НАСЛЕДНО ПРАВО

1. Појам и значај наследног права

Наследно право у објективном смислу јесте скуп правних норми које уређују
имовинскоправне последице смрти физичког лица. Свако физичко лице има правну
способност, односно способност да буде ималац субјективних грађанских права и
обавеза, која престаје када човек умре.
У моменту смрти физичког лица гасе се права и обавезе који су тесно везани за
његову личност (на пример, право плодоуживања или обавеза законског издржавања).
Велики део субјективних грађанских права и обавеза је преносив, јер нису везани за
личност свог титулара, те могу да се одвоје од њега и пређу на друго лице (рецимо,
право својине или потраживање из уговора о продаји).
Најважнији задатак наследног права јесте да уреди прелазак субјективних
грађанских права и обавеза након смрти њиховог имаоца, односно да регулише
грађанскоправно ступање у права и обавезе покојника.
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ НАСЛЕДНОГ ПРАВА- Животна ситуација која представља
нужну претпоставку за примену норми наследног права јесте смрт физичког лица.
Физичко лице чија имовина након његове смрти прелази на друга лица, назива се
оставилац. Моменат смрти оставиоца означен је називом отварање наслеђа.
Оставиочева имовина која као целина у тренутку његове смрти прелази на друга
лица, зове се заоставштина (наследство, оставина). Заоставштину чине само преносива
права и обавезе, док непреносива престају након смрти оставиоца.
Лица на која прелази оставиочева заоставштина као целина, зову се наследници.
случају да има више наследника, они су санаследници. Наследник је универзални
сукцесор оставиоца, јер на њега у тренутку оставиочеве смрти прелази заоставштина
као целина. Наследник стиче целу заоставштину или аликвотни део заоставштине (део
изражен у разломку или процентом).
Легатар је сингуларни сукцесор, стиче једно или више појединачних права и обавеза
из наследне масе.
Пример: Оставилац сачини тестамент у коме стоји: Стојану остављам 100.000 евра и аутомобил,
А Теодору једну четвртину заоставштине. Теодор је наследник, универзални сукцесор, јер након
смрти оставиоца добија алкиквотни део заоставштине. Стојан је легатар, сингуларни сукцесор, јер
добија појединачна права.
Сам процес преласка заоставштине као целине са оставиоца на његове
наследнике, до којег долази у тренутку оставиочеве смрти, зове се наслеђивање.
Наследно право на уређује грађанскоправне последице престанка правног
субјективитета правног лица (рецимо, стечај привредног друштва), јер се тиме бави
компанијско право. Такође, наследно право не уређује дужност сахрањивања, али је
члан 48 Закона о наслеђивању предвидео да уобичајене трошкове сахране сносе
оставиочеви наследници. Личноправне последице смрти физичког лица (на пример,
законска обавеза издржавања или старање о малолетном детету) регулише породично
право.
 2. СУБЈЕКТИВНО НАСЛЕДНО ПРАВО И НАСЛЕДНА НАДА
Према једном схватању, субјективно наследно право се дефинише као овлашћење
наследника да стекне целокупну заоставштину или њен аликвотни део. То право се
сматра апсолутним правом јер делује ерга омнес. У Србији заоставштина прелази по
сили закона на наследнике у тренутку оставиочеве смрти, те је овде наследно право у
субјективном смислу схваћено као правни положај особе која је постала наследник.
Од субјективног наследног права потребно је разликовати право на давање
наследне изјаве. Потенцијални наследник не мора дати изјаву, нити предузети било
какву радњу да би стекао заоставштину. Може постати наследник, а да то и не зна.

Међутим, свако лице има могућност да се изјасни о томе да ли се одриче наследства или
га прихвата. То се зове право на давање наследне изјаве, оно је преображајно право,
које настаје у тренутку оставиочеве смрти и наследиво је.
Наследна нада је институт који означава изгледе да ће неко у тренутку смрти
оставиоца постати наследник (на пример, оставиочева деца или лице које је оставилац
именовао у тестаменту за наследника). Не ужива правну заштиту, њоме се не може
располагати, нити је наследива. Члан 180 Закона о наслеђивању предвиђа да је ништав
сваки уговор којим неко отуђује наслеђе којем се нада, као и уговор о заоставштини
трећег лица које је још у животу. (пример на 25. страни у књизи)
Најзначајније функције наследног права су наредне:
– успостављање правичног поретка сукцесије: Наследно право успоставља правичан
поредак сукцесије тако што одређује која лица ће постати оставиочеви наследици, како
ће између себе поделити заоставштину (одређивање наследних квота) и ко одговара за
оставиочеве обавезе;
– очување приватне својине и имовине: Наследно право на више начина обезбеђује
опстанак приватне својине и имовине:
Норме наследног права омогућују да добра која је поседовао појединац након његове
смрти поново припадну појединцу, а не да пређу у руке државе (принцип
приватноправног карактера наслеђивања);
Наследно право употпуњује својину тиме што додељује оставиоцу могућност да
располаже својом имовином за случај смрти (слобода тестирања). Слобода тестирања је
једно од својинских овлашћења – овлашћење сопственика да по својој вољи располаже
својом имовином, не само правним пословима INTER VIVOS, него и правним пословима
MORTIS CAUSA;
– заштита породице: Породица учествује у наслеђивању тако што правни поредак
предвиђа да, у одсуству пуноважног тестамента, наследну масу деле између себе
оставиочеви сродници и супружник (законско или интестатско наслеђивање). У случају
искључења из наследства, најближим члановима породице признаје се право на
одређени део наследне масе (нужни део).

3. НАЧЕЛА НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Српско наследно право почива на неколико фундаменталних принципа:

 начело IPSO IURE наслеђивања;
начело приватноправног карактера наслеђивања;
начело универзалности наслеђивања;
начело равноправности;
начело ограничености основа позивања на наслеђе;
начело слободе тестирања;
начело породичног наслеђивања.

4. Начело IPSO IURE наслеђивања

Члан 212 Закона о наслеђивању предвиђа да заоставштина оставиоца прелази по
сили закона на његове наследнике у тренутку његове смрти. Дакле, у тренутку
оставиочеве смрти претендент на наследство стиче правни положај оставиочевог
наследника, при чему није потребно да да било какву изјаву или да предузме било какву
радњу. Може постати наследник, а да тога не буде ни свестан.
моменту оставиочеве смрти наследник стиче право на одрицање од наслеђа,
које може вршити до окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине.
Негативна наследна изјава има ретроактивно дејство, што значи да се сматра да
наследник који се одрекао наследства никада није ни био наследник.

Начело универзалности наслеђивања

Принцип универзалности наслеђивања значи да у Србији постоје јединствена
правила наслеђивања, која се примењују независно од тога која права улазе у састав
заоставштине и каква су лична својства оставиоца.
Од начела универзалности наслеђивања одступа се у неколико случајева:
– наслеђивање права да се захтева смањење наследног дела супружника у другом
наследном реду;
– наслеђивање права на нужни део;
– наслеђивање права и обавеза даваоца издржавања из уговора о доживотном
издржавању. Њих могу наследити само супружник и деца даваоца издржавања, под
условом да пристану на то.

Начело равноправности
Принцип равноправности у наследном праву значи да је приликом регулисања
наследноправних последица оставиочеве смрти забрањено да се међу наследницима и
легатарима праве разлике са обзиром на ирелевантна својства – она својства која нису
ни у каквој вези са суштином установе наслеђивања.
Својства супружника, потомка, претка, побочног сродника, усвојиоца и усвојеника
традиционално су повезана са суштином наследног права, те прављење разлика у
наследноправном положају које се темеље на овим својствима није дискриминација
(примери 1 и 2 на 32. страни у књизи). Странци имају, под условом узајамности, исти
наследноправни положај као и српски држављани, уколико међународним уговором
није другачије одређено. Такође, брачни и ванбрачни сродници равноправни су у праву
на наслеђе.
Оставилац не сме путем тестамента дискриминисати потенцијалне наследнике
или легатаре, нити може од њих захтевати понашање које води ка дискриминацији
трећих лица (примери 1 и 2 на 32. страни у књизи). Такви тестаменти су апсолутно
ништави, јер су противни принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима.

Начело ограничености основа позивања на наследство

Упоредно право познаје три основа позивања на наслеђе: закон, тестамент и
уговор о наслеђивању. Закон о наслеђивању РС прописује да се може наследити само на
основу закона и завештања (тестамента), док је уговор о наслеђивању забрањен.

5. Начело слободе тестирања

Принцип слободе тестирања значи да је завешталац овлашћен да по својој вољи
располаже својом имовином за случај смрти. Слобода тестирања се испољава у три
облика:
– слобода састављања тестамента (завешталац може сам одлучити да ли жели да састави
тестамент или да се ослони на норме законског наслеђивања);
– слобода наследноправног обликовања (завешталац може именовати наследнике или
легатаре, одредити наследне квоте и разбаштинити законске наследнике);
– слобода опозивања тестамента (завешталац може једнострано опозвати свој
тестамент).
Слобода тестирања ограничена је принудним прописима, јавним поретком и
добрим обичајима. Такође, установа нужног дела предвиђа да одређени део наследне
масе мора припасти нужним наследницима, односно најближим члановима оставиочеве
породице.

6. УНИВЕРЗАЛНА И СИНГУЛАРНА СУКЦЕСИЈА

Универзална сукцесија је прелазак заоставштине као целине на оставиочеве
наследнике. Наследник, као универзални сукцесор, ступа у укупност права и обавеза
оставиоца, чиме се спречава да ствари из заоставштине остану без власника, односно да
се угасе оставиочева потраживања. Универзална сукцесија има више аспеката:
– јединство објекта сукцесије значи да на универзалне сукцесоре (наследнике)
прелази заоставштина као целина. Сингуларни сукцесор (легатар) стиче један или више
појединачних имовинских предмета из заоставштине; /пример на 36. страни у књизи/
– унитемпоралитет значи да наследници сва права и обавезе из заоставштине стичу у
једном моменту, а то је тренутак оставиочеве смрти. Легатари у тренутку оставиочеве
смрти не стичу имовинско право које им је остављено, него постају имаоци
потраживања према наследницима. Наследници постају власници, а легатари њихови
повериоци; /пример на 36. страни у књизи/
– унимодалитет: За универзалну сукцесију је карактеристично јединство начина
стицања свих права и обавеза из заоставштине. Наследник сва права и обавезе из
наследне масе, без обзира на њихову различиту правну природу, стиче по сили закона у
тренутку оставиочеве смрти. Начин на који легатар постаје ималац легираног права
зависи од правне природе тог права; /пример на 37. страни у књизи/
унилинеаритет (јединство субјеката који стичу заоставштину): У тренутку
оставиочеве смрти настаје наследничка заједница у погледу свих права и обавеза из
оставиочеве заоставштине. Заоставштина се не дели по објектима, него искључиво по
уделима. Удео санаследника је идеалан, јер се простире на свако право и обавезу из
заоставштине. Унилинеаритет производи вишеструке правне последице:

Не постоји плуралитет наслеђивања. Чак и у случају да постоји више наследника,

наслеђивање је само једно;
У случају да је у тестаменту неко именован за наследника одређене ствари, он у
моменту оставиочеве смрти не стиче право својине на тој ствари, јер су власници те
ствари заправо универзални сукцесори, док је он легатар који стиче потраживање према
(са)наследницима; /пример на 38. страни у књизи/
Одредбе у тестаменту којима завешталац оставља поједине ствари одређеним
наследницима (рецимо, прелегат или одредба о начину деобе заоставштине) не могу
имати стварноправно, него само облигационоправно дејство. У моменту оставиочеве
смрти те ствари припадају свим санаследницима. Да би санаследник коме је одређена
ствар остављена у својину постао власник, потребан му је додатни правни основ (на
пример, мора са осталим санаследницима да закључи уговор о деоби, на основу којег
касније могу да укњиже своје право својине или да суд донесе решење о деоби); /пример
на 38. страни у књизи/
Са принципом универзалне сукцесије и IPSO IURE наслеђивања неспојив је институт
виндикационог легата (односно, легата са стварноправним дејством). Српско наследно
право познаје само дамнациони легат; /пример на 38. страни у књизи, Римско право/
– уникаузалитет: Наслеђивање представља јединствен правни основ за стицање свих
права и обавеза из заоставштине. И у оним случајевима када једно лице наслеђује по
разним основима позивања на наслеђе (законско наслеђивање и тестамент), његова
наследна квота је јединствена. Наследник има исти правни положај у погледу свог
целокупног удела.
За оставиочеве дугове одговарају само универзални сукцесори, до висине вредности
наслеђене имовине. Такође, новопронађена имовина бива подељена искључиво међу
универзалним сукцесорима. У случају да иза оставиоца не остане ниједан тестаментарни
или законски наследник, својство универзалног сукцесора стиче држава.
 7. ИЗВОРИ НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Најзначајнији извор материјалног наследног права у Србији јесте Закон о

наслеђивању. Процесно право је уређено Законом о ванпарничном поступку. Поред ових
закона, посебно важни извори наследног права су Закон о облигационим односима,
Устав Републике Србије и Закон о јавном бележништву.
Закон о наслеђивању: Народна скупштина Републике Србије донела је 1995.
године Закон о наслеђивању, који је ступио на снагу 5. маја 1996. године. Садржи 239
чланова, распоређених у шест глава:
– Опште одредбе;
– Наслеђивање на основу закона;
– Наслеђивање на основу завештања;
– Уговори у наследном праву;
– Прелазак заоставштине на наследнике;
– Прелазне и завршне одредбе.

За временско важење Закона о наслеђивању релевантан је тренутак смрти

оставиоца, јер се наслеђе расправља према оном закону који је важио у тренутку
оставиочеве смрти. Са друге стране, пуноважност тестамента и уговора у наследном
праву (уговора о уступању и расподели имовине за живота и уговора о доживотном
издржавању) цени се према закону који је важио у време закључења истих. /пример на
страни у књизи/
Закон о ванпарничном поступку уређује оставински поступак, поступак за
састављање нотарског и судског тестамента, чување тестамента у суду, као и поступак за
деобу заједничких ствари или имовине.
8. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА: Суштински значај Закона о
облигационим односима за наследно право проистиче из тога што Србија нема
грађански законик, те је
члану 25 Закона о облигационим односима предвиђено да се одредбе овог закона које
се односе на уговоре сходно примењују и на друге правне послове (тестамент, легат или
наследна изјава). /пример на 41. страни у књизи/
Закон о облигационим односима садржи и одредбе о могућности наслеђивања
права и обавеза из облигационих односа.

Јавнобележничко право регулисано је Законом о јавном бележништву, Законом

ванпарничном поступку и Законом о оверавању потписа, рукописа и преписа. Нотари
имају значајна овлашћења у сфери наследног права. Завешталац може код јавног
бележника да сачини тестамент, односно да остави на чување раније сачињен
тестамент. Уговор о доживотном издржавању, уговор о уступању и расподели имовине
за живота, и уговор о преносу наследног дела пре деобе закључују се у форми
јавнобележничког записа или у форми нотарски солемнизоване исправе.
Јавни бележници су надлежни да спроводе оставинске поступке као повереници
суда.
 Остали извори наследног права су: 1) Закон о основама својинско – правних
односа; 2) Породични закон; 3) Закон о ауторском и сродним правима; 4) Закон о
привредним друштвима; 5) Закон о парничном поступку; 6) Закон о уређењу судова; 7)
Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља; 8) Закон о ратификацији
Конвенције о Једнообразном закону о облику међународног тестамента, са Прилогом.
9. УСТАВ И НАСЛЕДНО ПРАВО – За наследно право је посебно важан члан
59 Устава Републике Србије: Јемчи се право наслеђивања, у складу са законом. Право
наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних
обавеза. Ова одредба садржи уставну гаранцију наслеђивања, која се испољава у два
вида:
– као институционална гаранција наслеђивања, којом се обезбеђује уставноправна
заштита наслеђивања као правног института. Она забрањује законодавцу да укине
наслеђивање. Члан 59 УС треба системски тумачити у вези са чланом 58 УС, који јемчи
право својине, и чланом 66, према којем породица ужива посебну заштиту. Сходно томе,
УС јемчи приватноправно наслеђивање, односно такво наслеђивање које обезбеђује да
наследна маса остане у режиму приватне својине;
– као индивидуална гаранција наслеђивања, која подразумева да су уставом зајемчена
конкретна права која настају поводом наслеђивања. Обухвата право оставиоца да по
својој вољи располаже својом имовином за случај смрти, као и право наследника да могу
мирно уживати своје наследство и да не могу бити лишени истог.
Овај вид уставноправне заштите наследника схвата се као право на заштиту од
противправног напада државе на њихов наследноправни положај. Наследници стичу ову
заштиту у моменту оставиочеве смрти.

ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ
Претпоставке за наслеђивање су правне чињенице које морају да се остваре да би
наступило наслеђивање. То су:
– смрт оставиоца;
– постојање заоставштине;
– постојање наследника;
– постојање основа позивања на наслеђе.

10. СМРТ ОСТАВИОЦА КАО ПРЕТПОСТАВКА ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Према класичном схватању, смрт човека наступа када коначно престану

спонтани крвоток и дисање. Према Харвардским критеријумима , смрт је исход
непролазне коме која се јавља као резултат трајног оштећења мозга. Као релевантне
чињенице за утврђивање мождане смрти, узимају се:
– недостатак опажања и реаговања;
– недостатак телесних покрета и дисања;
– недостатак рефлекса;
– равна линија на електроенцефалографу, која потврђује одсуство активности
централног нервног система.
Чињеницу смрти уписује матичар на чијој територији је лице умрло, у матичну
књигу умрлих, на основу пријаве за упис и потврде о смрти. У погледу
наследноправних дејстава која је изазвала природна смрт, са њом се изједначава
претпостављена смрт (проглашење несталог лица за умрло). Решење о проглашењу
несталог лица за умрло доноси основни суд у ванпарничном поступку.
Поред тога што представља претпоставку за наслеђивање, моменат смрти је
вишеструко значајан за наследно право:
– у моменту смрти оставиочева заоставштина прелази на наследнике;
– заоставштину чине само она оставиочева права (и обавезе) која су подобна за
наслеђивање;
– од момента смрти почиње да тече рок у коме оставиочеви повериоци могу тражити
одвајање заоставштине од имовине наследника – SEPARATIO BONORUM.
Када је реч о природној смрти, као моменат смрти узима се онај тренутак који је
уписан у матичној књизи умрлих, и он се сматра отварањем наследства у погледу свих
наследноправних норми, како оних које уређују прелазак заоставштине на наследнике,
тако и оних које регулишу рачунање рокова.

Када је упис смрти извршен на основу правноснажног решења о утврђивању

смрти, односно решења о проглашењу несталог лица за умрло, уводи се двоструки појам
отварања наследства:
– у погледу свих наследноправних дејстава, осим рачунања рокова, као тренутак
отварања наследства, узима се онај моменат који је у решењу ванпарничног суда
означен као дан смрти;
– у погледу рачунања рокова, као моменат отварања наследства узима се дан када је
решење о утврђивању смрти, односно проглашењу несталог лица за умрло постало
правноснажно.

11.ОСНОВИ ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ

Основ позивања на наслеће је скуп правних чињеница које у сваком конкретном

случају одређују која лица ће постати оставиочеви наследници и колико ће износити
њихове наследне квоте. Наследнике и њихове квоте може одредити сам оставичац
правним послом mortis causa. У том случају се говори о вољном наслеђивању. Осим
вољног постоји и законско наслеђивање.
- у српском наследном праву јесу тестамент и законско наслеђивање, док је уговор
о наслеђивању забрањен. До законског наслеђивања долази у наредним случајевима:
– ако нема тестамента;
– ако је тестамент ништав;
– у случају да тестамент није обухватио целокупну имовину (заоставштину);
– уколико је тестаментарни наследник недостојан за наслеђивање, или није доживео
делацију;
– ако тестаментарни наследник да негативну наследну изјаву.
Тестаментарно наслеђивање има предност у односу на законско. Тестаментарно
наслеђивање је израз поштовања аутономије воље оставиоца који својом вољом уређује
судбину грађанских субјективних права, подобних за наслеђивање POST MORTEM.
Наследник може наследити један део заоставштине као законски, а други као
тестаментарни наследник. У правним системима у којима је уговор о наслеђивању
дозвољен, представља најјачи основ позивања на наслеђе.

12. ПОЈАМ И САСТАВ ЗАОСТАВШТИНЕ

Заоставштина је оставиочева имовина која у тренутку његове смрти прелази на
наследнике. Заоставштину чине сва наслеђивању подобна права и обавезе која су
припадала оставиоцу у тренутку његове смрти . У случају да је пасива већа од активе,
односно да су оставиочеве обавезе веће од права и имовине коју је поседовао,
универзални сукцесори нису дужни да исплате његове дугове, јер они одговарају само
до висине вредности наслеђене имовине.
У састав заоставштине, пре свега, улазе:
– стварна права (право својине, стварне службености, заложна права и државина);
– права и обавезе из облигационих односа (из уговора о купопродаји, депозита, накнаде
штете и неоснованог богаћења);
– ауторско право и права индустријске својине;
– наследноправна трансмисија (право на давање наследне изјаве, коју је требало да да
оставилац);
– право на давање одговора на понуду за закључење уговора.

Наслеђују се само она права која су подобна за наслеђивање, а то су по правилу

сва имовинска права. Права везана за личност оставиоца, иако су имовинске природе,
гасе се у тренутку оставиочеве смрти:
– личне службености;
– право на опозивање поклона;
– права и обавезе из уговора о пуномоћју;
– право прече куповине.
Неподобна права за наслеђивање јесу она која је могао остваривати искључиво
оставилац. Такође, и обавезе које је могао испунити само оставилац гасе се у тренутку
делације (позивања неког да прими наследство).
Јавноправна овлашћења и обавезе начелно су везана за личност оставиоца и
нису наследива:
– кривичне и прекршајне казне;
– оставиочево право телефонског претплатника.
 Са друге стране, наслеђивању подобна су наредна јавноправна права и обавезе:
– ненамирене оставиочеве пореске обавезе;
– јавноправна права и обавезе настале поводом одређене ствари (рецимо, грађевинска
дозвола).
Што се тиче приватноправних права и обавеза, наследива су наредна:
– после смрти лица које је било у радном односу, његови наследници имају право на
заостале зараде и отпремнину, као и на неискоришћен годишњи одмор, изражен у
новцу;
– потраживање накнаде нематеријалне штете наследиво је само ако је признато
правноснажном судском одлуком или писменим поравнањем;
– релативно су наследива права и обавезе даваоца издржавања из уговора о доживотном
издржавању (само ако наследници прихвате оставиочеву обавезу давања издржавања).
Нису наследиве облигација издржавања, лична и породична права, као ни личне
услуге.

13. ИЗДВАЈАЊЕ ИЗ САСТАВА ЗАОСТАВШТИНЕ

Одређена права која је оставилац за живота стекао по разним правним основима,
тренутку његове смрти издвајају се из састава заоставштине. Примера ради, ако је
оставилац украо аутомобил, он га је имао у државини, није имао право својине на њему,
те наследник наслеђивањем не може постати сопственик аутомобила, него само
држалац истог.
Према Закону о наслеђивању, до издвајања из састава заоставштине долази у два
основна случаја:

14. издвајање у корист потомака који су живели у заједници са оставиоцем:

 из састава заоставштине издваја се допринос у повећању оставиочеве имовине.

Потомак може тражити издвајање из састава заоставштине само ако је:
унео ново добро у оставиочеву имовину (на пример, саградио шталу);
допринео повећању вредности постојећих добара (рецимо, надзидао кућу);
исплатио оставиочеве дугове;
спречио пропадање појединих ствари из оставиочеве имовине.
Законодавац као начине доприноса повећању оставиочеве имовине наводи: рад,
помагање оставиоцу у привређивању и улагање зараде. Ако је потомак истовремено и
оставиочев наследник, издвојени део не урачунава се у његову наследну квоту. Такође,
не урачунава се ни у нужни део, нити улази у заоставштину;
15. издвајање предмета домаћинства мање вредности : право на издвајање предмета
домаћинства припада оставиочевим потомцима, супружнику и родитељима, под
условом да су у тренутку оставиочеве смрти живели са њим.
Као објекте издвајања законодавац наводи:
 -покућство (прибор за јело и спремање хране, одржавање хигијене);
-намештај и постељину;
-разне електричне уређаје (телевизор, шпорет, усисивач);
-кућне љубимце;
-потрошне ствари (животне намирнице, огрев, новац намењен за подмиривање
рачуна или набавку животних намирница).
У предмете домаћинства не спадају предмети који су оставиоцу служили за личну
употребу (рецимо, накит) или за обављање делатности (нпр. шиваћа машина),
као ни предмети који су спорадично употребљавани. Такође, услов је да је реч о
предметима мање вредности.
Осим наведена два основна случаја, до издвајања из састава заоставштине долази
у наредним случајевима:
– у корист надживелог супружника по основу ликвидирања брачне тековине;
– у корист ванбрачног партнера по основу ликвидирања заједничке имовине
ванбрачних другова;
– у корист члана породичне заједнице по основу ликвидирања заједничке имовине
чланова породичне заједнице;
– у корист државе по основу наплате трошкова социјалне помоћи коју је оставилац
остваривао према прописима о социјалној заштити;
– издвајање по основу оставиочевих уговорних располагања код којих је пренос права
одложен до момента његове смрти.

16. Постојање наследника као претпоставка за наслеђивање

Физичко лице може постати наследник под условом да је живо у моменту
оставиочеве смрти, односно да има правну способност.

17. КОМОРИЈЕНТИ су лица између којих постоји правна веза релевантна за

наслеђивање (брачна веза, сродство или да је неко неког именовао за наследника у
тестаменту) и која су изгубила животе у истом догађају, при чему се не може утврдити
редослед њихове смрти. Српско право не садржи одредбе о коморијентима, те се правна
празнина попуњава применом правног правила из члана 25 аустријског Општег
грађанског законика, према коме се за коморијенте узима да су умрли истовремено, тако
да се не могу узајамно наслеђивати. Претпоставка о коморијентима је оборива.
18. НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ НАСЦИТУРУСА: Сходно члану 3
Закона о наслеђивању, наследити може и дете већ зачето у тренутку оставиочеве смрти
ако се роди живо. Да би насцитурус постао наследник, мора се родити жив, у року од
триста дана од оставиочеве смрти. За мртворођено дете се узима да никада није ни
постало наследник.
Посебан наследноправни проблем представљају деца рођена путем вештачке
оплодње. Тако се може родити дете лица које је умрло неколико година раније. Српско
право има правне празнине у погледу уређења ове области.
 Уколико се ради о јајној ћелији, према нашем закону постоји необорива претпоставка
да је жена која је дете родила мајка детета.
Када је у питању семена ћелија лица које није живо, настаје проблем. /Проф. Антић
сматра да би у том случају дете имало право да наследи свог оца, без обзира кад је
зачето, под условом да се роди живо.
19. НЕСТАЛА ЛИЦА КАО НАСЛЕДИЦИ- лица која се у моменту оставиочеве
смрти воде као нестала такође могу бити наследници. Приликом оцене способности за
наслећивање несталог лица није релативан моменат доношења решења о проглашењу
за умрло већ моменат који је у решењу назначен као време смрти.
Положај непознатих наследника: Суд огласом позива сва лица која полажу право
на наслеђе да се пријаве. Оглас се објављује у Службеном гласнику Републике Србије, а у
случају да постоје индиције да наследници живе у иностранству, суд може одлучити да
се оглас објави у страним средствима информисања. Република Србија решењем
оставинског суда стиче право својине на покретним стварима, ако се наследник не јави
року од три године од отварања наслеђа, а на непокретностима у року од десет
година.
20. Оставиоца након његове смрти може наследити и правно лице које је
постојало у тренутку његове смрти, као и правно лице чије је оснивање започето пре
његове смрти, под условом да је након оставиочеве смрти заиста формирано. Оставилац
може у тестаменту наредити оснивање задужбине и наменити своје наследство
постизању њеног циља.

21. Неспособност за наслеђивање

Неспособност за наслеђивање је установа којом правни поредак одређеним
лицима забрањује да наслеђују било ког оставиоца. Члан 7 Закона о наслеђивању
предвиђа да странци у Србији имаји исти наследни положај као и српски држављани, под
условом реципроцитета. Према начину настанка, реципроцитет може бити:
– дипломатски реципроцитет заснован је на међународном уговору којим се државе
међусобно обавезују да држављанима друге државе уговорнице признају једнако право
наслеђивања, као и својим држављанима;
– законски реципроцитет постоји када две државе својим законима признају страним
држављанима право наслеђивања;
– фактички реципроцитет заснива се на томе што надлежни органи одређене државе
(јавни бележници или оставински судови) у пракси, приликом расправљања
заоставштине, признају странцима право на наслеђивање.
Када је реч о лицима без држављанства (апатридима), преовладава став да њима
треба признати право на наслеђивање, који је заснован на члану 13 Конвенције о
правном положају лица без држављанства из 1954. године, да апатрид у погледу
стицања покретне и непокретне имовине не може имати неповољнији третман од оног
који је предвиђен за странце.
За оцену држављанства потенцијалног наследника меродаван је тренутак
оставиочеве смрти, пошто у том моменту заоставштина прелази на наследнике.

22. Недостојност за наслеђивање

 Недостојно за наслеђивање јесте оно лице којем правни поредак забрањује да
наследи одређеног оставиоца. Недостојност за наслеђивање има релативно дејство, јер
неком лицу се забрањује да наследи одређеног оставиоца, док се код неспособности за
наслеђивање лице проглашава неспособним да наследи било ког оставиоца, те
неспособност производи апсолутно дејство.
Недостојност за наслеђивање представља грађанскоправну (цивилну) санкцију за
недозвољено понашање наследника према оставиоцу.
Према Закону о наслеђивању недостојан за наслеђивање је:
– онај ко умишљајно усмрти оставиоца или то покуша:
То могу бити непосредни и посредни извршилац, затим помагач, подстрекач, као
и лице које је оставиоца подстрекавало на самоубиство.
Недостојност за наслеђивање искључена је ако убиство оставиоца није било
умишљајно или је извршено у нужној одбрани, крајњој нужди или вршењу службене
дужности;
– онај ко принудом, претњом или преваром наведе оставиоца да сачини или опозове
тестамент или неку његову одредбу, или га у томе спречи.
Принуда или претња не мора бити директно управљена према оставиоцу, него и
према њему блиским лицима. Саучесници било које врсте, такође су недостојни за
наслеђивање;
– онај ко у намери спречавања оставиочеве последње воље умишљајно уништи или
сакрије оставиочев тестамент, или га фалсификује. Недостојно је и лице које умишљајно
користи фалсификован тестамент;
– онај ко се теже огреши о законску обавезу издржавања оставиоца, или му ускрати
нужну помоћ:
Законска обавеза издржавања односи се на законске облигације конституисане
на основу породичноправних прописа.
Недостојност за наслеђивање наступа по сили закона, и суд на недостојност пази
по службеној дужности.
Оставилац може опростити недостојност, под условом да има барем активну
тестаментарну способност, и да опроштај буде сачињен у форми тестамента. Потомци
лица недостојног за наслеђивање подобни су за наслеђивање, и они наслеђују као да је
он умро пре оставиоца.

23. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ЗАКОНСКОГ НАСЛЕЂИВАЊА

Законско или интестатско наслеђивање је најслабији основ позивања на наслеђе,
јер до њега долази само ако нема тестамента (или уговора о наслеђивању, у правним
системима у којима је дозвољен), односно ако оставилац завештањем није одредио
универзалне сукцесоре на целокупној заоставштини.
Поред два основна случаја, до законског наслеђивања долази у наредним ситуацијама:
– када оставиочев тестамент не садржи одредбу о именовању наследника (76. страна);
– када је оставиочев тестамент ништав;
– када је оставиочев тестамент опозван;
– када тестаментарни наследник не може да наследи или када да негативну наследну
изјаву.
случају да завешталац тестаментом обухвати само један део заоставштине,
преостали део се расподељује према правилима законског наслеђивања. Чињенице на
којима се превасходно заснива законски ред наслеђивања јесу крвно и грађанско
сродство, као и брачна веза.
Српско право прихвата принцип породичног законског наслеђивања, заснован на
томе што својство законског наследника везује за припадност оставиочевој породици. У
складу са чланом 8 Закона о наслеђивању, оставиочеви законски наследници су:
сви потомци (деца, унуци, праунуци и слично);
супружник;
родитељи;
браћа и сестре;
сви потомци браће и сестара (братанци, сестрићи, њихова деца и слично);
дедови и бабе;
стричеви, ујаци и тетке;
браћа и сестре од стричева, ујака и тетки, као и сви њихови потомци;
прадедови и прабабе, као и сви остали преци.
Својство законских наследника имају и оставиочеви адоптивни сродници
(усвојеник и његови потомци, као и усвојилац). Последњи законски наследник јесте
Република Србија. У законском наслеђивању важи принцип затвореног круга законских
наследника. Није дозвољено у пракси аналогно проширивати круг законских
наследника.
Норме законског наслеђивања груписане су у две целине:
– редовна правила законског наслеђивања, која се примењују у ситуацији када за
наслеђе конкуришу оставиочеви крвни сродници и супружник. Она уређују редослед
позивања на наслеђе и величину наследних квота оставиочевих крвних сродника и
супружника;
– посебна правила законског наслеђивања, која се примењују када се на наслеђе позивају
оставиочеви адоптивни сродници и Република Србија, као и у случајевима где разлози
правичности налажу да се одступи од редовних правила законског наслеђивања.

У државама европског континенталног права доминирају два система

законског наслеђивања:
– систем блискости сродства, који се примењује у Француској и државама које су
реципирале Француски грађански законик;
– парентеларни систем, који потиче из германског обичајног права и примењује се у
Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Србији, која је парентеларни систем преузела из
аустријског Општег грађанског законика.
 24. ОПШТА ПРАВИЛА ПАРЕНТЕЛАРНОГ СИСТЕМА

Парентеларни систем заснован је на подели оставиочевих наследника у

парентеле, које Закон о наслеђивању назива наследним редовима. Термин парентела
потиче од латинске речи PARENS, што значи родитељ. Парентела се образује према
критеријуму порекла, и њу чине оставиочеви сродници који потичу од једног или
више родоначелника који су, према степену сродства, једнако удаљени од оставиоца.
Својство родоначелника парентеле могу имати оставилац и његови преци.
– Родоначелник прве парентеле јесте сам оставилац, тако да њу чине сви оставиочеви
потомци;
– Родоначелници друге парентеле су оставиочеви родитељи, а поред њих, другу парентелу
чини и њихово потомство;
– Родоначелници треће парентеле су оставиочеви дедови и бабе;
– Родоначелници четврте парентеле су оставиочеви прадедови и прабабе;
– Родоначелници пете парентеле јесу оставиочеви чукундедови и чукунбабе, итд.
Између парентела важи принцип хијерархије, што значи да се припадници даљег
наследног реда не позивају на наслеђе докле год постоје припадници ближег наследног
реда. Близина наследног реда одређује се према близини родоначелника парентеле са
оставиоцем. За наследноправни положај оставиочевих сродника није битан њихов
степен сродства са оставиоцем, него припадност одређеном наследном реду.
Пример: У случају када иза оставиоца остану унук и отац, на место универзалног
сукцесора ступа унук (други степен сродства, прва парентела), а не отац (први степен
сродства, друга парентела).
Према начину на који се врши расподела заоставштине између припадника
исте парентеле, разликују се:
парентеларно – градуелни систем;
парентеларно – линеарни систем.
парентеларно – градуелном систему однос између припадника исте парентеле
уређује се према критеријуму сродства. Важе два правила:
– припадници наследног реда који су са оставиоцем у ближем степену сродства
искључују из наслеђа припаднике наследног реда који су са оставиоцем у даљем
степену сродства;
– припадници наследног реда који су у истом степену сродства са оставиоцем,
наслеђују једнаке делове.

Српско право није прихватило овај систем из разлога неправичности. Рецимо,

ако иза оставиоца остану старији син и унук (који је дете раније преминулог млађег
оставиочевог сина), син наслеђује све, док унук бива искључен из наследства. Градуелни
систем примењује се у Немачкој, почев од четвртог наследног реда.
Основна карактеристика парентеларно – линеарног система јесте та што се
припадници парентеле деле на линије, односно скупове законских наследника које чине
најближи оставиочев сродник у наследном реду и сви његови потомци, при чему се
однос између припадника исте линије уређује према праву представљања.
Право представљања – IUS REPRESENTATIONIS, посебно је наследно правило да
потомци оставиочевог сродника који не жели или не може да буде наследник, ступе на
његово место и добију део заоставштине који је требало да припадне њиховом претку.
Право прираштаја – IUS ACCRESCENDI је наследноправна установа која се
примењује у случају када се не може применити право представљања, тако да наследни
део једног сродника постаје слободан и прираста наследном делу наследника истог
наследног реда.
– У првом наследном реду линију чини оставиочево дете са својим потомством;
– У другом наследном реду постоје две линије: очева (коју чине оставиочев отац и сви
његови потомци) и мајчина (коју чине оставиочева мајка и сви њени потомци);
– У трећем наследном реду постоје четири линије. Линију у овом наследном реду чине
сваки родоначелник (деда, односно баба) и његови потомци.
Заоставштина се дели на једнаке делове између свих линија. У првом наследном
реду, величина наследства које добија једна линија зависи од броја линија. У другом
наследном реду очева и мајчина линија добијају по ½ заоставштине, док у трећем
наследном реду свака линија добија по ¼ наследства.

25. Право представљања

Право представљања уређује расподелу заоставштине између припадника исте
линије. У оквиру права представљања разликују се два ужа принципа:
– принцип репрезентовања;
– принцип наступања.
Принцип репрезентовања значи да носилац линије искључује из наслеђа своје
потомке. Он представља целу линију у законском наслеђивању. Наслеђује за све
припаднике линије, по принципу један за све. Овај принцип уводи хијерархију у
позивању на наслеђе унутар једне линије, јер носилац линије и његов потомак не могу
истовремено наследити оставиоца као законски наследници.
Принцип наступања се примењује у случају када оставиочев сродник не може да
га наследи, те на његово место ступају сви његови потомци, међу којима се расподељује
релевантан део заоставштине, то јест онај део који је требало да припадне оставиочевом
сроднику. У овом случају, оставиочев сродник је репрезентовано лице, а његови
потомци су репрезентанти.
Да би се применило право представљања у ужем смислу (принцип наступања),
потребно је да се остваре одређени услови:
– својство репрезентованог лица могу имати само оставиочеви сродници из прве три
парентеле, док је у четвртој парентели искључено право представљања. Такође,
оставиочев супружник не може бити репрезентовано лице, јер би у том случају наследна
маса дошла у руке пасторака, који нису законски наследници;
– репрезентовани није у стању да буде наследник, јер:
није доживео тренутак делације;
недостојан је за наслеђивање;
 искључен је из права на нужни део, или је лишен истог;
дао је негативну наследну изјаву;
– својство репрезентаната имају потомци репрезентованог лица. Они не морају бити
наследници репрезентованог, јер код права представљања репрезентант наслеђује
оставиоца уместо репрезентованог.
Пример: Унук умишљајно убије свог оца, а дан након тог умре деда. Унук може да
наследи свог деду по праву представљања, јер према њему није недостојан.

Право прираштаја
Прираштајем у законском наслеђивању назива се скуп правила којима се уређује
расподела заоставштине онда када се не може применити право представљања, јер у
једној линији нема наследника који би могли и хтели да наследе.
У складу са Законом о наслеђивању, у првом наследном реду не примењује се
прираштај. Ако супружник или дете не може да наследи, а искључена је примена права
представљања, заоставштина бива подељена на једнаке делове између осталих линија.
У другом наследном реду постоје три ситуације у којима долази до
прираштаја:
– када један родитељ не може или не жели да наследи, а искључена је примена права
представљања, његов део прираста другом родитељу, који наслеђује све оно што је
намењено оставиочевим сродницима;
– када оба родитеља нису постали наследници, при чему само један од њих има потомке
који су способни за наслеђивање, у складу са правом представљања. У том случају део
заоставштине који је требало да припадне другом родитељу, прираста репрезентантима
другог родитеља, који наслеђују све оно што је намењено оставиочевим сродницима у
другој парентели;
– када у другом наследном реду не постоји ниједан сродник који би могао и хтео да
наследи оставиоца, цела заоставштина одлази у руке супружника.

25. Први наследни ред

Први наследни ред чине оставиочева деца и супружник, између којих се

наследна маса дели на једнаке делове, при чему свако од њих представља једну линију у
оквиру првог наследног реда.
Када оставиочево дете не може или не жели да наследи , сходно примени права
представљања, оставиочеву заоставштину наслеђују његови унуци. Примена права
представљања у првом наследном реду је неограничена. Дакле, примењује се све док
има оставиочевих потомака.
случају да супружник не може или не жели да наследи, оставиочева целокупна
заоставштина расподељује се међу његовом децом. Право представљања је искључено,
како наследна маса не би отишла у руке пасторака, који иначе нису законски
наследници.
 26. Други наследни ред

Припадници другог наследног реда позивају се на наслеђе онда када иза

оставиоца није остао ниједан потомак који би могао и хтео да наследи. Супружник може
добити највише ½ заоставштине, у случају да оставилац има дете. Ако оставилац није
имао потомке, супружник прелази у други наследни ред.
Са обзиром да ½ заоставштине одлази у руке супружника, оставиочеви родитељи
добијају по ¼ оставинске масе. Ако оставилац није имао супружника, заоставштина бива
подељена на једнаке делове међу оставиочевим родитељима.
случају да родитељи не могу или не желе да наследе оставиоца, сходно
примени права представљања, заоставштина се дели на једнаке делове између
оставиочеве браће и сестара, а ако ни они не могу или не желе да ступе на место
универзалних сукцесора, та улога припада њиховим потомцима. Примена права
представљања у другом наследном реду је неограничена, све док има потомака
оставиочевих родитеља.
У зависности од тога да ли са оставиоцем имају оба или само једног
заједничког претка, побочни сродници подељени су на пунородне и полуродне.
Пунородни побочни сродници (рођени брат, рођена сестра и њихови потомци) имају
оба заједничка претка са оставиоцем, дакле потичу како од оставиочевог оца, тако и од
оставиочеве мајке. Са друге стране, полуродни побочни сродници потичу или од
оставиочевог оца или од мајке оставиоца. Из свега овог произлази закључак да
пунородни побочни сродници могу бити репрезентанти оба родитеља, док полуродни
могу ступити на место репрезентаната само једног родитеља, и самим тим могу бити у
неповољнијем положају приликом законског наслеђивања.

28. Трећи наследни ред

Ако иза оставиоца не постоји ниједан сродник из првог и другог наследног реда
који би могао и хтео да га наследи, на наслеђе се позивају припадници треће парентеле.
трећем наследном реду оставиочеви сродници групишу се у две уже целине, које се
зову лозе. Разликујемо очеву лозу, чији су родоначелници баба и деда по оцу, и мајчину
лозу, чији су родоначелници баба и деда са мајчине стране. У састав очеве лозе, поред
очевих родитеља улазе и сви њихови потомци, а у састав мајчине лозе, поред мајчиних
родитеља улазе и сви њихови потомци. Заоставштина бива подељена на једнаке делове
између лоза, при чему сви родоначелници добијају по ¼ наследне масе.
случају да оставиочеви баба и деда не могу или не желе да наследе, на њихово
место ступају њихови потомци (ујаци и тетке из мајчине лозе, односно стричеви и тетке
из очеве лозе) и добијају онај део заоставштине који је требало да припадне њиховом
претку, да је постао наследник.
У трећој парентели, такође разликујемо пунородне и полуродне сроднике.
Пунородни су рођени стриц, рођени ујак и рођена тетка, и они могу бити репрезентанти
оба родоначелника лозе. Полуродни сродници су полустриц по баби или деди,
полутетка по баби или деди и полуујак по баби, и они могу ступити на место
репрезентаната само оног родоначелника од кога потичу. Сходно томе, пунородни
сродници могу да се нађу у повољнијем положају приликом законског наслеђивања.
До прираштаја у трећем наследном реду долази онда када неки од
родоначелника није постао наследник, а нису се стекли услови за примену права
представљања. Постоје три такве ситуације:
– Када један родоначелник лозе не може или не жели да наследи, а нема потомке, те се
не може применити право представљања, његов део прираста другом родоначелнику
лозе, те он наслеђује све оно што је намењено целој лози;
– Када оба радоначелника лозе не могу наследити, при чему само један од њих има
потомке. У том случају наследни део родоначелника који нема потомке прираста
репрезентантима другог родоначелника, тако да они наслеђују све оно што припада
целокупној њиховој лози;
– Када у једној лози нема сродника који могу и желе да наследе, цела заоставштина
одлази у руке сродника из друге лозе. У том случају деда и баба, који су родоначелници
друге лозе, добијају по ½ заоставштине.

29. Четврти и остали наследни редови

Припадници четвртог наследног реда позивају се на наслеђе ако у прва три
наследна реда не постоји ниједно лице које би могло и хтело да наследи оставиоца. У
четвртом наследном реду свака лоза дели се на две гране, дедину и бабину грану, при
чему свака грана добија по ¼ заоставштине. Као родоначелници грана, јављају се
оставиочеви прадедови и прабабе, од којих свако добија по осми део заоставштине.
четвртој парентели не примењује се право представљања, јер потомци прабаба
прадедова не улазе у круг законских наследника. Ако неки припадник четвртог
наследног реда не може или не жели да наследи, долази до прираштаја. Разликујемо
три случаја:
– Ако оставиочев прадеда не може или не жели да наследи, његов део заоставштине
одлази у руке оставиочеве прабабе (и обрнуто). Није важно да ли су они били у браку,
него само то да су припадници исте гране;
– Ако у одређеној грани нема предака који би ступили на место наследника, на њихово
место долазе преци из друге гране у оквиру исте лозе, и они наслеђују све оно што је
требало да припадне тој лози;
– Ако у једној лози нема предака који би били наследници, заоставштина одлази у руке
друге лозе.
На пети и остале наследне редове сходно се примењују правила о подели
заоставштине у четвртом наследном реду.

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ АДОПТИВНИХ СРОДНИКА ОСТАВИОЦА

Наследноправни положај адоптивних сродника зависи од врсте усвојења. Закон
наслеђивању регулише наследноправне последице потпуних усвојења која су
заснована пре усвајања Породичног закона, 1. јула 2005. године, као и усвојења
заснованих према одредбама Породичног закона који тренутно важи. Правила ЗОН – а о
наследноправним последицама непотпуног усвојења примењују се на непотпуна
усвојења заснована пре 1. јула 2005. године.
 Потпуно усвојење има за последицу то што се између усвојиоца и његових
сродника, са једне стране, и усвојеника и његових потомака, са друге стране, заснива
нераскидив однос сродства једнак крвном сродству. Потпуно усвојење производи иста
наследноправна дејства као и крвно сродство. Заснивање потпуног усвојења има за
последицу престанак међусобних наследних права усвојеника и његових потомака са
усвојениковим биолошким сродницима.
Наследноправне везе између усвојеника и његових потомака, са једне стране, и
усвојеникових биолошких предака и побочних сродника, са друге стране, могу (а не
морају!) само делимично престати.
Пример: Ако се удовица, која има пунолетну ћерку и малолетног сина, преуда и
њен нови супруг усвоји њеног сина, син задржава наследноправне везе са мајком и
њеним сродницима, док наследноправне везе са биолошким оцем и његовим
сродницима престају. У случају законског наслеђивања, пунолетна ћерка би се
третирала као сестра по мајци свог, фактички, рођеног брата.
Непотпуним усвојењем заснива се сроднички однос између усвојиоца, са једне
стране, и усвојеника и његових потомака, са друге стране. Између усвојеника и
усвојиочевих сродника не настаје никакав сроднички однос, те усвојеник и његови
потомци могу наслеђивати искључиво усвојиоца.
Некадашњи Закон о браку и породичним односима предвидео је да усвојилац може
ограничити или искључити право свог усвојеника да га наследи, уколико има рођену
децу. Такође, ако би усвојеник био усвојен од стране оба супружника, могло се одредити
да усвојеник може наследити оба, само једног или ниједног усвојиоца.
Непотпуно усвојење није раскидало наследноправне везе између усвојеника и
његових биолошких сродника. Усвојилац из непотпуног усвојења може добити
доживотно плодоуживање на делу усвојеникове заоставштине, ако се испуне три
услова:
– да усвојилац нема нужних средстава за живот;
– да усвојеник нема наследника из првог наследног реда;
– да приликом заснивања усвојења нису била искључена усвојеникова наследна права.
Захтев за конституисање доживотног плодоуживања усвојилац треба поднети у
року од годину дана од усвојеникове смрти, и ово право није наследиво.
Ако је непотпуно усвојење прекинуто за живота усвојиоца и усвојеника, они се не
могу међусобно наслеђивати, јер у тренутку оставиочеве смрти, који је меродаван за
одређивање круга законских наследника, не постоји адоптивно сродство.
Уколико је усвојилац за живота поднео основан захтев за раскид непотпуног
усвојења, након његове смрти усвојеник не може имати никаква наследна права према
усвојиочевој заоставштини.
Потпуно усвојење може се поништити само ако је ништаво (у време његовог
закључења нису били испуњени услови за пуноважност истог, предвиђени Породичним
законом) или рушљиво (сагласност за усвојење дата је под принудом или у заблуди).

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СУПРУЖНИКА ОСТАВИОЦА

 Законско наследно право супружника проистиче из постојања његовог брака са
оставиоцем у моменту оставиочеве смрти. Супружник не може постати наследник, ако је
брак за живота оставиоца био разведен или поништен. Са друге стране, брак не мора
бити пуноважан, да би супружник постао наследник.
Ако оставилац има децу, његова заоставштина бива подељена на једнаке делове
између његовог супружника и деце. У случају да оставилац није имао потомке,
супружник прелази у други наследни ред и добија ½ заоставштине. Ако у другом
наследном реду не постоји оставиочев сродник који би могао и желео да наследи, цела
заоставштина одлази у руке супружника, док трећа парентела бива искључена из
наследства.

Смањење наследног дела супружника у првом наследном реду

Наследни део супружника у првом наследном реду може бити смањен онда када
конкурише за наслеђе са оставиочевим дететом којем није други родитељ. Да би до
тога дошло, неопходно је да се остваре три услова:
– да постоји оставиочево дете коме надживели оставиочев супружник није други
родитељ. Не мора бити реч о рођеном детету, може бити у питању и оставиочев
усвојеник;
– да је имовина супружника већа од онога што би наследио при подели наследне масе на
једнаке делове са оставиочевом децом. Имовина се цени у моменту смрти оставиоца, и
њу чини све оно што је супружник поседовао до тренутка оставиочеве смрти, као и оно
што је издвојио из заоставштине по основу брачне тековине и уговора о доживотном
издржавању;
– да суд оцени да је смањење оправдано, при чему разматра имовно стање и способност
за привређивање оставиочеве деце и супружника, вредност наследне масе и дужину
трајања брака између оставиоца и надживелог супружника.
Наследни део супружника смањује се тако да буде до два пута мањи од
наследног дела сваког оставиочевог детета. /формула на 106. страни у књизи/
Захтев за смањење наследног дела супружника може поднети било које
оставиочево дете, све до окончања првостепеног оставинског поступка. Може се
ставити и у жалби на оставинско решење, под условом да оставиочево дете докаже да га
без своје кривице није могло поднети у првостепеном оставинском поступку.

Повећање наследног дела супружника у другом наследном реду

Наследни део супружника у другом наследном реду може се повећати онда када
нема нужних средстава за живот. Разликујемо два начина повећања наследног дела
супружника:
мало повећање наследног дела;
велико повећање наследног дела.
 Мало повећање наследног дела постоји онда када суд одлучи да се у корист
супружника конституише плодоуживање на целини или делу заоставштине коју су
наследили његови санаследници. Док траје супружниково право плодоуживања, његови
санаследници на оптерећеном делу заоставштине имају голу својину - немају фактичку
власт над заоставштином, нити је могу употребљавати на било који начин, али
задржавају право својине.
Плодоуживање на заоставштини траје све до смрти супружника. Изузетно,
супружниково право плодоуживања може престати пре његове смрти у два случаја:
када супружник са својим санаследником закључи уговор о преиначењу доживотног
плодоуживања у доживотну ренту;
када суд на захтев супружникових санаследника укине доживотно плодоуживање због
промењених околности;
Суд може супружнику повећати наследни део, тако што би му доделио
аликвотни део заоставштине који је требало да припадне његовим санаследницима. Да
би се то десило, неопходно је да се остваре три услова:
ако је услед оставиочеве смрти супружник остао без нужних средстава за живот
(средстава која су му потребна да би себи обезбедио становање, исхрану, одевање,
лечење, неопходне предмете за личну употребу и издатке за неопходне социјалне и
културне потребе);
супружник мора ставити захтев за повећање законског наследног дела, у року од
годину дана од оставиочеве смрти;
суд мора оценити да је повећање законског наследног дела супружника целисходно.
Велико повећање супружниковог наследног дела постоји онда када суд донесе
одлуку да супружник наследи целокупну заоставштину. Да би до тога дошло, морају се
остварити два услова:
супружник мора поставити захтев да му се додели целокупна заоставштина;
заоставштина мора бити тако мале вредности, да би њена подела довела супружника
у оскудицу.

Смањење наследног дела супружника у другом наследном реду

Наследни део супружника може бити смањен у другом наследном реду до ¼ онда
када оставиочева наслеђена добра чине више од половине његове посебне имовине и ако
заједница живота између супружника и оставиоца није трајала дуже време. Да би до тога
дошло, потребно је да се испуне четири услова:

У оставиочева наслеђена добра (добра која је оставилац бесплатно стекао од својих

предака и побочних сродника) треба да чине више од половине његове посебне
имовине;
брачна заједница између оставиоца и његовог супружника не сме трајати дуже време.
Наследни део не може се смањити ако је брак трајао три или више година, или ако су у
браку рођена деца;
супружников санаследник треба да стави захтев за смањење, у року од годину дана од
оставиочеве смрти, и то право је наследиво;
 захтев за смањење може поднети само онај санаследник који припада лози из које
потичу оставиочева наслеђена добра.
случају да суд усвоји захтев за смањење, део заоставштине за који је смањена
наследна квота надживелог супружника додељује се санаследнику који је захтевао
смањење. Све док суд не донесе решење о захтеву супружникових санаследника за
смањење његовог наследног дела, супружник има право да, уместо наслеђивања у
својину, изабере плодоуживање на ½ заоставштине.

Губитак законског наследног права супружника

Губитак законског наследног права супружника постоји онда када се супружнику
који може и жели да наследи, ускрати својство законског наследника упркос томе што је
у моменту оставиочеве смрти постојао брак. До тога долази у три случаја:
– ако је оставилац покренуо поступак за развод брака, а након његове смрти је утврђено
да је тужбени захтев основан. Ако је оставилац поднео тужбу за развод брака и умро пре
правноснажног окончања бракоразводног поступка, наследници могу да наставе
започети поступак да би доказали основаност тужбеног захтева за развод брака.
Супружник не улази у круг законских наследника, под условом да суд донесе
декларативну пресуду којом утврђује да је тужбени захтев за развод брака основан;
– када се након оставиочеве смрти утврди да је брак био ништав из разлога за које је
супружник знао у време закључења брака. Поступак за поништење брака могу поднети
оставилац, оставиочев супружник, јавни тужилац или неко друго заинтересовано лице.
Наследници могу поднети тужбу за утврђење ништавости брака само ако је брак био
апсолутно ништав. У случају релативне ништавости, могу само наставити поступак за
поништење брака, који је оставилац за живота покренуо.
Супружник може изгубити положај законског наследника, ако буду испуњена два
услова – да суд донесе пресуду којом утврђује ништавост брака, и да је супружник знао
за узрок ништавости у време закључења брака;
– ако је заједница живота између оставиоца и његовог супружника трајно престала
кривицом супружника или у споразуму са оставиоцем. Супружник, такође, губи право на
законско наслеђивање у случају обостране кривице за престанак животне заједнице.

Наследноправни положај родитеља оставиоца

Оставиочеви родитељи улазе у други наследни ред, и наслеђују по ½ оставинске

масе. Ако је оставилац имао супружника, онда родитељи наслеђују по ¼ заоставштине,
док супружник добија ½ наследне масе.
Наследни део родитеља може бити увећан, под истим условима као код повећања
наследног дела супружника: немање нужних средстава за живот, постављање захтева за
повећање, оцена суда о целисходности повећања и слично.
случају малог повећања у корист родитеља конституише се доживотно
плодоуживање на делу заоставштине који су наследили његови санаследници, односно
суд доноси одлуку да му се повећа наследна квота на штету његових санаследника, док
код великог повећања суд доноси одлуку да родитељ наследи целокупну
заоставштину.
Док супружник захтев за повећање наследног дела може усмерити према било
ком санаследнику, код родитеља треба разликовати три ситуације:
– родитељи који у моменту оставиочеве смрти живе у брачној или ванбрачној заједници,
могу поднети захтев за повећање наследног дела само према оставиочевом супружнику,
и то под условом да обоје немају нужна средства за живот;
– ако један родитељ не може или не жели да наследи, други родитељ може захтевати
повећање свог наследног дела како према оставиочевом супружнику, тако и према
репрезентантима родитеља који није постао наследник;
– када је заједница живота између оставиочевих родитеља трајно престала, родитељ
који нема нужних средстава за живот, може захтевати повећање наследног дела према
другом родитељу само ако није скривио престанак заједнице живота. /пример на 115.
страни у књизи/

Држава као наследник

Члан 21 Закона о наслеђивању предвиђа да заоставштина без наследника постаје
државна имовина. До тога долази ако оставилац нема потомке, супружника, нити
тестаментарне наследнике. Држава има исти наследноправни положај, као и било који
други законски наследник. Одговара за оставиочеве дугове и у обавези је да испуни
оставиочеве легате. Постоје четири специфичности, по којима се држава разликује од
осталих законских наследника:
– држава је принудни законски наследник. Не може дати негативну наследну изјаву,
нити може бити искључена из наследства класичним негативним тестаментом;
– држава не може бити недостојна за наслеђивање;
– држава не може постати ималац наследивих права која су резервисана искључиво за
физичка лица или приватноправне субјекте, него се таква права гасе. Примера ради, на
државу не могу да пређу права и обавезе даваоца издржавања из уговора о доживотном
издржавању;
– ако држава не испуни оставиочеве налоге, не може бити правно санкционисана,
односно не може бити лишена наследства.

ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА ЗАВЕШТАЊА

Тестамент (завештање) је једностран, формалан, строго личан и опозив правни

посао којим оставилац уређује правну судбину своје имовине за случај смрти. Тестамент
постоји у наредним случајевима:
– када оставилац целокупну заоставштину или њен аликвотни део остави одређеном
лицу, односно када именује наследника;
– када неком лицу остави једну или више тачно одређених ствари и права, тј. легат;
– када законског наследника искључи из права на наслеђе (негативни тестамент);
– када опрости недостојност наследнику или легатару;
– када опозове раније састављен тестамент.
Тестамент је једностран правни посао, јер настаје и производи правна дејства на
основу изјаве воље само једног лица – завештаоца. Да би настао пуноважан тестамент,
воља завештаоца мора бити изражена у некој од законом предвиђених форми. Форма
тестамента представља његов конститутивни елемент, те се због тога тестамент убраја
формалне правне послове.
Тестамент је једнострано опозив правни посао јер га завешталац све до смрти
може по својој вољи у целини или делимично опозвати. Спада у доброчине правне
послове јер корисник тестаментарног располагања завештаоцу не дугује никакву
накнаду. Такође, тестамент је правни посао MORTIS CAUSA јер производи правна дејства
тек након оставиочеве смрти. Тестамент је неадресован правни посао, јер производи
правна дејства без оставиочеве обавезе да га саопшти наследнику, легатару или било
ком другом лицу.
Строго лични карактер тестамента има две димензије:
– Формални униперсоналитет значи да завешталац мора лично саставити свој
тестамент. Апсолутно је ништав тестамент састављен од стране пуномоћника или
законског заступника оставиоца;
– Материјални униперсоналитет означава забрану одредаба у тестаменту којима
завешталац препушта трећим лицима доношење одлуке о важности или садржини
тестаментарног располагања. Овакви тестаменти бивају поништени јер су у супротности
са јавним поретком.

Активна тестаментарна способност

Да би настао пуноважан тестамент, потребно је да се испуне услови који се тичу:
активне тестаментарне способности, завештаочеве воље и форме. Такође, садржина
тестамента мора бити у складу са принудним прописима, јавним поретком и добрим
обичајима.
Активна тестаментарна способност представља способност завештаоца да
сачини пуноважан тестамент или да га пуноважно опозове. Тестамент може сачинити
свако лице способно за расуђивање које је старије од 15 година.
Завешталац је способан за расуђивање ако је у стању да схвати значај својих
поступака и њихових последица, и да поступа према таквом схватању. Лица која су
потпуно лишена пословне способности, нису способна за расуђивање и, самим тим,
немају активну тестаментарну способност. Делимично лишење пословне способности
је ирелевантно за активну тестаментарну способност.
Суд ће поништити тестамент завештаоца који није био потпуно лишен пословне
способности, ако је у време састављања тестамента био трајно или привремено
неспособан за расуђивање. /пример на 123. страни у књизи/ Суд је дужан да одреди
судско – психијатријско вештачење ради утврђивања завештаочеве способности за
расуђивање.
Постојање активне тестаментарне способности цени се према тренутку његовог
сачињавања. За пуноважност тестамента важно је да у моменту његовог сачињавања
завешталац има најмање 15 година и да буде способан за расуђивање.
 Губитак способности за расуђивање после сачињеног тестамента може имати за
последицу стављање ван снаге целог располагања за случај смрти, или појединих
одредби. Суд доноси конститутивну (преображајну) пресуду којом ставља пуноважан
тестамент ван снаге, уколико су испуњена четири услова:
– губитак способности за расуђивање треба да наступи након састављања тестамента;
– након састављања тестамента неопходно је да се битно измене прилике које су
представљале одлучујућу (пресудну) побуду завештаоца да располаже за случај смрти;
/пример на 124. страни у књизи/
– губитак способности за расуђивање и промена околности треба да наступе тако да
онемогућују завештаоца да сам опозове тестамент; /пример на 125. страни у књизи/
– заинтересована лица (на пример, завештаочеви законски наследници) треба да
подигну тужбу за стављање тестамента ван снаге, у року од три године од проглашења
тестамента. Заинтересованим лицем сматра се свако лице које би стављањем тестамента
ван снаге поправило своју грађанскоправну позицију.
Тестамент је апсолутно ништав у два случаја:
– ако је завешталац у време његовог сачињавања имао мање од 15 година;
– ако је завешталац у време сачињавања тестамента, због неспособности за расуђивање,
био потпуно лишен пословне способности.
Релативна ништавост наступа онда када је тестамент сачинило лице старије од
15 година, које је неспособно за расуђивање, а које у време састављања тестамента није
било потпуно лишено пословне способности.
Пример: Тестамент који састави пунолетна особа у стању пијанства.

ЗАВЕШТАОЧЕВА ВОЉА
Тестамент представља изјаву воље којом завешталац уређује правну судбину
своје имовине за случај смрти. За пуноважност тестамента потребно је да изјава воље
буде слободна и озбиљна. Изјава воље је слободна ако завешталац није сачинио
тестамент под утицајем мана воље (заблуда, превара, претња и принуда). Озбиљна
изјава воље подразумева ANIMUS TESTANDI, тј. намеру оставиоца да сачини тестамент.
ANIMUS TESTANDI значи да је завешталац изјавио вољу са циљем да постигне
одређена наследноправна дејства, односно да уреди расподелу своје имовине за случај
смрти. Одсуство намере за састављање тестамента повлачи апсолутну ништавост истог,
такви случајеви постоје код: тестамената састављених у шали, менталне резервације,
као и код тзв. недовршених тестаментарних располагања.
Тестамент састављен у шали постоји када завешталац да изјаву у форми
тестамента, без намере да располаже својом имовином, при чему очекује да његова
изјава неће бити схваћена озбиљно.
Пример: Када глумац у позоришној представи састави олографски тестамент,
који није сачињен in animo testandi.
Ментална резервација постоји када завешталац свесно сачини тестамент који је
у супротности са његовом стварном вољом. Повлачи апсолутну ништавост тестамента.
 Пример: Када оставилац сачини олографски тестамент, којим своју неговатељицу
именује за наследника, али не жели да га она наследи, него би само да је веже за себе до
своје смрти. Овај тестамент је апсолутно ништав услед менталне резервације.
Недовршени процес формирања воље: Тестамент је вољни акт чијем састављању
претходи одређени мисаони процес, односно саопштавање идеја и жеља у погледу
располагања за случај смрти, од стране завештаоца. Саопштавање истих не представља
тестамент, јер у одређеном случају не постоји animus testandi.
Пример: Оставиочева изјава учињена непосредно пред смрт пред сведоцима, да
ће отићи у суд или код јавног бележника да одређено лице именује за наследника, није
призната од стране суда за тестамент.

ФОРМА ЗАВЕШТАЊА
Форма тестамента је унапред предвиђен спољни облик кроз који завешталац
треба да изјави своју вољу да би настао пуноважан тестамент. Примарни циљ форме се
огледа у њеној заштитној функцији, јер форма представља гаранцију истинитости
последње завештаочеве воље. Такође, форма служи да истакне да је завештаочево
располагање учињено in animo testandi.
Форма тестамента има и секундарне функције:
– Доказна функција састоји се у томе што форма омогућује да се након смрти завештаоца
прилично сигурно утврди постојање тестамента и његова садржина;
– Упозоравајућа функција огледа се у томе што форма спречава оставиоца да брзоплето и
непромишљено располаже својом имовином за случај смрти.
Закон о наслеђивању предвиђа девет облика кроз које завешталац може изјавити
своју вољу, и сваки од тих облика је равноправан: олографски, алографски, усмени,
јавнобележнички, конзуларни, судски, бродски, војни, и међународни тестамент.
Јавни тестаменти су они код којих као битан елемент форме фигурира присуство
нотара, судије или неког другог лица које је носилац јавних овлашћења. То су судски,
јавнобележнички, конзуларни, бродски, војни и међународни тестамент.
Приватни тестаменти не захтевају присуство носиоца јавних овлашћења. У њих
улазе олографски, алографски и усмени тестамент.
Редовни тестаменти су они који се могу саставити без наступања неких посебних
околности и чији рок трајања није временски ограничен. У њих спадају олографски,
алографски, јавнобележнички, судски, конзуларни и међународни тестамент.

Ванредни тестаменти се могу сачињавати само онда када се завешталац нађе у

неким посебним животним околностима (нпр. плови на српском броду или обавља војну
дужност за време рата или мобилизације), и њихова важност је временски ограничена.
То су бродски и војни тестамент.
Усмени тестамент је изузетна форма тестамента, јер се може састављати само
онда када завешталац не може располагати за случај смрти у некој другој форми, и
његова важност је временски ограничена. Разликује се од ванредних по томе што
пуноважност ванредних тестамената није условљена тиме да завешталац ни на један
други начин не може располагати за случај смрти у некој другој форми.
 Олографско завештање
Олографски (својеручни) тестамент је редовни и приватни тестамент за чије је
састављање неопходно да завешталац својеручно напише цео текст тестамента и да се
на крају текста потпише.
За пуноважност олографског тестамента прописана су два битна елемента форме:
– својеручна писмена редакција завештаочеве воље;
– својеручан потпис завештаоца испод текста исправе.
Закон о наслеђивању препоручује да на олографском тестаменту буде назначен
датум састављања, док Нацрт Грађанског законика условљава пуноважност олографског
тестамента назначењем датума састављања.
За настанак олографског тестамента неопходно је да цео текст тестамента
напише лично завешталац на начин који обезбеђује утврђивање аутентичности
његовог рукописа. За формалну пуноважност тестамента ирелевантно је:
– шта је завешталац користио као подлогу (хартија, дрвена плоча или кутија цигарета);
– чиме је писан текст (графитна или хемијска оловка, или кармин);
– на ком језику и којим писмом је текст тестамента написан (ћирилица, латиница,
писана или штампана слова).
Завешталац се мора потписати на исправи на којој је тестамент сачињен, и то на
крају текста, испод или десно од последње речи у тексту тестамента. Може се потписати
само презименом, именом, надимком, псеудонимом или исписивањем сродничког или
каквог другог односа са корисником тестаментарног располагања.

Алографско завештање
Алографски тестамент (писмени тестамент пред сведоцима) је редовни и
приватни тестамент, који се саставља тако што завешталац пред два истовремено
присутна сведока својеручно потписује унапред састављено писмено, изјављује да га је
прочитао и признаје га за своју последњу вољу.
Код овог тестамента постоје три битна елемента форме:
– писмена редакција оставиочеве последње воље;
– потврђивање исправе;
– присуство тестаментарног сведока.
Исправу може сачинити сам завешталац на било који начин , а може препустити
неком другом лицу да то учини за њега (адвокат, сродник и слично).
За настанак алографског тестамента неопходно је да завешталац унапред
припремљено писмено:
– потпише;
– да га призна за свој тестамент;
– да изјави да га је прочитао;
– да све ове радње уради истовремено у присуству два сведока;
– да се испод завештаоца потпишу сведоци.
Све ове радње се просторно и временски надовезују чинећи јединствен акт, који
се назива потврђивање тестамента. Пожељно је да изнад имена сведока буде назначено
да су у питању сведоци, као и да у исправу буду унети што потпунији подаци о
грађанскоправном идентитету сведока (презиме, име, занимање, адреса пребивалишта,
ЈМБГ).
Својство завештаоца може имати само оно лице које је in concreto у стању да
прочита и потпише тестамент. Способност завештаоца да прочита исправу цени се
према тренутку састављања тестамента. Алографски тестамент је ништав ако је
завешталац неписмен, слеп, ако не зна језик или писмо на коме је написан текст
тестамента.
Постоје три посебна услова да би неко био сведок код алографског тестамента:
– мора бити писмено;
– мора бити способно да се потпише;
– мора знати језик на којем завешталац признаје исправу за свој тестамент.
Сведоци не морају бити упознати са садржином тестамента и не морају знати
језик на којем је тестамент сачињен. Не морају ни доживети тренутак оставиочеве
смрти. Сведок може бити и адвокат или неко друго лице које је за завештаоца написало
исправу о тестаменту.

Јавнобележничко завештање
Јавнобележнички (нотарски) тестамент је редовни и јавни тестамент, који по
казивању завештаоца саставља јавни бележник у облику јавнобележничког (нотарског)
записа. Састављање јавнобележничког тестамента врши се по правилима нотаријалног
поступка, који је уређен Законом о јавном бележништву и Законом о ванпарничном
поступку.
Нотарски тестамент може саставити било који јавни бележник на територији
Републике Србије, при чему је ирелевантно где завешталац има пребивалиште, односно
боравиште и где се налазе добра која чине његову заоставштину. Нотарски тестамент се
саставља у канцеларији јавног бележника, осим у изузетним случајевима (примера
ради, ако завешталац издржава затворску казну). Сачињавање јавнобележничког
тестамента пролази кроз три стадијума:
– припремни стадијум;
– стадијум писмене редакције оставиочеве последње воље;
– стадијум потврђивања (рекогниције) тестамента.
припремном стадијуму нотар, увидом у службену исправу са фотографијом
(примера ради, лична карта) или саслушањем сведока идентитета, утврђује идентитет
завештаоца, а затим и испуњеност законских услова за састављање јавнобележничког
тестамента (постојање активне тестаментарне способности, озбиљне и слободне воље,
као и то да ли је тестамент који завешталац жели да сачини у складу са принудним
прописима, јавним поретком и добрим обичајима). Ако нису испуњени законски услови,
нотар доноси решење којим одбија да састави нотарски тестамент.
Јавнобележнички тестамент саставља нотар према казивању завештаоца, при
чему се мора старати о томе да завештаочева воља буде јасно и прецизно изражена и
дужан је да завештаоца поучи о прописима којима се уређује право на нужни део.
Ако завешталац инсистира на томе да у тестамент унесе неку апсолутно ништаву
одредбу, нотар доноси решење којим одбија састављање тестамента. Са друге стране,
ако завешталац жели да сачини рушљив тестамент, јавни бележник га мора упозорити
на то. Ако завешталац остане при својој изјави и после упозорења, у јавнобележнички
запис се уноси упозорење нотара. Уколико се завешталац противи уношењу упозорења,
нотар доноси решење којим одбија да састави исправу.
Потврђивање тестамента (рекогниција) је најзначајнији стадијум у поступку
састављања нотарског тестамента, а намењен је за предузимање наредних процесних
радњи:
– упознавање завештаоца са садржином јавнобележничког тестамента;
– одобравање нотарског тестамента које се врши тако што завешталац даје изричиту
изјаву којом га признаје за своју последњу вољу;
– потписивање нотарског тестамента.
Јавни бележник мора завештаоцу прочитати тестамент, мада то може препустити
свом приправнику који тестамент мора прочитати у присуству јавног бележника.
Завешталац мора усмено изјавити да је његова воља у свему верно унета и да се
потпише. Након завештаоца, потписује се и јавни бележник, и непосредно изнад потписа
завештаоца уноси напомену да су обављене све прописане радње.
Јавнобележничким тестаментом може се служити свако лице које има активну
тестаментарну способност, што укључује и неписмена и физички хендикепирана лица и
обезбеђује им реализовање уставом загарантоване слободе тестирања.

Судско завештање
Судски тестамент је редовни и јавни тестамент, који саставља судија према
казивању завештаоца. На састављање судског тестамента сходно се примењују правила
о састављању јавнобележничког тестамента.
За састављање судског тестамента стварно је надлежан основни суд, док је
месна надлежност поверена свим основним судовима на територији Републике Србије.
Саставља га судија појединац у згради суда, изузев ако завешталац није у стању да дође
суд, или када за то постоје други оправдани разлози.
У стадијуму потврђивања судског тестамента, завешталац исправу
састављену од стране судије, потписује и признаје за свој тестамент. Ако је завешталац
способан да самостално прочита исправу и потпише се на истој, судији остаје само да се
потпише након завештаоца и да стави напомену да су предузете све предвиђене радње.
Када завешталац не може самостално прочитати и потписати исправу (примера
ради, ако је слабовид, а није понео наочаре), исправу коју је саставио према казивању
завештаоца, судија чита у присуству завештаоца и два тестаментарна сведока, након
чега завешталац изјављује да је његова воља у свему верно унета, и потписује се на
тестаменту. После њега се потписују два тестаментарна сведока, а судија на крају ставља
свој потпис и напомену да су предузете све предвиђене радње.
Ако завешталац састави судски тестамент пред судом на чијем подручју нема
пребивалиште, тај суд по службеној дужности о томе обавештава суд на чијем подручју
се налази завештаочево пребивалиште.

Конзуларно завештање
Конзуларни тестамент је редовни и јавни тестамент који српском држављанину
иностранству саставља конзуларни представник Србије по правилима за састављање
судског тестамента.
Конзуларни тестамент може саставити конзуларни представник Србије или
дипломатски представник који врши конзуларне послове, и то могу урадити искључиво
на територији стране државе у коју су послати да врше конзуларне послове.
Конзуларним тестаментом могу се служити само држављани Србије, при чему
дужина боравка истих у страној држави није од значаја. Конзуларни представник Србије
не сме састављати јавне тестаменте држављанима државе пријема, нити држављанима
неке треће државе.

Бродско завештање
Бродски тестамент је ванредни и јавни облик тестамента који завештаоцу, који
се налази на српском броду, саставља заповедник брода по правилима за састављање
судског тестамента.
Заповедник брода може састављати тестамент само када је брод физички
одвојен од српског копна, при чему је ирелевантно да ли брод плови српским или
иностраним територијалним водама. Није надлежан да сачини завештање ако је брод
усидрен у српском пристаништу.
Брод мора бити српски, без обзира на то да ли је у питању поморски, речни или
језерски брод . Српским бродом сматра се онај који је уписан у српски уписник бродова ,
односно коме је од стране органа Републике Србије издат привремени пловидбени лист.
Бродски тестамент важи тридесет дана од тренутка успостављања физичке везе
између брода и српског копна. Ако завешталац надживи истек овог рока, сматра се да
тестамент никад није ни био састављен.
 Војно завештање
Војни тестамент је ванредни и јавни тестамент који, за време мобилизације или
рата, лицу на војној дужности саставља овлашћени војни старешина по правилима за
састављање судског тестамента.
Да би се могао сачинити војни тестамент, мора бити проглашено ратно стање,
при чему није од значаја да ли се завешталац у време састављања завештања налази у
борби или у некој ратној опасности. Ратно стање проглашава Народна скупштина, а ако
она не може, за то су задужени председник Републике, председник Народне скупштине и
премијер.
Својство завештаоца може имати само оно лице које је за време ратног стања
непосредно укључено у обављање послова одбране земље. То су: стални припадници
војске, резервисти, припадници војске који обављају војну дужност без оружја, цивили
који обављају послове за оружане снаге (примера ради, доктори и медицинске сестре у
војним болницама), као и ратни заробљеници.
Војни тестамент по казивању завештаоца могу саставити: командир чете,
старешина истог или вишег ранга, као и старешина сваког одвојеног одреда. Према
казивању завештаоца, може га саставити и неко друго лице, ако је присутан старешина
(нпр. дипломирани правник који је мобилисан, задужен је за састављање завештања у
присуству командира чете).
Војни тестамент престаје да важи након 60 дана од завршетка рата. Ако је
завешталац демобилисан пре или после окончања рата, рок важења завештања истиче
после 30 дана од дана демобилизације. У случају да завешталац надживи ове рокове,
сматра се да војни тестамент никад није ни сачињен.

Међународно завештање
Међународни тестамент је редовни и јавни тестамент који се саставља тако што
завешталац пред овлашћеним лицем и два истовремено присутна сведока изјављује да је
унапред састављено писмено његов тестамент и да је упознат са његовом садржином.
Међународни тестамент имплементиран је у српско наследно право Законом о
ратификацији Конвенције о једнообразном закону о облику међународног тестамента, са
Прилогом од јуна 1977. године. Састављање међународног тестамента није условљено
постојањем страног елемента. На пуноважност форме међународног тестамента не
утичу: држављанство, пребивалиште и боравиште оставиоца, место где је тестамент
састављен и место где се налази имовина.
За састављање међународног тестамента надлежна су лица која иначе сачињавају
јавне тестаменте: јавни бележник, судија основног суда, конзуларни представник Србије,
заповедник брода и војни старешина овлашћен за састављање војног тестамента.
Састављање међународног тестамента пролази кроз три стадијума:
– писмена редакција оставиочеве последње воље;
– потврђивање тестамента;
– потписивање тестамента.
 Сходно члану 3 Једнообразног закона о облику међународног тестамента,
тестамент мора бити сачињен у писменом облику. Тестамент може бити написан на
било ком језику, било којим писмом, руком или механичким средством писања. За
разлику од јавнобележничког тестамента, завешталац може сам саставити завештање
или то може поверити неком другом лицу.
Међународни тестамент се потврђује на тај начин што завешталац у присуству
овлашћеног лица и два тестаментарна сведока изјављује да је исправа његов тестамент
да је упознат са његовом садржином, при чему исправу не мора пред њима прочитати
наглас. На исправи се најпре потписује завешталац, а потом и овлашћено лице и сведоци,
једно за другим.
Завешталац може на исправи бити потписан на четири начина:
– завешталац може својеручно потписати тестамент у присуству овлашћеног лица и два
тестаментарна сведока;
– завешталац може пред овлашћеним лицем и сведоцима раније стављен потпис
признати за свој;
– ако завешталац није у стању да се потпише, у присуству тестаментарних сведока ће
саопштити разлог овлашћеном лицу, које ће то забележити на исправи, и у конкретном
случају забелешка мења завештаочев потпис;
– на захтев завештаоца, у присуству овлашћеног лица и тестаментарних сведока, може га
потписати неко друго лице.
Потписи завештаоца, овлашћеног лица и тестаментарних сведока морају стајати
на крају исправе. Датум састављања тестамента уписује овлашћено лице, на крају
исправе. Овлашћено лице дужно је да састави потврду којом утврђује да су приликом
састављања међународног тестамента поштована сва правила прописана релевантним
законом. Потврда се сачињава у два примерка, од којих један добија завешталац, а други
задржава овлашћено лице. Потврда није услов за формалну пуноважност међународног
тестамента, него служи за доказивање постојања и садржине истог у случају спора.

Усмено завештање
Усмени тестамент је приватни тестамент који се саставља тако што завешталац
усмено изјављује своју вољу пред три истовремено присутна сведока, када услед
изузетних прилика не може да располаже својом имовином у некој другој форми. Постоје
два битна формална елемента усменог завештања:
– постојање изузетних прилика;
– обавезно присуство три тестаментарна сведока.
Важност усменог тестамента временски је ограничена на 30 дана од престанка
изузетних прилика у којима је сачињен. Рок почиње да тече од тренутка кад завешталац
стекне могућност да састави тестамент у писменој форми, или кад престане опасност по
живот, односно тестаментарну способност завештаоца. Ако завешталац умре по истеку
овог рока, сматра се да усмено завештање никад није ни било сачињено.
Изузетне прилике постоје онда када се завешталац нађе у изненадној и
непосредној опасности да изгуби живот или активну тестаментарну способност. У
пракси и теорији установљено је да изузетне прилике не морају заиста постојати, него је
довољно да у конкретном случају постоје чињенице које су код завештаоца створиле
објективно оправдан утисак да су му угрожени живот, односно активна тестаментарна
способност.
За пуноважност усменог завештања није од значаја узрок завештаочеве смрти.
Постојање изузетних прилика цени се према тренутку састављања тестамента. Да би
усмени тестамент био пуноважан, изузетна прилика мора деловати тако да спречава
завештаоца да састави тестамент у некој другој форми.
Поред општих услова који се траже за сваког тестаментарног сведока , сведоци
усменог завештања морају имати очувано чуло слуха и морају знати језик на којем
завешталац изјављује своју последњу вољу. Не морају бити писмени. Ако је завешталац
глувонем, сведоци морају имати способност да се споразумевају са глувонемим лицима.
Сведоци усменог завештања дужни су да обавесте суд о садржини истог, као и о
месту и приликама под којима је завешталац изјавио своју последњу вољу, али
извршење ове дужности није услов пуноважности усменог тестамента.

Сведоци у тестаментарном праву

Приликом састављања тестамента могу се јавити две врсте сведока: сведоци
идентитета и тестаментарни сведоци.
Присуство сведока идентитета не представља елемент форме, него служи као
доказно средство у поступку сачињавања тестамента. Да би неко био сведок идентитета,
довољно је да буде способан да да обавештење о идентитету завештаоца (члан 169
Закона о ванпарничном поступку). Мора бити пунолетан, и није од значаја да ли је лице
делимично лишено пословне способности, као и то да ли је у брачном или сродничком
односу са завештаоцем.
Присуство тестаментарних сведока битан је елемент форме, пре свега код
усменог, међународног и алографског завештања. Тестаментарни сведоци су посебна
врста позваних сведока, јер су позвани да учествују у поступку састављања тестамента,
како би својим присуством гарантовали његову аутентичност.
Да би неко био тестаментарни сведок, мора испуњавати три услова:
– пунолетство;
– потпуна пословна способност;
– одсуство неподобности за обављање дужности сведока.
Апсолутно неподобно је лице које се не може појавити код састављања одређене
форме тестамента, при чему је ирелевантан његов лични однос са завештаоцем.
Институт релативне неподобности спречава да се у улози сведока појаве лица
која су лично заинтересована за садржину тестамента и која би могла да дођу у
искушење да свој положај сведока злоупотребе. Релативно неподобно за тестаментарног
сведока јесте оно лице које је завештаоцу: крвни сродник у правој линији, побочни
сродник закључно са четвртим степеном сродства, тазбински сродник закључно са
другим степеном сродства, адоптивни сродник, супружник, бивши супружник,
ванбрачни партнер, бивши ванбрачни партнер, старалац, бивши старалац, штићеник и
бивши штићеник.
 Код усменог завештања, тестаментарни сведоци могу бити и завештаочев
супружник, потомци и други блиски сродници.
Код јавних тестамената тестаментарни сведок не може бити:
– особа која је у служби код нотара, односно судије или другог лица овлашћеног за
сачињавање тестамента;
– особа која ради у јавнобележничкој канцеларији, односно у суду, конзуларном
представништву и слично;
– особа на чији правни положај непосредно или посредно може утицати тестамент;
– особа која је заступник, односно одговорно лице у правном лицу на чији правни
положај непосредно или посредно може утицати тестамент;
– особа која је лицу овлашћеном за састављање тестамента крвни сродник у правој
линији, побочни сродник закључно са четвртим степеном сродства, тазбински сродник
закључно са другим степеном сродства, адоптивни сродник, супружник, бивши
супружник, ванбрачни партнер, бивши ванбрачни партнер, старалац, бивши старалац,
штићеник и бивши штићеник.
Тестамент је рушљив ако је приликом његовог сачињавања улогу тестаментарног
сведока имало лице које за то не испуњава законом предвиђене услове.

Чување завештања
Завешталац путем института службеног чувања тестамента може обезбедити да
за постојање његовог завештања не сазнају заинтересована лица (законски наследници,
тестаментарни наследници и легатари), али да оставински суд сазна за тестамент и да
добије увид у садржину истог.
За службено чување тестамента надлежан је сваки основни суд на територији
Републике Србије. Завештање мора предати лично завешталац, и том приликом добија
потврду о пријему тестамента на чување. Ако је завештање у отвореном омоту, судија
га може прочитати и указати завештаоцу на евентуалне недостатке због којих
тестамент не би био пуноважан. Судија сачињава записник, у који уноси начин на који
је утврдио идентитет завештаоца.
случају да завешталац депонује тестамент код основног суда на чијем подручју
нема пребивалиште, тај суд по службеној дужности о томе обавештава основни суд на
чијем подручју се налази завештаочево пребивалиште.
Завешталац има право да, лично или преко пуномоћника, узме назад депоновано
завештање. Том приликом сачињава се записник, у који се уноси да је тестамент узет
назад и на који начин је утврђен идентитет лица које га је узело.

Именовање наследника
 Именовање наследника је тестаментарно располагање на основу којег једно или
више лица стичу својство завештаочевог универзалног сукцесора, односно наслеђују
целокупну заоставштину или њен аликвотни део.
Наследник може бити именован на два начина: изричито или прећутно.
Код изричитог именовања наследника оставилац на непосредан начин изражава
намеру да одређено лице буде његов универзални сукцесор, при чему не мора навести
све елементе грађанскоправног идентитета тестаментарног наследника.
Прећутно одређивање наследника: Члан 114 Закона о наслеђивању је предвидео
да се наследником сматра и лице коме је завешталац оставио једну или више ствари,
односно права, ако се утврди да је завештаочева намера била да то лице постане
наследник. Ова намера се утврђује на основу тога што су у завештању за такво лице
предвиђене неке правне последице које се редовно везују за универзалне сукцесоре,
као што су плаћање оставиочевих дугова или сахрана оставиоца.
Ако завешталац на несумњив начин не одреди наследне квоте, исте се уређују
сходно правилима о припадању наследства:
– када завешталац именује једног наследника, а не одреди му наследни део, он наслеђује
целокупну заоставштину. Ако има више наследника са неодређеним наследним квотама,
они међусобно деле наследну масу на једнаке делове;
– када постоји један или више наследника са одређеним наследним квотама, при чему
заоставштина није у целости расподељена, остатак исте наслеђују законски наследници;
– када завешталац именује наследнике, при чему једнима одреди наследне делове, а
другима не, они којима наследне квоте нису одређене, међусобно деле на једнаке делове
преосталу заоставштину.
Корективна правила за одређивање наследних квота: Уколико су тестаментарне
одредбе о висини наследних квота неспроводиве или контрадикторне, суд их поново
одређује на наредне начине:
– када завешталац именује више наследника и одреди им наследне квоте чији збир
прелази јединицу, суд тестаментарним наследницима сразмерно смањује наследне
делове, тако да њихов збир буде једнак јединици, и да притом остану у оној пропорцији
коју је предвидео завешталац;
– када завешталац именује више наследника, а само некима одреди наследне квоте, и то
на начин да осталим наследницима не преостане ништа. У тој ситуацији, суд сразмерно
смањује квоте наследницима чији је наследни део одређен, све док наследници са
неодређеним делом не добију део који је једнак делу наследника коме је намењена
најмања квота;
– када завешталац именује више наследника, а притом је збир њихових наследних квота
мањи од јединице. У том случају, суд им сразмерно повећава наследне квоте, како би
обухватиле цело наследство.

Разбаштињење
 Разбаштињење представља одредбу у негативном тестаменту, усмерену на то
да се законским наследницима потпуно или делимично ускрати могућност да наследе
завештаоца у тренутку његове смрти.
Потпуним разбаштињењем одређено лице се потпуно искључује из права на
наслеђивање, док се делимичним разбаштињењем предвиђа да неко лице наследи мање
од онога што би добило према правилима законског наслеђивања. Посебан случај
делимичног разбаштињења постоји онда када завешталац свом наследнику остави само
нужни део.
погледу наследноправних последица које проузрокује, разликујемо изричито и
прећутно разбаштињење. Код изричитог разбаштињења, оставилац на непосредан
начин изражава своју намеру да одређено лице потпуно или делимично разбаштини, и
тада се узима да разбаштињени наследник није доживео тренутак оставиочеве смрти.
Пример: Када тестамент гласи – Искључујем сестру из права на нужни део зато
што је коцкарка и наркоманка.
Ако тестаментарни наследник није доживео тренутак делације, заоставштину
наслеђују његови потомци.
Код прећутног разбаштињења оставилац одређено лице потпуно или делимично
искључује из права на наслеђивање на посредан начин, тако што за наследника именује
неко друго лице.
Ако тестаментарни наследник не може или не жели да наследи, наследна маса
одлази у руке разбаштињеног лица.
Разбаштињење је ништаво, ако је у супротности са принудним прописима, јавним
поретком и добрим обичајима. Такође, ништаво је изричито разбаштињење државе као
последњег законског наследника. Завешталац не може супружника и најближе сроднике
разбаштинити права на нужни део, осим ако су испуњене законске претпоставке за
искључење и лишење из права на нужни део.

Проста супституција
Проста супституција представља одредбу у тестаменту којом завешталац
одређује наследника за случај да друго лице не постане наследник. Првобитни
наследник је институт, а његов заменик супститут.
Да би дошло до просте супституције, неопходно је да се испуне два услова:
– да наступи супституциони случај;
– да супститут може и жели да наследи завештаоца.
Супституциони случај је свака околност која доводи до тога да институт отпадне
од наслеђа1. То могу бити различите околности: институт умре пре завештаоца,
неспособан је или недостојан за наслеђивање, завешталац га је искључио из наслеђа и
слично. Завешталац може одредити ситуације у којима наступа супституција 2.
Пример1: Тестамент гласи Лазару остављам целокупну заоставштину. Ако Лазар
не наследи, нека наследи Јован. У том случају Јован наслеђује, када Лазар из било ког
разлога не постане наследник.
 Пример2: Тестамент гласи Мој наследник је Петар. Ако Петар умре пре мене,
заоставштину наслеђује Марко. Ако након оставиочеве смрти Петар да негативну
наследну изјаву, Марко не може постати наследник, јер није наступио супституциони
случај.
Супститут мора доживети тренутак делације, мора бити достојан и способан за
наслеђивање и не сме да се одрекне наследства. Испуњеност ових услова цени се према
завештаоцу.
Ако се супституциони случај састоји у одрицању од наслеђа, да би наступила
супституција, довољно је да супститут надживи завештаоца – не мора да буде жив у
тренутку када институт даје негативну наследну изјаву.
Постоји више модалитета супституције:
– код вишестепене супституције, завешталац одређује супститута супституту;
– код реципрочне супституције, завешталац предвиђа да његови санаследници буду
супститути један другом;
– једно лице може бити супститут неколицини института, и обратно – више лица могу
бити супститути једном институту.
Правне последице супституције:
Постављање супститута тестаментарном наследнику доводи до искључења
примене правила о прираштају у тестаментарном праву.
Пример: Завешталац има брата и жену. Напише у тестаменту Ако мој брат не буде
могао и хтео да наследи, његов део нека припадне мом брату од стрица. У овом случају,
супституцијом је искључена примена прираштаја у другом наследном реду.
Постављањем супститута законском наследнику, у зависности од конкретних
околности , завешталац искључује примену права представљања, прираштаја у
законском наслеђивању или правила о следореду.
Пример: Завешталац има родитеље и сестру. Напише у тестаменту Ако моји
родитељи не могу или не желе да наследе, заоставштину остављам брату од ујака. У
овом случају, искључена је примена права представљања.

Фидеикомисарна супституција
Разликујемо фидеикомисарну супституцију у ширем смислу и фидеикомисарну
супституцију у ужем смислу, која је заправо модалитет претходне.
Фидеикомисарна супституција у ширем смислу представља одредбу у тестаменту
којом завешталац предвиђа да по наступању одређених околности једно лице престаје
да буде наследник, и да на његово место ступа други наследник.
Претходни наследник је фидуцијар, а потоњи наследник фидеикомисар. Они
постају наследници један после другог.
Пример: Завешталац у тестаменту одреди да је његов наследник Марко, све док
завештаочев син не напуни 18 година. У том тренутку оставиочева заоставштина
прелази на његовог сина.
 Као супституциони случај могу фигурирати различите околности: испуњење
одложног или раскидног услова, протек рока, неизвршење налога. У српском праву је
забрањено као супституциони случај предвидети смрт свог наследника.
Разлике у односу на наследничку заједницу и просту супституцију:
– фидуцијар и фидеикомисар позивају се на наслеђе сукцесивно, један за другим. Они
нису санаследници. Међутим, завешталац може предвидети да у погледу дела
заоставштине који је намењен фидуцијару, својство фидеикомисара има фидуцијаров
санаследник;
– фидуцијар и фидеикомисар наслеђују један иза другог, док институт и супститут
наслеђују један уместо другог. Институт искључује супститута из права на наслеђе, и
обратно. Фидуцијар је непосредни, а фидеикомисар посредни наследник – они не
искључују један другог из права на наслеђе.
Ако се не може одредити да ли је завешталац у тестаменту предвидео просту или
фидеикомисарну супституцију, узима се да је одређена проста супституција.
Правни положај претходног наследника: Фидуцијар мора доживети тренутак
делације, мора бити способан и достојан за наслеђивање и не сме да се одрекне наслеђа.
На правни положај претходног наследника сходно се примењују правила о положају
плодоуживаоца, али мора се имати у виду да он није ималац стварног права на туђој
ствари, него је господар заоставштине и привремени наследник.
Дужан је да управља заоставштином са пажњом доброг домаћина. Може да
употребљава ствари и права из заоставштине, као и да присваја све цивилне и
натуралне плодове. Не сме отуђивати права и ствари из заоставштине, нити им може
мењати супстанцију, изузев у наредним случајевима:
– претходни наследник може уз дозволу или одобрење потоњег наследника да отуђи или
оптерети непокретност из заоставштине или било које друго право;
– претходни наследник може отуђити ствари и права из заоставштине, ако је оставилац
то предвидео тестаментом;
– дозвољена су располагања фидуцијара која су потребна ради испуњења легата, налога
или исплате завештаочевих дугова;
– фидуцијар може отуђити било које право из заоставштине када је таква мера, према
нормалном схватању ствари, неопходна за управљање заоставштином.
Правни положај фидеикомисара: У моменту оставиочеве смрти, фидеикомисар
стиче право на очекивање заоставштине. Из овог права произлазе два значајна
овлашћења: право инвентара и право на обезбеђење заоставштине.
Право инвентара је право фидеикомисара да захтева попис и процену наследне
масе. Може тражити и обезбеђење за своју правну позицију. Ако фидуцијар не пружи
обезбеђење, суд може наредити да се заоставштина или њен део предају на чување
поузданом лицу. Готов новац, хартије од вредности и штедне књижице предају се на
чување суду на чијем се подручју налази заоставштина.
Фидеикомисар може захтевати да се у јавне регистре упише да је фидуцијарово
право ограничено, како би спречио савесност евентуалних фидуцијарових прибавилаца.
 Реална суброгација: Све оно што је фидуцијар прибавио као противчинидбу или
накнаду за добра из заоставштине, мора након наступања супституционог случаја да
преда фидеикомисару.
Пример: Ако је фидуцијар наплатио оставиочево потраживање, након наступања
супституционог случаја, тај новац припада фидеикомисару.
тренутку наступања супституционог случаја, на потоњег наследника прелазе и
обавезе које је фидуцијар преузео ради редовног управљања заоставштином.
Пример: Ако фидуцијар узме кредит да реновира наслеђени стан, наступањем
супституционог случаја обавеза отплате кредита прелази на фидеикомисара.
Фидеикомисарна супституција у ужем смислу је одредба у тестаменту којом
завешталац именује наследника свом наследнику или легатару. Њена суштина је у томе
што завешталац као супституциони случај предвиђа смрт претходног наследника, што је
у српском праву забрањено.
Постоје три модалитета фидеикомисарне супституције у ужем смислу:
– прећутно именовање наследника свом наследнику постоји када завешталац забрани
наследнику да располаже заоставштином;
– пупиларна супституција је одредба у тестаменту којом завешталац именује за
наследника своје малолетно дете, са тим да наследник постаје нека друга особа уколико
његово дете умре пре стицања активне тестаментарне способности, односно пре
навршене 15. године живота; /пример на 164. страни у књизи/
– квазипупиларна супституција представља одредбу у тестаменту којом завешталац
именује наследника свом детету зато што оно није способно за расуђивање, и предвиди
да ако потомак накнадно стекне активну тестаментарну способност, постаје коначни
наследник, односно престаје бити фидуцијар, а дететов фидеикомисар губи то
својство. /пример на 164. страни у књизи/

Услов у тестаменту
Услов је одредба којом завешталац правна дејства тестамента чини зависним од
неке будуће и неизвесне околности.
Постоје три поделе услова, које се врше према различитим критеријумима:
– у зависности од тога да ли се услов остварује наступањем или ненаступањем неке
околности, разликују се позитиван и негативан услов.
Пример позитивног услова: Мој наследник ће бити Алекса кад заврши факултет.
Пример негативног услова: Заоставштину остављам Саши. Ако Саша не заврши
факултет до своје 25. године, престаће да буде наследник;
– могућност условно постављеног наследника да утиче на остварење услова представља
критеријум за поделу на потестативне, каузалне и мешовите услове.
Потестативан је онај услов чије остварење зависи искључиво од тестаментарног
наследника (нпр. Заоставштину остављам Ани ако положи правосудни испит).
Каузални је онај услов чије остварење зависи од неког природног догађаја или од
трећег лица (нпр. Наследник ће бити мој стриц, ако мој сестрић не дипломира до своје 30.
године).
 Остварење мешовитог услова зависи делимично од тестаментарног наследника
(нпр. Заоставштину остављам Марку ако заврши медицински факултет као студент
генерације);
– у зависности од утицаја услова на дејства тестамента, разликујемо одложне и раскидне
услове.
Одложни услов чини неизвесним наступање дејстава тестамента. Наследник
који је постављен под одложним условом, заоставштину не стиче у моменту оставиочеве
смрти, него тек по остварењу услова.
Раскидни услов чини неизвесним опстанак дејстава која је тестамент произвео
моменту завештаочеве смрти. Наследник стиче заоставштину у моменту оставиочеве
смрти, али је губи по остварењу раскидног услова.
Правни положај наследника постављеног под одложним условом:
тренутку оставиочеве смрти наступа стање пенденције, односно стање лебдења.
За време стања пенденције, условно именовани наследник има положај фидеикомисара,
што значи да он на заоставштини има само право чекања. Положај фидуцијара има лице
које завешталац именује у тестаменту, а ако пропусти да то учини, на место фидуцијара
ступа законски наследник.
Период пенденције може се завршити на два начина:
– остварењем услова фидеикомисар постаје прави наследник, односно неограничени
господар заоставштине, док фидуцијар губи то својство;
– изостанком услова, односно тренутком у којем постаје извесно да се услов не може
остварити, условно именовани наследник губи својство фидеикомисара, а фидуцијар
постаје потпуни наследник са неограниченим правом располагања заоставштином.
Изостанак одложног услова наступа и онда када условно именовани наследник
умре пре остварења услова.
Правни положај наследника постављеног под раскидним условом:
тренутку оставиочеве смрти, условно именовани наследник постаје фидуцијар,
док својство фидеикомисара стиче лице које је завешталац именовао у тестаменту или,
ако је пропустио да то учини, завештаочеви законски наследници.
Ако се услов оствари, условно именовани наследник губи својство фидуцијара, са
тим да може задржати све плодове које је прибирао из заоставштине за време периода
пенденције, док фидеикомисар постаје потпуни наследник. Ништава је тестаментарна
одредба којом се предвиђа да испуњење раскидног услова делује ретроактивно.
Уколико се раскидни услов не оствари, фидуцијар постаје потпуни наследник, док
фидеикомисари губе право чекања. Ако наследник именован под раскидним условом
умре пре остварења услова, његови наследници постају неограничени господари
заоставштине.
Услов је немогућ када се дејство тестамента везује за околност која се не може
остварити из објективних и фактичких разлога. Недозвољен је онај услов који је у
супротности са принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. За овакве
услове узима се да не постоје. Тестамент је делимично ништав – поништава се само
одредба о услову, док именовање наследника остаје да важи ослобођено услова.
 Услов се сматра оствареним ако његово остварење, противно начелу савесности
поштења, спречи онај на чији је терет одређен. Узима се да услов није остварен ако
његово остварење, противно начелу савесности и поштења, проузрокује онај у чију је
корист услов одређен.
Члан 123 Закона о наслеђивању предвидео је да се негативни одложни услов
сматра позитивним раскидним условом.
Пример: Одредбу у тестаменту која гласи Мој наследник ће бити Алекса, ако се не
буде дрогирао, суд уважава као Мој наследник ће бити Алекса, али ако се буде дрогирао,
губи наследство.

Рок у тестаменту
Рок је одредба којом завешталац правна дејства тестамента везује за одређени
термин, истек времена или наступање неког извесног догађаја.
Код одложног рока за истек времена, или за одређени датум везује се наступање
дејства тестамента. Наследник именован под одложним роком у тренутку оставиочеве
смрти постаје фидеикомисар и стиче право чекања, док својство фидуцијара има лице
које је завешталац именовао у тестаменту или, ако је пропустио да то учини, његови
законски наследници. Када истекне одложни рок, фидуцијар предаје заоставштину
фидеикомисару, који постаје потпуни наследник.
Ако тестаментарни наследник – фидеикомисар умре пре истека одложног рока,
његово право чекања прелази на његове наследнике.
Наш Закон о наслеђивању конвертује сваки одложни рок у одложни услов, тиме
што предвиђа да, уколико тестаментарни наследник умре пре истека одложног рока,
заоставштина одлази у руке претходних наследника – фидуцијара.
Члан 2722 Нацрта Грађанског законика гласи: Ако завештајни наследник не
доживи истек одложног рока, заоставштину наслеђују његови наследници, ако из
завештања не произлази што друго.
За истек раскидног рока везује се опстанак правних дејстава која је тестамент
произвео у моменту оставиочеве смрти.
Код раскидног рока, у моменту оставиочеве смрти тестаментарни наследник
стиче својство претходног наследника – фидуцијара, које задржава све док не истекне
раскидни рок. Фидеикомисар постаје лице које је завешталац именовао у тестаменту, а
ако је пропустио да то уради, својство фидеикомисара стичу законски наследници.
По истеку раскидног рока, заоставштина одлази у руке фидеикомисара. Уколико
наследник постављен под раскидним роком не доживи истек рока, заоставштина бива
подељена међу завештаочевим законским наследницима, ако из тестамента не
проистиче другачија намера завештаоца.
 Рок је немогућ када се дејства тестамента везују за датум који не постоји (нпр. 29.
фебруар 2017. године). Непримерено дугачак рок у наследном праву је сваки рок који је
дужи од 30 година. За немогуће и непримерено дуге рокове узима се да нису одређени.
Ако завешталац умре после датума за који је везао правна дејства тестамента,
тада наследник именован под одложним роком наслеђује заоставштину у тренутку
смрти завештаоца.

Налог у тестаменту
Налог је одредба у тестаменту којом се за наследника или легатара (оптерећено
лице) предвиђа дужност да изврши неку чинидбу у корист другог лица (корисник
налога) или ради остварења објективног циља, при чему између оптерећеног лица и
корисника налога не настаје облигациони однос.
Ако до неиспуњења налога дође услед кривице тестаментарног наследника који
је оптерећен налогом, узима се као да је наступио раскидни услов.
Код налога постоје три субјекта:
– оптерећено лице, односно тестаментарни наследник или легатар за кога је завешталац
предвидео дужност извршења налога. Ако га завешталац није именовао, као оптерећена
лица јављају се његови законски наследници;
– корисник налога, односно лице у чијем је интересу предвиђено извршење налога, са
тим да корисник налога не мора постојати ако је сврха испуњења налога остварење
неког објективног циља;
– лица овлашћена да захтевају испуњење налога.
Разликовање налога од легата: Код легата настаје облигациони однос између
тестаментарног наследника – онерата, који стиче својство дужника, и легатара, који је
поверилац. Ако онерат не изврши своју обавезу на начин који је предвиђен тестаментом,
легат има право да захтева накнаду штете. Са друге стране, налог не може да створи
облигациони однос – корисник налога нема потраживање према оптерећеном лицу.
Разликовање налога од потестативног раскидног услова: Наследник постављен
под раскидним условом губи заоставштину чак и онда када је до остварења раскидног
услова дошло без његове кривице, док то није случај са извршењем налога. Налог је увек
усмерен на остварење неког општег циља или чинидбе у корист трећег, док је
потестативни раскидни услов ограничен искључиво на сферу наследника именованог
под раскидним условом. Такође, испуњење раскидног услова не може бити тражено
тужбом, за разлику од налога, где против оптерећеног лица може да се подигне тужба за
извршење наложене дужности.
Постоје две санкције за случај неизвршења налога:
– посредна санкција огледа се у томе што, ако оптерећено лице својом кривицом не
испуни налог, извршилац тестамента и друга лица која за то имају правни интерес (нпр.
завештаочеви законски наследници) могу да подигну тужбу за утврђење престанка права
због неизвршења налога;
– непосредна санкција састоји се у томе што лица овлашћена да захтевају извршење
налога могу судским путем принудити оптерећено лице да изврши налог, односно могу
подигнути кондемнаторну тужбу и захтевати спровођење принудног извршења.
Ако завешталац пропусти да одреди рок за извршење налога, то може учинити
суд на захтев извршиоца тестамента или неког другог лица које за то има правни
интерес.
Налог је немогућ када се оптерећеном лицу налаже чинидба која се не може
извршити из објективних и фактичких разлога. Недозвољен је ако је у супротности са
принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. За овакве налоге узима се
да не постоје. Када је завештаочев налог извршен још за његовог живота, сматра се да
није ни одређен.

Легат
Легат је располагање за случај смрти којим завешталац одређеном лицу, односно
легатару оставља неку имовинскоправну корист из заоставштине, а притом га не именује
за наследника.
Легатар је сингуларни сукцесор – он добија тачно одређено право из заоставштине
(нпр. добије одређену количину новца, неку непокретност или покретну ствар и слично).
Остављено право не прелази у имовину легатара у тренутку оставиочеве смрти,
него легатар стиче облигациони захтев према оптерећеном лицу да му пренесе
остављено право из заоставштине.
Код легата постоје два субјекта: легатар (испорукопримац) и онерат (дужник
испоруке). Онерат је лице коме је завешталац наметнуо дужност да изврши легат, док је
легатар лице коме је завешталац оставио одређену имовинскоправну вредност из
заоставштине.
Својство онерата могу да стекну тестаментарни наследник, законски наследник
или неки други легатар. Легат наложен неком другом легатару зове се сублегат или
подиспорука. Ако завешталац предвиди легат, а не именује онерате, легат су дужни да
изврше завештаочеви законски и тестаментарни наследници, сразмерно својим
наследним деловима. Када постоји више онерата, њихова одговорност је солидарна. Ако
онерат умре пре оставиочеве смрти, легатар има право да захтева извршење легата од
лица које се позива на наследство уместо онерата.
Легатар може бити свако физичко и правно лице, које испуњава три услова: мора
доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити способно и достојно за наслеђивање и
не сме да се одрекне легата.
Легат може бити именован под условом или роком, а може бити и оптерећен
налогом. Легат који је намењен неколицини лица, зове се заједнички легат. Прелегат је
легат остављен законском или тестаментарном наследнику. Прелегатар може да се
одрекне наследства, а да задржи прелегат, и обратно. Прелегат се законском наследнику
урачунава у његов законски наследни део, што није случај са прелегатом тестаментарног
наследника.
 Разликују се наредни модалитети легата:
– индивидуално одређен легат постоји када завешталац предмет легата одреди по неком
конкретном својству које га разликује од осталих предмета. То може бити индивидуално
одређена ствар (нпр. стан у Нишу), група индивидуално одређених ствари (нпр. збирка
поштанских маркица) или неко друго индивидуално одређено имовинско право (нпр.
ауторска права на одређеном завештаочевом роману). Индивидуално одређен легат се
сматра опозваним ако је завешталац отуђио или потрошио предмет легата;
– генерично одређен легат постоји када завешталац остави легатару предмет који је
одређен по неком општем својству, односно када му остави одређену врсту предмета
или одређену количину истоврсних предмета (примера ради, 1.000 евра);
– легат потраживања постоји када завешталац легатару остави потраживање које има
према трећем лицу. Онерат је дужан да са легатаром закључи уговор о цесији, и на тај
начин му уступи потраживање;
– алтернативно одређен легат постоји када завешталац легатару остави један од више
одређених предмета. Право избора припада лицу које завешталац одреди у тестаменту,
а ако пропусти да то учини, право избора има онерат;
– легат циља постоји када завешталац предвиди да ће онерат бити у обавези да изврши
неку чинидбу одређеном легатару, ради остварења одређеног циља, при чему се
конкретизација те чинидбе препушта правичној оцени трећег лица;
– легат набавке постоји када завешталац остави легатару индивидуално одређену ствар
која се не налази у његовој имовини. Ако онерат не може ту ствар набавити и предати
легатару, мора му исплатити њену вредност у новцу. У случају пропасти или отуђења
легираног предмета, легат набавке остаје у важности, што није случај код индивидуално
одређеног легата.
Легат остављен повериоцу:
Ако се предмет легата и предмет повериочевог потраживања не подударају, онда
поверилац од онерата може захтевати како исплату легата, тако и исплату
потраживања. Међутим, ако се ради о истим предметима, поверилац може захтевати
или предмет легата или предмет потраживања.
Легат остављен дужнику:
Ако завешталац остави свом дужнику предмет који је од њега потраживао, такав
легат се сматра опроштајем дуга. У том случају онерат је дужан да са легатаром закључи
уговор о отпуштању дуга. Међутим, ако се предмет легата и предмет потраживања не
подударају, легатар може захтевати исплату легата, али ће имати обавезу да онерату
исплати свој дуг који има према завештаоцу.
Право на легат је облигационо право , које се састоји у овлашћењу легатара да од
онерата захтева пренос легираног предмета.
Право на легираном предмету легатар стиче онда када му онерат пренесе тај
предмет (примера ради, кад му преда покретну ствар или кад му цедира потраживање).
Право на легат легатар стиче у тренутку оставиочеве смрти. Са друге стране,
легирани предмет стиче када онерат изврши своју обавезу, која се састоји у преносу тог
предмета.
Право легатара да од онерата захтева извршење легата застарева истеком рока
од годину дана од дана када је легатар сазнао за своје право и био овлашћен да тражи
његово извршење. Истеком овог рока, легатарово потраживање претвара се у природну
облигацију – он не губи легат, него само право да захтева његово извршење.
Завештаочеви повериоци и нужни наследници имају предност у односу на
легатара, те из тога проистиче да се легат може смањити ако после намирења нужних
наследника и поверилаца чиста вредност заоставштине не буде довољна за намирење
легата.
Легатар не одговара за оставиочеве дугове, осим када је тестаментом другачије
предвиђено. Ако је завешталац легатару, поред легата, оставио и обавезу да исплати
његове дугове, легатар за дугове одговара само у границама вредности легата.

Тумачење завештања
Тумачење тестамента је утврђивање правно релевантног смисла завештаочеве
воље. У тестаментарном праву примењује се субјективни метод тумачења, који је
усмерен на утврђивање стварне воље завештаоца.
Приликом тумачења завештања, судија мора узети у обзир:
– усмене изјаве дате у време сачињавања тестамента;
– објашњења судије или сведока који су учествовали у поступку сачињавања тестамента;
– околности које су постојале у време сачињавања завештања;
– друштвени положај завештаоца.
Услов тумачења тестамента јесте његова пуноважност, како у формалном, тако и
материјалном смислу. Када суд не може да утврди шта је права завештаочева намера,
тада се примењују допунска правила за тумачење тестамента.
Завештање се тумачи у смислу који је повољнији за законске наследнике или оне
којима је завештањем наложена каква обавеза. Суд не може поништити тестамент, пре
него што утврди праву намеру завештаоца.
Сходно принципу благонаклоног тумачења, приликом тумачења тестаментарних
одредаба судија треба да омогући да тестамент буде делотворан. Постоје три услова за
примену благонаклоног тумачења:
– благонаклоном тумачењу се приступа тек након безуспешног покушаја да се утврди
права намера завештаоца;
– текст тестамента мора бити формулисан тако да се може схватити на различите
начине;
– принцип благонаклоног тумачења може се применити само када једно од евентуалних
значења тестамента води ка његовој ништавости или одсуству правних дејстава. Ако из
тестамента произлази више пуноважних значења, примењује се правило које даје
предност законском наследнику или лицу коме је наложена нека обавеза.
Тумачење у корист законског наследника:
За законског наследника је повољније да нешто добије него да не добије ништа, а
ако добија у обе потенцијалне варијанте, онда је повољнија она варијанта у којој добија
више. Ако је спорна висина легата који терети законског наследника, повољнијим се
сматра онај легат који је мање вредан.
 У случају да се потенцијална значења тестамента различито рефлектују на
наследноправни положај више законских наследника, релевантно је оно значење које је
повољније за најближег од њих. Близина наследника одређује се према редоследу
позивања на наслеђе или величини наследног дела.
Тумачење у корист лица коме је наложена нека обавеза има супсидијарни
карактер у односу на правило по коме се тестамент тумачи у корист законског
наследника. Када завешталац у тестаменту предвиди неки терет, при чему постоји
сумња о каквом се терету ради и колика је његова висина, меродавно је оно значење које
је повољније за лице коме је тај терет наложен.
Сходно теорији наговештаја, која се развила у немачкој и аустријској судској
пракси, резултат тумачења мора у тексту тестамента имати макар и минимално покриће,
јер би у супротном примена прописа о форми тестамента лако могла да се обесмисли.

Прираштај у тестаментарном праву

Прираштај у тестаментарном праву дефинише се као повећање наследног дела
тестаментарног наследника, до којег долази услед тога што његов санаследник не може
или не жели да наследи.
Прираштај у тестаментарном праву регулисан је чланом 140 Закона о наслеђивању,
који разликује три ситуације:
– када завешталац именује више наследника, а не одреди њихове наследне делове, део
наследника који не може или не жели да наследи једнако прираста осталим
тестаментарним наследницима;
– када завешталац именује више наследника, тако да једнима одреди наследне делове, а
другима не одреди, део наследника који не може или не жели да наследи једнако
прираста наследницима чији делови нису одређени;
– ако је именовано више наследника и свима је одређен наследни део, не долази до
прираштаја. Део наследника који не може или не жели да наследи припада
оставиочевим законским наследницима.
Тестатор може именованом тестаментарном наследнику одредити супститута.
Наследни део мора бити јединствен. Тестаментарни наследник не може прихватити
само првобитни део, а да се одрекне дела који му је припао по правилима о прираштају.

Опозивање тестамента
Опозивање тестамента представља посебан облик располагања за случај смрти,
којим завешталац ставља ван снаге свој раније сачињен пуноважан тестамент.
Да би завешталац могао да опозове тестамент, неопходно је да буду остварена
три услова:
– да поседује активну завештајну способност;
– да постоји озбиљна намера завештаоца да своје тестаментарно располагање стави ван
снаге – ANIMUS REVOCANDI;
– да завештаочева воља за опозивање тестамента буде слободна.
 Релативно је ништаво опозивање тестамента учињено у заблуди, услед преваре,
претње или принуде, као и опозивање учињено од стране завештаоца који је неспособан
за расуђивање. Акт опозивања тестамента апсолутно је ништав када није учињен у
намери да се неко раније тестаментарно располагање стави ван снаге.
Завешталац не може да се одрекне права на опозивање тестамента, нити може то
право пренети на друго лице. Тестамент може бити опозван на више начина:
– Изричито формално опозивање јавља се онда када завешталац сачини нови тестамент,
у коме на непосредан начин саопштава своју намеру да ранији тестамент стави ван снаге.
Тестамент не мора бити сачињен у истој форми у којој је сачињено располагање које се
опозива, јер све тестаментарне форме имају једнаку правну вредност. Нови тестамент
мора бити пуноважан, да би произвео правна дејства опозивања претходног;
– Прећутно формално опозивање постоји онда када завешталац сачини тестамент који
садржински противуречи његовом ранијем тестаменту. У случају делимичне садржинске
противуречности, нови тестамент важи у потпуности, док се део заоставштине који не
улази у нови тестамент, расправља по старом завештању. Нови тестамент мора бити
пуноважан, да би произвео правна дејства опозивања претходног. Не мора бити
делотворан – рецимо, ако се каснији наследник одрекне наследства или не доживи
тренутак делације, заоставштина не одлази у руке наследника из претходног
завештања, него у руке законских наследника;
– Неформално опозивање тестамента врши се његовим уништењем у намери да се
дејства тестамента ставе ван снаге. За неформално опозивање неопходно је постојање
два елемента:
Објективни елемент манифестује се уништењем исправе на којој је сачињен тестамент;
Субјективни елемент огледа се у постојању озбиљне намере завештаоца да своје
тестаментарно располагање стави ван снаге. Тестатор мора имати активну завештајну
способност, а његова намера не сме бити супротна јавном поретку и добрим обичајима;
– Прећутно неформално опозивање могуће је само код легата. Оставилац може опозвати
легат тако што ће након састављања тестамента располагати индивидуално одређеним
легираним предметом. Да би наступило неформално прећутно опозивање легата, морају
бити остварена два услова:
легирани предмет мора бити одређен;
завештаочево располагање легираним предметом мора бити пуноважно.
Завешталац може опозвати тестамент којим је опозвао ранији тестамент.
Најновијим опозивањем се не оснажује први тестамент, осим ако то простиче из воље
завештаоца.

Релативна ништавост завештања

Разлози релативне ништавости завештања таксативно су набројани у Закону о
наслеђивању. У питању су: мане воље (заблуда, превара и претња), одсуство активне
тестаментарне способности и повреда форме.
– На поништење рушљивог тестамента због мана воље сходно се примењују одредбе
Закона о облигационим односима о манама воље у уговорном праву. Тестамент је ништав
 кад постоји завештаочева заблуда о мотиву. Ако су само неке одредбе тестамента
сачињене под утицајем мана воље, онда се само оне поништавају. **Поништење
тестамента може захтевати само оно лице које за то има правни интерес. Субјективни
рок за подизање тужбе износи годину дана од сазнања за разлог рушљивости, са тим да
не може почети да тече пре проглашења тестамента. Објективни рок почиње да тече од
дана проглашења тестамента, и износи десет година према савесном лицу, а двадесет
година према несавесном лицу. Рокови су преклузивни, и када истекне било који од
њих, долази до конвалидације тестамента;
– Одсуство активне тестаментарне способности представља разлог рушљивости тестамента
онда када је тестамент сачинило лице старије од 15 година које је у време састављања истог
било неспособно за расуђивање, али није било потпуно лишено пословне способности;**
– Када је разлог рушљивости повреда форме, поништење тестамента се може захтевати у
субјективном року који износи једну годину, а који се рачуна од дана сазнања за тестамент.
Субјективни рок не може почети да тече пре проглашења тестамента. Објективни рок
износи десет година, а рачуна се од проглашења тестамента.

Апсолутна ништавост завештања

Поништење тестамента представља судско одузимање правних дејстава
тестаменту приликом чијег састављања нису биле испуњене законске претпоставке за
његову пуноважност. Разликујемо апсолутно и релативно ништаве тестаменте:
– За апсолутно ништаве тестаменте узима се као да никада нису ни били сачињени, док
се релативно ништави тестаменти поништавају само ако овлашћено лице поднесе
захтев;
– Право на истицање апсолутне ништавости није ограничено роком, док код релативно
ништавих тестамената постоје преклузивни рокови, чијим истеком овлашћено лице
губи могућност да поднесе захтев за њихово поништење;
– Апсолутно ништави тестаменти не могу конвалидирати, за разлику од рушљивих који
конвалидирају истеком преклузивног рока;
– На апсолутну ништавост суд пази по службеној дужности, док захтев за поништење
рушљивог тестамента може поднети само оно лице у чијем је интересу ништавост
установљена;
– Поводом апсолутно ништавих тестамената суд доноси декларативну пресуду којом се
утврђује ништавост, док се у вези са рушљивим тестаментима доноси конститутивна, тј.
преображајна пресуда.
Тестамент је апсолутно ништав ако је супротан принудним прописима, јавном
поретку и добрим обичајима. Постоје две категорије апсолутно ништавих тестамената:
– незаконити тестаменти у ужем смислу;
– тестаменти супротни јавном поретку.
Незаконити тестаменти у ужем смислу јесу тестаменти који су у супротности са
принудним прописима, тј. који противурече изричитој законској забрани. Апсолутно је
ништав тестамент који је сачинило лице млађе од 15 година, или лице које је потпуно
лишено пословне способности. Апсолутно ништаве одредбе су наредне:
– одредба у тестаменту којом се одређује наследник своме наследнику или легатару;
– одредба којом се забрањује наследнику или легатару да отуђи своје право;
– одредба у тестаменту којом завешталац наследницима забрањује или ограничава
деобу наследства.
Поред ових, ништаве су одредбе којима се нешто оставља лицима овлашћеним за
састављање јавних тестамената, тестаментарним сведоцима и њима блиским лицима.
Однос из којег проистиче забрана треба да постоји у моменту састављања тестамента.
Повреда јавног поретка и добрих обичаја: Суд ће поништити сваки тестамент када
утврди да је у супротности са принципима који проистичу из целокупности правног
поретка. Реч је о уставним принципима, специфичним начелима грађанског и наследног
права, као и ванправним вредностима које су укључене у право.
Страни и национални судови углавном поништавају оне тестаменте којима се
врши непосредна или посредна дискриминација, којима завешталац покушава да утиче
на личну слободу наследника и легатара у различитим доменима, као и тестаменте
којима се вређа морал у области породичног живота.
Када се апсолутно ништав тестамент поништи, заоставштина се дели између
законских наследника или тестаментарних наследника из тестамента који је опозван
апсолутно ништавим тестаментом. Ништавост легата доводи до тога да легирани
предмети остају код онерата.
Тужбу за поништење може поднети свако лице које има непосредан или посредан
интерес да тестамент буде поништен. На апсолутну ништавост пази и суд EX OFFICIO.
Сходно члану 106 Закона о облигационим односима, ништав правни посао (у овом
случају, апсолутно ништав тестамент) може се конвертовати у други пуноважан правни
посао, под условом да ништав правни посао испуњава услове за пуноважност неког
другог правног посла и ако се може претпоставити да би странка предузела тај други
правни посао да је знала за ништавост.

Појам нужног дела

Нужни део представља део заоставштине којим завешталац не може располагати.
Њему се супротставља расположиви део , односно део заоставштине којим завешталац
може располагати. Нужни део није само ограничење слободе тестирања, него и право
нужног наследника.
Сходно томе, нужни део може се дефинисати као законом одређена вредност из
заоставштине коју ће након оставиочеве смрти добити најближи припадници његове
породице – нужни наследници, упркос другачијој завештаочевој намери која је изражена
кроз његов тестамент и доброчина располагања учињена за живота.

Нужни наследници
Сходно члану 39 Закона о наслеђивању, нужни наследници су оставиочеви:
потомци, усвојеници и њихови потомци, супружник, родитељи, усвојиоци, браћа, сестре,
дедови и бабе, и сви остали преци.
 Суд не може применом аналогије доделити својство нужног наследника неком
блиском завештаочевом сроднику, кога законодавац није сврстао међу нужне
наследнике.
Да би нужни наследник стекао право на нужни део, мора испунити три услова:
– мора доживети тренутак оставиочеве смрти;
– мора бити способан и достојан за наслеђивање;
– не сме да се одрекне наследства.
Између нужних наследника постоји хијерархија у погледу позивања на нужни део,
каква постоји и код законског наслеђивања. Лице које након оставиочеве смрти не може
да се позове на наследство као законски наследник због постојања неког ближег
законског наследника, не може остварити ни право на нужни део.
Апсолутни нужни наследници су они којима је за стицање нужног дела довољно
да се у конкретном случају позивају на наслеђе по правилима законског наслеђивања. То
су: потомци, усвојеници и њихови потомци, супружник, родитељи и усвојиоци из
потпуног усвојења.
Релативни нужни наследници су они којима је за стицање својства нужног
наследника потребно да се кумулативно испуне још два додатна услова:
– да су трајно неспособни за рад;
– да немају нужних средстава за живот.
круг релативних нужних наследника улазе: браћа, сестре, дедови, бабе, остали
преци и усвојиоци из непотпуног усвојења.
За оцену имовног стања и способности за привређивање релативних нужних
наследника меродаван је моменат оставиочеве смрти.

Израчунавање нужног дела

Израчунавање вредности нужног дела подразумева две операције:
– прво се одређује величина нужног дела, која се изражава разломком;
– неопходно је одредити обрачунску вредност заоставштине, на основу које се разломак
претвара у економску вредност.
Величина нужног дела потомака и супружника износи половину од онога што би
свакоме од њих припало по општим правилима законског наслеђивања. За остале нужне
наследнике величина нужног дела износи трећину од онога што би свакоме од њих
припало по општим правилима интестатског наслеђивања.
Супружников нужни наследни део увек износи ½ законског наследног дела, чак и
онда када наслеђује у другом наследном реду.
Приликом израчунавања законског наследног дела, који представља полазиште за
израчунавање нужног дела, морају се узети у обзир сва лица која испуњавају услове да
се позову на наследство по правилима законског наслеђивања, при чему је ирелевантно
да ли та лица спадају у круг нужних наследника. Не узимају се у обзир лица која су умрла
пре оставиоца, као и лица недостојна за наслеђивање, лица која су се одрекла наследства
и лица искључена из права на нужни део.
 Вредност нужног дела добијамо тако што обрачунску вредност заоставштине,
која обухвата и поклоне које је оставилац чинио за живота, помножимо величином
нужног дела, израженом разломком.
Обрачунску вредност заоставштине израчунавамо тако што саберемо нето
вредност заоставштине3 и вредност поклона које је оставилац учинио неком лицу из
круга законских наследника1, као и поклона које је учинио било којем лицу у последњој
години живота2.
2За оцену када је поклон учињен није релевантан моменат закључења уговора о
поклону, него моменат када је поклонопримац стекао право својине на поклоњеној
ствари.
1Заоцену да ли неко лице улази у круг законских наследника меродавни су како
моменат када је поклон учињен, тако и моменат оставиочеве смрти.
3Нето вредност заоставштине добијамо када од активе заоставштине, коју чине
сва наслеђивању подобна права која је оставилац поседовао у тренутку смрти, изузев
оставиочевих очигледно ненаплативих потраживања, одузмемо пасиву заоставштине,
коју чине оставиочеви дугови, трошкови пописа и процене оставиочеве заоставштине и
уобичајени трошкови сахране.
При израчунавању обрачунске вредности заоставштине, поклоном се сматра
свако оставиочево располагање без накнаде, па у обрачунску вредност заоставштине
улазе опроштај дуга и одрицање од права. Не улазе наредна бесплатна располагања:
– поклони учињени за постизање општекорисних сврха;
– уобичајени мањи поклони;
– давања на име издржавања и обавезног школовања неког лица;
– имовина обухваћена уговором о уступању и расподели имовине за живота;
– плодови и друге користи које је поклонопримац имао од поклоњене ствари док није
сазнао за захтев за исплату нужног дела.
За одређивање вредности поклона меродавна су два параметра:
– стање поклоњене ствари у моменту када је поклон учињен;
– стање на тржишту у моменту утврђивања обрачунске вредности заоставштине.
Пример: Ако је оставилац две године пред смрт свом сину поклонио нов Ауди А6,
као вредност поклона се узима вредност новог Аудија А6 у моменту утврђивања
обрачунске вредности заоставштине.

Правна природа права на нужни део

Нужни део може имати двојаку правну природу:

– наследноправну;
– облигационоправну.
Систем наследноправне природе права на нужни део постоји у швајцарском и
француском праву, и у њему разликујемо расположиви и резервисани део заоставштине.
Расположивим делом оставилац може слободно располагати, јер ни на који начин не
може повредити нужни део својих нужних наследника. Ако завешталац пређе границе
нужног дела, нужни наследник има право на релевантни аликвотни део заоставштине.
случају прекомерних тестаментарних располагања, долази до њихове потпуне или
делимичне редукције. Нужни наследник одговара за оставиочеве дугове сразмерно
величини наследне квоте која му је припала на име нужног дела.
Систем облигационоправне природе права на нужни део заступљен је у немачком и
аустријском праву. Нужни наследник се не намирује IN NATURA, него има право да од
тестаментарних наследника, легатара и евентуално поклонопримаца захтева исплату
одређене новчане противвредности – тзв. новчани нужни део. Нужни наследник није
универзални сукцесор, не улази у наследничку заједницу и нема право да учествује у
управљању заоставштином. У случају прекомерних тестаментарних располагања између
нужног наследника као повериоца и тестаментарног наследника као дужника, настаје
облигациони однос.
српском праву важи облигационоправна природа права на нужни део, али уз два
изузетка:
– завешталац може одредити да нужни наследник добије аликвотни део заоставштине;
– до измене правне природе права на нужни део може да дође и на основу преображајне
судске одлуке, ако нужни наследник поднесе оправдани захтев.

Искључење из права на нужни део

Разбаштињење нужног наследника је ускраћивање нужном наследнику права на
нужни део, у законом предвиђеним случајевима, на основу завештаочеве воље која је
изражена у форми тестамента.
Да би дошло до разбаштињења нужног наследника, неопходно је да се испуне две
основне претпоставке:
– Наследник се може разбаштинити само у случајевима који су изричито предвиђени
законом. У зависности од разлога који доводи до разбаштињења и круга лица која могу
бити разбаштињена, законодавац разликује: искључење нужних наследника и лишење
потомка из права на нужни део;
– Разбаштињење нужног наследника никад не наступа по сили закона, него на основу
завештаочеве воље изражене у форми тестамента. У овој особини састоји се суштинска
разлика између разбаштињења и недостојности за наслеђивање.
Искључење из права на нужни део је тестаментарно располагање којим се
ускраћује нужни део нужном наследнику који се повредом неке законске или моралне
обавезе теже огрешио о завештаоца.
За пуноважност искључења потребно је да се испуне две претпоставке: постојање
законом предвиђеног разлога за искључење и постојање завештаочеве намере
разбаштињења.
Србији је као разлог за искључење из права на нужни део предвиђено теже
огрешење о оставиоца повредом неке законске или моралне обавезе. Објективни
елемент састоји се у повреди неке законске или моралне обавезе (на пример, родитељи
који злостављају или занемарују своје дете; увредљив и груб однос према оставиоцу и
слично). Да би био испуњен субјективни елемент, који се састоји у тежем огрешењу о
оставиоца, понашање нужног наследника не сме бити оправдано оставиочевим поступањем.
Као најтипичније примере тежег огрешења о оставиоца до којег долази повредом
неке законске или моралне обавезе, законодавац наводи: умишљајно извршење тежег
кривичног дела према оставиоцу, његовом супружнику, детету, усвојенику или
родитељу и одавање нераду и непоштеном животу1.
Тежим кривичним делом сматра се свако кривично дело које се гони по службеној
дужности. Нерад се тумачи као трајно и неоправдано пропуштање нужног наследника да
путем обављања поштеног посла прибавља себи средства за издржавање. Нерад се може
манифестовати кроз живот на туђ рачун (на пример, тридесетогодишњи вечити студент
живи код родитеља који га издржавају, а он се не труди да пронађе поштено запослење)
или кроз бављење забрањеним пословима (нпр. проституција или продаја наркотика).
1Страни судови као нечастан и неморалан живот квалификују: пијанство, скитњу,
браколомство, лоповлук и слично.
Искључење из права на нужни део пуноважно је само ако завешталац на
несумњив начин изрази у тестаменту своју намеру да неког од нужних наследника
разбаштини. Реч је о негативном тестаменту. За пуноважност искључења из права на
нужни део није неопходно да завешталац у тестаменту наведе разлог за искључење.
Основ за искључење мора постојати у време оставиочеве смрти. Терет
доказивања постојања разлога за искључење лежи на оној страни која се позива на
искључење као на своју предност. Искључење из права на нужни део може бити потпуно
делимично. Код потпуног искључења нужни наследник не добија никакве користи из
заоставштине, док код делимичног искључења добија користи које су мање од
вредности његовог нужног дела.

Лишење права на нужни део

Лишење из права на нужни део је завештаочево тестаментарно располагање којим
он свом потомку, који је презадужен или расипник, ускраћује право на нужни део у
корист његових потомака. Назива се и разбаштињењем у доброј намери, јер има за циљ
да осигура животну егзистенцију даљих оставиочевих потомака.
Пример: Када је оставиочево дете презадужено, не може да помогне својој деци
на тај начин што би се одрекло наслеђа, јер његови повериоци могу побијати негативну
наследну изјаву ради наплате својих потраживања. Једини сигуран правни пут да
оставилац заштити своје унуке од негативних последица инсолвентности свог детета,
јесте да дете лиши из права на нужни део.
Овај вид разбаштињења може се применити само на оставиочеве потомке. Да би
лишење из права на нужни део било пуноважно, неопходно је остварење два услова:
– постојање законом предвиђеног разлога за лишење;
– ANIMUS EXHERENDANDI, односно ако завешталац на несумњив начин изрази у тестаменту
своју намеру да неког од нужних наследника разбаштини.
Потомак је презадужен онда када нема довољно средстава да намири своје
повериоце, односно његова актива је мања од пасиве. Расипништво је неумерена тежња
нужног наследника да неоправдано троши своју имовину, без обазирања на своје
потомке. Расипништво и презадуженост разлог су за лишење из права на нужни део
само ако лишени потомак у моменту оставиочеве смрти има малолетне репрезентанте,
односно пунолетне репрезентанте који су неспособни за рад и немају нужних средстава
за живот.
За лишено лице сматра се као да је умрло пре оставиоца, те на његово место
ступају његови потомци и наслеђују оставиоца по праву представљања. За оцену да ли
постоји разлог за лишење потомка из права на нужни део, меродаван је тренутак смрти
оставиоца. До лишења не долази по сили закона – EX LEGE, него на основу оставиочеве
воље на несумњив начин изражене у тестаменту.

Повреда нужног дела

Да би утврдио да ли је оставилац повредио нужни део свог наследника, суд мора
да спроведе наредне радње:
– одређује вредност нужног дела;
– утврђује да ли је оставилац намирио нужног наследника, тј. да ли је нужном наследнику
нешто остављено у виду законског дела, тестаментарног дела, легата или поклона;
– пореди вредност нужног дела и вредност онога чиме је оставилац намирио нужног
наследника.
повреди нужног дела може се говорити само онда када је вредност онога чиме
је нужни наследник намирен мања од вредности нужног дела.
Повреда нужног дела може бити потпуна или делимична. Потпуна повреда
нужног дела постоји када оставилац не остави ништа нужном наследнику, и у том
случају нужни наследник има право на пун нужни део. О делимичној повреди можемо
говорити када оставилац нужном наследнику остави део заоставштине који није
довољан да намири његов нужни део, и у том случају нужни наследник може захтевати
допуну нужног дела.
Нужни наследник може бити намирен на три начина:
– кроз аликвотни део заоставштине1 (као законски или тестаментарни наследник);
– као легатар;
– као поклонопримац.
1Нужни наследник је намирен када је вредност његовог нужног дела једнака или
мања од вредности аликвотног дела заоставштине који му је остао. Тај аликвотни део
заоставштине може му бити остављен као тестаментарном наследнику1 или као законском
наследнику.
1У првом случају, вредност нужног дела наследника је мања или једнака у односу на
вредност наследне квоте која је остављена наследнику тестаментарним путем.
другом случају, завешталац у тестаменту не располаже целокупном заоставштином,
тако да остатак припада нужном наследнику као законском наследнику. Ако је вредност
његовог нужног дела мања или једнака у односу на вредност тог остатка, нужни наследник
се намирује као законски наследник.
 Остављање аликвотног дела са теретом: Намирење нужног наследника може се
компликовати када му је аликвотни део заоставштине остављен са неким теретом или
ограничењем (услов, рок, налог или легат). Разликујемо три ситуације:
Прва ситуација постоји када је нужном наследнику остављен са теретом аликвотни
део заоставштине чија је вредност једнака вредности нужног дела. Ако су у питању рок
или услов, узима се да они не постоје. Кад је реч о легату, нужни наследник се ослобађа
обавезе да га изврши. За налог који је везан за личност нужног наследника, сматра се да
не постоји. Ако није везан за личност нужног наследника, обавеза његовог извршења
прелази на остале универзалне сукцесоре;
Друга ситуација постоји када је нужном наследнику остављена са теретом наследна
квота чија је вредност мања од вредности нужног дела. Ако је реч о услову, сматра се да
не постоји. Када је у питању легат или налог, нужни наследник се ослобађа обавезе да
га изврши. Нужни наследник има право да захтева и допуну свог нужног дела;
Последњи случај се јавља када је нужни део мањи од наследне квоте са теретом, која је
остављена нужном наследнику, што значи да је нужни наследник фактички добио више
него што му припада. У том случају нужни наследник има право избора:
– може прихватити остављену наследну квоту са теретом;
– може да се одрекне остављене наследне квоте са теретом и да захтева чист нужни део.
Намирење нужног наследника кроз легат: Нужни наследник је намирен ако добије
чист легат чија је вредност већа или једнака у односу на вредност нужног дела.
Када нужни наследник добије легат са теретом, а вредност легата је једнака
вредности нужног дела, узима се да је његов легат без терета.
Када је нужном наследнику остављен легат са теретом, а вредност легата је мања
од вредности његовог нужног дела, сматра се да терет не постоји, а нужни наследник
има право на новчану допуну нужног дела.
Када завешталац нужном наследнику остави легат са ограничењем или теретом,
чија је вредност већа од вредности нужног дела, нужни наследник може изабрати легат
са ограничењем и теретом, а може и да се одрекне легата и да захтева чист нужни део.

Заштита нужног дела /232. страна у књизи/

Правне последице повреде нужног дела су различите у зависности од тога да ли
нужни део има облигационоправну или наследноправну природу.
Ако нужни део има облигационоправну природу, његова повреда има за последицу
настанак облигационог односа између нужног наследника као повериоца и
тестаментарних наследника, легатара и оставиочевих поклонопримаца, као дужника.
Нужном наследнику нужни део дугују, пре свега, тестаментарни наследници и
легатари, а ако њихов наследни део није довољан за намирење нужног дела, тада нужни
наследник има право да захтева допуну нужног дела од оставиочевих поклонопримаца.
Тестаментарни наследници и легатари дугују новчану противвредност нужног
дела сразмерно делу заоставштине који су добили путем тестамента. Они солидарно
одговарају до висине вредности коју су добили на основу тестамента. Ако неко од њих
исплати више него што је дужан, има право на регрес од осталих дужника.
 Код повреде нужног дела који има наследноправну природу, најпре се смањују
тестаментарна располагања, а ако то није довољно за намирење нужног наследника,
поклони се морају вратити.
Сва оставиочева тестаментарна располагања смањују се сразмерно, при чему
није од значаја да ли се налазе у једном или више тестамената, јер се третирају као
целина. Након намирења нужног наследника, умањене квоте тестаментарних
наследника морају задржати ону пропорцију коју је предвидео завешталац.
Поклони се морају вратити обрнутим редоследом од оног по коме су учињени.
Ако су поклони учињени истовремено, онда се морају вратити сразмерно.
Заштита нужног дела остварује се у оставинском поступку или у парничном
поступку, подношењем тужбе. Када нужни део има облигационоправну природу, нужни
наследник подноси облигациону тужбу за исплату новчаног потраживања, у року од
три године од проглашења тестамента ако је нужни део повређен тестаментарним
располагањима, односно од оставиочеве смрти ако је нужни део повређен поклонима.
Када нужни део има наследноправну природу, нужни наследник може поднети
тужбу за смањење тестаментарних располагања у року од три године од проглашења
тестамента, а тужбу за повраћај поклона у року од три године од оставиочеве смрти.
Ако оставиочев потомак или усвојеник који није захтевао нужни део, умре пре
истека рока за подношење захтева, то право припада његовим наследницима у року од
шест месеци од његове смрти.

УГОВОРИ У НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

Забрањени наследноправни уговори

Закон о наслеђивању забрањује наредне наследноправне уговоре:
– Уговор о будућем наслеђу је уговор којим неко лице отуђује наслеђе коме се нада. До
оставиочеве смрти потенцијални наследник нема никаква права на заоставштини, него
има само наследну наду, која не ужива правну заштиту и којом не може располагати. На
пример, ништав је уговор о деоби заоставштине који је закључен за живота оставиоца;
– Уговор о будућем легату је уговор којим потенцијални легатар располаже остављеним
легатом још за живота оставиоца. Уговорно одрицање од будућег легата1 је забрањено,
као и уступање будућег легата2.
Пример1: Завешталац остави Марку у легат свој аутомобил. Ништав је уговор
закључен између Марка и оставиочевог наследника којим се Марко уз накнаду одрекао
права на легат.
Пример2: Завешталац остави Николи у легат свој стан. Ништав је уговор којим је
Никола уступио право на легат Јанку, тако да у моменту оставиочеве смрти својство
легатара стекне Јанко;
– Уговор о садржини тестамента је уговор којим се једно лице обавезује: да састави
тестамент, да унесе одређену одредбу у тестамент, да опозове тестамент, да опозове
одређену одредбу у тестаменту или да не учини те радње. Уговор о садржини
тестамента је апсолутно ништав;
– Уговорно одрицање од будућег наследства: Уговор о одрицању од наследства које није
отворено је уговор на основу којег се потенцијални законски наследник још за живота
оставиоца одриче од наследства које би му припало након оставиочеве смрти.
Правна дејства пуноважног уговора о одрицању од будућег наследства састоје се у
томе што потомак неће постати наследник свог претка – сауговорника. Наследноправне
последице оставиочеве смрти уредиће се као да је потомак умро пре оставиоца.
Србији су од 1974. године забрањени сви модалитети одрицања од наследства које
није отворено;
– Уговор о наслеђивању је уговор којим једна уговорна страна – уговорни завешталац оставља
своју заоставштину или њен аликвотни део свом сауговорнику или неком трећем лицу. Реч
је о уговору MORTIS CAUSA, за чији настанак није довољна изјава воље једног лица, него је
неопходна сагласност воља.
Уговор о наслеђивању не може се једнострано опозвати. Представља јачи основ
позивања на наслеђе од тестамента, тако да његово закључење има за последицу
опозивање свих раније сачињених завештаочевих тестамената који су у супротности са
садржином уговора о наслеђивању.
Сви тестаменти који су сачињени након закључења уговора о наслеђивању, неће
производити правно дејство у оној мери у којој је њихова садржина у супротности са
садржином наследноправног уговора. Од овог правила предвиђен је један изузетак када
уговорни завешталац накнадним тестаментом побољшава положај свог сауговорника.

Уговор о уступању и расподели имовине за живота

Уговор о уступању и расподели имовине за живота је уговор којим се један
уговорник – уступилац, обавезује да својим потомцима бесплатно уступи своју имовину
коју поседује у моменту закључења уговора.
Уговор о уступању и расподели имовине за живота је именован уговор, јер је
законом посебно уређен, а и назив му је одређен законом. Он је једнострано обавезан, јер
из њега не настају узајамне обавезе, и доброчин уговор, зато што уступиочеви потомци
не дугују уступиоцу накнаду за користи које су стекли на основу уговора.
Спада у формалне правне послове, јер се уговор мора закључити у законом
прописаној форми. Представља правни посао INTER VIVOS, јер производи правна дејства
још за живота уступиоца.
Битни елементи уговора о уступању и расподели имовине за живота су:
– ствари и права за која се уступилац обавезује да их пренесе на своје потомке;
– ANIMUS DONANDI, односно намера уступиоца да бесплатно увећа имовину својих
потомака.
Поред елементарних услова који се траже за склапање сваког уговора (сагласност
воља, пословна способност, кауза, предмет), за настанак уговора о уступању и расподели
имовине за живота потребно је да се испуне и посебни услови, који се тичу предмета,
форме и уговорних страна.
Предмет уступиочеве обавезе је његова имовина која постоји у часу уступања и
расподеле, у целини или делимично. За закључење уговора о уступању и расподели
имовине за живота предвиђена је форма јавнобележнички потврђене (солемнизоване)
исправе. Приликом солемнизације уговора о уступању и расподели имовине за живота,
нотар је дужан да уговорнике нарочито упозори на то да уступљена имовина не улази у
уступиочеву заоставштину и да се из ње не могу намирити уступиочеви нужни
наследници. Клаузула о потврђивању уговора мора садржати напомену да су ове радње
учињене, јер је у супротном уговор апсолутно ништав.
Уговор о уступању и расподели имовине за живота уступилац може закључити
само са својим потомцима и супружником. Ако га закључи са неким другим лицем, такав
уговор сматра се уговором о поклону. За пуноважност уговора о уступању и расподели
имовине за живота неопходна је сагласност свих уступиочевих потомака који у моменту
његове смрти ступају на место његових законских наследника. Потомцима се сматрају
биолошки потомци, усвојеници и њихови потомци.
српском праву, пуноважан је и уговор о уступању и расподели имовине за
живота када се са њим нису сагласили репрезентанти једног од уговорника, јер се
сматра да сагласност репрезентованог лица везује и његове потомке.
Супружник може бити уговорна страна, али за пуноважност уговора о уступању и
расподели имовине за живота није неопходна његова сагласност. Ако се супружник не
сагласи, уговор о уступању и расподели имовине за живота остаје пуноважан, са тим што
супружник може отклонити према себи дејства пуноважног уступања.
Дејства уговора: Уступљена добра не узимају се у обзир приликом израчунавања
нужног дела, тако да се из њих не могу намирити уступиочеви нужни наследници. Добра
која су уступиочеви сауговорници стекли на основу уговора о уступању и расподели
имовине за живота урачунавају им се у законски наследни део, осим ако уступилац није
предвидео другачије.
Уступилац може за себе, свог супружника или неко друго лице конституисати
право доживотног плодоуживања на свим или неким уступљеним добрима. Уступиочеви
повериоци не одговарају за његове дугове. Када уступилац уступањем и расподелом
своје имовине доведе себе у стање инсолвентности, уступиочеви повериоци могу
паулијанском тужбом побијати уговор о уступању и расподели имовине за живота, како
би наплатили своје потраживање из вредности уступљених добара. Објективни рок за
подношење паулијанске тужбе – ACTIO PAULIANA је три године од закључења уговора.

Опозив уговора о уступању и расподели имовине за живота

Уговор о уступању и расподели имовине за живота је закон за уговорне стране, и
може се раскинути само споразумним путем. Споразумни раскид уговора о уступању и
расподели имовине за живота мора бити обављен у истој форми која је била захтевана за
закључење уговора – јавнобележнички солемнизована исправа.
Уступилац може једнострано раскинути уговор у два случаја:
– опозив због грубе неблагодарности;
– опозив због неизвршавања остављених терета.
Груба неблагодарност постоји нарочито онда када је уступиочев сауговорник према
уступиоцу учинио кривично дело, када му ради о глави или му намерно проузрокује
замашну имовинску штету. Судска пракса је као грубу незахвалност квалификовала
физичко злостављање уступиоца, претње избацивањем из дома и увредљиво понашање
према уступиоцу.
 Уступилац може једнострано опозвати уговор о уступању и расподели имовине за
живота, ако његов сауговорник не извршава дужност предвиђену уговором, или ако не
измири уступиочеве дугове чија му је исплата наложена.
Упркос томе што је уговор о уступању и расподели имовине за живота опозван
према једном сауговорнику, он остаје пуноважан и производи дејства према осталим
уговорним странама. Сауговорник који је вратио уступљено добро, задржава право на
нужни део, под условом да испуњава услове за стицање својства нужног наследника.

Уговор о доживотном издржавању

Уговор о доживотном издржавању је уговор којим се давалац издржавања
обавезује да издржава примаоца издржавања до његове смрти, а овај се обавезује, у
накнаду за то, да му пренесе својину на одређеној ствари или неко друго имовинско
право, са тим што је стицање својине, односно другог имовинског права, одложено до
тренутка смрти примаоца издржавања.
Уговор о доживотном издржавању је:
– именован уговор, јер је посебно регулисан законом, а законодавац му је одредио и
назив;
– двострано обавезан, јер производи обавезе за обе уговорне стране;
– теретни уговор, пошто свака уговорна страна дугује накнаду за корист коју добија;
– каузалан уговор, јер има видно изражену каузу – кауза даваочеве обавезе је извршење
примаочеве обавезе, и обратно;
– формални уговор, јер сагласност воља уговорних страна мора бити изражена у
законом предвиђеној форми;
– личан уговор, јер је извршење уговорних обавеза строго везано за даваочеву личност;
– уговор са трајним извршењем престација, јер се извршење уговорних обавеза не
исцрпљује једним актом, него се простире у времену.
Уговор о доживотном издржавању је алеаторан уговор. Приликом закључења
уговора о доживотном издржавању, не зна се какав ће бити однос узајамних давања,
него то зависи од дужине примаочевог живота. Код овог уговора постоји елемент
ризика, који је саставни део његове каузе, јер обе стране узимају на себе ризик да неће
добити релевантну противчинидбу. Алеаторност уговора о доживотном издржавању
повлачи за собом две правне последице:
– на уговор о доживотном издржавању не примењују се правила о прекомерном оштећењу;
– уговор о доживотном издржавању може бити поништен ако у време закључења није
постојао елемент алеаторности, односно ако уговор није представљао ризик за даваоца
издржавања.
Битни елементи уговора о доживотном издржавању су:
– добро које у тренутку примаочеве смрти прелази на даваоца;
– издржавање на које се давалац обавезује према примаоцу издржавања.
 Предмет примаочеве обавезе могу бити ствари и права која постоје у тренутку
закључења уговора о доживотном издржавању – право својине на непокретности, готов
новац, право интелектуалне својине, удео у привредном друштву, удео у брачној
тековини, примаочево потраживање према трећем лицу – све оно што може бити
предмет било које уговорне облигације.
Предмет примаочеве обавезе не могу бити примаочева заоставштина, као ни
ствари и права које ће бити у његовој заоставштини. У супротном, уговор је апсолутно
ништав. Такође, предмет примаочеве обавезе не могу бити права чији је промет
ограничен административним правом (на пример, право на коришћење гробног места).
Предмет даваочеве обавезе: Издржавање се може давати у новцу или IN NATURA.
Обавеза издржаваоца не мора се састојати у материјалним давањима. Давалац
издржавања може имати обавезу да негује примаоца – да му помаже у одржавању личне
хигијене, узимању лекова и слично; и да га двори – да му чисти стан, припрема храну,
одлази за примаоца у набавку хране и других потрепштина.
Давалац је дужан да сахрани примаоца и да сноси трошкове његове сахране, чак
онда када то уговором није изричито предвиђено. Ако странке нису одредиле висину
издржавања, она се одређује на основу примаочевих потреба, његовог друштвеног
положаја и даваочевих могућности.
У два случаја, за закључење уговора о доживотном издржавању неопходна је
сагласност трећег лица:
– када уговор закључује старији малолетник, односно лице које је делимично лишено
пословне способности. Тад је неопходна сагласност законског заступника – родитеља
или стараоца, која се даје у форми јавно потврђене исправе која се тражи за закључење
уговора о доживотном издржавању;
– када се у својству даваоца издржавања појављује физичко или правно лице које се у
оквиру свог занимања, односно делатности, стара о примаоцу издржавања. У том
случају, за закључење уговора потребна је сагласност надлежног органа старатељства.
Сагласност се даје у форми решења које се доноси у управном поступку.
Као давалац издржавања може се јавити и правно лице. Судови дозвољавају
закључење уговора о доживотном издржавању између супружника, као и то да прималац
закључи уговор о доживотном издржавању са својим дететом или другим сродником
који је по закону дужан да га издржава.
Форма уговора: До увођења јавног бележништва, уговор о доживотном издржавању
закључивао се у форми судски потврђене јавне исправе. Позитивним законодавством
предвиђено је да се уговор о доживотном издржавању закључује у форми јавнобележничког
записа или у форми јавнобележнички потврђене исправе.
Закон о јавном бележништву предвиђа да се у облику јавнобележничког записа мора
закључити сваки уговор којим се располаже 1непокретностима 2пословно неспособног лица.
Ако није испуњен неки од ова два услова, за закључење уговора о доживотном издржавању
довољно је да буде потврђен од стране јавног бележника.
Пример: Ако је предмет уговора право интелектуалне својине, уговор о доживотном
издржавању може се закључити у форми нотарски солемнизоване исправе чак и онда када је
прималац издржавања пословно неспособно лице.
 Солемнизацијом јавни бележник потврђује да садржина исправе на којој је
написан уговор о доживотном издржавању одговара вољи уговорних странака. Нотар
мора да утврди идентитет уговорних странака и да провери јесу ли испуњени услови за
закључење уговора о доживотном издржавању. Ако услови нису испуњени (нпр. уговор
је у супротности са принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима), јавни
бележник доноси решење којим одбија да солемнизује уговор.
Ако су услови остварени, јавни бележник мора уговорне стране упозорити на то
да имовина која је предмет уговора, не улази у заоставштину примаоца издржавања и да
се њоме не могу намирити нужни наследници. Ако нотар пропусти да у солемнизационој
клаузули констатује да је упозорио уговорне стране на то, уговор је апсолутно ништав.
За сачињавање јавнобележничког записа о уговору о доживотном издржавању
надлежан је сваки јавни бележник на територији Републике Србије. Када је предмет
уговора о доживотном издржавању непокретност, онда је надлежан нотар на чијем се
службеном подручју непокретност налази. Ако су предмет уговора више непокретности,
које се налазе на подручју више јавних бележника, онда је за сачињавање уговора
надлежан сваки од њих.
Да би испунио своју обавезу из уговора о доживотном издржавању, прималац не
сме да отуђи, уништи или оптерети ствар која треба да пређе у својину даваоца
издржавања. У супротном, давалац издржавања има право на раскид уговора и повраћај
онога што је дао на име издржавања.
Уговор о доживотном издржавању којим је прималац издржавања располагао
непокретношћу која је предмет раније закљученог уговора о доживотном издржавању
са другим даваоцем издржавања, није апсолутно ништав. /судска пракса/
Давалац издржавања може своје право из уговора о доживотном издржавању да
супротстави примаочевим купцима, поклонопримцима и другим правним следбеницима
само ако су несавесни, односно ако су знали да је прималац издржавања раније закључио
уговор о доживотном издржавању са њим.
Давалац издржавања може своје право из уговора обезбедити уписом у јавну
књигу, чиме настаје необорива претпоставка да су примаочеви следбеници несавесни.
Основни судови су дужни да воде посебну евиденцију о уговорима о промету
непокретности. Пре него што сачини јавнобележнички запис, односно солемнизује
уговор о доживотном издржавању, нотар мора извршити увид у ту евиденцију. Ако
утврди да је прималац издржавања раније располагао непокретношћу која је предмет
уговора о доживотном издржавању, нотар је дужан да на то упозори даваоца
издржавања, и да унесе упозорење у јавнобележнички запис, односно у солемнизациону
клаузулу. У случају да се уговорници противе уношењу упозорења, јавни бележник је
дужан да одбије сачињавање јавнобележничког записа, односно солемнизацију уговора.
Са обзиром на то да је уговор о доживотном издржавању уговор INTUITU PERSONAE,
прималац издржавања не може своје потраживање из уговора о доживотном
издржавању цедирати трећем лицу. Такође, обавеза даваоца издржавања по правилу је
непреносива.
Примаочево право на издржавање није наследиво, гаси се у тренутку његове
смрти. Са друге стране, даваочева обавеза издржавања релативно је наследива. Ако
давалац издржавања умре пре примаоца издржавања, његова права и обавезе могу да
пређу на његовог супружника и потомке, ако су остварена два услова:
– супружник и потомци морају у конкретном случају бити позвани на наслеђе;
– супружник и потомци морају да пристану на продужење уговора о доживотном
издржавању.
Када прималац издржавања умре, ствари и права из уговора о доживотном
издржавању издвајају се из састава заоставштине и прелазе на даваоца. Ствари које су
предмет примаочеве обавезе, у тренутку његове смрти, по сили закона прелазе у својину
даваоца. Ако се покретне ствари у моменту примаочеве смрти налазе у државини
његових наследника или трећих лица, давалац издржавања може захтевати њихову
предају, и његов захтев има стварноправну природу – то је захтев за вршење права
својине. Када је предмет примаочеве обавезе непокретност, давалац може да се укњижи
ако поднесе уговор о доживотном издржавању и доказ о примаочевој смрти. Укњижба
нема конститутивно, него декларативно дејство.
погледу права која су предмет примаочеве обавезе, давалац није примаочев
наследник, што је вишеструко правно значајно:
– ако давалац умре пре примаоца издржавања, не примењују се правила о праву
представљања, супституцији или праву прираштаја, која су карактеристична за законско
и тестаментарно наслеђивање;
– на даваоца издржавања не примењују се правила о недостојности за наслеђивање;
– о правима даваоца издржавања не одлучује се у оставинском поступку. Примера ради,
ако је у оставинском решењу констатовано да ствар која је предмет примаочеве обавезе,
чини његову заоставштину, давалац нема право на жалбу против оставинског решења,
него своја права остварује у парничном поступку.
Из вредности ствари и права која су предмет уговора о доживотном издржавању,
не може се намирити нужни део примаочевих нужних наследника . Давалац
издржавања није примаочев наследник, тако да он не одговара за оставиочеве дугове. У
случају да је закључењу уговора о доживотном издржавању претходио раскид раније
закљученог уговора о доживотном издржавању, давалац из каснијег уговора није у
обавези да даваоцу из ранијег уговора плати накнаду за раније дато издржавање, него та
обавеза пада на примаочеве наследнике.

Раскид уговора о доживотном издржавању

Раскид уговора је законом предвиђен начин престанка пуноважног уговора, на
основу воље уговорника. Раскид се двоструко разликује од поништења уговора:
– раскидом престаје пуноважан уговор, док је поништење начин престанка ништавог
уговора;
– узрок за раскид уговора не постоји у моменту закључења уговора, него се јавља
касније у току трајања уговорног односа, док је код поништења разлог ништавости
присутан још у моменту настанка уговора.
Разликујемо наредне узроке који су типични за раскид уговора о доживотном
издржавању:
– Споразумни раскид уговора представља нови уговор, којим давалац и прималац
одустају од раније закљученог уговора о доживотном издржавању. Споразумни раскид
уговора о доживотном издржавању мора бити сачињен у форми која је предвиђена за
његово закључење;
– Раскид уговора због неизвршења је престанак уговора о доживотном издржавању
услед тога што једна страна не извршава своје уговорне обавезе. До раскида уговора
може да дође како у случају потпуног неиспуњења, када дужник не предузима ништа да
би извршио своју обавезу, тако и у случају делимичног неиспуњења, када дужник
извршава само део своје обавезе, или када дужник не извршава обавезу на начин који је
предвиђен уговором. Ако давалац издржавања након примаочеве смрти одбије да
изврши уговорне обавезе које се тичу сахране примаоца издржавања, подизања
надгробног споменика и издавања подушја, наследници примаоца издржавања могу
тражити раскид уговора због неизвршења;
– Раскид уговора због промењених околности је престанак пуноважног уговора о
доживотном издржавању, услед тога што су се после његовог закључења околности
толико промениле да је испуњење уговорних обавеза постало знатно отежано. У таквим
околностима, сваки уговорник може захтевати од суда:
да се уговор раскине;
да се уговор ревидира, тј. да се изнова уреде права и обавезе уговорних страна;
да се доживотно издржавање преиначи у доживотну ренту.
Пуноважна је одредба у уговору којом се странке унапред одричу од права да се
позову на одређене промењене околности, осим ако је такво одрицање у супротности са
начелом савесности и поштења;
– Раскид уговора због поремећених односа је престанак пуноважног уговора о
доживотном издржавању, до којег долази онда када се односи између уговорних страна
толико поремете да постану неподношљиви.
Судови су сматрали да је заједнички живот постао неподношљив у наредним
случајевима:
када прималац напусти заједничко домаћинство због увреда које му је упутио давалац;
када је давалац са својом породицом напустио стан примаоца због међусобних свађа и
сукоба;
када услед погоршања болести прималац постане груб и увредљив према даваоцу.
Странка која је скривила поремећај односа има обавезу да другој страни исплати
правичну накнаду, која може бити захтевана само у новчаном износу.

Ништавост уговора о доживотном издржавању

Уговор о доживотном издржавању апсолутно је ништав када је у супротности са
принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. До апсолутне ништавости
долази и у наредним случајевима:
када је уговор фиктиван или симулован;
када је закључен од стране пословно неспособног лица;
када је предмет уговора немогућ, недозвољен, неодређен или неодредив;
када не постоји основ уговора или је основ недозвољен;
 када је недозвољен мотив битно утицао на одлуку једног уговорника да закључи
уговор, а друга страна је то знала или морала знати.
Разлози релативне ништавости су мане воље (заблуда, превара и претња), као и
закључење уговора од стране ограничено пословно способног лица без сагласности
његовог законског заступника.
У пракси су се издвојила наредна два случаја ништавости:
– Одсуство алеаторности као разлог релативне ништавости – Суд може поништити
уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца уговор није
представљао неизвесност за даваоца издржавања.
Уговор о доживотном издржавању није ништав ако је давалац издржавања DE
FACTO издржавао примаоца, а до закључења уговора је дошло уочи примаочеве смрти, да
би се легализовао тај фактички однос.
Право на поништење уговора признато је само законским наследницима примаоца
издржавања. Поништај уговора може се захтевати у року од годину дана од сазнања за
уговор, са тим што рок не може почети да тече пре примаочеве смрти, а најкасније у року од
три године од примаочеве смрти;
– Симуловани уговор о доживотном издржавању постоји када је створена лажна представа
да је закључен уговор о доживотном издржавању да би се прикрио неки други стварно
закључен уговор.
Пример: Уговорне стране закључе симуловани уговор о доживотном издржавању,
којим прикривају склапање дисимулованог уговора о поклону, како би изиграле нужни део
примаочевих нужних наследника.
Суд закључак о томе да је уговор о доживотном издржавању симулован темељи
на чињеници да IN CONCRETO није било издржавања или потребе за издржавањем. Да би
успео са захтевом за поништај симулованог уговора о доживотном издржавању, тужилац
мора да докаже да обавеза издржавања уопште није извршавана, или да давалац
издржавања није могао да се стара о примаоцу издржавања.

Уговором о доживотном издржавању у корист трећег давалац издржавања – промитент

обавезује се према свом сауговорнику – стипуланту да ће доживотно издржавати треће лице
– бенефицијара или примаоца издржавања, а заузврат ће у моменту смрти стипуланта или
примаоца издржавања стећи право својине на стипулантовој ствари или неко друго
стипулантово имовинско право. Обавеза издржавања траје све до смрти бенефицијара.

ПОЈАМ И НАЧЕЛА ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА

Утврђивање наследноправних последица оставиочеве смрти поверено је јавним
бележницима и судовима, који то чине у посебном ванпарничном поступку – оставинском
поступку.
Оставински поступак је ванпарнични поступак у коме се утврђују наследноправне
последице оставиочеве смрти. У оставинском поступку се утврђује која имовина сачињава
оставиочеву заоставштину, која су лица оставиочеви наследници и која права из
заоставштине припадају оставиочевим наследницима, легатарима и другим лицима. Са
обзиром да у IPSO IURE систему наслеђивања наследноправна дејства наступају по сили
закона, оставинско решење не доноси се да би конституисало одређена наследноправна
дејства, него да би декларисало наследноправна дејства која су по сили закона настала у
моменту оставиочеве смрти.
Путем оставинског поступка законодавац обезбеђује да се норме материјалног
наследног права правилно примене на неспоран појединачни случај. Оставински поступак
није намењен решавању наследноправних спорова, по чему се он битно разликује од
парничног поступка.
Оставински поступак пролази кроз неколико стадијума:
– претходни поступак;
– припремање оставинске расправе;
– оставинска расправа;
– доношење оставинског решења;
– поступак по правним лековима.
Оставински поступак регулисан је Законом о ванпарничном поступку. На оставински
поступак сходно се примењују и одредбе Закона о парничном поступку.
Начела у оставинском поступку знатно одступају од начела у парничном поступку. У
оставинском поступку важе наредна начела:
Начело официјелности: Официјелност у оставинском поступку значи да учесници не
могу својом вољом утицати на покретање, развој, окончање и предмет поступка. Оставински
поступак се покреће по службеној дужности, чим суд сазна за оставиочеву смрт. Не може се
окончати вољом учесника, за разлику од парничног поступка, који се може окончати
повлачењем тужбеног захтева или признањем тужбеног захтева.
Од начела официјелности постоје изузеци. Ако иза оставиоца нису остале
непокретности, оставински поступак се не покреће по службеној дужности, него по предлогу
овлашћеног лица, па самим тим предлагач може утицати на окончање оставинског поступка
повлачењем предлога. Повлачење предлога има за последицу доношење решења којим се
обуставља расправљање заоставштине;
Истражно начело значи да законодавац препушта суду иницијативу за прикупљање
релевантног чињеничног материјала. За разлику од парничног поступка, где се одлука суда
заснива искључиво на оним чињеницама које су странке изнеле у поступку (расправно
начело), у оставинском поступку суд може да утврђује и оне чињенице које странке нису
изнеле, као и чињенице које међу учесницима нису спорне, ако су важне за правилно
утврђивање наследноправних последица оставиочеве смрти;
Ограничена примена обостраног саслушања: У оставинском поступку, суд је дужан да
одреди рочиште за расправљање заоставштине и да на то рочиште позове сва
заинтересована лица, како би им пружио могућност да изнесу своје предлоге и наводе. Када
је иза оставиоца остао тестамент, суд је дужан да на рочиште позове како тестаментарне,
тако и законске наследнике;
Ограничена примена начела непосредности: У ванпарничном поступку одступа се од
начела непосредности. Одступања су двострука:
– Наследноправне последице оставиочеве смрти судија утврђује и на основу доказа који
нису изведени пред њим (на пример, негативна наследна изјава дата пред конзуларним
представником);
– Оставинско решење може донети судија који није учествовао у поступку за расправљање
заоставштине;
Начело социјалности: Оставински суд по службеној дужности посебно води рачуна и
предузима мере за заштиту права и правних интереса малолетника о којима се родитељи
не старају, као и других лица која не могу самостално да се брину о заштити својих права и
интереса;
Начело сношења сопствених трошкова поступка: Док у парничном поступку трошкове
сноси странка која изгуби спор, у оставинском поступку трошкови су подељени на једнаке
делове.

Оставински суд
Оставински суд је онај суд који је стварно и месно надлежан за расправљање
заоставштине. За расправљање заоставштине стварно је надлежан основни суд, а месно је
надлежан основни суд на чијем подручју је оставилац у време смрти имао пребивалиште,
односно боравиште. Ако оставилац у време смрти није имао пребивалиште, односно
боравиште на територији Републике Србије, месно је надлежан основни суд на чијем се
подручју налази претежни део оставиочеве заоставштине.
оставинском поступку у првом степену поступа судија појединац, а у другом
степену веће састављено од тројице судија. Поједине радње у оставинском поступку, као
што је узимање на записник свих изјава и предлога странака, осим изјаве о одрицању од
наследства, може предузимати и судијски помоћник.

Јавни бележник као повереник суда у оставинском поступку

Надлежност нотара у оставинском поступку може бити изворна (оригинарна) или
факултативна (делегирана). Изворна надлежност постоји онда када право и дужност јавног
бележника да спроводи одређени поступак или поједине радње у поступку проистиче из
законских норми о расподели надлежности. Судска одлука којом се посао из делокруга
изворне јавнобележничке надлежности поверава нотару има декларативан карактер и у
науци се квалификује као празан формализам.
Факултативна надлежност јавног бележника заснива се на конститутивној одлуци
суда. Нужна претпоставка која мора да се оствари да би нотар могао да спроводи поступак
или да предузима поједине радње у поступку јесте доношење судске одлуке којом се
одређени посао поверава јавном бележнику.
Српски законодавац је као правило поставио принцип факултативне надлежности.
Од овог принципа предвиђена су три изузетка:
– састављање смртовнице;
– попис и процена заоставштине;
– доношење привремених мера за обезбеђење заоставштине.
Поверавање спровођења оставинског поступка јавном бележнику није обавезно. Суд
може поверити јавном бележнику да спроводи оставински поступак само ако по пријему
смртовнице утврди да је за утврђивање наследноправних последица оставиочеве смрти
меродавно српско право.
 Одлука којом се спровођење оставинског поступка поверава јавном бележнику
доноси се у форми решења. Против овог решења није дозвољена жалба. Спровођење
оставинског поступка по правилу се поверава јавном бележнику који је сачинио смртовницу.
Јавни бележник може одбити да спроведе поверени оставински поступак, у два
случаја:
– када постоји разлог за његово искључење (нпр. у браку је са тестаментарним наследником),
односно изузеће (нпр. са неким од наследника је у кумовском или неком другом односу који
доводи у сумњу његову непристрасност);
– када постоји нека друга околност која га објективно спречава да прихвати поверени посао
(нпр. привремено или трајно одузимање права на обављање нотарске делатности).
Приликом спровођења оставинског поступка, јавни бележник поступа у складу са
правилима оставинског, а не нотарског права.
Оставински суд одређује рок у којем јавни бележник треба да спроведе оставински
поступак. Ако јавни бележник не може да спроведе оставинску расправу у остављеном року,
дужан је да о томе без одлагања обавести оставински суд и учеснике у поступку. Пошто
прими обавештење од јавног бележника, оставински суд може поступити на један од три
начина:
да остави нотару накнадни рок за спровођење оставинског поступка;
да повери оставински поступак другом нотару;
да сам спроведе оставински поступак.
Судски надзор над радом јавног бележника остварује се на два начина:
Оставински суд је овлашћен да изврши контролу поступања јавног бележника у
повереном оставинском поступку. Ако утврди да нотар ради на штету учесника у поступку,
ствара сувишне трошкове или неоправдано одуговлачи поступак, суд може донети решење
којим јавном бележнику одузима поверени оставински предмет. Решење о одузимању
повереног предмета оставински суд доставља: јавном бележнику, учесницима у поступку,
дисциплинском тужиоцу Јавнобележничке коморе и министру надлежном за послове
правосуђа. Против овог решења није дозвољена жалба;
Судска контрола над радом јавног бележника као повереника суда у оставинском поступку
остварује се и у поступку по правним лековима. Против оставинског решења које је донео
јавни бележник, странка изјављује жалбу исто као што би изјављивала жалбу на оставинско
решење које доноси оставински суд.

Учесници у оставинском поступку

Учесници у оставинском поступку су она лица која претендују на то да буду
оглашени за наследнике, легатаре или да им припадну нека права из заоставштине. За
појам учесника у оставинском поступку није битно да ли је неко лице наследник или
легатар, него то што тражи да се утврди његово својство наследника или легатара.
Пример: Оставилац има сина, жену и мајку. Мајка тражи да јој се додели половина
заоставштине као законском наследнику. На први поглед види се да она не може
постати законски наследник, јер је потискују наследници из првог наследног реда.
Упркос томе, мајка је учесник у поступку јер истиче наследноправну претензију, за коју
суд треба да утврди да је неоснована.
 Поред лица која претендују на то да су оставиочеви наследници, односно
легатари, својство учесника имају и она лица која тврде да им припада неко право из
заоставштине. Израз остваривање права из заоставштине треба тумачити у смислу да
оставинско решење непосредно утиче на правну позицију одређеног субјекта. Сходно
томе, поред наследника и легатара, учесници у оставинском поступку јесу: нужни
наследник у систему облигационоправне природе права на нужни део, ималац
плодоуживања на заоставштини или њеном аликвотном делу, ималац права чекања на
наследни део или легат, као и корисник налога.

Извршилац завештања
Извршилац тестамента је лице коме је поверено старање о томе да се тестамент
спроведе онако како је завешталац хтео. Правило је да извршиоца тестамента поставља
завешталац у тестаменту. Извршиоца тестамента поставља оставински суд, када су у
тестаменту одређени услови, рокови и налози.
Извршилац тестамента може бити физичко лице које има потпуну пословну
способност или правно лице. Завешталац може за извршиоца тестамента одредити и
заинтересовано лице, нпр. једног од санаследника, или једног од легатара. За извршиоца
тестамента не може бити постављен поверилац наследника.
Дужност извршиоца тестамента не почиње у моменту оставиочеве смрти, него у
тренутку прихватања дужности. Институција извршиоца тестамента заснована је на
принципу добровољности. Изјава о прихватању дужности даје се поднеском или усмено
на записник пред оставинским судом.
Дужности извршиоца тестамента су: да се стара о чувању заоставштине, да
управља заоставштином, да се стара о исплати оставиочевих дугова и легата, и да се
брине да одредбе тестамента буду спроведене онако како је завешталац хтео. Да би
могао да обавља своју функцију, извршиоцу тестамента се предају ствари из
заоставштине у непосредну државину и издаје му се потврда о његовом својству. Он
може располагати појединим стварима и правима из заоставштине, али нема право да
располаже наследним делом.
Процесни положај извршиоца тестамента: Извршилац тестамента може тужити
(на пример, може да подигне тужбу против оставиочевог дужника за наплату
потраживања) и бити тужен. Оставиочеви повериоци тужбу за наплату својих
потраживања могу поднети против извршиоца тестамента.
Према теорији о извршиоцу тестамента као имаоцу приватне дужности,
извршилац тестамента поступа у своје име, али са дејством на правну позицију
наследника. Извршилац тестамента је дужан да суду положи рачун о свом раду. Њему
припадају право на накнаду трошкова и награда за труд, који му се исплаћују на основу
судске одлуке из расположивог дела заоставштине.
Извршилац тестамента може бити опозван ако његов рад није у складу са
законом или са вољом оставиоца. Одлуку о опозивању доноси суд по службеној
дужности, или по предлогу заинтересованих лица.
 Старалац заоставштине

Старалац заоставштине је лице именовано да се стара о заоставштини онда када

су наследници непознати или одсутни, као и у осталим случајевима када је то потребно.
Стараоца заоставштине могу поставити оставински суд и орган старатељства.
Оставински суд поставља стараоца заоставштине у наредним случајевима:
– када су наследници непознати;
– када су наследници одсутни, односно није познато њихово боравиште;
– када постављање стараоца заоставштине захтевају оставиочеви повериоци, легатари
или корисници налога;
– у осталим случајевима када је то потребно.
постављању стараоца заоставштине оставински суд је дужан да обавести орган
старатељства, који може поставити другог стараоца. Због тога се старалац заоставштине
кога поставља оставински суд зове привремени старалац заоставштине.
Старалац заоставштине је овлашћен и дужан да чува заоставштину, да њоме
управља, да наплаћује оставиочева потраживања, да исплати оставиочеве повериоце и
намири легатаре, као и да пронађе непознате, односно одсутне наследнике.
На стараоца заоставштине сходно се примењују правила о старатељству, те је за
предузимање послова који превазилазе редовно управљање заоставштином привременом
стараоцу потребна дозвола органа старатељства.
Старалац заоставштине има обавезу да органу старатељства подноси извештаје и
полаже рачуне. Признато му је право на накнаду трошкова, као и право на награду. За
разлику од извршиоца тестамента, старалац заоставштине своје право на накнаду
трошкова и право на награду не остварује из расположивог дела заоставштине. Награда
накнада које се исплаћују стараоцу заоставштине представљају део пасиве, тако да
могу умањити нужни део оставиочевих нужних наследника.

Претходни поступак
Претходни поступак има троструки циљ:
– пружање информације оставинском суду о томе да је одређено лице умрло;
– прикупљање и достављање података на основу којих оставински суд може да оцени да
ли су испуњене процесне претпоставке за вођење оставинског поступка;
– прикупљање и достављање чињеничне грађе на основу које оставински суд мериторно
утврђује наследноправне последице оставиочеве смрти.
Најважније радње које се предузимају у претходном поступку, јесу састављање
смртовнице и проглашење тестамента. Осим тога, у претходном поступку могу се
изрицати мере за обезбеђење заоставштине.
Смртовница је јавна исправа која садржи чињенице релевантне за утврђивање
наследноправних последица оставиочеве смрти. Матичар на чијој територији је
оставилац умро, дужан је да у року од 30 дана од уписа смрти достави оставинском суду
извод из матичне књиге умрлих. Пошто прими извод из матичне књиге умрлих,
оставински суд доноси решење којим надлежном јавном бележнику поверава
састављање умрлице.
 За састављање смртовнице надлежан је јавни бележник на чијем се службеном
подручју налазило последње пребивалиште, односно боравиште оставиоца. Ако
оставилац није имао пребивалиште, односно боравиште у Србији, оставински суд
састављање смртовнице поверава јавном бележнику на чијем службеном подручју се
налази заоставштина или њен претежни део.
Смртовница се саставља и онда када оставилац није оставио имовину. Податке за
састављање смртовнице нотар добија од сродника умрлог, од лица са којима је умрли
живео, као и од других лица која могу пружити релевантне информације. Разликујемо
обавезне – редовне и препоручљиве – факултативне елементе смртовнице. Одсуство
обавезног елемента чини смртовницу непотпуном.
Обавезни елементи смртовнице су:
– подаци о оставиоцу (лично име, лично име једног од његових родитеља, датум рођења,
држављанство и слично);
– подаци о оставиочевој смрти;
– подаци о оставиочевом супружнику, брачној и ванбрачној деци и усвојеницима;
– подаци о оставиочевим потенцијалним законским и тестаментарним наследницима;
– приближна вредност оставиочеве непокретне и покретне имовине.
Препоручљиви елементи смртовнице су:
– подаци о оставиочевој активи (где се налази, да ли има готовог новца, хартија од
вредности, штедних књижица или ствари за чије држање, чување и пријављивање
постоје посебни прописи);
– подаци о оставиочевој пасиви (колико износе дугови и ко су повериоци);
– подаци о правним пословима релевантним за наследно право (да ли постоји тестамент
или неки други наследноправни уговор, и где се налази);
– подаци о сведоцима усменог тестамента;
– подаци о насцитурусу;
– подаци о лицима која су умрла пре оставиоца, а која су могла бити позвана на наслеђе
да су жива.
Свако лице код кога се тестамент налази у непосредној државини, има дужност да
га без одлагања преда суду или лицу овлашћеном за састављање смртовнице, чим сазна
за оставиочеву смрт. Проглашење тестамента је процесна радња у ванпарничном
поступку која се састоји у томе што суд у присуству два сведока и заинтересованих лица
отвара тестамент, чита његову садржину и о томе саставља записник. За проглашење
тестамента надлежни су: оставински суд, суд код кога се у моменту оставиочеве смрти
тестамент налазио на чувању и суд коме је тестамент поднесен.
Проглашава се сваки тестамент, без обзира на то да ли је пуноважан или опозван.
На проглашени тестамент ставља се потврда о проглашењу, са назначењем датума када
је тестамент проглашен, као и броја и датума осталих пронађених тестамената.
проглашењу тестамента саставља се записник, који потписују судија, сведоци и
записничар. Проглашење тестамента има функцију публицитета – омогућује
заинтересованим лицима да се упознају са постојањем тестамента одређене садржине.
Рокови за поништење и редукцију не могу почети да теку пре него што је тестамент
проглашен.
Код проглашења усменог тестамента законодавац разликује две ситуације:
– ако су сведоци усменог тестамента саставили и својеручно потписали исправу о изјави
завештаоца и приликама у којима је састављен усмени тестамент, надлежни суд
проглашава ту исправу по правилима за проглашење писменог тестамента;
– када сведоци нису сачинили исправу о изјави завештаоца, суд појединачно саслушава
сведоке о садржини завештаочеве изјаве и о околностима од којих зависи пуноважност
усменог тестамента. О саслушању сведока саставља се записник, који се потом
проглашава по правилима за проглашење усменог тестамента.
Тестамент који је уништен или изгубљен, може да произведе дејства пуноважног
тестамента, ако се докаже:
– његово постојање;
– да је био сачињен у законом предвиђеној форми;
– његова садржина;
– да га није уништио завешалац у намери опозивања.
Суд заказује рочиште и саслушава сва заинтересована лица, да би потом о
споразуму који су заинтересована лица постигла у погледу постојања и садржине
тестамента саставио записник. Записник о уништеном, односно изгубљеном тестаменту
проглашава се по правилима за проглашење писменог тестамента.
Ако би заоставштину у одсуству тестамента наследила Република Србија,
споразум заинтересованих лица о постојању и садржини тестамента важи само уз
сагласност надлежног јавног правобраниоца. Суд не прихвата споразум заинтересованих
лица ако утврди да она иду за тим да изиграју пореске прописе или да располажу на
начин који је у супротности са принудним прописима, јавним поретком и добрим
обичајима.
Поступак када тестамент није прогласио оставински суд: Суд који је прогласио
тестамент, доставља оставинском суду записник о проглашењу тестамента и изворни
тестамент, а код себе задржава преписе ових исправа.

Мере за обезбеђење заоставштине

Све док оставинско решење не постане правноснажно, постоји неизвесност у
погледу тога ко су наследници и шта чини заоставштину. Да би се заштитили интереси
наследника, легатара и оставиочевих поверилаца, у оставинском поступку могу да се
изричу мере за обезбеђење заоставштине. Разликујемо привремене мере за обезбеђење
заоставштине и мере оставинског суда за обезбеђење заоставштине.
Привремене мере за обезбеђење заоставштине могу да изричу: јавни бележник
надлежан за састављање смртовнице, суд на чијем подручју је завешталац умро и суд на
чијем подручју се налази заоставштина. Мере за обезбеђење заоставштине које су
изрекли други судови, односно јавни бележник, оставински суд може изменити током
целог поступка, те се због тога зову привремене мере.
 Закон о ванпарничном поступку предвиђа три привремене мере које могу да се
изрекну у оставинском поступку:
-попис и процена заоставштине;
-предаја заоставштине на чување;
-печаћење оставиочевог стана, појединих просторија у стану или других просторија
које припадају оставиоцу.
Оставински суд може током читавог оставинског поступка, у форми решења,
изрицати мере за обезбеђење заоставштине. Против решења заинтересовано лице може
уложити жалбу, која има суспензивно дејство – одлаже извршење. Оставинском суду
стоји на располагању више мера за обезбеђење заоставштине:
попис и процена заоставштине;
предаја заоставштине на чување;
печаћење просторија које су припадале оставицу;
постављање привременог стараоца заоставштине;
одвајање заоставштине од имовине наследника – SEPARATIO BONORUM.
Попис и процену заоставштине могу одредити: оставински суд и јавни бележник
надлежан за састављање смртовнице. Попис и процена су обавезни када се
заоставштина предаје на чување поверљивом лицу, односно када се предаје на
управљање стараоцу заоставштине и извршиоцу тестамента.
Одлуку о попису и процени нотар доноси на захтев наследника или легатара.
Оставински суд решењем наређује попис и процену на захтев наследника, легатара и
поверилаца. Решење којим одређује попис и процену заоставштине суд доноси по
службеној дужности у наредним случајевима:
-када су наследници непознати;
-када је непознато боравиште наследника;
-када су наследници лица која услед малолетства, душевне болести и других разлога
не могу сама да воде бригу о својим правима и интересима;
-када заоставштина треба да се преда држави;
-у другим оправданим случајевима.
Правило је да попис и процену заоставштине врши јавни бележник , у присуству
два пунолетна лица. Попис обухвата све непокретне и покретне ствари које је оставилац
тренутку отварања наследства имао у непосредној државини, као и оставиочеве дугове
и неплаћене порезе и друге дажбине према држави.
Записник о попису и процени јавни бележник је дужан да достави оставинском
суду и сваком учеснику у поступку пописа и процене. Учесници у поступку пописа и
процене могу поднети приговор на попис и процену оставиочеве имовине, у року од 8
дана од дана пријема записника о попису и процени.
Заоставштина се предаје на чување у наредним случајевима:
када се утврди да ниједан од присутних наследника није способан да управља
имовином, а нема законских наследника:
 -када су наследници непознати или одсутни;
када постоје друге околности које налажу посебан опрез
Ову меру могу одредити : оставински суд, суд на чијој територији је оставилац
умро, суд на чијој територији се налази заоставштина и јавни бележник који саставља
смртовницу (све док не преда смртовницу оставинском суду).
Готов новац, хартије од вредности, драгоцености, штедне књижице и друге важне
исправе предају се на чување суду или јавном бележнику на чијем се подручју налазе.
Покретне и непокретне ствари предају се на чување поузданом лицу. Приликом предаје
имовине на чување мора се извршити попис и процена.

ПРИПРЕМАЊЕ ОСТАВИНСКЕ РАСПРАВЕ

Стадијум припремања оставинске расправе почиње када оставински суд сазна за
смрт физичког лица, а завршава се заказивањем рочишта за расправљање заоставштине
или доношењем решења о обустављању расправљања заоставштине. Овај стадијум је
намењен предузимању наредних процесних радњи:
испитивање процесних претпоставки за спровођење оставинског поступка;
испитивање претпоставки за доношење решења којим се спровођење оставинске
расправе поверава јавном бележнику;
3. дефинисање и концентрација процесне грађе како би се оставинска расправа обавила
што брже (нпр. утврђивање лица која претендују на то да буду наследници и легатари,
како би сва она била позвана на рочиште за оставинску расправу);
предузимање мера за обезбеђење заоставштине и заштиту интереса лица која нису у
стању да се самостално брину о својим правима и интересима.
Оставински суд може сазнати за смрт неког физичког лица на два начина:
– тако што му матичар достави извод из матичне књиге умрлих;
– када заинтересована лица поднесу предлог за покретање оставинског поступка.
Након увида у смртовницу, суд по службеној дужности испитује да ли постоји
његова међународна надлежност за расправљање заоставштине. Ако установи да је за
расправљање заоставштине надлежан инострани орган, суд доноси решење којим се
оглашава ненадлежним и обуставља поступак. Такође, суд EX OFFICIO пази и на своју
стварну надлежност.
Суд доноси решење којим се обуставља оставински поступак када према
подацима из смртовнице утврди да иза оставиоца није остала имовина. Израз имовина
тумачи се у смислу активе. Оставинска расправа се обуставља и онда када су иза
оставиоца остали само дугови.
Такође, разлог за обустављање оставинске расправе постоји када је иза оставиоца
остала само покретна имовина, а ниједно од лица позваних на наслеђе не тражи да се
спроведе оставинска расправа. Када се након обустављања оставинског поступка
пронађу оставиочеве непокретности за које се није знало, оставински суд по службеној
дужности покреће оставински поступак.
 Суд може донети решење којим спровођење оставинске расправе поверава јавном
бележнику када према подацима из смртовнице утврди да је за наслеђивање меродавно
право Републике Србије. Дужан је да позове лице које је оставилац именовао за
извршиоца тестамента, да се изјасни да ли се прима те дужности. По пријему
смртовнице, оставински суд може изрицати све мере за обезбеђење заоставштине, а
може и преиначити или укинути мере за обезбеђење заоставштине које су изрекли
други органи.

ОСТАВИНСКА РАСПРАВА
У стадијуму оставинске расправе суд и учесници предузимају радње које треба
да створе подлогу за доношење оставинског решења. Оставинска расправа одвија се на
рочишту, али се одређене радње могу обавити и изван рочишта.
Учесници у поступку и друга заинтересована лица позивају се на рочиште
посебним позивом, чија је садржина регулисана Законом о ванпарничном поступку. Он
се састоји како од општих, тако и од посебних елемената који су карактеристични за
оставински поступак:
-обавештење о покретању оставинског поступка и постојању тестамента;
-налог да се оставинском суду достави писмени тестамент, писмена изјава сведока
усменог тестамента, односно да се оставински суд обавести о томе ко су сведоци усменог
тестамента;
-упозорење о начину на који се може дати позитивна, односно негативна наследна
изјава;
-упозорење наследницима о последицама недоласка на рочиште;
-упозорење да изјава о делимичном одрицању од наслеђа и изјава о одрицању од
наслеђа под условом не производе правна дејства.
 Оставински суд огласом позива лица која полажу право на наслеђе да се пријаве
суду, у наредним случајевима:
-ако се не зна да ли има наследника;
-ако је непознато боравиште наследника, који при томе нема пуномоћника;
-ако се наследник или његов законски заступник налазе у иностранству, а немају
пуномоћника, тако да се достављање није могло извршити;
-ако оставински суд посумња да учесник у поступку није најближи оставиочев сродник
и да постоје лица која имају исто или јаче право на наслеђе.
Оглас се истиче на огласној табли суда и објављује се у Службеном гласнику
Републике Србије. Наследник треба да се пријави суду у року од једне године од
објављивања последњег огласа.
На рочишту за оставинску расправу суд треба да расправи сва питања која се
односе на заоставштину, а нарочито она питања која се тичу права на наслеђе, величине
наследног дела и права на легат.
Наследна изјава редовно се даје усмено на записник пред оставинским судом.
Записник о давању наследне изјаве потписују наследник, односно његов пуномоћник
или законски заступник. Наследна изјава може бити дата и у форми јавно оверене
исправе, која се подноси оставинском суду. Потпис на изјави о прихватању, односно
одрицању од наследства мора бити оверен. Наследна изјава се може дати и пред другим
основним судом, јавним бележником, као и пред конзуларним представником Србије у
иностранству.
У изјави треба навести да ли се односи на законско, тестаментарно или нужно
наслеђивање. У супротном, узима се да се изјава односи на све основе позивања
на наследство.

УПУЋИВАЊЕ НА ПАРНИЦУ
Битна карактеристика оставинског поступка, као ванпарничног поступка, јесте
одсуство спора. Ако међу учесницима постоји спор о чињеницама од којих зависи
њихово наследно право, суд прекида оставински поступак и упућује их на парницу или
на поступак пред органом управе. До упућивања на поступак пред органом управе
долази онда када је спорно постојање или пуноважност усвојења.
Међу учесницима у поступку могу настати две врсте спорова:
– спор о чињеницама;
– спор о примени права.
Спор о примени права решава оставински суд , док у случају спора о
чињеницама, оставински суд прекида поступак и учеснике упућује на парницу.
Спор о чињеницама постоји када странке имају различит став у погледу
животних догађаја и друштвених односа на које се примењује материјалноправна
норма. Спор о примени права постоји када странке имају различит став о томе коју
материјалноправну норму треба применити, како гласи материјалноправна норма,
односно како треба да се тумачи материјалноправна норма.
Ако је међу учесницима спорно и чињенично, и правно питање, оба питања
решава парнични суд. Примера ради, један учесник тврди да је алографски тестамент
пуноважан, а други сматра да је потпис завештаоца фалсификован (спор о чињеници) и да
завештаочева ташта не може бити тестаментарни сведок (спор о примени права).
Законодавац је набројао пет ситуација у којима спор о чињеницама има за
последицу прекид оставинског поступка и упућивање учесника на парницу:
– Спор о чињеницама од којих зависи право на наслеђе, а нарочито пуноважност и
садржина тестамента или постојање односа између оставиоца и наследника који је
релевантан за наслеђивање.
Пример: Ако оставиочев брачни син оспорава оставиочевом ванбрачном детету
право да наследи, у питању је спор о примени права. Али, ако се оспорава да је учесник
у поступку оставиочево ванбрачно дете, то је спор о чињеницама;
– Спор о чињеницама од којих зависи основаност захтева оставиочевих потомака,
супружника и родитеља за издвајање из заоставштине предмета домаћинства мање
вредности.
Пример: Спор о чињеницама постојао би онда када супруга тврди да оставиочев
музички уређај вреди сто евра, а тестаментарни наследник сматра да тај музички уређај
вреди хиљаду евра. Спор о примени права постојао би онда када син тврди да
оставиочев половни телевизор, чија је вредност двеста евра, представља предмет
домаћинства мање вредности, а тестаментарни наследник сматра да се ствар, која
толико кошта, не може подвести под законски појам предмет домаћинства мање
вредности;
– Спор о чињеницама од којих зависи величина наследног дела и урачунавање поклона
и легата у наследни део;
– Спор о чињеницама од којих зависи основаност разбаштињења нужних наследника
или основаност разлога за недостојност;
– Спор о томе да ли се неко лице одрекло наслеђа. /примери су на 308. страни у књизи/
Када утврди да између учесника постоји спор о чињеницама, оставински суд
доноси решење којим прекида оставински поступак и упућује на парницу странку чије
право сматра мање вероватним. Суд одређује рок у коме упућени учесник треба да
покрене парницу, који не може бити дужи од 30 дана, и није преклузиван. Ако учесник
који је упућен на парницу поступи по решењу суда, прекид поступка траје све док
парница не буде правноснажно завршена. Међутим, ако упућени учесник не поступи по
решењу суда, наставља се оставинска расправа. У решењу којим прекида оставински
поступак и учесника упућује на парницу, оставински суд је дужан да одреди против кога
се покреће парница, као и предмет спора.
На парницу се упућује она странка на којој, по општим правилима, лежи терет
доказивања. У неким случајевима терет доказивања лежи на оној странци против које
говори нека законска претпоставка.
Пример: Ћерка тврди да је њен брат тукао свог оца (оставиоца) и да је искључење
из права на нужни део основано. Брат тврди да није тукао оца. Суд упућује на парницу
оставиочеву ћерку, јер на њој лежи терет доказивања.
Спор о саставу заоставштине: Посебна правила предвиђена су за случај када је
међу наследницима споран састав заоставштине. Суд ће прекинути оставински поступак
упутити наследника да поведе парницу када постоји спор о чињеницама или спор о
примени права о томе:
– да ли нека имовина улази у састав заоставштине;
– да ли и колико оставиочеви потомци могу да издвоје из заоставштине по основу
доприноса у повећању њене вредности. /пример на 309. страни у књизи/
Спор о праву на легат: Ако је међу учесницима спорно право на легат или неки
други вид сингуларног стицања из заоставштине, суд упућује на парницу учесника чије
право сматра мање вероватним, али не прекида оставински поступак.
Ограничење правноснажности: Када је оставински суд расправио заоставштину,
требало је да странке упути на парницу, правноснажност оставинског решења не
спречава да се о спорном захтеву покрене парница. Исто правило важи и онда када је
суд наставио покренути оставински поступак зато што странка није покренула парницу
у року који јој је остављен.
 ОСТАВИНСКО РЕШЕЊЕ

Оставинско решење је мериторна судска одлука којом се утврђују наследноправне

последице оставиочеве смрти. Оставинско решење има декларативну природу. Њиме се
утврђују наследноправна дејства која су, EX LEGE , наступила у моменту оставиочеве
смрти. Лицима која су у моменту оставиочеве смрти стекла неко право из заоставштине,
оставинско решење омогућује да та права докажу и остваре.
Пример: Наследнику је потребно оставинско решење да би се укњижио, а легатару да
би у случају спора доказао право на легат.
Оставинско решење мора да садржи елементе који су предвиђени за сваку судску
одлуку: увод, изреку, образложење и упутство о правном леку.
Увод оставинског решења садржи: број предмета, назив суда, име и презиме
судије, ознаку да се ради о оставинском поступку, податке о оставиоцу и датум
одржавања последњег рочишта за оставинску расправу.
Садржина изреке оставинског решења прописана је специјалним нормама
оставинског поступка. Изрека садржи:
– податке о оставиоцу;
– податке о заоставштини;
– податке о наследницима;
– податке о легатарима и другим сингуларним сукцесорима;
– податке о теретима који су предвиђени за наследнике, односно легатаре.
оставинско решење се уноси и споразум о деоби заоставштине, уколико су се
наследници у току поступка споразумели о начину деобе.
Образложење садржи податке о чињеницама које је суд утврдио и начин на који
су утврђене. Осим тога, у образложењу суд треба да се позове на материјалноправне
норме које је применио и да објасни како је извршио подвођење чињеничног стања под
материјалноправну норму.
Када постоји однос претходног и потоњег наследника (на пример, тестаментарни
наследник је именован под одложним условом), оставинско решење мора да садржи и
мере које је одредио оставински суд за обезбеђење права потоњег наследника.
Решење о наслеђивању се доставља лицима која су оглашена за наследнике и
легатаре, као и лицима која су у току оставинског поступка истицала неку
наследноправну претензију. Правноснажно решење о наслеђивању доставља се и
надлежном органу управе.
Када међу учесницима није спорно право на легат, оставински суд може пре
доношења оставинског решења донети решење о легату. Такво решење суд не доноси
по службеној дужности, него на захтев легатара.
Допунским решењем се расподељује оставиочева имовина за коју се у време
доношења оставинског решења није знало да припада заоставштини. Новопронађену
имовину суд расподељује на основу раније донетог оставинског решења.
Правноснажност оставинског решења се испољава у два вида: као формална и
као материјална правноснажност:
 Формална правноснажност означава да оставинско решење више не може да се
побија жалбом – редовним правним леком. Формална правноснажност наступа у
наредним случајевима:
– одрицањем од права на жалбу;
– повлачењем уложене жалбе;
– кад другостепени суд донесе одлуку којом се жалба одбија и потврђује првостепено
решење, односно кад другостепени суд усвоји жалбу и преиначи првостепено решење;
– истеком рока за жалбу.
Материјална правноснажност неке одлуке испољава се у њеном дејству. Одлука
која има материјалну правноснажност, не може се у неком новом поступку оспоравати у
погледу њене тачности. Наступање формалне правноснажности је услов за наступање
материјалне правноснажности.

ЖАЛБА У ОСТАВИНСКОМ ПОСТУПКУ

Жалба је редован правни лек у оставинском поступку. Против правноснажног
оставинског решења може се изјавити и ванредни правни лек – ревизија.
Жалбу против оставинског решења може изјавити само учесник у оставинском
поступку – лице које себе сматра наследником, легатаром и слично. Жалба коју изјави
споредни субјекат оставинског поступка (нпр. оставиочев поверилац), сматра се
недозвољеном и суд је решењем одбацује.
Жалба се мора изјавити у року од 15 дана од дана када је учеснику достављен
препис оставинског решења. Неблаговремену жалбу првостепени суд одбацује решењем.
Жалба треба да садржи:
-означење оставинског решења против којег се изјављује жалба;
-изјаву да се оставинско решење побија у целини или делимично;
-разлоге жалбе са образложењем;
-потпис подносиоца жалбе.
Одговор на жалбу може се поднети у року од 15 дана од дана достављања. По
пријему одговора на жалбу, односно по истеку рока за одговор, жалба, евентуални
одговор на жалбу и сви списи предмета достављају се другостепеном суду.
Постоје три разлога за жалбу:
– битне повреде правила оставинског поступка (нпр. негативну наследну изјаву узео је
на записник стручни сарадник);
– погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање (нпр. суд није знао за тестамент);
– погрешна примена материјалног права (нпр. суд је правила законског наслеђивања
применио тако што је рођеном брату и брату по оцу доделио по ½ заоставштине).
 НАСЛЕДНА ИЗЈАВА

Сваки потенцијални наследник може да се изјасни о томе да ли се прихвата

наследства – позитивна наследна изјава, или се одриче наследства – негативна наследна
изјава. Лице позвано на наслеђе може донети такву одлуку само у моменту оставиочеве
смрти.
Право на одрицање од наслеђа по својој правној природи представља преображајно
право, јер потенцијални наследник изјавом воље обликује наследноправне последице
оставиочеве смрти – уместо да постане наследник, он препушта да наследничко својство
стекне друго лице.
Право на одрицање од наслеђа има сваки законски и тестаментарни наследник.
Негативну наследну изјаву не може дати држава као последњи оставиочев законски
наследник. Право на одрицање од наслеђа је непреносиво правним пословима inter
vivos, али је наследиво. Потенцијални наследник стиче право на одрицање од наслеђа у
моменту оставиочеве смрти.
Право на одрицање од наслеђа временски је ограничено и може се вршити све до
окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине, односно до доношења
првостепеног оставинског решења.
Лице које се одриче наслеђа мора бити потпуно пословно способно . Старији
малолетници и лица делимично лишена пословне способности могу да се одрекну
наследства само уз сагласност законског заступника. За млађе малолетнике и лица
поптпуно лишена пословне способности , изјаву о одрицању од наслеђа даје њихов
законски заступник. Законски заступник насцитуруса може у његово име дати изјаву о
одрицању од наслеђа и пре његовог рођења.
Изјава о одрицању од наслеђа мора бити изричито саопштена надлежном органу
да би произвела правно дејство. Редовно, изјава о одрицању од наслеђа даје се усмено на
записник пред оставинским судом. Лице позвано на наслеђе може дати негативну
наследну изјаву и усмено на записник пред било којим основним судом у Србији, јавним
бележником или пред српским конзуларним представником у иностранству. Изјава о
одрицању од наслеђа може се дати и у форми оверене писмене исправе.
Изјава о одрицању од наслеђа има ретроактивно дејство. Правне последице
давања негативне наследне изјаве не наступају од момента када је изјава дата, него од
тренутка оставиочеве смрти. Наследник може да се одрекне наслеђа само у своје име,
тако да се правна дејства негативне наследне изјаве не протежу на његове потомке.
Одрицање од наслеђа не може бити дато под условом или роком, нити може бити
делимично. Наследник може да се одрекне оног дела заоставштине који му припада као
законском наследнику, а да прихвати део који му следује по правилима тестаментарног
наслеђивања, и обрнуто.
У систему ipso iure наслеђивања, позитивна наследна изјава није неопходна да
би једно лице стекло својство наследника. Непосредан правни значај позитивне
наследне изјаве састоји се у томе што она провизорног – потенцијалног наследника
претвара у коначног. Основно правно дејство позитивне наследне изјаве састоји се у
томе што наследник губи право на одрицање од наслеђа.
Позитивна наследна изјава не може бити дата под условом или роком . За
разлику од негативне наследне изјаве која мора бити дата на изричит начин, позитивна
наследна изјава може бити дата изричито, прећутно или ћутањем.
 Лице позвано на наслеђе може дати позитивну наследну изјаву усмено на
записник пред надлежним органом, или предајом писмене исправе која је оверена код
нотара или у суду.
Позитивном наследном изјавом сматра се и одрицање од наслеђа у корист
санаследника . Када се један наследник одрекне наслеђа у корист свог санаследника,
узима се да је дао позитивну наследну изјаву и да је свој део поклонио санаследнику.
Позитивна наследна изјава може се дати конклудентном радњом – прећутним
пријемом наслеђа. Сматра се да се наследник прихватио наслеђа када располаже целом
заоставштином или једним њеним делом. Располагањем се сматра и закључење уговора
о опроштају дуга са оставиочевим дужником.
Сходно члану 212 Закона о наслеђивању, ћутање се сматра прихватањем наслеђа.
Ћутање представља пријем наслеђа, чак и онда када потенцијални наследник није ни
знао за своје наследничко својство.
Наследна изјава, била она позитивна или негативна, не може се опозвати. Изјава
прихватању и изјава о одрицању од наслеђа могу се поништити по општим правилима
грађанског права. Наследна изјава је апсолутно ништава ако је дата од стране млађег
малолетника, односно лица потпуно лишеног пословне способности и ако приликом
давања наследне изјаве нису испоштована правила форме (на пример, изјава је дата у
форми писмене неоверене исправе). Неки од разлога за релативну ништавост наследне
изјаве јесу мане воље: заблуда, превара и претња.
Када се потенцијални наследник који је презадужен, одрекне наслеђа у корист
својих санаследника, његови повериоци могу паулијанском тужбом побијати негативну
наследну изјаву према правилима која важе за побијање доброчиних располагања.
Суштина побијања састоји се у томе што поверилац отклања према себи дејства
изјаве о одрицању од наслеђа. Паулијанска тужба не подноси се против наследника који
се одрекао наслеђа, него против лица која су се окористила одрицањем од наслеђа.
Када наследник умре пре окончања првостепеног поступка за расправљање
заоставштине, а не одрекне се наслеђа, право на давање наследне изјаве прелази на
његове наследнике. Наслеђивање права на наследну изјаву назива се наследноправна
трансмисија.
Код наследноправне трансмисије јављају се три лица: оставилац, трансмитент и
трансмисар. Трансмитент је оставиочев наследник који је умро после оставиоца, а није
се изјаснио да ли се прихвата или одриче наслеђа. Трансмисар је трансмитентов
наследник.
Ако се трансмисар прихвати трансмитентовог наслеђа, узима се да је трансмитент
наследио оставиоца. Сходно томе, трансмисар наслеђује како посебну имовину
трансмитента, тако и имовину која чини заоставштину коју је трансмитент наследио од
оставиоца.
Да би дошло до наследноправне трансмисије, неопходно је да се испуне одређени
услови на страни трансмитента и трансмисара:
– Трансмитент је оставиочев наследник. Он мора да доживи тренутак оставиочеве
смрти и да према оставиоцу испуњава све опште услове који се захтевају за било којег
наследника (способност и достојност за наслеђивање);
– До наследноправне трансмисије може да дође само ако је трансмитент у време смрти
имао својство провизорног наследника, односно ако је умро у време док је постојала
неизвесност да ли се прихватио или одрекао наслеђа;
– Својство трансмисара има трансмитентов законски или тестаментарни наследник. Он
мора према трансмитенту да испуни све опште услове који се захтевају за сваког
наследника. Ако је трансмисар недостојан према оставиоцу, то није од значаја за
наследноправну трансмисију.

Спајање заоставштине и имовине наследника

CONFUSIO BONORUM је правно сједињавање права и обавеза из заоставштине са
посебном имовином наследника. У моменту оставиочеве смрти, његова заоставштина
као целина прелази на наследника. Наследник постаје истовремено ималац своје
посебне имовине и ималац права и обавеза које је наследио од оставиоца. Са обзиром да
једно лице не може имати две имовине, заоставштина постаје саставни део имовине
наследника.
Confusio bonorum производи вишеструке правне последице. Наследник лично
одговара за оставиочеве дугове, те оставиочеви повериоци могу наплатити своја
потраживања из посебне имовине наследника. Такође, наследникови повериоци могу из
заоставштине наплатити потраживања према наследнику која су настала пре оставиочеве
смрти.
Конфузија је престанак облигације до којег долази када исто лице постане и
поверилац и дужник. Ако су оставилац и наследник били у облигационом односу (на
пример, оставилац је био поверилац, а наследник дужник и обратно), у моменту
оставиочеве смрти његово потраживање, односно дуг, прелази на наследника. Пошто
наследник не може бити сам себи поверилац, односно дужник, облигација се гаси.
Консолидација је престанак стварног права на туђој ствари до којег долази када
исто лице постане сопственик ствари и ималац ужег стварног права на туђој ствари.
Претпоставка за консолидацију јесте та да су оставилац и наследник били у неком
стварноправном односу.
Пример: Наследник је имао право становања на оставиочевом стану. Након смрти
оставиоца, у личности наследника сједињују се својства имаоца права становања на
оставиочевом стану и сопственика тог стана.
Конвалидација је оснажење располагања оставиочевим стварима и правима која
је наследник неовлашћено чинио за живота оставиоца. /пример на 329. страни у књизи/

Одговорност наследника за оставиочеве дугове

Законодавац је изричито нормирао да наследник одговара за оставиочеве
дугове. Основни проблем који се појављује код обавезе наследника да плати оставиочеве
дугове тиче се обима одговорности.
Постоје три система одговорности за дугове:
– Одговорност ultra vires hereditatis;
– Одговорност cum viribus hereditatis;
– Одговорност pro viribus hereditatis.
Систем ultra vires hereditatis одликује потпуно неограничена одговорност
наследника за оставиочеве дугове.
У систему cum viribus hereditatis, одговорност наследника је вредносно и
предметно ограничена. Према оставиочевим повериоцима наследник одговара
стварима и правима из заоставштине, док према својим повериоцима одговара својом
посебном имовином.
У систему pro viribus hereditatis, наследник одговара за оставиочеве дугове како
правима из заоставштине, тако и правима из своје посебне имовине, али до висине
вредности наслеђене имовине.
У српском праву важи систем pro viribus hereditatis, са тим што постоје
одступања
наредним случајевима:
– када оставиочеви повериоци поднесу предлог за одвајање заоставштине од имовине
наследника – separatio bonorum;
– када суд постави стараоца заоставштине.
У тим случајевима примењује се режим cum viribus hereditatis. Такође, када је
наследник именован под условом или роком, док траје период пенденције услова,
односно док не истекне рок, претходни наследник одговара за оставиочеве дугове по
систему cum viribus hereditatis.
Наследник одговара за оставиочеве дугове само до висине вредности активе
заоставштине. За утврђивање одговорности наследника меродавна је вредност активе у
моменту оставиочеве смрти.
Оставиочева обавеза законског издржавања детета или бивше супруге није
наследива. Наследиве су обавезе из облигационих односа у које је оставилац ступао за
живота. На пример, обавеза да врати позајмљени новац, да плати цену за купљену ствар
или да надокнади штету коју је другоме проузроковао.
Одговорност санаследника за оставиочеве дугове:
Када је реч о унутрашњем односу, наследници деле између себе оставиочеве
дугове сразмерно величини своје наследне квоте, изузев када је тестаментом другачије
предвиђено.
Што се тиче спољашњег односа, тј. односа санаследника према оставиочевом
повериоцу, санаследници одговарају солидарно до висине вредности свог наследног
дела. Ако неки од санаследника исплати више него што дугује, има право на регрес од
осталих санаследника.

Одвајање заоставштине од имовине наследника – separatio bonorum

Одвајањем заоставштине од имовине наследника назива се случај када након
оставиочеве смрти заоставштина постаје засебна имовинскоправна целина у оквиру
наследникове имовине. До тога долази када оставиочеви повериоци поднесу захтев за
одвајање, како би могли да намире своја потраживања. Захтев се може поднети у року
од три месеца од оставиочеве смрти, и о њему одлучује оставински суд.
 Одлука о одвајању може се донети ако повериоци учине вероватним постојање
потраживања и опасност да ће наплата потраживања бити осујећена или знатно
отежана. На пример, када је наследник презадужен или кад постоје индиције да ће
покушати да прикрије или отуђи средства из заоставштине.
Када суд усвоји захтев за сепарацију, од тог тренутка наследник не може
располагати стварима и правима из заоставштине. Одвајање заоставштине од имовине
наследника има за последицу промену режима одговорности за оставиочеве дугове –
прелази се на режим cum viribus hereditatis. Повериоци који су захтевали одвајање, имају
на добрима из заоставштине право првенства у намирењу својих потраживања.
Наследникови повериоци, као и оставиочеви повериоци који нису тражили
одвајање, не могу наплатити своја потраживања из ствари и права у заоставштини, док
се не наплате повериоци који су захтевали сепарацију. Са друге стране, поверилац који је
захтевао сепарацију, не може наплатити своје потраживање из посебне имовине
наследника.
Одвајање заоставштине од имовине наследника спречава наступање конфузије,
консолидације и конвалидације, које су редовна последица спајања заоставштине и
имовине наследника. Separatio bonorum има ретроактивно дејство, јер последице
одвајања делују од момента оставиочеве смрти.

Наследноправни захтев
Наследноправни захтев је тужба којом тужилац на основу бољег или истоветног
наследноправног положаја тражи од туженог уступање целокупне заоставштине или
њеног аликвотног дела. Наследноправни захтев је правни инструмент путем којег једно
лице реализује свој правни положај универзалног сукцесора у ситуацији када у
правноснажном оставинском решењу није утврђено да је наследник, односно када је у
правноснажном оставинском решењу утврђено да је наследио мању наследну квоту од
оне која му је заиста припала.
Пресуда којом суд усваја наследноправни захтев није преображајна, јер не мења
правне последице које су наступиле у тренутку оставиочеве смрти – пресудом се обара
претпоставка тачности правноснажног оставинског решења. У српском праву наследна
маса прелази на наследнике у тренутку оставиочеве смрти, а наследноправна дејства
оставиочеве смрти утврђују се оставинским решењем које има декларативан карактер
делује ретроактивно.
Својство тужиоца у парници покренутој наследноправним захтевом има лице
које себе сматра наследником. Да би успео у спору, тужилац мора доказати да је у
тренутку оставиочеве смрти постао једини наследник, односно да му је припао
аликвотни део заоставштине. Могу се међусобно тужити и санаследници, ако неки од
њих сматра да му је у тренутку оставиочеве смрти припао већи наследни део од оног
који је утврђен правноснажним оставинским решењем.
Наследничка тужба се подиже против лица које је правноснажним оставинским
решењем оглашено за наследника, а које у моменту оставиочеве смрти заправо није
постало наследник. Такво лице се назива привидним наследником.
Подизање наследноправног захтева дозвољено је тек након правноснажног
окончања оставинског поступка. Разликујемо две ситуације:
– Прва ситуација постоји када је неко лице фактички ступило у правни положај
наследника. Реч је о ситуацијама где је иза оставиоца остала само покретна имовина, а
нико од претендената на наслеђе није захтевао да се спроведе оставинска расправа.
Привидни наследник не легитимише се правноснажним оставинским решењем, него
тиме што има непосредну државину на стварима из заоставштине. Ако се појави лице
које тврди да има бољи или истоветни наследноправни положај, оно не може против
привидног наследника да подигне наследноправни захтев. Свој интерес остварује
подношењем предлога за спровођење оставинске расправе; /пример на 337. страни/
– Друга ситуација постоји онда када оставинско решење још није постало правноснажно.
У том случају прави наследник не штити свој интерес путем наследноправног захтева,
него подношењем жалбе против оставинског решења. /пример на 338. страни/
Наследноправним захтевом обара се претпоставка о истинитости наследноправних
дејстава која су утврђена правноснажним оставинским решењем (парнични поступак као
корективни начин за расправљање заоставштине). Наследноправни захтев дозвољен је у
законом прописаним случајевима, односно у оним случајевима када прави наследник није
везан правноснажним оставинским решењем:
– када се пронађе нови наследник;
– када се пронађе нова имовина, а неки од наследника је дао негативну наследну изјаву;
– када се пронађе нов тестамент;
– када су наследноправне последице оставиочеве смрти утврђене тако што је оставински суд
расправљао о питањима у погледу којих је требало да учеснике упути на парницу;
– када се по правилима парничног поступка може поднети предлог за понављање
поступка.
позитивном законодавству Републике Србије, право на подизање наследноправног
захтева не застарева.
Ако суд усвоји наследноправни захтев, на односе између правог и привидног
наследника сходно се примењују правила којима је уређен однос између сопственика
ствари и тужиоца који је изгубио реивиндикациони спор.

Правни положај санаследника

Када иза оставиоца остане више наследника, они образују наследничку заједницу.
Наследничка заједница настаје у моменту оставиочеве смрти, а траје све до деобе
заоставштине. Чине је како законски, тако и тестаментарни наследници.
Разликујемо 1право санаследника на удео и 2право санаследника на целокупној
заоставштини.
1Санаследник има аликвотни удео на заоставштини. Наследничка квота не
представља физички део заоставштине. У моменту оставиочеве смрти, санаследници не
могу да стекну право својине на појединачним стварима, јер би то било у супротности са
начелом обавезне универзалне сукцесије. Наследни део прожима свако право и обавезу из
заоставштине.
 Пример: Ако оставилац има два сина и два стана, након његове смрти, сходно
правилима интестатског наслеђивања, оба сина стичу својину на оба стана, да би након
деобе заоставштине сваки од њих могао добити појединачан стан.
Право санаследника да располаже својим уделом је ограничено. Пре деобе, може
свој наследни део пренети на другог санаследника. Уговор о преносу наследног дела на
санаследника закључује се у форми јавнобележнички солемнизоване исправе. Може на
свом наследном делу у корист другог санаследника конституисати право плодоуживања
или неко друго право.
Ако санаследник закључи са трећим лицем, рецимо, уговор о продаји свог
наследног дела на непокретности из заоставштине, купац се не може укњижити као
сувласник оставиочевих непокретности. Он може тражити од продавца да му преда оно
што му припадне након деобе заоставштине.
2Све док траје наследничка заједница, наследници заједнички управљају и
располажу заоставштином. Следствено томе, за предузимање било ког акта управљања и
располагања заоставштином потребна је сагласност свих санаследника.
Ако санаследници не могу да се сложе о управљању и располагању заоставштином,
суд може на захтев једног од њих предузети две мере:
– да одреди сваком санаследнику део заоставштине којим ће управљати;
– да постави управитеља наследства.
Управљање подразумева предузимање аката који су потребни за одржавање,
чување, осигурање добара из заоставштине, као и предузимање неопходних радњи за
прибирање плодова које дају ствари из заоставштине.
Управитељ не може располагати правима из заоставштине, изузев у наредним
случајевима:
– када му то одобри суд;
– када је то предвиђено тестаментом;
– када се са тим једногласно сложе сви санаследници;
– ако је располагање потребно ради исплате оставиочевих дугова, терета на заоставштини
или ради отклањања штете.
Неподељена заоставштина представља посебну имовинскоправну целину, која је
правно одвојена од посебних имовина сваког санаследника. Не примењује се институт
confusio bonorum, те самим тим изостају и конфузија, консолодација и конвалидација.
Све оно што санаследници добију на име накнаде или противчинидбе за отуђено,
односно уништено или оштећено добро из заоставштине, такође се сматра заоставштином
и улази у правни режим наследничке заједнице.
 Деоба заоставштине
Наследничка заједница престаје деобом. Деобу заоставштине може тражити
сваки санаследник, у свако доба, осим у време када би то штетило осталим
санаследницима. На пример, санаследник захтева деобу засејаног пољопривредног имања
када род још није убран.

Деоба може бити споразумна и судска. За споразумну деобу неопходна је

сагласност свих санаследника. Ако санаследници постигну споразум о начину деобе у току
поступка за расправљање заоставштине, оставински суд уноси тај споразум у решење о
наслеђивању. По правноснажном окончању оставинског поступка, санаследници могу да
постигну вансудски споразум о начину деобе. Споразум о деоби обавезује све наследнике и
не може се једнострано раскинути.
Док код споразумне деобе, санаследници могу сами одредити начин деобе наследне
масе, основни суд у ванпарничном поступку, на предлог санаследника, одређује физичку
деобу ако заоставштину чине дељива добра, а ако се не може извршити физичка деоба,
одређује цивилну.
Посебна правила за деобу заоставштине:
– Када је неко од санаследника живео или привређивао у заједници са оставиоцем, суд
може одлучити да се изврши деоба исплатом удела, ако је то оправдано. Право својине
на целокупној заоставштини стиче један санаследник, који осталим санаследницима
мора исплатити новчану противвредност њихових наследних делова. Док их не исплати,
они имају законску залогу на заоставштини. Ако их не исплати у остављеном року, они
могу захтевати принудну наплату својих потраживања или физичку деобу
заоставштине;
– Санаследник који је живео са оставиоцем у истом домаћинству, може тражити да му се
доделе у искључиву својину предмети домаћинства који служе за задовољавање
његових свакодневних потреба, док остали санаследници добијају у искључиву својину
друге ствари из заоставштине или релевантну новчану противвредност својих
наследних делова.
Обавеза заштите између санаследника после деобе:
Ако се утврди да ствар на којој је санаследник након деобе стекао право својине,
има физички, односно правни недостатак, или да је потраживање које је наследио
након деобе заоставштине, ненаплативо, сваки од чланова наследничке заједнице му
дугује накнаду која је сразмерна величини њихових наследних делова.
Обавеза јемства за постојање и наплативост потраживања траје три године од
завршетка деобе. За потраживања која доспевају после деобе, рок се рачуна од
доспелости обавезе. Обавеза јемства за физичке и правне недостатке ствари траје три
године од завршетка деобе.

Урачунавање поклона и легата у наследни део – Collatio bonorum

Урачунавање поклона и легата у законски наследни део подразумева да се
приликом деобе заоставштине узимају у обзир поклони и легати које је оставилац
оставио неком од наследника.
 Установа урачунавања поклона и легата у наследни део примењује се код
законског наслеђивања, под условом да оставилац није предвидео другачије. До
урачунавања поклона и легата у наследни део тестаментарних наследника долази само
онда када је то предвидео завешталац.
Путем примене овог института остварује се правична расподела оставиочевих
добара између његових законских наследника. Постоје два начина урачунавања поклона
законски наследни део: реална колација и идеална колација.
У систему реалне колације, урачунавање се врши тако што наследник враћа у
оставинску масу поклон који је добио од оставиоца. Тако увећана оставинска маса дели
се између санаследника сразмерно величини њихових наследних квота.
У систему идеалне колације, урачунавање поклона у законски наследни део
врши се тако што се санаследницима који нису добили поклон исплаћује из
заоставштине одређена сразмерна вредност, па се после тога остатак заоставштине дели
према величини њихових наследних квота.
Српско право прихвата систем идеалне колације.
Приликом одређивања вредности која се исплаћује поклонопримчевим
санаследницима треба користити наредну формулу: В = (П х КН) : КП, при чему је:
– вредност која се исплаћује санаследнику који је тражио урачунавање;
П – вредност поклона; КН – наследна квота санаследника који је тражио
урачунавање;
КП – наследна квота санаследника који је добио поклон.
У законски наследни део урачунавају се поклони и легати. Поклоном се
сматрају и опроштај дуга, одрицање од права у корист наследника, одрицање од права на
наслеђе и када оставилац плати наследников дуг. Законодавац је изричито предвидео
да се у законски наследни део урачунава:
– осигурање у корист наследника;
– наследников дуг према оставиоцу;
– плодови, односно друге користи које је наследник имао од поклоњене ствари након
оставиочеве смрти.
Вредност поклоњене ствари утврђује се према њеном стању у време када је
поклон извршен, а не на основу тржишних параметара у време урачунавања.
У српском праву, репрезентантима се урачунава у законски наследни део
поклон који је репрезентовано лице добило од оставиоца.
Правила о урачунавању поклона и легата у законски наследни део суд не
примењује по службеној дужности , него на захтев овлашћеног лица. Захтев за
колацију припада само поклонопримчевим санаследницима. Захтев за урачунавање
може се ставити најкасније до деобе наследства.
Оставилац може на изричит или прећутни начин искључити примену правила о
урачунавању поклона и легата у законски наследни део.
ZADACI ZA TEST

1. Zaokružite razloge za nedostojnost:

*a) Teže ogrešenje o zakonsku obavezu izdržavanja prema ostaviocu
b) Izvršenje težeg krivičnog dela prema ostaviocu
*v) Pomaganje u ubistvu ostavioca
*g) Falsifikovanje testamenta

2. Zaokružite razloge nedostojnosti za nasleđivanje:

*a) pokušaj ubistva ostavioca
b) ubistvo lica bliskog ostaviocu
*v) podstrekivanje na ubistvo ostavioca
*g) uskraćivanje nužne pomoći ostasviocu

3. Zaokružite tačne odgovore:

a) Odricanje od nasledstva proizvodi dejstva od časa kada je izjava učinjena (ex nunc)
b) Ćutanje naslednika smatra se odbijanjem nasledstva
*v) pravo na davanje nasledne objave je nasledivo
*g) izjava o odricanju od nasledstva može se dati u formi overene pismene izjave

4. Ugovor o doživotnom izdržavanju je apsolutno ništav:

a) ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za
davaoca izdržavanja (u času zaključenja) (tad je relativno)
*b) ako je simulovan i ako prikriva ugovor o poklonu
*c) ako je ugovor zaključilo lice koje se u okviru svojih zanimanja ili delatnosti stara o primaocu izdržavanja bez
pretgodne saglasnosti organa staratelja
v) ako nije zaključen u zakonom propisanoj formi

5. Naslednopravni zahtev se može podneti:

*a) samo ako je ostavinsko rešenje postalo pravnosnažno
b) u roku od tri godine od smrti ostavioca
*v) bez vremenskog ograničenja
g) ako ostavinski postupak nije sproveden jer u zaostavštini nije bilo nepokretnosti

6. Zaokružite tačne odgovore:

*a) Prelegat se uračunava u nasledni deo zakonskog naslednika
b) prelegat se uračunava u naseldni deo testamentarnog naslednika, osim ako ostavilac ne odredi drugačije
*v) prelegat se uračunava u nasledni deo zakonskog naslednika, osim ako ostavilac ne odredi drugačije
g) prelegat se uračunava u nasledni deo testamentarnog naslednika

7. Zaokruži tačne odgovore:

a) prelegat se uračunava samo u nasledni deo testamentarnih naslednika
*b) pravila o uračunavanju imaju dispozitivnu prirodu
*v) prelegat se uračunava testamentarnom nasledniku samo ako tako odredi testator
g) pravila o uračnavanju imaju imperativnu normu
8. Koja pravila važe za nalog u testamentu?
a) nalog se može dati samo testamentarnom nasledniku
*b) ako opterećeno lice skrivljeno propusti da izvrši nalog uzima se kao da je nastupio raskidni uslov
v) kod svakog naloga mora postojati korisnik naloga
*g) korisnik naloga ne može da zahteva ispunjenje naloga od opterećenog lica

9. U slučaju povrede nužnog naslednog dela, obaveza isplate novčane vrednosti tereti:
a) testamentarne naslednike i legatere, a poklonoprimce samo ako to odredi zaveštalac
b) testamentarne naslednike i legatere
*v) testamentarne naslednike i legatere, a poklonoprimce samo ako vrednost koju su dobili naslednici i legatari nije
dovoljna za isplatu nužnog dela
g) testamentarne naslednike, a legatere samo ako vrednosti koju su dobili naslednici nije dovoljnaza isplatu
nužnog dela

10. Koja pravila važe za legate?

*a) legatar stiče pravo na legat u času delacije
*b) legatar ima potraživanje prema oneratu
v) pravo na legat zastareva u roku od tri godine od saznanja za legat (zastareva posle 1 god)
g) jedno lice može da bude legatar i onerat u isto vreme

11. Zaokružite tačne odgovore:

a) nedostojno lice može da bude korisnik naloga
*b) u naslednom pravu Republike Srbije prihvaćen je damnacioni legat
*v) zadužbina može da postane naslednik i ako nije postojala u času delacije
*g) jedno lice može da bude i testamentarni i zakonski naslednik istog ostavioca

12.Ostaviočev sestrić je učestvovao u sastavljanju alografskog testamenta kao testamentarni svedok. U tom
slučaju:
a) testament je punovažan
*b) testament je rušljiv
v) testament je apsolutno ništav

13. Ostaviljin vanbračni partner je učestvovao u sačinjavanju alografskog testamenta kao testamentarni svedok.
U tom slučaju:
a) testament je punovažan
*b) testament je rušljiv
v) testament je apsolutno ništav

14. Koja pravila važe za javnobeležnički testament:

a) zaveštalac mora da bude pismen
*b) ako testament ima više listova, zaveštalac mora da potpiše svaki list
v) zaveštalac mora da bude državljanin Republike Srbije
*g) testament se sačinjava u formi javnobeležničkog zapisa

15. Ako među naslednicima postoji spor o sastavu zaostavštine, sud prekida ostavinski postupak i upućuje
učesnike na parnicu:
a) samo ako je spor o primeni prava
b) samo ako je spor o činjenicama
*v) uvek, bez obzira na to da li je spor o primeni prava ili činjenica

16. Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života:

Imenovani, jednostrano obavezan, dobročin, kauzalan, formalan, inter vivos
17. Ostavilac je imenovao Petra za svog naslednika i odredio da će nakon Petrove smrti zaostavštinu naslediti
Pavle. U ovom slučaju:
a) testament je punovažan, ali je ništava odredba o fideikomisarnoj supstituciji
*b) ceo testament je ništav zbog odredbe o fideikomisarnoj sopstituciji
v) testament je punovažan jer je predviđena prosta supstitucija
g) ceo testament je punovažan ako ostavilac nema potomaka

18. Koja pravila važe za međunarodni testament?

a) zaveštalac mora da ranije stavljen potpis prizna za svoj (ne mora ali može)
b) zaveštalac mora da bude pismen
*v) uvek je obavezno prisustvo dva testamentarna svedoka
*g) zaveštalac može da prizna unapred pripremljeno pismeno za svoj testament

19. Iza ostavioca su ostali ćerka i sin. Ostavilac je sačinio testament kojim je imenovao ćerku za jedinog
naslednika na celoj zaostavštini. Nekoliko godina pre sačinjavanja testamenta, ostaviočev sin je oteo svoju
sestru u nameri da iznudi novac od ostavioca i pravnosnažno je osuđen za krivično delo otmice. U ovom slučaju:
a) sin nije isključen iz prava na nužni deo
b) sin je nedostojan za nasleđivanje
*v) sin je isključen iz prava na nužni deo
g) sin može da zahteva novčanu protivvrednost svog nužnog dela

20. Odvajanje zaostavštine od imovine naslednika:

a) mogu da zahtevaju poverioci naslednika
b) može da se zahteva u roku od tri godine od smrti ostavioca
*v) ne mogu da zahtevaju obezbeđeni poverioci
g) proizvodi pravno dejstvo ex nunc

21. Odvajanje zaostavštine od imovine naslednika može da se zahteva:

a) u roku od mesec dana od smrti ostavioca
b) u roku od godinu dana od smrti ostavioca
v) u roku od 30 dana od smrti ostavioca
*g) u roku od tri meseca od smrti ostavioca

22. Sin je pokušao umišljajno da ubije svog oca. U tom slučaju:

*a) nedostojan za nasleđivanje, jer nedostojnost nastupa po sili zakona
b) neće biti nedostojan, samo će ga isključiti
*v) nedostojan je, ali mu se može oprostiti nedostojnost u formi testamenta
g) nedostojan je, ali mu može oprostiti nedostojnost prostom izjavom volje

23. Tumačenje u korist zakonskog naslednika se primenjuje kada:

*a) kada sud ne može da se utvrdi pravu nameru
b) kada nije moguće tumačenje u korist zakonskog naslednika
v) kada su moguća različita tumačenja, neka vode punovažnosti, a neka ništavosti
*g) moguća različita, a sva vode punovažnosti i delotvornosti testamenta

24. Tumačenje testamenta u korist lica kome je naložena neka obaveza primenjuje se:
*a) kada sud ne može da utvrdi pravu nameru zaveštaoca
*b) kada nije moguće tumačenje u korist zakonskog naslednika
v) kada su moguća različita tumačenja testamenta, od kojih neka vode punovažnosti, a neka ništavosti testamenta
*g) kada su moguća različita tumačenja testamenta, a sva tumačenja vode punovažnosti i delotvornosti testamenta
25. Ako usled starosti ili bolesti primaoca izdržavanja ugovor o doživotnom izdržavanju nije predstavljao nikakvu
neizvesnost za davaoca izdržavanja (u času zaključenja ugovora)
a) ugovor može biti poništen na zahtev svakog lica koje ima pravni interes da zahteva poništaj ugovora
*b) zahtev za poništaj može da se podnese u subjektivnom roku od godinu dana od saznanja za ugovor
*v) ugovor može da bude poništen samo na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja
g) zahtev za poništaj može da se podnese u objektivnom roku od deset godina od smrti primaoca izdržavanja

26. Negativna nasledna izjava:

a) ne može biti učinjena preko punomoćnika
*b) ima retroaktivno dejstvo
v) ako je data pod uslovom, uzima se da uslov ne postoji
*g) jeste vršenje preobražajnog prava

27. Iza ostavioca su ostali: dve ćerke, supruga i sin iz prethodnog braka. Zaostavština vredi 120 000 evra, a
posebna imovina supruge 40 000. Ostaviočev sin zahteva da se nasledni deo supruge smanji. U ovom slučaju:
a) sud mora da smanji nasledni deo supruge
b) sud ne može da smanji nasledni deo supruge
*v) sud može da smanji nasledni deo supruge
g) sud može da ustanovi doživotno plodouživanje na delu zaostavštine u korist sina

28. Potomak ostavioca može da zahteva da se iz zaostavštine izdvoji njegov doprinos u povećanju ostaviočeve
imovine:
a) ako je živeo u zajednici sa ostaviocem i ako je pozvan na nasleđe
*b) ako je živeo u zajednici sa ostaviocem
v) ako je živeo u zajednici sa ostaviocem i ako je prihvatio nasledstvo
g) u svakom slučaju, bez ograničenja

29. Zaokružite tačne odgovore:

*a) lice koje je nedostojno za nasleđivanje ne može da nasledi ni po jednom osnovu, niti da dobije kakvu korist od
testamenta
b) lice koje je nedostojno za nasleđivanje ne može da nasledi ni po jednom osnovu, ali može da bude korisnik
naloga
v) potomci nedostojnog ne mogu da naslede po pravu predstavljanja
*g) oproštaj nedostojnosti može da bude učinjen prećutno

30. Punovažan usmeni testament:

*a) važi 30 dana od prestanka izuzetnih prilika
b) važi bez vremenskog ograničenja
v) važi 15 dana od prestanka izuzetnih prilika
g) važi mesec dana od prestanka izuzetnih prilika

31. Zaokružite razloge relativne ništavosti testamenta:

*a) mane volje (zabluda, prevara, pretnja)
*b) nesposobnost za rasuđivanje
*v) povreda forme
g) testament je sačinilo lice mlađe od 15 godina

32. Koja pravila važe za službeno čuvanje testamenta?

*a) za čuvanje testamenta nadležan je svaki osnovni sud u Republici Srbiji
b) sudija je dužan da pročita svaki testament koji se ostavlja na čuvanje
*v) zaveštalac ne može da preda testament na čuvanje preko punomoćnika
g) zaveštalac ne može da uzme testament iz sudskog depozita preko punomoćnika
33. Iza ostavioca su ostali supruga, otac i brat. Ako otac nema nužnih sredstava za život, on može da zahteva
povećanje svog naslednog dela:
a) samo na teret ost. supruge
b) samo na teret ost. brata
*v) na teret supruge i/ili brata (nisam sigurna)

34. Sin je pokušao umišljajno da ubije oca:

*a) nedostojan je za nasleđivanje, jer nedostojnost nastupa po sili zakona
b) neće biti nedostojan, sem ako ga isključi
*v) nedostojan je, ali mu se moze oprostiti nedostojnost u formi testamenta
c) nedostojan je, ali mu se moze oprostiti nedostojnost prostom izjavom volje

35. U srpskom pravu odgovornost naslednika je:

a) uvek pro viribis hereditatis
*b) po pravilu pro viribus hereditatis, a u nekim slučajevima cum viribus hereditatis
v) po pravilo pro viribus hereditatis, a u nekim slučajevima ultra vires hereditatis
g) po pravilo ultra viribus hereditatis, a u nekim slučajevima cum viribus hereditatis

36. Zaokružite činjenice koje su osnov pozivanja na nasleđe u srpskom pravu:

*a) testament
*b) adoptivno srodstvo
*v) brak
g) ugovor o nasleđivanju

37. Otac i sin su bili u sukobu oko upravljanja porodičnim preduzećem. U nameri da napakosti ocu, sin je zapalio
očeve poslovne papire. Zajedno sa poslovnim dokumentima izgoreo je očev testament. U ovom slučaju:
a) sin je nedostojan za nasleđivanje
*b) sin je dostojan za nasleđivanje

38. Usvojilac iz nepotpunog usvojenja:

*a) može da dobije doživotno plodouživanje na zaostavštini usvojenika
b) može da nasledi usvojenika ako usvojenik nema naslednika u prvom naslednom redu
v) ne može da ima nikakvo pravo na zaostavštini usvojenika
g) može da nasledi usvojenika bez ograničenja

39. Ostavilac je napisao testament kojim svoju kuću ostavlja svom najboljem prijatelju. ...U postupku zakonski
naslednici ističu da je testament falsifikovan. Mora li se prekinuti ostavinski postupak i da li se upucuje na
parnicu?
*a) da (jer je u pitanju spor o cinjenicama)
b) ne

40. Pre deobe zaostavštine sanaslednik:

*a) može da prenese svoj nasledni deo na drugog sanaslednika
b) ne može da prenese svoj nasledni deo
v) može da prenese svoj nasledni deo bez ograničenja
g) može da prenese svoj nasledni deo na bilo koje lice ako ima saglasnost sanaslednika (može da zaključi ugovor o
ustupanju naslednog prava sa nekim trećim,ali to proizvodi samo obl dejstva)

41. Zaokružite tačne odgovore:

a) pravo na davanje nasledne izjave nije nasledivo
*b) korisnik naloga ne može da zahteva izvršenje naloga od opterećenog lica
*v) naslednici stiču svojinu na stvarima iz zaostavštine u času delacije po sili zakona
*g) testament je neadresovani pravni posao
42. Za punovažnost usmenog testamenta neophodno je:
a) da test. svedoci budu nepristrasna lica
*b) postojanje izuzetnih prilika i istovremeno prisustvo pri testamentu
v) da svedoci sastave ispravu o usmenom testamentu
g) da su svedoci potpuno poslovno sposobni

43. Da bi mogao da postane naslednik, dete koje je začeto, ali još uvek nije rođeno u času ostaviočeve smrti
mora:
a) da ima reprezentante
*b) da bude rođeno živo
v) samo da bude začeto u času ostaviočeve smrti
g) da bude rođeno živo i sposobno za život