledne redove. U četvrtom, petom i
daljim naslednim redovima nasleđuju isključivo preci uz primenu principa
priraštaja.
 PRVI ZAKONSKI NASLEDNI RED

• Prvi zakonski nasledni red uključuje sve potomke ostavioca (i supružnika)

pa se naziva RED POTOMAKA. Rodonačelnik ovog naslednog reda je sam
ostavilac, a nasleđe se deli na onoliko linija koliko ima ostaviočeve dece i
supružnika. Ako neko od sinova ili kćeri neće ili ne može da nasledi, taj
nasledni deo nasleđuju njegovi potomci nishodnom linijom po pravu
predstavljanja.
• Ukoliko nije moguće u okviru jedne linije primeniti pavo predstvaljanja u istoj
liniji se prvenstveno primenjuje pravo priraštaja, u korist srodnika istog
stepena srodstva, paralelno, a potom ushodnom linijom počevši od daljeg
stepena srodstva s ostaviocem do onih koji su sa njim u bližem stepenu
srodstva. Kada se u jednoj liniji ne može primeniti ni pravo predstavljanja, ni
pravo priraštaja,tada deo te linije prirasta delovima drugih linija.
• U prvom naslednom redu nasleđuju bračna, vanbračna i usvojena deca
ostavioca i njegov supružnik.
• Supružnik nasleđjuje u prvom naslednom redu samo ako ostavilac ima
potomaka. Ako ostavilac nema potomaka, supružnik se pojavljuje u drugom
naslednom redu.
 DRUGI ZAKONSKI NASLEDNI RED

• Drugi zakonski nasledni red čine ostaviočev supružnik, roditelji i njihovo potomstvo.
• Kada supružnik nasleđuje u prvom zakonskom naslednom redu,veličina njegovog naslednog dela
zavisi od broja potomaka koji nasleđuju. Ukoliko više potomaka nasleđuje nasledni deo je manji i
obrnuto. U drugom naslednom redu spružnik u konkurenciji sa roditeljima ostavioca ili njihovim
potomcima, nasleđuje, po pravilu, jednu polovinu zaostavštine. Izuzetno, kada postoje
pretpostavke iz člana 26.ZON (kada supružnik nasleđuje u drugom naslednom redu, a
ostaviočeva nasleđena dobra su veća od njegove posebne imovine, a zajednica života ostavioca
i preživelog supružnika nije trajala duže), nasledni deo supružnika može biti smanjen.
• Umesto smanjenog naslednog dela u svojinu, supružnik može izabrati pravo plodouživanja –
ususfructus na polovini zaostavštine.
• U slučajevima iz člana 31 ZON roditelji mogu naslediti i celokupnu zaostavštinu tako da
supružnik ne može naslediti ni u svojinu ni plodouživanje na polovini zaostavštine.
• Zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva manje vrednosti koji su služili za svakodnevnu
upotrebu ostaviočevog supružnika, tako da on ima pravo izdvojiti ove predmete i kada se ne
pojavljuje kao naslednik.
• Supržnik gubi pravo nasleđivanja ako je brak razveden ili poništen za života ostavioca ili nakon
njegove smrti ako naslednici nastave započeti postupak i sud utvrdi da je bilo osnova za razvod
ili poništaj braka. Ako se supružnik odrekao nasleđa, ili ne može da nasledi- nedostojan je ili je u
potpunosti isključen iz nasledstva, tada je isključena mogućnost primene prava predstavljanja na
potomke supružnika koji nisu potomci ostavioca.
•
• Ako su oba ostaviočeva roditelja živa,a nasleđuju sa supružnikom, supružnik nasleđuje ½ dela
zaostavštine izuzev u slučajevima predviđenim u članu od 23-27 ZON. Tada roditelji nasleđuju po
¼ dela zaostavštine. Ukoliko supružnik nije živ, roditelji ostavioca nasleđuju celokupnu
zaostavštnu svaki po ½ dela.
• Kad roditelj ne može da nasledi (umro je pre ostavioca, nedostojan je ili isključen iz nužnog dela)
ili neće da nasledi, tada se primenjuje pravo predstavljanja. Deo koji bi pripao roditelju ostavioca
koji ne može ili neće da nasledi, nasleđuju na jednake delove njegova deca, braća i sestre
ostavioca, a ako oni ne mogu ili neće da naslede,ovaj deo nasleđuju unucu ili praunuci roditelja
ostavioca i njihovi dalji potomci, po pravu predstavljanja.
• Ista situacija nastaje i kada oba roditelja ne mogu ili neće da naslede, s tim da potomci roditelja
dele nasledne delove oba roditelja ako su im oba roditelja ostavioca zajednička, a polubraća i
polusestre nasleđuju samo onaj deo roditelja koji je zajednički sa ostaviocem.
• Dok postoji bilo koji potomak roditelja ostavioca, primenjuje se pravo predstavljanja.Ako
ostaviočev roditelj nema potomaka, primenjuje se pravo priraštaja u korist drugog roditelja.
• Ukoliko iza roditelja nisu ostala zajednička deca i njihovo potomstvo, nego su iza jednog roditelja
ostala samo njegova deca, polubraća i polusestre ostavioca i njihovi potomci, tada se oni
pozivaju na nasleđe po pravu predstavljanja.
• Supružnik nasleđuje celokupnu zaostavštinu isključujući tako naslednike iz trećeg naslednog
reda, u slučaju kada nijedan roditelj ne može ili neće da nasledi i nemaju potomaka ili potomci ne
mogu li neće da naslede.
 TREĆI ZAKONSKI NASLEDNI RED

• Treći zakonski nasledni red čine ostaviočevi dede i babe i njihovo

potomstvo. U trećem naslednom redu zaostavština se deli prvenstveno na
očevu i majčinu lozu. Jednu polovinu zaostavštine nasleđuju deda i baba sa
očeve strane a drugu polovinu deda i baba sa majčine strane.
• U oviru jedne loze nasledni deo koji pripada toj lozi deli se na dva dela, što
znači da u očevoj i majčinoj lozi dede i babe nasleđuju po ¼ dela
zaostavštine.
• Ukoliko bilo koji od nosilaca linije ne može ili neće da nasledi,tj nasledni deo
nasleđuju njegovi potomci po pravu predstavljanja bez ograničenja- pobočni
srodnici ostavioca. Kada deda ili baba jedne loze ne može ili neće da
nasledi, i nije ostavio potomke, ili on neće ili ne mogu naslediti,tada nasledni
deo tog pretka (1/4 dela) pripada njegovom supružniku istoj lozi.
• Kada supružnik odnosno njegovi potomci (stričevi, ujaci, tetke ostavioca)
neće ili ne mogu naslediti ½ dela zaostavštine koja pripada jednoj lozi, ona
prirasta drugoj lozi tako da deda i baba druge loze ili njihovi potomci,
nasleđuju celokupnu zaostavštinu.
 ČETVRTI ZAKONSKI NASLEDNI ED

• Četvrti i daljnji nasledni redovi uvedeni su važećim ZON-om.

• Odredbama Zakona o nasleđivanju bila su predviđena samo tri nasledna reda,
posle kojih je nasleđivala država.
• Zakonski naslednici četvrtom naslednom redu su samo preci ostavioca, osam
predaka odnosno četiri bračna para. Svaki ostaviočev predak (pradeda ili
prababa) nasleđuju po 1/8 dela zaostavštine ili svaki bračni par po ¼ dela.
• Ostaviočevi pradede i prababe sa očeve strane nasleđuju na jednake delove
polovinu zaostavštine, a drugu polovinu ostaviočevi pradede i prababe sa majčine
strane.
• Ako neki od predaka ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuje supružik
ako je predak ostavioca.
• Ako par predaka iste loze ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuje dugi
par predaka iz iste loze.
Ako pradede i prababe iz iste loze ne mogu ili ne žele naslediti, njihove delove
nasleđuju prababe i pradede druge loze.
•
 OSTALI ZAKONSKI NASLEDNI REDOVI

• Ako prababe i pradede kao naslednici četvrtog naslednog reda ne mogu ili
neće da naslede, na nasleđe se pozivaju naslednici petog naslednog reda-
čukundede i čukunbabe, a ako ne mogu ili neće da naslede, onda dalji preci
iz sledećeg naslednog reda.
• U petom naslednom redu zaostavština se deli na 16 delova. Takva situacija
je u životu vrlo retka.
• Republika Srbija kao poslednji zakonski naslednik.
• Kada ostavilac nema drugih zakonskih naslednika, kao poslednji
zakonski naslednik se pojavljuje Rebulika Srbija.
 POSEBNA PRAVILA ZA NEKE ZAKONSKE
NASLEDNIKE
• Opšta pravila zakonskog nasleđivanja u nekim slučajevima mogu biti nepravedna
zbog različitih okolnosti u kojima se mogu naći zakonski naslednici.
• Posebna pravila nasleđivanja su propisa u ZON za potomke, supružnika i roditelje
ostavioca.
• 1. Povećanje naslednog dela dece ostavioca
• Prema opštim pravilima zakonskog nasleđivanja ostaviočeva deca i supružnik
nasleđuju jednake delove. Deoba se vrši per capite – po glavama.
• Nasledni deo supružnika se u prvom naslednom redu može smanjiti, a nasledni deo
dece povećati,ako su kumulativno ostvarene sedeće pretpostavke:
• - da je supružnik pozvan na nasleđe sa jednim ili više dece ostavioca, kome
supružnik nije roditelj (deca iz prethodnih brakova ostavioca)
• - da je imovina supružnika veća od imovine koja bi mu pripala deobom zaostavštine
• - da sud nađe da je to opravdano.
• O povećanju naslednog dela dece ostavioca sud odlučuje na osnovu njihovog
zahteva. Ostavinski sud svaki put proverava da li je to opravdano bez obzira na
ispunjenost prethodna dva kumulativna uslova.
• Svako ostaviočevo dete, po odluci suda, može naslediti dva puta više nego
supružnik.
• 2. Povećanje naslednog dela supružnika
• U drugom naslednom redu na nasleđe konkurišu preživeli supružnik, roditelji
ostavioca i njihovo potomstvo. Kao nasledniku u drugom naslednom redu supružnik
se poziva ako u prvom naslednom redu nema potomaka ostavioca. U drugom
naslednom redu supružnik nasleđuje ½ dela zaostavštine, a drugu polovinu roditelji
ostavioca na jednake delove. Ako roditelji ostavioca ne mogu ili neće da naslede,
primenom pravila predstavljanja nasleđuju njihovi potomci.
• Podela zaostavštine između supružnika i ostalih naslednika drugog naslednog reda,
koji mogu i hoće da naslede, može supružnika dovesti u takvo materijalno stanje da
više nema nužnih sredstava za život ili da zapdne u oskudicu. Obratno, supružnik
može biti u povoljnijoj situaciji od roditelja ostavioca.
• Plodouživanje ( ususfructus)
• Kada supružnik nema nužnih sredstava za život ovlašćen je da pored toga što
nasledi ½ dla zaostavštine, zahteva doživotno plodouživanje na preostaloj ½ dela
zaostavštine koju su nasledili svi ostali naslednici drugog naslednog reda, ili
samo na jednom delu zaostavštine.
• Plodouživanje je lična službenost koja ovlašćuje plodouživaoca da tuđu
stvar upotrebljava i sa nje pribira plodove bez povrede njene suštine. Ono
može imati za predmet stvari i prava. Plodouživalac je dužan da snosi
troškove redovnog održavanja stvari, a vlasnici vanredno održavanje stvari.
• Plodouživanje na nepokretnostima se upisuje u registar nepokretnosti.
• O pravu plodouživanja supružnika sud ne odlučuje po službenoj dužnosti,
već samo na zahtev supružnika, a rok za podnošenje tog zahteva je jedna
godina od dana smrti ostavioca.
• Prilikom odlučivanja o zahtevu supružnika sud će uzeti u obzir prvenstveno
sledeće činjenice:
• - dužinu trajanja zajednice života sa ostaviocem
• - imovno stanje i sposobnost za privređivanje supružnika
• - imovno stanje i sposobnost za privređianje ostalih naslednika
• - vrednost zaostavštine
• - i druge okolnosti kao npr. godine života supružnika, prirodu predmeta
plodouživanja itd.
• Ukoliko je supružnik umro pre ostvarenja prava na plodouživanje, to pravo ne prelazi
na njegove naslednike. Ako je pak ostvario to pravo ono se gasi smrću supužnika,
budući da se radi o ličnom pravu.
• Sudskom odlukom konstituisano pravo plodouživanja supružnika, može se ugovorom
supružnika i ostalih naslednika drugog naslednog reda, preinačiti u doživotnu rentu.
Tim ugovorom se ostali naslednici obavezuju na isplatu doživotne rente supružniku u
novcu da li mesečno ili tromesečno ili na davanje u naturi (harna, odeća, obuća)sve
dok je supružnik živ.
• Ovaj ugovor je aleatoran jer nije izvesno koliko će supružnik živeti.
• Doživotna renta ili pravo doživotnog plodouživanja može se po tužbi naslednika
drugog naslednog reda u parničnom postupku ukinuti.
• Odluka suda kojom se menja ranija odluka suda o određivanju plodouživanja ili
ugovor o doživotnoj renti u korist supružnika donosi se samo ako su promenjene
prilike na osnovu kojih su obaveze naslednika drugog naslednog reda bile određene.
• Pri odlučivanju sud naročito ceni:
• - lično, bračno i imovno stanje supružnika
• - i ostalih naslednika a i druge okolnosti koje su od značaja za donošenje odluke.
•
• 3. Nasleđivanje u svojinu celokupne zaostavštine
• Kada bi smrću ostavioca, primenom zakonskog instituta nasleđivanja preživeli
supružnik “zapao u oskudicu” supružnik u roku od 1 godine od smrti ostavioca
ima pravo tražiti u drugom naslednom redu da nasledi celokupnu zaostavštinu.
• Ako bi supružnik ostvario ovo pravo, posle njegove smrti nasleđe bi pripalo
njegovim zakonskim naslednicima.
• Prilikom odlučivanja o tom zahtevu supružnika sud će naročito uzeti u obzir:
• - dužinu trajanja zajednice života ostavioca i supružnika
• - imovno stanje i sposobnost za privređivanje supružnika i ostalih naslednika iz
drugog nalednog dela
• -vrednost zaostavštine,
• - druge činjenice za koje oceni da su relevantne.
• Supružnik ne nasleđuje u svojinu samo pravo svojine već i sva podobna dobra
i zato je izraz “u svojinu celokupnu zaostavštinu” pogrešan.
• 4. Smanjenje dela supružnika ako nasleđjuje “dobra starine”
• U cilju očuvanja “dobra starine” u široj porodici ostavioca, ZON je predvideo SMANJENJE NASLEDNOG DELA
SUPRUŽNIKA U DRUGOM NASLEDNOM REDU.
• Pretpostavke:
• - ako ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine
• - da zajednica života ostavioca i supružnika nije trajala duže vremena.
• Posebnu imovinu ostavioca čine:
• - imovinu koju je imao pre sklapanja braka,
• - imovina koju je stekao za vreme trajanja braka poklonom, nasleđem, ili drugim bestretnim pravnim poslom ili mu
je pripala deobom zajednične imovine
• - imovina stečena igrom na sreću ako je ostavilac u igru uložio svoju posebnu imovinu.
• Da li je zajednica života ostavioca i supružnika trajala duže vreme je faktičko pitanje .
• Zahtev za smanjenje naslednog dela imaju pravo zahtevati naslednici drugog naslednog reda, u roku od 1 godine
od smrti ostavioca u ostavinskom postupku ili parnici, ali samo do ¼ dela naslednog dela supružika, tako da
supružniku u svakom slučaju ostaje najmanje ¼ dela od ukupne zaostavštine.
• Ukoliko svi naslednici drugog naslednog dela nisu tražili smanjenje dela supružnika, tada se deo za koji je
nasledni deo supružnika smanjen, dodeljuje samo naslednicima koji su takav zahtev postavili.
• Nasledni deo supružnika smanjuje sud rešenjem u ostavinskom postupku ili presudom u parničnom postupku.
U slučaju da pre isteka roka od 1 godine, naslednik drugog naslednog reda umre, a nije postavio zahtev za
smanjenje naslednog dela supružnika, tada za njegove potomke teče novi rok od 6 meseci od smrti naslednika za
postavljanje identičnog zahteva.
• 5. Pravo izbora, preinačenje i prestanak prava
• Kad je neko od naslednik u drugom naslednom redu zatražio smanjenje naslednog
dela supružnika, supružnik ima pravo sve do donošenja odluke po zahtevu da izjavi
da umesto nasleđivanja ½ dela zaostavštine u svojinu, izabrao je da nasledi pravo
plodouživanja na ½ dela zaostavštine. Tada se njegov deo deli po principu priraštaja
naslednicima koji su zatražili smanjenje naslednog dela supružnika, ali je ta imovina
opterećena pravog plodouživanja supružnika koji se gasi njegovom smrću.
• Ako se supružnik opredelio na plodouživanje ½ dela zaostavštine, kasnijim
dogovorom supružnika i ostalih naslednika drugog naslednog reda, može preinačiti u
doživotnu rentu. Izjava supružnika da je izabrao pravo doživotnog plodouživanja na ½
dela zaostavštine ga dovodi u položaj singularnog sukcesora, ali ta izjava ne može
sadržati niti kakav uslov niti rok.
• Ovakva izjava supružnika je NEOPOZIVA, ali podleže poništenju zbog rušljivosti-
pretnja ili bitna zabluda. Zahtev za poništenje izjve može se podneti u subjektivnom
roku od 1 godine od prestanka prinude ili saznanja za zabludu, i u objektivnom roku
od 3 godine od zaključenja ugovora.
• Izjava supružnika da je izabrao pravo plodouživanja se proteže i na naknadno
pronađenu imovinu.
 POVEĆANJE NASLEDNOG DELA RODITELJA

• 1. Pravo na plodouživanje
• Ukoliko bi se oba ostaviočeva roditelja pojavili kao naslednici u drugom naslednom redu, a nemaju nužnih
srestava za život, oni mogu u roku od 1 godine od smrti ostavioca zahtevati pravo doživotnog plodouživanja na
celini ili delu naslednog dela supružnika. Njihov zahtev može biti upavljen samo u odnosu na supružnika, a ne i
ostalih naslednika jer se oni u tom slučaju i ne pozivaju na nasleđe.
• Uliko je zajednica života roditelja ostavioca trajno prestala, roditelj koji nije kriv za prestanak te zajednice, a nema
nužnih sredstava za život, ima pravo zahtevati plodouživanje kako na naslednom delu svog supružnika, tako i na
naslednom delu ostaviočvog supružnika u ceini ili u pretežnom delu.
• Kada nijedan od roditelja nema nužnih sredstava za život, tada oba roditelja ostavioca imaju pravo da postave
zahtev protiv supružnika ostavioca.
• U slučaju da jedan roditelj ne može ili neće da nasledi, pa ga nasleđuju potomci po pravu predstavljanja, a drugi
roditelj nema nužnih sredstava za život, ima pravo zahtevati doživotno uživanje na celini ili delu zaostavštine koju
su nasledili potomci drugog roditelja kao i na celini ili delu zaostavštine koju je nasledio supružnik ostavitelja.
• Kada je takav zahtev postavljen, sud posebno ceni:
• - imovno stanje i sposobnost za privređivanje roditelja ostavioca, supružnika ostavioca i potomaka roditelja koji ne
može ili neće da nasledi
• - dužinu trajanja zajednice života ostavioca sa supružnikom
• -vrednost zaostavštine i
• - druge činjenice za koje oceni da su relevantne.
• Pravo ostaviočevih roditelja na postavljanje takvog zahteva je lične prirode, te ako nije doneta pravnosnažna
odluka o zahtevu, ono ne može posle njihove smrti biti predmet nasleđivanja.
• 2. Pravo nasleđivanja roditelja ostavioca “u svojinu”
• Roditelji mogu, osim nasleđene ½ dela zaostavštine zahtevati “u svojinu” i preostali
deo zaostavštine – takođe ½ dela koju bi nasledio supružnik ako je vrednost
zaostavštine tako mala da bi njenom podelom zapali u oskudicu, tako da se mogu
pojaviti kao isključivi naslednici cele zaostavštine.
• Roditelji mogu podneti zahtev za nasleđivanje “u svojinu” celokupne zaostavštine u
roku od 1 godine od smrti ostavioca (mada ovaj rok nije određen odrebama ZON,
analogno se primenjuju odredbe za podnošenje zahteva za plodouživanje).
• Prilikom odlučivanja o zahtevu sud će naročito ceniti:
• - imovno stanje i sposobnost za privređivanje roditelja, supružnika ostavioca i
potomaka roditelja koji ne može ili neće da nasledi
• - dužinu trajanja zajednice života ostavioca i preživelog supružnika
• -vrednost zaostavštine
• - druge činjenice koje smatra relevantnim.
• Ako roditelji umru pre ostvarenja prava na nasleđe to pravo ne prelazi na njihove
naslednike. Ukliko su ostvarili pravo povodom zahteva, nakon njihove smrti njihovu
zaostavštinu nasleđuju njihovi naslednici.
 IMPERATIVNO ZAKONSKO NASLEĐIVANJE
(NUŽNI DEO)

• 1. Pojam prava na nužni deo

• Pravo na nužni deo ja pravo fizičkog lica, koje bi po zakonskom redu nasleđivanja
bilo pozvano na nasleđe, da, suprotno poslednjoj volji ostavioca , bude imalac
imovinskog prava iz zaostavštine.
• Titular prava na nužni deo je imalac subjektivnog građanskog prava.
• Veličina i sadržina tog prava je određena imperativnim odredbama, a stiče ga lice
koje je po zakonskom redu nasleđivanja pozvano na nasleđe ukoliko nužni deo bude
povređen izjavom punovažne poslednje volje zaveštaoca.
• Prvensteni osnov za nasleđivanje je testament, kojim zaveštalac može ostaviti
nasledstvo i licima koja s njim nisu ni u kakvom srodstvu, niti mu je supružnik. S
ciljem zaštite interesa porodice,prvenstveno roditelja i dece, kao i odnosa između
supružnika, tj. srodnika između kojih postoji obaveza zakonskog izdržavanja,ZON je
iz kruga zakonskih naslednika izdvojio lica koja uvek nasleđuju određeni deo
zaostavštine (sa kojim ostavilac ne može raspolagati).
• Lica koja uvek nasleđuju deo zaostavštine su nužni naslednici , a deo koji nasleđuju
je nužni deo.
• 2. Pravna priroda prava na nužni deo
ZON pretpostavlja da je pravo na nužni deo obligaciono pravo u slučaju da
ostavilac nije sačinio testament ili ako u testamentu ne odredi da je nužni deo
nasledno pravo.
U suprotnom, nužni naslednik može samo podnošenjem zahteva sudu pokušati da
ostvari nužni deo kao nasledno pravo (sud može odlučiti da tom licu pripadne nužni
deo kao nasledno pravo, ali ne mora).
Ako nužni deo predstavlja nasledno pravo, nužni naslednik može biti onaj koji nadživi
ostavioca, ali i dete začeto u vreme smrti ostavioca ako se živo rodi, dok ne može
naslediti onaj ko je nedostojan za nasleđivanje.
Ako nužni deo ima obligacionu prirodu, ovlašćeno lice postaje poverilac, koje stiče
potraživanje novčane protivvrednosti nužnog dela od svih zaveštajnih naslednika i
legatara, srazmerno delu zaostavštine koju su dobili, ako iz testamenta ne proizlazi
nešto drugo.
Takav nužni naslednik nije univerzalni sukcesor, već poverilac navedenih lica.
Namiruje se posle ostaviočevih poverilaca, ali pre legatara.
Obligacona priroda nužnog dela bitno je pogoršala položaj najbližih krvnih i
adoptivnih srodnika kao i supružnika ostavioca. U momentu delacije članovi uže
porodice ostavioca postaju titulari obligacionog prava , a njihovi dužnici testamentalni
naslednici i legatari. Dužnici duguju novčanu protivvrednost nužnog dela (novčana
obligacija).
• 3. Krug nužnih naslednika- apsolutni i relativni nužni naslednici
• a) Apsolutni nužni naslednici su:
• - potomci ostavioca, usvojenici i njihovi potomci, supružnik, roditelji i usvojioci.
• b) Relativni nužni naslednici du:
• - ostaviočeva braća i sestre, dede i babe i njegovi ostali preci (ali ne i njihovi
potomci)- pod uslovom da su trajno nesposobni za privređivanje i nemaju nužnih
sredstava za život.
• 4. Veličina nužnog dela
• Nužni deo naslednika izprvog naslednog reda – potomaka i usvojenika i njihovih
potomaka iznosu ½ dela koji bi svakom pripao po zakonskom redu nasleđivanja.
• Deo ostalih naslednika – roditelja, usvojilaca, braće i sestara, deda i baba i ostalih
predaka zaveštaoca iznosi 1/3 dela koji bi svakom od njih pripao po zakonskom redu
nasleđivanja.
• Ako je nužni naslednik nedostojan za nasleđivanje ili isključen iz nužnog dela, ili se
odrekao nasleđa, njegov deo nasleđuju njegovi zakonski naslednici i ne prirasta
ostalim nužnim naslednicima.
• 5. Povreda nužnog dela
• Ukoliko je nužni deo povređen, dolazi do smanjenja zaveštaočevih raspolaganja i vraćanja
poklona. Zaveštalac može jedino slobodno raspolagati tzv. raspoloživim delom.
• Nužni deo može biti povređen ostaviočevim testamentarnim raspolaganjima u korist jednog ili
više naslednika ali i jednog ili više legatara ili činjenjem poklona. Ta raspolaganja mogu biti
učinjena u korist nužnih zakonskih naslednika, zakonskih naslednika koji u konkretnom slučaju
ne bi bili pozvani na nasleđe ili trećih lica.
• Ako je ostavilac raspolagao testamentom, određivanjem legata ili poklonima u korist nužnog
naslednika,tada se, pošto se utvrdi vrednost zaostavštine na osnovu koje se utvrđuje pravo na
nužni deo, sve što je nužni naslednik primio po tim osnovima, uračunava se u nužni deo, ukoliko
su ostaviočeva testamentarna raspolaganja i pokloni učinjeni nužnom nasledniku manji od
vrednosti naslednikovog nužnog dela.
• Na isti način se utvrđuje da li je povređen nužni deo lica koji umesto nužnog naslednika dolazi na
nasleđe. Kad je nužni naslednik isključen iz nasleđa, prava ostalih koji mogu naslediti, određuje
se kao da je isključeni umro pre ostavioca.
• U slučaju da je nužni naslednik nedostojan da nasledi, to ne smeta potomcima nedostojnog, i oni
nasleđuju kao da je nedostojan umro pre ostavioca, a ako se nužni naslednik odrekao nasleđa,
smatra se da nikada nije ni bio naslednik. Na mesto potomka ostavioca koga je zaveštalac lišio
nužnog dela, dolaze isključivo potomci lišenog.
• Kod povrede nužnog dela najpre se smanjuju testamentarna raspolaganja, ako to nije dovoljno
vraćanjem poklona vremenski bližim njegovoj smrti.
 IZRAČUNAVANJE NUŽNOG DELA

• 1. Utvrđivanje vrednosti zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo

• Ako je naslednik podneo zahtev za ostvarivanje nužnog dela, u sučaju povrede
nužnog dela, taj deo se obračunava na osnovu utvrđene OBRAČUNSKE
VREDNOSTI ZAOSTAVŠTINE.
• Da bi se utvrdila obračunska vrednost zaostavštine, najpre se utvrđuje ostavinska
aktiva u koju ulazi celokupna imovina koju je ostavilac imao u trenutku delacije koja
uključuje sva testamentarna raspolaganja kao i potraživanja prema naslednicima ili
trećim licima, ako su ista naplativa sudskim putem.
• Aktiva se izražava u novčanom ekvivalentu i od nje se odbija vrednost pasive-
dugova ostavioca, troškova popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova
sahrane, podizanja nadgrobnog spomenika, održavanja grobnog mesta, troškovi
ceremonije sahrane, odeće žalosti za supružnika i najbliže srodnike.
• Kada se od utvrđene aktive odbije vrednost pasive, tom ostatku se dodaje
vrednost svih poklona koje je ostavilac bilo kada i ma na koji način učinio
nekom od zakonskih naslednika.
• Ako je ostavilac u poslednjoj godini života učinio poklone licima koja nisu
zakonski naslednici, vrednost tih poklona se dodaje ostatku aktive. Pokloni
koje je ostavilac učinio trećim licima ne u poslednjoj godini života, ne uzimaju
se prilikom utvrđivanja vrednosti zaostavštine.
• 2. Prava koja ne ulaze u obračunsku vrednost zaostvaštine
• U vrednost zostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo ne ulaze:
• - dobra koja je zakonski naslednik stekao punovažnim ugovorom o
ustupanju i raspodeli imovine za života (ugovor je punovažan samo ako su
svi potomci potpisali ugovor, ako neko od potomaka nije dao saglasnost na
ugovor, sva ustupljena imovina ostalim naslednicima se smatra poklonom i
uračunava se u vrednost zaostavštine)
• - ono što je ostavilac utrošio na školovanje zakonskog naslednika
• - pokloni učinjeni u dobrotvorne i druge opštekorisne svrhe
• - manji uobičajeni pokloni
• - stvari i prava obuhvaćeni punovažnim ugovorom o doživotnom izdržavanju
• - predmeti domaćinstva manje vrednosti.
• Poklon je relevantan za ZON ako je ustupanje stvari ili prava iz imovine
ostavioca učinjen zakonskom nasledniku bilo kada a trećim licima u
poslednjoj godini života ostavioca.
 SMANJENJE TESTAMENTARNIH RASPOLAGANJA I
VRAĆANJE POKLONA ZBOG POVREDE NUŽNOG
DELA
• 1. Namirenje nužnih naslednika ako je nužni deo obligacione prirode
• Ako ostavilac u testamentu nije odredio prirodu nužnog dela, nužni naslednik stiče
obligaciono pravo da od ostalih naslednika zahteva novčanu pritivvrednost nužnog
dela iz aktive zaostavštine.
• Nužni naslednik na ovaj način ne postaje univerzalni sukcesor ostavioca pa samim
tim ne odgovara ni za njegove obaveze.
• Međutim, zbog takve pravne prirode nužnog dela, nužni naslednik je u nepovoljnijem
položaju jer svoje obligaciono pravo na nužni deo ostvaruje sudskim putem i do
završetka izvršnog postupka usled inflacije dosuđeni novčani iznos može u znatnoj
meri izgubiti na vrednosti.
• Svi testamentarni naslednici su dužnici poveriocu nužnog dela srazmerno njihovom
naslednom delu. Ukoliko se nužni deo ne može namiriti od testamentarnih
naslednika, tada je nužni naslednik ovlašćen da svoje potraživanje naplati od
poklonoprimca koji je najdocnije primio poklon. Ako to nije dovoljno za namirenje
nužnog dela, onda se on nadopunjuje tako što dužnik postaje sledeći poklonoprimac
koji mu je prethodio, a ako su poklon primili istovremeno, svi poklonoprimci su dužni
srazmerno veličini poklona koji su primili.
• 2. Srazmerno sanjenje legata naloženih testamentarnom nasledniku ili
legataru
• Testamentarni naslednik i legatar su dužni u celosti ispuniti legate koji ih
terete samo ako je to zaveštalac izričito naglasio u testamentu.
• Naslednik, međutim nije dužan da ispuni legat ili nalog, ako se time dira u
njegov nužni deo. Ni legatar nije dužan da ispuni sublegat ili nalog ako oni
premašuju vrednost njemu ostavljenog legata.
• Pravilo je da se svi legati i nalozi smanjuju u istoj srazmeri.
• Ko u testamentu nije određena obaveza ispunjenja legata odnosno
sublegata u celosti, testamentarni naslednik ili legatar koga tereti sublegat,
koji je nužnom nasledniku isplatio nužni deo imaju pravo od suda zahtevati
srazmerno smanjenje legata i sublegata.
• Deo nužnog naslednika predaje se čist, bez tereta. Ukoliko je ostavilac
nužnom nasledniku zaveštao veći deo od nužnog dela,ali pritome naložio i
legat, nužni naslednik je ovlašćen da se opredeli za uvećani deo sa
obavezom da ispuni teret.
• 3. Pogodovani legatar (isporukoprimac)
Zaveštalac može izjavom vlje isključiti načelo srazmernog smanjenja
legata, određivanjem pogodovanog legatara. Ako je odredio više legatara,
za neke od njih, može odrediti da se namiruju pre ostalih. Tada se
pogodovani legatar može pojaviti kao dužnik namirenja nužnog dela, samo
ako isplaćeni iznosi ostalih, nepogodovanih legatara ne može namiriti nužni
deo. Ako su dva ili više legatara pogodovani , a između njih zaveštalac nije
odredio ko se namiruje pre, a ko posle, tada bi i oni dugovali nužnom
nasledniku srazmerno legatu koji su dobili.
• Pravila ako je nužni deo nasledno pravo
• Ako je nužni deo naslodnopravne prirode, namirenje nužnog dela vrši se tako
da se prvenstveno smanjuju raspolaganja testamentom kojima je određen
naslednik ili legatar , a ako to nije dovoljno, vraćaju se i pokloni.
• Testamentarni naslednik kome je smanjen nasledni deo radi namirenja nužnog dela,
ima pravo zahtevati smanjenje legata kojim je opterećen, ako što drugo iz testamenta
ne proizlazi. Takođe, legatar kome se smanjuje legat radi namirenja nužnog dela,
može zahtevati srazmerno smanjenje sublegatakoji je zaveštalac naložio da ispuni iz
svog legata.
• Testamentarna raspolaganja se smanjuju srazmerno. Samo kada se na taj način ne
mogu namiriti nužni aslednici, vraćaju se i pokloni.
• Pokloni se vraćaju obrnutim redom od onog kojim su činjeni. Vraćaju se pokloni
učinjeni zakonskom naslednicima, bez obzirakom naslednom redu pripada naslednik
i da li može ili hoće da nasledi kao i pokloni učinjeni trećim licima u poslednjoj godini
života ostavioca.
• Poklonoprimac se smatra savesnim sve dok mu nije poznato da je podnesen
zahtev za vraćanje poklona.
• Važi zakonska oboriva pretpostavka da je poklonoprimac savestan držalac sve do
momenta saznanja da je nužni naslednik podneo zahtev za vraćanje poklona. Takav
zahtev može biti istaknut u ostavinskom postupku, na ročištu za raspravljanje
zaostavštine, na kome je prisutan poklonoprimac, (ako je on zakonski ili
testamentarni naslednik) pa je to i momenat saznanja za zahtev. Ako je pokloprimac
drugo lice ili naslednik koji nije prisutan na ročištu kojem je zahtev istaknut, o
postojanju zahteva sud će ga obavestiti dopisom ili na ročištu.
• Ako poklonoprimac nije na taj način saznao za zahtev, nego je protiv njega podneta
tužba, momenat saznanja za tužbu je trenutak dostavljanja tužbe tuženom
pokloprimcu na odgovor.
• Nužni naslednik može dokazati da je poklonoprimac postao nesavestan i ranije. Ako
mora da vrati poklon, pored stvari u naturalnom obliku, dužan je nasledniku da vrati i
plodove koji još nisu ubrani (oni se smtraju sastavnim delom stvari do odvajanja). On
nije dužan nužnom nasledniku da plati naknadu za korišćeje stvari, a odgovoran je za
nastalopogoršanje ili propast stvari ; ima pravo na naknadu nužnih troškova za
održavanje stvari i naknadu korisnih troškova u meri u kojoj je vreddnost stvari
povećana.
• Nesavestan poklonoprimac pored vraćanja predmeta polona u naturalnom
obliku, dužan je nužnom nasledniku da preda sve plodove , a naknadi one
koje je ubrao i potrošio, otuđio ili uništio, kao i plodove koje je propustio da
ubere. Takav poklonoprimac dužan je i naknadu štete nastalu pogoršanjem
ili propašću stvari, osim ako bi ta šteta nastala i da se poklon nalazio kod
vlasnika, s tim što poklonoprimac može tražiti naknadu nužnih troškova koje
bi imao i vlasnik da se stvar nalazila kod njega.
• Smanjenje testamentarnih raspolaganja vrši se samo po zahtevu nužnih
naslednika, ako je nužni do nasledno pravo u obimu kojem se vređaju
njegova prava.
• Zahtev se ostvaruje u ostavinskom postupku, a izuzetno u parnici.
 ZASTARELOST ZAHTEVA, GUBITAK PRAVA

• 1. Zastarelost zahteva ako je nužni deo obligacione prirode

• Ko je pravo na nužni deo obligacione prirode, isplatu novčane protivvrednosti užni
naslednik ima pravo zahtevatu u roku od 3 godine od proglašenja testamenta.
• Ukoliko je nužni deo povređen i poklonima, dopuna novčane protivvrednosti može se
zahtevati u roku od 3 godine od ostaviočeve smrti.
• Ovi rokovi su rokovi zastarelosti.
• Po proteku ovih rokova prestaje mogućnost naplate sudskim putem, ali ostaje kao
naturalna obaveza.
• O tim rokovima sud ne vodi računa po službenoj dužnosti, već po prigovoru dužnika.
• 2. Gubitak prava kad je nužni deo nasledno pravo
• Smanjenje testamentarnih raspolaganja i može se zahtevati u roku od 3 godine
od proglašenja testamenta, a vraćanje poklona do dopune nužnog dela u roku
od 3 godine od ostaviočeve smrti.
• Ovaj rok je prekluzivni. Pravo se gubi i prestaje mogućnost zaštite po sili
zakona. O tom roku sud vodi računa po službenoj dužnosti.
• 3. Lica legitimisana da mogu zahtevati nužni deo- su nužni naslednici, u
pomenutom roku od 3 godine, a zakonski naslednici tih potomaka u
posebnom samostalnom roku od 6 meseci od smrti zaveštaoca.
 ISKLJUČENJE I LIŠENJE NUŽNIH
NASLEDNIKA IZ NASLEĐA
• ZON za isključenje i lišenje nužnih naslednika iz nasleđa koristi sintagmu
RAZBAŠTINJENJE NUŽNIH NASLEDNIKA I POD TIM POJMOM OBUHVATA:
• 1. Isključenje nužnih naslednika exheredatio nota causa
• 2. Lišenje nužnih naslednika exheredatio bona mente
• 1. Isključenje nužnih naslednika- je era koju preduzima ostavilac sa ciljem da kazni
neko lice za određene radnje ili nečinjenja sprečavajući ga da nasledi kao nužni
naslednik.
• Razlozi za isključenje iz nužnog dela- su radnje ili nečinjenja naslednika koji je
povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o ostavioca kao na
primer:
• - ako se nužni naslednik uvredljivo ili grubo odnosio prema testatoru
• - ako je umišljajno učinio krivično delo prema testatoru, njegovom detetu usvojeniku,
supružniku ili roditelju
• - ako se odao neradu i nepoštenom životu
• - i druge povrede zakonskih ili moralnih obaveza kojima se naslednik teže ogrešio o
zaveštaoca.
• Zakonska obaveza da se supružnici međusobno poštuju i pomažu, da se
deca i roditelji međusobno izdržavaju i sl.Ako se zakonski naslednik teže
ogrešio o ove obaveze prema ostaviocu, postoji razlog za isključenje.
• Mralna obaveza nije zakonski regulisana, a zavisi od shvatanja sredine u
kojoj ostavilac živi. Tako se kao povreda moralne obaveze može smatrati
zlostavljanje, neukazivanje dužnog poštovanja, nepružanje pomoći u slučaju
bolesti i neposećivanje ostarelog zaveštaoca.
• Poencijalni nužni naslednik se može isključiti samo zbog težih povreda
zakonskih i moralnih obaveza.
• Da li su povrede tih obaveza teže, utvrđuje sud na osnovu objektivnih i
subjektivnih merila – prema shvatanju duštvene sredine i stavu isključenog
prema povredi takve obaveze.
• Zakon nije odredio zbogkojih krivičnih dela naslednik može biti isključen iz
nužnog dela. U principu to mogu biti sva krivična dela osim onih koji
predstavljaju razlog nedostojnosti za nasleđivanje.
• Zbog kojeg krivičnog dela neslaednik biti isključen iz nasleđa, zavisi od volje
ostavioca. To može biti i krivično delo uvrede, a i teža krivična dela.
• U pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca ostavinski i
parični sud su vezani pravnosnažnom krivičnom presudom kojim se učinilac oglašava
krivim. Ukoliko ima smetnji za vođenje krivičnog postupka (zastarelost, amnestija i
druge okolnosti koje isključuju gonjenje) postojanje krivičnog dela relevantnog za
isključenje nalednika raspraviće ostavinski ili parnični sud.
• Uzrok isključenja zbog krivičnog dela ože biti samo ako je delo izvršeno sa
umišljajem, direktnim ili eventualnim.
• Krivično delo može biti izvršeno prema zaveštaocu lično, prema njegovom
supružniku, čak ako je brak kasnije i prestao ali je uzrok postojao i za vreme
ostaviočeve smrti, prema njegovom detetu, usvojeniku, roditelju.
• Prilikom tumaćenja “nerada” uzima se pojam u objektivnom značenju, a ne kako to
zaveštalac shvata(npr. čitanje i pisanje je za njega nerad, iako donosi zaradu), a pod
nepoštenim životom podrazumeva se pijančenje, kockanje, prostitucija, prosjačenje.
Nerad i nepošten život treba da budu stanje, a ne pojedinačan i redak slučaj. To
stanje je relevantno ako postoji i u vreme delacije.
• Za razliku od nedostojnosti, isključenje može biti delimično ili potpuno.
• Forma i obim isključenja
• Punovažno je samo isključenje koje je izričito navedeno da ne postoji sumnja pa je
poželjno navesti i razlog. Isključenje mora biti u bilo kojoj punovažnoj formi
testamenta.
• Razlog za isključenje mora postojati ne samo u vreme sačinjenja testamenta već i u
vreme smrti ostavioca. Ono lice koje se poziva na isključenje dužno je da dokaže
osnovanost isključenja u ostavinskom postupku, a u slučaju spora u parnici.
• Na parnicu se upućuje testamentarni ili zakonski naslednik koji bi dobio deo
zaostavštine ako isključenje ostane na snazi.
• Dejstva isključenja – isključenje se u našem pravu ne pretpostavlja nego mora biti
izraženo na nesumnjiv način.
• Isključenje ima lični karakter i proizvodi naslednopravna dejstva za samo isključeno
lice.
• Potpuno isključenje znači da nužni naslednik gubi svojstvo naslednika.
• Delimično isključenje – važi pretpostavka da je volja ostavioca bila usmerena na
ostavljanje legata.
• Ako potpuno isključeni ima potomstvo u vreme ostaviočeve smrti tada se oni, po
pravu predstavljanja pozivaju na nasleđe jer se fingira da je isključeni umro pre
ostavioca.(član 10.ZON).
 LIŠENJE NUŽNIH NASLEDNIKA
EXHEREDATIO BONA MENTE
• Lišenjem nužnog dela sprečava se potomak zaveštaoca da nasledi kao
nužni naslednik, a omogućava se da nužni deo koji je tom nasledniku
namenjen, umesto njega, steknu potomci lišenog.
• Lišenje prava na nužni deo, za razliku od isključenja iz prava na nužni deo
koji ima kazneni karakter, ovo lišenje ima zaštitni a potom i kazneni
karakter.
• Ostavilac može lišiti nužnog dela samo svog potomka u korist potomaka
lišenog, koji su njegovi dalji potomci. Ako je lišeni prezadužen, lišenjem
prava na nužni deo se sprečava da se iz zaostavštine zaveštaoca koju bi
lišeni kasnije nasledio, naplate poverioci lišenog i tako imovinski ugroze
potomci lišenog.
• Ustanova isključenja može se primeniti na bilo kog nužnog naslednika, dok
ustanova lišenja samo na nužnog naslednika a u korist potomaka lišenog.
•
• Razlozi za lišenje
• Zaveštalac može lišiti svog nužnog naslednika prava na nužni deo samo uz
postojanje dva kumulativna uslova:
• 1.Ponašanje i stanje lica koje se lišava može se sastojati u prezaduženosti
ili rasipništvu tog lica.
• Prezadužen je naslenik čija je pasiva veća od aktive, odnosno ako nužni
naslednik nema dovoljno sredstava za ispunjenje obaveza prema
poveriocima. Ove činjenice se utvrđuju postojanjem dospelih potraživanja
koje nužni naslednik ne može ispuniti jer je insolventan.
• Rasipništvo je ponašanje nužnog naslednika koji je lakomisleno i
neracionalno sa gledišta dobrog domaćina, a nije usklađeno sa zaradom i
drugim prihodima. Ono se može ispoljiti u kupovini skupocenih stvari koje
prevazilaze prihode nužnog naslednika, čestom kockanju, skupim
proizvodima, nebrizi o imanju.
• Ovi razlozi moraju postojati kako u vreme sačinjenja testamenta tako i u
vreme delacije.
• 2. Drugi opšti razlog za lišenje jednog lica iz prava na nužni deo je
postojanje potomaka lica koje je prezaduženo ili rasipnik.
Taj uslov znači da lice koje s lišava nužnog dela u vreme smrti ostavioca
ima maloletno dete ili maloletnog unuka od ranije preminulog potomka, ili
punoletno dete ili punoletnog unuka od ranije preminulogpotomka koji je
nesposobno za privređivanje.
Jedno lice se može lišiti prava na nužni deo samo ako njegovi potomci
mogu da naslede lišenog u konkretnom slučaju (nisu nedostojni za
nasleđivanje, ili je nije potpuno isključen iz nužnog dela).U takvim
situacijama kada potomci lišenog ne mogu da naslede, nužni naslednik koji
je prezadužen ili rasipnik, ipak dobija pravo na nužni deo.
Poomci ostavioca koje može lišiti nužnog dela su svi njegovi nužni
naslednici u prvom naslednom redu, bez obzira na stepen srodstva.
• Forma lišenja – samo testamentom, izričito na nesumnjiv način sa
formulacijom da se lišava nužnog dela u korist svojih potomaka.
• Može biti u bilo kojoj formi punovažnog testamenta uz sposobnost
zaveštaoca za testamentantalno raspolaganje imovinom.
• Ako lišeni nema potomaka ili ako oni ne mogu da naslede, lišenje se ne
može narediti jer gubi svrhu.
• Obim i dejstvo lišenja – može delimično ili u celini.
• Deo ili celina nužnog dela kojeg je lišen nužni naslednik raspoređuje se
njegovim potomcima kako je to zaveštalac u testamentu naredio. Ovde
nema principa predstavljanja ni priraštaja.
 URAČUNAVANJE POKLONA I LEGATA U ZAKONSKI
NASLEDNI DEO (COLLATIO BONORUM)

• Uračunavanje poklona i legata u zakonski nasledni deo je ovlašćenje

zakonskih naslednika da zahtevaju smanjenje naslednih delova onih
sanaslednika zaostavštine ostavioca u visini poklona i legata koje su dobili
od ostavioca.
• S tim u veui postoje različita rešenja u uporednom pravu, a naš ZON je
prihvatio rešenje da se pokloni i legati učinjeni zakonskom nasledniku
uračunavaju u njegov zakonski nasledni deo, ali ovo pravilo ostavilac može
otkloniti svojom voljom.
• Institut uračunavanja se opravdava potrebom da zakonski naslednici u
istom srodstvu sa ostaviocem budu izjednačeni. Sticanja na osnovu
poklona, legata i zakonskog nasleđivanja su besplatna. Shodno tome, za
lice koje je od ostavioca primilo poklon smatra se da je primilo deo nasleđa.
Ao ostavilac nije odredio da se poklon i legat ne uračunavaju, pretpostavlja
se da je ostavilac želeo jednakost naslednika u istom naslednom redu,
grani, podgrani od koje kao pravila polazi i ZON i da se oni uračunavaju u
zakonskom nasledniku u njegov nasledni deo.
• Krug naslednika kojima se vrši uračunavanje – poklon i legat se uračunava svakom nasledniku
koji hoće i može da nasledi ostavioca.
• Isto se uračunava i zakonskom i nužnom nasledniku, pa i nasledniku naslednika koji neće ili ne može
da nasledi i nasleđuje po pravu predstavljanja.
• Naslednik koji se odrekao nasleđa, zadržava poklon samo ako time nije povređeno pravo na nužni
deo ostalih naslednika.
• Pravilo o uračunavanju poklona i legata i nasledni deo
• Svakon zakonskom nasledniu se uračunava poklon od ostavioca, bilo kada je učinjen i legat.
• Poklonom u smislu odredbe člana 50 ZON smatraju se:
• - odricanje od bilo kog imovinskog prava od strane ostavioca
• - uključujući i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika
• - otpuštanje duga naslednika prema ostaviocu
• -ono što je ostavilac dao za života nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili proširenja
domaćinstva ili obavljanje zanimanja
• - dug naslednika prema ostaviocu
• - osiguranje koje je ostavilac zaključio u korist naslednika i u njegovu korist plaćao premije osiguranja
• - i svako drugo besplatno raspolaganje.
• Svaki legat ostavljen bilo kom nasledniku uračunava se u njegov nasledni deo.
 POKLONI I LEGATI KOJI SE NA
URAČUNAVAJU
• Poklon se nasledniku ne uračunava u nasledni deo:
• - ako je ostavilac u vreme poklona ili kasnije, ili u testamentu izjavio da se poklon neće uračunati,
ili se iz okolnosti može zaključiti da je to bila namera ostaviočeva.
• Izjava da se poklon neće uračunati u nasledni deo nasledniku može biti izičito sadržana u
ugovoru o poklonu, testamentu, kojim se raspoređuje imovina ostalim naslednicima, u kasnije
overenoj ili neoverenoj pisanoj izjavi, saopštena usmeno drugim naslednicima, ili može prozlaziti
iz konkludentnih radnji ostavioca.
• Međutim, iako je ostavilac dao tu izjavu, pokloni i legati će se uračunati u nasledni deo ako je
povređen nužni deo.
• - Plodovi i druge koristi koje je pokloprimac od poklonjene stvari i nprava imao do smrti
ostaviočeve, neće se uračunati u nasledni deo.
• - Izdaci koje je ostavilac imao za izdržavanje i obavezno školovanje naslednika
• - Izadci koje je ostavilac učinio za dalje školovanje naslednika, uračunavaju se u nasledni deo
zakonskog naslenika samo ako sud tako odluči. Pri tome, sud ceni vrednost zaostavštine, visinu
troškova daljeg školovanja naslednika i troškova osposobljavanja drugih naslednika za rad i
samostalan život. Ako su troškovi daljeg školovanja zakonskog naslednika veći od troškova
učinjenih ostalim naslednicima za njihovo osposobljavanje za rad i samostalan život, oni će se
uračunati tom nasledniku u nasledni deo.
• - U zakonski nasledni deo ne uračunavaju se ni uobičajeni manji pokloni.- to je pravni standard
koji sud konkretizuje u svakom pojedinom slučaju, uzimajući u obzir vrednost zaostavštine,
imovinske prilike ostavioca i poklonoprimca, mesne prilike. To su pokloni u prigodnim prilikama:
povodom venčanja, rođenja deteta, slava, rođendana, nove odine, diplomiranje na fakultetu i sl.
• Legati koji se ne uračunavaju
• Legati se ne uračunavaju u nasledni deo samo ako ostavilac u testamentu izričito tako odredio, ili
se iz sadržine testamenta to može zakjučiti.
• Ukoliko je legatom koji se ne uračunava u nasledni deo, povređen nužni deo, legat se vraća
odnosno sanjuje i celini ili delimično da se nadoknadi deo nužnog naslednika.
• Način i postupak uračunavanja
• Prilikom uračunavanja ceni se vrednost poklona u vreme uračunavanja, ali prema stanju u vreme
kad je poklonjena. Ako se poklon sastoji u osiguranju u korist zakonskog naslednika-
poklonoprimca, kao vrednost poklona računa se zbir uplaćenih premija ako je taj zbir manji od
osigurane sume. U suprotnom, kao vrednost poklona računa se osigurana suma.
• Pokloni i legati se uračunavaju tako što najpre ostali zakonski naslednici iz zaostavštine najpre
dobijaju vrednost poklona ili legata. Ako je učinjeno više poklona ili legata nejednake vrednosti,
uračunavanje se vrši počevši od poklona ili legata najmanje vrednosti do najviše vrednosti
poklona ili legata. Tada će i oni naslednici koji su primili poklone i legate manje vrednosti, od
učinjenog poklona ili legata najviše vrednosti dobiti iz zaostavštine vrednost najvišeg poklona ili
legata. Posle toga će se zaostavština koja je ostala deliti među svim naslednicima.
• Ukoliko zaostavština nije dovoljna da ostali naslednici dobiju odgovarajuću vrednost iz
zaostavštine, naslednik kome se vrši uračunavanje nije dužan da vrati išta od primljenog. U tom
slučaju naslednici dele zaostavštinu isključujući poklonoprimaca ili legatara , ali se pkloprimac ili
legatar smatra naslednikom iako ništa nije primio iz zostavštine.
• Pokloni i legati se vraćaju ili smanjuju ako je potrebno namirenje nužnih naslednika.
• Zahtev da se nasledniku uračunaju u nasledni deo pokloni i legati mogu postaviti samo njegovi
sanaslednici – sud ne pazi na ovu činjenicu po službenoj dužnosti.
 REPUBLIKA SRBIJA KAO ZAKONSKI
NASLEDNIK
• Zaostavština bez naslednika je pravno stanje koje nastaje ako iza ostavioca
nema naslednika koji mogu i hoće da naslede. Na ovoj zaostavštini svojstvo
univerzalnog sukcesora stiče Republika Srbija, koja postaje naslednik
momentom delacije.
• Pojam zaostavštine bez naslednika
• Zaostavština je bez naslednika ako:
• - ako nije sačinjen testament, ili ako je sačinjen pa je kasnije opozvan ili
poništen, ili testamentarni naslednik neće i ne može da nasledi
• - ako iza ostavioca nema zakonskih naslednika koji hoće i mogu da naslede
• ZON u članu 8. stav 4. propisuje:”Republika Srbija je poslednji zakonski
naslednik.
• Republika Srbija je univerzalni sukcesor cele ili dela zaostavštine, ako je
deo zaostavštine testamentom već zaveštan testamentarnim naslednicima.
• Republika Srbija, za razliku od ostalih naslednika, se ne može odreći
nasleđa.
 NASLEĐIVANJE NA OSNOVU T ESTAMENTA
(ZAVEŠTANJA)
• Testament (zaveštanje, poslednja volja) je jednostrana, lična, uvek
opoziva poslednja izjava volje testamentarno sposobnog fizičkog lica,
kojim raspoređuje svoju zaostavštinu za slučaj smrti u zakonom
propisanoj formi.
• Izraz testament nastao je od latinske reči testamentum, i on se prevodi kao
testament, poslednja volja, oporuka.
• Obeležja testamenta:
• 1. Jednostrani pravni posao jer nastaje jednostranom izjavom volje jednog
lica. Testator testentom može samo raspolagati svojim pravima i stvoriti
obavezu za sebe , ali ta obaveza deluje tek nakon smrti ostavioca.
• Za punovažnost testamenta je uslov da mora biti rezultat slobodne i prave
volje testatora, upravljene na sačinjenje testamenta – animus testandi.
• 2. Lični pravni posao – izjava volje na nastanak testamenta mora biti
učinjena samo lično. (izuzetak da se neki pravni poslovi mogu preduzeti i
preko zastupnika). Lica koja obavljaju testatoru određene materijalno
tehničke poslove ne smatrju se punomoćnicima za sačinjenje testamenta.
• 3. Opoziv pravni posao - testament je pravni posao koji se u bilo kom
trenutku do smrti ostavioca može delimično ili potpuno opozvati.Testator može
da sačini i opozive neograničen broj testamenata. Opoziv testamenta je
takođe lični pravni posao i preduzima se u formi propisanoj zakonom za
testament.Eventualne odredbe u testamnetu kojim se testator odriče prava na
opoziv testamenta ili se obavezuje da neće praviti drugi testament, ili da će
drugi testament imati određenu sadržinu, protivne su imperativnim odredbama
člana 176 ZON-a i ništave su.
• 4. Dobročin pravni posao - Naslednici, legatari i druga lica na osnovu
testamenta mogu sticati prava i obaveze, samo ako prime prava iz testamenta
, pri čemu obaveze ne mogu biti veće od prava. Testament je dobročini pravni
posao “jer mrtvom nije potrebna niti je moguće dati protivnaknadu.
• 5. Pravni posao za slučaj smrti – testament je pravni posao za slučaj smrti,
mortis causa za razliku od drugih pravnih poslova koji proizvode dejstvo za
života stranaka inter vivos.Naslednici i legatari nisu ovlašćeni da zahtevaju
stvari i prava za života zaveštaoca sve dok testator ne umre.
• 6. Pravni posao kojim se raspoređuje zaostavština- svojstvo testamenta
imaju sve izjave volje kojima se određuje raspored zaostavštine na drugi
način od onog kako zakon predviđa. Izjave volje kojima se određuje
singularni sukcesor ili je data bilo kakva naredba u vezi sa zaostavštinom,u
našem pravu se smatra testamentom iako njome nije određen univerzalni
sukcesor. Određivanje naslednika u našem pravu nije obligatorni element
testamenta.
• 7. Formalan pravni posao –Testament se može sačiniti samo u jednom od
zakonom predviđenih formi. Ako vreme sačinjenja testamenta nije
poštovana forma testamenta predviđena zakonom,testament je rušljiv.
• Ništavost se može isticati samo do određenog roka, posle proteka roka,
testament se smatra punovažnim pa stoga testament nije strogo formalan,
već formalan pravni posao.
 SPOSOBNOST ZA SAČINJAVANJE TESTAMENTA
(TESTAMENTARNA SPOSOBNOST)

• Pojam- Sposobnost za sačinjavanje testamenta je mogućnost fizičkog lica da

izjavama svoje volje punovažno sačini testament ili da ga punovažno opozove.
Sposobnost za sačinjenje bilo kog oblika testamenta razlikuje se od potpune
poslovne sposobnosti i delimične poslovne sposobnosti.
• Testamentarna sposobnost s stiče ako su se stekle opšte i eventualno posebne
pretpostake za sačinjavanje testamenta.
• 1. Opšte pretpostavke : član 9 ZON-a “Testament može sačiniti lice koje je
navršilo 15 godina života i sposobno je za rasuđivanje”.
• A) UZRAST – lice koje je navršilo 15 godina života može punovažno sačiniti
testament. Pretpostavlja se da svako lice koje je navršilo 15 godina života sposobno
da sačini testament. Ovu pretpostavku mogu obarati zainteresovana lica ako dokažu
da je testator u vreme pravljenja testamenta bio nesposoban za rasuđivanje.
• B) SPOSOBNOST ZA RASUĐIVANJE – obuhvata svest i volju. Svest je ekući
saznajni proces o nečemu, znanje i shvatanje nečega u određenom trenutku.
Testator mora imati svest o tome da sačinjava testament i kakva pravna dejstva on
proizvodi. Olja je sposobnost upravljanja svojim odlukama i njihovim izvršavanjem.
• Lice kome nedostaje svest ili volja nije sposobno za rasuđivanje ako su nedostaci
biološke prirode (zaostalog duševnog razvoja, bolestan je, senilan, pod uticajem
otrova, droga ili alkohola).
• Gubitak sposobnosti za rasuđivanje posle sačinjenog testamenta
• Ako je testator bio sposoban za rasuđivanje u vreme sačinjenja testamenta i kasnije
izgubi tu sposobnost, testament je punovažan, jedino nije sposoban da ga opozove.
Priroda testamenta i nemogućnost njegovog kasnijeg opoziva ogli bi se pokazati
nepravednim prema testatoru. U toj situaciji ZON predviđa mogućnost stavljanja van
snage određenih odredaba ili celog testamenta.
• Ostavinski sud, u slučaju spora između naslednika o činjenicama koje se tiču
naknadnog gubitka sposobnosti za rasuđivanje testatora i stavljanja van snage
testamenta- prnični sud može staviti van snage pojedine odredbe ili ceo testament
ako su se kumulaivno ispunile sledeće okolnosti:
• - ako su se izmenile prilike koje su u vreme sačinjenja testamenta bile zaostaviočeva
odlučujuća pobuda
• - ako je testator nakon sačinjenja testamneta izgubio sposobnost za rasuđivanje
• - ako bi sam testator, zbog izmenjenih prilika,po redovnom toku stvari opozvao taj
testament da nije izgubio sposobnost za rasuđivanje
• - ako postoji zahtev zainteresovanog lica postavljen u roku od tri godine od dana
proglašenja testamenta
• 2. Posebne pretpostavke – za pojedine testamente potrebno je ispunjenje i posebnih
pretpostavki:
• - vojni testament- lice koje je na vojnoj dužnosti
• - svojeručan testament, pisani testament pred svedocima i jedan oblik sudskog testamenta- da
testator zna i u stanju je da čita i piše.
• 3. Obeležja volje za sačinjenje testamenta – testament je strogo lični akt te je njegov itan
sastojak namera raspolaganja imovinom za slučaj smrti (animus testandi).
• Namera mora biti ispoljena tako da postane određena i bezuslovna.
• Od pravila da volja mora biti bezuslovna postoji izuzetak mogućnošću testatora da u
pojedinim odredbama testamenta postavi ostvarive, razumljive i jasne uslove koji su
punovažni ako nisu suprotni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.
• Iz namere ostavioca mora nedvosmisleno proizlaziti da izjavljena volja predstavlja poslednju
volju, a ne npr. javno obećanje nagrade, ponuda za zaključenje ugovora i sl.
• Volja zaveštaoca mora imati sledeće kvalitete:
• - da je određena
• - da je ozbiljna, ne data u šali
• - stvarna – da se podudara sa pravom, unutrašnjom voljom
• - slobodna – data bez pretnje, prevare, zablude ili prinude
• Poništenje testamenta može tražiti zainteresovano lice u roku od 1 godine od od dana saznanja
za uzroke ništavosti ali najkasnije u roku od 10 godina od dana proglađenja testamenta, a prema
nesavesnom licu u objektivnom roku od 20 godina.
• 5. Zakonom određena forma testamenta – obavezna forma testamenta
zaveštaoca nejčešće onemogućava da preduzima brzopleta raspolaganja, a
smanjuje se mogućnost zlouporebe od trećih lica.
• ZON predviđa sledeće oblike testamenta:
• - svojeručni testamnt
• - pisani testament pred svedocima
• - sudski testamnet
• - konzularni testament
• - međunarodni testament
• - brodski testament
• - vojni testament
• - usmeni testament.
• Ukoliko je povređena forma za jedan oblik testamenta, ali je istovremeno
zadovoljena forma drugog testamenta, dolazi do KONVERZIJE testamenta i
postaje punovažan.
 RAZVRSTAVANJE TESTAMENTA

• Testamenti se mogu razvrstatiti zavisno od okolnosti u kojima se sastavljaju,

s obzirom na činjenicu da li u njegovom sačinjenju učestvuje ili ne državni
organ, i prema obliku u kome se ispoljava.
• 1.Redovni i vanredni testamenti
• - redovni testamenti se sačinjavaju u redovnim okolnostima, što je u životu
pravilo. Ovi testaneti taju neodređeno vreme.Tu spadaju: svojerućni
testament, testament pred svedocima, sudski testament, konzularni
testament, međunarodni testament.
• - vanredni testamenti – sačinjavaju se u vanrednim okolnostima : na brodu,
za vreme mobilizacije ili rata, i sl. Ovi testamenti se sačinjavaju u
posebnom psihičkom stanju i opravdano je da traju određeno vreme
jer vanredne prilike utiču na volju tako da ona nije u potpunosti
slobodna. U ovu grupu spadaju: brodski testament, vojni testament i
usmeni testament.
• 2. Javni i privatni testamenti – razlikuju se po tome da li u njihovom
sačinjavanju učestvuje državni organ ili ne.
• Javne testamente sačinjava testator uz učešće za to ovlašćenog državnog
organa Uloga državnog organa je da pomogne testatoru da sačini javni
testament. Javni testament je u praksi verodostojniji od privatnog
testamenta upravo zbog učešća državnog organa koji prethodno utvrđuje
identitet testatora i na najpogodniji način nastoji da utvrdi da li je on
sposoban za rasuđivanje. Tu spadaju: sudski testament, konzularni
testament, međunaodni testament, brodski testament, vojni testament.
• Privatni testament testator sačinjava bez učešća državnog organa. Tu
spadaju: svojeručni testament, testament pred svedocima i usmeni
testament u prisustvu 3 istovremeno prisutna svedoka.
• 3. Pisani i usmeni testament S obzirom na oblik u kojem se sačinjava
testament razlikuju se pisani i usmeni testament.
• Pisani testamenti se ispoljavaju u napisanoj ispravi , javnoj ili privatnoj.
Sačinjavanje pisanog testamenta ima prednosti nad usmenim testamentom.
Sadržina pisanog testamenta je izvesna, po pravilu jasna i važi samo ono
što je u testamentu navedeno.

• Usmeni testament nastaje na osnovu usmene izjave testatora. U vreme kad

je testator izrekao poslednju izjavu volje ne sastavlja se pisana isprava.
Usmeni testament je predviđen samo za vanredne, izuzetne prilike u kojima
se nađe testator. ZON predviđa samo jedan oblik usmenog testamenta u
članu 110 dok su svi ostali testamenti pisani.
 OBLICI TESTAMENTA

• 1. Svojeručni testament - olografski testament testamentum

holographum (lat. Testamentum- testament, i holographus od grčke
reči holos (sav, potpun, ceo), i grafein- pisati, napisati) sačinjava
testamentarno sposoban zaveštalac koji zna da piše i čita tako što
svojom rukom napiše i potpiše. Takav testament poznaje tek
Justinijanovo pravo.Načelo slobode testiranja se najpotpunije
izražava u ovom obliku testamenta. Sadržina testamenta za sva lica
može ostati nepoznata što je značajno da u porodici ne izbiju
sukobi.
• Bitni sastojci:- da je svojeručno napisan – u Svojstvo svojeručnog
testamenta ima i pismo poslato zakonskim naslednicima ili trećem
licu- u tom smislu oproštajno pismo koje sadrži izjavu poslednje
volje ostavioca da se imanje ostavioca pisma preda određenom licu
označenom u tom pismu ima snagu testamenta ako ispunjava sve
ostale zakonske uslove za pismeni testament.
• Nebitni sastojci svojeručnog testamenta- može ali ne mora da sadrži.
• To su datum i mesto sačinjenja, iako je korisno da zaveštalac u testamentu
navede datum. Na osnovu datuma se lakše može utvrditi koji testament je u
važnosti ako je testator napisao više testamenata. U vreme sačinjenja
testamenta se utvrđuje i testamentarna sposobnost zaveštaoca i eventualne
mane volje.
• Korisno je navesti i mesto sačinjenja testamenta jer se na taj način utvrđuje
da li je sačinjen u zemlji ili inostranstvu zbog pravila da pravo mesta
sačinjenja testamenta određuje i formu-locus regit actum.
 PISANI TESTAMENT PRED SVEDOCIMA

• Pisani testament pred svedocima – testamentum allographum – alografski ili

advokatski testament je izjava volje testamentarno sposobnog lica koje zna i
u konkretnom slučaju može da čita i piše, sačinjena u ispravi koju je testator
pokazao pred dva svedoka, izjavio da je ispravu pročitao i da je to njegov
testament koju su zatim testator i svedoci potpisali.
• Ovaj testament je pisani i spada u redovne testamente (sačinjen u redovnim
prilikama) i u privatne.
• U pisanom testamentu pred svedocima sastavljanje pisane isprave o
testamentu je tehnička radnja koja prethodi sačinjavanju testamenta.
Sastavljanje pisane isprave ne ulazi u akt testiranja pa je svejedno kako je
nastao, ali to najčešće piše advokat.
• Ovaj oblik testamenta ne mogu sačiniti nepismena lica odnosno lica koja
nisu u stanju da pročitaju testament. Svedoci testamenta mogu biti samo oni
koji su za to zamoljeni, a sačinjavanje testamenta mora se pred njima
izvršiti bez prekidanja.
• Bitni sastojci pisanog testamenta pred svedocima :
• - sastavljanje isprave o testamentu
• - izjava i potpis testatora
• - potpis svedoka.
• A) Ispravu o testamentu može sastaviti bilo koje lice, pa i sam testator, jer samo
sastavljanje testamenta je tehnička a ne pravna radnja.
• B) U prisustvu dva svedoka testator izjavljuje da je već sačinjenu ispravu o
testamentu pročitao, da je to njegova poslednja volja a potom se na ispravu o
testamentu svojeručno potpisuje. Testator ne mora pred svedocima čitati testament,
niti oni moraju znati sadržinu testamenta jer oni potvrđuju izjavu testatora da je
sačinjena isprava njegov testament i da je testator svojeručno potpisao.
• Testamentarni svedok mora biti samo poslovno sposobno lice. Svedoci ne moraju
razumeti jezik na kojem je testament sastavljen. Dovoljno je da se zaveštalac na
njemu potpisao izjavljujući na jeziku koji svedoci znaju da je pročitao testament i da to
pismeno predstavlja njegov testament. Oba svedoka moraju biti prisutna u momentu
izjave i potpisa zaveštaoca nuncupatio.
• C) Potpis dva istovremeno prisutna svedoka su nužni akti da bi testament nastao.
• Svedoci jedino moraju razumeti jezik kojim testator daje izjavu prilikom nunkupacije.
• Sporedni sastojci –
• - datum sačinjenja testamenta
• - mesto sačinjenja testamenta
• - označenje svojsta svedoka- poželjno je da se za svedoke napiše da oni
potpisuju u svojstvu svedoka
 SUDSKI TESTAMENT

• Sudski testament, na osnovu izjave zaveštaoca, sastavlja sudija n način propisan

zakonom.
• Svojstva testamenta: pisan, javan i redovan.
• Sudski testament vodi poreklo iz rimskog prava. Postklasično i Justinijnovo pravo
poznaju dva oblika sudskog testamenta: testament izdiktiran u zapisnik pred sudskim
službenikomili municipalnim organima i čuvan u arhivu tog suda ili drugog organa i
testament deponovan na čuvanje u imperatorovoj kancelariji.
• Sačinjavanje testamenta
• Nadležnost: sudski testament sačinjava sudija pojedinac osnovnog suda po mestu
prebivališta ili boravišta testatora diktiranjem sadržine testamenta zapisničaru.
• Izuzet je sudija koji je: potomak, usvojenik ili potomak usvojenika testatora, njegovi
preci i usvojioci, srodnik testatora u pobočnoj liniji do 4. stepena srodstva zaključno,
supružnik navedenih lica kao i supružnik samog zaveštaoca.
• Ako testament nije sačinio sud po prebivalištu testatora, o sačinjenju sudskog
testamenta sud je dužan odmah izvestiti sud na čijem području testator ima
prebivalište.
• Testament se sastavlja u sudu ili van suda kada zaveštalac nije sposoban da dođe u
sud (bolest, povreda,nepokretan zbog starosti ili je na izdržavanju kazne zatvora).
•
• Utvrđivanje identiteta i testamentarne sposobnosti testatora
• Ako je testator lično poznat sudiji neće se utvrđivati njegov identitet.
• Kada testator nije lično poznat sudiji, njegov identitet se utvrđuje javnom
ispravom sa fotografijom i izjave jednog od svedoka.
• Ako testator nema ispravu sa fotografijom, njegov identitet se utvrđuje
izjavom dva poslovno sposobna svedoka.
• Nakon toga sudija ispituje da li zaveštalac ima testamentarnu sposobnost.
Ako testator nije napunio 15 godina života, sudija će rešenjem odbiti da
sastavi testament. Ako sudija posumnja u sposobnost za rasuđivanje
testatora, saslušaće psihijatra i ako postoji sposobnost za rasuđivanje
ispituje da li postoji ozbiljna i slobodna volja zaveštaoca za sačinjavanjem
testamenta. Sudija je zatim dužan da objasni zaveštaocu smisao
testamenta, da testamentom može raspolagati svojom imovinom samo do
raspoloživog dela, a ne i nužnim delom, da mu ukaže na posledice
testamenta, i da ispita da li je predmet testamenta dozvoljen odnosno da
nije ništav. Sve radnje sudija unosi u zapisnik.
 SUDSKI TESTAMENT AKO JE TESTATOR U STANJU
DA GA PROČITA

• Ovaj oblik testamenta sudija može sačiniti samo ako testator zna i može da
čita i piše.
• Sudija diktira u zapisnik testament po kazivanju zaveštaoca, pri čemu se
zaveštalac može služiti beleškama, nekim pismenim ispravama ali se ne
može sačiniti ovaj testament ako je isprava o testamentu unapred pismeno
sačinjena. Testator će svoju izjavu poslednje volje iskazivati na jeziku koji je
u službenoj upotrebi u sudu i na tom istom jeziku će sudija sačiniti
testament. Sudija glasno diktira sadržinu testamenta u zapisnik, zatim je čita
i potpisuje. Nakon toga testator čita testament i potpisuje, što sudija
konstatuje u zapisniku.
• Ništav je testament koji sudija nije pročitao zaveštaocu.
 SUDSKI TESTAMENT AKO TESTATOR NIJE U
STANJU DA GA PROČITA
• Ovu varijantu testamenta sudija će sastaviti testatoru koji ne zna ili nije u stanju da ga
pročita.
• Nakon što je sudija sastavio testament po kazivanju zaveštaoca, a testator nije u
stanju da ga sam pročita,sudija će pročitati testament u prisustvu dva testamentarna
svedoka.
• Svedoci testamenta mogu biti samo punoletna i potpuno poslovno sposobna lica koji
razumeju službenik jezik sudu i znaju da čitaju i pišu. Njihova funkcija je :
• - da prisustvuju čitanju testamenta od strane sudije
• - da prisustvuju davanju izjave zaveštaoca da je to njegova poslednja volja,
• - da prisustvuju potpisivanju ili stavljanju rukoznaka zaveštaoca na testament
• - da se sami potpišu na testamentu.
• Isključeni su kao svedoci testamenta:potomci testatora, usvojenici i njihovi potomci,
preci i usvojitelji testatora, srodnici testatora u pobočnoj liniji do 4. stepena zaključno,
supružnici svih tih lica i supružnik testatorov.
• Ako je testator ne zna službeni jezik u sudu ili je gluv ili nem, sudija će preko zakletog
tumača pročitati testament, a zaveštalac preko tumača izjaviti da je to njegov
testament.
 TESTAMENT KOJI SAČINJAVA JAVNI
BELEŽNIK
• Prema odredbama Zakona o javnom beležništvu, javni beležnik može
sačiniti testament u vidu javnobeležničkog zapisa. Na sačinjavanje
testamenta primenjuju se shodno odredbe zakona kojim se uređuje
nasleđivanje.
• Iako Zakonom o javnom beležništvu nije izričito propisano, javni beležnik bi
trebao da sačini testament po pravilima za sastavljanje sudskog testamenta.
Naime, odredbe o sudskom testamentu se shodno primenjuju kad god se
sačinjava javni testament (konzularni, brodski, vojni)zuzev ako je to drukčije
određeno Zakonom o javnom beležništvu.
 KONZULARNI TESTAMENT

• Konzularni testament je oblik poslednje izjave volje koji našem državljaninu

u inostranstvu sačinjava konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik
Srbije.
• Konzularni testament je pisan, redovan i javan. Sačinjava se u prostorijama
diplomatskog ili konzularnog predstavništva (jer je samo to eksteritorijalno i
smatra se da je sačinjen u Srbiji.
• Za sačinjenje testamenta ovlašćen je diplomatski predstavnik Srbije ili šef
konzulata ili pak lice koga ovlasti po propisima koji važe za sudski
testament.
 MEĐUNARODNI TESTAMENT

• Međunarodni testament je je oblik testamenta koji je prihvaćen u našem pravu na osnovu

ratifikovane Konvencije o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta iz
1977. godine.
• Takav testament se može sačiniti od bilo kog lica, našeg ili stranog državljana i bez obzira
na prebivalište testatora i na činjenicu gde se zaveštaočeva imovina nalazi.
• Karakerisike: pisan, javan, redovan.
• Ovlašćena ica za sačinjenje: sudija osnovnog suda, konzularni il diplomatski redstavnik
Srbije, zapovednik broda, komandir čete ili srugi starešina njemu istog ili višeg ranga li u
prisustvu nekog od starešina ili starešina odvojene čete.
• Poslednja volja ne mora imati elemente inostranosti, mada se najčešće upravo iz tog
motiva sačinjava u tom obliku.
• Potupak: akt sačinjenja počinje predajom isprave o poslednjoj volji ovlašćenom licu, ili se
sačinjava najpre od ovlašćenog lica u prisustvu dva testamentarno sposobna svedoka i
ličnom izjavom zaveštaoca da je sačinjeno pismeno njegov testament i da je upoznat sa
njegovom sadržinom.
• Prethodno ovlašćeno lice utvrđuje idenitet zaveštaoca i testamentarnih svedoka. Po
predaji pismena i date izjave zaveštalac pred ovlašćenim licem i dva svedoka potpisuje
testament, a ako je ranije potpisan izjavljuje da je to njegov potpis na ispravi, a zatim sva
lica koja moraju bti istovremeno prisutna, potpisuju zapisnik.
• Nakon toga ovlašćeno lice sačinjava potvrdu o sačnjenju testamenta u dva primerka koji u
suštini znači njegovu izjavu da je testament sačinjen u skladu sa ZON i da je punovažan.
•
 BRODSKI TESTAMENT

• Brodski testament je izjava poslednje volje zaveštaoca na brodu koji plovi

pod zastavom Srbije bez obzira da li u unutrašnjim vodama ili brodu
pomorske ili prekomorske plovidbe.
• Sačinjava ga zapovednik broda po propisima koji važe za sudski testament.
• Važnost brodskog testamenta je 30 dana računajući od povratka
zaveštaoca u Srbiju i ako zaveštalac u tom roku umre testament je
punovažan za nasleđivanje. Ako brod plovi u teritorijalnim vodama Srbije
rok od 30 dana se računa od dana iskrcavanja zaveštaoca sa broda na
kojem je testament sačinjen.
• U ovim rokovima sud vodi računa po službenoj dužnosti.
 VOJNI TESTAMENT

• Vojni testament je poslednja izjava volje koju sačinjava nadležni vojni starešina po
pravilima koja važe za sudski testament i to za vreme mobilizacije ili rata.
• Karakteristike: pisan, javan, vanredan.
• Što se tiče mobilizacije, isto je nephodno ekstenzivno tumačiti pa se pod mobilizacijom
podrazumeva mobilizacija uoči ratnih dejtava već i prilikom većih vojnih vežbi koje duže
traju,na lokaciji udaljenim od sedišta najbližeg suda ili kada testator zbog vojnih vežbi nije
u situaciji da sačini drugu formu testamenta.
• Rat je intenzivan društveni sukob, prouzrokovan političkim ili ekonomskim
protivrečnostima kojima se primenom masovne oružane borbe teži ostvarenju
ekonomskih i političkih ciljeva određenih država ili naroda. Vojni testament se može
sačiniti za vreme oružane borbe, a ne i za vreme psihološkog rata ili primene sankcija ili
ekonomske bokade zemlje koje često prethode oružanoj borbi ili je prožimaju.
• Međutim, ovaj oblik testamenta se može sačiniti i kada još ne traju oružane borbe, ali je
proglašeno ratno stanje.
• Rok važnosti: - 60 dana po završetku rata, a ako je testator ranije demobilisan u roku od 30
dana od dana njegove demobilizacije. Ovi rokovi su prekluzivni i testament je punovažan
samo u navedenim rokovima, ali ove rokove ne bi rebalo restriktivno tumačiti, posebno
ako traje nova mobilizacija ili rat.
•
 USMENI TESTAMENT

• Usmeni testamen je oblik poslednje izjave volje zaveštaoca koje se može sačiniti
IZGOVOENIM REČIMA u okolnostima kada nije moguće sačiniti redovan testament.
• Karakteristike: usmeni (ali nije diktiran nekome za zapisivanje), privatni i vanredni.
• Izuzetne prilike u kojima se može sastaviti su objektivne ili subjektivne prirode.
• Objektivne prilike su nastupanje okolnosti koje nisu redovna pojava u životu (zemljotres,
poplava, požar, snežna lavina, odron zemljišta ili rude u rudarskom oknu) koje mogu biti
viša sila ili slučaj.
• Subjektivne izuzetne prilike su vezane za samog zaveštaoca (povreda u saobraćajnoj
nezgodi, iznenadni smrtonosni infarkt i sl) s tim da te prilike ne mogu biti uobičajene ili
trajne. Neophodno je da usled subjektivnih izuzetnih prilika zaveštalac nije sposoban za
sačinjenje pisanog testamenta.
• Forma: testament je formalan, pored izuzetnih prilika i nesposobnosti zaveštaoca da
sačini pisani testament, on sadržinu svoje poslednje izjave volje mora dati pred tri
istovremeno prisutna testamentarno sposobna lica.
• U izuzetnim subjektivnim prilikama prisustvo tri svedoka istovremeno je moguće, ali ako
se radi o objektivnim izuzetnim prilikama, sudska praksa priznaje punovažnost usmenog
testamenta ako su svedoci u kratkom vremenskom periodu sukcesivno bila prisutna
usmenoj izjavi poslednje volje i to u istovetnoj sadržini dvama licima.
• Za razliku od ostalih testamenih svedoka, traži se punoletnost svedoka a dozvljava se da
svedok bude u bliskom srodstvu sa zaveštaocem ili supružnik.
• Dužnosti svedoka usmenog testamenta:
• - da bez odlaganja napismeno i zajedno sastave izjavu zaveštaoca i da
je što pre predaju sudu
• - da izjavu zaveštaoca usmeno ponove pred sudom uz iznošenje
relevantnih prilika u kojima je zaveštalac izrazio svoju poslednju volju.
• Rok važenja: iznosi 30 dana od prestanka izuzetnih prilika u kojima je
sastavljen, a ako zaveštalac umre u tom roku, usmeni testament je
osnov za pozivanje na nasleđe.
• Za slučaj da u toku roka od 30 dana ponovno nastupe izuzetne prilike,
novi rok od 30 dana ponovo teče od prestanka takvih prilika.
DOZVOLJENA SADRŽINA TESTAMENTA
 DOZVOLJENA SADRŽINA TESTAMENTA

• Sloboda testiranja omogućava testatoru da svojom voljom odredi sadržinu testamenta.

• Najznačajnija odredba testamenta je određivanje naslednika, ali nijime može biti ostavljen jedan ili više
lagata, određen zamenik naslednika ili legatara, izvršilac testamenta postavljeni uslovi, rokovi ili nalozi,
izvršeno raspolaganje u dozvoljene svrhe, osnivanje zadužbine , oproštaj nedostojnosti, isključenje ili
lišenje nužnog naslednika, opoziv ranijeg testamenta, ali i statusna pitanja, priznanje očinstva ili
materinstva.
• POSTAVLJANJE NASLEDNIKA: Naslednik postavljen testamentom mora biti ODREDIV, dakle sadržati
podatke na osnovu kojih se može utvrditi ko je to lice. Npr. Naslednik je dovoljno određen ako u
testamentu stoji “ostavljam onome ko me dohrani i sahrani”.
• Jedno lice može biti postavljeno za naslednika imenovanjem po imenu i prezimenu, ili određivanjem
fizičkog lica koje treba da se rodi reko majke koja nosi plod, dok pravno lice, zadužbina nosi privremeno
ime.
• Nasledniku se može ostaviti celokupna imovina, deo imovine određen u alikvotnom delu, a ako nekima od
naslednika nije određen deo zaostavštine, tada oni nasleđuju na jednake delove.
• ODREĐIVANJE ZAMENIKA NASLEDNIKU – zestator ima pravo da postavljenom nasledniku ili legataru
(institut) odredi zamenika (supstitut) ukoliko institut neće ili ne može da nasledi. Ako se supstiut postavlja
pod uslovom, potrebno je da ispuni sve neophodne pretpostavke koje su neophodne za institut. Testator
može odrediti supsituta i svom zakonskom nasledniku. Ukoliko institu nasleđuje ili prima legat, supstitut
ne postaje naslednik ili legatar. TO JE PROSTA ILI OBIČNA SUPSTIUCIJA.
• Ako institut doživi momenat delacije, ali umre pre nego što bi dao izjavu o prihvatanju ili neprihvatanju
nasleđa ili legata, nastupa transmisija njegovog nasleđa na naslednika instituta i izostaje supstitucija.
• Zakon o nasleđivanju zabranjuje da zaveštalac odredi naslednika svom nasledniku ili legataru
(fideokomisarna supstitucija).
 OSTAVLJANJE LEGATA (ISPORUKE)

• Legat je odredba tstamenta kojom testator ostavlja određenom licu jedno ili više stvari i
prava, nalaže neko činjenje ili nečinjenje, ali tako da ispunjenje tih prestacija ovlašćeno
lice (poverilac) može zahtevati od naslednika ili legatara. Legatar, kao i naslednik mora biti
određen.
• Testator legataru ostavlja testmentom jednu ili više stvari i prava, za razliku od naslednika
kome ostavlja celokupnu ili deo imovine određen prema celini. Kada je nejasno da li je
jedno lice legatar ili naslednik, kao naslednik se smatra ono lice kome je testamentom
stvar ili pravo ostavljeno neposredno, direktno, a legatar je lice kome je stvar ili pravo
ostavljeno indirektno – tako što je naloženo testamentarnom nasledniku iz onoga što je
nasledio da preda stvar ili pravo određenom ili odredivom licu.
• Legatar je singularni sukcesor koji ima potraživanje prema jednom li više lica kojima njeno
ispunjenje naloženo, dok je naslednik ipso iure univerzalni sukcesor u momentu delacije.
Svojstvo poverioca legatar stiče od smrti zaveštaoca, a pravo svojine stiče kada mu
dužnik legata preda stvari.
• Legat se razlikuje od polona za slučaj smrti donatio mortis causa.
• Poklon za slučaj smrti je ugovor obligacionog prava dk je legat institut naslednog prava.
Poklon za slučaj smrti vezuje se samo za momenat delacije, a ne i za institut nasleđivanja.
Predaja predmeta poklona tereti sve naslednike, dok legatar ima pravo na traženje
izvršenja legata od lica kome je testamentom naloženo da legat izvrši.
•
• PRAVNA PRIRODA LEGATA – OBLIGACIONE PRIRODE
• Legatar ne stiče pravo svojine ili neko drugo građansko pravo momentom delacije već
SAMO POTRŽIVANJE PREMA DUŽNIKU LEGATA.
• U momentu delacije legatar, sublegatar stiče svojstvo poverioca prema dužniku legata, a
to je testamentarni naslednik.
• Iz navedenog proizlazi da je predmet legata sve ono što može biti predmet obligacija-
davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje.
• Predmet legata isto kao i obligacija, mora biti moguć, dopušten i određen.
• Mogućnost je subjektivna ako dužnik legata ne može ispuniti legat, ali bi moglo neko
drugo lice, a objektivna ako ni jedno lice ne može ispuniti legat.
• Nedopušten je legat koji suprotan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim
običajima.
• Legat je odrediv ako testament sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti koju
obavezu mora dužnik ispuiti legataru.
• Ako testament sadrži odredbe o legatu koji je neodređen ili neodrediv, nemoguć ili
nedopušten, testament je u celini ili delimično ništav.
• Shodno tome, zaveštalac može legataru ostaviti jednu ili više stvari ili prava (koncertni
klavir, biblioteku), da obaveže dužnika legata da legataru isplati određeni novčani iznos,
da legatara izdržava, da u korist legatara izvrši određene radnje (da ga zastupa u sporu do
okončanja određene parnice, da mu sagradi kuću), da se uzdrži od određenih činjenja koje
bi dužnik mogao preduzeti da testamentom nije određen legat (da ne sadi pored međe
legatara stabla ili druge visoke kulture), ili da trpi određene radnje legatara.
• FORMA I NAČIN ODREĐIVANJA LEGATA
• Legat se ostavlja u bilo kom obliku testamenta koji ispunjava pretpostavke za punovažnost.Zaveštalac u testamentu može za
sticanje prava na legat postaviti uslove i rokove ili mu odrediti nalog.
• Testator može legat ostaviti neposredno ako jednu ili više stvari direktno ostavi nekom licu i ne određuje ko je dužan da ispuni
legat, tada testamentarni i zakonski naslednici ispunjavaju legat srazmerno svojim naslednim delovima kao celina.
• Testator ostavlja legat posredno, ao naloži nasledniku da iz onoga što mu je ostavljeno u nasleđe preda neku stvar ili prenese
pravonekom licu – legataru, koji shodno tome predmet stiče indirektno.
• Legat ostavljen nasledniku naziva se PRELEGAT.
• Testamentom može biti naloženo legataru da iz vrednosti legata nekom drugom licu da legat. Legat naložen prvom legataru
naziva se SUBLEGAT.Legat i sublegat se razlikuju po licu koje je dužnik ispunjenja. Naslednik je dužnik legata, a legatar je
dužnik sublegata. Takođe i sublegatar može biti obavezan da iz sublegata nešto ispuni trećem licu.
• Za ispunjenje sublegata, legatar je dužan samo do vrednosti svog legata.
• Ukoliko legatar ne može ili neče da primi legat, obaveza ispunjenja sublegata prelazi na lice kome ostaje imovina koja je
predmet legata.
• DUŽNIK LEGATA je lice koje je u obavezi da ispuni legat, ali naslednik kome je povređen nužni deo nema tu obavezu. Sublegat
je dužan ispuniti onaj kome je naložen pod uslovom da sublegat ne premašuje vrednost legata koji mu je ostavljen.
• Kada je jedan ili više legata dužno ispuniti više naslednika, svao odgovara srazmerno delu zaostavštine koju dobija
testamentom, ako što drugo nije određeno. Ako je jedan naslednik ili legatar sam ispunio legat iako je to bilo naloženo svim ili
nekolicini naslednika ili legatara, ima pravo regresa prema ostalim dužnicima legata ili sublegata srazmerno delu koju dobija iz
zaostavštine.
• Legatar ima pravo da zahteva ispunjenje legata i kada je lice koje je po testamentu bilo u obavezi da izvrši legat umro pre
zaveštaoca, ili se on odrekao nesleđa ili je nedostojan. Od načina određivanja naslednih delova testamentarnih naslednika koga
će teretiti legat ako naslednici ne mou ili neće da naslede. Ako je zaveštalac postavio više naslednika i nije odredio njihove
nasledne delove, nasledni deo naslednika koji neće ili ne može naslediti, prirasta ostalim postavljenim naslednicima koji
duguju legat srazmerno delu koji im je prirastao.
•
• O izvršenju legata stara se izvršilac testamenta, ako je određen, a ako ga nema, ispunjenje legata se može
zahtevati od naslednika koji upravlja nasledstvom.
• DEJSTVO LEGATA
• Pravo na legat legatar stiče u momentu delacije, bez obzira da li mu je to poznato pod uslovom da doživi
delaciju ili je začeto u momentu delacije a nije nedostojan. Ipak, on ima pravo da se odrekne legata i time
gubi svojstvo legatara. U tom slučaj legat ostaje dužniku legata ako iz testamenta ne proizlazi drugačije.
Ukoliko se legatar nije odrekao legata, ili se legata primio ili nije dao nikakvu izjavu u vezi legata,
pretpostavlja se da je legat stekao momentom delacije zaveštaoca bez obzira na to da li je dužnik legata
izvršio svoju obavezu.
• U slučaju da je legatar umro nakon sticanja legata, ovo pravo je nasledivo.
• Legat ostavljen zakonskom nasledniku, uračunava se u njegov nasledni deo, ako iz testamenta ne
proizlazi nešto drugo. Testamentarni naslednik čiji je deo smanjen zbog dopune nužnog dela, može tražiti
srazmerno smanjenje legata koji ga tereti ako iz testamenta ne proizlazi nešto drugo, ili čak nije dužan
ispuniti legat ili nalog ako se time vređa njegov nužni deo.
• Privilegovani legatar postaje dužnik nužnog naslednika samo ako se iz vrednosti ostalih legata ne može
namiriti nužni deo.
• Legatari ne odgovaraju za dugove ostavioca, osim ako je zaveštalac to u testamentu naredio. Naslednici
su prvenstveno obavezni da namire pasivu zaveštaoca, a tek zatim legatara. Legatar može srazmerno
tražiti smanjenje legata ako vrednost legata koji duguje premašuje vrednost njegovog legata. U tom
slučaju svi legati se smanjuju u istoj srazmeri, ako testator nije drukčije naredio.
• Poverioci zaveštaoca se namiruju pre legatara zbog toga što legatar ne odgovara za dugove zaveštaoca.
 POSEBNE VRSTE LEGATA

• 1. Legat ostavljen testatorovom poveriocu

• Ovakav legat je najčešće namera zaveštaoca da izmiri svoj dug. Ako iz testamenta ne proizlazi što drugo,
legatar može zahtevati ispunjenje i svog potraživanja i legat ako u zaostavštini postoji dovoljno imovine
da se namiri i legat. Međutim,ako zaveštalac legataru ostavi stvar koju mu je bio dužan, poverilac ne može
zahtevati i ispunjenje duga i legat već se opredeljuje za jedno ili drugo, ali ima povoljniji položaj kao
poverilac jer se oni najpre namiruju iz zaostavštine.
• 2. Legat ostavljen testatorovom dužniku
• Legat ostavljen zaveštaočevom dužniku ima dejstvo otpuštanja duga ako iz estamenta ne sledi što drugo.
Zaveštalac može otpustiti svom dužniku samo dug koji je postojao u vreme sačinjavanja testamenta.
• Ostavljanje legata dužniku znači otpuštanje duga u vrednosti legata.
• 3. Legat testatorovog potraživanja – punovažan je samo ako predmet legata- potraživanje testatora prema
trećem licu, postoji u vreme delacije.
• 4. Legat stvari određenih po rodu – to su generične stvari koje se označavaju po vrsti, broju ili jedinici
mere i mogu biti potrošne ili nepotrošne. ZON postavlja oborivu pretpostavku da ako količina stvari
određena po rodu nije određena kao legat, sve stvari tog roda koji se zateknu u zaostavštini u momentu
delacije su predmet legata, ali se može suprotno dokazivati. Testament se tumači u korist zakonskih
naslednika ili dužnika legata u testamentu. Međutim, ako stvari određene po rodu ne postoje u vreme
delacije, dužnik legata je dužan da ih pribavi i preda legataru.
• Ako je u pitanju legat koji čine zbirne stvari, a to je skup istovrsnih, fizički samostalnih koje imaju istu
namenu i u pravnim odnosima se pojavljuju kao celina (filatelistička zbirka maraka, galerija slika, stado
ovaca), dužnik legata je dužan predati legataru sve stvari koje u momentu delacije čine zbirnu stvar.
• 5. Legat individualno određene stvari – to je stvar određena konkretno, neponovljiva (slika određenog
slikara, zemjište, kuća). Pravo svojine na stvari legatar stiče predajom pokretne stvari ili upisom prava na
nepokretnosti u javne knjige. Pravo na legat prestaje ako takva stvar propadne pre delacije, ili ako ga je
otuđio ili potrošio i u slučaju kada stvar propadne slučajno posle delacije.
 PRESTANAK LEGATA - ZASTARELOST

• Legat prestaje:
• - ako legatar umre pre delacije
• - kada se odrekne legata
• - kada je legatar nedostojan
• - ako su predmet legata stvari određene po rodu, a ne zateknu se u zaostavštini, a njihova
količina nije određena niti odrediva
• - ako testator otuđi ili potroši individualno određenu stvar kja je predmet legata, ili stvar
propadne za života testatora
• - ako ispunjenje legata postane nemoguće zbogdogđaja za koje dužnik nije odgovoran.
• Ako je legat pao zbog smrti legatara pre delacije ili se legatar odrekao legata ili je
nedostojan, predmet legata ostaje dužniku legata, a ako je bilo više dužnika legata, isto
zadržavaju dužnici srazmerno njihovim naslednim delovima akošto drugo iz testamenta ne
proizlazi.
• Zastarelost: pravo da se zahteva legat prestaje godinu dana nakon proglašenja
testamenta, ili kada je legatar saznao za postojanje legata i bio ovlašćen da zahteva legat.
Sicanje ovlašćenja da se zahteva legat ne poklapa se uvek sa sticanjem legata (legat
vezan za rok ili odložni uslov).
• Legat se određuje testamentom pa se kao najraniji momenat za saznanje postojanja legata
poklapa sa proglašenjem testamenta. Ako legatar nije prisustvovao proglašenju
testamenta, njegovo saznanje za legat će biti kasnije.
• Zastarelošću prstaje pravo zahteva za ispunjenje obaveze i nju sud pazi samo ako se na to
dužnik legata pozvao.
 RASPOLAGANJE U DOZVOLJENE SVRHE I
OSNIVANJE ZADUŽBINE
• Zakon o nasleđivanju poznaje mogućnost osnivanja tzv. nesamostalne i samostalne
zadužbine.
• NESAMOSTALNA ZADUŽBINA – fond nema svojstvo pravnog lica, već se zaostavština ili
deo zaostavštine ostavlja već postojećem pravnom licu sa nalogom da se ta imovina
upotrebi u dozvoljene svrhe koja mora imati trajni karakter (ako bi zaveštalac naložio
naslednicima da svake godine određeni novčani iznos nagrade plaćaju najboljem studentu
medicinskog fakulteta).
• SAMOSTALNA ZADUŽBINA – zaveštalac testamentom može odrediti osnivanje samostalne
zadužbine koja će imati svojstvo pravnog lica. Ona će nastati uz kumulativno prisutnih
sledećih uslova:
• - da je zaveštalac testamentom tako odredio
• - da je odredio sredstva- imovinu za tu namenu
• - da je u estamentu određen cilj koji će se tom imovinom postići.
• Ove pretpostavke mogu biti određene i u više testamenata.
• Ako je određena za naslednika zadužbina, to svojstvo se stiče u momentu delacije iako
pravno lice još nije steklo pravnu i poslovnu sposobnost, ako je kasnije stekne.
• Ako je zadužbina određena kao legatar, ona u momentu delacije stiče obligaciono pravo da
od dužnika legata zahteva ispunjenje.
• Kad je zadužbina korisnik naloga, tada između nje i obaveznog lica ne nastaje obligacija i
ono ne može isticati nikakav zahtev prema prema obaveznom licu, osim što može podneti
tužbu za utvrđenje prestanka prava lica koje nije ispunilo nalog.
 POSTAVLJANJE USLOVA I ROKOVA

• USLOV je neizvesna okolnost od čijeg ispunjenja ili neispunjenja zavisi dejstvo testamenta.Po pravilu je to buduća okolnost, a
može biti i sadašnja, čak i prošla ako za nju tetstator nije znao.
• Uslov može biti:- odložan (suspenzivni)- nalednik ili legatar stiču prava po testamentu ako od trenutka ispunjenja uslova.
• - raskidan(rezolutivni) – njihov položaj zavisi od toga da i će raskidni uslov da se ostvari- traje do određenog
vremena.
• Uslovi su ništavi(nepostojeći)ako su:
• - protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima
• - nemogući, nerazumljivi i protivrečni
• - ako je uslov ostvaren pre delacije ako iz testamenta ne sledi da ima da se ponovi.
• Svaka obaveza naložena testamentom u granicama dozvoljenog i mogućeg deluje kao uslov.Odredbe testamenta kojom se
načaže da ostavioca i njegovog supružnika čuva i obrađuje imanje važi kao raskidni uslov.
• ROK je protek vremena, ili određeni trenutak u vremenu čijim nastupanjem jedno lce postaje ili prestaje biti naslednik ili legatar.
• Mogu biti: - odložni – ako od njegovog nastupanja zavisi sticanje naslednih prava ili legata- do isteka roka zaostavština pripada
zakonskim naslednicima
• Ako naslednik ne doživi odložni rok, zaostavština pripada zakonskim naslednicima
• - raskidni – njegovim nastupanjem prestaju nasledna prava .
• U naslednom praviu mogu biti određeni samo primereni rokovi. Ništavi su rokovi koji su neprimereno dugi ili nikada ne mogu
nastupiti.
• Ako je zaveštalac očigledno pogrešio u pogledu dužine roka, isti će odrediti sud u ostavinskom postupku, ili u slučaju spora u
parnici.
• Pravno stanje do ostvarenja odložnog uslova ili proteka roka PENDENCIJA- ZAKONSKI NASLEDNICI IMAJU PRAVO
PLODOUŽIVANJA.
• Kada se odložni uslov ostvari ili rok istekne, prestaje pendencija i testamentarni naslednik preuzima deo zaostavštine sa svim
neskinutim plodovima.
• Ako testamentom postavljni nasldnik ne doživi ostvarenje odložnog uslova ili istek roka ili se odložni uslov ne ostvari, asleđuju
zakonski naslednici.
• Ako zakonski naslednik ili legatar postavljen pod raskidnim uslovom ili rokom, za vreme
pendencije zaostavština odnosno legat pripada na uživanje nasledniku ili legataru od
momenta delacije.
• Ako se raskidni uslov ostvari ili raskidni rok istekne, zaostavština pripada ostaviočevim
zakonskim naslednicima ako iz testamenta što drugo ne proizlazi.
• Supstitute i njihove zakonske naslednike ne terete uslovi odnosno rokovi.
• NALOG (MODUS)- je teret koji zaveštalac postavlja testamentarnom nasledniku ili legataru
(da ga sahrani, podigne nadgrobni spomenik i održava grobno mesto, ili da njega i
njegovog supružnika pomaže do smrti).
• Punovažni su mogući, razumljivi i neprotivrečni nalozi.
• Ništavi su nalozi protivni javnom poretku, prinudnim propisima i dobrim običajima.
• Testamentom se ože odrediti jedan ili više izvršilaca testamenta.
• Izvršilac testamenta, ako što drugo nije određeno, je dužan obavljati poslove koji ulaze u
redovno poslovanje, a naročito da se stara o čuvanju zaostavštine, da njome upravlja, da
se star o isplati dugova i legata i uopšte da se stara da testament bude izvšen onako kako
je zaveštalac hteo.
• Ako testamentom nije određen izvršilac testamenta, a sud nađe da je to neophodno,
naročito ako testament sadrži uslove, tokove i naloge, sam sud će postaviti izvršioca
testamenta koji mora imati poslovnu sposobnost u vreme delacije ili postavljanja od
strane suda. Sud će rešenjem odrediti obim ovlašćenja izvršioca testamenta koga je
postavio i to redovno obuhvata samo poslove koji se ubrajaju u redovno poslovanje.
• Izvršilac testamenta je dužan položiti sudu račun o svom radu i ima pravo na naknadu
troškova o nagradu za svoj rad.
 NEVAŽNOST TESTAMENTA

• Nevažeći testament je onaj koji ne proizvodi pravno dejstvo jer mu nedostaje

neka od pretpostavki određenih zakonom.
• Za punovažnost testamenta neophodno je kumulativno ostvarenje sledećih
pretpostavki:
• - testamentarna sposobnost zaveštaoca
• - slobodna, ozbiljna i lična izjava volje
• - moguć, dopušten određen ili odrediv predmet testamenta
• - forma testamenta određena zakonom.
• Nevažeći testamenti su – ništavi i
• - rušljivi.
• Nevažnost testamenta može biti- potpuna, zbog razloga koji utiču na sudbinu
celog testamenta, pa i ako sadrži samo neku ništavu ili rušljivu odredbu ali
testament ne može opstati bez te odredbe ili je ta odredba bila glavni motiv za
sačinjenje testamenta.
• - delimična zbog ništavosti ili rušljivosti neke
odredbe, bez koje ona može opstati i ako ta odredba nije bila glavni motiv za
sastavljanje testamenta. Tada testament kao celina važi, ali bez poništenih
odredaba.
 NIŠTAV TESTAMENT

• Ništav testament u potpunosti ili delimično ako je:

• A) ako je po sadržini suprotan prinudnim propisima
• B) suprotan sa javnim poretkom
• C) dobrim običajima
• D) ništav je i testament lica koje nije navršilo 15 godina života i lica koje je zbog
nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti.
• E) ništavo je i falsifikovano zaveštanje.
• DELIMIČNA NIŠTAVOST:
• A) Ništava je odredba testamenta kojom zaveštalac određuje naslednika svom nasledniku
ili legataru
• B) Ništava je odredba testmenta kojom se zabranjuje ili ograničava deoba zaostavštine
• C) Ništave su odredbe sudskog, konzularnog,međunarodnog, brodskog i vojnog
testamenta kojima se nešto ostavlja sudiji, ovlašćenom licu, kao i supružnicima, precima,
potomcima, braći i sestrama tih lica
• D) Ništave su odredbe pisanog testamenta pred svedocima, sudskog, konzularnog,
međunarodnog, brodskog i vojnog testamenta kojima se nešto ostavlja testamentarim
svedocima, kao i supružnicima, precima, potomcima i braći i sestrama svedoka (ali nisu
ništave odredbe kojima se neka korist ostavlja svedocima identiteta zaveštaoca)
• E) Ništave su one odredbe usmenog testamenta kojima se nešto ostavlja testamentarnim
svedocima, njihovim supružnicima, precima, potomcima i srodnicima u pobočnoj liniji do
četvrtog stepena srodstva zaključno, kao i bračnim drugovima svih tih lica.
• ISTICANJE NIŠTAVOSTI – ništavost nastaje ipso iure nezavisno od
• volje testatora ili zainteresovanih lica.
• Tužba za utvrđivanje ništavosti testamenta nije podložna zastarelosti i
može se podneti bilo kada. ZON je usvojio rimsko pravilo Quod ab
initio vitiosum est non potest tractu temporis convalenscere.
• Međutim to ne utiče na mogućnost održaja, ili na osnovu pravila o
sticanju od nevlasnika.
 RUŠLJIV TESTAMENT

• Rušjiv testament je oblik nepunovažnog testamenta kojim se povređju pojedinačni interesi.

• Odluk suda o ništavosti testamenta ima deklarativno dejstvo, a o rušljivosti konstitutivno
dejstvo.
• RAZLOZI RUŠLJIVOSTI:
• - ako ga je sačinilo lice koje je testamentarno nesposobno ali je delimično poslovno
sposobno (ako je potpuno poslovno nesposobno, testament je ništav)
• - ako je u vreme sačinjenja testamenta bilo mana u pogledu volje testatora
• - ako pri sačinjavanju testamenta nije poštovana forma i uslovi predviđeni zakonom.
• ROK ZA PONIŠTAJ :
• - zbog zaveštaočeve testamentarne nesposobnosti i mane zaveštaočeve volje rok je 1
godina od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti, a objektivni rok od 10 godina od
dana proglašenja testamenta, a prema nesavesnom licu 20 godina od dana proglašenja
testamenta.
• - rok za poništaj rušljivog testamenta zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih
zakonom je 1 godina od dana saznanja za testament, odnosno 10 godina od dana
proglašenja testamenta.
• AKTIVNA LEGITIMACIJA; naslednik koji bi bio pozvan na nasleđe da testament nije
sačinjen odnosno nužni naslednik.
• Ako poništenje testamenta nije zahtevano od lica koji ima pravni interes, i u propisanim
rokovima, dolazi do KONVALIDACIJE TESTAMENTA.
 OPOZIV TESTAMENTA

• Opoziv testamenta je oduzimanje dejstva punovažnog testamenta

voljom zaveštaoca potpuno ili delimično.
• U vreme opoziva testamenta testator mora imati testamentarnu
sposobnost, opoziv ne može biti dat pod manama volje, sadržaj
opoziva mora biti moguć i dopušten.
• NAČIN OPOZIVANJA TESTAMENTA:
• - izričit način opoziva sačinjenjem novog testamenta i ovim
testamentom može biti opozvan raniji testament
• - prećutni opoziv testamenta – ako je sačinjen novi testament koji je u
suprotnosti sa sadržinom odredaba ranijeg testamenta.
• - konkludentnim radnjama – faktički ili pravnim poslom među živima
raspolagati individualno određenim stvarima i pravima koji su
prethodno bile zaveštane.
• - uništenjem pisane isprave od strane zaveštaoca.
 ČUVANJE TESTAMENTA

• NAČIN ČUVANJA TESTAMENTA JE U POTPUNOSTI PREPUŠTEN VOLJI ZAVEŠTAOCA.

• - Zaveštalac najčešće sam čuva svoj svojeručni testament i testament sačinjen pred svedocima,
ali tada postoji veliki rizik od gubitka ili uništenja testamenta.
• - testament se može predati na čuvanje i nekom od naslednika ili i trećim licima, ali tada postoji
najveći stepen sumnje i sporova ima oko punovažnosti testamenta
• - zaveštalc može testament prdati na čuvanje nekom pravnom ili fizičkom licu koje se u vidu
zanimanja bavi čuvanjem stvari i isprava i tada se zaključuje ugovor o ostavi. To lice je ovlašćeno
testament predati isključivo sudu, ne i naslednicima.
• - najpouzdaniji i u praksi najrasprostranjeniji nčin čuvanja testamenta je predaja u sudski
testament. Tom prilikom, ako je testament u otvorenom omotu, sudija će ga pročitati testatoru i
upozoriti ga o eventualnim nedostacima zbog koji može biti nepunovažan. Ako se sudu predaje u
zatvorenom omotu, sudija ga neće otvarati, utvrdiće identitet podnosioca isprave na čuvanje, kao
i vrstu i naziv isprave i o tome sastaviti zapisnik. Isprava se stavlja u poseban omot, pečati se i
čuva odvojeno od ostalih spisa.
• Ukoliko su svedoci usmenog testamenta sudu podneli pismeno koje sadrži volju zaveštaoca, sud
će prijem ovih pismena zapisnički konstatovati, staviti u poseban omot i zapečatiti. Ovako će
postupiti i kada svedoci usmenog testamenta dođu u sud da usmeno izlože poslednju volju
ostavioca i sud će ih ispitatit o okolnostim pod kojima je usmeni testament nastao.
• Isprava koja se nalazi na čuvanju u sudu, vratiće se podnosiocu isprave na njegov zahtev. O
vraćanju isprave sastaviće se poseban zapisnik u kome ćće se navesti način na koji je utvrđen
identitet lica kome se vraća isprava.
 PRELAZAK ZAOŠTAVŠTINE NA NASLEDNIKE

• Smrću ili pravnosnažnošću rešenja o proglašenju lica umrlim, prestaje fizičko lice i
njegova pravna sposobnost i istog momenta delazi do delatio hereditas (otvaranje
nasleđa) te naslednici po sili zakona postaju naslednici momentom delacije ili
pravnosnažnošću rešenja o proglašenju lica umrlim i od tada počinju da teku i zakonski
rokovi za preduzimanje određenih radnji vezanih za zakonski rok.
• Kada nije poznato ima li naslednika, sud će oglasom pozvati lica koja polažu na nasleđe
da se prijave u roku od 1 godine od dana objavljivanja oglasa.
• U dva slučaja nije poznato da li naslednici postoje:
• -ako se uopšte ne zna da li je ostavilac imao supružnika, potomaka i nekog od predaka
• - ako se zna ko su naslednici, ali su oni na adresama koje su sudu nepoznati.
• Oglas se objavljuje:
• - u Službenom glasniku Republike Srbije
• - u odgovorajućem inostranom sredstvu javnog informisanja, ako se pretpostavlja da su
naslednici u inostranstvu
• - na drugi odgovarajući način ako sud oceni da je potrebno, ali svakako i na oglasnoj tabli
suda.
• Nakon što protekne rok od 1 godine od najkasnije objavljenog oglasa, a ne prijvi se niko
od naslednika, sud donosi rešenje da se ostavina predaje “na uživanje Republici Srbiji”
( ovo znači da Republika Srbija kao titular prava ima položaj sličan duživotnom uživanju
preživelog supružnika.
 STARALAC ZAOSTAVŠTINE

• Naše pravo ne poznaje zaostavštinu “bez titulara” – “ležeču zaostavštinu” PA JE STOGA

U NAŠEM PRAVU POZNAT INSITUT STARAOCA ZAOSTAVŠTINE.
• Ostavinski sud će postaviti privremenog staraoca zaostavštine:
• - ako nije poznato da li iza ostavioca ima naslednika
• - kada je nepoznato prebivalište ili boravište naslednika
• - na zahtev poverilaca ostavioca.
• Sud neće odrediti privremenog staraoca zaostavštine:
• - ako je neko lice postavljeno za upravitelja zaostavštine (neko od naslednika ili treće lice
koje u ime naslednika upravlja nasledstvom
• - ako je zaveštalac testamentom odredio jednog ili više izvršilaca testamenta.
• Pre postavljanja privremenog staratelja zaostavštine, sud će, ako je to moguće, zatražiti
išljenje u pogledu ličnosti staraoca od lica koja su pozvana na nasleđe. Sud je dužan o
postavljanju staratelja obavestiti organ starateljstva koji može postaviti drugog staraoca,
ali u svakom slučaju prema njemu ima ista ovlašćenja kao prema staraocu koga je sam
postavio.
• Ovlašćenja:
• - da u ime naslednika tuži ili bude tužen,
• - da naplaćuje potraživanja
• - isplačuje dugove i legate
• - i uopšte da zastupa naslednike
• - da preduzima poslove redovnog poslovanja i upravljanja imovinom.
SISTEM STICANJA ZAOSTAVŠTINE IPSO IURE

• Za razliku od rimskog prava, ustinijanovog prava i Opšteg austrijskog

građanskog zakonika, naše pozitivno pravo ne poznaje institut “ležeće
zaostavštine”, već sistem sticaje zaostavštine ipso iure po koem se
zaostavština stiče momentom delacije ili pravnosnažnošću rešenja o
proglašenju lica za umrlo, nezavisno od činjenice da li je naslednik
izjavio volju da li želi da postane naslednik. Sticanje nastaje po sili
zakona nezavisno od toga da li naslednik zna za smrt ostavioca.
• Ovo zakonsko načelo je ublaženo odredbom da u vreme smrti ili
proglašenja za umrlog naslednik ima pravnu moć da se odrekme
nasleđa.
• Lica pozvana na nasleđe na osnovu zakona ili testamenta imju
mogućnost da izjavom volje tvore novu pravnu situaciju (pravna moć)
odricanjem od nasleđa do okončanja prvostepenog postupka.
• ZA TOG NASLEDNIKA SE FINGIRA DA NIKADA NIJE NI BIO
NASLEDNIK.
 ODRICANJE OD NASLEĐA

• Izjava o prijemu nasleđa ima deklarativnu moć.Davanjem izjave o prijemu nasleđa, naslednik se odriče
korišćenja pravne moći da odricanja od nasleđa. Jednom data izjava o prijemu ili odricanju od nasleđa ne
može se opozvati.
• NIŠTAVA JE IZJAVA O PRIJEMU ILI ODRICANJU OD NASLEĐA PRE OTVARANJA NASLEĐA.
• Nakon otvaranja nasleđa (delatio hereditas) naslednička izjava se može dati do okončanja prvostepenog
ostavinskog postupka.
• Izjava o prijemu ili odricanju od nasleđa može se dati u samom ostavinskom postupku, ali i overenom
pisanom izjavom.
• Naslednik koji ne pristupi na ročište za raspravljanje zaostavštine, niti da pisani izjavu o prihvatanju ili
odricanju od nasleđa, pretpostavlja se da se PRIHVATAJU NASLEĐA i da će sud o njihovim pravima
odlučiti prema podacima kojima raspolaže.
• Ako je naslednik umro pre okončanja prvostepenog postupka za rapravljanje zaostavštine, a ne odrekne
se od nasleđa,pravo odricanja prelazi na njegove naslednike ( nasledna transmisija).
• Izjava o odricanju od nasleđa deluje retroaktivno, TAKO DA SE NASLEDNIK NIKADA NIJE SMATRAO
NASLEDNIKOM.
• Obzirom da se naslednik može odreći nasleđa samo u svoje ime, dolazi do primene prava predstavljanja.
Zakonski naslednik ili staratelj poslovno nesposobnog lica, može se u njegovo ime odreći nasleđa samo
uz odobrenje organa starateljstva.
• Naslednička izjava nedostojnog naslednika ili potpuno isključenog naslednika iz nužnog dela, nije
punovažna.
• Odricanje ili prijem nasleđa delimično je nemoguće jer je nasleđe univerzalna sukcesija po kojoj sva
prava i obaveze ostavioca prelaze na naslednike delacijom.
• Ako je izjava o odricanju od nasleđa data pod uticajem pretnje, prevare ili zablude, može se tražiti njen
poništaj.
• Rok za poništaj: 1 gdina od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno prestanka prinude i objektivni rok od 3
godine od dana davanja izjave o odricanju od nasleđa.
 NASLEDNA TRANSMISIJA

• Ako naslednik umre pre okončanja prvostepenog postupka za

raspravljanje zaostavštine, a ne odrekne se od nasleđa, pravo
odricanja PRELAZI NA NJEGOVE NASLEDNIKE- nasledna transmisija.
• Kumulativni uslovi za nastanak:
• - spravljanje zaostavštine
• - da nije dao nasledničku izjavu
• - da su iza umrlog naslednika ostali zakonski naslednicikoji su
nadživeli njegovu smrt ili začeto dete ako se živo rodi
• - da umrli naslednik nije nedostojan za nasleđivanje ili u celosti
isključen iz nužnog dela.
• ODRICANJE U KORIST ODREĐENOG NASLEDNIKA- smatra se
izjavom o prijemu nasleđa i ponudom sanasledniku što znači predlog
za zaključenje ugovora o poklonu. Ako ponuđeni prihvati ponudu,
između strana nastaje ugovor o poklonu.
 PRIJEM NASLEĐA

• 1. PREĆUTNI PRIJEM NASLEĐA – postoji u dva slučaja:

• - ako se naslednik do kraja ostavinskog postupka ne odrekne nasleđa
• - ako je naslednik raspolagao celom ili delom nasleđa (to su akti koje bi učinio i sam vlasnik: prodaja
stvari ili ptava, davanje stvari u zalogu, poklanjanje stvari ili prava, ustupanje nekog prava bez naknade,
odricanje od nasleđa u korist određenog sanaslednika) fingira se da se primio nasleđa.
• 2. IZRIČITI PRIJEM NASLEĐA – davanjem izjave o prijemu nasleđa, naslednik se odriče ovlašćenja da će
se nasleđa odreći ili ga ustupiti u korist sanaslednika. Izjava o prijemu nasleđa može se odnositi na
nasleđe po zakonu, testamentu ili oba osnova ili na nužni deo. To je NEOPOZIVA IZJAVA.
• Izjava o prijemu nasleđa pod uslovom ili u određenom roku, puovažan je a uslovi i rokovi se smatraju
nepostojećim.
• Ako se nakon pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili legatu, naknadno pronađu delovi zaostavštine,
koji se sastoje od nepokretnosti, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu ako su se svi naslednici
prećutno ili izričiti primili nasleđa već će naknadno pronađenu imovinu novim rešenjem rasporediti na
osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.
• Naslednička izjava o prijemu nasleđa može biti ništava ili rušljiva.
• Ništava je :
• - ako je data o prijemu nasleđa pre otvaranja nasleđa
• - ako nije data u skladu sa članom 118 Zakona o vanparničnom postupku
• - ako je izjavu dao poslovno nesposoban naslednik.
• Rušljiva je: ako je posledica prinude, prevare ili zablude.
• Rok: 1 godina od sznanja za razlog rušljivosti ili prestanka prinude, objektivni rok 3 godine od davanja
izjave o prijemu nasleđa.
• -
 NEZASTARIVOST NASLEDNIKA DA TRAŽI
ZAOSTAVŠTINU
• Pravo naslednika da traži zaostavštinu ne zastareva, ali to ne
isključuje primenu održaja, sicanja od nevlasnika, i zastarelost
potraživanja. Sve dok je naslednik u nasledničkoj odnosno
suvlasničkoj zajenici, pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne
zastareva.
• Za razliku od dela zaostavštine koja se sastoji od stvari, potraživanje
relativnih prava zastareva u odnosu na sanaslednike i treća lica u
rokovima koji se primenjuju na zastarelost potraživanja.
 OGOVORNOST NASLEDNIKA ZA DUGOVE
OSTAVIOČEVE
• Dugovi ostavioca redstavljaju opterećenje zaostavštine (pasivu) do visine dela
nasleđene zaostavštine.
• Pošto je odgovornost naslednika ograničena do vrednosti nasleđene
zaostavštine, on ne odgovara za dugove ostavioca imovinom koju je ostavilac
preneo za života besteretnim rapolaganjima.
• Imovina ustupljena ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života i po
ugovoru o doživotnom izdržavanju ne ulazi u zaostavštinu.
• Naslednik koji se odrekao nasleđa, ne odgovara za dugove ostavioca.
• Sanaslednici odgovaraju za dugove ostavioca solidarno, ali samo do visine
vrednosti svog naslednog dela, bez obzira da li je izvršena deoba zaostavštine.
Poverilac dakle, ima pravo da se naplati od bilo kog sanaslednika ali se od
svakog poedinog naslednika može naplatiti do visine vrednosti njegovog
naslednog dela.
• Ostaviočevi dugovi se dele među sanaslednicima srazmerno njihovim
naslednim delovima. Ako se poverilac od nekog naslednika naplatio u većem
delu duga koji na njega otpada, ima pravo zahtevati od ostalih sanaslednika da
mu nadoknadi deo obaveze koja na njega otpada.
DEOBA NASLEĐA
 OBLIGACIONI UGOVORI U NASLEDNOM
PRAVU
• OD OBLIGACIONIH UGOVORA U NAŠEM POZITIVNOM NASLEDNOM PRAVU POSTOJI UGOVOR O
DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU I UGOVOR O USTUPANJU I RASPODELI IMOVINE ZA ŽIVOTA.
• Ugovori o nasleđivanju koji bi jedno lice zaključilo sa budućim naslednikom ili trećim licem u vezi
nasleđivanja njegove zaostavštine su NIŠTAVI.
• 1. UGOVOR O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU
• Pojam: to je ugovor obligacionog prava u kome se jedna strana (primalac izdržavanja) obavezuje da posle
smrti na drugu stranu (davaoca izdržavanja) prenese pravo svojine tačno određenih stvari ili kakva druga
prava, dok je najčešća obaveza davaoca izdržavanja da primaoca izdržavanja izdržava, da brine o njemu
do kraja njegovog života,i da ga posle smrti sahrani. Obaveze davaoca izdržavanja se određuju svojom
voljom, pa se tako može ugovoriti i zajednica života ugovornih strana. Ako strane što drugo ne ugovore,
obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće, obuće, odgovarajuću
negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanje za svakodnevne uobičajene potrebe.
• Osobine:
• - dvostrano obavezan ugovor
• - teretan ugovor sa drugotrajnim ispunjenjem obaveze, ali obaveza primaoca izdržavanja nije dugotrajna,
samo je odložena do njegove smrti. Zbog dugotrajnog karaktera ugovora, isti se može raskinuti ili
izmeniti zbog promenjenih okolnosti.
• - zaključuje se po pravilu s obzirom na lične osobine ugovornih strana intuitu personae, jedino gubi ovo
svojstvo ako je davalac izdržavanja agencija, bolnica i sl.
• - ugovor ima elemente aleatornosti jer prestacije davaoca izdržavanja zavise od dužine života primaoca
izdržavanja, tako da mogu bii nejednake, ali ugovor ne može biti pobijan zbog prekomernog oštećenja, ali
na zahtev zakonskih naslednika sud može poništiti ugovor ako zbog bolesi i starosti primaoca
izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.
• - predmet ugovora mogu biti samo postojeće stvari primaoca izdržavanja a ne i buduće stvari i prava.
• - ugovor je strogo formalan pod pretnjom ništavosti.
• - ugovor može biti sačinjen i u korist trećeg lica
• Predmet ugovora može biti i samo pružanje odgovarajuće nege od
strane davaoca izdržavanja.
• U ugovoru stranke mogu ugovoriti da imovina koju primalac
izdržavanja prenosi na davaoca izdržavanja prelazi u svojinu davaocu
izdržavanja momentom zaključenja ugovora.
• Ako se imovina prenosi davaocu izdržavanja nakon smrti primaoca
izdržavanja, davalac izdržavanja ima pravo zahtevati zabeležbu
postojanja ugovora u javne knjige kako primalac izdržavanja ne bi u
toku trajanja ugovora raspolagao imovinom i pravima koja su predmet
ugovora.
• Predmet ugovora mogu biti samo određene ili odredive stvari i prava
koja postoje u momentu zaključenja ugovora.
• Imovina koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne ulazi u
zaostavštinu primaoca izdržavanja, i njome se ne mogu namiriti ni
nužni naslednici.
 PRESTANAK UGOVORA

• 1. Smrt primaoca izdržavanja – najčšći način prestanka ugovora.

• Kada su primaoci izdržavanja supružnici, pa jedan od njih umre, ugovor ne prestaje.
• 2. Raskid ugovora – je najčešće odustanak jedne ili obe strane od punovažnog ugovora zbog
neispunjenja. Po pravilu raskid ugovora deluje ex tunc – retroaktivno jer se smatra kao da nije ni
zaključen, ali u slučaju ugovora o doživotnom izdržavanju, zbog dugotrajnihobaveza može delovati samo
ubuduće, ex nunc.
• A) Sudski raskid ugovora –sud će izreći raskid ugovora
• - ako su međusobni odnosi stranaka postali nepodnošljivi, ukoliko su stranke ugovorile zajednicu života.
Tu postoji objektivni uslov poremećenost međusobnih odnosa i subjektivni da je nastala nepodnošljivost
zajedničkog života
• - ako su posle zaključenja ugovora nastupile promenjene okolnosti. Ugovor o doživotnom izdržavanju je
po prirodi dugotrajan, s stranke su u vreme zaključenja računale sa neizmenjenim okolnostima rebus sic
stantibus i u obzir uzimaju prilike koje se događaju po redovnom toku stvari.
• Međutim, ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko promene, da njegovo ispunjenje postane
znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge strane njihove odnose ponovo urediti ili raskinuti.
• Stranke ne mogu unapred ugovoriti nemogućnost raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti.
• B) Raskid ugovora po sili zakona- to je slučaj kada pre primaoca izdržavanja umre davalac izdržavanja i
obaveza iz ugovora prelazi na njegovog supružnika i potomke, ako oni na to pristanu. Za slučaj da ne
pristanu, ugovor se raskida po sili zakona i oni nemaju pravo na naknadu za dato izdržavanje.
• Ukoliko oni nisu u stanju da preuzmu ugovorne obaveze, mogu zahtevati od primaoca izdržavanja
naknadu za ranije dato izdržavanje, a sud će naknadu odrediti po slobodnoj oceni uzimajući u obzir
imovno stanje primoca izdržavanja i lica koja su bila ovlašćena na produženje ugovora.
• C) Sporazumni raskid ugovora – ugovorne strane su ovlažćene da sporazumno,
rukovođene autonomijom volje, raskinu ugovor o doživotnom izdržavanju i
oavlja se u formi u kojoj je zaključen.
• Raskid ugovora deluje tako da prestaje ugovor i sve obaveze koje iz nje
proističu zuzev obaveze naknade štete.
• Ukoliko je davalac izdržavanja primaocu izdržavanja vršio isplatu novčanih
iznosa, ovlašćen je da traži povraćaj plaćenog sa zateznom kamatom od dana
kada je primalac izdržavanja isplatu primio.
• U slučaju da je ugovor raskinut zbog poremećenih odnosa, primalac
izdržavanja je u obavezi da davaocu izdržavanja isplati novčanu nknadu ta
pružene usluge i primljena davanja.Ovu naknadu je u prksi teško utvrditi,
naročito ako je uovor dugo trajao, a davalac izdržavanja je obrađivao zemlju
primaoca izdržavanja i ubirao prihode sa iste.
• Ukoliko je jedna strana kriva za raskid ugovora, poverilac je ovlašćen da
zahteva naknadu štete koju je usled toga pretrpeo.
• Krivica postoji kada je štetnik prouzrokao štetu namerno ili nepažnjom.
 NIŠTAVOST ILI RUŠLJIVOST UGOVORA

• Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav:

• - ako nije zaključen u zakonom propisanoj formi
• - ako je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog
zanimanja ili delatnosti stara o primaocu izdržavanja ako prethono za ugovor
nije dobijena saglasnost nedležnog organa starateljstva
• - kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv
• - ako osnov ne postoji ili je nedopušten
• - zbog nesporazuma
• - ako je u ugovoru postavljen odložni ili raskidni uslov protivan javnom
poretku,ili dobrim običajima.
• U slučaju ništavosti, primalac izdržavanja duguje novčanu naknadu za sve što
je po ugovoru primio prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.
• Ako je ugovor ništav zbog toga što je protivan prinudnim propisima, javnom
poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti zahtev nesavesne strane za
vraćanje onog što je po ugovoru dala.
• Ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora, odgovoran je drugom
saugovoraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora ako ovaj nije znao ili po
okolnostima nije mogao znati za ništavost ugovora.
• Ugovor o doživonom izdržavanju je rušljiv – rušljivost je ustanovljena
u korist strane čije je subjektivno pravo povređeno. Na rušljivost se
primenjuju odredbe koje važe uopšte za rušljivost ugovora.
• Najpre rušljiv je ugovor kada za davaoca izdržavanja smrt primaoca
izdržavanja zbog starosti i bolesti nije predstavljala nikakvu
neizvesnost. Naslednici primaoca imaju pravo tražiti poništaj ugovora
u roku od 1 godine od saznanja za ugovor, a najkasnije 3 godine posle
smrti primaoca izdržavanja.
• - rušljiv je ugovor koji je zaključila strna ogrničeno poslovno
sposobna
• - kada je bilo mana u pogledu volje strana
• Rokovi za poništaj su isti kao i prethodno.
 UGOVOR O USTUPANJU I RASPODELI
IMOVINE ZA ŽIVOTA
• Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života je obligacioni ugovor IZMEĐU PRETKA I NJEGOVIH POTOMAKA koji pod
određenim zakonskim uslovima proizvodi i naslednopravna dejstva, zbog čega se naziva i ANTICIPIRANIM NASLEĐIVANJEM
ZA ŽIVOTA OSTAVIOCA.
• Stranke u ugovoru su samo:
• - predak (ustupilac) kao jedna ugovorna strana i
• - potomci ustupioca kao druga ugovorna strana a to su njegova krvna deca- bračna i vanbračna i uvojenik koje zastupa u
slučaju maloletstva roditelj, ako im interesi nisu u koliziji, ako jesu tada poseban staralac po odobrenju organa starateljstva.
Pretpostavke punovažnosti:
- da su se sa ustupanjem saglasili svi potomci ustupioca, međutim ako bi se za vreme važenja ugovora rodilo dete ili bi se pojavilo
lice proglašeno za umrlo, a u konkretnom slučaju bi bili nasalednici ustupioca, ugovor nije punovažan. Tada dolazi do
KONVERZIJE, u smislu da se delovi ustupljeni ostalim potomcima smatraju poklonom, pa ugovor o ustupanju bi gubio
naslednopravnu i dobio obligacionu prirodu.
- ako bi ugovorom bio obuhvaćen i supružnik ustupioca, imao bi položaj potomaka, pod uslovom da se time saglasi. Ukoliko on
nije saglasan sa ugovorom, a povređen mu je nužni deo, delovi ustupljene imovine smatraju se u odnosu na supružnika
poklonom, a ako nužni deo nije povređen, ugovor o ustupanju ostaje na snazi.
- forma ugovora : ugovor mora biti sčinjen u pisanom obliku, i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama
ugovor i naročito ih upozori da ustupljena imovina ne ulazi u ustupiočevu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni
naslednici. U suprotnom ugovor je ništav. Sudija je dužan na samom ugovoru da konstatuje da su te radnje učinjene.
- saglasnost na ugovor može dati potomak i naknadno koji se nije saglasio sa zaključenjem ugovora, ali u obliku predviđenim za
ugovor.
Ugovor ostaje punovažan i pored toga što neki od potomaka nie dao saglasnost na ugovor:
- ako je umro pre delacije a nije ostavio potomaka koji mogu i hoće da naslede
- potomak se odrekao nasleđa a nije ostavio potomaka
- potomak je isključen iz nasleđa a nije ostavio potomke,
- potomak je nedostojan za nasleđe, a nije ostavio potomke
• Imovina iz ugovora ne ulazi u zaostavštinu i nužni naslednici nisu ovlašćeni da pobijaju ugovor zbog povrede nužnog dela. Ova
imovina ne ulazi ni u vrednost zaostavštine na osnovu koje se obračunava nužni deo.
• Dugovi pretka i pobijanje ustupanja- u ugovoru o ustupanju i raspodeli imovine za života, potomci se mogu obavezati da
ustupiocu (dužniku iz nekog ugovora) da će ispuniti obavezu prema poveriocu i tada oni stupaju u oaveze pored ustupioca –
dužnika. Ako ugovor ne sadrži takve klauzule, potomci nisu odgovorni za njegove dugove.
• Poerioci mogu pobijati ustupanje i raspodelu imovine po opštim pravilima o pobijanju dužnikovih pravnih radnji.
• Predmet ugovora: može biti deo i celokupna imovina ustupioca u vreme zaključenja ugovora. Ništav je ugovor kojim ustupilac
ustupa svu imovinu kkoji će imati u momentu delacije jer bi to bio ugovor o nasleđivaju koji u našem zakonu nije dozvoljen.
• Kada supružnik nije obuhvaćen ugovorom, tada samo on ima pravo na vraćanje ustupljene imovine kojom je povređen nužni
deo.
• Zadržavanje raznih prava:
• - ustupilac može ugovorom za sebe, svog supružnika ili oboje ili u korist trećeg lica pravo uživanja, doživotnu rentu, doživotno
izdržavanje ili kakvu drugu naknadu.
• Opoziv ugovora:
• - zbog grube neblagodarnosti jednog ili više potomaka prema ustupiocu (što ustupilac može i oprostiti)
• - kada nije izvršen teret određen ugovorom, sud će odlučiti vodeći računa o važnosti tereta za ustupioca i drugih okolnosti da
ustupilac ima pravo na vraćanje ustupljenih dobara ili pravo da traži prinudno izvršenje tereta.
• - ako je ugovor opozvan samo u odnosu na supružnika zbog negblagodarnosti ili zbog toga što je izgubio nasledna prava na
osnovu člana 22 ZON , ugovor ostaje punovažan.
• U slučaju opoziva poklona dolazi do restiucije, svako vraća ono što je povodom ugovora dobio.
• Uslov za vraćanje imovine zbog neblagodarnosti neophodno je da ustupilac:
• - najpre opomene potomka
• - ako je to bezuspešno, da podnese tužbu za vraćanje ustupljene imovine. Od trenutka opomene ili prijema tužbe na odgovor,
ako opomene nije bilo primalac ustupanja postaje nesavestan držalac.
• Potomak koji je vratio ustupljenu imovinu može tražiti samo nužni deo (ako nije neostojan, ako se nije odrekao nasleđa ili nije
isključen iz nasleđa).
• Takav potomak nema pravo na uračunavanje ustupljene imovine ostalim sanasledncima kao poklon. Ako iza ustupioca nije
ostalo imovine, potomci su dužni vratiti deo ustupljene imovine nasledniku koji je vratio ustupljenu imovinu do visine nužnog
dela.
 OSTAVINSKI POSTUPAK

• Ostavinski postupak je skup radnji organa uprave, suda i stranaka preduzetih s ciljem da
na uiverzalne i singularne sukcesore prenesu prava koja su podobna za nasleđivanje.
• Pretpostavke za sprovođenje ostavinskog postupka:
• - da je nastupila smrt jednog lica ili proglašenje za umrlog
• - da je iza ostavioca ostala zaostavština, u protivnom sud rešenjem obustavlja postupak
• - da ima naslednika koji hoće i mogu da naslede.
• - da postoji osnov za nasleđivanje.
• U postupku se utvrđuje:
• - ko su naslednici
• - koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu
• - koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima.
• Rešenjem o nasleđivanju se samo utvrđuje sukcesija koja je nastupila momentom delacije – da
je naslednik ipso iure postao imalac subjektivnih naslednih prava.
• Ostavinski postupak se vodi pre svega u interesu naslednika ali se time postižu i drugi ciljevi:
• - stvara se izvesnost i sigurnost u pravnim odnosima posle smrti jednog lica
• - utvrđuju se obveznici plaćanja poreza na sticanje naslednih prava
• - usklađuje se pravna i faktička evidencija stvarnih prava na nepokretnostima u zemljišnim
registrima
• - štite se prava i interesi poslovno nesposobnih i nestalih naslednika.
• Važnija načela ostavinskog postupka
• 1. Načelo oficijelnosti i dispozicije- sud pokreće i vodi ostavinski postupak po službenoj dužnosti, čim
sazna za smrt ili proglašenje nekog lica umrlim - uslovljeno važnošću pravnih odnosa koji nastaju
činjenicom otvaranja nasleđa i njihovom izvesnošću.
• Za smrt nekoglica ostavinski sud saunaje dostavljanjem umrlice sastavljene od strane matičara, ali i
organ starateljstva ima pravo da inicira postupak u interesu maloletnog ili poslovno nesposobnog lica,
dok i stranke imaju pravo inicirati postupak dostvljanjem izvoda iz matične knjige umrlih ili
pravnosnažnog rešenja o proglašenju lica umrlim, kada sud po službenoj dužnosti sastavlja smrtovnicu.
• Kada se zaostavština sastoji od nepokretnosti, stranke nemaju pravu da utiču na obustavu postupka.Sud
će pak, po službenoj dužnosti obustaviti postupak ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostaio
zaostavštinu.
• Od dispozicije stranaka zavisi da li će se pokrenuti i voditi ostavinski postupak ako se zaostavština sastoji samo
od pokretnih stvari male vrednosti.
• Ukoliko se stranke spore o određenim činjenicama ili o primeni prava, ostavinski sud će uputiti na parnicu stranku
čije pravo smatra manje verovatnim.Ukoliko stranka u datom roku ne pokrene parnicu, ostavinski sud će dovršiti
postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je stranka upućena na parnicu.
• 2. Posebna zaštita određenih lica u postupku – ostavinski sud po službenoj dužnosti preduzima mere sa
ciljem zaštite prava i interesa lica pod posebnom društvenom zaštitom (maloletnik o kome se roditelji na
staraju, i druga lica koja nisu u stanju da se sama brinu o zaštiti svojih prava i interesa, ali i kada roditelji
zastupaju poslovno nesposobno dete na način da može organu starateljstva odrediti rok za prijavljivanje
učešća u postupku i do isteka tog roka zastati sa postupkom.
• Ostavinski sud će odrediti popis i procenu zaostavštine kad su naslednici usled maloletstva, duševne
bolesti ili drugih okolnosti delimično ili potpuno nesposobna za staranje o svojim poslovima.
• Kad nijedan naslednik nije sposoban upravljati zaostavštinom, a nemaju zakonskog zastupnika, ili su
naslednici nepoznati, ili postoje hitni slučajevi organ uprave je dužan predati zaostavštinu na upravljanje
pouzdanom licu. Gotov novac, dragocenosti, hartije od vrednosti, štedne knjižice i druga važna
dokumenta predaće se sudu na čijem području se nalazi zaostavština. Ostavinski sud može postaviti i
privremenog staraoca zaostavštine.
• 3. Načelo usmenosti, neposrednosti i javnosti raspravljanja – ima ograničeni karakter.
• 4. Načelo materijalne istine – ostvareno je kada je uverenje suda u tačnost utvrđenih
činjenica podudara sa realnim, istinitim stanjem.
• U ostavinskom postupku to se postiže ako se rasprave sva sporna pitanja koja se odnose
na zaostavštinu, a naročito na nasleđe, veličinu naslednog dela i okolnosti od kojih zavisi
legat i to po pravilu uzimanjem izjava od stranaka. Odstupanja od načela usmenosti,
kontradiktornosti, i neposrednosti od uticaja su i načelo materijalne istine koja s obzirom
na karakter postupka ne može sprovesti kao u parničnom postupku. U ostavinskom
postupku sud će samo izuzetno raspraviti sporna pitanja, a po praviu uputiti stranke na
parnicu radi razrešenja spornog odnosa.
• 5. Istražno načelo – utvrđivanje činjenica po službenoj dužnosti u vanparničnom
postupku, bez obzira na predloge stranaka, uglavnom je ograničeno na statusne stvari
koja se odnose na prava i pravne interese kojima učesnici ne mogu raspolagati.Tako će
sud po službenoj dužnosti utvrđivati odlučne činjenice radi primene odredaba
materijalnog prava kojima je propisana nedostojnost za nasleđivanje.
• 6. Načelo procesne ekonomije – ostavinski sud je dužan da zaostavštinu raspravi bez
odugovlačenja i sa što manje troškova. Tako je sud ovlašćen da sam sastavi smrtovnicu, a
u određenim slučajevima i da raspravi prethodno pitanje. Ovo načelo isključuje miroanje
postupka, a nalaže koncentraciju iznošenja procesne građe na ročištu za raspravljanje
zaostavštine.
 NADLEŽNOST SUDA ZA OSTAVINSKI
POSTUPAK
• Nadležnost ostavinskog suda u stvarima sa međunarodnim elementom – u pravnoj literaturi i praksi
usvojen je stav da strani državljanin u pogledu sticanja naslednih prava izjednačen je s domaćim
državljaninom pod usloom makat i faktičkog reciprociteta. Reciprocitet se pretpostavlja i zainteresovano
lice ima teret dokazivanja o nepostojanju reciprociteta.
• U slučaju sukoba domaćeg zakonodavstva u oblasti ostavinskog postupka sa odgovarajućim propisima
drugih zemalja, pitanje merodavnog prava razređava se Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa
propisima drugih zemalja u određenim odnosima.
• Inače ovo pitanje je u domenu međunarodnog privatnog prava i dalje je nepotrebno upuštati se u
razmatranje ovog odnosa.
• Stvarna nadležnost: Osnovni sud je nadležan za rešavanje ostavinskih predmeta u prvom stepenu a u
drugom stepenu rešava Apelacioni sud.
• Funkcionalna nadležnost: sudija pojedinac osnovnog suda.
• U postupku za raspravljanje zostavštine sve izjave i predloge učesnika osim izjave o odricanju od
nasleđa,i sporazuma naslednika o deobi zaostavštine, donošenja rešenja o prekidu raspravljanja
zaostavštine, upućivanja učesnika na parnicu ili upravni postupak, proglašenja testamenta, donošenja
rešenja o nasleđivanju i legatu,postavljanju staraoca zaostavštine, može uzimati na zapisnik i stručni
saradnik.Stručni saradnik je ovlašćen da primi i izjavu o odricanju od nasleđa u korist sanaslednika.
• Sud može poveriti vođenje ostavinskog postupka ili preduzimanje pojedinih radnji u postupkujavnom
beležniku sa područja tog suda.
• Mesna nadležnost: sud na čijem je području ostavilac imao prebivalište ili boravište u vrme njegove
smrti. Ako ostavilac u vreme smrti nije imao ni prebivalište ni boravište u Srbiji, mesno je nadležan sud
na čijem području se nalazi pretežan deo zaostavštine. Pretežni deo zaostavštine se određuje prema
njenoj vrednosti koja će se, po potrebi utvrditi popisom i procenom.
•
 UČEŠĆE ORGANA UPRAVE U OSTAVINSKOM
POSTUPKU
• ZON je odrediodužnost organa uprave u sastavljanju smrtovnice, dostavljanju testamenta
ostavinskom sudu, popisa i procene zaostavštine i preduzimanje privremenih mera
obezbeđenja zaostavštine.
• SASTAVLJANJE SMRTOVNICE-
• Matičar nadležan z upis smrti u matičnu knjigu umrlih (na osnovu potvrde o smrti ili
rešenja o pproglašenju nestalog lica za umrlo) dužan je u roku od 30mdana po izvršenom
upisu dostaviti sudu smrtovnicu čak i kada ostavilac nije ostavio za sobom imovine.
• Kada za sastavljanje smrtovnice nema dovoljno podataka, matičar će podatke pribaviti
uzimanjem izjava od srodnika umrlog, lica sa kojima je ostavilac živeo ili drugih lica koja
su u mogućnosti da mu pruže podatke.
• Ako je ostavilac umro van mesta prebivališta ili boravošta, matičar će sudu dostaviti izvod
iz matične knjige umrlih, a sud će preko radnika suda ili matičara po prebivalištu ili
boravištu umrlog prikupoti podatke i sam sastaviti smrtovnicu.
• Podaci koji se unose u smrtovnicu:
• - o ostaviocu
• - o potencijalnim zakonskim i testamentarnim naslednicima
• - o zaostavštini
• - o testamentu- jednom ili više
• - o ugovorima o doživotnom izdržavanju i ustupanju i raspodeli imovine za života
• - ostale podatke- da li se očekuje rođenje detetaumrlog, da li njegova deca ili supružnik
imaju staratelja, ako je supružnik umro pre ostavioca, neko njegovo dete ili koje drugo lice
koje bi moglo biti pozvano na nasleđe, dtum i mesto njihove smrti.
• Popis i procena zaostavštine- izvršiće se bez odluke suda ili po odluci suda.
• Bez odluke suda popis i procena zaostavštine izvršiće se rilikom sastavljanja
smrtovnice ako to zahteva koji od naslednika ili legatara. O usvajanju ili
odbijanju zahteva za popis i procenu matičar ili drugi nadležni organ donosi
rešenje.
• Popis će obuhvatiti celokupnu zaostavštinu umrlog:
• - pokretne i nepokretne stvari koje su bile u državini umrlog u vreme smrti
• - pokretne i nepokretne stvari na kojima je umrli imao pravo svojine ili druga
stvarna prava, a nalaze se kod drugog lica sa naznačenjem kod koga i po kom
osnovu se kod njega nalaze navedene stvari
• - pokretne i nepokretne stvari koje je držao umrli, a za koje se tvrdi da nisu
njegova svojina
• - iznos potraživanja i dugova umrlog, posebno neplaćenih poreza.
• Prilikom popisa naznačiće se i vrednosti pojedinih pokretnih i nepokretnih
stvari koje ulaze u zaostavštinu.
• Zaštita interesa određenih lica – postavljanje staraoca- o tome je već bilo reči u
rnijim izlaganjima pa je nepotrebno ponavljati.
 PROGLAŠENJE TESTAMENTA

• Testament se proglašava nakon delacije ili pravnosnažnosti rešenja o nestalog lica umrlim.
• Postupak proglašenja zavisi od forme testamenta.
• - ako se radi o pisanom testamentu sud otvara testament bez povrede pečata i u prisustvu dva poslovno sposobna lica,
koji mogu biti i naslednici pročitati testament i o tome sačiiti zapisnik.
• - ako se radi o usmenom testamentu i testamentarni svedoci su već dli izjavu o sdaržini testamneta koju su svedoci
potpisali, sud će ove izjave proglasiti po odredbama za proglašenje pisanog testamenta.
• -ako se radi o uništenom, skrivenom ili izgubljenom testamentu nezavisno od ostaviočeve volje, i ako su utvrđeni svi
potrebni podaci za punovžnost testamenta, sud će saslušati sva zainteresovana lica i po njihovim predlozima izvesti i
druge dokaze , pa će taj zapisnik proglasiti po odredbama koja važe za pisani testament.
• Izvorni pisani testament ili pomenuti zapisnici u originalu će se čuvati odvojeno od ostavinskih spisa, a u spisima ostaju
njihovi overeni prepisi.
• Pripremanje glavne rasprave –
• -sud najpre utvrđuje svoju mesnu nadležnost
• - ako je potrebno postaviće nasledniku ili zaostavštini staraoca
• - ako je zaveštalac odredio izvršioca testamenta, obavestiti o tome i ostaviti mmu rok za izjašnjenje da li se prima te
dužnosti.
• - odlučiće o predlogu ostaviočevih poverilaca da se zaostavština odvoji od imovine naslednika i može odvojenoj
zaostavštini odrediti staraoca, a po potrebi preduzeti mere za obezbeđenje te zaostavštine
• - poslati pozive za ročište za raspravljanje zaostavštine
• - upozivu će označiti postojanje testamenta i pozvati stranke da isto što pre predaju sudu uz upozorenje da nasledničku
izjavu mogu dati do okončanja postupka, a naslednik koji se ne odazove pozivu, ili ne daju izjavu sud će o njihovim
pravima odlučiti na osnovu pretpostavke da prihvataju nasleđe.
• Ako se ne zna dali ostavitelj ima naslednike ili se ne zna njihovo prebivalište ili boravište objaviti oglas da se llica u roku
od godinu dana jave sudu.
 RASPRAVLJANJE ZAOSTAVŠTINE

• Na ročištu za raspravljanje zaostavštine sud će najpre utvrditi ko su

naslednici ostavioca na osnovu testamenta i zakona, predmet i sastav
zaostavštine, sa kojim naslednim delom naslednici nasleđuju, ko ima pravo
na legat i druge okolnosti u vezi s njima.
• U vezi naslednika sud će najpre utvrditi ko su potencijalni zakonski i
testamentarni naslednici, te da li su oni sposobni i dostojni da naslede.
• U vezi sastava zaostavštine posebno će raspraviti pravne odnose na
osnovu kojih je imovina ostavioca za vreme života prenesena na druga lica,
da li je u popisu zaostavštine uzeta i posebna imovina ili deo u zajedničkoj
imovini supružnika, a ako jeste izdvojiće se njegov deo, da li postoje
pretpostavke za izdvajanje predmeta domaćinstva male vrednosti za
svakodnevnu upotrebu članova domaćinstva ostavioca, ili da li ima uslove
za izdvajanje dela imovine potomka koji je zajedno privređivao sa
ostaviocem, da li je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju ili ugovor o
ustupanju i raspodeli imovine za života, da li postoji ugovor o poklonu i
testament i da li je testamentom povređen nužni deo te da li nužni
naslednici zahtevaju nužni deo.
 PREKIDANJE RASPRAVLJANJA
ZAOSTAVŠTINE
• Ako odluka ostavinskog suda zavisi od prethodnog pitanja, sud može sam rešiti to pitanje, ali odluka o tome ima pravno
dejstvo samo u tom postupku.
• Ako među strankama postoji spor o pravu na legat ili o drugom pravu iz zaostavštine sud će stranke uputiti na parnicu ili
upravni postupak, ALI NEĆE PREKIDATI RASPRAVLJANJE ZAOSTAVŠTINE.
• Suprotno tome, ako su među učesnicima sporne činjenice od kojih zavisi njihovo nasledno pravo, a važne su za rešenje
prethodnog pitanja, sud će prekinuti ostavinski postupak i uputiti stranku čije pravo smatra manje verovatnim da u vezi
spornog pitanje pokrene parnicu u roku koji ne može biti duži od 30 dana. To su naročito slučajevi:
• - punovažnost ili sadržina testamenta ili odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasleđuje
• - činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva nadživelih supružnika ili potomaka ostaviočevih koji su živeli u zajedničkom
domaćinstvu da se iz zaostavštine izdvoje prdmeti domaćinstva manje vrednosti koje služe svakodnevnoj upotrebi tih lica,
• - činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela, posebno uračunavanje u nasledni deo
• - činjenice od kojih zavisi osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojnost
• - činjenica o tome da li se neko odrekao nasleđa.
• Međutim ako ne postoji spor o tim činjenicama već o primeni prava, sud će sam razređiti pitanje primene prava po principu iura
novit curia.
• Ukoliko se stranke spore bilo o činjenicama, bilo o primeni prava sud će stranke uputiti na parnicu ili pred upravni organ ako su
sporne činjenice:
• - da li neka imovina ulazi u zaostavštinu
• - ako postoji spor povodom zahteva potomaka koji su privređivali sa ostaviocem da se iz zaostavštine izdvoji deo koji pripada
njihovom doprinosu u povećanju vrednosti zaostavštine.
• Ako stranka koja je upućena na parnicu ili u upravni postupak u datom roku ne podnese dokaz o pokretanju postupka, sud će
nastaviti raspravljanje zaostavštine bez obzira na istaknute zahteve.
• Po zaključenju rsprave sud će doneti rešenje o nasleđivanju i legatu illi odvojeno rešenje o legatu ako legat među strankama
nije sporan.Protiv rešenja dozvoljena je žalba u roku od 15 dana.
• Postupak po žalbi- specifičan, jer povodom žalbe sud koji je doneo
rešenje o nasleđivanju može sam, novim rešenjem preinačiti ii ukinuti
svoje ranije rešenje ako se time ne vređaju prava ostalih lica.
• Specifičnost postupka povodom žalbe pred drugostepenim sudom sastoji se
o tome, da sud iz važnih razloga može odlučiti i o neblagovremeno podnetoj
žalbi, ako se time ne vređaju prava drugih lica koja se zasnivaju na tom
rešenju.
•
 ZAHTEVI POSLE PRAVNOSNAŽNOSTI
REŠENJA O NASLEĐIVANJU
• Po pravnosnažnost rešenja o nasleđivanju moguće su situacije da se ponovno postavi pitanje
nasleđivanja u slučaju naknadno pronađene imovine koja ulazi u zaostavštinu, naknadno pronađenog
testamenta ili isticanjem od strane lica koja nisu učestvovala u postupku određenih zahteva prema
zaostavštini.
• 1. Kada se radi o naknadno pronađenoj imovini koja pripada zaostavštini
• - ukoliko je sud već raspravio zaostavštinu i legt, neće otvarati novo ročište već će rasporediti
zaostavštinu ili legat u skladu sa ranije donetim rešenjem o nasleđivanju.
• - ukoliko je sud obustavio ostavinski postupak jer se zaostavština sastojala od pokretnih stvari i
naslednici nisu istakli zahtev za raspravljanjem zaostavštine, ako se naknadno prinađe nepokretnost
ostavioca, tada će se zaostavština raspravljati i doneti rešenje o nasleđivanju.
• - ako se naknadno pronađena imovina sastoji od pokretnih stvari, sud će raspraviti zaostavštinu samo na
zahtev zainteresovanih lica.
• 2. Naknadno pronađeni testament- po naknadno pronađenom testamentu u bilo kojoj formi sud će
postupiti samo utoliko da ga proglasi i zainteresovana lica uputiti da svoje zahteve ostvare u parnici.
• 3. Kada određeno lice nije učestvovalo u ostavinskom postupku, a polaže pravo na nasleđe kao naslednik
ili legatar, ono nije vezano rešenjem o nasleđivanju, ali ostavinski sud neće raspravljati o njegovom pravu
već ga uputiti na parnicu.
• Kada se neki naslednik odrekao nasleđa, u vezi naknadno pronađene imovine mogu postojati dve
situacije:
• - da se i dalje odriče nasleđa i sud donosi rešenje o naknadno pronađenoj imovini saglasno prethodnom
rešenju o nasleđivanju.
• - ako to lice izjavi da se ne odriče nasleđa na naknadno pronađenoj imovini, ostavinski sud će ga uputiti
da svoje pravo ostvari u parnici. U tužbi će zainteresovano lice postaviti zahtev za utvrđenje da je tužilac
imalac naslednog prava i zahtev za osudu na činidbu – predaju cele ili dela zaostavštine tužiocu ako
zahtev za utvrđenje bude usvojen.
• Presuda ima retroaktivno dejstvo jer se njome usostavlja stanje koje je postojalo u momentu delacije.
•