1.

Појам грађанског процесног права

По једној од основних класификација у правној теорији правни поредак чине

две области правних норми: норме материјалног права и норме процесног
права. Материјалноправним нормама се прописују права, обавезе и
одговорности правних субјеката, а процесним правом се прописује поступак
защтите грађанских субјективних права.Управо у томе јесте огроман значај
процесног права јер без његовог инструментарија, правни субјекти не би могли
да остваре заштиту својих права.Приватно остваривање правне заштите,
тзв.самопомоћ или самозаштита је начелно забрањено. За разлику од ранијих
времена када самопомоћ није била правно уређена данас у савременом праву
самопомоћ је правно регулисана.Законодавац је прописао када је самопомоћ
дозвољена. Када је реч о грађанском праву самопомоћ је нормирана у Закону
о облигационим односима и Закону о основама својинскоправних односа .Тако
је у ЗОО предвиђено да лице које у случају дозвољене самопомоћи проузрокује
штету другом лицу које је изазвало потребу самопомоћи није дужно да
накнади насталу штету.Конкретни видови самопомоћи су прописани у чл. 161.
ЗОО. То су: нужна одбрана, стање нужде и отклањање штете од другог. Закон
о основама својинскоправних односа је у чл. 76. прописао да држалац има
право на самопомоћ против оног лицакоје га неовлашћено немирава у
државини или му Је одузело државину ако су испуњена кумулативно три
услова:

1. Да је опасност непосредна,

2. Да је самопомоћ нужна, и

3. Да начин вршења самопомоћи одговара приликама у којима постоји

опасност.
Када се ради о угрожавању или повреди субјективних .грађанских права,
њихова заштита се остварује, по правилу, у грађанском судском поступку пред
судом као државним органом.Применом процесних правила се остварује
заштита материјалног права пред судом .У зависности о ком
материјалноправном односу се ради, зависи и примена одговарајућих
процесних правила. Тако разликујемо: 1. грађански поступак, 2. кривични
поступак, 3. управни поступак, 4. управни спор, итд.

2. Структура грађанског процесног права

У оквиру грађанског процесног права као научне дисциплине разликујемо

следеће поступке:

1. Парнични поступак,

2. Ванпарнични поступак,

3. Поступак извршења и обезбеђења

1.Парнични поступак

Парнични поступак је основни метод заштите повређених или угрожених

субјективних грађанских права. Стога се парнични поступак означава као
редовни пут правне заштите у области грађанскоправних односа . Према чл. 1.
ЗПП, овим Законом се уређују правила поступка за пружање правне заштите
приликом решавања грађанскоправних спорова насталих поводом:

1. Повреде права личности,

2. Спорова из породичних односа,

3. Спорова из радних односа,

4. Спорова из привредних односа,

5. Спорова из имовинско-правних односа и

6. Других грађанскоправних односа.

Кад кажемо да је парнични поступак редовни правни пут заштите у области

грађанскоправних односа, тиме истичемо да је он примарни поступак, дакле
примењује се и у другим посебним грађанским поступцима, ако се тим
законом којим се регулише посебан поступак не прописује нешто друго.

2.Ванпарнични поступак

Ванпарнични поступак је сваки поступак у грађанским стварима који није

парнични.Из ове дефиниције се може извући закључак да су општа правила
која су заједничка за све ванпарничне поступке веома малобројна, па је стога
правилније говорити о ванпарничним поступцима, него о ванпарничном
поступку.Постоје велике разлике у правилима процедуре између појединих
ванпарничних поступака, јер су односи који се решавају по овим правилима
веома разноврсни, па није ни могуће применити унифицирана правила
процедуре, већ она морају бити прилагођена врсти правног односа који се
разрешава у ванпарничном поступку.Једно од распрострањених схватања у
правној теорији је да се разлика између парнице и ванпарнице јасно оцртава у
томе што је за парницу карактеристичан спор, а за ванпарницу да нема спора.

Ванпарнични поступци у имовинским стварима су:

1. Оставински поступак,

2. Одређивање накнаде за експроприсану непокретност,

3. Уређење, управљање и коришћење заједничке ствари

4. Деоба заједничке ствари (развргнућа сувласничке заједнице),

5. Уређење међа,

6. Поступци који се тичу исправа (састављање исправе, потврђивање садржине

исправе, чување исправе и поништење исправе),

7. Судски депозит

Постоје и ванпарнични поступци у статусним стварима, а то су:

1. Давање дозволе за ступање у брак

2. Продужење родитељског права '

3. Проглашење несталих лица за умрла и доказивање смрти

4. Лишење и враћање пословне способности, '

5. Утврђивање времена и места рођења.

3.Поступак извршења и обезбеђења

Поступак ивршења је поступак принудног вршења правоснажне и ивршне

кондемнаторне судске одлуке.Овај поступак следи након парничног поступка,
али не у сваком предмету, већ само тамо где се ради о кондемнаторној одлуци
и где дужник није добровољно извршио своју обавезу у утврђену у судској
пресуди у париционом року.Ако тужени добровољно поступи по судској
одлуци - нема поступка извршења.Док је циљ парнице да се утврди да ли је
тужиочево право повређено или угрожено, циљ поступка вршења је да се
принудним спровођењем одлуке коју сам тужени није добровољно извршио
успостави повређено право тужиоца односно извршног повериоца.Управо из
ових околности произлази да је поступак извршења посебан судски поступак,
независан од парничног поступка.

3. Циљ и значај грађанско процесног права

Грађанско процесно право чини скуп правних норми које регулишу грађанске
судске поступке.Грађанско процесно право је, као уосталом и сва друга
процесна права, део јавног права.Грађанско процесно право регулише у
суштини однос између појединца и државе у поступку за остваривање и
извршење противправних субјективних права.Грађанско процесно право
служи, заправо, заштити и реализацији субјективних грађанских права, али је
у односу на грађанско право различита грана, и то јавног права.Ове две гране
права стоје у међусобној интеракцији.Грађанско право признаје правним
субјектима својим материјално правним нормама одређена субјективна права,
али начин њихове заштите и реализације, па и принудног извршења, спада у
задатак грађанског процесног права.Приликом одлучивања, суд је везан за
примену грађанског материјалног права, тако да се и појмови грађанског
материјалног права користе у грађанском процесном праву.Значајно је истаћи
да повреде принудних норми у материјалном праву и грађанском процесном
праву производе сасвим другачије правне последице.Пошто грађанско
процесно право служи остварењу и заштит~ субјективних грађанских права,
сасвим је логично да принцип аутономиЈе воље странака из грађанског nрава
има свој корелат у грађанском nроцесном nраву, и то у виду владавине
принципа диспозиције странака.У грађанском процесном nраву овај принцип
се састоји у томе да парнични поступак не може да се одвија по службеној
дужности.
4. Извори грађанског процесног права

Основни извор парничног процесног права је Закон о парничном поступку из

2011.године објављен у Службеном гласнику Србије бр. 72111 од
28.09.2011.године који је ступио на снагу 01.02.2012. године са новелама
објављеним у Сл. Гл. Р. Србије бр. 55/2014.од 23 маја 2014. а које су ступиле
на снагу 31. маја 2014. године.Први законски текст у Краљевини Југославији
у области парничног процесног права био је Законик о судском поступку у
грађанским парницама из 1929.године (13.07.1929) који је писан по узору на
Аустријски грађански судски поступак из 1895. године
(Zivilprocessordnung).Након другог светског рата у новој Југославији са
социјалистичким друштвеним уређењем донет је нови Закон о парничном
поступку 08.12.1956.године који јеступио на снагу 24.04.1957. године. До
ступања на снагу овог Закона примењивана су правна правила Законика
Краљевине Југославије о судском поступку у грађанским парницама на основу
Закона о неважности правних прописа донетих npe 6.априла 1941. године и за
време непријатељске окупације од 23.10.1946. године (Сл. лист ФНРЈ 86/46)
под условом да односна материја није регулисана новим прописима и да су
наведена правила у складу са новим социјалистичким поретком
Југославије.Пре овог Закона из 1956. године донет је Закон о убрзању
парничног поступка пред редовним судовима од 25.04.1955. године када су
привремено решена нека битна питања парничне процедуре. Овај Закон је
престао да важи са доношењем Уводног закона за Закон о парничном ·
поступку 08.12.1956.године, који је донет заједно са првим Законом о
парничном поступку социјалистичке Југославије, а који је ступио на снагу 01
.02.1957. године. Следећи Закон о парничном поступку је донет
24.12.1976.године (Сл. лист СФРЈ 4/77) а који је ступио на снагу 01.07.1977.
године.Овај Закон се примењивао све до доношења Закона о парничном
поступку из 2004.године (објављен у Службеном листу Републике Србије бр.
125/04) а који је ступио на снагу 23.02.2005. године. Поред Закона о парничном
поступку као основног извора парничне процедуре процесне одредбе се налазе
и у Закону о решавању сукоба закона са прописима других земаља из 1982.
године, као и у неким законима грађанског материјалног права.Основни извор
извршног процесног права је Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011.године
објављен у Сл. Гл. Р. Србије бр. 31/11 са новелама 99/11; 109/13;
55/2014.године. Овде треба набројати и следеће законе: Закон о хипотеци из
2005., Закон о заложном праву на покретним стварима уписним у регистар из
2003., ЗУП, ЗУС, Закон о пореском поступку и пореској администрацији,
Закон о арбитражи из 2006., Закон о решавању сукоба закона са прописима
других земаља, и др. Обичаји, судска пракса и правна наука не представљају
извор грађанског процесног права, мада се мора прихватити чињеница да
правна схватања Врховног касационог суда све више фактички постају извор
права, иако то формалноправно није инаугурисано.

5. Важењепарничног процесног правасобзиромна простор, време и лице

Разграничење надлежности између домаћих судова и страних судова се врши
по правилима о међународној судској надлежности, а то је у нашем праву
предвиђено у Закону о решавању сукоба закона са прописима других
земаља.ЗПП прописује да је домаћи суд надлежан за суђење у парничном
поступку кад је његова надлежност у спору са међународним елементом
изричито одређена законом или међународним уговором.Ако у закону или
међународном уговору нема изричите одредбе о надлежности домаћег суда за
одређену врсту спорова, домаћи суд је надлежан за суђење у тој врсти спорова
и кад његова надлежност произилази из одредаба закона о месној надлежности
домаћег суда.То значи да су правила о месној надлежности супсидијерни извор
правила о међународној надлежности домаћег суда.У погледу надлежности
домаћих судова за суђење странцима који уживају имунитет у Србији и за
суђење страним државама и међународним организацијама важе правила
међународног права. Парнични поступак пред домаћим судовима у Републици
Србији води се по одредбама ЗПП-а и када су странке страна физичка или
правна лица, или кад о основаности тужбеног захтева треба да се одлучи на
основу страног материјалног права.У начелу сва лица, домаћа и страна, су
подвргнута правилима Закона о парничном поступку када се ради о
грађанскоправној материји и домаћим судовима.Од овог постоје одступања
која су предвиђена међународним мултилатералним или билатералним
уговорима које је закључила наша држава и општеусвојеним правилима
међународног права.Када се ради о лицима која су изузета од домаће
јурисдикције, ту се пре свега мисли на она лица која уживају дипломатски
имунитет.У том смислу је од нарочитог значаја Бечка конвенција о
дипломатским односима од 18.априла 1961. којаје ратификована 01 . 11.
1962.По овој конвенцији против дипломате не може се пуноважно покренути
грађански спор у држави у којој је акредитован, јер такво лице не подлеже
њеном правосуђу.Дипломата не може бити позван у суд у својству странке,
нити сведока нити, пак, у неком другом својству.Заштита права према њему
може се само остваривати у држави чији је он држављанин и која га је
акредитовала.Међутим, уколико се сам дипломата или држава одрекне
имунитета, тада се против таквог лица може водити парница пред домаћим
судовима.Исто тако, ако је то лице поднело тужбу оно се не може позвати на
имунитет уколико се у тој парници постави противтужбени захтев, који стоји
у непосредној вези са његовим тужбеним захтевом.Од начела да дипломатски
службеник ужива имунитет, Конвенција предвиђа неке изузетке.
Најзначајнији изузетак је онај по коме имунитетом није обухваћен спор
покренут тужбом који се односи на непокретност на територији државе код
које је дипломатски службеник акредитован.

6. Однос парничног и кривичног права

У парничном поступку суд расправља и одлучује о тужбеном захтеву. Предмет

тужбеног захтева је заштита субјективног грађанског права у најширем смислу
речи, за које тужилац тврди да је повређено или угрожено.У кривичном
поступку овлашћени тужилац (јавни тужилац или приватни тужилац) покреће
поступак против оптуженог са тврдњом да је учинио кривично дело и да је за
то одговоран. Већ из саме садржине предмета парничног, односно кривичног
поступка јасно произилазе разлике између ова два поступка, тако да се питање
сукоба надлежности никад не поставља јер су границе између парничног и
кривичног поступка јасно одређене.Међутим, у извесним случајевима могуће
је да се о заштити субјективног имовинског права одлучује у кривичном
поступку.То ће бити случај када оштећени постави имовинскоправни захтев у
кривичном поступку.Имовинскоправни захтев може бити управљен на: 1.
накнаду штете, 2. повраћај ствари, или З. поништај правног посла .Разлике
између ова два поступка нису само у предмету, већ и у основним процесним
начелима.У парничном поступку су доминантна начела диспозиције,
обостраног саслушања и расправио начело.У кривичном поступку су
доминантна начела официјелности и истражно начело.Закон прописује и
случајеве када кривична пресуда производи одређено чињенично дејство у
парници, на пример када се на основу правоснажне кривичне пресуде тражи
понављање парничног поступка или када оптужени којије правоснажном
кривичном пресудом ослобођен одговорности тражи накнаду штете због
неоснованог лишења слободе (за време док је био у притвору, или због повреде
части и угледа).У овим случајевима пресуда кривичног суда има дејство као
правна чињеница.

7. Однос парничног и управног поступка

Граница разграничења између парничног и управног поступка је далеко

сложенија него када је у питању однос парничног и кривичног
поступка.Наиме, у парници суд одлучује о субјективном грађанском праву.У
управном поступку државни орган или организација којој је поверено вршење
јавних овлашћења решава о субјективном праву или обавези у једној управној
ствари.Понекад је тешко разлучити да ли се ради о управној ствари или
грађанскоправној ствари.Зато се у пракси појављује питање сукоба
надлежности између суда и управног органа. Суд ће одбацити тужбу ако нађе
да је за решавање надлежан орган управе, а и обрнуто: орган управе се по
службеној дужности оглашава ненадлежним ако сматра да је у тој правној
ствари надлежан да поступа суд. Када је реч о дејству правоснажног управног
акта, у парници важи принцип усвојен _за претходно питање.Ако се у парници
расправља и одлучује о неком праву или правном односу, а мериторна одлука
зависи од неког управноправног питања, па је о томе решено у управном
поступку, тада је парнични суд везан за одлуку управног органа.

8. Процесне претпоставке

Појам и дефиниција:

Процесне претпоставке су околности којезакон прописује као услов за вођење

поступка (заснивање, ток и окончање).На процесне претпоставке суд, по
правилу, пази по службеној дужности.Ако процесне претпоставке нису
испуњене, то значи да постоје процесне сметње које спречавају суд да пружи
правну заштиту субјективним грађанским правима која су повређена или
угрожена.О постојању процесних претпоставки суд увек одлучује решењем, а
не пресудом.Све процесне претпоставке немају једнак значај.О некима суд
води рачуна по службеној дужности, а о некима само по приговору
странака.Неке процесне претпоставке испитује и другостепени суд, а неке
процесне претпоставке се могу отклонити још у фази првостепеног поступка.

Врсте (класификација) процесних претпоставки:

У теорији је познато више класификација процесних претпоставки, нпр.на

опште и посебне. Опште процесне претпоставке се тичу сваког парничног
поступка, а посебне се тичу само неких врста поступака или се односе на
поједине стадијуме поступка и на поједине парничне радње.

Међутим, најзначајнија је подела на:

1. Процесне претпоставке које се тичу странака,

2. Процесне претпоставке које се тичу суда,

З. Процесне претпоставке које се тичу предмета спора.

Процесне претпоставке које се тичу странака су:

1. Страначка способност,

2. Парнична способност странака,

З. Уредно заступање странака,

4. Процесна легитимација (процесно овлашћење за вођење парнице), и

5. Правни интерес за тражење правне заштите.

Процесне претпоставке које се тичу суда су :

1. Апсолутна надлежност,

2. Стварна надлежност,

3. Месна надлежност,

4. Правилан састав суда, .

5. Објективност судија, а то значи да не постоје разлози за искључење или

изузеће судије.

Процесне претпоставке које се тичу предмета спора су:

1. Уредност тужбе, .

2. Непостојање двоструке литиспенденције,

3. Непостојање правоснажне одлуке,

4. Непостојање судског поравнања.

9. Претходно питање

Претходно питање је правно питање да ли постоји неко право или правни

однос од чијег постојања зависи одлука о главном питању.

Могуће су две ситуације:

1. Ако надлежни суд или неки други државни орган није донео одлуку о томе,
што се у парници јавило као претходно питање, тада парнични суд може сам
решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, и

2. Ако је надлежни суд или други државни орган већ донео одлуку о томе што
се у парници јавило као претходно питање суд ће у парници акцептирати ову
одлуку. То значи да је суд везан за ову одлуку, јер је прејудицијелни однос
решен од стране надлежног органа који је донео одлуку као о главном
питању.Претходно питање може да иницира сама странка тврдњом да постоји
условљавајући правни однос од прејудицијелног значаја, а може се појавити
и независно од странака када суд дође до закључка да постоји претходно
питање које мора бити решено да би се могло одлучити о главном питању
(захтеву). Закон прописује принцип да парнични суд сам решава о претходном
питању.Ово из разлога убрзања поступка.Ако парнични суд сам реши
претходно питање, одлуку о томе ставља се у образложење, а не у изреку, што
значи да ова одлука не добија значај правоснажно пресуђене ствари .Одлука
суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то
питање решено.

10. Појам и значај основних начелапарничног поступка

Основна начела парничног поступка дају основни печат институтима

парничног поступка. За онога ко примењује парнични поступак основна
начела служе као путоказ за тумачење и интерпретацију појединих одредби
парничног поступка.У парничном поступку се пружа заштита субјективних
грађанских права која су повређена или угрожена и да би се остварила правна
заштита она мора да садржи одређен квалитет. Тај квалитет правне заштите је
комплексан јер, са једне стране, заштита треба да буде законита и истинита, а
са друге стране, треба да буде економична.

11. Начело диспозицијеи официјелности

Начело диспозиције значи да покретање парнице и предмет расправљања у

парници зависи искључиво од воље тужиоца.Насупрот томе, по начелу
официјелности покретање и предмет расправљања зависи од иницијативе
суда.Основни постулат је изражен у латинској сентенци nemo iudex sine actore(
нема парнице без тужиоца) и искључиво од воље и иницијативе тужиоца
зависи да ли ће бити покренута парница или неће. Странка се не може натерати
на то да покрене парницу, нити постоји обавеза странке за предузимање
процесних активности.Исто тако од диспозиције странке зависи шта ће бити
предмет разматрања у парничном поступку.Начело диспозиције се огледа и у
току парничног поступка, у томе што странке предлажу чињенице и доказе
које суд треба да спроведе и утврди битне чињенице да би донео одлуку о
спорном правном питању.Ако суд пропусти да одлучи о неком тужбеном
захтеву или о делу тужбеноr захтева, странке су овлашћене да траже допунску
пресуду или да покрену нову парницу ради заштите свог субјективног права
јер је заштита изостала у претходној парници.Начело диспозиције се огледа и
у фази окончања парничног поступка, јер странка може својом вољом да
оконча парницу.Тако тужилац може да повуче тужбу и да се одрекне тужбеног
захтева, а тужени може да призна тужбени захтев или да не да писмени одговор
на тужбу и исходи пресуду због пропуштања.Међутим, држава има овлашћење
да се заштити од недозвољених располагања странака, тј од злоупотребе од
стране странака ради постизања циљева који представљају негацију
правосуђа.Начело диспозиције се огледа и у другостепеном поступку, јер од
диспозиције странке зависи да ли ће изјавити жалбу или други правни лек, а
исто тако да ли ће повући правни лек или одрећи се од правног лека.

12. Начело обостраног саслушања

Суштина начела обостраног саслушања је да је суд дужан да омогући свакој

странци да се изјасни о захтевима и наводима противне странке.Практично то
значи да је суд дужан да омогући странкама да се информишу о релевантним
чињеницама које свака од њих предузима у поступку пред судом .Законитост
судске одлуке и зависи од тога да ли странке своје предлоге и захтеве у пуној
мери изражавају пред судом и да ли им је омогућено да се о свим тим
питањима од којих зависи одлука у спору изјасне својим предлозима и контра
предлозима.Странка се може користити овим правом, али не мора, с тим што
је суд дужан да јој омогући да она ово своје право користи.У вези са применом
овог начела у теорији, па и пракси, поставио се проблем како ће суд реаговати
на пасивност странака у парници. Позната су три различита решења:

1. Систем тзв. афирмативне или позитивне литисконтестације,

2. Систем тзв. негативне литисконтестације, и

3. Систем неопредељеног става.

По систему афирмативне литисконтестације претпоставља се да ако је странка

пасивна у парници то значи да тим својим ставом признаје истинитост
противникових чињеничних навода, па да стога није потребно изводити
доказивање у погледу тих чињеница.Овај систем се заснива на тези да је
логично и природно да ће странка бити активна у парници, у заштити својих
интереса.

По систему негативне литисконтестације заузима се сасвим супротан став од

претходног, а то значи да се пасивним држањем странке у односу на
чињеничне наводе противне странке заправо поричу тврдње супротне стране,
а не да се признају.

По систему неопредељеног става се покушава наћи једна оптимална мера у

прихватању пасивног држања парничне странке и да се избегну негативне
последице претходна два система.

Мада наш Закон о парничном поступку изричито се не изјашњава ни за један

од ових система, практично анализирајући одредбе може се доћи до закључка
да је прихваћен систем неопредељеног става у ситуацији када је странка
пасивна.То значи, да ће суд ценити према резултатима спроведеног поступка
пасивност странке и у зависности од изведених доказа утврдити релевантно
чињенично стање и донети судску одлуку.У свим осталим случајевима, суд је
дужан расправљати и без активног учествовања једне од странака и ценити
држање активне странке, извући одговарајуће закључке што се друга странка
држи пасивно па ће на основу резултата целокупног доказног поступка
пресудити имајући у виду и пасивно држање једне од странака.

13. Начело тражења истине

Суд у парници настоји да путем одговарајућих доказа утврди истину и

применом одговарајуће материјалноправне норме донесе закониту и правичну
пресуду.У правној теорији је познато разликовање материјалне и формалне
истине.Међутим, у животу је тешко вршити овакво разграничење јер или је
нешто истина, или није истина, па стога не могу постојати две истине,
формална и материјална.Зато је адекватније употребљавати термин начело
тражења истине, јер се у суштини судска функција своди на то да се тражи
истина у оквиру чињеничне грађе коју пружају странке. Позната је максима da
mihi factum, dabo (ego) tibi jus, што значи: дај ми чињенице - ја ћу ти дати право.
На странкама је дужност да предлажу доказе и чињенице које суд треба да
утврди, па ће у зависности од тога и бити утврђење релевантне чињеничне
грађе као подлоге за доношење судске одлуке.Закон о парничном поступку из
2011.године прописује да ће суд размотрити и утврдити само чињенице које
су странке изнеле и да ће извести само доказе које су странке предложиле ако
законом није другачије прописано.Парнични поступак се води ради правне
заштите субјективних грађанских права која су регулисана у претежној мери
нормама диспозитивног карактера.Зато су странке овлашћене да у парници
диспонирају својим захтевима.У свим случајевима у којима је диспозиција
странке правно допуштена, она постаје и правно релевантна, а што значи да
суд утврђује истину тако што у суштини утврђује истину о садржају
правнорелевантне воље парничне странке.Задатак је суда да утврди истину о
чињеницама о којима га странке извештавају и на основу доказа које странке
презентују суду.Могуће је да суд не може у датом моменту да има потпуно
сазнање о допуштености изјављене воље од стране одређене странке, па да и
због тог разлога дође до прихватања изјављене воље од стране суда и тиме
доношење неправилне и незаконите одлуке. Зато, у таквим ситуацијама суд
треба да буде опрезан и да претходно провери пре доношења пресуде да ли се
ради о дозвољеној диспозицији странака и у ту сврху може да одложи
доношење пресуде док не изврши потребне провере.

14. Расправно и истражно начело

Расправио и истражно начело у суштини представљају радни метод за

прикупљање чињеничног материјала неопходног за доношење правилне и
законите одлуке.Код расправног начела иницијатива за прикупљање
чињеничног материјала припада странкама.Суд своје закључке ствара само на
основу грађе коју су прикупиле и приказале странке.Насупрот томе, код
истражног начела иницијатива за прикупљање релевантног чињеничног
материјала припада суду.Расправио начело као метод прикупљања процесне
грађе је одраз диспозитивног карактера одређеног система, а истражно начело
је одраз официјелног система.Суд је овлашћен да примени истражно начело
само када посумња да странке иду за тим да располажу захтевима којима не
могу располагати, или када је то посебним прописом предвиђено.Суд је
овлашћен да у парници примени истажно начело само када оцени да се ради о
недозвољеном располагању странака.Недозвољено располагање странака јесу
оне радње које су у супротности са принудним прописима, јавним поретком,
правилима морала и добрим обичајима.Суд је овлашћен да слободно одлучује
о томе које ће од предложених доказа извести ради утврђивања важних
(битних) чињеница.Предложене доказе које не сматра важним, суд ће одбити.

15. Начело слободног судијског уверења

У правној теорији постоје два система испитивања и оцене снаге доказних

средстава од стране суда.Први систем је систем легалне оцене доказа, а други
систем је систем слободне оцене доказа.У систему легалне оцене доказа сам
закон прописује правила по којима ће суд вршити оцену доказне вредности
доказних средстава.Ова правила су апстрактна, генерална и априорна, она се
ослањају на типична правила искуства стечена кроз генерације.Задатак судије
се своди на утврђивање да ли постоје законом прописане претпоставке за
примену одређеног правила у погледу утврђивања истинитости одређених
чињеничних навода.У систему легалне оцене доказа, суд сме да употребљава
само она доказна средства која закон допушта. За оцену доказне снаге
примењују се два законска критеријума: позитиван и негативан.По
позитивном критеријуму - правна правила одређују да је суд дужан узети за
доказану одређену тврдњу, када ову тврдњу потврди одређени број
квалификованих доказних средстава.По негативном критеријуму законски
пропис је одређивао минимум квалификованих доказних средстава без чијег
постојања суд не сме узети да је одређена тврдња доказана.

По систему слободне оцене доказа, суштина је у томе да не постоје законска

правила којима се прописује доказна вредност одређених доказних средстава.
Суд слободно одлучује на основу резултата доказног поступка спроведеног у
конкретној парници да ли ће одређену чињеничну тврдњу странке узети за
дока;зану или не. Дакле, суд није везан неким формалним правилима, већ
узима да је одређена тврдња доказана тек кад формира лично уверење о
њезиној истинитости.

16. Начело непосредности и посредности

Начело непосредности значи да суд својим чулима запажа природу и садржај

доказних средстава, тако да између суда и извора информација нема
посредника и да суд који непосредно запажа процесни материјал буде онај
исти који и одлучује о доказној вредности доказних средстава, те да исти суд
доноси одлуку одмах након закључења главне расправе на којој је прикупљен
процесни материјал.Насупрот начелу непосредности, по начелу посредности
је одвојена функција испитивања доказних средстава од функције оцене
доказне вредности доказних средстава.У процесним системима постоје
различита решења у погледу примене једног и другог радног метода, при чему
се у одређеним системима даје примат начелу непосредности, а у одређеним
системима примат начелу посредности.У прилог непосредног испитивања
доказног материјала истиче се да су дија долази до изворних сазнања.Он
непосредним опажањем сазнаје битне чињенице и утврђује релевантну
чињеничну грађу за доношење своје одлуке, истовремено и врши оцену
чињеничне грађе коју утврђује у поступку.Начело непосредности условљава и
у пуној мери примену начела контрадикторног, усменог и јавног
расправљања.Предности начела непосредности у односу на начело
посредности су очигледне и због тога је у основним одредбама Закона о
парничном поступку прописано да се примењује начело непосредности, јер је
у члану 4.предвиђено да "суд одлучује о тужбеном захтеву, по правилу, на
основу усменог, непосредног и јавног расправљања, ако овим законом није
другачије одређено".

17. Начело усмености и писмености

Закон о парничном поступку прописује да се парничне радње могу

предузимати у усменој и у писменој форми .Начело усмености подразумева да
се процесне радње изражавју говором и да суд суди само на основу
расправљања које се одвија усмено пред судом.Међутим, ниједан судски
поступак не може се искључиво заснивати на само усменом расправљању.Због
тога у свим савременим процесним системима имамо комбинацију начела
усмености и писмености, с тим што у неким државама преовлађује начело
писмености, а у неким начело усмености.Према начелу писмености, уколико
би се оно схватило у екстремном смислу, подразумевало би се да се све
процесне радње морају предузети у писменој форми што значи да се суђење
искључиво заснива на разматрању писменог материјала, а не и на усменим
излагањима парничних странака.У прилог начелу усмености истиче се да је
ово начело демократичније јер је суд као институција приступачан и
неписменим људима, док уколико се прихвати начело писмености овим могу
само да се користе писмени људи.Следећа предност начелаусмености је што
је оно економичније и омогућује концентрацију расправљања и пуну
афирмацију начела непосредности, јавности и контрадикторности.Код
усменог излагања суд је у ситуацији да непосредно прати живу реч странака,
полемику и суочење, што омогућава суду да и из таквих гестова долази до
одређених закључака, али поред ових несумњивих предности постоје и
одређени недостаци.Једна од основних замерки је то што код усменог
расправљања постоји могућност да се нешто не запази, а што је битно, тј.да се
пречује, или да се погрешно разуме оно што је усмено изнето.У прилог начела
писмености се истиче да, пошто се процесне радње предузимају у писменој
форми, остављају траг о предузетим радњама, омогућавају концизност,
размишљање о томе које речи ће се употребити и избегавање сувишног, као и
избегавање евентуалног понављања одређених речи које се иначе често
дешавају у усменом расправљању.Негативна страна начела писмености, као
што је већ речено, пре свега се огледа у томе што се неписмени људи не могу
у тој ситуацији појавити пред судом, што је сигурно крупан хендикеп за њих,
скупље је и дуже траје, јер док се доставе писмени поднесци једне и друге
стране, потребно је да прође одређено време. Суд није у могућности да
непосредно контактира са странкама, већ само преко поднесака и доказа у
писменој форми, што онемогућава суд да има непосредни утисак о парничним
радњама које странке предузимају.Управо због ових предности и мана које
имају једно и друго начело, наш Закон о парничном поступку Је прихватио
комбинацију начела усмености и писмености, тако што је прописао да се
парничне радње предузимају писмено изван рочишта, а усмено на
рочишту.Одређене процесне радње се морају предузети искључиво у писменој
форми, а то је: 1) подизање тужбе, 2) давање одговора на тужбу, З)
противтужба, 4) судска пресуда, 5) склапање судског поравнања и 6) правни
лекови.

18. Начело јавности

Наш Закон о парничном поступку прописује као основни постулат начело

јавности, а да ће суд искључити Јавност само у случајевима предвиђеним
законом.Суштина начела јавности је да се омогући присуствовање
расправљању пред судом од стране грађана.Суд мора омогућити грађанима да
присуствују суђењу.То значи да грађане који желе да присуствују суђењу и
буду у судници суд не може спречити да присуствују суђењу.Начело јавности
може се остварити само у условима усменог и непосредног расправљања пред
судом, јер уколико се ради о писменом поступку, тада јавност по природи
ствари није могућа.Начело јавности се не односи на све процесне стадијуме,
нити на све парничне радње, већ само на оне које се предузимају на рочиштима
у усменој форми.Дакле, пре свега на главну расправу пред првостепеним
судом, а када се ради 0 поступку по пр_авним лековима, дакле пред
другостепеним судом, седнице су неЈавне.Када се већа и гласа о судској
одлуци тада није присутна јавност, јер могу бити присутни само чланови већа
и за писничар.Закон о парничном поступку предвиђа и одређена ограничења у
остваривању начела јавности тако што , прописује да расправљању пред судом
могу бити присутна само лица старија од 16 година. Грађани који присуствују
расправљању не смеју носити ни оружје, ни опасно оруђе.Постоје и одређена
фактичка ограничења, а то је недовољно велике суднице да приме грађане који
желе да присуствују суђењу, па самим тим је и то једна врста фактичког
ограничења, у остварењу начела јавности.Сведоци се саслушавају без
присутности других лица која ће касније такође бити саслушана као
сведоци.Закон предвиђа и одређене ситуације када је искључена
јавност.Наравно да су ове ситуације сведене на минимум, јер је начело
јавности једно од битних начела парничног поступка, па је самим тим оно и у
најширој мери заступљено.Исто тако, суд је овлашћен да искључи јавност ради
заштите интереса националне безбедности, Јавног реда и морала у
демократском друштву, као и ради заштите малолетника.И најзад, када је то
неопходно за одржавање реда у судници, у случају неадекватног понашања
грађана којима се омета редован ток парнице.О искључењу јавности суд
одлучује решењем које мора бити образложено.Против решења о искључењу
није допуштена посебна жалба.Искључење јавности се не односи на странке,
њихове заступнике, пуномоћнике и умешаче.

19. Начело правног интереса концентрације поступка и јединства главне

расправе

Право на правну заштиту се може признати само лицу које има правни интерес
за пружањем одређене правне заштите од стране суда.Суд као државни орган
има обавезу да пружи правну заштиту оним субјектима чија су права
објективно угрожена или повређена. Због тога се постојање правног интереса
за тражење правне заштите сматра као општа процес: на претпоставка за захтев
странке да суд поступа у одређеној правној ствари.Код кондемнаторне и
конститутивне тужбе, се правни интерес за пружање судске заштите
претпоставља, па тужилац није у обавези да доказује свој правни интерес за
конкретну парницу.Међутим, код декларативне тужбе, тужилац мора да
докаже постојање посебног правног интереса за подизање овакве тужбе.О
постојању правног интереса, суд води рачуна по службеној
дужности.Постојање правног интреса не треба доказивати кад закон овлашћује
странку да тражи одређену заштиту путем декларативне тужбе.Ако то
овлашћење не произилази из закона, странка мора да докаже свој правни
интерес за подизање декларативне тужбе.У случају кондемнаторне тужбе ту
се претпоставља постојање правног интереса на страни тужиоца, да тражи
заштиту свог субјективног права од суда.Али уколико тужилац тражизаштиту
од суда према туженом да му испуни чинидбукоја још није доспела тада
тужилац мора да докаже свој правни интерес за то јер ће у супротном тужбени
захтев бити одбијен.

Начело концентрације поступка

Ово начело је такође битно за остварење брзе и ефикасне правне заштите у

грађанском судском поступку. Концентрација доказног поступка се може
остварити на два начина:

1. По методу строгог законског реда, парнични поступак је подељен на

неколико стадијума и закон тачно прописује у ком стадијуму се могу
предузети одређене парничне радње. Странке немају право да својом
диспозицијом утичу на то када ће коју парничну радњу предузети, већ
 су дужне да поступају у складу са одређеним законским редом
предузимања одређених процесних радњи,
2. По методу абритрерног или сврсисходног реда закон прописује само
општи оквир и редослед расправљања, а препушта суду да у сваком
конкретном спору предузима одговарајуће мере у циљу обезбеђења
концентрације поступка, а такође омогућава и странкама, истина у
много мањој мери, да својим диспозицијама утичу на редослед
процесних активности.

20. Начело савесногкоришћења процесних овлашћењаи забране

злоупотребе процесних права

Ово начело је изричито прописано у чл 9 ЗПП-а, КОЈИМ одредбама је

предвиђено да су странке дужне да савесно користе права која им припадају
по овом Закону и даје суд дужан да спречи сваку злоупотребу права која имају
странке у поступку. Злоупотреба права је коришћење правних овлашћења са
циљем да се другоме нанесе штета или са циљем којије противан добрим
обичајима, савесности и поштењу у правном промету. Начело забране
злоупотребе права је опште прихваћен правни принцип. Ако се одређена
правна средства употребе ради остварења недопуштених циљева, такво
понашање које је у противности са правилима морала и добрим обичајима је
противправно понашање. Суд је дужан да спречи таква понашања. Захтев за
савесним коришћењем процесниховлашћења је императив судског поступка и
суд је овлашћен да служећи се елементима правног стандарда оцени које
процесно држање странке може квалификовати као савесно, а које као
несавесно. У складу са тим како оквалификује поједино понашање странке,
суд ће предузети одговарајуће мере, а ако се ради о несавесном коришћењу
процесних овлашћења суд то неће допустити.Треба нагласити да постоји
разлика између несавесног коришћења процесних овлашћења и злоупотребе
процесних овлашћења, јер код несавесног коришћења процесног овлашћења
оно може бити резултат и намере странке, а и немарности странке, док код
злоупотребе процесних овлашћења ту се претпоставља да Је странка свесна
противправности свог процесног држања и да намерно предузима такве
парничне радње којима се практично злоупотребљавају процесна овлашћења.

21. Начело процесне економије

Начело процесне економије тражи да се са што мање утрош ка времена и

средстава постигне што повољнији резултат. Суд као државни орган је дужан
да пружи правну заштиту свим субјектима чија су грађанска права повређена
или угоржена,али је исто тако дужан да ово пружање правне заштите оставри
у што краћем року и са што мање утрошка средстава. Ово је корисно и за
правосуђе и за странке. Странке имају више од правне заштите до које дођу
брзо уз незнатно трошење средстава а и држава има користи уколико се правна
заштита пружи а7урно и ефикасно. Посебно у савременим условима
пословања када долази до значајног инвестирања, пре свега страног капитала
- пружање правне заштите у разумном року и са што мање трошкова је
императив савременог суђења, па се овом начелу мора поклонити дужа пажња
јер у супротном то може донети већу штету. То значи да девиза „правда је
спора али достижна“ мора претрпети одређене корекције у савременим
условима живота јер све више долази до изражаја девиза „време је новац“.
Када је реч о овом начелу, треба имати у виду да тежња у остварењу начела
процесне економије не може да иде науштрб неких других битних начела, а
пре свега начела законитости. Управо је суд дужан да оствари хармонични
склад свих ових начела која су у одређеном сегменту противречана. Примери
процесних норми којима се реализује начело економичности су:

1.присутним странкама суд на рочишту усмено саопштава време и место

следећег рочишта

2.вештацима се налаже да своје мишљење писмено поднесу пре рочишта за

главну расправуда би се странке могле упознати са налазом и мишљењем и
припремити за расправљање

3. Одређени докази се могу извести пред замољеним судијом управо из разлога

економичности, када би трошкови доласка на рочиште за главну расправу
били знатно већи него пред замољеним судом

4. Тужени је дужан да да писмени одговор на тужбу у року од 30 дана, а у

противном ће суд донети пресуду због пропуштања

5. Суд може, ради заједничког расправљања и пресуђеља, спојити више

парница које пред њим теку између истих странака ако се тиме убрзава
расправљање и смањују трошкови

6. Суд треба да настоји да реши спор по могућности на Једном рочишту и због

тога је потребно извршити концетрацију доказа.

22. Право на суђење у разумном року и право на правично суђење

Према чл. 32. Устава . Србије свакоима право да му суд који је установљен
Законом правично и у разумном року расправи и одлучи о његовим правима и
обавезама на независан,непристасан и објективан начин. Право на суђе1-ье у
разумном року није строго законски дефинисано, већ се оно заснива на
правном стандарду. Шта је "разумни рок" - не постоји тачно утврђена
дефиниција, већ се ради о правном стандарду који се детермини ше на баз и
одређених критеријума општеприхваћених у правима земаља Европске уније.
Разуман рок је време у коме је суд дужан да мериторно оконча поступак
узимајучи у обзир околности конкретног случаја,његову процесну па и
мериторну сложеност,понашање тужиоца током поступка и туженог,важност
предмета спора за странку и поступање суда пред којим се поступак води. То
значи да ли је повређено ово право цени се у сваком конкретном случају у
зависности од конкретних околности и пресуђује на основу одеђених
утврђених правних стандарда.

23. Начело да суд познаје право

у грађанском судском поступку важи начело да суд познаје право, што значи
да странке јесу ~влашћене да предлажу чињенице и доказе, али суд примењује
по закону и својој савести меродавно право. Странке могу да износе своја
правна мишљења која се односе на предмет спора,али суд није везан тим
мишљењима већ самостално примањује ону правну норму за коју сматра да је
одговарајућа у датом конкретном случају. Када је у питању страно право
примањује се да суд познаје право,али наравно само условно. У тој ситуацији
суд може да затражи од странке да му поднесе јавну исправу издату од
надлежног иностраног тела,којом се потврђује које право важи у тој држави.
Уколико странке не приложи такву јавну исправу,суд се обраћа министарству.

24. Начело употребе језика у поступку

Странке и други учесници у поступку имају право да на рочиштима и

приликом усменог предузимања процесних радњи пред судом употребљавају
свој језик. Ако се поступак води на језику КОЈИ странке, односно други
учесници у поступку не разумеју, обезбедиће им се на њихов захтев усмено
превођење на њихов језик онога што се износи на рочишту, као и усмено
превођење исправа које се на рочишту користе ради доказивања. Ако је у суду
у службеној употреби и језик националне мањине, трошкови превода који
настају употребом службених језика националне мањине у поступку од стране
учесника по ступка обезбеђује орган који води поступак. Странке и други
учесници у поступку који су слепи, глу ви или неми имају право на бесплатног
тумача у поступку пред су дом. Општи је принцип да странке и други учесници
у поступку упућују суду своје тужбе, жалбе и друге поднеске на језику који је
у службеној употреби у суду. Али, странке и други учесници у поступку могу
упућивати суду своје поднеске и на језику националних мањина који није у
службеној употреби у суду ако је то у складу са законом.

25. Начело јединства судске власти

Устав Републике Србије садржи основна начела у вези са судским системом и

судском влашћу. У том смислу, у чл. 142. је прописано, да је судска власт
јединствена на територији Р. Србије, што зн.а чи да Устав . прокламује начело
јединства суд- ске власти чија организација је тако постављена да на врху те
пирамиде стоји Врховни касациони суд и да су сви судови јединствено
организовани и подређени Врховном касационом суду.
Судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и
посебне надлежности. Оснивање, организација, надлежност, уређење и састав
судова - уређују се
законом . Не могу се оснивати привремени, преки или ванредни судови .
Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији и његово је
седиште у Београду.

26. Начело легалитета

Начело које произилази из Устава јесте да судови суде на основу Устава,
закона и других општих аката када је то предвиђено законом,
општеприхваћених правила међународног права и ратификованих
међународних уговора. Овим се изражава начело законитости (легалитета) као
једно од основних начела у поступку заштите субјективних грађанских права
у парници пред парничним судом. Суштина начела законитости је у томе да је
суд везан правном нормом у решавању конкретног правног односа. Суд је
везан не само за материјалноправне, него и за процесноправне прописе.
Начело легалитета треба да пружи грађанима гаранцију да ће суд о њиховим
грађанским_, субјективним правима судити објективно и по закону и да ће
грађани странке бити равноправни пред судом. Суд да би обезбедио
законитост одлуке не сме да буде под утицајем других органа,извршних и
законодавних. Мора бити самостално и независно и не треба да утичу медији.

27. Начело суђења у већу и инокосног суђења

Устав прописује да суђењу учествују судије и судије поротници на начин

утврђен законом. Законом се може преписати да у судовима суде само судије.
Даље сје пеописано када суд суди у већу а када као појединац . Прописано је
и да у другостепеном поступку суди веће од троје судија. У привредним
стварима у првом степену поступа судија појединац,а у другом степену суди
веће од троје судија. По ванредним правним лековима у Врховном касационом
суду поступа веће састављено од 5 судија.

28. Начело јавности

Суштина начела јавности је да се омогући присуствовање расправљању пред

судом од стране грађана. Суд мора омогућити грађанима да присуствују
суђењу. То значи да грађане који желе да присуствују суђењу и буду у судници
суд не може спречити да присуствују суђењу. Начело јавности може се
остварити само у условима усменог и непосредног расправљања пред судом,
јер уколико се ради о писменом поступку, тада јавност по природи ствари није
могућа. Закон о парничном поступку предвиђа и одређена ограничења у
остваривању начела јавности тако што прописује да расправљању пред судом
могу бити присутна само лица старија од 16 година. Грађани који присуствују
расправљању не смеју носити ни оружје, ни опасно оруђе. Закон предвиђа и
одређене ситуације када је искључена јавност. Јавност је искључена по самом
закону у статусним стварима физичких лица. То су брачни и патернитетски
спорови из разлога заштите приватности парничних странака и њихових
личних породичних односа. О искључењу јавности суд одлучује решењем које
мора бити образложено. Против решења о искључењу није допуштена посебна
жалба. Искључење јавности се не односи на странке, њихове заступнике,
пуномоћнике и умешаче.

29. Начело сталности судске функције

Начело сталности судске функције је прописано у чл. 146. Устава где је речено
да је судијска функција стална. Међутим , изузетно лице које се први пут бира
за судију, бира се на три године. Избор судија врши Народна Скупштина на
предлог Високог савета судства. Ово је случај када се одређено лице бира за
судију први пут на судијску функцију и мандат судији , који је први пут
изабран на судијску функцију - траје три године. Након протека три године,
Високи савет судства у складу са законом бира су дије за трајно обављање су
диј ске функције у истом или другом суду. Високи савет судства, одлучује и о
избору судија који су на сталној судијској функцији у други или инстанционо
виши суд. Ове уставне одредбе конкретну разраду имају у Закону о судијама.

30. Начело независности и непремостивости судије

Начело независности и непреместивости судије је регулисано у чл. 149. и 150.

Устава Р. Србије. Судија је у вршењу судијске функције независтан и
потчињен само Уставу и закону. Сваки утицај на судију у вршењу судијске
функције је забрањен. Судија има право да врши судијску функцију у суду за
који је изабран и само уз своју сагласност може бити премештен или упућен у
други суд. У случају укидања суда или претежног дела надлежности суда за
који је изабран, судија изуз етно може без своје сагласности бити трајно
премештен. или упућен у други суд, али у складу са законом и условима који
су тамо прописани.

31. Начело имунитета

Према начелу имунитетаа судија не може бити позван на одговорност за

изражено мишљење или гласање приликом доножења судске одлуке осим ако
се ради о кривичном делу-кршењу закона од стране судије. Судија не може
бити лишен слободе у портупку покренутом због кривичног дела учињеног у
обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства.

32. Начело неспојивости судске функције

Начело неспојивости судске функције Је прописано У члану 152. Устава

Републике Србије. Забрањено је политичко деловање судија. Судији је
забрањено да обавља друге функције и послове и да остварује приватне
интересе који су законом утврђени као неспојиви са судијском функцијом.

33. Начело пружања правне помоћи

Правну помоћ пружа адвокатура, као самостална и независна служба, и службе

правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, а у складу
са законом. Суштина овог начела је да се обезбеди Једнакост странака у
поступку пред суом, али суд
не сме угрозити објективност у суђењу, па се у с уштини ради 0 томе да се
поучавање може вршити само у погледу процесних а не и у погледу
материјалних права странака. Конкретне одредбе којима се врши разрада овог
начела су нпр. да Је суд дужан дапоучи странку да исправи и допуни
поднесак,па тек онда санкције и тужбе,жалбе.

34. Органзација судова у Републици Србији

Закон о уређењу судова из 2008. године, на нов начин уређује организацију
судова у Републици Србији. Тако сви судови подељени на судови опште
надлежности и судове посебне надлежности. Судови опште надлежности су :
1.Основни судови 2. Виши судови 3. Апелациони судови 4. Врховни
касациони судови
Судови посебне надлжности су: 1.Привредни судови 2. Привредни апелациони
судови 3. Прекршајни судови 4. Прекршајни апелациони суд 5.Управни суд
Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији и његово седиште
је у Београду. Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд и
Управни суд су судови републичког ранга, што значи да се оснивају за
територију Републике Србије са седиштем у Београду. Прекршајни
апелациони суд и Управни суд могу имати одељења изван седишта. Основни
суд се оснива за територију града, једне или више опщтина. Вищи суд се
оснива за територију једног или више основних
судова. Привредни суд с.е оснива за територију једног или више градова,
односно више општина. Апелациони суд се оснива за територију више виших
судова.
Прекршајни судови могу да имају одељења, а основни и привредни судови
могу да имају судске јединице. Хијерархија је постављена тако што је Врховни
касациони
суд на врху правосудне пирамиде и он је непосредно виши суд за Привредни
апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд и апелационе
судове.

35. Судије и судије поротници

Закон садржи посебне одредбе о судиЈи поротнику којима су регулисани:

1. Услови за именовање на ту функцију и трајање функције,

2. Поступак именовања,

3. Полагање заклетве,

4. Услове за удаљење са функције

, 5. Неспојивост са другим службама, пословима и поступцима,

6. Накнаде и награде судиЈа поротника, и

7. Престанак функције.

За судију поротника може бити именован пунолетни држављанин Србије, који

је достојан функције поротника и КОЈИ има мање од 70 година живота. При
именовању води се рачуна о: полу, старости" занимању, друштвеном положају
кандидата, његовом знању, стручности и склоности ка појединим врстама
судских ствари. Судију поротника именује Високи савет судства на предлог
министра правде на период од пет година и може бити поново именован.
Судија поротник не може бити адвокат, ни пружати правне услуге уз накнаду.
Судија поротник има право на: 1) Накнаду трошкова насталих на функцији, 2)
Накнаду за изгубљену зараду, и 3) Награду. Услове и висину накнаде и награде
прописује Високи савет судства.

36. Положај,надлежност,организација и начин рада високог савета

судства

37. Искључење и изузеће судија и судија поротника

Разл ози за изузеће нису такса ивно набројани у акону већ је прописано да
судија може бити изузет ако постоје околности које доводе у сумњу његову
епристрасност. Ови разлози за зузеће нису конкретизовани и могу бити ра зл
ичити. Ако судија сматра да постоје разлози за изузеће застаће са поступком и
обавестиће странке и председника суда о томе, КОЈИ ће одлучити о изузећу.
Судија може предузети само оне радње за које постоји опасност од одлагања
до доношења решења председника су да о изузећу. Искључење и изузеће могу
тражити и странке. Странка је дужна да поднесе захтев одмах по сазнању за
разлог искључења односно изузећа. Странка је дужна да захтев образложи и
наведе околности на којима заснива оваЈ захтев. Није дозвољен захтев за
изузеће, односно искључење: 1. Којим се уопштено тражи изузеће свих судија
неког суда, или свих судија КОЈИ би могли да учествују поступку; 2. О коме
је већ одлучено, 3. у коме није дато образложење законских разлога због
КОЈИХ се тражи изузеће, 4. Када странка тражи искључење односно изузеће
судија који не поступа у том предмету, 5. Када странка тражи искључење
односно изузеће председника суда,изузев када поступа у том предмету.

38. Појам и врсте надлежности суда

Под појмом надлежности су да подразумева се право и дуж ност суда да

поступа у ређеној правној ствари. То значи да одређени суд по закону има
право да поступа у одређеној правној ствари, али истовремено има и обаве у
да поступа у том предмету. Постоји ви ше врста надлежности : 1. Апсолутна
надлежност, 2. Стварна надлежност, 3. Месна надлежност, 4. Функционална
надлежност.

Апсолу на надлежност значи да је за решавање конкретног грађанског правног

спора надлежан суд, а не неки други држав: ни орган (орган управе). Стварна
надлежност је надлежност према врсти суда. Правилима о стварној
надлежности се врши разграничење надлежности између судова ра личите
врсте и између судова различитог ранга у оквиру исте врсте суда. Месна
надлежност Је разграничење надлежности према територијалном принципу
односно правилима о месној налдежности се одређује који стварно надлежан
суд ће поступати у конкретној правној ствари. Месна надлежмност може бити
општа и посебна. Посебна даље може бити исклјучива,изберива и помоћна.
Функционална надлежност (инстанциона) је специфична врста стварне
надлежности и помоћу ових правила се уређује надлежност судова за
поступање по правним лековима. Врши се разграничење између судова првог,
другог и трећег степена. Првостепени суд одлучује о основаности тужбеног
захтева, другостепени суд одлучује по жалби , а трећестепени суд одлучује по
ванредним правним лековима,

39. Дужност суда да пази на надлежност

Суд чим прими тужбу је дужан ех offo, да оцени да ли је надлежан а решавање

конкретног спора. Ако оцени да за решавање конкретне правне ствари тј .
спора, није надлежан суд већ неки други орган, огласиће се ненадлежним и
одбацити тужбу. Код правила да суд води рачуна о својој стварној
надлежности у току целог поступка постоје изузеци тако, виши суд првог
степена се· не може огласити стварно ненадлежним ни ех offo, ни по приговору
туженог после упуштања туженог у расправљање, за предмете из надлежности
нижег суда првог степена исте врсте.

40. Задржавање надлежности

Суд који је стварно и месно надлежан тужбе остаје надлежан и касније ако се
у време подизања којих зависи надлежност суда На пример промене околности
од ступка промени пребивалиште суд окг кога је покренута тужба задржава
своју надлежност у том спору или ако је тужилац у спору пред вишим судом
смањи тужбени захтев тако да би сада био надлежан основни суд да
суди,парница ће се наставити пред вишим судом и неће доћи до уступања
предмета основном суду. Међутим, ако тужилац повиси тужбени захтев тако
да према вредности предмета спора није ви ше надлежан основни суд већ виши
уд, основни суд се мора огласити стварно ненадлежним и предмет уступити
вишем суду као надлежном суду.