НАЧЕЛА НАСЛЕДНОГ ПРАВА

1. НАЧЕЛО ОБАВЕЗНЕ УНИВЕРЗАЛНЕ СУКЦЕСИЈЕ

Значи да макар један наследник мора бити стицалац права и обавеза из заоставштине - он
добија права и стиче обавезе у целини или у одређеном делу (израженом разломком). У случају
кад завешталац постави наследнике тако да сваком остави тачно одређена права и при том
исцрпи целокупну заоставштину, универзални сукцесор ће бити онај од наследника кога је
завешталац на било који начин издвојио у односу на остале. У супротном, сви ће бити
универзални сукцесори и то сразмерно величини наслеђене имовине. Одређивање универзалног
сукцесора је практично значајно због одговорности за оставиочеве дугове. Проблеми одређивања
универзалног сукцесора могу се јавити само код тестаментарног наслеђивања, јер се код
законског увек ради о универзалној сукцесији.

2. НАЧЕЛО УНИВЕРЗАЛНОСТИ (ЈЕДИНСТВЕНОСТИ) НАСЛЕЂИВАЊА

Значи да су правила законског наслеђивања иста, тј. општа, јединствена, универзална, без
обзира на личне особине и квалитете оставиоца или наследника (пол, узраст, националност,
имовинско стање) и без обзира на врсту, порекло и квалитет добара која улазе у саства
заоставштине.

3. НАЧЕЛО РАВНОПРАВНОСТИ
Наше право прокламује принцип да сви грађани под истим условима имају право на
једнак наследноправни положај. То се односи на равноправност полова, брачне и ванбрачне
деце, домаћих и страних држављана. Ипак, страни држављани нису у потпуности изједначени -
могу наслеђивати покретне ствари исто као и домаћа лица, а непокретности само под условом
узајамности.

4. НАЧЕЛО ОГРАНИЧЕНОСТИ ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ

Два основа: тестамент и закон. Уговор о наслеђивању је забрањен.

5. НАЧЕЛО ПАРАЛЕЛНОГ ОДНОСА ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ

Могуће је наследити делимично као тестаментални, а делимично као законски наследник
(завешталац половину имовине остави својим законским наследницима - тај део наслеђују по
правилима тестаменталног наслеђивања, а део који није обухваћен завештањем, наслеђује се по
закону, интестатски). Дакле, најпре се примењује тестамент као основ позивања на наслеђе.
Законски основ позивања на наслеђе примењује се ако је завештање ништаво, или ако завештајни
наследници неће (дају негативну наследну изјаву) или не могу да наследе (не доживе тренутак
делације, неспособни су, недостојни) или ако је завештањем одређена само сингуларна сукцесија.
Изузетно, примениће се оба основа наслеђивања, ако је тестаментом располагао делом, а
не целокупном заоставштином, или је тестамент делимично ништав.

6. НАЧЕЛО СЛОБОДЕ ЗАВЕШТАЊА

Грађани имају право да под законом утврђеним условима слободно располажу својом
имовином и дају друге изјаве са одређеним правним дејствима за случај своје смрти. То право
остварује се у форми тестамента. Међутим, и овде постоје ограничења - општа, путем установе
јавног поретка, и посебна - право на нужни део.

1
 УНИВЕРЗАЛНА И СИНГУЛАРНА СУКЦЕСИЈА

Универзални сукцесор је наследник у правом смислу те речи. Он добија

заоствштину у целини или у одређеном њеном делу (изражено разломком или процентуално).
Поред тога што добија одговарајућа права из активе заоставштине, универзални сукцесор
одговара и за оставиочеве дугове (прима сразмерни део пасиве).
Универзални сукцесор ступа у оставиочева права и обавезе непосредно у тренутку
делације. Право својине на стварима из заоставштине наследник стиче у тренутку смрти
оставиоца, тако да modus acquirendi као посебан акт није потребан.
Сингуларни сукцесор стиче само користи из заоставштине - добија одређена права
из активе. Он не одговара за оставиочеве дугове. Али, ако се оставиочеви повериоци не могу
намирити од дела заоставштине који треба да припадне универзалним сукцесорима, њима ће
припасти и оне користи које је завешталац наменио сингуларним сукцесорима.
Сингуларни сукцесор не ступа у права одређена у његову корист непосредно тренутком
делације. Он стиче једино облигационо право на основу кога може захтевати од универзалних
сукцесора испуњење одређене престације (нпр. легатар има право да захтева од наследника
предају неке ствари, и он постаје власник те ствари тек кад му она буде предата у државину -
добровољно или принудно у извршном поступку који се покреће на основу пресуде парничног
суда).
Универзална сукцесија настаје на основу завештања и закона, док сингуларна сукцесија
настаје на основу завештања. Ипак ЗОН предвиђа да сингуларна сукцесија настаје и на основу
закона у следећим ситуацијама:
- када нужни део има облигационоправну природу;
- код повећања или смањења наследног дела супружника или родитеља;
- у случају права доживотног плодоуживања оставиочевог усвојиоца из непотпуног усвојења.

ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

1) Смрт оставиоца
2) Постојање заоставштине
3) Постојање наследника
4) Постојање основа позивања на наслеђе

1. СМРТ ОСТАВИОЦА
Оставилац може бити свако и само физичко лице. Тренутком смрти оставиоца отвара се
његова заоставштина, па је потребно тачно утврдити тај тренутак (дан, час и минут) - према њему
се одређује састав заоставштине, круг наследника односно њихово постојање, достојност,
способност.
Коморијенти су лица која су се могла међусобно наслеђивати по неком основу, а изгубили
су живот у истој опасности и то тако да се не може утврдити редослед њихове смрти. У нашем
праву у таквом случају узима се да су сви умрли истовремено, тако да се међусобно не могу
наслеђивати.
Истоветно дејство са смрћу оставиоца има проглашење несталог лица за умрло. Као
тренутак смрти несталог лица проглашеног умрлим узимају се дан и час наведени у решењу, а ако
тога нема, даном отварања наслеђа сматра се први дан по истеку законом одређених рокова.

2
Рокови који по ЗОН-у почињу да теку од дана отварања наслеђа, теку од дана правоснажности
решења о проглашењу лица за умрло.
За случај да се лице које је проглашено умрлим појави, савесни наследник враћа само оно
што се код њега затекло, док несавесни, поред тога, дугује и накнаду за отуђене и потрошене
ствари, за пропуштене плодове и накнаду за смањење вредности ствари услед њихове употребе.

2. ЗАОСТАВШТИНА
Заоставштина представља целокупну оставиочеву активу и пасиву која је подобна да
пређе на друга лица - оставиочеве наследнике. Још се назива и наслеђе или наследна маса.
Бруто заоставштина - актива и пасива.
Нето (чиста) заоставштина - разлика између активе и пасиве која припада наследницима
по одбитку свих обавеза.
Обрачунска вредност заоставштине - збир нето вредности заоставштине и одређених
поклона које је оставилац учинио за време свог живота законским неконкретним наследницима
(без обзира да ли могу или хоће да буду законски наследници у конкретном случају) и поклон
учињен у последњој години живота оставиоца другим лицима која нису законски наследници. До
утврђивања обрачунске вредности долази само у случају повреде нужног дела нужних
наследника.
У састав заоставштине улазе само преносива права: право својине на покретним и
непокретним стварима, право стварне службености, право залоге, државина, имовинска
компонента ауторског права и права индустријске својине. Што се тиче облигационих права,
потраживања улазе у састав заоставштине, али ту постоје извесни изузеци: потраживање новчане
накнаде неимовинске штете прелази на наследнике само ако је признато правоснажном одлуком
или писменим споразумом.
У састав заоставштине не улазе лична неимовинска права (на достојанство, психички и
телесни интегритет) и лична имовинска права (личне службености, право на издржавање).
Нека права су релативно наследива - право потомака и брачног друга да након смрти
даваоца издржавања наставе са испуњењем обавеза из уговора о доживотном издржавању.
Код утврђивања састава заоставштине треба водити рачуна да све ствари и права која су се
затекла код оставиоца и која су се водила на његово име можда нису део његове имовине
(заоставштине). Треба имати у виду издвајање из састава заоставштине по различитим основама:
- издвајање у корист оставиочевог супружника по основу брачне тековине (заједничка имовина);
- издвајање по основу социјалне помоћи коју је оставилац примао од друштва;
- издвајање у корист потомака који су привређивали са оставиоцем (и живели са њим у
заједници и својим трудом, зарадом или на други начин помагали у привређивању) - имају право
да траже да се из заоставштине издвоје добра за која су увећали оставиочеву имовину;
- издвајање предмета домаћинства - у састав заоставштине не улазе предмети домаћиства мање
вредности који служе свакодневним потребама оставиочевих потомака, његовог супружника и
родитеља, ако су са оставиоцем живели у истом домаћинству, већ они постају заједничка својина
тих лица;
- издвајање по јачем основу - ствари које се налазе у својини неког другог лица (предмет који је
дат оставиоцу на чување или на послугу, издвајање непокретности која је у тренутку смрти
примаоца издржавања прешла у својину даваоца издржавања по основу уговора о доживотном
издржавању).

3
 3. ПОСТОЈАЊЕ НАСЛЕДНИКА
Наследник оставиоца може бити и физичко и правно лице. У сваком случају, наследник
мора доживети тренутак смрти оставиоца, односно мора постојати у том тренутку. Два
изузетка:
1. Право на наслеђе признаје се и зачетом а још нерођеном детету, али под условом да се
роди живо. Кад постоји nasciturus отавински суд одлаже расправу до тренутка рођења тог детета.
Оно мора бити рођено најкасније у року од 300 дана од дана смрти оставиоца. Овај рок ствара
обориву претпоставку да је дете већ било зачето у тренутку делације.
2. Правно лице које у тренутку смрти оставиоца није било оформљено може постати
тестаментални наследник ако је у том тренутку поступак за формирање био у току, под условом да
заиста буде оформљено.
Уколико није познато да ли има наследника, суд огласом позива лица која полажу право
на наслеђе да се пријаве суду у року од 1 године од дана објављивања огласа. Оглас се прибија на
огласну таблу суда, објављује се у Службеном гласнику, а по потреби и на други, месно уобичајен
начин. Ако се претпоставља да су наследници у иностранству, оглас се објављује и у
одговарајућем иностраном средству јавног информисања.
Ако се у овом року нико од наследника не пријави, суд доноси решење којим
заоставштину предаје на уживање РС. Истеком одређеног рока РС стиче право својине на
предатим стварима - рок од 3 године за покретне и 10 година за непокретне ствари, а рачуна се
од дана смрти оставиоца.
Када су наследници непознати или непознатог боравишта, суд поставља привременог
стараоца заоставштине, и о томе обавештава орган старатељства, који може поставити другог
стараоца.

НЕСПОСОБНОСТ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ
Јесте одузимање могућности једној категорији лица да се позову на наслеђе оставиоца, и
то по било ком основу позивања на наслеђе и без обзира на њихов субјективни однос према
оставиоцу или друштву, тј. без обзира на њихову кривицу. Ово данас више не постоји - изузетак:
страни држављани имају иста наследна права као и домаћи, али под условом реципроцитета.

НЕДОСТОЈНОСТ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ
Јесте наследноправна установа чијим наступањем једно лице eh lege губи наследноправна
овлашћења. За разлику од неспособности, овде је губитак могућности за наслеђивање везан за
кривицу лица, тј. за његово неодговарајуће понашање према оставиоцу или друштву.
Недостојност делује без обзира на основ позивања на наслеђе.
ЗОН - пет разлога недостојности. Недостојан је да наследи:
1) онај ко умишљајно усмрти оставиоца или то покуша. Извршено кривично дело убиства и
степен виности утврђује се правоснажном кривичном пресудом која обавезује оставински и
парнични суд. Недостојан је и подстрекач или помагач;
2) онај ко принудом, претњом или преваром наведе оставиоца да сачини или опозове завештање
или неку његову одредбу, или га у томе спречи;
3) онај ко у намери спречавања оставиочеве последње воље уништи или сакрије његово
завештање, или га фалсификује;
4) онај ко се теже огреши о законску обавезу издржавања оставиоца или му ускрати нужну помоћ;
5) војни обвезник који је напустио земљу да би избегао дужност њене одбране, а до смрти
оставиочеве не врати се у земљу.
На недостојност суд пази по службеној дужности. Оставилац може у форми тестамента
опростити недостојност, изузев под бројем 5. Иначе, недостојност не смета потомцима

4
недостојног и они наслеђују као да је недостојни умро пре оставиоца. Недостојно лице се сматра
као да није доживело делацију, што код законског наслеђивања значи да се примењује право
представљања, а код тестаменталног наслеђивања се на наслеђе позива супститут, односно
законски наследник.

НАСЛЕЂИВАЊЕ НА ОСНОВУ ЗАКОНА

Заоставштина се првенствено распоређује на основу завештања, а на основу закона се

наслеђује:
1. када оставилац није сачинио завештање или га је сачинио али касније опозвао, или кад
је оно ништаво;
2. када завештајни наследник неће или не може да наследи, а оставилац том наследнику
није одредио супститута;
3. када је завештање уништено, изгубљено, сакривено или затурено, а у судском поступку
нису утврђени његово постојање, облик и садржина;
4. када је оставилац располагао завештањем само са делом своје имовине;
5. када је у завештању одређен само сингуларни сукцесор, а завештањем је располагано
само делом заоставштине.
Наслеђивање на основу закона означава се и као редовно законско наслеђивање, јер
постоји и нужно законско наслеђивање - регулисано је императивним прописима и примењује се
само онда када оставилац сачини завештање којим располаже и нужним делом и тада се
примењује против његове воље. Круг нужних наследника је ужи а њихов наследни део мањи.

СИСТЕМ ГРУПНЕ РАСПОДЕЛЕ СРОДНИКА КАО ЗАКОНСКИХ НАСЛЕДНИКА

Парентеларни систем заснива се на подели крвних сродника у одређене групе парентеле
(наследни редови). Родоначелник прве парентеле је сам оставилац, родоначелници друге
парентеле су оставиочеви родитељи (два родоначелника), родоначелници треће су деде и бабе
оставиоца (четири родоначелника), итд. Однос између парентела је регулисан по принципу
искључивости и следореда: најпре се на наслеђе позивају сродници из прве парентеле, па ако
нико од њих не може или неће да наследи, из друге, итд. Редослед позивања на наслеђе
сродника унутар исте парентеле регулисан је институтима права представљања и права
прираштаја.

ПРАВО ПРЕДСТАВЉАЊА
То је посебно наследно правило које омогућава потомцима оставиочевог сродника који
у конкретном случају неће (дао је негативну наследничку изјаву) или не може да буде
наследник (не доживи тренутак делације, недостојан је, неспособан) да ступе на његово место
добијајући онај део који би добио њихов предак да је постао наследник.
Овај институ се примењује само код законског, не и код тестаменталног наслеђивања.
Овим правом се могу користити сви оставиочеви потомци и побочни сродници (у оквиру круга
законских наследника) и примењује се и у корист зачетка.
Право представљања се неограничено примењује у прва три законска наследна реда,
односно у првом реду нужних наследника.
Код нас је прихваћен став да потомак наслеђује по сопственом праву (мора бити
способан, достојан), а не по туђем праву (јер онда не би могао да наследи ако би предак био
недостојан).

5
 ПРАВО ПРИРАШТАЈА
Наследноправна установа која се примењује када у конкретном случају из неког разлога
није могућа примена права представљања, тако да наследни део једног сродника постаје
слободан и прираста наследном делу наследника истог наследног реда.
Оставилац има двоје деце, па син умре пре њега а нема потомства, његов део прираста
његовој сестри и она добија целу заоставштину. Овде се у ствари ради о примени општих правила
наслеђивања.
До примене права прираштаја у правом смислу долази тек у случају постојања различитог
квалитета сродства у оквиру истог наследног реда. Оставилац има супругу и сестру по мајци - 1/4
која би припала оставиочевом оцу прелази на његову мајку, а пошто она не може да наследи,
прелази на њене потомке (полусестру), тако да супризи припада 1/2, а друга половина сестри по
мајци.
Код парентеларно-линеарног система прво се примењује право представљања у оквиру
исте линије или лозе, па тек кад у конкретном случају право представљања није могуће,
примењује се право прираштаја. Оставилац има сина који нема потомство и ћерку која има двоје
деце А и Б. Син и ћерка наслеђују по 1/2 као законски наследници. Ако ћерка неће или не може да
наследи, њену половину, по праву представљања, деле њена деца, а ако лице А неће или не може
да наследи, његову 1/4, по праву прираштаја у оквиру исте линије, добија лице Б.
Или, законски наследници су А - рођени брат оставиоца, Б - брат по оцу и В - брат по мајци.
Законски део лица А је 1/4 од оца оставиоца и 1/4 од мајке оставиоца, што чини 1/2 наслеђа, а
део лица Б и В је по 1/4. Ако лице Б неће или не може да наследи, његов наследни део прираста у
оквиру исте лозе (очеве) лицу А.
Право прираштаја се не примењује код нужног дела, тако да ако нужни наследник неће
или не може да наследи, његов део не прираста осталим нужним наследницима.

КРУГ ЗАКОНСКИХ НАСЛЕДНИКА

Законски наследници распоређени су у наследне редове по правилима парентеларног
система. Теоријски, постоји неограничен број наследних редова, с тим да је после трећег
наследног реда (од четвртог па надаље) искључена примена права представљања, тако да се на
наслеђе могу позивати само родоначелници тих наследних редова. Наслеђује се по наследним
редовима и то тако да наследници ближег наследног реда искључују из наслеђа неследнике
даљег наследног реда. РС је последњи законски наследник.

ПРВИ НАСЛЕДНИ РЕД

Чине га оставиочеви потомци и његов супружник. Заоставштина се дели тако што
оставиочева деца и супружник наслеђују једнаке делове - супруга и двоје деце - сви наслеђују по
1/3. У првом наследном реду неограничено се примењује право представљања. Ако неко
оставиочево дете неће или не може да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова
деца (унуци оставиоца). А ако неко од њих неће или не може да наследи, његов део на једнаке
делове наслеђују његова деца (праунуци оставиоца), и тако редом све докле има оставиочевих
потомака.
Кад оставилац нема потомства, супружник не наслеђује у првом наследном реду, већ
прелази у други, где по правилу, добија 1/2 заоставштине док другу половину на једнаке делове
наслеђују родитељи оставиоца.

6
 ДРУГИ НАСЛЕДНИ РЕД
Чине га оставиочев супружник и оставиочеви родитељи са својим потомцима. Супружник
добија 1/2, а оставиочеви родитељи по 1/4. Ако супружник неће или не може да наследи,
заоставштину наслеђују родитељи на једнаке делове. И у другом наследном реду неограничено се
примењује право представљања. Ако оставиочев родитељ неће или не може да наследи, његов
део на једнаке делове наслеђују његова деца (браћа и сестре оставиоца), а ако неко од њих неће
или не може да наследи - на једнаке делове његова деца (унуци оставиочевих родитеља), и тако
редом све док има потомака оставиочевих родитеља.
Када оставиочев родитељ неће или не може да наследи, а примена права представљања
није могућа (нема потомака или их има али они неће или не могу да наследе), примењује се
право прираштаја. Део који би требало да наследи тај родитељ, припашће другом родитељу, а
ако ни овај неће или не може да наследи, онда његови потомци по праву представљања наслеђују
све што би припало родитељима.
Ако оставиочеви родитељи неће или не могу да наследе, а немају потомства, целокупну
заоставштину наслеђује оставиочев супружник.
У другом наследном реду, у ситуацији када ниједан родитељ неће или не може да
наследи, па се на наслеђе позивају њихови потомци по праву представљања, треба водити рачуна
о квалитету сродства. Побочни сродници у другом наследном реду деле се на пунородне (рођена
браћа и сестре и њихово потомство), и полуродне, којима је предак само један оставиочев
родитељ (браћа и сестре по оцу или мајци и њихово потомство). Они наслеђују на једнаке делове
само она ј део који би припао оцу, односно мајци, док пунородни наслеђују и очев и мајчин део, и
они наслеђују двоструко више од полубраће и полусестара.

ТРЕЋИ НАСЛЕДНИ РЕД

Чине га деде и бабе оставиоца и њихово потомство. Заоставштина се распоређује између
ових лица тако што се дели у две велике целине, од којих свака припада по једној лози: половина
очевој, а половина мајчиној. У оквиру сваке лозе, деда и баба наслеђују једнаке делове - свако по
1/4. И овде се неограничено примењује право представљања. Ако један од родоначелника лозе
не може или неће да наследи, његову четвртину по праву представљања наслеђују његови
потомци, а ако нема потомака, тај део прираста другом родоначелнику лозе односно његовим
потомцима ако он не може или неће да наследи. Ако родоначелници једне лозе немају потомства
а неће или не могу да наследе, њихов део прираста родоначелницима друге лозе односно
њиховим потомцима ако они не могу или неће да наследе.

ЧЕТВРТИ НАСЛЕДНИ РЕД И ОСТАЛИ НАСЛЕДНИ РЕДОВИ

Чине га оставиочеви прадеде и прабабе. Заоставштина се дели на два дела -један припада
прецима из очеве а други прецима из мајчине лозе. Опет се дели на пола, тако да по 1/4 припада
родитељима од дедова а друга родитељима од баба, тако да на крају сваки родоначелник четврте
парентеле добија по 1/8 заоставштине. Искључена је примена права представљања. Ако један
предак не може или неће да наследи, његов део прираста другом претку из тог огранка лозе. Ако
пар предака из огранка лозе не може или неће да наследи, заоставштина прираста прецима из
другог огранка лозе, а када нико од прадеда и прабаба из једне лозе не може или неће да
наследи, целокупну заоставштину наслеђују прадеде и прабабе из друге лозе.

ДРЖАВА КАО НАСЛЕДНИК

ЗОН прихвата став о држави као последњем законском наследнику - она одговара за
дугове оставиоца, мора да испуни испоруку или налог, уз две специфичности:

7
- испорука или налог не смеју да терете никога лично, јер кад тог лица нема, ове обавезе падају;
- по природи ствари, када се налог не испуни не може да се примени правило о остварењу
раскидног услова, јер је држава последњи законски наследник.
Држава може да буде и претходни наследник - нпр. за време пенденције услова којим је
оптерећен тестаментални наследник, држава добија заоставштину као претходни наследник до
остварења услова или рока, а ако се услов не оствари, држава дефинитивно постаје наследник.
Када не постоји ниједан законски наследник који би могао или хтео да наследи, а
оставилац није путем завештања одредио себи наследника, заоставштина припада РС, која се не
може одрећи наслеђа (не може дати негативну наследну изјаву, нити може бити недостојна).
Држава постаје наследник када протекне рок од 3 године за покретне ствари, односно 10 година
за непокретности. У Србији заоставштина без наследника постаје државна имовина.

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СУПРУЖНИКА

Основна специфичност се огледа у томе што он, за разлику од осталих наследника који
губе наследно право само онда када су недостојни или неспособни за наслеђивање, губи
наследно право у још три случаја:
1) када оставилац поднесе тужбу за развод брака па се после његове смрти утврди да је
тужба била основана;
2) ако је његов брак са оставиоцем поништен после оставиочеве смрти из разлога који су
оставиочевом супружнику били познати у тренутку закључења брака;
3) ако је његова заједница живота са оставиоцем била трајно престала његовом кривицом
или у споразуму са оставиоцем.
Друга специфичност огледа се у томе што његов законски наследни део може бити
промењен и у првом и у другом наследном реду. Постоји:
1) смањење наследног дела супружника у првом наследном реду;
2) повећање наследног дела супружника у другом наследном реду;
3) смањење законског наследног дела у другом наследном реду до 1/4.

СМАЊЕЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА У ПРВОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ

Може бити смањен тако да наследни део детета буде до два пута већи од супружниковог
наследног дела - услови:
- да постоји оставиочево дете коме преживели оставиочев супружник није родитељ;
- да је посебна имовина супружника већа од оне која би му припала при подели заоставштине на
једнаке делове;
- да суд, пошто размотри све околности, оцени да је то оправдано (да ли је дете оставиоца
солидног имовинског стања, да ли је способно за привређивање).
Ако је дете оставиоца малолетно, суд по службеној дужности врши смањење наследног
дела супружника, а ако је пунолетно, суд треба да упозори на ово право законског наследника.
Лице које је учествовало у оставинском поступку, овај захтев може поднети до правоснажности
оставинског поступка, а најкасније у парници само ако постоје разлози за понављање поступка.
Лице које није учествовало у поступку, овај захтев може поднети у парници увек, с тим да тај
увећани део припада само лицу које је поднело тужбени захтев. Усвојени захтев за смањење
наследног дела супружника има за последицу сразмерно смањење одговорности за дугове и за
извршење испоруке, осим ако у завештању није другачије одређено. Ипак, све обавезе
супружника морају бити до износа користи које добија од оставиоца наслеђем.

8
 ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА У ДРУГОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ
ЗОН - супружник, када наслеђује у другом наследном реду, а нема нужних средстава за
живот, може да захтева доживотно плодоуживање на целини или делу заоставштине коју су
наследили остали наследници. Ако је вредност заоставштине тако мала да би њеном поделом
запао у оскудицу, супружник може захтевати у својину целокупну заоставштину.
Право супружника да захтева повећање наследног дела у другом наследном реду
ограничено је преклузивним роком од 1 године, а рачуна се од тренутка смрти оставиоца.
Приликом одлучивања о оправданости овог захтева суд нарочито цени дужину трајања
заједнице живота оставиоца и супружника, имовно стање и способност за привређивање
супружника и осталих наследника, као и вредност заоставштине.
Право на повећање наследног дела ненаследиво је.
Супружник може споразумно са осталим наследницима преиначити доживотно уживање у
доживотну ренту. Ако се промене оклности, суд може на захтев осталих наследника доживотно
уживање или ренту укинути.

СМАЊЕЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА У ДРУГОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ ДО 1/4

Циљ ове установе је да спречи да преживели супружник оставиоца који је био у
краткотрајној заједници живота добије ону имовину која се стицала у породици оставиоца.
Када супружник наслеђује у другом наследном реду, суд може на захтев осталих
наследника из другог законског наследног реда, смањити наследни део супружника до 1/4
заоставштине ако су испуњени следећи услови:
1) да оставиочева наслеђена добра чине више од половине његове посебне имовине
(стекао наслеђем или поклоном од својих сродника);
2) да заједница живота између оставиоца и супружника није трајала дуже време.
Право осталих наследника да траже смањење наследног дела супружника до 1/4
ограничено је преклузивним роком од 1 године и рачуна се од тренутка смрти оставиоца.
При одлучивању о захтеву суд цени вредност оставиочевих наслеђених добара и дужину
трајања заједнице живота. Део за који је смањен наследни део супружника суд додељује само
наследнику који је поставио захтев.
Право на смањење супружниковог наследног дела наследиво је. Ако наследник који није
захтевао смањење умре пре истека рока за постављање захтева, то право припада његовим
потомцима ако су његови наследници - рок је 6 месеци од његове смрти.
Супружник има право, све док суд не реши о захтеву осталих наследика, да изабере уместо
наслеђа у својину доживотно уживање на половини заоставштине. Изјава о избору мора бити
дата безусловно и неопозива је, али се може поништити ако је дата услед заблуде, преваре,
претње и принуде. Учињен избор протеже се и на имовину која је пронађена по окончању
оставинског поступка. Право на избор је ненаследиво.
Доживотно уживање може се на основу споразума између супружника и осталих
наследника преиначити у доживотну ренту.

ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА ОСТАВИОЧЕВИХ РОДИТЕЉА

Могу захтевати у следећим случајевима:
1) када су позвани на наслеђе са оставиочевим супружником, а немају нужна средства за
живот - у року од 1 године од смрти оставиоца могу захтевати доживотно уживање на целини
или делу заоставштине коју је наследио супружник;
2) кад заједница живота оставиочевих родитеља трајно престане, родитељ који нема
нужних средстава за живот, а заједница живота није престала његовом кривицом, може
захтевати доживотно уживање на целини или делу заоставштине коју је наследио други родитељ;

9
 3) ако један оставиочев родитељ не може или неће да наследи, родитељ који нема
нужних средстава за живот може захтевати доживотно уживање на целини или делу
заоставштине коју су наследили потомци другог родитеља.
Кад је вредност заоставштине тако мала да би њеном поделом запали у оскудицу,
оставиочеви родитељи могу захтевати у својину целокупну заоставштину.
При одлучивању о захтеву, суд нарочито цени имовно стање и способност за
привређивање родитеља, оставиочевог супружника и потомака родитеља који не може или неће
да наследи, дужину трајања заједнице живота оставиоца и супружника и вредност заоставштине.
Право родитеља на повећање наследног дела ненаследиво је - не прелази на њихове
наследнике ако родитељи умру пре остварења тог права.

НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ УСВОЈЕЊА

1) Потпуно усвојење - заснива се између усвојиоца и његових сродника и усвојеника и
његових потомака. Усвојеник и његови потомци наслеђују усвојиоца и његове сроднике исто као
што деца наслеђују родитеље и њихове сроднике.
Усвојилац и његови сродници наслеђују усвојеника и његове потомке исто као што
родитељи и њихови сродници наслеђују своју децу и њихове потомке.
2) Непотпуно усвојење - настаје између усвојиоца и усвојеника и његових потомака.
Усвојеник и његови потомци могу наследити само усвојиоца али не и његове сроднике, и то под
условом да наследна права усвојеника приликом заснивања усвојења нису ограничена или
искључена. Непотпуно усвојење не смета наслеђивању између усвојеника и његових крвних
сродника.
Усвојилац и његови сродници не наслеђују усвојеника. Изузетно, ако усвојилац нема
нужних средстава за живот а усвојеник нема наследника из првог наследног реда, усвојилац може
у року од 1 године од смрти усвојеника захтевати доживотно уживање на делу заоставштине ако
при усвојењу нису била искључена усвојеникова наследна права. Ово право је ненаследиво.
Суд нарочито цени дужину трајања усвојења, обим усвојеникових наследних права,
вредност заоставштине и имовно стање наследника који су позвани на наслеђе.

ИМПЕРАТИВНО НАСЛЕЂИВАЊЕ - НУЖНИ ДЕО

Огледа се у праву одређених законских наследника - нужни наследници - да захтевају

унапред одређени део заоставштине, чак и противно вољи оставиоца, израженој кроз његова
доброчина располагања (завештање и поклон). Тај унапред одређени део заоставштине назива
се нужни део.

КРУГ НУЖНИХ НАСЛЕДНИКА

То су посебна врста законских наследника чије се право извлачи директно из закона (а не
воље оставиоца). То су следећа лица:
1) Први нужни наследни ред: оставиочева деца и остали потомци по праву
представљања, усвојеници и њихови потомци и оставиочев супружник.
2) Други нужни наследни ред: оставиочеви родитељи (и усвојилац), а могу бити и
оставиочеви браћа и сестре (без обзира на квалитет сродства) и то само они, а не и њихови
потомци.
3) Трећи нужни наследни ред: оставиочеви деде и бабе, по обе лозе, прадеде и прабабе,
као и сви остали оставиочеви преци, и то само они, уз потпуно искључење права представљања.

10
ОБЈЕКТИВНИ КРИТЕРИЈУМ
Да би неко постао нужни наследник потребно је, прво, да постоји законом предвиђена
веза тог лица са оставиоцем (крвно или грађанско сродство, брачна веза), и друго, да се то лице по
законском редоследу позива на наслеђе, тј. да се у конкретном случају појављује као наследник
(унук није нужни наследник ако син оставиоца хоће и може да буде наследник).
ЗОН - по овом критеријуму, круг нужних наследника је следећи: сви потомци оставиоца,
његови усвојеници и њихови потомци, оставиочеви родитељи и супружник.

ОБЈЕКТИВНО - СУБЈЕКТИВНИ КРИТЕРИЈУМ

Остала лица из круга нужних наследника стичу право на нужни део ако испуне још један
додатни услов - немање нужних средстава за живот и трајна неспособност за привређивање.

ВЕЛИЧИНА НУЖНОГ ДЕЛА

Припадници првог нужног наследног реда имају право на 1/2 законског дела, а остали
наследници на 1/3 законског дела. Нужни део супружника увек износи 1/2 законског дела, чак и
када наслеђује у другом нужном наследном реду.

ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО

Може бити двојака: наследноправна (стварноправна) и облигационоправна.
Наследноправна природа - омогућава овлашћеном лицу да захтева део заоставштине у
својину, тј. да му припадне одређени део ствари или права која чине заоставштину.
Облигационоправна природа - наследник нема право да захтева реалан део
заоставштине. У тренутку смтри оставиоца, он не стиче никакво стварно право, већ само право да
захтева исплату одређене суме новца. Због тога нужни наследник и није наследник у правом
смислу те речи - универзални сукцесор, већ је само сингуларни сукцесор.
ЗОН је прихватио обориву претпоставку о облигацоноправној природи права на нужни део
- нужни део имаће наследноправну природу ако тако одлучи оставилац у свом завештању или ако
на захтев нужног наследника суд одлучи да њему припадне одређени део ствари и права која
чине заоставштину. Такву одлуку суд доноси ако је наследник живео и привређивао са
оставиоцем.
Када нужни део има облигационоправну природу, дужници нужног наследника јесу
тестаментални наследници и испорукопримци, који одговарају као солидарни дужници, а
величина њиховог дуга одређује се сразмерно користи коју добијају из заоставштине, осим ако
завешталац није одредио што друго. Изузетак од овог правила: погодовани испорукопримац
(који по наређењу завештаоца треба да се намири пре осталих испорукопримаца) постаје дужник
нужног наследника само ако остали испорукопримци не могу намирити нужни део. Завештајни
наследник или испорукопримац који нужном наследнику исплате нужни део имају право да
захтевају сразмерно смањење својих обавеза, ако у завештању није одређено другачије. Уколико
овако исплаћена новчана противвредност нужног дела није довољна, нужни наследици могу да
захтевају допуну новчане противвредности нужног дела, по правилима за враћање поклона -
најпре се враћају последњи учињени поклони, па поклони каснијег датума, док се истовремено
учињени поклони враћају сразмерно до намирења нужних наследника.
Ако оставилац оптерети нужни део модификацијом (условом, роком, испоруком или
налогом), сматра се да је нужни део без тог терета. Ипак, нужни наследник може да изабере да ли
ће добити увећани нужни део са теретом или нужни део у висини прописаној законом, али без
терета.
Када је нужни део стварноправне природе, тестаментална располагања остају без
правног дејства у мери која је неопходна за подмирење нужних наследнка, а поклони се враћају

11
тако да ако је предмет поклона дељива ствар враћа се део те дељиве ствари, а ако је недељива -
заснива се сувласништво на тој ствари до подмирења нужног дела.

НАЧИН ОСТАВЉАЊА НУЖОГ ДЕЛА

1) У облику законског наследног дела - кад завешталац у тестаменту не помене нужног
наследника, али у исто време не располаже делом заоставштине који је по закону потребан за
намирење нужног дела нужном наследнику.
2) У облику завештајног наследног дела - ако завешталац у тестаменту одреди да ће
наследник добити одређени аликвотни део заоставштине који је већи или једнак нужном делу тог
наследника, он му тиме намирује нужни део.
3) У облику легата - завешталац може путем тестамента оставити наследнику одређене
ствари и права или суму новца, и ако је вредност тог давања већа или једнака вредности нужног
дела, наследников нужни део биће намирен.
Када завешталац нужном наследнику завешта више од нужног дела и нечим га оптерети,
он може изабрати увећан део, уз испуњење терета, или само нужни део без терета.

РАЗБАШТИЊЕЊЕ
Разбаштињење нужних наследника је последица слободе завештаоца да својом вољом, из
узрока и на начин предвиђен законом, у тестаменту одузме наследнику право на нужни део.
Могуће у два облика: искључење (врста грађанскоправне санкције за понашање нужног
наследника према оставиоцу) и лишење (у мањој мери казна за лице које се лоше односи према
имовини, а више заштита потомака лишеног увођењем тзв. вољног права представљања).

1) Искључење из права на нужни део

Може бити потпуно и делимично.
Према ЗОН-у - завешталац може искључити из права на нужни део нужног наследника који
се повредом неке законске или моралне обавезе теже огрешио о њега:
А) увредљиво и грубо понашање према оставиоцу;
Б) чињење умишљајног кривичног дела према оставиоцу, његовом детету, усвојенику, родитељу
или супружнику;
В) одавање нераду и непоштеном животу.
Да би искључење било пуноважно, потребно је да буде учињено у форми завештања.
Намера завештаоца мора бити изражена на несумњив начин, а пожељно је да наведе и узрок
искључења. Узрок мора постојати у време оставиочеве смрти. Терет доказивања основаности
искључења је на ономе ко се на искључење позива.
Искључени губи наслеђе, а наследна права његових потомака одређују се као да је
искључени умро пре оставиоца.

2) Лишење нужног дела

Ако је потомак који има право на нужни део презадужен или расипник, завешталац га
може лишити у целини или делимично његовог нужног дела у корист његових потомака. Лишење
мора бити учињено у форми тестамента. Ово лишење биће пуноважно само ако у тренутку
смрти оставиоца лишени има малолетно дете или малолетног унука од раније преминулог
детета. Исто важи и за пунолетно дете или пунолетног унука који су неспособни за привређивање.

12
 ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА
Постоји када је вредност, која је на основу закона, завештања, испоруке или поклона
припала нужном наследнику или лицу уместо кога овај долази на наслеђе, мања од висине
његовог нужног дела.
Повреда се увек утврђује на захтев претендента на нужни део. Најпре се утврђује да ли је
претендент на нужни део ишта прибавио доброчиним послом од оставиоца, а ако јесте шта и
колико, и потом се израчунава величина нужног дела. На крају, две вредности се сравњују.
Оставилац може повредити нужни део на три начина:
- искључиво завештањем;
- искључиво бестеретним заживотним располагањима;
- кумулативно завештањем и бестеретним располагањима за живота.
Утврђивању постојања повреде нужног дела претходи одређивање обрачунске вредости
заоставштине која представља основицу за израчунавање нужног дела. Она се добија када нето
вредност заоставштине саберемо са вреднишћу свих поклона које је оставилац учинио законским
наследницима, као и поклона које је оставилац учинио у последњој години живота лицима која
нису његови законски наследници.
У обрачунску вредност заоставштине не улазе добра која је законски наследник стекао
пуноважним уговором о уступању и расподели имовине за живота, оно што је оставилац
потрошио на издржавање и школовање законског наследника, поклони учињени у добротворне
сврхе, као ни мањи уобичајени поклони.
Поклоном се сматра и свако одрицање од права, па и одрицање у корист одређеног
наследника, опрост дуга, оно што је оставилац дао за живота наследнику на име наследног дела
или због оснивања или проширења домаћинства или обављања занимања, као и свако друго
бестеретно располагање.
При процењивању поклона цени се вредност поклоњене ствари у тренутку утврђивања
вредности заоставштине, али према њеном стању у време када је поклоњена. Ако се поклон
састоји у осигурању у корист поклонопримца, као вредност поклона узима се збир уплаћених
премија кад је тај збир мањи од осигуране суме. А ако је већи, као вредност поклона узима се
осигурана сума.

ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА КОЈИ ЈЕ ОБЛИГАЦИОНОПРАВНЕ ПРИРОДЕ

У овом случају, у тренутку смрти оставиоца настаје облигационоправни однос који за
предмет има одређену суму новца. Поверилац је нужни наследник, а дужници су лица у чију
корист је оставилац повредио нужни део.
1) Ако је нужни део повређен искључиво завештањем, новчану противвредност нужном
наследнику солидарно дугују сви завештајни наследници (универзални сукцесори) и
испорукопримци (сингуларни сукцесори), сразмерно делу заоставштине који су добили, осим ако
из тестамента не следи нешто друго. Ако оставилац одреди више легатара и нареди да се неки од
њих намири пре осталих, тај легатар (погодовани испорукопримац) постаје дужник нужног
наследника само ако остали не могу намирити нужни део. Када тестаментални наследник исплати
новчану вредност нужног дела, сразмерно се смањује његова одговорност за дугове, а може
захтевати и сразмерно смањење легата који га терете. Исто важи и за легатара ако је завешталац
наредио да одговара за дугове или ако га је оптеретио подиспоруком.
2) Када је нужни део повређен бестеретним располагањима за живота, дужници нужног
дела јесу оставиочеви поклонопримци - сукцесивно и то обрнуто реду којим су поклони учињени -
прво лица која су примила поклон за случај смрти, па онда они који су последњи примили поклон,
и тако редом. Поклонопримац је савестан држалац све до тренутка када сазна за захтев за
враћање поклона.

13
 3) Ако је нужни део повређен кумулативно завештањем и бестеретним располагањима за
живота, вредност нужног дела најпре дугују завештајни наследници и испорукопримци - ако то
није довољно, дужник постаје привилеговани испорукопримац, а ако ни ти није довољно,
поклонопримци постају дужници по наведеном редоследу.
Потраживање нужног дела као облигационог права застарева у року од 3 године од дана
проглашења завештања ако је повређен завештањем, односно од дана смрти оставиоца ако је
нужни део повређен поклонима.

ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА КОЈИ ЈЕ НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПРИРОДЕ

У овом случају, нужни наследник је овлашћен да подигне посебну тужбу у парничном
поступку, којом тражи смањење тестаменталних располагања и повраћај поколона ради
намирења његовог нужног дела. Суд најпре смањује тестаментална располагања (у истој сразмери
- изузетак је погодовани испорукопримац), па ако то није довољно, онда се враћају поклони.
Завештајном наследнику, чији је наследни део смањен због намирења нужног дела,
сразмерно се смањује одговорност за оставиочеве дугове, а може захтевати и смањење легата
који га терете. Исто важи и за легатара ако је завешталац наредио да одговара за дугове или ако га
је оптеретио подиспоруком.
Поклони се враћају обрнуто реду којим су учињени, а ако су учињени истовремено,
враћају се сразмерно. Поклонопримац се сматра савесним држаоцем све док не сазна за захтев за
враћање поклона.
Смањење тестаменталних располагања може се захтевати у року од 3 године од дана
проглашења тестамента, а враћање поклона у року од 3 године , али од дана смрти оставиоца.
Исплату новчане противвредности, односно смањење тестаменталних располагања и
враћање поклона могу захтевати нужни наследници, али ако оставиочев потомак или усвојеник
умре пре истека рока за постављање захтева, то право припада његовим наследницима у року од
6 месеци од његове смрти.

УРАЧУНАВАЊЕ ПОКЛОНА И ЛЕГАТА У НАСЛЕДНИ ДЕО

Установа која има за циљ да успостави имовинску једнакост међу законским

наследницима у погледу свих доброчиних оставиочевих располагања која је он њима учинио, а
све то без обзира на то да ли су у питању послови за живота или за случај смрти, и да ли су
једнострана или двострана располагања.
Суштина ове установе огледа се у томе што се сваком законском наследнику урачунавају у
наследни део поклони које је ма на који начин добио од оставиоца и легати које му је оставилац
оставио, осим ако из тестамента не следи нешто друго. Урачунавање се врши тако што остали
законски наследници добијају из заоставштине одговарајућу вредност, па се након тога остатак
дели међу наследницима. Ако је заоставштина недовољна да остали наследници добију
одговарајућу вредност, наследник коме се врши урачунавање није дужан да врати ништа од
примљеног.
У наследни део се не урачунавају:
1) поклон за који је оставилац у моменту када је поклон учињен или касније, или у завештању,
изјавио да се поклон не урачунава, или се то види из околности случаја. Тима се не дира у правила
о нужном делу;
2) плодови и друге користи од поклоњене ствари или права, које је наследник имао до смрти
оставиочеве;

14
3) уобичајени мањи поклони;
4) трошкови издржавања и обавезног школовања.
Приликом урачунавања поклона цени се вредност поклоњене ствари у тренутку
урачунавања, али према њеном стању у време када је поклоњена. Ако се поклон састоји у
осигурању у корист поклонопримца, као вредност поклона узима се збир уплаћених премија кад
је тај збир мањи од осигуране суме. А ако је већи, као вредност поклона узима се осигурана сума.
Наследнику се у његов део урачунава и оно што је дуговао оставиоцу.
По ЗОН-у, што се тиче односа установе урачунавања и права представљања, репрезентанту
(нпр. унуку оставиоца) се урачунавају у наследни део сви поклони које је оставилац учинио
репрезентованом лицу (нпр. сину оставиоца), и то увек без обзира на разлог због којег
репрезентовани није постао наследник.
Право да захтевају да се у наследни део једног наследника урачунавају поклони и
испоруке припада његовим санаследницима.

ЗАВЕШТАЈНО (ТЕСТАМЕНТАЛНО) НАСЛЕЂИВАЊЕ

Завештање - тестамент, јесте законом уређени облик једностране, строго личне и

опозиве изјаве воље лица способног за то, којом оно одређује расподелу своје имовине у
случају смрти и, евентуално, даје друге изјаве у вези са својом смрћу.
Завештање има следеће одлике:
1. правни посао mortis causa - сва правна дејства наступају после смрти завештаоца;
2. доброчин правни посао - и када се налажу неки терети наследницима, увек је у питању
расподела користи;
3. једнострани правни посао - настаје и производи дејство изјавом само једне воље - воље
завештаоца;
4. правни посао код којег је искључено свако заступање - не може се дати преко пуномоћника ни
у ком случају, па ни у случају специјалног пуномоћја;
5. формални правни посао - пуноважан је само ако је учињен у законом прописаној форми;
6. једнострано опозив правни посао - завешталац га може увек изменити и опозвати, све док је
способан да сачини завештање.

ANIMUS TESTANDI
Један од основних услова за пуноважност тестамента је и постојање правно релевантне
воље субјекта (намера), која мора бити озбиљна, стварна, слободна и усмерена на сачињавање
тестамента. Завештаочева намера да се сачини тестамент мора бити одређена и безусловна.
Све што важи за намеру за сачињавање тестамента, важи и за његов опозив или измену.

АКТИВНА ТЕСТАМЕНТАЛНА СПОСОБНОСТ

У нашем праву завештање може сачинити лице које је навршило 15 година живота и које
је способно за расуђивање.
Међутим, некада активна тестаментална способност није сама по себи довољна. Пошто
завешталац може у тестаменту дати изјаву о признању ванбрачног очинства, може признати дуг,
итд, у таквим случајевима мора се, поред активне тестаменталне способности, утврдити и
постојање способности која се тражи за такве изјаве воље (за очинство је потребноно навршених
16 година живота).

15
 Губитак способности за расуђивање после сачињеног завештања не утиче на његову
пуноважност. Али, суд може, на захтев заинтересованог лица, ставити ван снаге поједине одредбе
завештања или цело завештање, уколико су се битно измениле прилике које су у време
сачињавања завештања биле завештаочева одлучујућа побуда, а завешталац то није могао
учинити због губитка способности за расуђивање. Захтев се може поставити у року од 3 године од
дана проглашења завештања.

ОБЛИЦИ (ФОРМЕ) ЗАВЕШТАЊА

Да би завештање било пуноважно, мора да буде сачињено у законом прописаној форми.
Постоје следеће форме: олографски, алографски, судски, јавнобележнички, конзуларни, бродски,
војни, међународни и усмени тестамент.
Постоји неколико квалификација ових форми, а најзначајнија је подела на јавне и
приватне облике и редовне, ванредне и изузетне облике.
ЈАВНА - завештања чијем сачињавању морају присуствовати органи јавне власти (судија,
конзул). При сачињавању ПРИВАТНОГ тестамента не учествују лица која су носиоци јавних
функција.
РЕДОВНИ - може се сачинити увек, у свако доба и у свим приликама. Они важе
неограничено, а захтеви форме су бројни и строги.
ВАНРЕДНИ - сачињавају се само у одређеним околностима и важе одређено време,
формални захтеви исти као код редовних облика.
ИЗУЗЕТНИ - само у изузетним приликама, када није могуће користити било који други
облик завештања. Трају ограничено, а захтеви форме су поједностављени.

ОЛОГРАФСКО (СВОЈЕРУЧНО) ЗАВЕШТАЊЕ

Редовни и приватни облик. Потребно је да га завешталац од почетка до краја напише

својом руком (било којим писмом, на било ком језику или стенографијом, на било којој подлози)
и да га потпише. Завешталац увек мора бити писмен.
Потпис се састоји од имена и презимена, али је пуноважан и кад се потпише на начин како
се иначе потписује у правном саобраћају. Ако је сачињен као оприштајно писмо, уместо потписа
може потпис који означава везу између завештаоца и његових наследника (почиње са: "Ја
Славица Стефановић..." а завршава са: "Ваша мама").
За пуноважност олографског тестамента није потребно назначити датум сачињавања, али
је пожељно, због процене активне завештајне способности, код опозивања тестамента, итд.

АЛОГРАФСКО ЗАВЕШТАЊЕ

Редовни и приватни облик завештања које се сачињава тако што завешталац пред два
сведока изјави да је унапред сачињено писмено прочитао и да је то његова последња воља, а
потом се на писмену својеручно потпише (стављање рукознака није дозвољено). Истовремено
присутни сведоци потврђују да је завешталац прочитао завештање, да је изјавио да је то његова
последња изјава воље и да га је потписао. Сведоци се потписују након тога на самом завештању, а
пожељно је и назначење њиховог својства сведока.

СУДСКО ЗАВЕШТАЊЕ

Редовни и јавни облик завештања који судија било ког основног суда сачињава по
казивању завештаоца, по правилима која важе за састављање исправа, ако законом није другачије

16
одређено. Исправа се може саставити и ван суда када завешталац није способан да дође у суд или
кад за то постоје други оправдани разлози, уз уплту одређене таксе.
Пре састављања оставиочеве последње воље, судија је дужан да утврди идентитет
завештаоца, и то на један од три начина: прво, да лично познаје завештаоца, друго, увидом у јавну
исправу са фотографијом и уз то саслушање једног сведока идентитета, и треће, саслушање два
сведока идентитета, а њихов идентитет се утврђује увидом у јавну исправу са фотографијом.
Поред тога, судија мора да изврши још једну претходну радњу - да провери да ли завешталац има
активну тестаменталну способност.
Када судија утврди да постоји слободна и озбиљна воља за састављање тестамента,
објасниће смисао завештања, и пошто саслуша казивање завештаоца, судија ће ту изјаву на јасан
начин унети верно у записник. Упозориће и на ограничења у располагању (нпр. правила о нужном
делу), али ако завешталац на томе инсистира, судија ће ове одредбе унети у тестамент.
Даљи ток зависи од тога да ли је завешталац писмен, да ли има очувано чуло вида, да ли
може да се потпише и да ли зна језик суда.
- ако је одговор на све ово потврдан, поступак је следећи: записник о сачињеном завештању
судија предаје завештаоцу - он га чита и потписује - судија на самом тестаменту потврђује да га је
завешталац у његовом присуству прочитао и потписао.
- ако завешталац није способан да прочита завештање или не може да се потпише, тестамент се
саставља у присуству два тестаментална сведока. Уколико завешталац не зна језик суда или је
слеп или глувонем, потребно је и присуство заклетог судског тумача, а сведоци морају бити лица
која се могу споразумевати са завештаоцем и судом. У том случају, судија чита саствављено
завештање завештаоцу пред два сведока, па онда завешталац у присуству истих сведока изјављује
да је то његово завештање и затим га потписује или ставља свој рукознак. Сведоци се потписују
истовремено на самом завештању, а судија на самом завештању потврђује да су све ове радње
учињене.
Ако се записник о састављању завештања састоји од више листова, сваки лист завешталац
потписује посебно и на крају се констатује од колико се листова састоји тестамент.
Кад је завештање сачињено у суду на чијем подручју завешталац нема пребивалиште, суд
је дужан да о томе одмах извести суд на чијем подручју завешталац има пребивалиште.

КОНЗУЛАРНО ЗАВЕШТАЊЕ

Редован и јавни облик завештања које у иностранству, по казивању завештаоца, сачињава

конзуларни представник или дипломатски представник Србије који обавља конзуларне послове,
по правилима која важе за састављање судског тестамента. Конзуларни представник може
сачинити и тзв. међународни тестамент.
Овај облик тестамента може користити наш држављанин који је у иностранству
(привремено или стално), мада ако је домицил или имовина нашег дављанина у иностранству,
пожељно је сачинити тзв. међународни тестамент или тестамент у форми која важи у тој страној
држави.

БРОДСКО ЗАВЕШТАЊЕ

Ванредни и јавни облик завештања које на нашем броду заповедник брода сачињава по
казивању завештаоца по правилима која важе за састављање судског завештања. Ово завештање
могу сачинити путници или посада брода. Он престаје да важи по истеку рока од 30 дана од дана
повратка завештаоца у Србију, односно на наше копно.

17
 ВОЈНО ЗАВЕШТАЊЕ

Ванредни и јавни облик завештања које за време мобилизације или рата по казивању
завештаоца који је на војној дужности, сачињава командир чете или други старешина његовог или
вишег ранга, или неко други у присуству неког од тих старешина, као и сваки старешина одвојеног
одреда, а по правилима за састављање судског тестамента. Он престаје да важи по истеку рока од
60 дана од дана завршетка рата, а ако је завешталац раније или касније демобилисан, по истеку
рока од 30 дана од дана демобилисања.

МЕЂУНАРОДНО ЗАВЕШТАЊЕ

Редован и јавни облик завештања. Међународно завештање је пуноважно и кад не

постоји елемент иностраности: без обзира на то где је сачињено, где се налазе добра којима се
располаже, без обзира на држављанство, пребивалиште и боравиште завештаоца.
Службена лица која поступају при сачињавању овог тестамента јесу лица овлашћена за
састављање судског, јавнобележничког, конзуларног, војног и бродског тестамента.
Међународно завештање мора бити сачињено у писменом облику, али га завешталац не
мора својеручно потписати. Може бити сачињено на било ком језику, руком или неким другим
средством. Завешталац може сам сачинити текст завештања и донети већ припремљени текст.
За пуноважност међународног тестамента битно је да га завешталац у присуству
овлашћеног лица и два тестаментална сведока потпише и изјави да је сачињено писмено његово
завештање и да је упознат са његовом садржином, али није дужан да са садржином завештања
упозна овлашћено лице и сведоке. Ако је тестамент потписао раније, завешталац пред наведеним
лицима признаје и потврђује потпис. Ако завешталац није у стању да се потпише, саопштава
разлог овлашћеном лицу, које то бележи на завештању, а може тражити и да га други, у његово
име, потпише. Сведоци и овлашћено лице у присуству завештаоца стављају истовремено своје
потписе на завештање.
Међународно завештање мора имати датум - датум сачињавања је датум под којим га је
потписало овлашћено лице и ставља се на крај завештања.
Сачињеном завештању овлашћено лице прилаже потврду на обрасцу који је прописан
међународном конвенцијом. Потврда се даје у два примрка, један остаје код овлашћеног лица а
други се предаје завештаоцу, и служи као формални доказ пуноважности завештања, све док се не
докаже супротно.

УСМЕНО ЗАВЕШТАЊЕ

Изузетна форма тестамента која се сачињава онда када завешталац због изузетних
прилика не може да сачини писмено завештање. Изузетне прилике могу бити објективне
(елементарне непогоде) или субјективне (тешка изненадна болест). Некад се изузетне околности
тумаче по критеријуму да ли је реч о урбаној или руралној средини.
Усмено завештање се сачињава тако што завешталац усмено, пред три истовремено
присутна сведока исказује своју вољу. Због изузетних околности није увек нужно истовремено
присуство три сведока. Сведоци могу бити и сродници из круга релативно неподобних сведока
тестамента, али је ништава одредба ако се том кругу лица остави нека корист усменим
тестаментом. Усмено завештање престаје да важи по истеку 30 дана од дана престанка прилика у
којима је сачињено.
Сведоци усменог завештања дужни су да, без одлагања, написмено саставе завештаочеву
изјаву и да је што пре предају суду или да је усмено понове пред судом, износећи при том када је,

18
где и у којим приликама завешталац изрекао своју последњу вољу. Извршење те дужности није
услов за пуноважност усменог завештања.

ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКИ ТЕСТАМЕНТ

Сачињава га јавни бележник у облику јавнобележничког записа који мора да садржи све
битне податке о завештаоцу, имовини, наследницима, као и сваки тестамент састављен пред
судом или другим органом. Има значај јавне исправе и исту доказну снагу као да је сачињен у суду
или пред другим државним органом.
Јавнобележнички тестамент проглашава суд. Јавни бележник је дужан да тестамент који се
налази у његовим списима, чим сазна за смрт завештаоца, достави надлежном оставинском суду.
Јавнобележничка комора води посебан регистар завештања односно регистар
депонованих завештања које су сачинили јавни бележници и на захтев суда доставља податке из
тог регистра.

СВЕДОЦИ У ТЕСТАМЕНТАЛНОМ ПРАВУ

То су лица која се јављају у вези са сачињавањем или проглашавањем завештања. Постоје
тестаментални сведоци, сведоци идентитета (о њима је већ речено) и сведоци проглашења
тестамента.
1. Тестаментални сведоци - присуство потребно приликом сачињавања тестамента. Увек
су потребни код алографског, усменог и међународног тестамента, код олографског никад, а код
судског, конзуларног, бродског и војног тестамента само кад је завешталац неписмен, слеп,
глувонем или не зна језик суда.
Постоји апсолутна и релативна неподобност тестаменталних сведока. Апсолутна може
бити општа - ако завештајни сведоци нису писмени, пунолетни, пословно потпуно способни, и
посебна - јавља се код појединих облика завештања. Код усменог завештања - морају бити
писмени; код међународног и алографског - морају знати језик на ком је завешталац изјавио да је
завештање његово; код судског, конзуларног, бродског и војног - морају знати језик на ком је
тестамент сачињен.
Код писмених облика завештања не може бити завештајни сведок лице које је
завештаоцу крвни сродник у правој линији, побочни сродник закључно са четвртим степеном
сродства, тазбински сродник закључно са другим степеном, сродник по усвојењу, супружник,
бивши супружник, ванбрачни партнер, бивши ванбрачни партнер, старалац, бивши старалац,
штићеник или бивши штићеник.
2. Сведоци проглашења тестамента - морају бити пунолетни и способни за расуђивање.
То могу бити и сама заинтересована лица (наследници, легатар) или особље суда (осим судије,
односно стручног сарадника).

САДРЖИНА ЗАВЕШТАЊА

Може садржати одредбе које су по својој природи веома разноврсне - оне које се односе
на имовинска располагања (постављање наследника, са модалитетима: условом, роком и налогом
или без њих, одређивање легата, итд.); оне које се тичу спровођења последње воље (одређивање

19
извршиоца тестамента) и разне друге одредбе неимовинског карактера (признење ванбрачног
очинства).

ПОСТАВЉАЊЕ НАСЛЕДНИКА
Завештањем се може поставити један или више наследника. Наследником се сматра:
- лице коме је завешталац оставио целокупну имовину, тзв. генерални наследник;
- лице коме је завешталац оставио аликвотан део заоставштине, одређен процентуално или
разломком;
- лице коме је завешталац оставио једну или више ствари и права, али се из садржине тестамента
може утврдити да је воља завештаоца да то лице буде његов универзални сукцесор.
Наследник се најчешће поставља непосредно (наследник је одређен) - именом и
презименом, а често уз додатак који означава однос између наследника и завештаоца, а може и
посредно (наследник је одредив) - завешталац наводи податке на основу којих се може утврдити
идентитет наследника (кућу остављам ономе од моје деце који остане да живи са својим
родитељима и негује нас у старости).

ОБИЧНА ЗАМЕНА НАСЛЕДНИКА - ВУЛГАРНА СУПСТИТУЦИЈА

То је одредба у тестаменту којом се једно лице поставља за наследника, али се
истовремено одређује да ће, у случају да то лице не постане наследник, друго лице бити
наследник. Постављени наследник назива се институт, а његов заменик супститут. Сваки од
случајева који доводи до примене супституције (недоживљавање делације тестатора,
неспособност, недостојност) назива се супституциони случај.
Супститут мора да испуни све услове који се траже за сваког наследника: да доживи
тренутак делације, да буде способан и достојан и да да позитивну наследничку изјаву. Он не мора
да доживи остварење супституционог случаја (кад умре после оставиоца, а пре него што институт
да негативну наследничку изјаву).
Обична замена наследника може се јавити и у облику тзв. сукцесивне супституције - кад
завешталац одреди замену наследника не само у једном степену, већ у два или више.

ФИДЕИКОМИСАРНА СУПСТИТУЦИЈА
Врста замене наследника код које наследничко својство могу да стекну два или више лица,
и то један иза другог. Завештањем се одређује један наследник (претходни наследник,
фидуцијар), а затим кад се стекну одређени услови (које је предвидео завешталац), то лице
престаје бити наследник (најчешће услед смрти фидуцијара), а наследник постаје друго лице
(потоњи наследник, фидеикомисар).
Оваква замена наследника је могућа у једном степену или у више степена, или чак
неограничено - тзв. породични фидеикомис (наслеђује мој најстарији син, а после његове смрти
његов најстарији син и тако редом по правилима примогенитуре докле год буде мушког
потомства).
Специфичан облик ове супституције представља и завештаочева забрана наследницима
да наслеђеном имовином располажу тестаментом и другим доброчиним правним послом, тако да
оставиочевог наследника обавезно наслеђују законски наследници.
У нашем праву фидеикомисарна супституција је забрањена: забрањена је одредба којом
се одређује наследник своме наследнику или легатару, којом се забрањује отуђење ствари или
права које им је оставио или којом се забрањује или ограничава деоба наследства.
Код нас је забрањена и пупиларна супституција (завешталац за наследника именује своје
малолетно дете, с тим да ће наследник постати неко друго лице ако његово дете умре пре
стицања активне тестаменталне способности) и квазипупиларна супституција (кад завешталац

20
одреди наследника свом потомку зато што потомак није способан за расуђивање, али ако
потомак накандно стекне активну тестаменталну способност, постаје дефинитивно наследник).

УСЛОВ У ЗАВЕШТАЊУ
То је клаузула којом завешталац правно дејство тестамента чини зависним од неке
неизвесне околности (чињенице, догађаја), која не мора бити будућа, већ и прошла или садашња,
ако је неизвесна за субјекте правног посла - тзв. субјективна неизвесност.
Услов мора бити допуштен, разумљив, могућ и непротивуречан, у супротном се сматра
непостојећим. Сматра се да је услов остварен ако њеово остварење, супротно начелу савесности и
поштења, спречи страна на чији терет је одређен, односно да услов није остварен ако његово
остварење, противно савесности и поштењу, проузрокује оно лице у чију је корист одређен.
Одложни услов је будућа и неизвесна околност чијим наступањем лице одређено у
тестаменту постаје наследник (Н.Н. постаће наследник ако положи правосудни испит).
Расликдни услов је будућа и неизвесна околност која узрокује да лице одређено
завештањем престаје да буде наследник, а заоставштина припада законским наследницима, ако
тестаментом није предвиђено другачије (Пера ће изгубити наследство ако напусти школу).
За разлику од облигационог права, одложни услови у тестаменталном праву делују ex nunc
- немају повратно дејство. Ако завешталац одреди одложни негативни услов, таква одредба се
сматра раскидним позитивним условом.
Осим ове поделе услова, постоји подела на позитивне (који се остварују наступањем неке
чињенице) и негативне (остварење се састоји у ненаступању неке околности), као и на
потестативне (остварење зависи од воље условљеног лица), казуалне (остварење зависи од више
силе или случаја) и мешовите (комбиновани потестативни и казуални услов).

ПЕНДЕНЦИЈА УСЛОВА
Уређено по правилима фидеикомисарне супституције.
Код одложног услова, за време његове пенденције (период док се услов не оствари)
заоставштина припада лицима која би, у конкретном случају, да нема тестамента, постала
законски наследници, а која имају правни положај фидуцијара, док тестаментарни наследник има
правни положај фидеикомисара. Кад се услов оствари, завештајни наследник дефинитивно
постаје универзални сукцесор. Ако се услов не оствари или ако тестаментарни наследник не
доживи тренутак његовог остварења, заоставштину наслеђују у својину оставиочеви законски
наследници, ако из завештања не произилази нешто друго. Дакле, условљено лице код одложног
услова, да би постало наследник, мора да доживи и тренутак делације и тренутак остварења
одложног услова.
Код раскидног услова ситуација је обрнута. За време пенденције, заоставштина припада
тестаментаром наследнику који има положај фидуцијара - уживаоца заоставштине (тада
наследник одговара за дугове оставиоца, испоруке и налоге само стварима и правима из
заоставштине), док законски наследници имају положај фидеикомисара. Кад се раскидни услов
оствари, заоставштина припада законским наследницима, ако тестаментом није предвиђено
нешто друго, с тим да законски наследници треба да доживе само тренутак делације, а не и
тренутак остварења раскидног услова. Ако се раскидни услов не оствари, тестаментарни
наследници наслеђују заоставштину у својину. Ако постављени наследник не доживи остварење
раскидног услова, заоставштину наслеђују у својину његови наследници.

РОК У ЗАВЕШТАЊУ
Рок је одређени проток времена или одређени тренутак у времену за који је везано
дејство завештања. Рокови се рачунају по општим правилима грађанског права. Што се тиче

21
дејства одложних и раскидних рокова, као и правних односа који настају од тренутка делације до
истека рока, сходно се примењују правила о дејству раскидног и одложног услова и о односу
између претходног и потоњег наследника.
Рок може бити одложни (Н.Н. ће постати наследник протеком 3 године од делације) или
раскидни (ће престати бити наследник), прост или сложен (рок комбинован са условом (Н.Н. ће
бити наследник 3 године од дипломирања на факултету)).
Рок који не може да наступи или је непримерено дугог трајања узеће се као да не постоји.

НАЛОГ У ЗАВЕШТАЊУ
То је одредба у тестаменту којом завешталац налаже свом наследнику или
испорукопримцу да нешто учини или се уздржи од нечега што би иначе био овлашћен да чини,
али тако да између обавезног лица и корисника налога не настане облигациони однос (да
наследник подигне оставиоцу надгробни споменик).
Налог мора бити допуштен, могућ, разумљив и непротивуречан.
Мора се испунити у року који је завешталац одредио, а ако рок није одређен, тада
извршилац завештања или лице које има правни интерес могу од суда да захтевају одређење
примереног рока за испуњење налога.
На налог се примењују правила која важе за раскидни услов. Ипак, постоје и одређене
разлике: ако налог не буде испуњен тачно како гласи у погледу околности, начина, времена и
места, а оптерећено лице не сноси за то кривицу, већ је налог у датим приликама испуњен
најприближније циљу који је завешталац поставио, сматраће се да је налог испуњен. У случају
сумње да ли се ради о налогу или услову, пошто је налог мањи терет од услова, треба узети да се
ради о налогу.
Ако обавезно лице неће или не може да буде универзални или сингуларни сукцесор, тада
налог терети оног ко уместо њега долази на наслеђе, осим ако у завештању није другачије
одређено.
Неиспуњење налога кривицом обавезног лица сматра се остварењем раскидног услова и
право на тужбу за утврђење престанка права због неиспуњења налога има извршилац
завештања, лице које има правни интерес (супститут или законски наследник) и суд по службеној
дужности ако је налог у општекорисне сврхе или у корист лица која су неспособна да се старају о
својим правима и интересима.

ИСПОРУКА (ЛЕГАТ)

Одредба у тестаменту којом завешталац одређеном лицу (испорукопримцу, легатару)

оставља једну или више одређених користи из заоставштине, не постављајући га за наследника.
То је облик сингуларне сукцесије, где испорукопримац добија имовинску корист из тестамента
иако није наследник и где испорукопримац не одговара за дугове оставиоца. Легатар има право
на легат после поверилаца оставиоца и нужних наследника. Испорука може бити одређена само
у форми тестамента.
Испорука обухвата три лица: завештаоца - легатора, оптерећено лице - онерата и
корисника - испорукопримца. Онерат може бити свако лице које добија одређену корист из
заоставштине - то могу бити тестаментални наследници али и легатари - сублегат (подлегат), као и
законски и нужни наследници, мада може и сам завешталац оставити одређено право легатару
(тзв. непосредни, директни легат). Легат се може оставити и лицима која су законски наследници
завештаоца - прелегат.

22
ПРАВНА ПРИРОДА
Испорукопримац је сингуларни сукцесор. Остављено право не стиче непосредно у тренутку
делације, већ га испорука овлашћује да од онерата захтева испуњење одређене престације - легат
ствара облигациони однос између испорукопримца као повериоца и онерата као дужника.
Легатар има право да тужбом - Actio legati, захтева испуњење тестаментом предвиђене
престације. Тужба застарева у року од 1 године од дана када је испорукопримац сазнао за легат и
био овлашћен да тражи његово испуњење. Дужник испоруке (онерат) је лице коме је наложено
њено испуњење - ако их је неколицина - свако дугује сразмерно делу заоставштине коју добија.
Ако завешталац не одреди онерате, испуњење терети све законске и тестаменталне наследнике,
сразмерно њиховим наследним деловима.
Легатар не одговара за оставиочеве дугове, али завешталац може наредити да одговара за
све или неке, у границама вредности испоруке.

КАДА ИСПОРУКА ПАДА

1) Ако испорукопримац умре пре завештаоца, или се одрекне испоруке или је недостојан -
предмет испоруке остаје онерату;
2) Ако завешталац отуђи или потроши индивидуално одређени предмет заоставштине или
тај предмет престане да постоји за живота оставиочевог;
3) Ако после смрти завештаоца испуњење испоруке постане немогуће због догађаја за који
онерат не одговара.
Испорука се може одредити и под условом или роком.

ПОСЕБНЕ ВРСТЕ ИСПОРУКЕ

А) Легат остављен завештаочевом повериоцу - поверилац се јавља у двоструком својству -
може тражити и исплату дуга и испуњење легата, под условом да нешто друго не произилази из
тестамента. Ако завешталац остави повериоцу ствар коју му је дуговао, поверилац може да
изабере основ потраживања: као поверилац (боље због редоследа намирења) или као
испорукопримац (боље кад је наступила застарелост првобитног потраживања).
Б) Легат остављен завештаочевом дужнику - има дејство опроштаја дуга.
В) Испорука завештаочевог потраживања неком трећем лицу - предмет легата је
завештаочево потраживање, а онерат је обавезан да га цедира легатару.
Г) Испорука ствари одређених по роду - више модалитета. Уколико није одређена њихова
количина, тада све ствари те врсте које се затекну у заоставштини припадају легатару. Ако их нема
у заоставштини, али је њихова количина одређена или одредива, онда је онерат дужан да их
прибави и преда легатару. Али, ако одређене врсте ствари нема у заоставштини, а није одређена
њихова количина, нити се може одредити, испорука пада.
Ако је предмет легата индивидуално одређена ствар, легат пада ако је завешталац за
живота располагао том стварју или је индивидуално одређена ствар случајно, без кривице трећег
лица, пропала након смрти завештаоца.
Предмет легата може бити и рента, легат издржавања (доживотно), хране и пића
(доживотно) и васпитања (до пунолетства).

23
 ТУМАЧЕЊЕ ЗАВЕШТАЊА
То је налажење праве намере коју је имао завешталац када је сачињавао тестамент -
субјективни метод - при тумачењу спорних одредаба не треба се држати дословног значења
употребљених израза, већ треба истраживати завештаочеву праву намеру (треба имати у виду
целокупну личност завештаоца: начин размишљања, жаргон, социјални статус, карактерне
особине). Нпр. најкраћи тестамент: "Све мајци" односило се на завештаочеву супругу.
У случају сумње треба се држати онога што је повољније за законског наследника или за
лице коме је тестаментом наложена нека обавеза - ако је спорно да ли је реч о услову или налогу,
треба тумачити да је реч о налогу који се, за разлику од услова, не мора испунити дословно како
гласи, већ најприближније.

ПРИПАДАЊЕ НАСЛЕДСТВА
Реч је о нормама које служе за одређивање наследних делова у случајевима када
завешталац није сасвим јасно и прецизно изразио своју вољу о додели заоставштине:
1. Када завешталац постави само једног наследника, а не одреди његов наследни део,
онда тај наследник наслеђује целокупну заоставштину, али када одреди његов наследни део,
остатак наслеђују законски наследници.
2. Када завешталац постави више наследника, а не одреди њихове наследне делове, они
наслеђују једнаке делове.
3. Када постави више наследника и одреди им наследне делове који не исцрпљују
целокупну заоставштину, остатак наслеђују законски наследници.
4. Када постави наследнике тако да једнима одреди наследне делове а другима не, они
чији део није одређен, остатак наслеђују на једнаке делове. Али ако им ништа не преостане,
делови наследника са одређеним делом сразмерно се смањују све док наследници са
неодређеним делом не добију део који је једнак делу наследника чији је одређени део најмањи.
А ако су сви једнаки, смањује се све док сви наследници не добију једнаке делове.

ПРИРАШТАЈ У ТЕСТАМЕНТАЛНОМ ПРАВУ

Норме које одређују коме ће припасти део тестаменталног наследника који не може или
неће да наследи.
Када завешталац одреди више наследника, а не одреди њихове наследне делове, део
наследника који не може или неће да наследи, једнако прираста осталим постављеним
наследницима.
Када завешталац постави наследнике тако да једнима одреди а другима не одреди
наследне делове, део наследника који не може или неће да наследи, једнако прираста само
наследницима чији делови нису одређени.
Када завешталац постави наследнике и свима одреди наследне делове, део наследника
који не може или неће да наследи припада законским наследницима.

НЕВАЖНОСТ ЗАВЕШТАЊА

Постоје две категорије разлога за неважност завештања: разлози за ништавост и разлози

за рушљивост.

24
 НИШТАВОСТ ЗАВЕШТАЊА
Завештање може бити ништаво из општих разлога (ако је његова садржина противна
принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима), или из посебних разлога -
ништаво је завештање које сачини лице које нема тестаменталну способност (које није напунило
15 година живота или је због неспособности за расуђивање потпуно лишено пословне
способности, као и фалсификовано завештање).
Ништавост неке одредбе завештања не повлачи ништавост и самог завештања ако оно
може опстати без ништаве одредбе или ако та одредба није била одлучујућа побуда због које је
завештање сачињено. Изричито је предвиђена ништавост следећих одредаба у тестаменту:
- одредба којом завешталац одређује наследника своме наследнику или испорукопримцу;
- одредба којом завешталац забрањује свом наследнику или испорукопримцу да отуђи ствар или
право које му је оставио;
- одредба којом се забрањује или ограничава деоба наследства;
- одредба у јавним тестаментима којом се нешто оставља лицу овлашћеном за сачињавање
завештања, као и супружнику, прецима, потомцима, браћи и сестрама тих лица;
- одредба у алографском и јавним тестаментима којом се нешто оставља тестаменталним
сведоцима, као и супружницима, прецима, потомцима, браћи и сестрама сведока;
- одредба у усменом тестаменту којом се нешто оставља тестамнеталним сводоцима, њиховим
супружницима, прецима, потомцима, побочним сродницима до четвртог степена, као и
супружницима свих тих лица.
Симулована и фиктивна завештања, завештања код којих нису испуњени услови форме,
као и код којих не постоји animus testandi, јесу апсолутно ништави.
На ништавост завештања суд пази по службеној дужности и на њу се може позивати свако
заинтересовано лице. Право на истицање ништавости се не гаси, чиме се не дира у правила о
одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања. Судска одлука о поништају
апсолутно ништавог тестамента има декларативно дејство.
У случају поништаја тестамента, примењује се законски ред наслеђивања, осим ако се
поништеним тестаментом желело да изврши опозивање ранијег завештања (тада важи то
претходно завештање).

РУШЉИВОСТ ЗАВЕШТАЊА
Завештање је рушљиво:
- ако га је сачинило лице које није имало тестаменталну способност (лице старије од 15 година,
које је неспособно за расуђивање, а није лишено пословне способности);
- ако је у време сачињавања завештања било мана завештаочеве воље (сачињено под утицајем
принуде, претње, преваре или заблуде о чињеницама које су завештаоца побудиле да сачини
тестамент. Рушљивост појединих одредаба које су сачињене под утицајем мана воље не повлачи
рушљивост преосталог дела завештања, ако оно може опстати без рушљиве одредбе или ако та
одредба није била одлучујућа побуда због које је завештање сачињено);
- ако приликом сачињавања завештања нису поштована правила форме (али могућа је
конверзија форме: ако у конкретном случају завештање не испуњава услове за строжију форму -
међународни тестамент, тестамент може испуњавати услове за блажу форму - судски или
алографски).
Поништај због рушљивости може захтевати само лице које за то има правни интерес
(законски наследници) у року од 1 године од дана сазнања за постојање узрока рушљивости (не
може почети да тече пре проглашења тестамента), а најкасније у року од 10 година од дана
проглашења тестамента, и то према савесном лицу. Према несавесном лицу, поништај се може
захтевати у року од 20 година од дана проглашења тестамента.

25
 ОПОЗИВАЊЕ ЗАВЕШТАЊА

Завештање је правни посао који је опозив увек. То је одузимање важности пуноважном

завештању од стране завештаоца. Он то може учинити све док има тестаменталну способност, у
целини или делимично. Опозивање може бити формално и неформално.
Формално - завештање опозвано у некој форми коју позитивноправни прописи предвиђају
за сачињавање тестамента. (Нпр. сачињен судски тестамент може се опозвати својеручним
завештањем). Формално опозивање може бити изричито (кад завешталац састави тестамент који
садржи одредбу којом опозива раније завештање) или прећутно (завешталац сачини најмање два
завештања, па се њихова садржина разликује, што значи да је касније опозвало раније у оном
делу у којем постоји разлика).
Неформално - може бити изричито (кад завешталац уништи тестамент у намери да га
опозове) и прећутно (завешталац је располагао предметом испоруке који је индивидуално
одређен).

ИЗВРШИЛАЦ ЗАВЕШТАЊА

Извршилац завештања је лице (или више њих) које је завешталац у свом завештању
одредио да се стара о тачном и потпуном извршењу његове последње воље. Извршилац може
бити свако потпуно пословно способно лице. Лице које је одређено, не мора се примити те
дужности.
Када завештлац није одредио извршиоца, или овај није прихватио дужност, извршиоца
може поставити суд, ако нађе да је то неопходно, а нарочито онда када постоје услови, рокови и
налози.
Извршилац је дужан да се стара о чувању заоставштине, да њоме управља, да се стара о
исплати дугова и испорука и да завештање буде извршено онако како је завешталац хтео. Ако их
има више, они заједно врше поверене дужности. Извршилац тестамента може бити и управитељ
наследничке заједнице, и са одобрењем суда, може располагати заоставштином ради исплате
трошкова или отклањања штете. Извршилац је дужан да суду положи рачуне о свом раду. Он има
право на накнаду трошкова и награду за труд које му се по одлуци суда исплаћује из
заоставштине.
Суд може, на предлог или по службеној дужности, опозвати извршиоца ако његов рад није
у складу са вољом завештаоца или са законом.

УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Уговор о доживотном издржавању је уговор којим се обавезује прималац издржавања

да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређене ствари или
какво друго право, а давалац издржавања обавезује се да га, као накнаду за то, издржава и да
се брине о њему до краја његовог живота, и да га после смрти сахрани. Уговор може бити
закључен између било којих лица, па и супружника.

26
ПРЕДМЕТ УГОВОРА
Предмет уговора никад не може бити заоставштина примаоца издржавања, већ само
"ствари и права" који постоје у тренутку закључења уговора и који морају бити спецификовани,тј.
тачно означени у уговору.
Ако није уговорено што друго, обавеза издржавања пре свега обухвата обезбеђивање
становања, хране, одеће, обуће, одговарајућу негу у старости и болести, трошкове лечења и
свакодневних уобичајених потреба.

ПРАВНА ПРИРОДА
Облигациони уговор који има посебан значај за наследно право, јер имовина која је њиме
обухваћена не улази у састав заоставштине примаоца издржавања.
Овај уговор је двостранообавезан, теретан, алеаторан, intuitu personae, уговор са трајним
извршењем обавезе и формалан уговор. Предвиђена је строга форма - мора бити закључен у
писменом облику и мора га оверити јавни бележник. Мора бити закључен у облику
јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. Јавни бележник је дужан да уговорнике
нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у заоставштину примаоца
издржавања и да се њоме не могу намирити његови нужни наследници, о чему ставља напомену
у клаузули о потврђивању. У супротном, уговор је ништав. Ако странке у целини или претежено
изврше своје уговорне обавезе, уговор је пуноважан ако то није супротно циљу ради кога је
прописана форма уговора.
ЗОН - посебан случај ништавости - када је давалац издржавања физичко или правно лице
које се у оквиру свог занимања, односно делатности стара о примаоцу издржавања (медицинско
особље болнице), ако пре закључења уговора није добијена сагласност надлежног органа
старатељства.
Уговор о доживотном издржавању може бити и у корист трећег лица (бенефицијара). У
том случају, давалац издржавања стиче својину на предметима уговора у тренутку смрти свог
сауговарача, ако уговором није предвиђено да својина прелази у тренутку смрти трећем лицу.
Сама обавеза издржавања траје до смрти трећег лица. Од тренутка када бенефицијар изјави да
прихвата доживотно издржавање, стипулант не може да измени или опозове корист из уговора.
Ако бенефицијар не прихвати корист из уговор, супротно ЗОО, ова корист не прелази на
стипуланта, већ се уговор гаси (непреносивост права и обавеза из уговора intuitu personae).
Давалац издржавања може да обезбеди своје право уписом у јавну књигу, а у случају да је
уговорено и право трећег лица, после смрти примаоца издржавања бенефицијар такође има
право да захтева упис свог права. Упис права даваоца издржавања врши се у форми забележбе.
Потраживања примаоца или бенефицијара доживотног издржавања не могу се преносити
на трећа лица.

ОДГОВОРНОСТ ДАВАОЦА ЗА ДУГОВЕ ПРИМАОЦА ИЗДРЖАВАЊА

По правилу не постоји - али може ако је то уговорено, ако је реч о хипотекованој
непокретности, ако је реч о преузимању дуга, приступу дуга или преузимању испуњења или ако је
реч о Паулијанској тужби.

ПРЕСТАНАК УГОВОРА
1. Раскинут споразумно, и то у свако доба, али пре него што је у потпуности извршен.
2. Раскинут због промењених околности - када после закључења уговора, независно од
воље странака, наступе такве околности које отежавају испуњење уговорних обавеза или осујећују
остварење циља уговора, у тој мери да уговор више не одговара реалним очекивањима странака,
и да би по општем мишљењу, било неправично одржати га на снази (ако се знатно погорша

27
здравствено стање даваоца издржавања). Када постоје промењене околности, суд може да
поново уреди уговорне односе, може право примаоца преиначити у доживотну ренту или може
да раскине уговор.
3. Раскинут због неиспуњења или неуредног испуњења обавезе.
4. Раскинут због поремећених односа између уговарача.
5. Раскинут због смрти даваоца издржавања пре примаоца - обавезе даваоца прелазе на
припаднике првог наследног реда, који су у конкретном случају позвани на наслеђе даваоца
издржавања, ако они на то пристану - ако не, уговор се раскида. Ако позвани наследници не могу
да наставе извршење уговорних обавеза имају право на накнаду за учињене дотадашње
престације, а ако неће да наставе извршење уговора, ово право немају.
На захтев зконских наследника примаоца издржавања, суд може поништити овај уговор
ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву
неизвесност за даваоца издржавања (није било алеаторности на страни даваоца). Субјективни
рок је 1 година (не може почети да тече пре смрти примаоца издржавања) а објективни 3 године
(почиње да тече од смрти примаоца издржавања).

УГОВОР О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА ЖИВОТА

Уступање и расподела имовине за живота је облигационоправни уговор између претка и

његових потомака, који производи и наследноправна дејства, због чега се и назива и
антиципирано наслеђивање за време живота оставиоца.
Имовина коју је овим уговором предак уступио потомцима не улази у његову
заоставштину. Нужни наследници нису овлашћени да побијају овај уговор због повреде нужног
дела. У обрачунску вредност заоставштине не улазе добра која је потомак стекао на основу овог
уговора.
Уговор је пуноважан само када се сви потомци уступиоца који су конкретни законски
наследници сагласе са уступањем и расподелом, приликом закључења уговора или накнадно.
Пуноважан је и уговор ако потомак који није дао сагласност умре пре оставиоца, или се одрекне
наслеђа, или је недостојан, а нема потомке који би га наследили по праву представљања.
Уговором не мора бити обухваћен супружник уступиоца - има право на нужни део, а
делови имовине уступљени потомцима сматрају се у односу на њега поклоном, док између
потомака уговор производи наследноправно дејство. Када је супружник обухваћен уговором,
онда производи пуна наследноправна дејства, јер супружник има исти положај као и уступиочеви
потомци.
Ако се са уступањем и расподелом не сагласи неки од потомака који је конкретни законски
нследник, делови имовине који су уступљени осталим потомцима сматрају се поклоном. Исто је и
када се, по закључењу уговора са свим потомцима, уступиоцу роди дете или се појави наследник
проглашен за умрлог - настаје конверзија - претварање ништавог уговора о уступању и расподели
имовине у пуноважан уговор о поклону.

ФОРМА УГОВОРА
Предвиђена је строга форма - мора бити закључен у писменом облику и мора га оверити
јавни бележник. Мора бити закључен у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване)
исправе. Јавни бележник је дужан да уговорнике нарочито упозори на то да уступљена имовина
не улази у уступиочеву заоставштину и да се њоме не могу намирити његови нужни наследници, о
чему ставља напомену у клаузули о потврђивању. У супротном, уговор је ништав.

28
ПРЕДМЕТ УГОВОРА
Могу бити поједине ствари и права или целокупна имовина уступиоца, под условом да
постоје у време његовог закључења. Уступилац може сачинити и више уговора о уступању и
расподели преостале имовине или имовине коју је стекао после закључења једног или више ових
уговора.

ЗАДРЖАВАЊЕ ПРАВА
Овим уговором уступилац може за себе или свог супружника, или за обоје или треће лице,
задржати право плодоуживања на свим или појединим стварима или новцу, доживотно
издржавање или какву другу накнаду.
Потомци из овог уговора не одговарају за дугове уступиоца, ако није другачије уговорено.
Међутим, уступиочеви повериоци могу побијати уговор под условима предвиђеним за бесплатна
располагања - Паулијанска тужба.

ОБАВЕЗА ЈЕМСТВА
Сваком потомку остали потомци (обухваћени уговором), сразмерно свом добијеном делу,
одговарају по самом закону за правне и физичке недостатке ствари и за постојање и наплативост
потраживања у року од 3 године од деобе, односно од доспелости обавезе.

ПРЕСТАНАК УГОВОРА
Уступилац може опозвати уговор због грубе неблагодарности потомака према њему, или
ако потомак њему или ком другом не даје издржавање одређено уговором, или не намири
оставиочеве дугове.
Тај је потомак дужан да врати све што је примио, и ако то учини, овлашћен је да после
смрти уступиоца захтева нужни део.

НАСЛЕДНИЧКА ЗАЈЕДНИЦА

Наследничка заједница настаје тренутком делације, и то између свих универзалних

сукцесора оставиоца, без обзира на основ позивања на наслеђе. Санаследници имају право да
захтевају деобу тек након правоснажности оставинског решења, и то у свако доба, осим у
невреме. Уколико између њих нема спорних питања, санаследници могу у оставинском поступку
да дају на записник изјаву о начину деобе наследничке заједнице. Право на деобу не може се
ограничити нити искључити, а није подложно ни застарелости.
Док траје наследничка заједница (од тренутка смрти оставиоца до тренутка деобе)
универзални сукцесори управљају и располажу наследством заједнички и споразумно. Ту постоје
две фазе:
1. Настаје тренутком делације и траје до правоснажности оставинског решења - не зна се удео
санаследника према заоставштини и зато правни положај наследника одговара правном положау
заједничара код заједничке својине.
2. Почиње од правоснажности решења о наслеђивању и траје до деобе. Тада се зна удео сваког од
санаследника и њихов положај одговара правном положају сувласника.
До деобе наследници заједнички и споразумно управљају и располажу наследством. Ако
нема сагласности, о заоставштини се стара извршилац тестамента, ако је постављен, а ако није,
онда суд, на захтев било ког од наследника поставља управитеља који ће управљати

29
заоставштином, или сваком од њих одређује део наследства којим ће управљати. Управитељ
може бити и неко од наследника.
Наследник може, пре деобе, свој наследни део у потпуности или делимично да пренесе
само на санаследника (уговор - јавнобележничка, солемнизована, исправа), али ако жели да
отуђи некоме ко није наследник, може о томе закључити уговор који обавезује наследника да по
деоби преда свој део сауговарачу. Сауговарач може захтевати испуњење уговора тек након деобе.
На захтев наследника који је живео и привређивао у заједници са оставиоцем, суд може,
ако постоји оправдана потреба, одлучити да му се оставе поједине ствари или групе ствари или
права које би припале другим наследницима, а да им он вредност тих ствари или права исплати у
новцу у року који одреди суд.
Предмети домаћинства веће вредности који служе свакодневним потребама оставиочевог
супружника и наследника који је живео са оставиоцем у истом домаћинству остављају му се на
његов захтев, а њихова се вредност урачунава у део тог наследника. Ако њихова вредност
премаши вредност наследног дела - исплаћује разлику у новцу осталим наследницима, у року који
одреди суд.
У нашем праву, предвиђена је обавеза заштите међу наследницима после деобе. Сваком
наследнику остали наследници одговарају за:
- правне недостатке ствари и права које су стављене у његов наследни део;
- постојање скривених недостатака на стварима које су стављене у његов наследни део;
- постојање и наплативост потраживања које му је стављено у удео.
Наследници одговарају сразмерно свом наследном делу. Обавеза јемства за постојање и
наплату потраживања траје 3 године по завршеној деоби, а за потраживања која доспевају после
деобе 3 године после доспелости обавезе.

ОДГОВОРНОСТ НАСЛЕДНИКА ЗА ОСТАВИОЧЕВЕ ДУГОВЕ

Наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине.

Ако се одрекао наслеђа, не одговара за дугове. Ако има више наследника, они одговарају
солидарно и то сваки до висине свог наследног дела, без обзира да ли је извршена деоба
наследства. Ако тестаментом није предвиђено другачије, дугови се међу санаследницима деле
сразмерно њиховим наследним деловима.
Оставиочеви повериоци имају право да, у року од 3 месеца од дана отварања наслеђа,
захтевају одвајање заоставштине од имовине наследника. У случају одвајања, наследник
стварима и правима из заоставштине не може располагати све док се не наплате оставиочеви
повериоци који су захтевали одвајање, а ако се њима располагало до одвајања, та располагања
остају пуноважна. Из заоставштине се прво намирују повериоци који су тражили одвајање, па тек
онда остали. Они који су тражили одвајање, могу се наплатити само из заоставштине.
Одвојеној заоставштини суд може поставити старатеља.
Хирограферни повериоци могу увек да захтевају одвајање, док хипотекарни могу да
захтевају одвајање само у висини разлике свог потраживања и вредности хипотеке.

30
 ОСТАВИНСКИ ПОСТУПАК

Оставински поступак је скуп процесних радњи пред судом у којима се утврђују

наследноправне последице оставиочеве смрти. Суд утврђује ко су наследници умрлог, која
имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају
наследницима, легатарима и другим лицима.

НАДЛЕЖНОСТ И САСТАВ СУДА

Стварно надлежан суд за расправљање заоставштине јесте основни суд.
Месно надлежан је онај основни суд на чијем подручју је оставилац у време смрти имао
пребивалиште/боравиште. Ако то није у РС, надлежан је суд на чијем се подручју налази претежни
део његове заоставштине. Следећи критеријум је чињеница последњег пребивалишта/боравишта
оставиоца у нашој земљи, а ако ни то не постоји, месно је належан суд кога одреди према начелу
економичности поступка (нпр. где се налази већина наследника).
Функционална надлежност - никад се не суди у већу, већ све радње спроводи и све
одлуке доноси судија појединац. Изјаве и предлоге учесника у поступку могу узимати на записник
и стручни сарадници, изузев негативне наследничке изјаве - само судија.

ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА
Поступак за расправљање заоставштине покреће суд по службеној дужности чим сазна да
је неко лице умрло или проглашено за умрло. Претходне радње у оставинском поступку јесу:
састављање смртовнице, попис и процена имовине и одређивање мера за обезбеђење
заоставштине.

САСТАВЉАЊЕ СМРТОВНИЦЕ
Када је неко лице умрло или је проглашено за умрло, матичар који је надлежан да изврши
упис смрти у матичну књигу умрлих, дужан је да у року од 30 дана по извршеном упису, достави
оставинском суду извод из матичне књиге умрлих. Затим, оставински суд доноси решење којим
састављање смртовнице поверава јавном бележнику на чијем се подручју налазило последње
пребивалиште/боравиште оставиоца. Ако то није у РС, на чијем подручју се налази заоставштина
или њен претежни део. Јавни бележник је дужан да потпуну смртовницу достави оставинском
суду у року од 30 дана од дана примања решења којим му је поверено састављање смртовнице.
Смртовница се саставља и када умрли није оставио никакву имовину.
У смртовницу се уносе следећи подаци:
- лично име умрлог, лично име једног од родитеља;
- занимање;
- датум рођења и држављанство;
- презиме пре брака, ако је било у браку;
- дан, месец, година и час смрти;
- место у коме је имао пребивалиште/боравиште;
- лично име, датум рођења, занимање, пребивалиште/боравиште супружника умрлог и брачне,
ванбрачне и усвојене деце;
- лично име, датум рођења и пребивалиште/боравиште осталих сродника који би могли бити
позвани на наслеђе на основу закона, као и лица која су позвана на наслеђе на основу завештања;
- приближна вредност покретне и непокретне имовине умрлог.
По могућству у смртовници се наводи: место где се налази имовина, да ли има готовог
новца, хартија од вредности, драгоцености, да ли је оставио дугове и колико, да ли је оставио

31
писмено завештање, уговор о доживотном издржавању или о уступању и расподели, и где се они
налазе. У смртовници се посебно назначава да ли се очекује рођење детета умрлог и да ли његова
деца и супружници имају стараоца.
Ако је оставинском суду достављена непотпуна смртовница или само извод из матичне
књиге умрлих, суд сам саставља смртовницу у суду, наређује да смртовницу састави судски
радник ван суда, или поверава матичару.

ПОПИС И ПРОЦЕНА ИМОВИНЕ ОСТАВИОЦА

То врши јавни бележник по одлуци оставинског суда када се не зна за наследнике или за
њихово боравиште, када су наследници лица која услед малолетства, душевне болести или других
околности нису делимично или потпуно способна да се сама старају о својим пословима, кад
заоставштина треба да се преда држави или у другим оправданим случајевима.
Суд наређује да се изврше попис и процена кад то захтевају наследници, легатари или
повериоци оставиоца.
Попис и процена врше се и без одлуке суда приликом састављања смртовнице ако то
тражи који од наследника или легатара.

Попис обухвата:
- целокупну имовину која је била у поседу умрлог у време смрти;
- имовину која припада умрлом а која се налази код другог лица, са назначењем код кога се
налази и по ком основу;
- имовину коју је држао умрли, а за коју се утврди да није његова својина;
- забележиће се потраживања и дугови умрлог, а нарочито неисплаћене обавезе према држави.
Приликом пописивања имовине, истовремено се назначава вредност појединих покретних
и непокретних ствари које улазе у заоставштину. Попис и процена врше се у присуству два
пунолетна грађанина, а када је потребно, уз суделовање вештака. Може присуствовати и свако
заинтересовано лице. Јавни бележник је дужан да записник о попису и процени имовине умрлог
достави оставинском суду и сваком учеснику у поступку пописа и процене. Ако учесници у року од
8 дана приговоре попису или процени имовине, суд може одредити да други јавни бележник или
судијски помоћник поново изврши попис и процену.

МЕРЕ ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ

Постоје две врсте ових мера.
ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ - могу одредити оставински суд, суд где се
налази имовина или на чијем подручју је оставилац умро, или јавни бележник коме је поверено
састављање смртовнице. Ове мере се доносе ако се утврди да ниједан од присутних наследника
није способан да управља имовином а нема законског заступника, да су наследници непознати
или одсутни, или када друге околности налажу нарочиту опрезност. У том случају, надлежни орган
(суд или јавни бележник) предаје имовину или њен део на чување поузданом лицу и о томе
одмах обавештава суд на чијем подручју се та имовина налази, који може ову меру изменити или
укинути. Готов новац, драгоцености, хартије од вредности и друге важне исправе у таквом случају
предају се на чување суду или јавном бележнику на чијем подручју се налазе - дужни да обавесте
оставински суд о свим мерама за обезбеђење заоставштине.
МЕРЕ ОСТАВИНСКОГ СУДА ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ - одређује их када је то потребно, на
предлог заинтересованих лица или по сопственој иницијативи. Оставински суд одређује мере
пописа или процене заоставштине, предаје ствари на чување поверљивом лицу или у судски
депозит и поставља привременог стараоца заоставштине. Ове мере оставински суд може
одредити у току целог поступка за расправљање заоставштине.

32
 ПОСТУПАК СА ЗАВЕШТАЊЕМ

Орган који саставља смртовницу дужан је да провери да ли је после умрлог остало

писмено завештање или исправа о усменом завештању и да га достави суду заједно са
смртовницом.

ПРОГЛАШЕЊЕ ЗАВЕШТАЊА
Врши се тако што суд у присуству најмање два пунолетна грађанина - сведока
проглашења тестамента, отвори завештање и прочита га. Суд приступа проглашењу без обзира на
то да ли је тестамент пуноважан и да ли има више тестамената. Проглашењу могу да присуствују
сва заинтересована лица, и могу тражити препис тестамента.
Проглашење тестамента дужан је да изврши било који основни суд код кога се тестамент
нађе или му буде поднет без обзира на чињеницу да ли је то оставински суд, тј. суд надлежан за
расправљање заоставштине.
О проглашењу тестамента саставља се записник. Он садржи:
1) број нађених тестамената;
2) место ге су пронађени;
3) датум који носе;
4) лице или лица која су тестамент предала суду или матичару;
5) сведоци проглашења тестамента;
6) да ли је тестамент предат отворен или затворен, и ако је затворен да ли је запечаћен и какав је
печат;
7) садржина тестамента;
8) уколико је печат којим је затворен оштећен или је у тестаменту било нешто прецртано, брисано,
исправљано, или суд уочи неку другу сумњиву чињеницу, то такође мора навести.
Записник о проглашењу тестамента потписују судија, записничар и сведоци проглашења.
Ако постоји усмени тестамент - две ситуације:
- уколико су тестаментални сведоци сачинили исправу о завештаочевој последњој вољи и
потписали је, суд садржину ове исправе проглашава по правилима за проглашење писменог
тестамента;
- ако нису сачинили ову исправу, онда суд све сведоке саслушава о садржини тестамента, и то
сваког понаособ, а нарочито о околностима од којих зависи пуноважност тестамента. Суд о томе
саставља записник, па записник проглашава по законским одредбама за проглашење писменог
тестамента.

ПОСТУПАК У СЛУЧАЈУ КАДА ЈЕ ЗАВЕШТАЊЕ НЕСТАЛО ИЛИ УНИШТЕНО ПРОТИВНО ВОЉИ

ОСТАВИОЦА
А међу заинтересованим лицима није спорно да је тестамент заиста сачињен, као ни
форма, садржина и начин нестанка или уништења, оставински суд саслушава сва заинтересована
лица и по њиховим предлозима изводи потребне доказе, па о томе сачињава записник и
проглашава га по одредбама које важе за проглашење писменог тестамента. Ако би заоставштина,
када не би било тестамента, припала држави, споразум заинтересованих лица важио би само уз
сагласност републичког јавног правобраниоца. А ако међу заинтересваним лицима има лица која
нису способна да се сама старају о својим пословима, споразум важи само уз сагласност органа
старатељства.
Међутим, ако би међу заинтересованим лицима настао спор о чињеници од које зависи
постојање, пуноважност или нека друга релевантна околност у вези са изгубљеним или

33
уништеним тестаментом, тада би се морао покренути оставински поступак, а странка чије је право
мање вероватно (по правилу, странка која се позива на тестамент) била би упућена на парницу.

РАСПРАВЉАЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ

За расправљање заоставштине суд одређује рочиште. У позиву на рочиште суд

заинтересована лица обавештава о покретању поступка и постојању тестамента, ако постоји, и
позива их да одмах доставе суду писмено завештање, односно исправу о усменом завештању, ако
се код њих налази, или да назначе сведоке усменог завештања.
Суд у позиву упозорава заинтересована лица да могу до окончања поступка дати суду
изјаву да ли се примају наслеђа или га се одричу, а ако на рочиште не дођу или не дају изјаву да
се претпоставља да се прихватају наслеђа, и да ће суд о њиховим правима одлучити према
подацима којима располаже.
Ако је умрли оставио тестамент, по покретању поступка за расправљање заоставштине, суд
обавештава и на рочиште позива сва лица која би могла по закону полагати право на наслеђе. Ако
је умрли поставио извршиоца тестамента, и њега обавештава.
У поступку за расправљање заоставштине суд расправља сва питања која се односе на
заоставштину, а нарочито о праву на наслеђе, величини наследног дела и праву на испоруку.
Приликом расправљања, заинтересована лица могу давати изјаве без присуства других
заинтересованих лица и није потребно да се у сваком конкретном случају тим лицима даје
прилика да се изјасне о изјавама других лица. Ако суд посумња да је лице које по закону полаже
право на наслеђе једини или најближи сродник умрлог, саслушава лица за која сматра да би
могла имати једнако или јаче право на наслеђе, а та лица позива огласом.

СЛУЧАЈЕВИ КАДА СЕ ЗАОСТАВШТИНА НЕ РАСПРАВЉА

Оставински суд обуставља расправљање заоставштине:
- ако према подацима из смртовнице умрли није оставио имовину;
- ако је умрли оставио само покретну имовину, а ниједно од лица позваних на наслеђе не тражи
да се спроведе расправа.

Aко се очекује рођење детета које би било позвано на наслеђе, оставински суд о томе
обавештава орган старатељства - ако он не одреди другачије, о правима нерођеног детета стара
се један од његових родитеља.

НАСЛЕДНА ИЗЈАВА
Давање ове изјаве је најзначајнији моменат у оставинском поступку. Наследник може дати
позитивну наследну изјаву којом се прихвата наслеђа, и негативну наследну изјаву којом се
одриче од наслеђа. Ако не да никакву, сматра се да је прихватио наслеђе.
Негативна наследна изјава се може дати до окончања првостепеног поступка за
расправљање заоставштине. Наследна изјава је лична - наследник се може одрећи наслеђа само у
своје име. Она је неопозива - може се поништити ако је последица принуде, претње или заблуде.
Наследник се не може делимично одрећи наслеђа (изјава не сме бити делимична у оквиру истог
основа позивања на наслеђе, али се може одрећи дела који наслеђује као завештајни, а
прихватити наслеђе као законски или нужни наследник), нити се може одрећи под условом или
роком.

34
 Наследник се може одрећи наслеђа у корист неког од санаследника - то је прихватање
наслеђа уз истовремено уступање наследног дела санаследнику. По пријему уступљеног дела, на
односе између уступиоца и пријемника примењују се правила о поклону.
Наследник мора потписати наследну изјаву - може се дати и преко специјалног
пуномоћника. Негативна наследна изјава може се дати не само пред оставинским судом већ и
пред сваким другим стварно надлежним судом, али и пред конзуларним представником Србије.

УПУЋИВАЊЕ НА ПАРНИЦУ
Суд прекида оставинску расправу и упућује странке да покрену парницу или поступак пред
органом управе ако су међу странкама спорне чињенице од којих зависи неко њихово право
(пуноважност или садржина тестамента, чињеница о величини наследног дела). Ако не постоји
спор о чињеницама, већ се странке споре о примени права, оставински суд сам у оставинском
поступку разматра спорна правна питања, осим ако постоји спор о саставу заоставштине. Након
доношења правоснажне судске одлуке у парници, оставински суд наставља поступак.
Ако је међу странкама спорно право на легат, суд такође упућује странке на парницу, али
не прекида расправљање заоставштине.
Ако између наследника постоји спор о томе да ли нека имовина улази у састав
заоставштине, као и спор због захтева оставиочевих потомака да се из заоставштине издвоји део
који одговара њиховом доприносу у повећању вредности оставиочеве имовине, суд прекида
расправљање заоставштине и упућује странке на парницу, при чему је ирелевантно да ли се
наследници споре о чињеницама или примени права.
Суд упућује на парницу ону странку чије право сматра мање вероватним (странка која
оспорава пуноважност тестамента који је испунио услове форме). Ако суд прекине поступак,
одређује рок у коме треба покренути парницу. Ако странка поступи по решењу суда, прекид
поступка траје све док парница не буде правоснажно окончана.
Ако странка у одређеном року (не може бити дужи од 30 дана) не поступи по решењу
суда, наставља се расправљање заоставштине, и ако не поднесе доказ о покретању парнице до
завршетка оставинског поступка, довршава се расправљање заоставштине. Кад је суд расправио
заоставштину, а требало је да упути странке на парницу, правоснажност одлуке оставинског суда
не спречава да се о томе захтеву покрене парница.

РЕШЕЊЕ О НАСЛЕЂИВАЊУ

Пошто у оставинском поступку утврди која имовина сачињава оставиочеву заоставштину и

која лица испуњавају услове да постану наследници, суд доноси решење о наслеђивању. Садржи:
- лично име умрлог, име једног родитеља;
- занимање;
- датум рођења и држављанство умрлог;
- раније презиме, ако је био у браку;
- означење непокретности са подацима из ЗК;
- означење покретних ствари с позивом на попис;
- лично име, занимање и пребивалиште наследника, однос наследника према оставиоцу, да ли
наслеђује као законски или тестаментални наследник;
- лично име, занимање и пребивалиште лица којима је припао легат, плодоуживање или које
друго право из заоставштине;

35
- ако сви наследници споразумно предложе деобу и начин деобе, суд тај споразум уноси у
решење о наслеђивању.
Решење се доставља свим наследницима и легатарима, као и другим лицима која су у току
поступка истакла захтев из заоставштине. Правоснажно решење се доставља и надлежном органу
управе.

ЖАЛБА У ОСТАВИНСКОМ ПОСТУПКУ

На оставинско решење првостепеног суда незадовољна странка има право да уложи
жалбу. Разлози за жалбу:
- битне повреде правила поступка;
- погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање;
- погрешна примена материјалног права.
У односу на парнични поступак, жалба у оставинском поступку има три специфичности:
- рок за жалбу износи 15 дана и почиње да тече од тренутка достављања одлуке странци;
- првостепени суд дужан је да другостепеном достави и неблаговремену жалбу - овлашћен да из
важних разлога одлучи о њој, ако се тиме не вређају права других лица која се заснивају на том
решењу;
- жалба има суспензивно дејство, тј. задржава извршење решења, али суд може из важних
разлога одлучити и другачије.
Жалба се предаје првостепеном суду, а о њеној основаности одлучује другостепени.
Међутим, првостепени суд може поводом жалбе сам, новим решењем, преиначити или укинути
своје решење, ако се тиме не вређају права других лица која се заснивају на том решењу.

НАСЛЕДНОПРАВНИ ЗАХТЕВИ ПОСЛЕ ПРАВОСНАЖНОСТИ РЕШЕЊА О НАСЛЕЂИВАЊУ

После правоснажности окончаног оставинског поступка могу се појавити неколико нових
чињеница: новопронађена имовина, накнадно пронађен тестамент, нови наследник, итд.
1. Ако се пронађе нова имовина за коју се није знало у време доношења решења, суд не
расправља поново заоставштину већ ову имовину новим, допунским решењем расподељује на
основу раније донетог правоснажног решења о наслеђивању. Ако раније није расправљана
заоставштина, суд расправља заоставштину само ако се пронађена имовина састоји из
непокретности, у супротном - само на захтев заинтересованих лица.
2. Ако се пронађе нов тестамент, суд га проглашава и доставља оставинском суду, а
задржава његов препис. Оставински суд не расправља поново заоставштину већ обавештава
заинтересована лица о проглашењу тестамента и упозорава их да могу своја права на основу
тестамента остварити у парници.
3. Ако се појави нов наследник, оставински суд не расправља поново заоставштину, већ то
лице упућује да своје право може остварити у парничном поступку.
Ако се који од наследника раније одрекао наслеђа, па се пронађе нова имовина, суд га
позива ради давања наследничке изјаве и ако изјави да се прима наслеђа на тој имовини, суд га
упућује да своје право може остварити у парници.
4. Када је оставински поступак завршен правоснажним решењем о наслеђивању, а постоје
услови за понављање поступка по правилима парничног поступка (у доношењу одлуке учествовао
судија који је морао да буде изузет, ако се сазнају нове чињенице или нови докази који могу
довести до повољније одлуке), не обнавља се поступак за расправљање заоставштине, већ
странке своје право могу остварити у парничном поступку.

36
 ЗАСТАРЕЛОСТ НАСЛЕДНОПРАВНИХ ЗАХТЕВА
По ЗОН-у наследнички захтев (наследничка тужба универзалног сукцесора) не застарева,
при чему се не дира у правила о стицању од невласника, одржају и застарелости потраживања. На
пример, када је реч о наслеђивању облигационих права (одређено лице је дуговало оставиоцу
извесну суму новца) она по природи ствари застаревају, и зато је правило у наследном праву да
незастаревање права универзалног сукцесора не може да укине правила о застарелости
потраживања.

ВАЖЕЊЕ ЗАКОНА О НАСЛЕЂИВАЊУ

Важење наследноправних прописа има две димензије: временску (основно је правило да

се заоставштина расправља по прописима који су важили у моменту смрти оставиоца, а
пуноважност тестамента, уговора о доживотном издржавању и уговора о уступању и расподели
цени се према прописима који су важили у време када су ови правни послови предузети), и
просторну.

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СТРАНАЦА

ЗОСПО предвиђа да страна правна и физичка лица могу стицати право својине на
покретним стварима исто као и домаћа лица, а на непокретностима може стицати страно физичко
лице наслеђивањем, под условом узајамности.
ЗОН предвиђа да страни држављани у РС имају, под условом узајамности, исти
наследноправни положај као и домаћи држављани, ако међународним уговором није другачије
одређено. Одатле произилази да странци у Србији уживају право на наслеђивање као релативно
резервисано право. Рeч je дaклe o фoрмaлнoм рeципрoцитeту, jeр ћe стрaнци бити изjeдaнчeни
у прaвимa сa дoмaћим држaвљaнимa. Потребно је да домаћи држављани у странчевој држави
уживају иста права као и страни држављани у РС у погледу наслеђивања, односно да имају
национални третман. Реципроцитет се овде претпоставља, што значи да лица која оспоравају
странцу право на наслеђивање сносе терет доказа да реципроцитета нема.

37