29.

ПРИРОДНИ ПРИРАШТАЈ НЕПОКРЕТНОСТИ

Природни прираштај непокретности настаје под дејством воденог тока, те су земљишта поред
река изложена променама. У тим ситуацијама, поставља се питање како решити својинске односе.

a) Нанос и одрон

Нанос – наношење земљишних честица на приобачно земљиште, приликом чега се то земљиште

увећава.
Српски грађански законик: земља коју би вода мало по мало на једну обалу нанела, припада
приобалном власнику.
Власник земљишта са којег су честице откинуте, нема право ни на какву накнаду. Приобални
власник нема право да спречава радње које су предузете у циљу спречавања „отпловљавања“
другог земљипта.
Одрон – отргнути комад земљишта који река припоји приобалном власнику. Откинути комад
земљипта припада ранијем власнику ако се може распознати и може се повратити. Ако ранији
власник не врши право својине над тим комадом земље, у року од једне године, својину стиче
приобални власник, чиме нема ни обавезу накнаде штете.

b) Ново речно острво

Ново речно острво – узвишење у води које се при нормалном стању води уздиже изнад њене
површине. По важећим правилима, ново речно острво постаје државна својина је су, у нашем
праву, све реке у државној својини.
Српски грађански законик је сматрао да ново речно оство постаје државна својина ако се ради о
пловним рекама, у непловним рекама, ново речно острво је прираштај земљишта приобалних
власника.

c) Напуштено речно корито

Напуштено речно корито – случај када река мења свој ток тако што напусти дотадашње корито и
тече земљиштем приобалних власника. Нови прописи нису регулисали својинске односе који
настају променом речног корита. Судска пракса сматра да је напуштено речно корито државна
својина. Правна теорија је подељена.
1. Реке су у друштевној својини тако да се и на напуштеном речном кориту мора
применити исти правни режим.
2. Напуштено речно острво припада власницима приобалних земљишта као што је то
случај са новим речним острвом.

Нацрт закона предвиђа следеће правило: Ако река промени ток, заинтересовани приобални
власници имају право да у року од 3 године врате ранији ток о свом трошку, ако се то не
противи плану регулације реке. Али, ако се то не деси, напуштено речно корито постаје
државна својина.
 30. ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА

Експропријација је принудна мера одузимања или ограничавања приватне својине на

непокретним стварима у ОПШТЕМ ИНТЕРЕСУ, уз НАКНАДУ ранијем власнику. Тиме се укида
приватна својина и стиче се друштвена или државна својина.

Настаје са настанком приватне својине. Из разлога што се губи право својине, ствара се потреба за
неком врстом гаранције да ће бити намирен првобитни власник. Због тога, скоро сви устави
садрже тачно одређене услове под којима ће се експропријација извршити, као и елементе – циљ
одузимања приватне својине, накнада у случају експропријације непокретности..

Тако одузето земљиште обично је намењено изградњи путева, железница, мостова, болница...
Експропријација ће временом постати све чешћа из разлога што је улога државе да утиче у развој
културе, здравства, образовања, спорта, саобраћаја...

Када се посматра експропријација, на једној страни имамо појединачне интересе – интересе лица
у чијој је својини било земљиште; са друге стране имамо опште интересе – интересе лица која ће
користити оно што буде саграђено на земљишту које је експропријатисано. Наравно,
експропријација је регулисана законима. Први закон је био Закон о експропријацији из 1947. а
данас је у употреби Закон о експропријацији Републике Србије.

Услови за експропријацију:

ПОСТОЈАЊЕ ОПШТЕГ ИНТЕРЕСА – ово је први услов јер објашњава лишење права својине
одређеном лицу. Код нас се користи израз „општи интерес“, то је правни стандард који има
другачије значење од датих околности. Општи интерес за вршење експропријације утврдиће се
законом или одлуком Владе у складу са законом. Значење овог појма може се утврдити
индиректно – „експропријација је неопходна ако је за изградњу објеката у области: образовања,
здравства, социјалне заштите, културе, водопривреде, спорта, саобраћаја...“.

Општи интерес се одређује и у складу са планским актом којим је на одређеном земљишту

предвиђена изградња објекта ради којег се врши експропријација. Осим тога, може се одредити
и у складу са корисницима експропријације. То да постоји општи интерес одређује се актом Владе,
а објекат који се изгради биће на користи свим или већем броју чланова друштвене заједнице.

ПРАВИЧНА НАКНАДА – власнику експропријанисаног земљишта следи правична накнада. Ово је

такође правни стандард који је неодређен. Посматрајући експропријацију, положај правника
земљишта које је експропријатисано се мењао. Испрва је владало „права је срећа да његова
непокретност дође под удар експропријације“, након тога је накнада била таква да се сматрало
да је непокретност поклоњена. Зашто се даје правична накнада? Постоји жртва коју подноси
власник непокретности у користи општег интереса. Зато власник такве непокретности треба
ставити у положај једнак власницима непокретности. Код нас је накнада била променљива.
Зависила је од врсте непокретности, одређивана је на основу прометне вредности, тржишне
цене... Данас, правична накнада НЕ МОЖЕ БИТИ МАЊА ОД ТРЖИШНЕ ЦЕНЕ. Сматра се да власник
експропријатисаног земљишта не сме бити у горем положају од оног у којем се налазио пре
експропријације. Дакле, власник не сме бити ни оштећен ни обогаћен, као ни корисник
експропријације. Због равнотеже њихових интереса, као правична накнада узима се тржишна
цена која се уређује околностима у моменту споразума странака о висини накнаде.
По правилу је накнада у новцу, одређује се споразумно сем ако суд то не одређује (ако постоји
немогућност договора између странака).

ПОСТУПАК ЕКСПРОПРИЈАЦИЈЕ – важно је да се законом одреди поступак, надлежност, облик

накнаде и рокове исплате за експропријацију. Битно је одредити накнаду, време одређивање
накнаде и рок исплате. То је због тога што постоје околности које би утицале на висину накнаде
као што је инфлација. Постојање судских органа је итекако важно јер је могуће да настане спор
између странака.

Врсте експропријације: може бити потпуна и непотпуна.

ПОТПУНА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА – њоме се мења власник непокретности. Даном правоснажног

решења о експропријацији, власник непокретности престаје да буде власник. На тој
непокретности установиће се право својине или право коришћења корисника експропријације.
Може се десити да накнада власнику буде дата у облику друге непокретности, тада он постоје
њен власник оригинарним путем.

НЕПОТПУНА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА – са власником непокретности се склапа уговор о закупу на

одређено време. Власник остаје власник, само је његово право својине ограничено коришћењем
од стране корисника експропријације. Уговор може да се закључи најдуже на 3 године. Ово је
случај када се користи рудно или друго благо. Колика ће бити накнада зависи од висине закупнине
на тржишту за најближе слично земљиште. Ако се коришћењем нанесе и стварна штета власнику,
он добија накнаду и за ту штету. Могуће је и конституисати службеност. Тиме ће власник
непокретности имати право на накнаду која је једнака смањењу тржишне вледности земљишта
или зграде.

РАЗЛИКА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈЕ И ОСТАЛИХ ИНСТИТУТА:

Национализација – ово је политичко-правна мера којом се власници појединих области

привреде или одређене привредне гране лишавају права својине са или без накнаде. Одузима
се део или цео имовине лица која се баве одређеном привредном делатношћу. Тиме се не
погађају одређење привредне гране, већ само одређене ствари. Накнада је била далеко испод
тржишне цене.

Конфискација – ово је начин настанка државине на стварима одузетим из приватне својине, на

основу кривичних и административних проприса, без накнаде. Може бити потпуна или
делимична. Разликује се од експропријацији по циљу – експропријација се бави бољим
функционисањем друштвене заједнице изградњом неопходних објеката, а конфискација одузима
имовину лица које је извршило кривично дело или прекршај и превентивно делује на будуће
извршиоце кривичних дела.

Уговори – и код експропријације и код уговора постоје накнаде, али постоје разлике. Уговор о
продаји је израз аутономије воље странака а експропријација је принудна мера. Код уговора
владају приватни интереси (интереси странака уговора), код експропријације влада општи
интерес (интерес друштва). Купопродајна цена и накнада за експропријацију имају разлике.
Нарочита је разлика када се за експропријацију као правична накнада, даје друга непокретност.
Повежемо ли то са уговором о размени, видећемо опет неке разлике.
Код уговора о размени такође постоји аутономија воље и не влада општи интерес већ приватни,
нити се даје правична накнада, већ се ствара дериватно стицање својине.
Ако упоредимо непотпуну експропријацију и уговор о зајму, такође постоје разлике. Такође, код
уговора о закупу влада аутономија воље и приватни интереси, непотпуна експропријација је у
оптештем интересу, наступа када је неопходно и траје најдуже 3 године, по престанку тог рока,
право својине се враћа првобитном власнику.

Експропријација је значајан институт али није толико заступљен код нас. Ово је требало да буде
правно-политичка мера али је постала једино политичка мера којом се одузимала приватна
својина и претварала се у државну а потом друштвену својину. Сматрала се исправном јер се
вршило развлашћивање класе које је револуцијом смањена у корист носиоца револуције.
Експропријација има правни значај у условима постојања приватне својине.

АРОНДАЦИЈА

Арондација је аграрна мера на основу које се одузима земљиште у приватној својини које због
места на којем се налази онемогућује или отежава рационално коришћење околних земљишта.
Такво земљиште се налази између земљишта у друштвеној својини. Оно се одузима власнику и
придружује се комплексу осталог земљишта. Првобитном власнику се даје друго земљиште чиме
он постаје власник оригинарним путем.

Арондација служи да се заокружи и створи већа парцела како би се омогућила рационална

обрада или да би се остварио општи интерес. Општи интерес мора бити одређен решењем
скупштине општине, на захтев корисника арондације. Корисници могу бити друштвена правна
лица, задружна и мешовита предузећа и друга правна лица.

Поступак арондације се врши по прописима о експропријацији. Заједнички елементи арондације

и експропријације је: општи интерес и правична накнада. Арондација је ужа јер се спроводи само
када постоје принудни положаји земљишта.

КОМАСАЦИЈА

Комасација је груписање мањих земљишних парцела на једном подручју у циљу стварања

правилних и већих парцела, чиме се омогућава економична обрада земљишта и ствара се
повољнији услов за развој пољопривредних насеља. Тако се мале парцеле удружују и власници
тих парцела добијају веће и правилније праце. Тиме престаје право својине на једном земљишту и
настаје ново право својине на другом земљишту и то оригинарним путем. Поступак је сличан као
код арондације. Потребу за комасацијом одређује скупштина оптине а расподелу парцела
спроводи комисија за комасацију. Води се рачуна да сваки претходни власник добије парцелу
одговарајуће вредности, и исте катастарске културе и удаљености.

СТИЦАЊЕ НА ОСВНОВУ ПРОПИСА О ЛОВУ И РИБОЛОВУ

Данас рибе, дивљач и биљке нису више ничије ствари већ су у оквиру друштвене својине. Тако,
лице које би желело да лови или да иде у риболов, може то обавити само у случају да постоји
адекватна дозвола за те радње. У супротном говоримо о незаконитој и несавесној државини.
 31. ПРЕСТАНАК ПРАВА СВОЈИНЕ

Начини престанка права својине деле се, као и начини стицања права својине, на релативне и
апсолутне.

 Релативни начини престанка права својине – то је случај када имамо престанак својине
на једној страни, а стицање права својине на другој страни. Имамо две стране:
преносиоца права својине и стицаоца права својине. Престанак својине преносиоца може
се одвијати под утицајем његове воље, тада је то на основу правног посла – уговор о
купопродаји, поклону, размени... Али се може то десити и противно његовој вољи –
одржај, стицање права својине од невласника.

• Апсолутни начини престанка права својине – то је случај када право својине престане да
постоји али друго лице не стиче ништа заузврат. Ту спадају:

 Пропаст ствари – ово је логичан след јер ако нема правног објекта. Пропаст је честа код
непокретних ствари. Ако ствар није пропала у потпуности право својине не престаје на
остатку ствари. Ствар може пропасти случајно или нечијом радњом.
 Уништење ствари – такође, нема правног објекта. Ствар може уништити сам власник,
уколико то није забрањено и ако се тиме не вређају интереси трећих лица или се не
злоупотребљава право својине.
 Ствар не може бити објект другог стварног права – то је случај када ствар постане јавно
добро путем експропријације. Тиме ће оно постати парк, трг, улица...
 Напуштање ствари - дереликција – ово је случај дерелинквирања. Ствар је напуштена ако
њен власник на несумњив начин изрази намеру да не жели више да је држи . Напуштене су
најчешће покретне ствари и оне тако постају ничије ствари, тиме су оне погодне окупацији.
Дереликција је, другим речима, радња која се састоји из фактичке радње напуштања,
одбацивање ствари и изјаве воље да се напушта право својине. Изјава воље се може
дати на било који начин. Због тога што је неопходна изјава воље, дереликција је могућа
само ако је лице потпуно пословно способно због карактера изјаве воље. Притом, изјава
воље мора бити таква да буде јасна и без сумње јер се она касније мора доказивати.
Дереликција је немогућа ако се тиме вређају интереси трећих лица.
Могуће је напустити и непокретне ствари, али тада се право власника искључује или
ограничава. Закон о основама својинско-правних односа напомиње да напуштене
непокретности прелазе у друштвену својину. У Српском грађанском законику није било
могуће напуштање непокретности, али у Аустријском грађанском законику је било могуће
ако се испуни испис из земљишних књига и упис да је ствар ничија.
Данас код нас влада мишљење да се непокретна ствар може напустити само ако се да
изјава о одрицању општинском органу надлежном за имовинско-правне послове.
 Губитак државине – помињао се као начин у предратном праву. Данас то није тако јер
власник може да подигне реивиндикациону тужбу и да од садашњег држаоца захтева
повраћај ствари.
Право својине не престаје невршењем, јер је право својине незастариво субјективно право. Али је
ово могуће ако се ствар препусти другом лицу које ће ствар отуђити трећем лицу. Ако се испуне
услови за стицање својине од невласника или одржајем, ствар се не може вратити.

(Додатни део, не знам да ли треба да се учи) - Када говоримо о праву својине, морамо говорити и
о његовој заштити.

Заштита права својине

Приватна својина се сматра основним правом човека па се исто тако штити. Многи устави јемче
постојање приватна својине као правне установе, односно, приватна својина мора бити
гарантована. Дакле, не може се укинути, осим у посебним, законом одређеним условима –
експропријација. Приватну својину законодавац мора да регулише као минимум појма института
својине. Те произилази заштита већ постојеће приватне својине, сходно томе, експропријација као
једини могући начин није могућа сем ако не постоји законом одређени узрок за тако нешто.
Забрањује се експропријација и у потпуном и у делимичном облику ако нема оправданих разлога
за тако нешто.

Приватна својина је заштићена на међународном плану – члан 17. Универзалне декларације о

правима човека – „Свако има право да сам или у заједници с другима буде власник. Никоме
својина не може бити произвољно одузета.“ Гаранције у вези приватне својине тек настају са
Првим протоколом Европске конвенције о правима човека, од тада се захтева заштита својине
сваког физичког или правног лица. Нико не може бити лишен својине, осим у јавном интересу и
под условима предвиђеним законом или општим начелима међународног права.

Када говоримо о заштити својине, говоримо и о заштити оне приватне својине, као облика својине
неког лица. Уз то, мора се обезбедити и заштита добара. Добра нису само телесне ствари, већ и
сва она права која чине активу, односно, деривати су својине. Другим речима, сва права, обавезе
из својине морају бити заштићена. Тако људи добијају право на – потраживање, акције, пантенте,
пензијско право...

Колико год се право својине, као најпотпунија правна власт, штити, дешавају се повреде права
својине. Заштита је тада неопходна, а регулисане је уставним, привредним, кривичним, радним
правом.. Својина се зависно од права, различито и штити.

У стварном праву, својина се штити као стварно право – тада власник ствари има право на
повраћај ствари и успостављање пуне својине на ствари; има право на престанак узнемиравања..
Стварно право се у овом домену труди да се успостави стање какво је било пре одузимање ствари,
али не бави се накнадом вредности ствари.

Битан фактор у заштити својине је и орган јавне власти. Ту значајност можемо закључити из тога
да се експропријација не врши сем у случајевима прописаним законом. Грађански законици
настају од стране јавних органа власти са циљем да се заштити својина од приватних лица, те да
се свако треће лице искључи и тиме нађе у немогућности да смета у вршењу права својине
неког лица.
Власници ствари имају своје тужбене захтеве који се могу груписати на различите начине.
Поделе тужбених захтева:

a) Подела према основу тужбеног захтева – тако имамо:

 Захтев који произилази из штете која је проузрокована на стварима;
 Захтев за накнаду штета на основу вануговорне одговорности;
 Захтев у случају сметања у вршењу својинских овлашћења;
 Захтев због злоупотребе права;
 Захтев због неовлашћеног депосесирања;
 Захтев због одузимања ствари;

b) Други аутори:
 Својинске тужбе у ужем смислу – виндикациона, негаторна и публицијанска тужба;
 Својинске тужбе у ширем смислу – у тим случајевима се својина штити на посебан начин у
посебним околностима..

c) Стварно право:
 Тужбе за повраћај ствари у натуралном облику – action rei vindicatio;
 Тужба за престанак радњи којима се омета вршење својинских овлашћења – actio
negatoria;
 Тужба за повраћај ствари али помоћу одређеног квалитета државине – action Publiciana;

Стварноправне тужбе се називају још и петиторним тужбама.

32. ТУЖБА ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ (ACTION REI VINDICATIO)

Реивиндикациону тужбу подиже власник ствасри против држаоца код кога се ствар налази. Има
за циљ повраћај ствари. Чешћа је код покретних ствари али је могућа и код непокретних ствари.
Важна је за власника ствари јер се њоме успоставља државина над ствари. Дакле, иако власник
има право својине, он овом тужбом прибавља државину.

Стара је и срећемо је још у Закону 12 таблица. Назив добија од латинске речи vindicta – то је био
штапић који је у Риму представљао симбол копља, а стављао се на ствар када је потребно да се
утврди право својине. Њоме се успоставља фактичко и правно стање. Тужбу је могло да подигне
лице које претендује да има својину на ствари а деловала је према свим трећим лицима.

У поткласичном римском праву, тужбу је могао да подигне власник код ствари, код кога се ствар
не налази, а против лица који је држалац ствари.

Овај захтев се не односи на повраћај својине већ на повраћај ствари. Делује на држаоца – јер он
мора да врати ствар. Не утврђује се право својине већ се врши повраћај ствари. Суд свакако мора
да утврди да је тужилац власник ствари а свако треће лице може оспорити својину тужиоца.
Тужилац мора да докаже право својине. Ако се позива на деривативно стицање, мора доказати
да је његов претходник био власник и да постоји законски начин стицања.

Ако се позива на одржај довољно је да докаже закониту државину која је трајала одређено време
или да је стекао својину од невласника. Због тежине доказивања, ово се назива ђавоље
доказивање.

Тужилац мора да докаже да се ствар налази код туженог али не и основ држања ствари .
Потребно је да тужени држи ствар у моменту подизања тужбе. ИЗУЗЕТАК: Тужени ће бити лице
које није држалац, јер је сазнавши за спор, ствар отуђио, напустио је, или је противно његовој
вољи изашла из државине. Тада тужилац може преиначити свој захтев у захтев за накнаду штете.

ИЗУЗЕТАК: Може се десити да се тужилац упусти у спор иако није држалац, с циљем да
одуговлачи поступак. То је случај када држи ствар у туђе име – у име актора. Актор може да
пристане да преузме парницу и да буде тужени.

Овом тужбом се враћају само индивидуално одређене ствари и то због карактера ове тужбе –
враћање у претходно стање. Теже је када је то генерична ствар али ИЗУЗЕТАК је када је то
индивидуализирана генерична ствар.

Тужени има право на 2 врсте приговора:

1. Дилаторални приговори – приговори за одлагање тужбеног захтева (тужени је закупац а
рок за престанак закупа није наступио);
2. Перементорни приговори – приговор да је тужиочев захтев неоснован (тужени је постао
власник одржајем или стицањем од невласника);

Тужени је дужан да ствар врати у месту у коме се ствар налази. Држалац није дужан да однесе
ствар власнику већ власник мора да дође по ствар. Рок за ову тужбу не постоји јер се штити право
које не застарева.

33. ТУЖБА ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ – СПОРЕДНИ ЗАХТЕВИ И ПРОТИВЗАХТЕВИ

1) Споредни захтеви власника

Власник има право на: захтевање плодова које је ствар давала или накнаду њихове вледности;
накнаду вредности ствари ако је ствар оштећена; накднаду за коришћење ствари; накнаду
штете...

Али све ове захтеве власник не може остварити јер то много зависи од споредних околности као
што је савесност/несавесност држаоца.

САВЕСНИ ДРЖАЛАЦ – лице које је оправдано веровало да је власник ствари. Он ће вратити ствар у
стању у којем је она у моменту подизања тужбе. Не дугује накнаду за коришћење ствари, не
одговара за погоршање ствари нити пропаст ње. Враћа само оне плодове који нису убрани.
Савесни држалац ће постати несавестан када му се тужба достави.
НЕСАВЕСНИ ДРЖАЛАЦ – враћа ствар са свим плодовима, за оне убране, потрошене, отуђене или
уништене плодове дугује накнаду вледности. Надокнађује штету насталу погоршањем или
пропашћу ствари, осим ако се не докаже да би ствар била погоршана или би пропала и да је била
код власника.

2) Противзахтеви држаоца

Како власник има нека права, тако има и држалац – накнада трошкова за одржавање ствари.

Постоји више врста трошкова:

НУЖНИ ТРОШКОВИ – трошкови који су неопходни за одржавање ствари и које би имао ои сам
власник. Право на накнаду имају и савесни и несавесни држалац.

КОРИСНИ ТРОШКОВИ – трошкови којима се увећава вредност ствари. Право на накнаду има
савесни држалац у висини повећања вредности ствари. Несавесни власник ће имати право на
накнаду ових трошкова ако су корисни лично власнику.

ЛУКСУЗНИ ТРОШКОВИ – држалац је ове трошкове поднео из задовољства или улепшавања

ствари. Савесни држалац ће имати праву на њихову накнаду само ако је вредност ствари, уз
помоћ ових трошкова, увећана. Ако их власник не надокнади, савесни држалац има право да
одвоји оно што је учињено из задовољства или улепшавања ствари. Ако би одвајање
проузроковало штету, онда савесни држалац не може вршити своје право. Несавесни држалац
нема право на накнаду ових трошкова.

Савесни држалац има право да задржи ствар до надокнаде нужних и корисних трошкова. Право
на накнаду застарева у року од 3 године од дана предаје ствари власнику.

34. ТУЖБА ЗБОГ УЗНЕМИРАВАЊА ПРАВА СВОЈИНЕ (ACTION NEGATORIA)

Ову тужбу подиже власник у случају да му је ограничено вршење својинских овлашћења. Ову
тужбу може подићи не само власник већ и квалификовани држалац. Основ ове тужбе лежи у
природи својине, да је свим трећим лицима забрањено узнемиравање титулара права у
вршењу права својине. Ако постоји узнемиравање, подношењем ове тужбе, право својине се
могло штити без доказивања својине.

Ова се тужба користила и да би се негирало да неко лице има службеност на својини титулара. Те
је због тога дуго постојала у сврси заштите од присвајања службености.
Узнемиравање је могуће остварити на различите начине:
 Коришћењем ствари;
 Прелазом преко туђег земљишта;
 Бацањем камења у туђу њиву;
 Заузимање туђег земљишта;
 Онемогућавањем потпуног вршења права својине;
Узнемиравање је најчешће код непокретности. Чак је власник могао подигнутти негаторну тужбу
због прекомерне имисије која отежава коришћење непокретности или се проузрокује знатнија
штета. Под узнемиравањем спада и оно вербално (лице тврди да има службеност и около прича о
томе).

Власник непокретности може подићи тужбу само ако је ограничавање права својине неосновано.
Ако конкретно лице има конституисану службеност, против њега се не може подићи тужба. Исто
тако, не може се подићи тужба против лица које на основу јавних прописа узнемирава власника
земљишта (постављање бандере).

Дакле, основ за подизање тужбе јесте неоснована, неовлашћења, противправна радња којом се
ограничава власник земљишта у уживању његовог права својине. Чак је могуће да се тужба
подигне ако узнемиравање не потиче од људске природе – дрво је пало под утицајем јаког ветра у
суседно двориште, али власник дрвета одбија да га склони.

Битно је да узнемиравање има трајан карактер или да се понавља. Ако је узнемиравање

престало, не може се подићи ова тужба.
Постоје две стране:
Тужилац – власник ствари или претпостављени власник. Он не доказује право својине већ
само то да је законити својински држалац. Није у обавези да доказује да тужени нема право да
узнемирава њега у вршењу свог права. Он доказује само да постоји узнемиравање.
Тужени – лице које својим чињењем или нечињењем узнемирава власника у вршењу права
својине. Терет доказивања да има право на узнемиравање спада на туженог. Ако узнемиравање
врши у име трећег лица може га именовати па ће се даљи спор водити против ауктора.

Циљ тужбе је да престанак узнемиравања и забрана даљег узнемиравања, ако се сматра да ће се

узнемиравање поновити. Циљ је, дакле, враћање у пређашње стање. Тужени мора у одређеном
року и о свом трошку поступити по пресуди. Ако тужени то не предузме, суд ће му запретити
принудним извршењем. Ако се понови сметање, суд ће запретити туженом новчаном казном или
притвором без даљег покретања негаторне тужбе. Власник има право на накнаду штете а право
на подношење ове тужбе не застарева.

35. ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА (ACTIO PUBLICIANA)

Ову тужбу подиже узукапиони држалац ствари користећи се фикцијом да је време за одржај
истекло, против лица које му је ствар одузело. Ову тужбу подиже и власник ствари када му је
ствар одузета а када избегава доказивање права својине, већ доказује јачи основ државине у
основу на држаоца ствари.

Добила је назив по претору Публициусу (Publicius) који ју је увео. Он ју је увео ради заштите
савесног држаоца који се налазио у одржају и које би постало власник да му ствар није одузело
треће лице. Ова тужба омогућава да се власнику поврати државина без доказивања права
својине, већ се доказује јачи основ државине.

Корисна је тужба јер се постиже циљ без прекомерног терета доказивања.

Публицијанском тужбом се захтева повраћај ствари као и плодова а могу се поставити и споредни
захтеви. Предмет тужбе може бити само индивидуално одређена ствар.

Тужилац мора да докаже правни основ државине. Ако је у питању редовни одржај, он га мора
доказати, тј. мора доказати закониту државину. Не доказује своју савесност. Ако је у питању
ванредни одржај, доказује да је државина трајала законом предвиђено време.

У спору ће победити тужилац који има бољи квалитет државине од држаоца ствари – туженика.
Будући да треба да се сукобљавају својински основи, бољи је редовни одржај. Ако и тужилац и
тужени имају и закониту и савесну државину, ствар припада ономе који је до државине дошао на
основу теретног правног посла. Ако су и по томе једнаки, примењује се правило in pari causa,
mellio est conditio possidentis – што би значило да ствар остаје код туженика.
ОВА ТУЖБА НЕ ЗАСТАРЕВА.

36. МОДАЛИТЕТИ ПРАВА СВОЈИНЕ

Право својине је апсолутно и искључиво право – власник може искључити сва трећа лица која би
га ометала у вршењу својинских овлашћења. На истој ствари не може постојати више права
својине јер је ово недељиво право.

Међутим, када посматрамо приватну својину, иако је искључива, не значи да се она не може
вршити колективно. Дакле, на једној те истој ствари може бити више лица. Право сваког тог лица
је умањено за онолико колико има титулара. Овлашћења међу тим лицима могу бити искључива
али могу бити и заједничка. Када постоји већи број субјеката, могу постојати разни облици права
својине.

Овакви облици својине су карактеристични за модерно право. Захваљујући новом добу у којем
владају нови принципи, попустила је искључивост и недељивост својине.

Приватна својина је облик индивидуалне својине, те власник може бити само једно лице. Али
постоје и други облици својине где постоји више власника. То настаје најчешће због заједнице
власника на истој ствари, те тако постоје потребе које утичу на то да постоји више власника на
једног те истој својини. Тако настаје брачна својина – својина која има за власнике 2 брачна друга.
Или у оквиру домаћинства може постојати заједничка својина – над предметима у домаћинству.
Може се десити да је неопходно да настане ствар веће вредности или су за њу потребни обимни
радови. Тада се обично укључује више лица и она стичу својину на тој ствари, то је облик
сусвојине. У стамбеним зградама је више власника, што би била етажна својина. У оквиру ових
облика својине битно је да се одреде објекти, тј. предмет због којег настаје право својине,
овлашћења, обавезе свих власника на „свом“ делу, као и обавезе и овлашћења у односу на целу
ствар.

Облици заједнице имаоца својине на истој ствари имају различите елементе али један елемент је
заједнички – заједница власника на истој ствари.
 37. ПОЈАМ СУСВОЈИНЕ

Сусвојина је облик својине када више лица има право својине на истој ствари и то тако да
свакоме припада одређени идеални део, сразмерно према целини.

Разлика између индивидуалне својине и сусвојине је по броју власника. Сваки власник има свој
део који се одређује пропорцијално броју власника ствари. Може бити изражен разломком – ½,
1/3, 1/4, или процентом – 15%, 20%, 50%. Део сувласника назива се удео или идеални део.

Постоји једна противуречност код сусвојине. Како је сусвојина својина више сувласника над
НЕДЕЉИВОЈ СТВАРИ, зато њени сувласници немају реални већ идеални део.

Поставља се питање, шта сувласници сусвојине деле? Права, овлашћења, ствар, вредност ствари?
ОНИ ДЕЛЕ ВРШЕЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ - односно, сваки сувласник има својинска овлашћења али их
мора вршити ограничено, јер иста таква овлашћења имају и остали сувласници.

Ако сувласнички делови нису одређени, претпоставља се да су једнаки.

38. ПРАВА СУВЛАСНИКА НА ДЕО

Сваки сувласник је искључиви власник удела и има иста овлашћења као и сви други сувласници.
Наравно то прљаво је сразмерно према уделу. Сходно томе, сувласник може да држи и користи
ствар, али тако да не повређује право осталих власника.

Када посматрамо државину, сувласник је судржалац и као такав ужива државинску заштиту.

Када посматрамо коришћење, сваки сувласник управља у складу са својом величином удела.
Сувласник има и право располагања за које није потребна сагласност осталих сувласника. Сваки
сувласник може свој део:
 Продати;
 Поклонити;
 Завештати;
 Оптеретити хипотеком, плодоуживањем

На слувласничком делу се једино не може конституисати стварна службеност јер се она мора
конституисати на целој целој непокретности, што није могуће, јер сваки сувласник има свој део.
Сувласнички део може бити и предмет ручне залоге.

Изменама закона о промету непокретности је предвиђено право прече куповине сувласника

непокретности. То се односи на земљиште – пољопривредно, грађевинско, шуме; зграде –
пословне, стамбене, стамбено пословне; и посебне делове зграда – гаражна места, станови,
пословне просторије и други грађевински објекти.
Када има више сувласника, првенство у праву прече куповине има сувласник са већим
сувласничким уделом. Овим изменама је право прече куповине предвиђено као опште право.
Право прече куповине на покретним стварима је признато само ако се ради о ваздухоплову (за
њега важи имовински режим непокретности) или броду са измењеним правилима.
 39. ПРАВА СУВЛАСНИКА НА ЦЕЛУ СТВАР

За вршење права својине на целој ствари, у случају сусвојине, важи принцип сагласности.
Иако сваки сувласник има право држања, коришћења и располагања реално неподељене ствари,
она се морају вршити уз сагласност свих сувласника. То је последица објекта сусвојине који чини
ствар која је јединствена.

Право на државину сувласник може остварити једино као судржалац при чему није битно да ли се
ради о непосредној или посредној државини. Оно што битно одређује вредност његове државине
је могућност државинске заштите - судржалац може подићи државинску тужбу против свих
трећих лица, као и против осталих судржалаца.

Право коришћења ствари сувласник може остварити само сразмерно величини свог удела - то је
критеријум за коришћење ствари, за прибирање плодова и прихода на ствари, као и за трошкове
за одржавање ствари.

За сусвојину је важно регулисање међусобних односа у односу на целу ствар. Право сувласника из
тих односа назива се управљање - administratio. То подразумева доношење одлука о вршењу
својинских овлашћења на целој ствари, што код искључиве својине није значајно (јер њих доноси
сам власник). Одлука се може донети једногласно или већином гласова, што зависи од карактера
радње коју треба предузети.

За предузимање послова редовног управљања стварју потребна је сагласност сувласника чији

делови заједно чине више од половине вредности ствари. Као послови редовног управљања
сматрају се: издавање ствари у закуп до 1 године, оправка ствари, убирање плодова, исплата
нужних трошкова. Ако се не постигне сагласност, а предузимање посла је неопходно за редовно
одржавање ствари, одлуку доноси суд.

За предузимање послова ванредног управљања, потребна је сагласност свих сувласника. Закон,

примера ради, као послове ванредног управљања наводи: отуђење целе ствари, промена намене
ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, конституисање
стварних службености, веће поправке. Послови ванредног управљања могу бити различити и они
се могу поделити на различите групе.

Нацрт закона о праву својине одређује да је за уређење коришћења ствари потребна сагласност
свих сувласника. Ако сувласници не постигну сагласност о начину коришћења ствари, као и
измени начина коришћења, сваки сувласник има право да захтева да о томе одлучи суд.

Сувласници могу управљање стварју поверити једном или неколицини сувласника или трећем
лицу. За доношење одлуке о томе потребна је сагласност сувласника чији делови заједно чине
више од половине вредности ствари.
 40. НАСТАНАК И ПРЕСТАНАК СУСВОЈИНЕ

Као и искључива својина, сусвојина такође може настати на више начина.

Сусвојина може настати вољом два или више лица на основу уговора о купопродаји нпр. када
траденс пренесе право својине неколицини стицалаца који постају сувласници. Ако је објект
стицања покретна ствар, потребна је и њена предаја; сувласници стичу и судржавину. Ако се ради
о непокретној ствари потребан је упис у земљишне књиге.

Сусвојина може настати и на основу уговора о ортаклуку којим се два или више лица обавезују да
уједине своју имовину, тј. рад и имовину ради стицања својине на некој ствари. Ствар која настаје
радом и имовином ортака припада им сразмерно уложеном раду и уложеној имовини.

Начин вољног стицања сусвојине представља и уговор о деоби заједничке својине - заједничари
могу одлучити да уместо физичке или цивилне деобе, ствар поделе тако да настане сусвојина.

Сусвојина може настати и одржајем; куповином сувласничког дела од лица које није било њен
власник стицалац постаје сувласник ако није знао нити је према околностима могао знати да део
не припада преносиоцу по протеку времена које се захтева за стицање својине одржајем за ту
врсту ствари. (ја се извињавам али молим?????????????)

Сусвојина може се стећи и по основу прираштаја, без воље сувласника. То је случај сједињења
покретних ствари који припадају различитим власницима и које није могуће одвојити без
оштећења ствари или без несразмерних трошкова. У том случају може настати сусвојина под
одређеним условима (ако су власници спојених ствари били савесни или несавесни).

Прерада такође може довести до настанка сусвојине, ако су вредности материјала и рада исте.

ДЕОБА СУСВОЈИНЕ
Сваки сувласник је овлашћен да захтева деобу ствари, јер нико не може бити натеран да остане у
заједници каква је сувласничка. Она је имовинске природе, тако да ништа друго не налаже њено
очување ако су односи међу сувласницима поремећени.

Право на деобу ствари је облик права располагања које је код права својине једно од битних
овлашћења. Начелно се не може ограничити, нити застарети услед невршења, додуше сувласник
га се може одрећи али само привремено. Право на деобу припада свим сувласницима и могу га
вршити у свако доба. Закон само не допушта деобу ствари у моменту када би та деоба била
штетна за остале сувласнике.

Сувласници се могу одрећи права на деобу ствари, али се не могу трајно одрећи тог права. Уговор
или клаузула којом се одричу права на деобу заувек, сматра се ништавим. На овај начин штити се
сувласничка заједница и интереси сувласника који се остварују правом на деобу. Највише се могу
одрећи права на деобу на 5 година, и евентуално још једном на толико и мора бити закључен у
писменој форми.
НАЧИН ДЕОБЕ - ствар сагласности свих сувласника и одлука се доноси једногласно.
Деоба ствари може бити споразумна када одлуку доносе сувласници и назива се вансудска или
уговорна деоба.
Сувласници се могу споразумети да ствар поделе физички или да је продају па добијену вредност
поделе пропорционално уделима (цивилна деоба).
Они се могу договорити и да цела ствар припадне једном сувласнику, с тим да се осталима
исплати вредност њихових делова.

Физичка деоба ствари се врши само ако је ствар дељива. Код дељивих покретних ствари после
деобе настају нове ствари истог квалитета и врсте са старом ствари, али сразмерно умањено.
Код непокретности деоба се остварује геометријски ако је земљиште, ако је зграда она може да се
дели и вертикално и хоризонтално (по становима) ако је то могуће.

Ако уговорна или добровољна деоба није могућа, тј. сувласници се не могу споразумети, о деоби
одлучује суд. То је судска деоба и спроводи се по правилима ванпарничног поступка. Судску или
принудну деобу може захтевати сваки сувласник.
Када суд одлучује о деоби, могућа је цивилна и физичка деоба, као и што прописима није
дозвољено да цела ствар припадне једном сувласнику, а осталима исплати вредност удела.

41. ПОЈАМ, САДРЖИНА И ОБЛИЦИ ЗАЈЕДНИЧКЕ СВОЈИНЕ

Заједничка својина постоји када на истој ствари два или више лица имају право својине, при чему
њихови делови нису одређени. Заједничка ствар припада свим власницима (заједничарима) и за
вршење својине потребна је њихова сагласност. Док на ствари постоји режим заједничке својине,
она је практично извучена из правног промета. Зато неки теоретичари овај облик својине називају
својином „мртве руке“ или „заједничке руке“.

ОБЛИЦИ ЗАЈЕДНИЧКЕ СВОЈИНЕ

У нашем праву постоји неколико облика заједничке својине. Они се међусобно разликују, не само
по објекту, већ и по могућности њихове деобе. Наиме, неки од њих имају за објект ствар, а неки
скуп ствари и права, па се називају и заједничком имовином. Затим, неки облици заједничке
својине су дељиви, док код других то није случај.

Заједничка својина (имовина) супружника

Заједничка имовина супружника је она која је стечена радом у току трајања брачне заједнице.
За настанак овог облика заједничке својине (имовине) потребно је постојање брачне заједнице и
да је имовина стечена радом брачних другова. У заједничку имовину улазе и приходи од
заједничке имовине стечени радом или без рада, приходи од посебне имовине стечени
заједничким радом, накнаде добијене по разним основама и сл.
У заједничку имовину брачних другова не улази њихова посебна имовина. То је имовина стечена
пре закључења брака, и стечена у току трајања брака, али не радом, нпр. наследство и сл.

Заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички. Деоба заједничке

имовине може да се изврши после престанка брака, али и за време трајања брака. Право на деобу
имају супружници, наследници умрлог супружника, као и повериоци једног супружника, ако се не
могу намирити из његове посебне имовине. Деобу заједничке својине супружници могу извршити
споразумно.

Заједничка својина чланова породичне заједнице

Овај облик заједничке својине регулисан је, такође, Породичним законом. Имовина стечена
радом у току трајања породичне заједнице чини заједничку имовину чланова породичне
заједнице. Породична заједница подразумева брачне (ванбрачне) партнере, њихову децу и друге
сроднике који живе и заједнички привређују. Сваки заједничар (осим малолетне деце до
навршених 15 година) има право да управља заједничким имовином. О расположивим
заједничким стварима одлучујући споразумно. Право заједничке својине на непокретности
уписује се у земљишне књиге на име свих заједничара.

Заједничка својина санаследника

Санаследничка заједница настаје на заоставштини између наследника после смрти оставиоца, а
пре њене деобе. По Закону о наслеђивању, они образују заједницу за коју важи режим заједничке
својине. Санаследници су сви наследници, законски, тестаментални и нужни. Санаследник је и
оно лице за које се тек после отварања наслеђа сазнало да је наследник. Објект заједничке
својине (имовине) чини заоставштину, скуп права и обавеза који су припадали оставиоцу у
моменту његове смрти.
Заједничка својина санаследника разликује се од осталих облика заједничке својине по томе што
су удели санаследника познати, као код сусвојине, и што се ради о привременој заједници која
доношењем решења о наслеђивању, тј. деобом престаје. Заједничком својином (имовином)
управљају и располажу сви наследници заједнички. Ако не постигне споразум око управљања,
одлуку на захтев једног од њих доноси суд.

Заједничка својина породичне задруге

Породична задруга је облик имовинске и сродничке заједнице коју чине једна или више
породица. Ове заједнице су биле карактеристичне у друштвеним заједницама у којима је
преовладавала природна привреда. Модерне друштвене заједнице их скоро не познају.
Имовину породичне задруге чинила је имовина стечена заједничким радом заједничара
(чланова породичне задруге). О управљању заједничком имовином одлучивали су сви пунолетни
чланови задруге, а о располагању старешина задруге у договору са одраслим мушкарцима. Код
породичне задруге се среће и посебна имовина чланова задруге која се стиче само личним радом,
поклоном или наслеђивањем. Удели заједничара у породичној задрузи нису познати, а
заједничар је могао тражити издвајање свог дела тек по иступању из задруге. Породичне задруге
су скоро ишчезле у модерном друштву

Заједничка својина као акцесорно право

Заједничка својина се може појавити и као споредно (акцесорно) право. То је заједничка својина
дрвета на међи, зиду, огради или другим међним знацима. Објект заједничке својине су и
заједнички делови породичне стамбене зграде који служе свим етажним власницима
(степениште, лифтови и сл.), као и земљиште на коме је зграда подигнута. Основна карактеристика
ових облика заједничке својине је да су недељиви.
 42. ПОЈАМ И САДРЖИНА ЕТАЖНЕ СВОЈИНЕ

Етажна својина је специфичан модалитет приватне својине. Она је сложено право у коме неки
елементи имају карактер искључиве својине, а неки заједничке својине или сусвојине. У нашем
праву она се сматра обликом својине који карактерише већи број власника на истој ствари, док
је у упоредном праву она различито дефинисана.

Етажна својина је право својине са стану, пословној просторији или гаражи као посебним
деловима зграде које обухватају и споредно право на заједничким деловима граде и земљишту
на коме је зграда подигнута.

Право етажне својине се састоји из искључивог права својине на стану као посебном делу зграде
или на ппословној просторији, гаражи... у односу на зграду као јединствену ствар етажна својина
има за објект делове зграде који се добијају хоризонталном поделом, па се још назива и
хоризонтална својина.

Основно право код етажне својине је право искључиве својине или сусвојине на стану, које би
без споредних права имало све карактеристике тих облика својине.
Поред стана, етажна својина може постојати и у пословним просторијама, гаражама и подрумима.
По закону посебни делови зграде могу бити: стан, пословна просторија, гаража и гаражо место.
Право на посебним деловима зграде је основно право. Остала права прате његову судбину.

Предмет располагања је само право својине на посебном делу зграде, које прате право на
заједничким деловима зграде тј. на земљишту.
На другој страни, предмет располагања не могу бити делови стана, односно пословне
просторије.
Оне просторије које не чине функционалну или грађевинску целину и неају засебан улаз не могу
бити у правном промету.

Садржина етажне својине састоји се из три врсте овлашћења:

• овлашћења и обавезе поводом посебног дела зграде
• овлашћења и обавезе поводом заједничких делова зграде и земљишта
• овлашћења и обавезе. између власника посебних делова зграде

ПРАВА ЕТАЖНИХ ВЛАСНИКА НА ПОСЕБНОМ ДЕЛУ ЗГРАДЕ

Посебни делови зграде су, по ЗОСПО, стан, пословна просторија, гаража, односно гаражно место.
Право својине на овим деловима зграде могу имати како физичка, тако и правна лица. То могу
бити облици приватне својине, као што су сусвојина или заједничка својина. Власник посебног
дела зграде може бити и држава, а на њему може постојати и задружна и мешовита својина .
Власник посебног дела зграде има, начелно, исто право својине као и искључиви власник. Он
може њиме располагати, доброчино или теретно, за живота и за случај смрти, може конституисати
хипотеку, плодоуживање или га издати у закуп.
Право својине на посебном делу зграде обухвата и акте фактичког располагања стварју. У закону о
праву својине на посебним деловима зграде изричито се наводи овлашћење власника да
преуреди или преправи стан или пословну просторију под условом да не дира посебан део (стан
или пословну просторију) другог етажног власника или делове који служе згради као целини.
Тим преправкама не сме да се наруши архитектички изглед зграде, стабилност и сигурност зграде,
као ни заједничких делова. Власник стана сноси трошкове оправке и одржавања, и дужан је да
оправи свој део ако је то неопходно да би се спречио настанак штете на посебном делу зграде
другог власника или на заједничким деловима зграде.

ПРАВА ЕТАЖНИХ ВЛАСНИКА НА ЗАЈЕДНИЧКИМ ДЕЛОВИМА ЗГРАДЕ И НА ЗЕМЉИШТУ

Поред основног права етажног власника, право етажне својине обухвата и овлашћење етажних
власника на заједничким деловима зграде. На заједничким деловима зграда етажни власници
имају заједничку недељиву својину. У вишестамбеним зградама, етажни власници су, до измене
ЗОСПО-а, имали право трајног коришћења јер је зграда третирана као ствар у друштвеној својини.

Заједнички делови зграде су они који служе згради као целини или само неким деловима
зграде. То су: главни зидови, таван, фасада, степениште, електрична, канализациона и
телефонска мрежа, просторије за прање рубља, кров, подрум, светларници и сл.
За разлику од осталих облика заједничке својине, овај облик заједничке својине карактеристичан
је по томе што, на заједничким деловима зграде, етажни власници имају заједничку, недељиву
својину. Право на заједничким деловима зграде не може бити предмет самосталног располагања.
Етажни власници не могу захтевати деобу заједничких делова зграде.

Право коришћења ових делова имају сви власници, али су дужни да се понашају пажљиво. У
нашем праву начин коришћења заједничких делова регулисан је кућним редом који доноси
општина.

Етажни власници имају и низ обавеза поводом заједничких делова. Најзначајнија је она која се
односи на трошкове њиховог одржавања. Обавеза етажних власника да одржавају заједничке
делове зграде своди се, најчешће, на учешће у трошковима њиховог одржавања. Део трошкова
који пада на појединца – етажног власника одређује се према површини посебних делова.

Право етажних власника на земљишту на коме је зграда подигнута зависи од правног режима
земљишта. Ако је земљиште на ком је зграда у државној својини, етажни власници имају право
трајног коришћења земљишта на коме је зграда. Ако је то приватна својина, етажни власници
имају право сусвојине сразмерно вредности свог посебног дела зграде.

МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ ЕТАЖНИХ ВЛАСНИКА

У нашем праву, међусобни односи етажних власника регулишу се или општим условима или
уговором о узајамним односима. Нацрт закона о праву својине... предвиђено је да се они уређују
уговором о узајамним односима. Њиме би се утврђивали посебни делови зграде и делови који
служе згради као целини или само неким посебним деловима и начин коришћења заједничких
делова. Уговор се сматра закљученим ако су се сагласили сви власници посебних делова зграде
(закључује се у писменој форми).
 43. ПРАВО СЛУЖБЕНОСТИ - ПОЈАМ И ВРСТЕ

Службености (сервитутес) представљају стварна права на туђим стварима (иура ин ре алиена).

Титулар права службености овлашћен је да, за потребе своје непокретности (повласно добро),
туђу ствар (послужно добро) употребљава на одређени начин и у одређеној мери или од њеног
власника захтева да ствар не употребљава на одређени начин и у одређеној мери.
За власника послужног добра, право службености представља ограничење својине.

Право службености пружа свом титулару непосредну правну власт поводом ствари и зато је оно
стварно право које делује према свима – егра омнес.

Појам права службености обухваћен је великим бројем појединачних службености. Међу њима
постоје чак и веома крупне разлике.
Зато се право службености дели у две велике групе:
• стварне службености (сервитутес праедиорум)
• личне службености (сервитутес персонарум).

Правом стварне службености успоставља се правни однос између свагдашњег власника двеју
непокретности од којих је једна повласна (доминиум доминанс), а друга послужна (доминиум
сервиенс).
Личне службености се установљавају у корист тачно одређеног лица. Нека права их не сматрају
службеностима јер се веома разликују од стварних службености.
Правом личне службености ималац стиче овлашћење да туђу покретну или непокретну ствар
употребљава ради остварења својих потреба. Овде се не успоставља правна веза између власника
две непокретности, већ тачно одређено лице стиче право да користи туђу ствар у свом интересу.

У нашем праву, право службености се сматра јединственим правом упркос разликама које постоје
између стварних и личних службености.