Međunarodno privatno pravo

Predavanja

Predmetni nastavnik: Prof. dr Žaklina Spalević

e-mail: zspalevic@sinergija.edu.ba
 Ciljevi izučavanja predmeta
• Upoznavanje studenata sa osnovnim pojmovima, institutima, i
odnosima između subjekata privatnog prava (fizičkih i pravnih
lica) u sferi porodičnih, naslednih, stvarnih, obligacionih,
privrednih i procesnih odnosa, kao i odnosa u domenu
naknade štete, uz prisustvo elementa inostranosti koji može
biti izražen u subjektu, objektu ili pravima i obavezama.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Ishodi učenja
• Savladavanjem programa predmeta kroz planirane aktivnosti i
oblike nastave – učenja, očekuje se da student:
✓ Razume sadržaj predmeta putem povezivanja sa znanjem koje
je prethodno stekao tokom studija
✓ Bude u stanju da stečeno znanje primeni u administrativnoj i
sudskoj praksi
✓ Bude osposobljen da analizira praktične situacije i rešava pitanja
materijalne i procesne prirode koja proizilaze iz pojave elementa
inostranosti u privatnopravnim odnosima
✓ Na adekvatan način primeni izvore normi
✓ Pravno argumentuje i snalazi se na polju uporednog i
međunarodnog prava.
Prof. dr Žaklina Spalević
 I nedelja predavanja
• Pojam, predmet i naziv Međunarodnog privatnog prava

• Privatnopravni odnosi sa elementom inostranosti i načini

njihovog regulisanja:
✓ Direktan, i
✓ indirektan način

• Izvori međunarodnog privatnog prava:

✓ Domaći,
✓ Međunarodni, i
✓ HIjerarhija izvora.
Prof. dr Žaklina Spalević
 Međunarodno privatno pravo
Privatnopravni odnosi sa elementom inostranosti

Strani element (u subjektu, objektu, pravima i obavezama)

3 problema

Sud koje državeje nadležan Pravo koje države je Da li stranac može da

merodavno uživa određeno pravo

Norme o međunarodnoj
nadležnost sudova Kolizione norme Norme o građanskim
pravima stranaca
1.Direktna
2.Indirektna CILJ MPP
Prof. dr Žaklina Spalević
 Pojam, predmet i naziv MPP
• Pojam MPP:
✓ MPP je grana unutrašnjeg prava pojedinih država
✓ Pravila MPP nisu međunarodna, međunarodno obeležje imaju samo odnosi
koje reguliše, jer se vezuju za više suvereniteta
✓ Pravila MPP, na direktan ili indirektan način, regulišu ona pravna pitanja koja se
postavljaju usled pojave elementa inostranosti u privatnopravnim odnosima.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Pojam, predmet i naziv MPP
• Predmet MPP:
✓ Pravni odnosi koji su regulisani normama MPP (privatnopravni odnosi sa
elementom inostranosti)
✓ Pravne norme koje regulišu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti,
i to:
➢ KOLIZIONE NORME

➢ NORME O SUKOBU JURISDIKCIJA

➢ PRAVILA O PRIVATNIM PRAVIMA STRANACA

➢ Pravila o državljanstvu.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Pojam, predmet i naziv MPP
• Kolizione norme – pravila koja merodavno određuju materijalno pravo za
odnose koji se vezuju za više suvereniteta (isključivi predmet MPP).
• Norme o sukobu jurisdikcija – pravila koja regulišu građanskoprocesne
odnose sa elementom inostranosti, pre svega pravila o međunarodnoj
nadležnosti i o priznanju i izvršenju inostranih odluka (isključivi predmet
MPP).
• Pravila o privatnim pravima stranaca – u anglosaksonskom pravu nisu
predmet MPP (isključivi predmet MPP).
• Pravila o državljanstvu – nisu isključivo predmet MPP.
• Predmetom MPP se ne smatraju: međunarodno unifikovana pravila koja
neposredno regulišu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti.
Ista čine predmet posebne discipline – međunarodnog privrednog
(trgovinskog) prava.
Prof. dr Žaklina Spalević
 Pojam, predmet i naziv MPP
• Naziv MPP je diskutabilan: nije međunarodno pravo (deo je unutrašnjeg
prava pojedinih država) i nije privatno pravo (nema striktne podele na javno
i privatno pravo).
• Postojali su pokušaji da se pronađe drugi naziv, naročito u nemačkoj
pravnoj doktrini (konfliktno pravo, koliziono pravo, međuprivatno pravo,
granično pravo...). Nijedan od predloženih termina nije šire prihvaćen ni u
svojoj užoj postojbini.
• Termin "Conflict of Laws" (sukob zakona) dobija šire pravo građanstva, i
(zajedno sa terminom "Međunarodno privatno pravo“) koristi se u
anglosaksonskim zemljama. Potiče sa evropskog kontinenta. Prvi ga je
koristio istaknuti holandski pravnik Huber.
• Termin Međunarodno privatno pravo se koristi u Evropi. Potiče sa tla
anglosaksonskog prava. Prvi ga je koristio istaknuti američki teoretičar i
sudija Vrhovnog suda SAD, Joseph Story.
Prof. dr Žaklina Spalević
 Privatnopravni odnosi sa
elementom inostranosti
• Međunarodno privatno pravo se odnosi samo na one odnose koji se mogu
kvalifikovati kao privatnopravni i koji sadrže element inostranosti u
činjeničnom sklopu – koji se vezuju za više suvereniteta (država).
• Izraz "privatnopravni odnosi" vodi poreklo iz jedne pojmovne aparature
koja je preživela. Podela prava na javno i privatno nastaje u doba
liberalnog kapitalizma, u okvirima leseferske filozofije, u doba striktnog
odvajanja i nemešanja javne i privatne sfere. Međutim, iako je period
liberalnog kapitalizma davno za nama, i iako je došlo do prožimanja sfera
javnog i privatnog, odnosno do pomeranja sistema, termin "privatnopravni
odnosi" je i dalje u upotrebi.
• Danas se termin "privatnopravni odnosi" koristi iz praktičnih razloga:
upotrebljava se jer nema adekvatnijeg skupnog termina za označavanje
građanskog, porodičnog, radnog i privrednog prava.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Privatnopravni odnosi sa
elementom inostranosti
• U oblasti privatnopravnih odnosa princip suverene jednakosti država se ne
ostvaruje kroz princip izolovane suverenosti – gde svaka država primenjuje
samo svoje zakone, već se čine ustupci u cilju međunarodne saradnje.
• Dolazi do stvaranja dinamične ravnoteže, koja funkcioniše na principu
uzajamnih ustupaka u cilju obostrane saradnje. Ista podrazumeva: primenu
stranog prava i priznanje stranih odluka.
• Međunarodna saradnja, pre svega trgovina, bila bi onemogućena ako bi
države u prisustvu elementa inostranosti primenjivale samo svoje pravo i
ako bi odluke proizvodile dejstvo samo u državi donošenja.
• Na polju privatnopravnih odnosa: ne postoji apsolutna primena principa da
svaki organ primenjuje samo domaće pravo – princip teritorijaliteta, već se
javlja veoma složena dilema u pogledu merodavnog prava.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Privatnopravni odnosi sa
elementom inostranosti
• Za pojavu međunarodno-privatnopravnih problema neophodno je da je reč
o privatnopravnim odnosima i da se u tim odnosima pojavi i jedno
specifično, ključno obeležje – element inostranosti, preko kojeg se
građanskopravni, porodičnopravni, radnopravni ili privrednopravni odnos
vezuje za više država.
• Pored termina "element inostranosti", koriste se i termini: strani element i
međunarodni element. Strani element: kada se jedan životni događaj
svojim elementima vezuje za više zemalja, a posmatra se iz ugla domaće
države. Međunarodni element: kada se događaj posmatra na opštem
međunarodnom planu.
• MPP iako reguliše odnose koji se vezuju za više zemalja, nije istinski
nadnacionalno, međunarodno, već je deo unutrašnjeg prava svake
pojedine države.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Privatnopravni odnosi sa
elementom inostranosti
• Polazna tačka za kvalifikaciju jednog odnosa, da li je strani ili ne, je
država u kojoj se raspravlja dati odnos.
• Strani element može biti izražen u:
✓ Subjektu – na osnovu državljanstva, prebivališta i boravišta fizičkih lica koja
stupaju u privatnopravne odnose. Kada se radi o pravnim licima, strani element
se javlja ako pravno lice ima stranu pripadnost (najčešće prema sedištu i
registraciji)
✓ Objektu – na osnovu mesta nalaženja stvari i na osnovu merila pomoću kojih
se utvrđuje pripadnost osnovnih sredstava prevoza (najčešće mesto
registracije), kada su ista predmet transakcije
✓ Pravima i obavezama – ako su strano obeleženi mesto nastanka ili mesto
ispunjenja prava i obaveza.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Privatnopravni odnosi sa
elementom inostranosti
• Značaj pojave stranog elementa u privatnopravnim odnosima: strani
element pretvara privatnopravne odnose u odnose MPP koje treba da
odgovori na pitanje pravo koje države je merodavno u pomenutom odnosu.
• Kada pravila MPP utvrde pravo koje države je merodavno, dalje rešavanje
spornog odnosa preuzima građansko, porodično, radno ili privredno pravo
određene države.
• Problem relevantnosti stranog elementa: postavlja se pitanje da li je svaki
strani element relevantan, tj. bitan razlog da se razmotri i sa stanovišta
međunarodnog privatnog prava?
• Relevantan je onaj strani element koji je u kolizionoj normi od strane
zakonodavca određen kao tačka vezivanja, i koji vodi do primene stranog
prava.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Načini regulisanja privatnopravnih
odnosa sa elementom inostranosti
• Načini regulisanja privatnopravnih odnosa sa elementom
inostranosti: direktan (neposredan) i indirektan (posredan, kolizioni).
• Direktan: instrumenti direktnog načina regulisanja su norme koje
neposredno rešavaju sam sporni odnos – same postavljaju pravila za
uređenje privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti. Razlikujemo:
✓ Direktno regulisanje međunarodnim propisima – kroz donošenje brojnih
međunarodnih sporazuma (konvencija). Od posebnog je značaja Komisija UN
za međunarodno trgovačko pravo, čiji je zadatak da koordinira postojeće i
pokreće nove inicijative za stvaranje jedinstvenih univerzalnih pravila
međunarodnog trgovačkog prava.
✓ Direktno regulisanje unutrašnjim propisima – pitanja prava stranaca i
međunarodnog postupka
➢ Npr. Prema čl. 82. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa – Strana
fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća
lica.
Prof. dr Žaklina Spalević
 Načini regulisanja privatnopravnih
odnosa sa elementom inostranosti
• Indirektan način regulisanja: posredno regulisanje, ukazivanjem na
merodavno pravo, koje se vrši putem specifičnih pravnih normi koje se
zovu kolizione norme, npr:
✓ Prema članu 94. Zakona o menici – Sposobnost lica da se menično obaveže
određuje zakon njegove zemlje.
✓ Prema članu 96. Zakona o menici – Oblik i rokove protesta, kao i oblik ostalih
činjenja potrebnih za vršenje ili za održavanje meničnih prava, određuje zakon
na čijem se području mora podići protest ili izvršiti činjenje.
✓ Prema članu 1048. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi – Forma
pravne radnje u plovidbenom odnosu ocenjuje se po pravu mesta gde je
radnja izvršena, odnosno gde je morala biti izvršena, ili po pravu koje je
merodavno za plovidbeni odnos u celini.
✓ Prema članu 21. ZMPP – Za ugovore koji se odnose na nepokretnosti
isključivo je merodavno pravo države na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost.
Prof. dr Žaklina Spalević
 Izvori MPP
• Izvori MPP:
✓ Materijalni: društveni odnosi – životni događaji za koje se vezuje primena
pravila MPP
✓ Formalni: norme kojima se regulišu privatnopravni odnosi sa elementom
inostranosti, i koje delimo na:
➢ Osnovne izvore (zakonski propisi u kontinentalnom pravu; sudski
precedenti u anglosaksonskom pravu)
➢ Dopunske izvore (međunarodni i unutrašnji običaji – iako je Međunarodni
sud pravde stao na stanovište da u domenu MPP nema pravnih običaja
koji bi bili izvori prava; ratifikovani međunarodni ugovori – bilateralni i
multilateralni).

Prof. dr Žaklina Spalević

 Unutrašnji izvori MPP u pojedinim
državama
• Osnovni izvor MPP u svim zemljama (izuzev u zemljama u kojima važi
precedentno pravo) su zakoni. Dva osnovna pristupa zakonskom
sistematizovanju materije MPP su:
1. U nekim zemljama postoje posebni zakoni u kojima su, u potpunosti ili
najvećim delom, sadržana pravila iz oblasti MPP (npr. Austrija, BiH, Srbija,
Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Švajcarska)
2. U drugoj grupi zemalja propisi iz oblasti MPP nalaze se u raznim zakonima,
uglavnom uz odgovarajuće materijalnopravne propise (npr. norme koje
rešavaju probleme koji se javljaju usled pojave elementa inostranosti u
naslednopravnim odnosima nalaze se u zakonima o nasleđivanju, kolizione
norme za menicu nalaze se u meničnim zakonima)
❖ U ovoj grupi zemalja mogle bi se izdvojiti kao podgrupa one države koje u
jednom zakoniku, najčešće građanskom, koncentrišu najveći deo normi iz
oblasti MPP (npr. Alžir, Egipt, Meksiko, Francuska, Kina).

Prof. dr Žaklina Spalević

 Unutrašnji izvori MPP u pojedinim
državama
• Sudska praksa ima određeni uticaj i u zemljama u kojima nije priznata
kao formalni izvor prava – upotpunjujući pravne praznine koje ostavlja
manje-više potpuna kodifikacija ove grane prava.
• Najznačajniji predstavnici zemalja "common law" sistema: Ujedinjeno
Kraljevstvo i SAD. Iako je glavni izvor prava u ovim zemljama sudska
praksa, veliki autoritet u rešavanju problema sukoba zakona u SAD imaju
Zbornici prava – sukobi zakona (Restatement I iz 1934. i Restatement II iz
1969.) Isti predstavljaju nezvaničnu kodifikaciju MPP, sistematizovanu na
osnovu stanja sudske prakse, zakonodavstva i doktrine:
✓ Ovakve tendencije su u SAD označene kao tzv. "šunjajuća kodifikacija"
(creeping codification).
✓ Zbornici prava nisu prihvaćeni u svim državama SAD.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
• Paskvale Stanislao Mančini – 1874. podnosi izveštaj Institutu za
međunarodno pravo, sa sugestijama za donošenje međunarodnih
konvencija i poziva inostrane vlade da zaključuju multilateralne konvencije.
• Holandski pravnik Asser – takođe poziva inostrane vlade da zaključuju
multilateralne konvencije, te je Vlada Holandije uputila poziv državama za
učešće na "Konferenciji posvećenoj regulisanju različitih pitanja
međunarodnog privatnog prava". Ista je održana u Hagu, između 12. i 27.
septembra 1893, kada je i osnovana Haška konferencija za MPP:
✓ Cilj Haške konferencije za MPP – progresivna unifikacija pravila MPP.
✓ Delatnost Haške konferencije za MPP – priprema tekstova
multilateralnih konvencija.
• Pored Haške konferencije za MPP, aktivnosti na unifikaciji MPP vezane
su za regionalnu pripadnost pojedinih grupa država, koje su potpisnice
odgovarajućih višestranih konvencija. Prof. dr Žaklina Spalević
 Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
• Značajne su:
✓ Organizacija američkih država:
➢ Usvajanje Konvencije o MPP-u (na šestoj konferenciji održanoj u Havani 28. februara
1928. godine) poznatoj kao Kodeks Bustamante (po kubanskom profesoru prava
Antoniju Sančezu de Bustamanteu, njegovom glavnom autoru i predlagaču). Isti je u
437 članova regulisao mnoga pitanja građanskog, trgovačkog, krivičnog i procesnog
prava. U pokušaju da se obuhvati ovakav širok spektar pitanja neminovne su bile
razlike u stavovima koje su prevazilažene usvajanjem kompromisnih rešenja, koja
nisu u potpunosti zadovoljila države-potpisnice. Kodeks je ratifikovan od strane 15
država, ali uz mnogobrojne rezerve koje su zbog njihove prirode i domašaja činile
nemogućim da se utvrdi stepen njihove obaveznosti u pogledu pojedinih država
članica, isti je manje više postao neoperativan
➢ Povelja Organizacije američkih država – usvojena je u Bogoti 1948. godine, što je
dalo novi podsticaj u pogledu aktivnosti na razvoju i kodifikaciji međunarodnog
javnog i privatnog prava i unifikaciji zakonodavstava različitih američkih država

Prof. dr Žaklina Spalević

Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
✓ Aktivnosti Nordijskih država (Danska, Finska, Island, Norveška i Švedska) –
pet nordijskih država vezane su konvencijama koje se tiču braka, usvojenja,
starateljstva, alimentacionih obaveza, priznanja i izvršenja odluka u građanskim
stvarima, stečaja, nasleđivanja, testamenta i ostavinskog postupka
✓ Međunarodna komisija za građansko stanje – osnovana je 1948. godine u
Amsterdamu sa ciljem da se izrade konvencije koje će omogućiti ili olakšati
uređenje statusa dražavljanina jedne države u drugoj državi, kao npr. (Pariska)
Konvencija o olakšanju zaključenja braka u inostranstvu iz 1964. godine,
(Bečka) konvencija o izdavanju višejezičnih izvoda iz matičnih knjiga iz 1976.
godine, (Bečka) Konvencija o priznanju odluka koje konstatuju promenu pola iz
2000. godine, (Antalijska) Konvencija o priznavanju prezimena iz 2005. godine
✓ Savet Evrope – Međunarodna organizacija osnovana 1949. godine u
Strazburu sa glavnim zadatkom u pravcu jačanja demokratije, ljudskih prava i
pravne države u državama članicama.

Prof. dr Žaklina Spalević

Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
✓ U prvih 40 godina svog postojanja, Savet je imao 23 države članice i bio je
isključivo zapadnoevropska institucija, ali je počev od 1989. godine postao
organizacija u kojoj je koncentrisana saradnja sa državama centralne i istočne
Evtope, a broj članica je porastao na 47. U okviru Saveta Evrope odvija se rad
na unifikaciji (supstancijalnog) privatnog i trgovačkog prava.
✓ Evropska unija – Rimski ugovor o osnivanju evropskih zajednica iz 1957.
godine imao je za cilj, između ostalog, i unifikaciju privatnog prava, te u tom
sklopu i međunarodnog privatnog prava. Aktivnost na ostvarivanju ovog cilja
odvijala se u tri faze:
1. Faza međudržavne koordinacije trajala je od osnivanja Evropske ekonomske
zajednice 1957. godine do stupanja na snagu Mastrihtskog ugovora i uspostavljanja
Evropske unije 1993. godine. Pošto organi Evropske ekonomske zajednice u ovom
periodu nisu bili nadležni da donose propise u oblasti međunarodnog privatnog
prava, nosioci unifikacije u prvoj fazi bile su same države članice. Unifikacija se
obavljala putem zaključivanja međunarodnih ugovora kojima su mogle da pristupe
samo države članice EEZ.

Prof. dr Žaklina Spalević

Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
1. Rezultat prve faze unifikacije međunarodnog privatnog prava u okviru Evropske
ekonomske zajednice bila su dva međunarodna ugovora:
➢ Briselska konvencija o sudskoj nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u
građanskim i trgovačkim stvarima iz 1968. godine
➢ Rimska konvencija o pravu koje se primenjuje na ugovore iz 1980. godine.
2. Faza pojačane međudržavne saradnje, započinje stupanjem na snagu
mastrihtskog Ugovora o Evropskoj uniji 1993. godine i traje do stupanja na snagu
Amsterdamskog ugovora 1999. gođine. Članom K1 Mastrihtskog ugovora pitanje
pravosudne saradnje u građanskim stvarima ugrađeno je u tzv. "treći stub"
Evropske unije, među pitanja o kojima su države članice obavezne da usklađuju
svoje politike. Sa formalne tačke gledišta, nosioci unifikacije su i daije bile države
članice a sama unifikacija se i dalje obavljala instrumentima međunarodnog javnog
prava (putem zatvorenih međunarodnih ugovora), ali je obaveza saradnje država
članica jača nego što je bila prema Rimskom ugovoru. U drugoj fazi unifikacije
doneti su sledeći međunarodni ugovori:

Prof. dr Žaklina Spalević

Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
➢ Konvencija o dostavljanju sudskih i vansudskih akata u građanskim i
trgovačkim stvarima iz 1997. godine (koja nije ratifikovana pre stupanja na
snagu Amsterdamskog ugovora)
➢ Konvencija o nadležnosti, o priznanju i izvršenju odluka u bračnim stvarima iz
1998. godine (koja nije ratifikovana pre stupanja na snagu Amsterdamskog
ugovora).
3. Faza komunitarizacije koja je započela sklapanjem Amsterdamskog ugovora iz
1997. godine, koji je stupio na snagu 1. maja 1999. godine. Amsterdamskim
ugovorom modifikuju se odredbe Ugovora o Evropskoj uniji, Ugovora o osnivanju
Evropske zajednice, Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (koji je
istekao 2002. godine), Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju,
kao i akt koji se odnosi na izbore za Evropski parlament. Na osnovu člana 61 (c) i 65.
amsterdamske verzije Ugovora o osnivanju Evropske zajednice, za dalju unifikaciju
međunarodnog privatnog prava EU nadležan je Savet EU. Nosioci unifikacije više
nisu države članice već organi Evropske zajednice (danas Evropske unije) a
instrumenti unifikacije više nisu međunarodni ugovori već autonomni izvori prava
Evropske zajednice (danas Evropske unije) i to po pravilu regulative (uredbe).

Prof. dr Žaklina Spalević

Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
3. Promena koju je doneo Amsterdamski ugovor omogućila je da se pristupi reviziji
izvora međunarodnog privatnog prava EU koji su do tada bili sadržani u
multilateralnim konvencijama. Na taj način je, u donekle izmenjenom obliku,
Briselska konvencija stupila na snagu kao Regulativa 44/2001 (tzv. Brisel I
Regulativa) 1. marta 2002. godine. Regulativa saveta o dostavljanju u državama
članicama sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima (umesto
neuspele konvencije iz 1997. godine) usvojena je 29. maja 2000. godina i stupila na
snagu 31. maja 2001. godine. Isto tako, usvojena je i tzv. Brisel II Regulativa saveta
o nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u bračnim stvarima i stvarima roditeljske
odgovornosti za zajedničku decu oba bračna partnera (umesto Konvencije o
nadležnosti, o priznanju i izvršenju odluka u bračnim stvarima iz 1998. godine) koja
je stupila na snagu, doduše u nešto drugačijem obliku, još 2001. godine.
Karakteristika ovih regulativa jeste da one na celoj teritoriji EU i da su direktno
primenjive u državama članicama.

Prof. dr Žaklina Spalević

Multilateralne konvencije kao izvori
i kao način unifikacije MPP
3. Treća faza unifikacije dala je značajne rezultate i u oblasti kolizionih normi. Tako je
nekadašnja Rimska konvencija pretočena 17. juna 2008. godine u Regulativu
593/2008 (tzv. Rim I Regulativa), koja se primenjuje na ugovore zaključene počevši
od 18. decembra 2009. godine. Osim kolizionih normi za ugovore, u EU su
unifikovane i kolizione norme u oblasti vanugovome odgovornosti. Unifikovane
kolizione norme za vanugovornu odgovornost sadržane su u Regulativi 864/2007
(tzv. Rim II Regulativa) koja je usvojena 11. jula 2007. godine a stupila na snagu 11.
januara 2009. godine. Konačno, 20. decembra 2010. godine usvojena je Regulativa
o uspostavljanju unapređene saradnje u oblasti prava merodavnog za razvod braka i
pravnu rastavu (Rim III Regulativa). Ista se, za države članice koje su prihvatile da
njom budu obavezane, primenjuje od 21. juna 2012. godine.

Prof. dr Žaklina Spalević

 Hijerarhija izvora MPP
• Hijerarhija izvora MPP:
✓ Ustav
✓ Međunarodni izvori
1. Bilateralna konvencija
2. Multilateralna konvencija
✓ Unutrašnji izvori
3. Specijalni zakoni
4. ZMPP.
• Popunjavanje pravnih praznina:
✓ Odredbe i načela ZMPP
✓ Načela unutrašnjeg pravnog poretka
✓ Načela MPP. Prof. dr Žaklina Spalević
 Literatura
• T. Varadi, B Bordaš, G. Knežević, V. Pavić, Međunarodno
privatno pravo, ISBN: 978-86-7630-355-7, Pravni fakultet
Beograd, 2012.
• M. Stanivuković, M. Živković, Međunarodno privatno pravo,
ISBN: 978-86-7549-940-4, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
• D. Marković – Bajalović, Međunarodno-privatno pravo, ISBN:
978-86-8610-503-5, Projuris, Beograd,2005.
• A. Jakšić, Praktikum za međunarodno privatno i međunarodno
građansko procesno pravo, ISBN: 86-81563-95-5, Pravni
fakultet Beograd, 2004.

Prof. dr Žaklina Spalević