1.

Pojam, predmet i naziv Međunarodnog privatnog prava

Postoje veoma različita shvatanja o predmetu međunarodnog privatnog prava. Pod predmetom
međunarodnog privatnog prava mogu se podrazumevati pre svega oni pravni odnosi, koji su
regulisani normama međunarodnog privatnog prava, a mogu se predmetom smatrati i same
norme, koje regulišu određenu vrstu odnosa. Postoji veoma široka saglasnost da su
privatnopravni odnosi, oni odnosi koji predstavljaju predmet međunarodnog privatnog prava. Ipak
saglasnost nije potpuna. Sporno je da li radnopravni odnosi i građanskoprocesnopravni odnosi
spadaju u međunarodno privatno pravo. Građanskoprocesnopravnim odnosima sa stranim
elementom posvećena je značajna pažnja unutar nauke naše nauke međunarodnog privatnog
prava, kao i u ZMPP, a radnim odnosima sa stranim elementom poklonjeno je znatno manje
pažnje u nauci, a ZMPP ne obuhvata ovu materiju. Pomenuti odnosi postaju predmet ove grane
prava, samo ako sadrže element inostranosti. Znatno veći sporovi postoje, ako se pod predmetom
međunarodnog privatnog prava podrazumevaju one pravne norme, koje regulišu privatnopravne
odnose sa elementom inostranosti. Te odnose regulišu cveoma različite norme: procesne norme,
norme materijalnog, građanskog, porodičnog, naslednog, radnog, privrednog prava, pa i
administrativne norme. Svi ti propisi ne mogu biti predmet međunarodnog privatnog prava i ni
malo nije lako odrediti koje mogu, a koje ne mogu biti. Postoji samo jedna oblast koja sasvim
nesporono spada u mešunarodno privatno pravo. To je domen, koji se naziva sukob zakona i
obuhvata kolizione norme, pravila koja merodavno određuju materijalno pravo za odnose, koji se
vezuju za više suvereniteta. To je svakako najtipičniji predmet međunarodnog privatnog prava, ali
je danas već napušteno stanovište da je to jedini predmet. Predmetom međunarodnog privatnog
prava, često se smatraju i norme o sukobu jurisdikcija, odnosno pravila koja regulišu
građanskoprocesne odnose sa elementom inostranosti, pre svega pravila o međunarodnoj
nadležnosti i o priznanju i izvršenju inostranih odluka ( mada postoje shvatanja da ova pravila
čine predmet posebne discipline, međunarodnog građanskoprocesnog prava ). Po shvatanju koje
je vladajuće kod nas, u Francuskoj i još u nekim zemljama, predmet međunarodnog privatnog
prava čine i pravila o privatnim pravima stranaca. U nemačkom pravu se ova pravila smatraju
predmetom posebne discipline – prava stranaca. U anglosaksonskim pravima pravila o privatnim
pravima stranaca se, takođe, ne smatraju predmetom međunarodnog privatnog prava. Pravila o
državljanstvu neki naši autori uključuju u svoje udžbenike međunarodnog privatnog prava, mada
se ona ne smatraju isključivim predmetom MPP. Neće se smatrati predmetom međunarodnog
privatnog prava ni međunarodno unifikovana pravila, koja neposredno regulišu privatnopravne
odnose sa elementom inostranosti. Ova pravila čine presmet posebne discipline, međunarodnog
privrednog prava. Međutim, pojedine odredbe kolizionog karaktera sadržane u njima smatraće se
delom MPP. Predmetom međunarodnog privatnog prava, kao discipline koja izučava određenu
pravnu oblastsmatraju se norme o određivanju merodavnog prava, o građanskoprocesnim
odnosima sa elementom inostranosti i pravima stranac da stupaju u privatnopravne odnose.
Mogli bismo razlikovati dva osnovna tipa pojma međunarodnog privatnog prava, koji se javljaju u
literaturi. Neki autori utvrđuju takve odrednice pojma MPP, koje obuhvataju samo kolizione
norme, zanemarujući, ili svesno isključujući sva ostala pravila koja regulišu privatnopravne
odnose sa elementom inostranosti. Drugi autori nastoje da daju šire odrednice, da se pojam MPP,
ne bi ograničio samo na koliziono regulisanje odnosa sa elementom inostranosti. Međunarodno
privatno pravo je grana unutrašnjeg prava. Njegova pravila nisu međunarodna, međunarodno
obeležje imaju samo odnosi koje reguliše, jer se vezuju za više suvereniteta. Pravila
međunarodnog privatnog prava, na direktan ili indirektan način regulišu ona pravna pitanja, koja
se postavljaju usled pojave elementa inostranosti u privatnopravnim odnosima.
Uvezi sa nazivom međunarodno privatno pravo stoje dve primedbe: prvo, ovo pravo zapravo nije
međunarodno i drugo, ne bi se moglo reći ni da je privatno. Međunarodno privatno pravo nije
međunarodno, već je zapravo grana unutrašnjeg prava pojedinih država. Odnosi koje reguliše,
nisu međunarodni odnosi, već odnosi sa međunarodnim obeležjem, odnosno sa elementom
inostranosti. Pravila za rešavanje ovih odnosa ne traže se u nekim univerzalnim principima,
normama koje stoje iznad nacionalnog zakonodavstva, već u pozitivnim pravilima, koja
postavljaju zakonodavstva pojedinih država. Izvor MPP mogu biti i međunarodni ugovori, ali samo
nakon što su ratifikacijom asimilirani u domaće pravo. Protiv izraza privatno mogu se staviti
zamerke, da je taj termin proizvod jedne podele, koja je danas i idejno prevziđena. Postojali su
pokušaji da se pronađe drugi naziv, naročito u nemačkom pravu. Predlagani su nazivi konfliktno
pravo, koliziono pravo međuprivatno pravo, zatim francuski izraz intersistemsko pravo. Nijedan od
ovih termina nije šire prihvaćen čak ni u užoj postojbini. Neki od tih termina se danas koriste za
označavanje nekih oblasti, koje su uže ili šire od međunarodnog privatnog prava. Jedino je termin
Conclict of law ( sukob zakona ) dobio šire pravo građanstva pored naziva međunarodno privatno
pravo. Taj termin se koristi u anglosaksonskim zemljama. Nema razloga da se odustane od naziva
međunarodno privatno pravo, a pokušaji da se on zameni pokazali su se jalovim.

2. Element inostranosti u privatnopravnim odnosima i relevantnost elementa

inostranosti

Pravila o određivanju merodavnog prava, tzv. koliziona pravila, najznačajniji su i najsvojstveniji

deo međunarodnog privatnog prava. Problem određivanja merodavnog prava se ne javlja u vezi
sa svim vrstama pravnih odnosa. Npr. u prekršajnom postupku ne dolazi u obzir primena drugog
prava do srpskog, ukoliko sude srpski sudovi. Isto važi ako bi se protiv nekoga pokrenuo krivični
postupak. Nezamislivo bi bilo i to da naši organi primenjuju strane ustavne ili upravne
( administrativne norme ). Međutim, sasvim je moguće i redovno se događa da sudovi i drugi naši
organi, primenjuju pravila nekog stranog prava, prilikom raspravljanja nekog ugovornog odnosa,
prilikom raspravljanja zaostavštine, sklapanju ili razvodu braka i u brojnim drugim slučajevima.
Problematika određivanja merodavnog prava javlja se samo u domenu privatnopravnih odnosa.
Podela prava na javno i privatno nastaje u doba liberalnog kapitalizma u okvirima leseferske
( laissez faire – slobodan rad ) filozofije u doba striktnog odvajanja i nemešanja javne i privatne
sfere. Ali period liberalnog kapitalizma, davno je iza nasi došlo je do prožimanja javnog i
privatnog. Jedino opravdanje za korišćenje izraza privatnopravni odnosi, nalazi se danas na
praktičnom nivou – izraz se upotrebljava, jer nema adekvatnog skupnog termina za označavanje
građanskog, porodičnog, radnog i privrednog prava. Princip suverene jednakosti država ne
ostvaruje se kroz princip izolovane suverenosti državih poredaka. Međunarodna razmena dobara
bila bi do temelja uzdrmana, ukoliko bi svaka država priznavala samo one ugovore, koji su
sklopljeni po njenom građanskom ili trgovačkom pravu. Privatnopravni odnosi su ti u kojima nema
apsolutnu primenu princip da svaki organ primenjuje samo domaće pravo, već se javlja složena
dilema u pogledu merodavnog prava. Međunarodno privatno pravo je pozvano da rešava ovu
dilemu. Neophodno je dada se u privatnopravnim odnosima ( životnim događajima ) pojavi i jedno
specifično obeležje, a to je element inostranosti. Osnovni problemi javljaju se samo u onim
građanskopravnim, porodičnopravnim, radnopravnim i privrednopravnim odnosima, koji se preko
svojih elemenata, vezuju za više država, više suvereniteta, u kojima se dakle, javlja element
kojim se taj odnos vezuje za inostranstvo, tzv. strani element. U našoj lčiteraturi se pored izraza
strani element, odnosno element inostranosti, koriste i termini međunarodni element,
međunarodno obelžje. Zakon kojim se reguliše materija međunarodnog privatnog prava, Zakon o
rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja – ZMPP- koristi izraz međunarodni element.
Ovi termini označavaju istu pojavu, ali svedoče o različitim uglovima gledanja. Ako se na jedan
životni događaj gleda s aspekta organa jedne države, tada primećujemo da u jednom odnosu
pored domaće izraženih obeležja, elemenata, postoji i strani element. Ako se, pak, fenomen
posmatra na opštem planu, a ne fiksira se za jednu državu, dolazi se do zaključka da odnos nema
strano, već međunarodno obeležje, da sadrži međunarodni element. Međunarodno privatno
pravo , iako reguliše odnose koji se vezuju za više zemalja, nije nadnacionalno, međunarodno
pravo, već je unutrašnje pravo svake pojedine države, baš kao što su to građansko, krivično ili
upravno pravo. Sudovi jedne države uvek polaze od međunarodnog privatnog prava te države.
Posmatrajući jedan odnos sa stanovišta organa jedne države, njegovi elementi se pojavljuju kao
domaće ili strano izraženi.
Opšte je prihvaćen stav u teoriji međunarodnog privatnog prava da se strani element pojavljuje u
tri osnnovna oblika: u subjektu, u objektu, kao i u pravima i obavezama. Svi elementi odnosa
( životnog događaja ) mogu da budu strano izraženi. Kvalifikacija pojedinih pojavnih oblika
stranog elementa vrši se u zavisnosti od polazne tačke, a to je uvek država u kojoj se raspravlja
dati odnos. Strani element u subjektu javlja se na bazi državljanstva, ali se može javiti i na
osnovu domicila ( prebivališta ), pa i boravišta lica koja stupaju u određeni građanskopravni,
privrednopravni, porodičnopravni ili radnopravni odnos. Postojaće strani element u subjektu,
prema tome, i kada su u jednom ugovornom odnosu i jedna i druga strana srpski državljani, ali
jedna od njih, ili obe, ima prebivalište u inostranstvu. Kada su učesnici odnosa pravna lica, strani
element je izražen u subjektu, ako je bar jedan od učesnika u odnosu pravno lice, koje ima stranu
nacionalnu pripadnost. Strani element u objektu javlja se na bazi mesta nalaženja stvari, koja je
predmet transakcije i na osnovu merila pomoću kojih se utvrđuje pripadnost osnovnih sredstava
prevoza ( to merilo je najčešće mesto registracije ), kada su ova predmet transakcije. Strani
element u pravima i obavezama nastaje, ako su strano obeleženi nastanak ili ispunjenje prava i
obaveza, npr. ako je pravni posao zaključen u inostranstvu, ili ako je deliktna radnja učinjena u
inostranstvu, ili je tamo nastala štetna posledica, ili ako je kao mesto ispunjenja predviđeno
mesto u nekoj stranoj državi, ili je do ispunjenja došlo u stranoj državi. Da bi se govorilo o pojavi
stranog elementa u bilo kom od tri oblika, nije neophodno da subjekti, objekti, prava i obaveze u
jednom privatnopravnom odnosu budu u potpunosti strano izraženi. Dovoljno je npr. da jedan od
subjekata ima strano državljanstvo, da samo deo stvari koje čine predmet ugovora bude u
inostranstvu, da se samo nastanak prava vezuje za stranu teritoriju, a ne i njihov prestanak ili da
se samo ispunjenje jednog dela obaveza vezuje za inostranstvo. Pojava stranog elementa u
privatnopravnim odnosima ima opredeljujući značaj: strani element pretvara porodičnopravne,
građanskopravne, privrednopravne i radnopravne odnose u odnose međunarodnog privatnog
prava, u odnose koje je pozvano da reguliše međunarodno privatno pravo. Strani element je
jedna od pretpostavki međunarodnog privatnog prava, to je differentia specifica koja razdvaja
međunarodno privatno pravo od privatnog prava. Postavlja se pitanje da li je svaki element
inostranosti dovoljan razlog da se problem razmotri i sa stanovišta međunarodnog privatnog
prava, a ne samo sa stanovišta unutrašnjeg građanskog, porodičnog, privrednog ili radnog prava.
Drugim rečima, postavlja se pitanje koji je pravni element relevantan i postoji li element koji se
može zanemariti, koji je irelevantan. Na ovo pitanje nije dat zadovoljavajući odgovor ni u teoriji,
ni u zakonodavstvu ni u praksi. Zakonski tekstovi obično sadrže jednu opštu odredbu o tome da
će se zakonska pravila primeniti na određene odnose, ukoliko oni imaju element inostranosti,
odnosno međunarodni element. Sa druge strane u našoj praksi, kao i u praksi drugih zemalja,
postojanje stranog elementa se zanemaruje, ponekad čak i kad taj strani element treba da
dovede do stranog prava ili do nadležnosti stranog suda. Postavlja se pitanje kakve su praktične
posledice ako sud propusti da primeni strano pravo. Ako je za raspravljanje datog odnosa sa
stranim elementom nadležan domaći organ i ako je merodavno domaće pravo, nema negativnih
posledica. Iz toga bi se mogao izvesti zaključak da se rezultat praktično ne menja ako sud
propusti da prizna relevantnost jednog stranog elementa, sve dok to nije takav strani element koji
je u našoj kolizionoj normi priznat kao tačka vezivanja i koji vodi do primene stranog prava. Ipak,
postoji situacija kada je i praktično veoma važno znati, ne samo to koji nas element vodi
dostranog prava ili pravosuđa, već i to koji je strani element relevantan u tom smislu, što bi
ukazao na potrebu da se uopšte primene međunarodno-privatno pravne norme. Takve situacije se
javljaju najčešće u vezi sa određivanjem merodavnog prava i to, pre svega, u slučajevima kada
dolazi u obzir primena više normi za određivanje merodavnog prava.

3. Način (metod) regulisanja MPP

Postoje dva osnovna načina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti: direktan

( neposredan) i indirektan ( posredan, kolizioni ). Instrument direktnog načina regulisanja su
norme koje neposredno rešavaju sam sporni odnos, tj. pitanja koja se javljaju u vezi sa
privatnopravnim odnosom koji sadrži element inostranosti. Pod indirektnim načinom regulisanja
podrazumevamo posredno regulisanje, ukazivanjem na merodavno pravo, koje se vrši putem
specifičnih normi koje se zovu kolizione norme.
Direktan način
Direktno regulisanje međunarodnim propisima – Idealan način rešavanja privatnopravnih odnosa
sa elementom inostranosti, bio bi njihovo neposredno regulisanje i to na međunarodnom planu
( jedinstvena pravila u pogledu deliktne i ugovorne odgovornosti, jedinstveni rokovi zastarelosti ).
Ovakvo rešenje je, međutim, utopija, pre svega zbog razlika koje među pravnim sistemima
postoje, a i zbog nacionalnih specifičnosti i razlika. Postoje, međutim, pravila stvorena
međunarodnim sporazumima kojima se regulišu veoma značajna pitanja iz oblasti građanskog,
privrednog, porodičnog i radnog prava, koja su prihvaćena od velikog broja zemalja. Takvi
međunarodni sporazumi postoje u oblasti vazdušnog, drumskog iželezničkog transporta i
delimično pomorskog saobraćaja; postoje i međunarodne norme koje direktno regulišu menicu,
ček, problematiku autorskog prava i prava industrijske svojine, kao i brojna druga pitanja. Sve
više dobija na značaju Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe, usvojena u Beču 1980.
godine, koju je do 2006. godine ratifikovalo 67 država. Izučavanjem ovih jedinstvenih pravila bavi
se i međunarodno privredno/trgovinsko pravo, a od posebnog je značaja osnivanje UNCITRAL-a
( UN Commissiom for international trade law – komisije UN za međunarodno trgovačko pravo ),
čiji je zadatak da koordinira postojeće i pokreće nove inicijative za stvaranje jedinstvenih
univerzalnih pravila međunarodnog trgovačkog ( poslovnog ) prava. Na regionalnom nivou
značajne su pravne norme donete u okviru Evropske zajednice.
Direktno regulisanje unutrašnjim propisima – Neki odnosi i pitanja koja se pojavljuju usled pojave
elementa inostranosti u prvatnopravnim odnosima regulišu se direktno, normama domaćeg prava.
Ovo se pre svega odnosi na pitanja prava stranaca i međunarodnog postupka ( procedure ).
primeri u našem pravu: Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa kaže da strana fizička i
pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima, kao i domaća lica. Strano fizičko
lice, može na teritoriji SRJ, pod uslovom uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima
nasleđivanjem kao i državljanin SRJ. Zakon o stranim ulaganjima je posvećen utvrđivanju uslova,
pod kojima stranci mogu kod nas ulagati svoj kapital. Ove i brojne druge norme, ne zadovoljavaju
se ukazivanjem na merodavno pravo, već same postavljaju određena pravila ponašanja, kojima
se neposredno regulišu odnosi sa elementom inostranosti. Unutar međunarodnog privatnog prava,
takva direktna regulativa je karakteristična za oblast privatnih prava stranaca. Domaća država
neposredno uređuje, putem imperativnih normi, koja su prava dostupna strancima i na koji način,
a koja prava ostaju rezervisana za domaće državljane. Direktnu regulativu nalazimo i u
građanskoprocesnim odnosima sa elementom inostranosti. ZMPP precizira pod kojim se uslovima
kod nas mogu priznati strane sudske odluke, koristeći pri tome direktan način regulisanja. U vezi
sa pravilima međunarodnog građanskoprocesnog prava, postavlja se i veoma složeno pitanje da li
norme o međunarodnoj sudskoj nadležnosti spadaju u direktnu ili indirektnu regulativu. Na prvi
pogled, one su bliže normama koje posredno regulišu privatnopravne odnose sa elementom
inostranosti. Određivanje merodavnog prava samo posredno utiče na rešavanje jednog privatno
pravnog problema, međutim norme koje određuju koje će pravosuđe biti nadležno, već
neposredno rešava jedan procesnopravni problem. Utvrđivanjem zemlje gde će se suditi dat je
direktan odgovor na samu suštinu postavljenog procesnopravnog pitanja koje glasi: sud koje
zemlje će suditi, ili preciznije hoće li suditi domaći sud. Direktnu ili neposrednu tehniku regulisanja
odnosa sa elementom inostranosti možemo odrediti, kao tehniku pri kojoj se na činjenice
primenjuje pravno pravilo, koje svojom primenom činjenični odnos pretvara u pravni, tako što
određeno ponašanje učesnika odnosa čini obaveznim. To dalje znači, da pravilo, u okviru
direktnog načina regulisanja odnosa, mora u sebi sadržati: 1. opis činjenica, na koje se ima
primeniti ( dispoziciju ) i; 2. konačnu instrukciju o budućem obaveznom ponašanju ( sankciju ).
Indirektan način regulisanja je po nekim shvatanjima jedini način koji spada pod međunarodno
privatno pravo. Ova shvatanja, danas su uglavnom napuštena, ali je nesumnjivo da je indirektan
način regulisanja privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti, onaj način koji je tipičan,
karakterističan za međunarodno privatno pravo. Suština indirektnog načina regulisanja je u
odabiranju merodavnog pravila za razrešavanje spornih odnosa. Osnovni instrument ovakvog
način regulisanja su specifične norme, koje se zovu kolizione norme. Primera radi, Zakon o menici
kaže da sposobnost lica da se menično obaveže, određuje zakon njegove zemlje. ZMPP kaže da je
za ugovore koji se odnose na nepokretnosti isključivo merodavno pravo, na čijoj teritoriji se
nepokretnosti nalaze. Ova pravila ne kažu neposredno ništa meritorno o tome ko se smatra
menično obaveznim, odnosno koja su prava i obaveze iz ugovora, već samo upućuju na
merodavno pravo po kojem će se ta pitanja raspraviti. Kolizione norme su veoma značajne, jer
daju odgovor na dodatno pitanje koje se javlja usled pojave stranog elementa u privatnopravnom
odnosu, otvaraju mogućnost da se sporni odnos razmotri u svetlu jednog nacionalnog prava.
Takav način regulisanja građanskopravnih, porodičnopravnih, radnopravnih i privrednopravnih
odnosa sa elementom inostranost će se zadržati sve dok ne bude stvoreno celovito svetsko pravo
u ovim oblastima. Specifičnost kolizione tehnike regulisanja odnosa je u tome što, na osnovu
kolizionih normi, iz činjeničnog odnosa ne nastaje automatski konačni pravni odnos, već se
lokalizacijom činjeničnog odnosa, stvaraju pretpostavke za njegovo nastajanje. Tako posmatran,
indirektan ( kolizioni ) način regulisanja odnosa je usputna stanica na putu između početnog
činjeničnog i konačnog pravnog odnosa. I koliziona tenika sadrži uputstvo o ponašanju ( koje glasi
da je merodavno pravo određene zemlje ).
4. Izvori MPP-a i njihova hijerarhija

Postoje različiti izvori međunarodnog privatnog prava u pojedinim zemljama. Negde su osnovni
zakonski propisi, negde sudski precedenti. Sudska praksa ima određeni uticaj i u zemljama u
kojima nije priznata kao formalni izvor prava, upotpunjujući praznine, koje ostavlja, manje-više
potpuna kodifikacija ove grane prava. Dopunskim izvorom MPP u pojedinim zemljama smatraju se
i običaji ( međunarodni i unutrašnji ), iako je Međunarodni sud pravde stao na stanovište da u
domenu međunarodnog privatog prava nema pravnih običaja, koji bi mogli biti izvor prava. Izvore
međunarodnog privatnog prava predstavljaju i ratifikovani međunarodni ugovori, bilateralni i
multilateralni. Osnovni izvori MPP u svim zemljama, sa izuzetkom onih u kojima važi precedentno
pravo, su zakoni. Postoji nekoliko pristupa sistematizovanju materije MPP. U osnovi se razlikuku
dva pristupa. U nekim zemljama postoje posebni zakoni(ci) u kojima su, ako ne u potpunosti, ono
bar najvećim delom, sadržana pravila međunarodnog privatnog prava. U drugoj grupi zemalja
propisi iz oblasti međunarodnog privatnog prava nalaze se u raznim zakonima, uglavnom uz
odgovarajuće materijalnopravne ( supstancijalne ) propise. Tako se, npr. norme koje rešavaju
probleme, koji se javljaju usled pojave elementa inostranosti u naslednopravnim odnosima, nalaze
u zakonu o nasleđivanju.
Multilateralne konvencije kao izvori i kao način unifikacije MPP – Pošto međunarodno privatno
pravo nije međunarodno, već grana unutrašnjeg prava, čije norme uređuju odnose sa elementom
inostranosti, pretežno na indirektan način tj. određivanjem koje će prao biti merodavno, različita
rešenja, različitih pravnih poredaka mogu dovesti do različitog meritornog rešenja u pogledu istog
problema. Jedini način da se ova situacija prevaziđe, jeste unifikacija supstancijalnog prava, a
pošto to nije moguće napori su usmereni na izradu višestranih konvencija, putem kojih bi se
postiglo ujednačavanje kolizionih normi. Jedan od prvih zagovornika ove ideje bio je Paskvale
stanislao Manćini, koji je pozvao inostrane vlade da zakljujčuju multilateralne konvencije, a
inicijativu je ponovio holandski pravnik Aser, pa je vlada Holandije uputila poziv državama za
učešće na Konferenciji posvećenoj regulisanju različitih pitanja MPP. Ta konferencija je održana u
Hagu između 12. i 27. septembra 1893. godine i taj datum se smatra danom osnivanja Haške
konferencije za MPP. Do 1951. godine održane su četiri međudržavne konferencije i usvojeno je
šest konvencija. Haška konferencija ima svoj statut i to naglašava njen stalni karakter i njen
glavni zadatak je progresivna unifikacija pravila MPP. Statut je stupio na snagu 1955. godine.
Konferencija je 2006. godine imala 65 zemalja članica. Delatnost konferencije sastoji se u
pripremi tekstova multilateralnih konvencija, koje su namenjene postpisivanju i ratifikaciji.
Početak XX veka u radu Konferencije bio je obeležen izradom konvencija iz oblasti porodičnog
prava. Na drugu fazu u radu uticale su bitno zemlje Common law sistema, pod čijim uticajem su
pitanja procedure dobila na značaju. Treću fazu karakteriše veliki broj konvencija, koje sadrže
originalna rešenja. Kao primer se ističe Konvencija o građanskopravnim aspektima mđunarodne
otmice dece iz 1980. godine. Ne računajući konvencije s početka XX veka, koje su na snazi među
veoma malim brojem zemala, te su tako izgubile na praktičnom značaju, do danas je usvoje 37
konvencija.
Regionalne multilateralne konvencije kao način unifikacije MPP – Haška konferencija za MPP, nije
jedina organizacija koja se bavi unifikacijom pravila ove grane prava, ali je svakako najpoznatija i
pokazuje aspiracije ka univerzalnosti. Ostali napori, usmereni na postizanje istog cilja, jasno su
obeleženi regionalnom pripadnošću država, koje su potpisnice odgovarajućih višestranih
konvencija. Tu spadaju inicijative američkih država i one koje su vezane za Evropu. Multilateralne
konvencije vezane za Evropu, vezuju se za aktivnost nordijskih država, međunarodne komisije za
građanska stanja i za delatnost Saveta Evrope i Evropske zajednice ( Evropske Unije ).
Izvori međunarodnog privatnog prava u Srbiji
Do donošenja Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim
odnosima iz 1982. godine, čiji je naziv promenjen u Zakon o rešavanju sukoba zakona sa
propisima drugih zemalja 1996. godine, prilikom njegovog usklađivanja sa Ustavom SRJ iz 1992.
godine ( to je naš Zakonik za međunarodno privatno pravom ZMPP ), jugoslovenske norme bile su
rasute u raznim zakonima, a neke značajne oblasti čak nisu bile ni regulisane. Teškoće su se
znatno pojačale nakon donošenja ustavnih amandmana 1971. godine, kada su prestali da važe
Osnovni zakon o braku, Zakon o nasleđivanju i neki drugi zakoni. Ovi zakoni sadžali su značajan
broj kolizionih normi, čija je važnost prestala. Sudska praksa nije bila dovoljno bogata, niti
sređena i dostupna, da bi mogla omogućiti kristalisanje značajnijeg broja stavova, koji su faktički
( ako ne i formalno ) mogli da posluže kao izvori MPP. Donošenje ZMPP je značilo prekretnicu. Od
dana stupanja na snagu, 1. januar 1983. godine, Jugoslavija je ušla u uži krug zemalja u kojima
je MPP relativno potpuno kodifikovano. ZMPP pokriva pre svega oblast sukoba zakona
( određivanje merodavnog prava ) i sukoba jurisdikcija. Ne sadrži, međutim, norme o privatnim
pravima stranaca, već su pojedina pitanja ove celine regulisana posebnim propisima.
Ustav je načelno posmatrano, osnovni izvor svake grane prava, pa i međunarodnog privatnog
prava. Ustav može regulisati pitanja međunarodnog privatnog prava na neposredan ili posredan
način. Određene ustavne odredbe na neposredan način uređuju pitanja međunarodnog privatnog
prava. Takva su pravila malobrojna, pošto ustav svake države postavlja samo osnovna načela i
norme državnog, društvenog i ekonomskog uređenja i položaja pojedinca. Kao prvo Ustav Srbije
iz 2006. godine ustanovljava nadležnost Republike Srbije u oblasti sistema prelaska granice i
kontrole robe, usluga i putničkog saobraćaja preko granice, položaj stranaca i stranih pravnih lica.
Dalje, stranci u skladu sa međunarodnim ugovorima, u Srbiji uživaju sva prava zajemčena
Ustavom i zakonima, osim prava, koja su isključivo rezervisana za državljane Srbije. Zatim se
predviđa da strana lica mogu steći svojinu na nepokretnostima, pravo nakoncesiju, ili druga prava
u skladu sa zakonom ili međunarodnim ugovorom. Stranim licima se, ustavom, na našem tržištu
garantuje tretman jednak onome koji imaju domaća lica.
Ustavna načela i norme mogu posredno da opredele stavove koji se zauzimaju i koji će se
zauzimati u pozitivnim propisima. Ustav je posredni izvor međunarodnog privatnog prava i time
što je sadžina pojedinih instituta međunarodnog privatnog prava opredeljena sadržajem ustavnih
normi. Npr. ZMPP predviđa da se strano pravo neće primeniti , ako je u suprotnosti sa osnovama
društvenog uređenja sadržanim u ustavnim normama.
I nakon donošenja ZMPP, veći broj zakona, pa i neki podzakonski akti ostali su značajan izvor
MPP. Međunarodno-privatnopravne norme, osim ZMPP, koje se nalaze u različitim pozitivnim
propisima, nisu razvrstane prema logici i sistematici MPP, već samo dopunjuju materijalne norme
iz odgovarajuće oblasti. Iz ovog razloga nije moguće izvršiti sasvim doslednu klasifikaciju naših
pozitivnih zakona i podzakonskih akata prema međunarodno-privatnopravnim merilima.
Najvažniji pozitivni propisi koji su izvor normi o određivanju merodavnog prava su: Zakon o
menici, Zakon o čeku, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Zakon o obligacionim odnosima i
osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju.
Najvažniji propisi, koji su izvor normi o pravima stranaca da stupaju u privatnopravne odnose u
Srbiji: Zakon o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima, Zakon o
autorskim i srodnim pravima, zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakon o kretanju i
boravku stranaca, Zakon o državljanstvu Republike Srbije, Zakon o Žigovima, Zakon o
geografskim oznakama porekla, Zakon o modelima i uzorcima, Zakon o patentima, Zakon o
stranim ulaganjima, Zakon o koncesijama, Zakon o privatizaciji, Zakon o spoljnotrgovinskom
poslovanju, Zakon o privrednim društvima.
Najvažniji propisi koji su izvor normi o građanskoprocesnim odnosima sa elementima inostranosti:
Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršnom postupku, Zakon o stečajnom postupku, Zakon o
arbitraži, Pravilnik o spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Srbije.
Najvažniji propisi koji su izvor normi o pravima domaćih državljana da stupaju u privatnopravne
odnose sa elementom inostranosti: Zakon o zaštiti građana SRJ na radu u inostranstvu, Zakon o
privrednim društvima i Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju.
Bilateralne i multilateralne konvencije predsatavljaju značajan izvor MPP i kod nas. Ovo potvrđuje
i Ustav Srbije iz 2006. godine, koji kaže da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i
potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se
primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa ustavom.
Multilateralne konvencije
UN su pozvale SRJ da se izjasni da li želi da nasledi SFRJ u međunarodnim ugovorima, čiji su UN
depozitar. SRJ je dala izjavu o sukcesiji 12. marta 2001. godine. Na osnovu toga, umesto ranije
oznake Jugoslavija, koja je dala povoda različitim interpretacijama, u dokumentima UN bilo je
navedeno da je SRJ članica međunarodnih konvencija. Na taj način razrešeno je pitanje članstva
SRJ, a kasnije Državne zajednice Srbija i Crna Gora, te konačno Srbije u međunarodnim
ugovorima, koje je zaključila SFRJ ( FNRJ ). Srbija je ratifikovala i amandmane na Statut Haške
konferencije za međunarodno privatno pravo i prečišćeni tekst Statuta haške konferencije za
međunarodno privatno pravo, koji su usvojeni 2005. godine.
Izvore prava u Srbiji čine: multilateralne konvencije, koje imaju značaja u oblasti statusa fizičkih i
pravnih lica, a koje neposredno ili posredno utiču na rešavanje pitanja međunarodnoprivatnog
karaktera; najvažnije međunarodne konvencije koje se odnose na trgovačku arbitražu;
međunarodne konvencije koje se odnose na menicu, oblast ugovora sa elementom inostranostii
vanugovorne odgovornost za štetu; međunarodne konvencije koje se odnose na autorsko pravo,
industrijsku svojinu, međunarodni vazdušni, železnički, pomorski i drumski saobraćaj. Ove
konvencije pretežno sadrže supstancijalne odredbe, ali uz to imaju i norme koje su značajne za
predmet međunarodnog privatnog prava.
Zaključivanje bilateralnih konvencija, kojima se uređuju pitanja od interesa za odnose između dve
države, predstavljaju rasprostranjenu praksu u međunarodnim odnosima. Pitanja koja su
uređivana ovakvim ugovorima odnose se na uzajamno priznanje i izvršenje sudskih i arbitražnih
odluka, pravnu pomoć, odreživanje merodavnog prava u statusnim i porodičnim odnosima, javne
isprave, cautio iudicatum solvi, besplatnu sudsku pomoć i još neka pitanja. Imajući u vidu
međunarodnopravni status SRJ ( odnosno SCG i Srbije ), kao i činjenicu da je Bečka konvencija o
sukcesiji država u odnosu na ugovore, zaključena 1978. godine, stupila na snagu 1996. godine,
na situaciju treba primeniti sledeće odredbe: 1. dvostrani ugovor, koji je na dan sukcesije bio na
snazi u pogledu teritorije, na koju se odnosi sukcesija države, smatra se da je na snazi između
države koja je stekla nezavisnost i druge ddržave članice: a) ako su se one o tome sporazumele;
b) ako se na osnovu njihovog ponašanja smatra da su se one o tome sporazumele. 2. Ugovor za
koji se smatra da je na snazi primenjuje se između države koja je stekla nezavisnost i druge
države članice počev od dana sukcesije države, osim ako iz njihovog sporazuma ne proistekne
druga namera ili ako ta namera ne bude drugačije ustanovljena. Iz ovih odredaba slede dva
zaključka. Najpre da u pogledu bilateralnih ugovora važi princip diskontinuiteta, koji znači
neprelaznost prava i obaveza u slučaju sukcesije. Zatim, da strane ne moraju zaključiti izričiti
sporazum o prelazu prava i obaveza, već da se postojanje i primena određenog ugovora može
produžiti i konkludentnim radnjama. U skladu sa tim, zaključeno je više sporazuma o sukcesiji
bilateralnih sporazuma.
Pojava međunarodnih ugovora među izvorima MPP, kao i postojanje više različitih izvora u okviru
istog pravnog poretka, postavlja problem određivanja redosleda, tj hijerarhije izvora prilikom
primene prava na datu situaciju sa elementom inostranosti. S druge strane, u vezi sa izvorima se
postavlja i pitanje pravnih praznina.
Mogućnost pojavljivanja sukoba različitih izvora MPP, vezuje se za dve osnovne situacije: sukob
između međunarodnih ugovora i unutrašnjih izvora i sukob između različitih unutrašnjih izvora
MPP, koji regulišu isto pitanje.
Sukob između međunarodnih ugovora i unutrašnjih izvora – prva norma koja služi kao osnov
primeni međunarodnih ugovora u okviru pravnog poretka Srbije, je član 194. Ustava Srbije iz
2006. godine. On glasi: Pravni poredak Republike Srbije je jedinstven. Ustav je najviši pravni akt
Republike Srbije. Svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti u saglasnosti sa
ustavom. Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, deo su
pravnog poretka Republike Srbije. Potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa
ustavom. Zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji, ne smeju biti u suprotnosti sa
potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Sa
aspekta međunarodnog privatnog prava u prvom redu su od značaja međunarodni ugovori, koji
postaju deo unutrašnjeg pravnog poretka nakon ratifikacije i imaju primat nad normama
unutrašnjeg prava. Sudovi su dužni da međunarodne ugovore i opšteprihvaćena pravila
međunarodnog prava primenjuju neposredno. Ovo, naravno, važi za ugovore, koji sadrže tzv.
samoizvršive ( self-executing ) norme, norme podobne za neposrednu primenu. Ako ugovor samo
stvara obavezu za državu, da na neki način izmeni svoje unutrašnje zakonodavstvo, takva
odredba se ne može neposredno primeniti. Eventualnu kontrolu usklađenosti potvrđenih
međunarodnih ugovora sa Ustavom i usklađenost izvora unutrašnjeg prava sa međunarodnim
ugovorom vrši Ustavni sud. Ustavnu odredbu o hijerarhiji izvore MPP dopunjuje i ZMPP koji kaže
da se odredbe zakona neće primenjivati na neke odnose, ukoliko su oni regulisani drugim
saveznim zakonom ili međunarodnim ugovorom. Ukoliko isto pitanje regulišu dva međunarodna
ugovora, odgovor zavisi od toga da li su dvostrani ili višestrani. U slučaju sukoba dvostranog i
višestranog ugovora, prevagu dobija dvostrani, pošto se u odnosu na višestrani pojavljuje kao
specijalni zakon, a ako su u sukobu dva ugovora istog ranga, primenjuje se pravilo lex posterior
derogat legi priori. U vezi sa određivanjem hijerarhije između samih međunarodnih ugovora,
doktrina predlaže, osim navedenih klasičnih pravila i princip maksimalne efikasnosti ili princip
najpovoljnijeg prava. Oba podrazumevaju primenu odredaba onog ugovora, koji obezbeđuje
najpovoljnije rešenje, kao što je npr. favorizovanje interesa poverioca izdržavanja ili maloletnika.
Sukob različitih unutrašnjih izvora MPP – pitanje sukoba se postavlja i kada unutar istog pravnog
poretka, više različitih izvora reguliše isto pitanje MPP. Rešenje se zasniva na principu lex specialis
derogat legi generali. Pri traženju rešenja, dakle, prvo treba pogledati ima li solucije u bilateralnoj
konvenciji. Ako nema, onda treba ispitati da li postoji odgovarajuća multilateralna konvencija. Ako
se ni na ovaj način ne može doći do rešenja, onda se primenjuju norme unutrašnjeg zakona i to
najpre specijalnog, pa tek potom norme ZMPP.
Pravne praznine u MPP
Ukoliko ni jedan izvor po hijerarhiskoj lestvici, ne propisuje rešenje za međunarodno-
privatnopravni problem, reč je o pravnoj praznini. ZMPP kaže da ukoliko u samom ZMPP-u nema
odredbe o pravu merodavnom za neki odnos, shodno se primenjuju odredbe i načela zakona
ZMPP, načela pravnog poretka SRJ ( tj sada Srbije ) i načela međunarodnog privatnog prava.
Pitanje koje se postavilo jeste redosled primene ovih izvora pri traženju rešenja za pravnu
prazninu. Da li redosled nabrajanja u zakonu, konstituiše istovremeno i hijerarhiju u njihovoj
primeni, ili se primenjuju bez obzira na redosled. Po užem shvatanju ( Bosnić ), organ koji
primenjuje pravo vezan je redosledom iz zakona, te ih mora primenjivati supsidijarno. Po širem
shvatanju ( Katičić ) organ koji primenjuje pravo nije vezan redosledom koji je naveden u zakonu
i to zbog formulacije, jer je upotrebljen veznik I, a ne odnosno. Dika, Kneževič i Stojanović
smatraju da nije bitno da li rešenje za pravne praznine potiče iz samog ZMPP, pravnog poretka
Srbije, ili opštih načela MPP, već je suština da se rešenje pronađe, što znači da se navedeni izvori
mogu primenjivati alternativno, pa čak i kumulativno.

5.Kolizione norme

Primer – državljanin Srbije dobije stipendiju za postdiplomse studije u Kanadi. Tamo se upozna sa
Francuskinjom, koja ima kanadsko državljanstvo. Ubrzo stupe u brak, rodi se i sin, ali državljani
Srbije ( i Kanade ) odlazi na rad u SAD. Supruga mu postavi ulltimatum da se vrati u Kanadu ili će
uslediti razvod braka. On se ne vraća u Kanadu, ona odlazi sa sinom u Francusku, tamo se zaposli
i podnese tužbu za razvod braka i traži da joj se dodeli dete i izdržavanje. Francuski sud će
odlučiti o svemu tome, ali se postavlja pitanje po kom pravu? Francuskom, kanadskom,
američkom ili srpskom? Problem je isti ako se tužba podnese pred sudom Srbije.
Suština kolizionih normi – osnovni zadatak kolizionih normi je da reše dilemu koju imaju sudovi u
Francuskoj, odnosno Srbiji, tj. da utvrde koje će pravo biti merodavno. Ovu dilemu kolizione
norme rešavaju, tako što među brojnim kontaktima koje pravni odnos ima sa pojedinim
zemlajma, izaberu jedan kao odlučujući i na taj način upute postupajući organ na merodavno
pravo. Taj izbor čini zakonodavac i pri tome on ne polazi od jednog konkretnog pojedinačnog
pravnog odnosa, već od jedne kategorije pravnih odnosa. Francuski ili srpski sud, u skladu sa
ovim postavlja sebi pitanje, koje pravo će biti merodavno za razvod srpskog/kanadskog
državljanina i francuske/kanadske državljanke, kao i poveravanje njihovog deteta, koje ima
kanadsko državljanstvo na vaspitavanje i čuvanje. Prema Savinjiju svaki pravni odnos ima svoje
težište ( sedište ), koje izražava prirodu odnosa i koje ga vezuje za određeno pravo, bez obzira na
to da li je ono domaće ili strano. Sedište pravnog odnosa se identifikuje putem elementa koji se
smatra najkarakterističnijim za prirodu određenog odnosa i koji je tako podoban za lokalizaciju
odnosa. Ovaj metod postavljanja kolizionih normi, postao je preovlađujući u zakonodavnoj praksi
država, iako su njegovi nedostaci doveli do njegove modifikacije. Ipak, smatra se da se
zakonodavac prilikom propisivanja kolizionih normi opredeljuje za merodavnost onog prava, koje
je u najtešnjoj vezi sa činjeničnim skupom. S obzirom da je MPP grana unutrašnjeg prava,
zakonodavac svake pojedine države, na osnovu merila pravne politike, koja odgovaraju njegovim
stavovima i interesima, donosi odluku o tome koje je vezivanje težišno za jedan činjenični skup,
za jednu kategoriju i time postavlja kolizionu normu. Ako je po shvatanju zakonodavca, pri
razvodu braka državljanstvo bračnih partnera najvažnija zamisliva veza, srpski sud će primeniti- i
tu se postavlja dodatna dilema– pravo Kanade (jer oba supružnika imaju kanadsko državljanstvo),
ili pravo Srbije ( jer muž ima i državljanstvo Srbije), ili pravo Francuske ( jer žena ima francusko
državljanstvo ). Ako zakonodavac smatra, da u slučaju različitog državljanstva bračnih partnera,
najvažniju vezu predstavlja poslednji zajednički domicil, sud u Srbiji će primeniti pravo Kanade.
Struktura kolizionih normi
U klasičnoj četvoročlanoj strukturi pravne norme ( pretpostavka dispozicije, dispozicija,
pretpostavka sankcije, sankcija ), uslov za nastupanje sankcije ( posledice ) jeste ispunjenost
pretpostavke ( hipoteze ) za njenu primenu. Tj. nepoštovanje obavezong pravila ponašanja
( dispozicije ) je pretpostavka ( hipoteza ) sankcije. Ovakav način regulisanja svojstven je
neposrednom, tj. direktnom načinu regulisanja odnosa. Norme koje vrše izbor merodavnog prava,
kolizione norme, predstavljaju posredan, tj. indirektan način regulisanja odnosa sa inostranim
elementom. Kolizione norme imaju dva osnovna elementa: a) u njima se prvo imenuje jedna
pravna kategorija pod koju se podvodi konkretno pravno pitanje; b) sadrže tačku vezivanja,
izdvajanje jedne odlučujuće veze, koja će u konkretnom slučaju dovesti do merodavnog prava.
Ako koliziona norma glasi: Za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkog lica merodavno je pravo
države, čiji je on državljanin, pravna kategorija je pravna i poslovna sposobnost, a tačka
vezivanja je državljanstvo. Pravna kategorija i tačka vezivanja zajedno čine dispoziciju, odnosno
naredbu postupajućem organu kako da odredi merodavno pravo. Primena merodavnog prava
( stranog ili domaćeg ) predstavlja pravnu posledicu ( sankciju ) kolizione norme.
Pravna kategorija
Ovaj element kolizione norme nema ustaljeni naziv u teoriji. U našoj literaturi koriste se nazivi
pravni odnos, građanskopravni odnos, privatnopravni odnos, predmet kolizione norme. U stranoj
literaturi koriste se izrazi činjenično stanje, pravno pitanje i sl.
Pravna kategorija može da bude jedan pravni institut, jedan tip pravnog odnosa ili jedno pitanje u
vezi sa pravnim odnosom ili institutom. U načelu, pravne kategorije koje se spominju u kolizionim
normama jedne zemlje, trebalo bi da pokriju sva moguća konkretna pravna pitanja, povodom
kojih se traži merodavno pravo. Idealno bi bilo da se svaki problem može podvesti pod pravnu
kategoriju neke klizione norme. Do donošenja Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima
drugih zemalja, situacija je bila dosta daleko od idealne, jer je u kolizionom pravu ex-Jugoslavije
bilo puno pravnih praznina. Situacija se bitno poboljšala usvajanjem ZMPP. U slučaju pravnih
praznina koriste se instrumenti, koji služe za prevazilaženje pravnih praznina uopšte – pre svega
ekstenzivno tumačenje i analogija. ZMPP kao pomoćne izvore izričito predviđa korišćenje pravnih
načela i to: načela ZMPP, načela pravnog poretka Srbije i načela međunarodnog privatnog prava.
Pravne kategorije koje čine element kolizionih normi, su veoma različite. Kao pravna kategorija
može biti izdvojen ceo pravni institut ( svojina, ugovor ) ili čak grana prava ( porodičnopravni
odnosi ), a mogu da se koriste znatno uže kategorije. Postoje posebne kolizione norme za
kupoprodajne i druge pojedine ugovore, ili za određena pitanja u vezi sa pojedinim ugovorima
( forma, prava i obaveze, zastarelost ). Zamislivo je da se izdvoje još uže kategorije, kao npr. rok
isporuke, mesto isporuke i sl. U savremenom MPP postoji tendencija da se ne koriste široke
pravne kategorije. Odabiranjem užih kategorija povećava se broj kolizionih normi, a ujedno se
stvaraju uslovi da se one prilagode karakteristikama određenih tipova problema
Tačka vezivanja – pored ovog termina koriste se odlučujuća činjenica, vezna okolnost, poveznica.
Tačka vezivanja je onaj element kroz koji se neposredno ostvaruje dejstvo kolizione norme. Tačka
vezivanja neposredno određuje pravo koje države će se primeniti kao merodavno.
Opredeljivanjem za određenu tačku vezivanja, omogućava se da konkretan slučaj bude rešen po
materijalnom pravu određene države. Primena merodavnog prava, predstavlja pravnu posledicu
kolizione norme. Postoje tačke vezivanja koje su u uporednom pravu postale tipične za pojedine
pravne domene.
Za statusne i porodične odnose: lex nationalis ( ili lex patriae ) - pravo drđavljanstva; lex domicli
( zakon domicila )-
Za stvarnopravne odnose koristi se lex reisitae – zakon mesta nalaženja stvari.
Za ugovorne odnose: lex loci contractus ( zakon mesta zaključenja ugovora ); lex loci solutionis
( zakon mesta izvršenja ); lex loci venditoris ( zakon mesta prodavca ); princip najtešnje
povezanosti ( princip najbliže veze ); lex voluntatis ( autonomija volje ).
Za građansko pravne delikte: lex loci delicti commissii ( zakon mesta izvršenja delikta ).
U pogledu forme poslova: locus regit actum ( mesto vlada činom, tj. mesto gde je pravni posao
preduzet)
U raznim situacijama često se koristi lex fori - zakon suda, foruma, odnosno organa koji postupa
u određenom slučaju.
Striktno uzevši, tačke vezivanja nisu zakon državljanstva, zakon domicila, zakon mesta nalaženja
stvari, već državljanstvo, domicil, mesto nalaženja stvari, a o zakonu državljanstva, odnosno
domicila ili mesta nalaženja stvari se govori jer je to prevod latinskih sintagmi, koje su
opšteusvojene u svetu. Tačke vezivanja su oni elementi u kojima zakonodavac vidi odlučujuću
vezu, koji nas vode do jednog prava.
Tačke vezivanja se mogu klasifikovati po nekoliko kriterijuma
Po širini ovlašćenja – prema tome kakva ovlašćenja, odnosno kakvo uputstvo daju organu koji
primenjuje kolizionu normu tačke vezivanja delimo na neposredno vezujuće i okvirne. Neposredno
vezujuće su one tačke vezivanja, kojima je zakonodavac sam izvršio vrednovanje svih mogućih
oblika povezanosti jedne pravne kategorije sa raznim suverenitetima i izabrao jednu vezu koja će
nas neposredno povezati sa merodavnim pravom. Takve su gotovo sve tačke vezivanja, izuzev
principa najtešnje povezanosti. Ako se u pogledu poslovne sposobnosti predviđa lex nationalis kao
tačka vezivanja, ona će nas neposredno povezati sa merodavnim pravom ( pravom države, čiji je
državljanin lice u pitanju ).
Okvirne tačke vezivanja su one kod kojih je vrednovanje bitnim delom prepušteno sudiji.
Zakonodavac samo daje okvire i smernice, ali ne utvrđuje direktno relevantnu vezu. Takva tačka
vezivanja je princip najtešnje povezanosti. Razvoj MPP doveo je do toga da kolizione norme, kroz
svoje tačke vezivanja izražavaju princip najtešnje povezanosti, a najnoviji razvoj ide ka daljem
učvršćivanju ovog principa i putem uvođenja tzv. klauzule izuzetka. Generalnu klauzulu izuzetka
zakonodavac koristi, kako bi postupajućem organu omogućio da izbegne situaciju u kojoj primena
bilo kog kolizionog pravila sadržanog u zakonu, vodi ishodu koji ne odražava želju zakonodavca da
bude primenjeno pravilo najbliže veze. Pored generalne, zakonodavac može upotrebiti posebnu
klauzulu izuzetka, kojom se koriguje neželjeno dejstvo pojedinačne tačke vezivanja.
Podela na proste i kompleksne tačke vezivanja
proste tačke vezivanja su one koje vode do jednog merodavnog prava, sledeći bilo striktna, bilo
okvirna zakonodavna uputstva. Ako se ugovorni odnos ceni po lex loci contractus, ta tačka
vezivanja vodi nas do prava države, gde je ugovor zaključen.
Kompleksne tačke vezivanja su one koje nas vode do više merodavnih prava. Ako koliziona norma
glasi: Za materijalne uslove zaključenja braka, merodavno je pravo državljanstva budućih bračnih
partnera i lex fori, to nas može dovesti do čak tri prava ( ako verenik i verenica imaju različita
državljanstva, a brak zaključuju u nekoj trećoj državi ). U ovom slučaju dolazi do kumulativne
primene više prava. Da bi se brak mogao zaključiti, potrebno je udovoljiti zahtevima, koje
postavljaju sva tri prava. Kompleksna tačka vezivanja može biti postavljena alternativno ili
supsidijarno. Ako koliziona norma glasi : U pogledu forme ugovora merodavno je bilo pravo mesta
zaključenja, bilo pravo merodavno za sadržaj ugovora, tačka je kompleksna, jer postoji
mogućnost primene prava dve različite države, ali i alternativna jer će se primeniti pravo samo
jedne države. Izrazit primer je koliziona norma iz stava 1, člana 31 ZMPP, koja se odnosi na
punovažnost testamenta. Testament je punovažan u pogledu oblika, ako je punovažan po jednom
od sledećih prava: 1. po pravu mesta gde je testament sastavljen; 2. po pravu države čiji je
državljanin bio zaveštalac, bilo u vreme raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti; 3. po
pravu zaveštaočevog prebivališta bilo u vreme raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti;
4. po pravu zaveštaočevog boravišta bilo u vreme raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti;
5. Po pravu SRJ; 6 za nepokretnost, po pravu gde se nepokretnost nalazi.
Zajednička karakteristika ovih alternativnih tačaka vezivanja jeste da im je cilj priznanje
punovažnosti posla, održavanje na snazi pravnog odnosa, uvažavanje ili čak favorizovanje
određenih interesa. Drugi tip kompleksnih tačaka vezivanja čine one koje su postavljene
supsidijarno. Takve tačke vezivanja sadrže npr sledeće kolizione norme: Za dejstva braka,
merodavno je pravo zajedničkog državljanstva bračnih partnera. Ukoliko bračni partneri nemaju
zajedničko državljanstvo, primenjuje se pravo njihovog zajedničkog prebivališta. Ukoliko nemaju
ni zajedničko prebivalište, primenjuje se pravo poslednjeg zajedničkog prebivališta, a ako nisu
imali zajedničko prebivalište, primeniće se pravo suda. U ovom tipu složenih tačaka vezivanja,
zakonodavac pribegava supsidijarnom nabrajanju ne da bi se došlo do određenog rezultata, već
da bi se do rezultata uopšte došlo, tj da bi se došlo do merodavnog prava. Treba istaći da više
merila za vezivanje unutar jedne kolizione norme, smatramo delovima jedne iste kompleksne
tačke vezivanja. Tačka vezivanja nije isto što i jedna veza. To je onaj element jedne kolizione
norme, koji na osnovu opredeljenja zakonodavca i putem striktnih ili okvirnih, prostih ili
komleksnih uputstava, rešava pitanje koje su materijalnopravne norme merodavne.
Stalne i promenljive tačke vezivanja
Stalne tačke vezivanja su one koje su vremenski i prostorno fiksirane. To su pre svega one tačke
vezivanja, čija je činjenična podloga jedan događaj, kao što je npr. zaključenje ugovora ili
izvršenje delikta. Među stalne tačke vezivanja spada lex rei sitae, ali samo ako je reč o mestu
nalađenja nepokretnih stvari. Promenljive su one tačke vezivanja koje nisu jednom za svagda u
jednom konkretnom slučaju konačno fiksirane ni vremenski ni prostorno. To može biti i lex rei
sitae, ako je u pitanju pokretna stvar. Promenljive tačke se zasnivaju na činjenicama koje se
mogu menjati, a pri tom mogu da ukazuju na razna prava kao na merodavno pravo. Među
karakteristične varijabilne tačke vezivanja spadaju državljanstvo, domicil, sedište pravnog lica, jer
se ove tačke zasnivaju na činjenicama koje se menjaju.
Vrste kolizionih normi
Jednostrane i višestrane kolizione norme
Višestrane kolizione norme su apstraktne, te zavisno od okolnosti konkretnog slučaja ukazuju na
pravo bilo koje države sveta. Koliziona norma: Za stvarna prava na nekretninama, primeniće se
zakon mesta nalaženja stvari. Ova norma odvešće nas do domaćeg prava, ako se nekretnina
nalazi na teritoriji države čiji sud utvrđuje merodavno pravo. Jednostrane kolizione norme su one
kolizione norme, koje u svakom slučaju dovode do jednog istog i to domaćeg prava. Gore
navedena koliziona norma se pretvara u jednostranu ako glasi: Za stvarna prava na nekretninama
merodavno je srpsko pravo. Takva jednostrana koliziona norma je veoma teško zamisliva, jer bi
dovela do potpune izolacije domaćeg pravnog sistema. Međutim ako bi glasila: Za stvarna prava
na nekretninama, koje se nalaze u Srbiji, primeniće se srpsko pravo, norma ostaje jednostrana,
pošto propisuje primenu srpskog prava, ali u razumnim granicama, u slučajevima kada se
nekretnine nalaze u Srbiji. Uporedno zakonodavstvo poznaje jednostrane kolizione norme, iako u
novijim kodifikacijama preovladjuju višestrane. Višestrane kolizione norme su bolji i celishodniji
instrument za određivanje merodavnog prava. U ZMPP, pretežno se koriste višestrane kolizione
norme.
Samostalne i nesamostalne kolizione norme
Prema kriterijumu, koji pokazuje da li je koliziona norma po svom tekstu ( stilizaciji, formulaciji )
podobna i dovoljna da ukaže na merodavno pravo ili nije, kolizione norme mogu biti samostalne ili
nesamostalne. Samostalne su one norme koje ukazuju na merodavno pravo. Tako je npr
samostalna sledeća koliziona norma: U pogledu stvarnopravnih odnosa na pokretnim stvarima,
merodavno je pravo mesta nalaženja stvari. Nesamostalne su one kolizione norme čija formulacija
nije dovoljna, da se pomoću njih odredi merodavno pravo One dopunjuju samostalne kolizione
norme, tako što sadrže objašnjenja, uputstva, koja utiču na utvrđivanje konkretnog merodavnog
prava. Nesamostalne kolizione norme se odnose na opšti deo MPP i izražavaju stav zakonodavca o
opštim institutima MPP. Nesamostalne norme se nalaze po pravilu u opštem delu zakona, a
samostalne u posebnom. Nesamostalna je npr sledeća koliziona norma: Ne primenjuje se pravo
strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ( ZMPP ) ili drugog saveznog zakona,
ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ.
Pravna priroda kolizionih normi
Krupan problem u vezi sa kolizionim normama predstavlja pitanje njihove pravne prirode. Reč je o
dilemi da li su ove norme imperativne ili dispozitivne prirode. Pitanje je da li je sud obavezan da
primenjuje ova merila ex officio, čim se u pravnom odnosu javi relevantan strani element, te da li
je obavezan da po službenoj dužnosti primenjuje i pravo na koje merilo ukazuje, bez obzira da li
je to pravo strano ili domaće. Ako su kolizione norme imperativne prirode, njih treba u svakom
slučaju primeniti, pa i onda, kada ni jedna od stranaka to ne traži . Ako su kolizione norme
dispozitivne prirode, ponašanje stranaka, njihovi predlozi, mogu da utiču na to da li će sud uopšte
da primeni svoje kolizione norme u sporom sa elementom inostranosti. U nekim zemljama
kolizione norme nisu imperativne prirode, naročito ne ako u datom slučaju vode do primene
stranog prava. Sud će primeniti kolizionu normu, samo ako jedna od stranaka to traži, odnosno
ako jedna od stranaka zasniva zahtev na stranom pravu, što će primorati sud da utvrdi, da li je to
pravo merodavno. U najvećem broju pravnih sistema kontinetalne Evrope kolizione norme su
postavljene kao kolizione. Norme našeg ZMPP, kao i kolizione norme koje su sadržane u drugim
izvorima, formulisane su kao imperativna pravila. To znači da su sudovi dužni da primenjuju
kolizione norme po službenoj dužnosti, a dužni su i da primene strano pravo, ako tačka vezivanja
ukazuje na inostrani pravni poredak. Treba napomenuti da praksa nije dosledna u sprovođenju
ovog principa. Za mnoge sudove posebni problemi nametnuti pojavom elementa inostranosti u
činjeničnom stanju, nedovoljno su poznati problemi, koje će rado izbeći ako ih stranke svojim
zahtevima ne dovedu u situaciju u kojoj treba da donesu posebnu odluku o tome koje je pravo
merodavno. Donošenjem ZMPP stvoreni su preduslovi za bitne promene u ovom domenu, ali se,
uprkos tome očekivanja da kolizione norme zažive i u praksi kao imperativne norme, nisu u
potpunosti ispunila.

6.Saznanje i primena stranog prava

Kada je reč o primeni stranog prava, misli se pre svega na primenu stranog materijalnog
( supstancijalnog ) prava. Strano procesno pravo domaći organi u načelu ne primenjuju. Izuzeci
od tog načela su malobrojni. Takav izuzetak je moguć, npr. kada sud, pružajući pravnu pomoć
stranom sudu, izvede neki dokaz prema stranoj proceduri, a ta procedura nije protivna domaćem
javnom poretku. Postoje i neki slučajevi kada domaći organ uzima u obzir strano pravo, a da se to
ne bi moglo nazvati primenom stranog prava. Do takvog uzimanja u obzir dolazi, npr. kada je
strancu neko građansko ili porodično pravo kod nas dostupno pod uslovom zakonskog
reciprociteta, pa je potrebno utvrditi sadržinu stranog prava da bi se ustanovilo postoji li
reciprocitet. Problemi koji se vezuju za položaj stranog prava pred domaćim sudom, javljaju se
uglavnom u situaciji kada domaći sud primenjuje strano pravo.
Mogućnost primene stranog prava u određenim slučajevima je preduslov stabilnosti odnosa sa
elementom inostranosti. Ako bi domaći sudovi pimenjivali isključivo domaće materijalno pravo, bili
bi ugroženi, npr. brojni porodični odnosi, pa i međunarodna trgovina. Primena stranog prava je
jedan logičan način rešavanja odrđenih specifičnih odnosa, ali i gest i to veoma značajan za
održavanje delikatne međunarodne ravnoteže interesa i ponosa. Od ključne važnosti je da se
učine gestovi uvažavanja ida se pokaže spremnost za saradnju u sistemu odnosa koji se zasniva
na recipročnim ustupcima.
Postoje različite koncepcije o pravnoj prirodi stranog prava. Pokušaji pravnog uobličenja i
objašnjenje pojave primene stranog prava kreću se između dva antipoda: na jednom polu je stav
po kome je strano pravo upodobljeno činjenicama, a na drugom polu da je upodobljeno domaćem
pravu.
Tretman stranog prava približan je tretmanu činjenica u anglosaksonskim pravima. Klasičnu
teorijsku podlogu za to predstavlja teorija stečenih prava. Da bi se utvrdila i poštovala prava
stečena u inostranstvu, neophodno je uzeti u obzir inostrano pravo po kome su stečena. Pri tome,
inostrano pravo je činjenica koju treba dokazivati. Pored stečenih prava, angloamerička teorija
nudi još jednu koncepciju, koja nastoji da utvrdi pravno-logičke pretpostavke primene stranog
prava. Prema teoriji lokalnog prava, čiji je glavni predstavnik Kuk, primenjujući strano pravo,
domaći organi zapravo ne vrše priznanje subjektivnog prava stečenog u inostranstvu na bazi
stranog prava. Subjektivna prava koja priznaju domaći organi, kreiralo je domaće pravo. Forum
prema tome, uvek primenjuje domaće pravo, ali ako je reč o pravnom odnosu koji ima
najrelevantnije veze sa nekom stranom državom, forum primenjuje, kao svoje pravo, pravilo za
odlučivanje koje je identično, ili bar veoma slično sa pravilom koje je na snazi u drugoj federalnoj
jedinici ili državi. Teorija lokalnog prava, suštinski se ne razlikuje od teorije stečenih prava, jer se
strano pravo i na jednoj i na drugoj podlozi tretira kao činjenica. Teorijske koncepcije u SAD, su
imale odlučujući uticaj na praksu. Praktični tretman je prvo oformljen pod uticajem stečenih prava
i po toj koncepciji kolizione norme su imperativne prirode. Ova postavka kombinovana sa
shvatanjem da je strano pravo činjenica, dovodi do rigidnih rešenja. Tužilac je obavezan da se
jasno pozove na strano pravo koje bi bilo merodavno po kolizionim normama foruma i da dokaže
sadržinu tog stranog prava. Ako propusti, bilo jedno, bilo drugo, tužba će biti odbijena.
Jedno drugačije konceptualno rešenje nudi italijanska teorija inkorporacije, koja pokazuje
značajne sličnosti sa Kukovim shvatanjem. Prema toj koncepciji, domaće pravo vrši neku vrstu
recepcije normi stranog prava, na koje ukazuju domaće kolizione norme, te se strano pravo
inkorporira u domaće pravo. Iako su polazne pozicije slične sa local law theory, praktična uputstva
do kojih se dolazi su različita. Prema italijanskom shvatanju, inkorporacija stranih pravila u
domaće pravo znači da se njihov proceduralni položaj u suštini izjednačava sa položajem domaćih
pravnih normi, te se i strana prava tretiraju kao pravo, a ne kao činjenica. Najnovija
pozitivnopravna rešenja, kao i stavovi zauzeti u doktrini, pokazuju sasvim jasno približavanje
konceptu da je strano pravo pravo. Sasvim jasno opredeljenje u prilog tretmanu stranog prava,
kao prava pokazuju kodifikacije u Austriji, Mađarskoj, kao i švajcarski Zakon o međunarodnom
privatnom pravu. Ovakva opredeljenja najčešće dolaze do izražaja u sudskim odlukama ili pak
zakonskim normama koje se približavaju stavu da se strano pravo saznaje i primenjuje ex officio,
odnosno u sudskim odlukama i zakonskim normama koje sasvim jasno zauzimaju takav stav.
Razlike između načelnog i stvarnog položaja stranog prava pred domaćim organima
U slučajevima kada jedan pravni odnos ima relevantne veze sa više suvereniteta, potrebno je
odrediti merodavno pravo. To će učiniti domaći sud na osnovu merila, koje suvereno postavlja
domaći zakonodavac, polazeči od normi lege fori. Iz toga bi sledio zaključak da će domaći organi
primeniti strano pravo pri raspravljanju privatnopravnih odnosa, koji po merilima domaćeg
zakonodavca imaju odlučujuću vezu sa stranim suverenitetom. Uporednopravna praksa pokazuje
da to, ipak, nije tako. Domaći organi primenjuju strano pravo mnogo ređe, nego što bi to sledilo iz
pravila domaćih kolizionih normi. Razlozi za ovu distancu između načela i prakse su sledeći: 1.
Prvi razlog leži u nespremnosti sudova da kolizione norme foruma, koje ukazuju na strano pravo
tretiraju kao imperativne norme i da ih primenjuju ex officio. Takav stav se u nekim državama
oslanja na pozitivne norme, ali se češće razvija prataer legem ( izvan zakona ) ili čak contra
legem ( protiv zakona ). U praksi naših sudova se često jednostavno previđa da u sporu postoji i
kolizionopravni proble, te se bez ikakve međunarodno-privatnopravne argumentacije, primenjuje
domaće materijalno pravo, sem ako same stranke nisu kao sporno pitanje, iznele određivanje
merodavnog prava. Primena ili neprimena stranih normi postaje zavisna i od okolnosti da li su
stranke blagovremeno bile svesne mogućnosti da se pozivaju na strano pravo i što je još važnije,
da li stranka, koja je bila svesna te mogućnosti, procenjuje da li je primena stranog prava u
njenom interesu. 2. Drugi ključni razlog tiče se utvrđivanja stranog prava. Sudovi i dalje retko
preuzimaju punu inicijativu pri utvrđivanju sadržine stranih normi i često se olako pribegava
alternativnim rešenjima, koja su predviđena za slučaj da se strano pravo ne može saznati.
Saznatljivost i način saznanja stranog prava
Što se mogućnosti saznanja tiče, praktične razlike između domaćeg i stranog prava, su ogromne.
Najznačajnija razlika je u tome što u većini zemalja, utvrđivanje stranog prava, nije apsolutna
obaveza: u slučaju da se jave prekomerne teškoće, sud može da odustane od utvrđivanja sadržine
( nesaznatljivog ) stranog prava, te je ovlašćen da pribegne alternativnom rešenju, koje se
najčešće sastoji u primeni domaćeg materijalnog prava. Nesporno je da utvrđivanje sadržine
nekih stvarnih prava može biti veoma teško, iziskivati mnogo vremena i mnog nesrazmernih
troškova. Zatim, strano pravo može da bude nepotpuno u nekim relevantnim tačkama. Dodatne
teškoće se javljaju u pravnim sistemima u kojima je raspravno načelo u parničnom postupku
snažno izraženo na teret istražnog principa, pa je povećana inicijativa u istraživanju stranog prava
teško spojiva sa opštim postavkama o ( relativno pasivnoj ) ulozi suda. Pod pritiskom ovih
objektivnih teškoća javljaju se zakonodavna rešenja, koja sudu omogućavaju da odustane od
utvrđivanja i primene inače merodavnog stranog prava, ako se ono ne može saznati. Ta
mogućnost često predstavlja alibi sudu, za nedovoljno zalaganje pri saznavanju stranog prava.
Danas je još vladajuće stanovište, da je neophodno postaviti neko alternativno rešenje za slučaj
da se sadržina stranog prava, ne može utvrditi. Ovakav stav je prihvaćen, čak i u većini zemalja u
kojima se strano pravo smatra za pravo i primenjuje ex officio, na osnovu imperativnih kolizionih
normi. U najvećem broju zemalja, ta alternativna solucija je lex fori. Uporedno pravo poznaje još
jedno alternativno rešenje, ali ono ima znatno manje podrške, a to je da se umesto nesaznatljivog
stranog prava, primeni neko srodno pravo. Ova rešenja, koja su i danas vladajuća, nisu više u
skladu sa interesima razvoja međunarodnog privatnog prava. Laka dostupnost alternativnih
rešenja, u slučaju kada se sud suoči sa teškoćama, koči razvoj međunarodne saradnje i
međunarodnu koordinaciju i sputava ideje na kojima se zasniva međunarodno privatno pravo.
Nema nikakve sumnje da je za srpskog sudiju znatno lakše da sazna u jednom slučaju relevantne
odredbe, recimo austrijskog prava, nego pravo Togo-a. Ipak to ne znači da je ovo drugo
nemoguće. Jedan od osnovnih ciljeva međunarodnog privatnog prava jeste da postane istinski
međunarodno, što danas znači da se prostire na ceo svet, a ne samo na nekoliko država sa
evropskim modelima kulture. Princip suverene jednakosti iziskuje jednako tretiranje prava svih
država, a bez čvrsto stava o tome da se merodavno pravo ima utvrditi, čak i kada to iziskuje
savlađivanje ozbiljnih teškoća, verovatno će se javljati faktička diskriminacija prema nekim
pravima.
Način saznanja stranog prava
ako se strano pravo koncipira kao činjenica, automatski se dobija rešenje u pogledu načina
saznavanja stranog prava. Rešenje je u tome da se problem prevaljuje na stranke. Npr. pred
engleskim sudovima važi pretpostavka da je sadržina stranog prava jednaka sadržini domaćeg.
Ova pretpostavka je oboriva i teret dokazivanja je na strani, koja tvrdi da se strano pravo
razlikuje od engleskog. Ona to čini pozivanjem svog eksperta veštaka ( expert witness ), osim ako
se obe strane slože da istraživanje sadržaja prepuste sudu. Često se dešava da i druga strana
angažuje svedoka veštaka. Svedoci ne moraju biti pravnici, mada oni to najčepće jesu. Bitno je da
svedok dobro poznaje materiju. O sadržini stranog prava svedoči se najčešće usmeno. Svedok ne
mora konsultovati tekst normi, međutim onog momenta kada to učini, kopija se mora dostaviti i
sudiji. Najčešće će ti tekstovi biti dostavljeni unapred. Eksperta, kao i svakog drugog svedoka,
može unakrsno ispitivati druga strana u postupku. Svedočenje može biti podneseno i u pismenoj
formi, pri čemu se među državama common law sistema razlikuje pitanje forme u kojoj se takvo
svedočenje može podneti. Ako stranka, koja se poziva na određenu normu stranog prava, ne uspe
da dokaže sadržinu te norme, ostaje na snazi pretpostavka, da je strano pravo jednako domaćem
i engleski sud će primeniti svoje materijalno pravo. U drugim jurisdikcijama, koje pravo tretiraju
kao činjenicu, zahtev baziran na nedokazanoj stranoj normi će se odbiti, kao što bi se odbio
zahtev baziran, recimo, na ugovoru čije postojanje ostaje nedokazano.
Strano pravo kao pravo – u pogledu stranog prava ne može da važi klasična maksima iura novit
curia ( sud poznaje pravo ). Prilikom utvrđivanja sadržine stranog prava, sud se svakako može
obratiti za pomoć strankama, čak i u zemljama gde se strano pravo saznaje po službenoj
dužnosti. Pored obraćanja strankama, sud se može obratiti i državnim organima, pre svega
organuima uprave nadležnim za poslove pravosuđa, a negde i ministarstvu za inostrane poslove.
Od velikog značaja je i pomoć, koju sudovima pružaju naučne ustanove. Postoji nastojanje da se
kroz međunarodne sporazume poboljša mogućnost za saznavanje stranog prava. Bilateralne
konvencije sve češće predviđaju međusobno obaveštavanje o pravnim propisima. Na
multilateralnom planu značajno dostignuće predstavljaju sporazumi, upravo o pitanju
obaveštavanja o stranom pravu, kao što je npr Evropska konvencija o informisanju o stranom
pravu.
Primena stranog prava prema MPP Srbije
U našoj teoriji strano pravo se veoma dosledno tretira kao pravo. Sudska praksa stoji na
stanovištu da se strano pravo saznaje i primenjuje ex officio. Takvo stanovište ima oslonca i u
ZMPP. Po zakonu, kod nas važi maksima iura novit curia i za strano pravo, u smislu da su sudovi,
odnosno drugi organi primene prava, ti koji su obavezni da strano pravo saznaju i primene. Ipak,
nadležni organ može zatražiti obaveštenje o stanju prava od Ministarstva pravde, obaveštenje
koje nije obavezujuće, već informaciono-indiciono. Stranke, sa svoje strane, mogu sudu podneti
javnu ispravu o sadržini stranog prava. Ta isprava ima tretman, kao i druge javne isprave i sadrži
tri oborive pretpostavke: 1. autentičnost; 2. istinitost sadržaja; 3. osnovanost stavao sadržaju
stranog prava koji bi se gradio na njoj.
Srbija je članica Evropske konvencije o informisanju o stranom pravu, tako da bi naši organi mogli
da koriste i ovaj način za informisanje o sadržini stranog prava. Međutim, trenutno ( decembar
2006. godine ), pri savetu Evrope, naša zemlja još nije registrovala centralni organ koji će primati
i otpravlajti zahteve za obaveštenja ( nekada je to bio savezno organ nadležan za pravosuđe, pabi
bilo logično da to i sada bude Ministarstvo pravde ). Iz odredaba ZMPP proizilazi da bi organ koji
primenjuje pravo uvek morao saznati sadržinu stranog prava. Pragmatičnost okreče stavu da,
ukoliko to nije moguće, odluku treba doneti primenom lex fori. Procesnopravne konsekvence
ovakvog rešenja su sledeće: 1. na sudu, a ne na strankama, je teret dokazivanja stranog prava;
2. sud ne može zaključiti da prava nema, ukoliko ga stranke nisu u to uverile u potpunosti; 3.
zbog tretmana stranog prava, kao prava, a ne kao činejnice, moguća su sledeća pravna sredstva
protiv odluke suda u kojoj je, po mišljenju stranke, došlo do pogrešne primene stranog prava:
žalba, žačba sa alternativnim predlogom za direktno revizijsko odlučivanje ( direktne revizija ),
revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti.

7.Kvalifikacija

Jedno od najsloženijih pitanja vezanih za kolizioni način regulisanja pravnih odnosa jeste pitanje
kvalifikacije, ili sukoba različitih kvalifikacija. Postavlja se sledeće pitanje - pošto će se pravna
pitanja rešiti p oodredbama merodavnog pitanja, kako postupiti u slučajevima kada se jedno
pravno pitanje javlja još u toku primene samih kolizionih normi, dakle u momentu kada još nije
poznato materijalno pravo, koje je pozvano da daje odgovore.
Primer – Iz Engleske stiže ponuda jednom vojvođanskom spoljnotrgovinskom preduzeću za
kupovinu dela slikara naivaca. Traži se 100 slika bez ikakve klasifikacije, glavno je da budu dela
slikara naivaca iz Vojvodine, i to za jednu paušalnu cenu od 20 000 funti. Naše preduzeće
odgovori pozitivno na ponudi i pristupi nabavci slika. Slike su poslate, ugovorena cena je
isplaćena, ali su se pored slika naivaca, tu našle i neke slike koje ne pripadaju toj grupi. Ostrvljani
počinju da sumnjaju i ta će sumnja posle godinu dana prerasti u spor koji se vodi pred alžirskim
sudom, čiju su nadležnost stranke ugovorile. Prvo pitanje koje se postavlja jeste, koje je pravo
merodavno, Alžirski sud će konsultovati odgovarajuću alžirsku normu kako bi utvrdio koje je
pravo merodavno. Po alžirskoj kolizionoj normi, za ugovore se primenjuje lex loci contractus.
Međutim, u ovom primeru nije dat odgovor, jer se radi o ugovoru koji je zaključen inter absentes.
Postavlja se pitanje koje se mesto smatra mestom zaključenja ugovora. Po engleskom pravu, koje
stoji na stanovištu teorije izjave, to mesto bi bila Srbija, jer je izjava o prihvatanju ponude data u
Srbiji. Po shvatanju našeg prava, ugovor je zaključen u Engleskoj, jer naše pravo stoji na
pozicijama teorije prijema, tj smatra se da je ugovor zaključen kada ponudilac primi pozitivan
odgovor ponuđenog, a to se desilo u Engleskoj. Javilo se, dakle, jedan pravni problem, koji
različita prava, različito rešavaju. Od rešenja ovog problema, zavisiće koje je pravo merodavno.
Kvalifikaciju, u svakodnevnom značenju, možemo shvatiti kao određivanje položaja, mesta,
nekoga, ili nečega u sistemu vrednosti. S pravnog aspekta kvalifikacija označava postupak
traženja mesta činjenica u svetu pravnih pravila, ili primenu prava. Pri primeni prava, sud u
dokaznom postupku, na osnovu činjenica, formira praemissum minor ( donju premisu ), da bi
potom iz sveta pravnih normi izabrao i primenio onu normu koja odgovara činjeničnom stanju –
praemissum maior. Onog momenta kada izvrši izbor pravne norme, sud oblači život u pravno
odelo, kvalifikuje činjenice, podvodi ih pod određenu normu, pri čemu slika koju zahteva gornja
premisa ( pravna norma ) mora odgovarati donjoj premisi ( životnom događaju ).
Prilikom kvalifikacije osnovna dilema se javlja, zato što se činjeničnim stanjem životni odnos
vezuje za više država i pravnih sistema, čime prava više država konkurišu za primenu u svim
fazama misaonog procesa, pa i u fazi određivanja merodavnog prava. Ukoliko se ta prava
suštinski razlikuju, to otvora problem sukoba različitih kvalifikacija. Kvalifikacija se ne javlja u
onim normama MPP, koje neposredno regulišu pravne odnose, npr. normama o privatnim pravima
stranaca. Kvalifikacija se vezuje za norme koje indirektno regulišu odnose sa elementom
inostranosti putem određivanja merodavnog prava. Specifične dileme kvalifikaciej se javljaju u
momentu kada treba odrediti pravi smisao, pravu sadržinu jednog ili više pravnih pojmova i
kategorija, kada treba izvršiti pravno sumpsumiranje činjenica, a merodavno pravo je još
nepoznato. Pravno pitanje je postavljeno prerano, pre nego što je određeno merodavno pravo, te
se ne zna iz kog prava treba uzeti odgovor. Na pravno pitanje može se dati odgovor, samo sa
aspekta prava. Iz toga sledi da treba krenuti sa terena nekog određenog prava, a to bi se moglo
shvatiti kao prejudiciranje, odnosno kao diskriminacija svih drugih prava, osim onog za koje smo
se opredelili.
Sukob kvalifikacija javlja se u dva osnovna vida: 1. kvalifikacija pravne kategorije; 2. kvalifikacija
tačke vezivanja. Kvalifikacija pravne kategorije je određivanje pravog smisla kategorija korišćenih
u kolizionim normama, odnosno podvođenje jednog odnosa pod pravu kategoriju, pravu kolizionu
normu. Prilikom kvalifikacije pravne kategorije, dilema je zapravo u tome, koju od dve ili više
kolizionih normi ćemo izabrati i primeniti, a čija primena dolazi u obzir zavisno od toga kako ćemo
shvatiti njihove kategorije. Kvalifikacija pravne kategorije često se javlja u praksi. Granične oblasti
pojedinih pravnih kategorija se prepliću. Postoji nekoliko naročito osetljivih graničnih oblasti, koje
su čest izvor problema kvalifikacije pravnih kategorija. To su oblasti: a) naslednog i obligacionog
prava; b) porodičnog i imovinskog prava; c) materijalnog i proceduralnog prava; d) razgraničenja
kategorija forme od sadržine pravnih poslova.
Pojedina prava poznaju institut zajedničkog testamenta u kome više lica, raspolažu u jednom
pismenu. Može biti sporno, ako se pitanje postavi pred našim sudom, da li je sastavljanje
zajedničkog testamenta, pitanje forme testamenta ili pitanje sposobnosti testiranja. Opredeljenje
za jedno od dva ponuđenja rešenja implicira i primenu kolizione norme. Dosta često se u praksi
javlja problem razgraničenja procesnih i materijalnih normi. Naime, koliziona norma foruma
ukazuje na pravo koje će biti merodavno za određeno pitanje. Međutim, organ pred kojim se vodi
postupak može da primenjuje isključivo domaće procesne norme, a od ovog pravila odstupanja su
minimalna. Ako određeno pitanje kvalifikuje kao procesno, primeniće na njega domaće norme;
ako ga kvalifikuje kao materijalnopravno, rešenje će potražiti u normama lex causae.
Pitanje je kako uopšte pronaći neku pravnu kategoriju, pod koju bi se jedna ustanova mogla
podvesti. Ova dilema se javlja kad je reč o ustanovi koju domaće pravo ne poznaje, pa prema
tome ne poznaju je ni kolizione norme foruma. Kod nas je to slučaj, npr. sa ustanovom trasta
( trust).
Prilikom kvalifikacije tačke vezivanja nema više dileme koju kolizionu normu treba primeniti, ali
još nije jasno kuda ona vodi. Od različitih mogućih poimanja tačke vezivanja, koja nude različita
prava zavisi kakvo će biti uputstvo koje daje tačka vezivanja. Postoji nekoliko tačaka, koje često
daju povoda kvalifikaciji. To su naročito zaključenje ugovora, mesto delikta i domicil
( prebivalište ). Kvalifikacija tačke vezivanja i logočki i vremenski sledi iza kvalifikacije pravne
kategorije. Dakle, ako se u istom slučaju pojave oba vida kvalifikacije, prvo se pristupa
kvalifikaciji pravne kategorije.
Rešenje problema kvalifikacije
Kvalifikacija po lex fori – Barten i Kan su predložili rešenje, koje je do danas ostalo vladajuće. Po
tom rešenju kvalifikaciju treba vršiti lege fore, tj. prema pravu države gde se sudi i od čijih se
kolizionih normi polazi prilikom rešavanja spora. Najjači argument u prilog kvalifikaciji po lex fori
nalazi se u čenjenici da je prilikom kvalifikacije reč o razumevanju, tumačenju kolizione norme, a
logično je da se kolizione norme shvataju u sistemu i prema pojmovima onog prava kome
pripadaju. To je zakon suda, jer svaki sud polazi od kolizionih normi svoje države. Za kvalifikaciju
po lex fori mogu se navesti još neki praktični argumenti: shvatiti određene pojmove po domaćem
pravu svakako je najlakše za sud, te se smanjuje mogućnost grešaka; pored toga ni teorija, ni
praksa nisu stvorile vitalnu alternativu tom rešenju. Ako se opredelimo za lex fori, dobijamo jednu
čvrstu polaznu tačku i nismo više ni na čijoj zemlji. Postoje i argumenti protiv lex fori kao rešenja:
da vodi zloupotrebama; da stvara pravnu nesigurnost, na taj način što će isti pojam kvalifikovati
na različite načine, zavisno od toga pred sudom koje zemlje se raspravlja; primećuje se da lex fori
ne pruža rešenje kada treba kvalifikovati takvu pravnu ustanovu, koje domaće pravo ne poznaje.
Argumenti kritike nisu mogli ugroziti prevlast kvalifikacije lege fori, ali su usticali na pojavu
modifikovanih rešenja, koja polaze od lege fori. Po Batifolu treba poći od kategorija lex fori, ali ih
valja produbiti, apstrahujući detalje i tražeći uštinu sa kojom bi se mogla povezati i nepoznata
strana ustanova. Slične modifikacije predlaže i švajcarski autir Niderer. On takođe ističe da
pojmove lex fori treba zadržati kao polaznu tačku, ali ih treba proširivati, imajući u vidu
naddržavne zadatke MPP. Sasvim striktna primena lex fori mogla bi da dovede do apsurdnih
rezultata, te se se ni jedan strani brak ne bi mogao, npr. kvalifikovati brakom u Švajcarskoj, ako
nije zaključen na način koji predviđa švajcarsko pravo.
Kvalifikacija po lex causae i stepenasta kvalifikacija
Prva alternativa kvalifikaciji po lex fori jeste kvalifikacija po lex causae, odnosno prema prau koje
je merodavno za odnos koji se raspravlja. Pristalice ovog metoda imaju u vidu samo kvalifikaciju
pravne kategorije, a ne i kvalifikaciju tačke vezivanja. Ovde jedino i može imati osnova najjači
argument ove koncepcije, da kvalifikujući lege fori, sud može da dođe u situaciju da traži
odgovarajuću domaću pravnu kategoriju, za ustanovu, koju domaće pravo ne poznaje. Osnovna
zamerka kvalifikaciji po lex causae jeste da vodi do circulus vitiosusa ( začaranog kruga ). Pravo
merodavno za raspravljanje predmetnog odnossa nije još poznato u momentu kada se pristupa
kvalifikaciji, ono se tek traži i jedna od prvih prepreka na putu do merodavnog prava je baš
kvalifikacija. Prema tome, reći da se kvalifikuje lege causae, isto je što i tvrditi da je moguć filius
ante patrem ( sin pre oca ). Iz ovog razloga kvalifikacija lex causae nije mogla dobiti podršku
prakse. Treba, međutim, istaći da veoma široku podršku dobija tumačenje po lex causae kod tzv.
drugostepene kvalifikacije. Prema teoriji stepenaste kvalifikacije, uvek se pri izboru i tumačenju
kolizione norme polazi od shvatanja, tj. od prava države suda, dakle od lex fori ( prva stepenica),
dok se na drugoj stepenici, ukoliko se ima primeniti strano pravo kao merodavno, ono tumači po
pojmovima i smislu koje sadrži ( lex causae ). Pri tom se u prvom redu misli na materijalne
( supstancijalne ) norme lex causae, ali ne i na kolizione norme ukoliko se primenjuje ustanova
ranvoi.
Kvalifikacija pomoću autonomnih pojmova
Tvorcem kvalifikacije pomoću autonomnih pojmova, smatra se Rabel. Suština je u tome da se
kvalifikacija ne bi trebala vršiti sa oslonom na jedno nacionalno pravo, bilo da je to lex fori ili lec
cusae, većse treba služiti autonomnim pojmovima, nezavisnim od nacionalnih prava. Ti autonomni
pojmovi bi se stvarali u međunarodnim sporazumima, ili bi ih sud pronalazio putem komparativnih
istraživanja. Ova teorija je pogodna pri primeni međunarodnih ugovora i tumačenju njihovih
pojmova. Ova koncepcija trpi i dosta kritike, i to pre svega sa aspekta njene ostvarljivosti.
Primenom autonomnih pojmova se zaista u potpunosti rešava problem kvalifikacije, ali samo ako
tih pojmova ima, ako su fiksirani u međunarodnim sporazumima, ili ako je njihovo postojanje na
drugi način učinjeno nedvosmislenim. Međutim, to je još uvek, redak slučaj.
Pored ovih javljaju se i kompromisna i prelazna shvatanja, koja bi se mogla klasifikovati kao
modifikovani oblik jednog od osnovnih rešenja, ili kao nova solucija. Tokom poslednjih decenija
raste popularnost teorije o funkcionalnoj kvalifikaciji, po kojoj se najpre polazi od pojmova
sadržanih u stranom pravu i pri tome se vodi računa o funkciji, koju određena ustanova ima u
njemu. Nakon toga se, pokušava pronaći ustanova domaćeg prava koja vrši istu ili najsličniju
funkciju. Funkcionalna kvalifikacija je pogodna ukoliko je ustanova stranog prava nepoznata
domaćem pravu ili nepoznata u datoj funkciji ( npr. trast kod nas ).
U domaćoj teoriji i praksi, preovladava shvatanje da kvalifikaciju treba vršiti lege fori. Treba je
primeniti elastično, da bi se moglo udovoljiti specifičnim zahtevima MPP i preporučuje se
autonomna kvalifikacija u onim situacijama u kojima odgovarajući autonomni pojmovi
nedvosmisleno postoje, pre svega kada su utvrđeni domaćim sporazumima. Zakonsko rešenje za
problem kvalifikacije, iako dosta oskudno, se nalazi u ZMPP. Predviđeno je da se drugostepena
kvalifikacija vrši po lex causae, tj. da se pravo strane države, čija je merodavnost veđ utvrđena,
primenjuje prema svom smislu i prema pojmovima koje sadrži. Ovo važi kako za stran
materijalno, tako i za koliziono pravo. Iz ovoga sledi da se i strana koliziona norma, do koje naš
sud može doći zbog usvajanja principa ranvoi, primenjuje onako kako bi je primenio sud zemlje,
čijem sistemu pravnih normi pripada. Primer – ako bi naš sud bio nadležan da raspravlja imovinu
de cuiusa, američkog državljanina sa prebivalištem u Srbiji, on bi morao konsultovati ameičke
kolizione norme i primenjivati ih zbog zakonskog rešenja kvalifikacije, po pojmovima koje one
sadrže. Američko pravo predviđa za nepokretnu imovinu merodavnost lex rei sitae, a za pokrenu
lex domicilii. Iz ovog sledi, da bi se delimično zaostavština raspravljala po pravu Srbije, i to u
odnosu na pokretnosti, samo ukoliko je de cuius imao domicil u Srbiji, a delimično po pravu mesta
nalaženja nepokretnosti. Dalje, šta se smatra pokretnom, a šta nepokretnom imovinom, imalo bi
se raspraviti po američkom pravu, koje sa svoje strane prepušta odgovor na ovo pitanje pravu
zemlje u kojoj se imovina nalazi. Ao pretpostavimo da je umrli Amerikanac imao, između ostalog,
pod hipotekom kuću koja se nalazi u Nemačkoj, odgovor na pitanje da li je kuća pod hipotekom
pokretna ili nepokretna stvar, traži se u nemačkom pravu.
Postavlja se pitanje da li je u našem pravu prihvaćeno otvoreno ili kanalisano upućivanje na
strano pravo. Otvoreno upućivanje bi značilo da naša koliziona norma bira strano pravo, a da se
konačni odabir materijalnopravnih normi u okviru stranog prava, u potpunosti prepušta
shvatanjima lex cause. Dakle, ako naša koliziona norma kaže da je za materijalne uslove
zaključenja braka merodavno strano pravo, a za formalne domaće pravo, primeniće se sve norme
lex causae, koje uređuju pitanje materijalnih uslova za zaključenje braka, Ovo može voditi
situaciji u kojoj kao deo lex causae na primenu pretenduju i norme, koje po shvatanju stranog
prava spadaju u materijalne, a po našem shvatanju u formalne uslove zaključenja braka.
Kanalisano upućivanje bi značilo da lex fori reguliše obim i granice upućivanja na merodavno
pravo. Zapravo, iz stranog prava su se izvukle one norme, koje koliziona norma foruma želi da
izvuče, a stranom pravu se ne dopušta da pitanje prekvalifikuje prema svom shvatanju i
sistematici. Primećujući da ZMPP predviđa otvoreno upućivanje u okviru stepenaste kvalifikacije,
Jakšić predlaže da se problemi vezani za takvu vrstu upućivanja ublaže tako što bi se inicijalno
upućivanje na lex causae tretiralo kao otvoreno, ali bi se iz lex causae odabirale samo one
supstancijalne nore koje odgovaraju svrsi i cilju pravne kategorije.