13.

Стање грађанског законодавства у Републици Србији

1) Развој грађанског законодавства
Грађанско законодавство у Србији почиње доношењем Српског грађанског законика
1884, али пре његовог доношења, постојао је Душанов законик који се сматра првим
самосталним закоником српских владара. Грађанскоправни односи у средњовековној Србији
почињу с појавом занатства и трговине. Мир с Византијом помогао је око учвршћивања правног
поретка. Прихорон и Синтагма били су закони који су преведени у Јустинијанов закон а он се
тицао одредаба о земљорадњи.
Вишевековно ропство под Турцима онемогућило је правни поредак у Србији, па су се услови за
поновно остваривање правног поретка створили тек са владавином Милоша Обреновића. У то
време, у Хрватској се примењивало обично право, у Црној Гори и Македонији такође, а касније
се у Македонији примењивао Српски грађански законик.
Када је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словена, створила се потреба за постојањем
уједначеног правног режима на целој територији. Дакле, постојала је потреба за грађанским
закоником. Постојале су тешкоће у сфери наследног и породичног права. То се делимично
решило стварањем Предоснове Грађанског законика за Краљевину Југославију. Ипак, ова
основа је била веома критикована јер се доста ослањала на Аустријски грађански законик који је у
то време доста заостарео.
Најгори услови били су са победом комунистичке револуције после Другог светског рата.
У смислу да је приватна својина минимизирана. Због свега тога, претходно право је укинуто.
Донет је Закон о неважности правних прописа донетих до 6. априла 1941. године. Тиме, сви
правни прописи, донети пре почетка рата губе правну снагу, с тим да их судови могу
употребљавати као правна правила само ако нису у супротности са Уставом ФНРЈ.
Судије су долазиле у ситуацију да на једном подручју за један случај важи једно правно
правило, а на другом подручју, друго правно правило.
Што се тиче стварног и облигационог права, професор Константиновић је добио
задатак да изради Закон о облигационим односима. Прво је објављена Скица за Закон о
облигационим уговорима (1969.), потом је донет Закон о облигационим односима тек 1978, а
Закон о својинско-имовинским односима донет је 1980. године.
2) Стање грађанског законодавства у Републици Србији
Српски грађански закон је аброгиран (поништен) Законом о неважности, потом су донети
нови Закони. Тако имамо:

 Основни закон о браку (1946);

 Закон о наслеђивању (1955);
Закони којима су донете одредбе о имовинско-правним односима донети су тек касније:

 Закон о облигационим односима (1978);

 Закон о основним својинско-правним односима (1980);
Стварноправна материја (право својине, суседско право, личне службености) остала је нетакнута,
у тој сфери постојао је једино Закон о регистарској залози и хипотеци. Дакле, грађанско право у
Србији није обухватало све делове грађанског права, пример тога јесте да је општи део грађанског
права остао нетакнут. Решења за тај проблем јесте да се неки делови ове материје налазе у разним
Законима. Извор стварног права јесте Закон о основама својинско-правних односа, али овде су
регулишу само основе стварноправних односа.

ИЗВОРИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

Важан извор грађанског права јесте Протокол 1 уз Европску конвенцију о људским
правима коју је Србија ратификовала 2003. године. Захваљујући томе, својинско право може се
заштити пред Европским судом у Стразбургу.
Постоје и посебни закони који се тичу својинског права:

 Закон о пољопривредном земљишту;

 Закон о промету непокретности;
 Закон о шумама;
 Закон о грађевинском земљишту;
 Закон о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима;
 Закон о средствима у својини РС;

ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Што се тиче закона из сфере облигационих односа имамо као основу Закон о облигационим
односима (1978) који је са својим допунама и изменама добио свој коначни облик тек 1993.
Постоје и посебни закони из ове сфере:

 Закон о осигурању;
 Закон о заштити потрошача;
 Европска уговорна права;

ИЗВОР ПОРОДИЧНОГ ПРАВА

Породично право као основу има Породични закон из 2005.

ИЗВОР НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Наследно право регулисано је Законом о наслеђивању из 1995.

ИЗВОР ТРГОВАЧКИХ ОДНОСА

Ова сфера је била регулисана Законом о предузећима а данас је то Закон о
привредним друштвима.
У Србији је неопходно донети јединствени Грађански законик у којем би се налазио општи део
стварног, облигационог наследног и породичног права.

14. Грађанскоправни однос – појам и структура

Сваки друштвени однос представља однос између људи пововодом одређених чињеница. Неки
друштвени односи могу постати правни и то ако су регулисани објективним правом. Право ће
регулисати само оне правно релевантне друштвене односе који су значајни за функционисање
заједнице и за ускрађеност друштвених односа.
Насупрот друштвеном односу, имамо правни. Правни однос је друштвени однос између правних
субјеката, тај однос је регулисан правном нормом. Тако у грађанском праву имамо
грађанскоправне односе који су регулисани грађанскоправним нормама. Правни односи се могу
успоставити само између правних субјеката.
Грађанскоправни однос је апстрактан појам унутар кога посзојр мнохи онливи правних
односа у грађанском праву. Грађанскоправни однос је регулисан правним нормама које реалним
чињеницама дају правни значај. Односно, правна чињеница је случај за који се везује настанак,
промена или престанак одређеног правног оноса.
Правни односи настају између људи као физичких лица и њихових организација. Дакле, ту
имамо субјекат правног односа (физичка лица) и објекат правног односа.

 Објекат правног односа представља материјално или духовно добро поводом кога настаје
правни однос који уређује правна норма.
О значају објекта може се најбоље говорити на основу тога да без утврђивања права и обавеза
поводом објекта, правни однос је празан или немогућ. Утврђивање права и обавеза у вези објекта
чини се субјективним правом. Дакле, правни однос се састоји из:

 Субјекта;
 Објекта;
 Субјективног права;
15. Правне чињенице – појам, дејство и врсте

 ПОЈАМ:
Грађанска субјективна права настају наступањем чињеница и то не било којих, већ оних
чињеница које закон признаје као услове за настајање грађанских субјективних права. Другим
речима, то су правне чињенице које представљају околности из живота за које право везује
настанак, промену или престанак грађанских субјективних права.

 ДЕЈСТВО:
Једна те иста чињеница може бити у једном случају правно релевантна а у неком случају
ирелевантна. Неке чињенице важе за само одређену грану права (кривично, управно, грађанско) а
неке за све гране права.
Свака правна чињеница има свој значај, али се некад деси да у једној грани права има већи
значај, док у другој грани има мањи значај. То да ли је одређена чињеница правно релевантна,
одређује објективно право.
Код неког правног односа потребна је само једна правна чињеница, док је код неког другог
правног односа потребно више њих. Број чињеница потребних у датом правном односу одређује
објективно право.

 ВРСТЕ:
Правне чињенице деле се по принципу могућности утицаја људске воље на настанак
чињеница. На основу тога, имамо следеће врсте правних чињеница:
  ДОГАЂАЈИ
Догађаји су оне чињенице на које људи не могу утицати својом вољом. Нису све чињенице које,
припадају догађајима, правно релевантне. Да би неки догађај био правно релевантан потребно је
да изазива правну последицу:
Смрт – престанак правног субјективитета;
Рођење – настанак правног субјективитета;

 ЉУДСКЕ РАДЊЕ
Људске радње су правне чињенице које настају деловањем човекове воље, а које производе правне
последице.
Како се грађанско право бави односима између појединаца и њихових организација, а како сви
односи у тој сфери настају људском вољом, није ни чудо што су у грађанском праву битне људске
радње као правне чињенице.
Људске радње се могу поделити у две групе:

 Недозвољене људске радње – то су оне чињенице на основу којих настају

облигациони односи и субјективно право – потраживање штете.
Пример: непажњом возача долази до повреде пешака, постоји кривична одговорност за кривично
дело и постоји грађанскоправна одговорност за накнаду материјалне и нематеријалне штете.
Дозвољене људске радње:

 Изјаве воље;
 Радње сагласне праву;
- Изјаве воље јесу врста људске вољне радње које настају са намером да наступи неки
правни ефекат. Изјаве воље су најзначајнији елементи уговора;
- Радње сагласне праву јесу врста људске вољне радње где је субјект права предузео
одређену допуштену радњу за коју се везује правно дејство иако субјект права није то
изрчито желео.
Пример: Налазач налази изгубљену ствар неког лица, те бива у обавези да ту ствар врати.

ПОСЕБНА ВРСТА ПРАВНИХ ЧИЊЕНИЦА

У посебну врсту правних чињеница убрајају се:

 Правне претпоставке;
 Правна фикција;

 ПРАВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ
Правне претпоставке су чињенице чије се постојање изводи индиректним закључивањем на
основу постојећих чињеница. На основу могућности доказивања постојања одређене чињенице,
правне претпоставке могу бити:
a) Обориве правне претпоставке – оне правне чињенице код којих је допуштено
доказивање постојања супротне или другачије правне чињенице.
 b) Необориве правне претпоставке – оне правне чињенице које не допуштају могућност
доказивања супротног. Пример да се предуса сматра истинитом, да је лице ж проглашено
правно неспособно.

 ПРАВНА ФИКЦИЈА
Правна фикција је правна чињеница за коју се сматра да постоји, или да не постоји, иако се зна да
она није наступила, или да је наступила. То се чини у циљу доказивања одређеног правног дејства.
Најпознатији пример правне фикције је насцитуруса – зачето али нерођено дете сматра се да је
живо рођено ради остваривања његовог интереса.

16. Начело аутономије воље

Начело аутономије воље у грађанском праву представља допуштеност слободне
иницијативе субјеката у креирању, заснивању, модификовању и престанку
грађанскоправних права.
Принцип аутономије воље је настао из либералне филозофије 19. века, захваљујући којој је
људска воља доведена у ранг основних извора права. Француски грађански законик је овај
принцип прихватио као основно полазиште у регулисању имовинских односа субјеката. У
грађанском праву овај принцип је омогућен деловањем диспозитивних грађанскоправних норми.
У складу с постојањем принципа аутономије воље стоји и принцип обавезности изјављене
воље. То је садржано у уговору двеју странака, где с једне стране имамо право а с друге стране
обавезу. Овај принцип омогућава да правни субјекти слободно уређују своја права, интересе и
захтеве. У оквиру принципа аутономије воље постоји много простора у којима субјекти могу
реализовати своје интересе.
Облигационо право познаје овај принцип у оквиру слободе уговарања које остварују
странке. Слободом уговарања странке могу да бирају форму и садржину уговора.
Слобода уговарања мора бити нечим ограничена и то: обавезношћу закључења уговора,
обавезношћу форме, обавезношћу закључења уговора са тачно одређеном странком. У закону о
облигационим односима постоји уређење аутономије воље на следећи начин: „Странке у
облигационом односу су слободне у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих
обичаја, да своје односе уреде по слободној вољи.“
У наследном праву такође имамо начено аутономије воље и то тако да се имовина може
завештати, односно, може се тестаментом одредити располагање имовином.
У грађанском праву се принцип аутономије воље користи за заштиту грађанскоправних
субјективних права. Тако, правна лица могу да сама одлучују о покретању поступка за заштиту
својих права, о одржавању тока парнице, о слободи располагања парницом. У парничном
поступку, тај принцип се назива принципом диспозицје. Суштина овог принципа јесте да се
заштита интереса једне стране покреће тек на захтев странке, а не по службеној дужности.
 Супротно принципу диспозиције имамо и принцип официјелности. Другим речима, то је
принцип по којем је суд овлашћен да решава спор по службеној дужности или на захтев неког
другог органа.
Принцип аутономије воље настаје као резултат приватизације својине и то због тога што су
сви људи једнаки у имовинским односима. Ипак претерана слобода или претерано ограничење
правних субјеката по неким битним питањима, може бити лоше, због тога постоје многе правне
норме које остварују баланс по том питању.
Да слобода у принципу слободе воље не би била претерана, воља трпи бројна ограничења,
та ограничења се врше принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима.

 Јавни поредак је скуп принципа којима се регулише организација и функционисање

државе и њених органа и њиме се штити општи интерес.
 Добри обичаји обухватају правила која се заснивају на моралним схватањима
одређене друштвене заједнице.