1.

ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ СТВАРНИХ ПРАВА

Посебну категорију грађанских субјективних права чине стварна права. Она настају поводом
ствари и својим имаоцима (титуларима) омогућавају непосредну правну власт. Та власт може бити
потпуна (право својине) или ограничена (службености или заложна права). Стварна права делују
према свима – erga omnes. Стварно право је посебна грана права која обухвата правне норме
којима се регулишу стварна права као субјективна права тј. регулишу се односи људи поводом
ствари.

Ствари (res) су правни објект стварих права и оне су чак и одредиле назив овог права.

Стварна права су субјективна грађанска права која свом титулару гарантују овлашћења поводом
ствари непосредно на основу закона. Она се НЕ ОСТВАРУЈУ ПОСРЕДСТВОМ ДРУГОГ ЛИЦА, већ
овлашћења коришћења и располагања стварима произилазе из закона. Овлашћења могу бити
различита по квалитету и квантитету и зависе од врсте стварног права. Код права својине –
овлашћења су најшира и најпотпунија, власник има овлашћење држања, коришћења,
располагања стварима, док су она код других стварних права (службености или заложног права)
ограничена.

У стварна права спадају: Петочлани систем стварних права –

пентахија:

Право својине државина

Заложно право својина
Право грађења службености
Службености залога
Закуп – сматрају само наследство
неки аутори
Право прече куповине и
реални терет Ова подела је одавно напуштена.

У модерном праву има више подела стварних права. Према једнима деле се на основна (својина и
службености) и споредна (ручна залога и хипотека). Према другима стварна права се деле према
објекту на стварна права на непокретностима и стварна права на покретних стварима.

Законом о основама својинско правних односа регулисани су: право својине, службености и
хипотека (престало да важи након доношења закона о хипотеци), а ручна залога и ретенција
уређени су ЗОО. Свакако, залога се сматра стварним правом, а у стварна права спада и станарско
право које је код нас регулисано посебним законом, као и бездржавинска залога и залога на
бродовима и ваздухопловима.

Државина је регулисана законом о основама својинско правних односа, али се државина не

сматра правом. Модерна права је третирају као ФАКТИЧКУ ВЛАСТ НА СТВАРИ која је од великог
значаја за стварна права, она изражава фактички – унутрашњи однос између човека и ствари.
Лице које врши фактичку власт на ствари МОЖЕ БИТИ ТИТУЛАР ПРАВА (нпр. власник), АЛИ И НЕ
МОРА.
 2. ПОЈАМ И ВРСТЕ СТВАРИ

Ствар (res) је део материјалне природе која служи задовољавању потреба појединаца поводом
којих могу постојати грађанска субјективна права. Ствари се деле на већи број група, јер поводом
њих не настају иста права.

Нису све ствари подобне да буду предмет или објект стварних права. Постоје ствари на којима
није могуће постојање стварних права јер их човек не може поседовати – ваздух, сунце,
светлост... због тога постоје критеријуми помоћу којих се одређује које ствари могу бити објекти
стварних права, што још значи да се лаички и правни појам ствари разликују.

Први услов који мора бити испуњен да би се ствар третирала као објект стварних права је да је део
материјалне природе који је подчињен човековој власти – то је физички услов. Ствари које не
могу да се подчине људској власти не могу бити правни објекти у стварном праву. Због тога ваздух
или сунчева светлост или било које друге енергије нису објекти стварних права иако су
материјални делови природе.

Други услов који мора бити испуњен је правне природе. Ствари из природе могу бити ствари у
грађанскоправном смислу ако на њима може постојати право својине или неко друго стварно
право.

Природне науке под стварима подразумевају само делове неорганске природе, али као објекти
стварних права некад се јављају и делови органске материје – делови човековог тела, животиње...

Делови човековог тела, као и леш, могу бити објекти стварних права само под одређеним
условима. Они су одређени посебним законом у сваком националном праву. Могућност ових
„ствари“ да буду објекти у грађанском праву наметнула су ери трансплатације појединих људских
органа или делова тела једног лица ради пресађивања. Правна наука је морала да одговори на
питање пуноважности располагања органима и деловима људског тела.

У нашем праву узимање и пресађивање делова човековог тела је уређено посебним законима.
Према тим законима, узимање органа од даваоца допуштено је само на основу доброчног
правног посла (закљученог у писменој форми) који се може опозвати до пресађивања, и под
условом да се тиме давалац не излаже ризику губитка или нарушавања здравља.

Леш је ствар која може бити објект располагања, такође под посебним условима (доброчиним
располагањем – завештањем или ако умрли то није забранио за живота). Делови тела могу се
узимати са умрлог ако је он то дозволио за живота или ако се за живота није томе противио , ни
његови родитељи или пунолетна деца после његове смрти.

Вештачки делови тела (протезе за ноге или руке...) су ствари и налазе се у промету док се не
споје са човековим телом. Од тог тренутка они су саставни део његовог тела.
Немају све ствари подједнаки значај за човека, тако да постоји велики број врста ствари и за њих
НЕ ВАЖИ ИСТИ ПРАВНИ РЕЖИМ. Нпр. земљиште и зграде и друге непокретности су од великог
значаја и за њих важи правни режим другачији од оног који важи за покретне ствари. Критеријуми
за поделу ствари су веома различити и бројност критеријума је довела до великог броја група
ствари.

ПОДЕЛА СТВАРИ

1. ТЕЛЕСНЕ БЕСТЕЛЕСНЕ
2. ПРОСТЕ СЛОЖЕНЕ
3. ЗБИРНЕ
4. ПЛОДОВИ ПРОИЗВОДИ СТВАРИ
5. СТВАРИ У ПРОМЕТУ СТВАРИ ВАН ПРОМЕТА
6. СТВАРИ ОДРЕЂЕНЕ ПО РОДУ ПОЈЕДИНАЧНО ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ
7. ЗАМЕНЉИВЕ НЕЗАМЕНЉИВЕ
8. ДЕЉИВЕ НЕДЕЉИВЕ
9. ПРОЦЕНЉИВЕ НЕПРОЦЕНЉИВЕ
10 ПОТРОШНЕ НЕПОТРОШНЕ
.
11 НЕПОКРЕТНЕ ПОКРЕТНЕ
.
12 НОВАЦ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ
.

1. ТЕЛЕСНЕ И БЕСТЕЛЕСНЕ СТВАРИ

Телесне ствари (res corporales) јесу материјални делови природе који се могу опипати, дотаћи,
док су бестелесне (res incorporales) неопипљиве. Телесне ствари су омогућавале свом имаоцу
порпуну правну власт – својину, а ако ималац ствари није на њој имао потпуну правну власт,
сматрало се да је у питању бестелесна ствар. Ова подела је била јако важна у римском праву
јер се примењивао различит начин стицања својине, а државина је могла да постоји само на
телесним стварима.
Појам бестелесних ствари је проширен у пандектном праву, као израз тенденције проширења
имовине – имовинских права. Имовну су чинили право својине са једне стране и сва остала
имовинска права са друге – право службености, заложно право, збирне ствари, право лова и
риболова...
Модерна правна теорија у категорију бестелесних ствари сврстала је и право интелектуалног
стваралаштва. За бестелесне ствари важи исти правни режим као за покретне ствари, осим ако
имају за објект непокретну ствар (стварне службености).

2. ПРОСТЕ И СЛОЖЕНЕ СТВАРИ

Просте ствари су оне код којих се њихови саставни делови не виде, као да су изграђене од
једне материје – нпр. новчаница. Сложене ствари се састоје од више делова који се могу
распознати – аутомобил, теелвизор...
Саставни делови сложене ствари могу бити чврсто спојени и неодвојиви (цигле у кући) или
одвојиви без оштећења (гарнишле). Одвојиви делови и сами представљају покретне ствари
које се другом покретном или непокретном ствари долазе повремено у везу (алат, пумпа за
аутомобил...) и оне се често називају споредне ствари.
Припадак је покретна споредна ствар намењена да трајно служи употреби друге – главне
ствари. Припадак НИЈЕ сасавни део ствари (резервни точак), и за њега није битно да ли се ради
сталном саставном делу сложене ствари, већ НАМЕНА ДА СЛУЖИ ГЛАВНОЈ СТВАРИ и да без
ње употреба главне ствари није могућа или је отежана.
3. ЗБИРНЕ СТВАРИ

Збирна ствар (universitas rerum) je скуп истоврсних, евентуално разноврсних самосталних

ствари које уједињује исти назив – стадо оваца, библиотека, складиште одређене робе... свака
ствар из скупа има самосталну употребу и у правном промету може бити посебан правни
објект. ТО НИЈЕ СЛОЖЕНА СТВАР, ЈЕР НЕ ПРЕДСТАВЉА ЦЕЛИНУ, НЕГО СКУП СТВАРИ. У праву се
из практичних разлога сматра једном ствари и може као таква бити део правног промета.
Постоји још један скуп ствари које су такође физички самосталне, али употребну вредност
имају само ако су у скупу – пар рукавица, шпил карата... оне остварују одређену само ако су
допуњене истим таквим стварима. У правном промету могу да буду објкет само као скуп, а не
као ствари понаособ. Ове ствари називају се комплементарне ствари.
Сличне комплеметарним су оне физички самосталне ствари које због незнатне вредности
немају употребну вредност – зрно кафе, пшенице... оне се могу употребити тек ако су у некој
одређеној количини нпр. џак пшенице.

4. ПЛОДОВИ И ПРОИЗВОДИ СТВАРИ

Плодови су ствари које даје плодоносна ствар периодично без уништења своје суштине. За
правни појам плода, битне су две особине: да их даје главна ствар периодично и да се тиме не
исцрпљује или уништава плодоносна ствар. Плодоносне ствари могу бити земљиште или
животиње, а плодови: воће, поврће, јаја, вуна, мед...
Плодови се деле на природне (fructus naturales) и цивилне (fructus civilis). Цивилни плодови су
камате, закупнине, кирије и други приходи које ствар даје на основу одговарајућег односа
власника ствари и другог лица.
Након одвајања од главне ствари, плодови могу да буду објекти самосталних права која су
различита од права на главној ствари, они могу да припадају закупцу, подоуживаоцу,
употребиоцу, ИАКО ЈЕ ГЛАВНА СТВАР У СВОЈИНИ ДРУГОГА. Неодвојени природни плодови
припадају власнику ствари и са њом чине једниствени правни објект.
Производ (приход, принос) је све оно што ствар даје као део своје супстанце. Производ је
камен из каенолома, посечено дрво...
Закупац, савесни држалац и плодоуживалац имају право на плодове, али не и на производе,
јер производи припадају власнику ствари јер су они део супстанце саме ствари.

5. СТВАРИ У ПРОМЕТУ И СТВАРИ ВАН ПРОМЕТА

Ствари у промету (res in commercio) су оне које могу бити предмет располагања правним
пословима. То су: земљиште, куће, ауто, књиге... неки сматрају да је прометност општа
карактеристика појма ствари и да је немогуће говорити о ствари ван промета јер на онда није
појам грађанског права.
Ствари ван промета (res extra commercium) јесу оне којима се не може располагати у
правном промету. То су јавна добра која служе остваривању јавних, заједничких циљева. Зато
она не могу бити предмет грађанско правног промета. То својство стичу или по природи или
по сили закона. Јавна добра и добра у општој употреби су: улице, паркови, мостови... они су
намењени за употребу свих људи и на њима не може да постоји право својине појединца, а
коришћење ових добара је регулисано правилима јавног права.

У ствари ван промета спадају и ствари које се налазе у државној својини, али изузетно могу
да буду предмет грађанског права – задужбине, библиотеке, галерије, музеји...
Постоје и ствари које користе појединцима али се због значаја налазе у својини државе или
њених јавних предузећа – атомска енергија, електроенергија...
Извесне ствари се налазе у ограниченом промету на основу закона, иако би по природи
могле бити предмет промета – оружје, муниција, лекови... на њима се право својине стиче на
основу административних дозвола – рецепата...
У ствари ван промета спадају и ствари које служе за обављање верских обреда и
представљају такозване свете ствари.
У римском правву ствари ван промета су биле ничије ствари – res nullius – и обухватале су
ствари које уопште не могу бити правни објект – ваздух, светлост – и ствари које могу бити у
својини појединаца, али то нису биле: рибе, дивљач у шуми... У нашем праву дивљач, рибе,
морске животиње и плодови се налазе у државној својини и право својине на њима стиче се
на основу посебних дозвола, а на напуштеним стварима право својине се стиче окупацијом.

6. СТВАРИ ОДРЕЂЕНЕ ПО РОДУ И ПОЈЕДИНАЧНО ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ

Ствари одређене по роду (генеричке ствари) су оне које су у правном промету одређене по
врсти, мери и броју. У генеричке ствари спадају: бензин, жито, песак, новац, брашно...
Појединачно одређена ствар (индивидуално) је она која је јединствен примерак: уметничка
слика, уникатни производ.. појединачна ствар може настати од генеричке ако су стране тако
хтеле нпр. предмет купопродаје је тачно одређена генеричка ствар коју је купац одабрао.

7. ЗАМЕНЉИВЕ И НЕЗАМЕНЉИВЕ СТВАРИ

Заменљиве ствари су оне на место којих се у испуњењу обавезе може дати друга ствар истих
својства и вредности – брашно, шећер, серијски израђене ствари. Остале ствари су
незаменљиве. Заменљиве ствари су по правилу генеричне ствари или ствари одређене по
роду.

8. ДЕЉИВЕ И НЕДЕЉИВЕ СТВАРИ

Дељива ствар је она код које у случају поделе, сваки њен део задржава сразмерно умањена
својства целе ствари. То су: брашно, шећер, со...
Недељива ствар у случају поделе губи своју намену – огледало, сто, слика...
 Критеријум дељивости ствари је садржан у могућности коришћења ствари и после деобе.

9. ПРОЦЕНЉИВЕ И НЕПРОЦЕНЉИВЕ СТВАРИ

Проценљива ствар је она чија се вредност може изразити новцем, а непроценљива када то
није могуће.
Цена ствари може да се одреди објективно – нпр. на основу прометне или тржишне
вредности, онда је то њена редовна обична цена; или субјективно – узимају се у обзир неке
друге околности, својства и значај које оне имају за појединца, онда је то ванредна
субјективна цена ствари.

10. ПОТРОШНЕ И НЕПОТРОШНЕ СТВАРИ

Потрошне ствари су оне које се могу користити само ако се потроше, употребе, њихова
намена је да се једном потроше: храна, пиће, бензин...
Непотрошне ствари се могу употребити више пута: ауто, алат, кућа, одело...
Новац се сматра потрошном ствари.

3. ДЕЛОВИ ЉУДСКОГ ТЕЛА КАО СТВАРИ

Природне науке под стварима подразумевају само делове неорганске природе, али као објекти
стварних права некад се јављају и делови органске материје – делови човековог тела, животиње...

Делови човековог тела, као и леш, могу бити објекти стварних права само под одређеним
условима. Они су одређени посебним законом у сваком националном праву. Могућност ових
„ствари“ да буду објекти у грађанском праву наметнула су ери трансплатације појединих људских
органа или делова тела једног лица ради пресађивања. Правна наука је морала да одговори на
питање пуноважности располагања органима и деловима људског тела.

У нашем праву узимање и пресађивање делова човековог тела је уређено посебним законима.
Према тим законима, узимање органа од даваоца допуштено је само на основу доброчног
правног посла (закљученог у писменој форми) који се може опозвати до пресађивања, и под
условом да се тиме давалац не излаже ризику губитка или нарушавања здравља.

Леш је ствар која може бити објект располагања, такође под посебним условима (доброчиним
располагањем – завештањем или ако умрли то није забранио за живота). Делови тела могу се
узимати са умрлог ако је он то дозволио за живота или ако се за живота није томе противио , ни
његови родитељи или пунолетна деца после његове смрти.

Вештачки делови тела (протезе за ноге или руке...) су ствари и налазе се у промету док се не
споје са човековим телом. Од тог тренутка они су саставни део његовог тела.
 4. НЕПОКРЕТНЕ И ПОКРЕТНЕ СТВАРИ

Ово је једна од основних подела ствари, све ствари су или покретне или непоректне.

НЕПОКРЕТНЕ СТВАРИ
То су ствари које се НЕ МОГУ премештати са једног места на друго без повреде њихове суштине.
То су: куће, станови земљиште, мостови... и други трајни грађевински објекти: бунари, гараже,
зидови, склоништа... у непокретне ствари спада и дрвеће и остала вегетација на земљишту док си
његов саставни део, везани за њега.

Да би зграде и остали грађевински објекти били третирани као непокретности, морају бити
уграђени у земљу или чврсто спојени са њом. Ако се налазе на земљи, она је потребно да су
грађени за трајну употребу (мањи стамбени простор, пословни простор монтажног карактера).
Привремени објекти на земљи немају каратер непокретности – шатор, камп кућица, циркуски
шатор...

Непокретним стварима сматрају се и саставни делови зграде или других грађевинских објеката
или конструкција: електричне и друге инсталације, олуци, громобрани, прозори...
Следећу групу непокретних ствари чине ппокретне ствари које се из неких разлога, нарочито због
своје економске намене сматрају непокретним: непокретности по намени – машине и алатке за
обраду земљишта, трактори, камиони, стока за вучу и обраду земљишта... на ове ствари се
примењује правни режим непокретности.
Потребни услови:
• покретна ствар мора да служи непокретности, њеном економском искоришћавању и тек тад се
може применити правило да споредна ствар дели правну судбину главне ствари.
• привлачење покретне ствари у правни режим непокретности могућа је уз услов да и покретна и
непокретна ствар припадају истом власнику, као и да је власник одредио намену покретне ствари
да служи непокретној.

ПОКРЕТНЕ СТВАРИ
Покретне ствари су оне које се могу премештати с једног места на друго без повреде њихове
суштине, у покретне ствари према неким законицима спадају и животиње, као и енергије –
електрична, топлотна, атомска, сунчева...
Такође се у покретне ствари убрајају и оне које су саставни део непокретности, али су намењене
да буду покретне – необрано воће, трава за кошење, црепови куће намењене рушењу...

Ова подела у римском праву није имала веики значај. У модерном праву се пак ова подела сматра
основном.
• стварна права на непокретностима стичу се и преносе уписом у земљишне књиге, а на
покретним стварима предајом. Број непокретности је ограничен тако да је њихово евидентирање
могуће, што није случај на покретним стварима.
• право својине не може се стећи од невласника на непокретној ствари јер се нико, због њиховог
евидентирања у јавне регистре, не може позвати на савесност.
• за стицање права својине и других стварних права на непокретностима, мора да се закључи у
писменој форми, јер недостатак форме повлачи ништавост правог посла.
• заложно право на непокретностима се стиче уписом у јавне књиге, а код покретних ствари
обезбеђење потраживања се постиже предој ствари у државину повериоцу или трећем лицу.
• рокови за стицање својине и других стварних права одржајем на непокретностима су дужи.

Правило superficies solo cedit

Овим правилом се регулише однос између земљишта и ствари које се налазе на земљишту или су
уграђене или узидане у земљиште. По њему све што је чврсто спојено са земљом припада
власнику земље: вегетација и грађевински објекти. Ово правило је прихваћено и у модерном
праву.
Наше право је такође прихватило овај принцип: земљиште и надградња на којима постоји право
својине су јединствее ствари и у промету имају заједничку правну судбину ако законом није
другачје одређено. Нпр ако власник земљишта изгради грађевински објекат од туђег материјала,
постаје власник објекта или ако засади туђе саднице постаје власник и објекта и садница, а дугује
САМО НАКНАДУ ВРЕДНОСТИ МАТЕРИЈАЛА ИЛИ САДНИЦА.
Недостатак грађевинског земљишта, нарочито у градовима, наметнуо је потребу да се земљиште и
грађевински објекат раздвоје и њиховим власницима признају посебна права, бар за извесно
време – право грађења.

5. НОВАЦ И ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

Новац је ствар и као таква објект грађанских права, али новац није ствар ко и свака друга.
Новац је опште мерило вредности и зато се све ствари могу свести на новац као заједнички
именитељ.
У савременим друштвима држава одређује новчану јединицу и контролише њен промет, јер маса
новца у земљи може довести до поремећаја на тржишту нпр хиперинфлације. Зато држава мора
да предузима различите мере ради сузбијања негативних појава.
У нашој земљи динар је средство плаћања у унутрашњем правном промету, што значи да се
обавезе правних субјеката извршавају у динарима, готовински или безготовински. У случају
инфлације постоје тенденције да се обавезе одређују у страној валути, али тако се нарушава
јединствени монетарни систем земље.
Новац као ствар је објект права, третира се као покретна телесна ствар, потрошна, заменљива,
дељива и генерична. Његова вредност не произилази из његове употребне вредности, већ његову
вредност одређује држава.

Хартије од вредности су писмене исправе које садрже уписано право које њен законити ималац
може остварити према издаваоцу хартије. ХОВ су посебна врста ствари јер и њихова вредност
није, као и код новца, одређена употребном вредношћу, већ оном која је уписана на хартији.

Код хартије од вредности постоје два права право из хартије и право на хартији. Право на хартији
је стварно право (право својине или залоге) јер је хартија ствар. Право ИЗ хартије је главно право.
Између ова два права постоји нераскидива веза – право из хартије не може да се оствари без
права на хартији – потраживање из менице не може да се оствари ако се не поседује меница.
Изузетно се може остварити право из хартије у случају губитка хартије ако се изврши њена
амортизација.

ХОВ се деле према различитим критеријумима.

Према праву које је означено на хартији

 Стварноправне облигационоправне Хартије са правом учешћа

Коносман – означава Меница Корпорационе хартије – акције,

право својине на роби Чек садрже право имаоца хартије да
која се предаје на Обвезница учествује у управљању
превоз бродом. Право акционарским друштвом и право
својине на тој роби се учеђћа у добити (право на
стиче предајом дивиденду.
коносмана.
Товарни лист – издаје се
у друмском и
ваздушном саобраћају.

Према начину одређивања титулара хартије

Хартије на доносиоца Хартије по наредби
Преносе се предајом хартије, а
лице овлашћено на право из
хартије је сваки законити
ималац хартије. Не садрже име
овлашћеног лица, тако да се
њихов пренос одвија без
посебног обележавања.
Обавезно лице ослобађа се
обавезе ако је ову испунило
имаоцу хартије. Оно није дужно
да испитује материјалну
легитимацију доносиоца, да
проверава да ли је доносилац
заиста њен титулар. Обавезно
лице се не ослобађа обавезе
једино ако је приликом
испуњења обавезе било
несавесно, знало или према
околностима могло знати да
доносилац није њен законити
ималац.
Хартије на име
Садрже име првог Садрже име власника хартије и
овлашћеног лица, а даље прво из хартије припада само
њено преношење врши се њему. Право означено на хартији
индосаментом. То је писмена може се пренети на друго лице
клаузула којом се обавезном УСТУПАЊЕМ ПРАВА НОВОМ
лицу наређује да обавезу ПОВЕРИОЦУ И УПИСОМ
испуни следећем ЊЕГОВОГ ИМЕНА НА ХАРТИЈИ.
овлашћеном лицу или по Због тога је отежан пренос ових
његовој наредби. Ко је лице хартија, па се оне сматрају
овлашћено да захтева неправим ХОВ. То могу бити
испуњење обавезе обвезнице (али и не морају) по
установљава се увидом у некима и штедне књижице...
ланац индосамента.
Индосамент може бити пуни
(садржи име преносиоца и
стицаоца права) или на
доносиоца (уместо имена
преносилаца стоји назначено
„доносиоцу“) или бланко
(означено је само име
преносиоца); то су менице,
чек...

Легитимациони папири и знаци се разликују од ХОВ, то су железничке, аутобуске, позоришне

карте, бонови, улазнице и слични папири који садрже одређену обавезу за њиховог издаваоца. На
њима није означен поверилац, нити из околности у којима су издате произилази да се могу
уступити другоме.
Поред папира легитимациони знаци могу да буду и од метала или другог материјала и њихова
функција је да олакшају утврђивање повериоца.

6. ПОЈАМ ДРЖАВИНЕ – ОБЈЕКТИВНО И СУБЈЕКТИВНО СХВАТАЊЕ

ДРЖАВИНА ЈЕ ФАКТИЧКА ВЛАСТ КОЈУ ЈЕДНО ЛИЦЕ ИМА НА НЕКОЈ СТВАРИ.
Државина је најчешће садржина неког другог права нпр права својине или неког другог
субјективног права, али то не мора увек бити случај. Државина постоји и када лице нема
субјетивно право, али на некој ствари предузима радње као да је ствар његова – лопов, узурпатор
се сматрају такође држаоцима.

Да би фактичка власт на ствари била право релевантна потребно је да испуњава одређене услове.

За постојање државине потребно је да постоји фактичка власт на ствари (corpus possessionis).

Фактичка власт подразумева предузимање материјалних радњи на ствари – коришћење,
употреба... које се према општем схватању лица према ствари, могу сматрати као вршење неког
права. Најчешће су то оне реалне материјалне радње које чине садржину права својине, због чега
се каже да је „државина срце права својине“.
Фактичке радње морају бити такве да споља посматрано, дају изглед неког права – као да је
држалац власник, плодоуживац или закупац... оне се манифестују као становање у кући, употреба
аутомобила, обрада земље... ФАКТИЧКА ВЛАСТ ЈЕ КОНТРУКТИВНИ ЕЛЕМЕНТ И БЕЗ ЊЕГА НЕМА
ДРЖАВИНЕ. У правним порецима где је прихваћено објективно схватање државине, ово је
довољан елемент за њено постојање, док се у правним системима са субјективним схватањем
државине тражи још један елемент – ВОЉА ДА СЕ СТВАР ДРЖИ КАО СВОЈА (animus domini). Није
довољно понашати се као власник, већ и поступати као власник – animus rem sibi habendi. Зато је
државина ствари претпоставка својине на ствари
У нашем закону о основама својинскоправних односа је прихваћен ОБЈЕКТИВНИ појам државине –
државину ствари има свако лице које непосредно врши власт на ствари. Државину има и лице
које фактичку власт врши преко другог лица коме је по основу плодоуживања, уговора о
коришћењу стана, закупа, послуге или другог правног посла дало ствар у непосредну државину.

Субјективно схватање државине је било владајуће у римском праву (где је и настао појам
државине) и прихваћено је и касније у грађанским законицима донешеним у 19 веку.
По њему појам државине има два елемнта: фактичку власт на ствари (corpus possessionis) као
објективни елемент и вољу држаоца да се према ствари понаша као да је власник ( animus
domini) као субјективни елемент. Постојање државине се процењује према субјективном
елементу.
Држалац није лице које врши фактичку власт, али је манифестује тако да је јасно да врши туђе
право, признајући другога за титулара права. То лице нема animus domini и није држалац него
детентор и не ужива државинску заштиту. Субјективно схватање пружа државинску заштиту
малом броју лица. У римском праву држаоцима нису сматрани закупац, послугопримац и нису
имали државинску заштиту него су је уживали власник, лопов, узурпатор јер су имали и фактичку
власт на ствари и вољу да ствар држе за себе. Закупац и послугопримац иако имају фактичку власт
на ствари, сматрани су детенторима и нису имали државинску заштиту, јер су другога признавали
за титулара права чију фактичку власт врше. Ово схватање је било прихваћено у АГЗ; СГЗ;
Франсуском ГЗ.

Објективно схватање државине не захтева вољу као елемент, него само фактичку власт на
ствари. Држаоцима се тако третирају и закупац, послугопримац и титулари права службености. На
овај начин су државинску власт добила сва лица која врше фактичку власт на ствари, без посебног
испољавања воље. Ово схватање прихвата наш Закон о основама својинско правних односа.
 7. ВРСТЕ ДРЖАВИНЕ

ВРСТЕ ДРЖАВИНЕ
ЗАКОНИТА НЕЗАКОНИТА
САВЕСНА НЕСАВЕСНА
ПРАВА МАНЉИВА
НЕПОСРЕДНА ПОСРЕДНА
ДРЖАВИНА СТВАРИ ДРЖАВИНА ПРАВА
ИДЕАЛНА ДРЖАВИНА
ЗЕМЉИШНО КЊИЖНА (ТАБУЛАРНА)
ИСКЉУЧИВА СУДРЖАВИНА

1. ЗАКОНИТА И НЕЗАКОНИТА ДРЖАВИНА

Законита државина (possesio iusta) је државина која се заснива на пуноважном правном основу,
најчешће правном послу који је подобан за стицање права својине и која је стечена на законит
начин – СГЗ је закониту државину називао правичном.
Незаконита државина је она која нема правни основ за свој настанак или је он неважећи.

Постојање пуноважног правног основа омогућава држаоцу да од преносиоца захтева предају

ствари у државину. За стицање државине потребна је и предаја ствари. Самовољно узимање
ствари од продавца има за последицу незакониту државину. Закон о основама својинско правних
односа захтева поред пуноважног правног основа, да државина није прибављена силом,
преваром или злоупотребом поверења.
Када се говори о пуноважном основу за прибављање законите државине, законодавац сматра да
он постоји само ако се на основу њега може стећи право својине. Нпр то су уговор о продаји,
поклону, о трампи... или једнострани правни послови као јавно обећање награде.
Законодавац је приликом уређења овог института имао у виду само закониту својинску
државину, односно ону којом се може стећи својина одржајем. Остали основи држања ствари –
уговор о послужи, најму, залози не могу државину довести до својине. Али они дају овлашћење
на држање ствари – ius possidendi.

Незаконити држалац или нема правни основ или је он неважећи и то ништав правни посао.
Рушљив правни посао као основ државине нема за последицу незакониту државину, све док се
такав посао не поништи.
Незаконити држалац је лопов, узурпатор, утајивач..као и лице које има пуноважан правни основ,
али је до фактичке власти дошло силом или преваром.

Државинским тужбама могу се користити и законити и незаконити држаоци, тако да је ова подела
важна само за стицање својине одржајем – само законити држалац може одржајем стећи
својину.

2. САВЕСНА И НЕСАВЕСНА ДРЖАВИНА

Савесна државина (possessio bonae fidei) је она код које држалац не зна, нити према околностима
може знати да му не припада право чију фактичку власт врши. Савесни држалац је лице које је
купило ствар од другога и верује да је постало власник ствари, а није знало нити је према
приликама могло знати да преносилац није власник.
Закон каже: државина је савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није
његова – законодавац је имао у виду само један облик државине, савесну својинску државину,
подобну за стицање својине одржајем.

Несавесна државина постоји када држалац зна или према околностима мора да зна да није
титулар права чију фактичку власт врши. То су лопов, узурпатор и утајивач.

Држалац може да буде законит а несавестан или незаконит и савестан. Нпр ако ствар купи од
лопова, а не зна за ту чињеницу, онда је он законити и савесни држалац. Ако купи ствар од
лопова, а зна да је лопов, онда је он законити НЕСАВЕСНИ држалац.
Законитост државине се процењује објективно, а савесност субјективно.
Савесност државине се утврђује према савесности држаоца.
Савесност наследника се процењује према личности наследника, а не оставиоца.
Савесност државине се претпоставља, тако да терет доказивања пада на онога ко тврди супротно.
Савесни држалац по протеку одређеног времена може да апсолутним одржајем постане власник
ствари.

3. ПРАВА И МАНЉИВА ДРЖАВИНА

Манљива државина је она која је стечена силом, преваром или злоупотребом поверења, још је
римско право овакву државину сматрало манљивом или неисправном.

У правној теорији права и законита државина нису исте. Законита државина може бити манљива
– купац силом одузме ствар од продавца, не чекајући да му је продавац преда. У нашем праву се
за законитост државине подразумева постојање пуноважног правног основа и законит начин
стицања. Државина стечена силом упркос постојању правног основа, незаконита је, дакле
манљива.

4. НЕПОСРЕДНА И ПОСРЕДНА ДРЖАВИНА

Непосредна државина постоји онда када једно лице врши фактичку власт непосредно, лично.
Непосредни држаоци су власник, лопов и узурпатор. Непосредни држалац може бити и лице које
фактичку власт врши преко другога, као свог помоћника, та лица фактичку власт врше по
упутствима држаоца и која се НЕ МОГУ сматрати држаоцима. Она се са држаоцем налазе нпр у
радном односу или могу бити чланови домаћинства, особље ресторана, кућна помоћница.. ако
таква лица не поступају по упутствима држаоца, онда она успостављају своју државину и постају
непосредни држаоци.

Посредна државина постоји када лице вршење фактичке власти на ствари преноси на другога на
основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, послуге или другог правног посла.
Плодоуживац, закупац, послугопримац су непосредни држаоци, а власник посредни.
Однос између непосредне и посредне државине уређен је правним послом којим се непосредни
држалац овлашћује да извесно време користи ствар, а посредни држалац да захтева повраћај
ствари по истеку времена у коме је било уговорено коришћење ствари.

5. ДРЖАВИНА СТВАРИ И ДРЖАВИНА ПРАВА

Државина ствари постоји када лице врши фактичку власт на ствари која по обиму одговара праву
својине. Ова државина се због тога још назива и својинска државина. Својински држалац је
власник, али и лопов, налазач, утајивач. Она одговара римском појму државине за чији настанак
су били потребни корпус и анимус. Својинску државину има лице које се према ствари понаша као
власник.

Државина права је државина која за објект има право које држаоцу омогућава фактичку власт
ужу од оне коју пружа право својине. Државину права има и лице које се понаша као да на ствари
има право службености, залоге, закупа... у римском праву су били сматрани као детентори, не као
држаоци.

Ту се поставља једно питање, ако је државина ФАКТИЧКА РЕАЛНА ВЛАСТ на ствари, како онда
правни односи, као односи међу људима могу бити објект државине. Државина права је уствари
државина ствари јер права о којима је реч – службености – имају за објект ствари.
Закон поред државине ствари признаје и државину права стварне службености, а лица која
фактичку власт на ствари врше по основу закупа, послуге, најма, уживају непосредну државинску
заштиту.

6. ИДЕАЛНА ДРЖАВИНА – ДРЖАВИНА НАСЛЕДНИКА

Идеална државина је врста државине права и постоји у случајевима када држалац нема фактичку
власт на ствари.
Типичан случај је државина наследника. Наследник постаје држалац непосредно на основу
закона (законско наслеђивање) или посредно (тестаментарно наслеђивање). Наследник постаје
држалац у часу смрти оставиоца, односно у моменту отварања наслеђа, без обзира да ли је и када
стекао фактичку власт на ствари. Када наследник почне да врши фактичку власт на ствари, онда
његова идеална државина постаје државина ствари, евентуално државина права стварне
службености (ако је наследнио право службености). Правни системи признају овај облик
државине ради заштите наследника.

7. ЗЕМЉИШНО КЉИЖНА ИЛИ ТАБУЛАРНА ДРЖАВИНА

Она постоји када је једно лице погрешно уписано као власник ствари или неког другог стварног
права. У том случају лице има идеалну државину, јер она није праћена фактичком влашћу ствари.
До настанка земљишно књижне државине може доћи због грешке приликом уписа, због чега је
једно лице власник ствари у земљишним књигама, а фактичку власт на ствари врши друго лице, и
тако на истој ствари, непокретности, постоје ДВЕ ДРЖАВИНЕ.

Држалац непокретности који има фактичку власт ужива државинску заштиту и одговара за штетне
радње које потичу од ствари. Он може да постане власник ствари, ако је савестан и законити
држалац, или само савестан а ствар држи дуже време.
Савесни земљишнокњижни држалац не ужива државинску заштиту, али се зато може користити
фикцијом апсолутне тачности земљишних књига (која наступа по истеку 3 године од уписа) и
постати власник ствари.
У сукобу са ванкњижним држаоцем, он ће победити (ако је савестан), јер на својој страни има
пуноважни правни основ и начин стицања (упис у земљишне књиге), за разлику од савесног
законитог ванкњижног држаоца.

8. ИСКЉУЧИВА ДРЖАВИНА И СУДРЖАВИНА

Искључива или самостална државина постоји када фактичку власт на ствари врши само једно
лице.
Ако фактичку власт на ствари врши више лица, то је судржавина. Судржавина постоји само ако
судржаоци имају истоврсну фактичку власт коју међусобно деле, а не и када се она разликује по
квалитету...
У зависности од начина вршења постоје проста и заједничка судржавина. Проста постоји када је
сваки судржалац у вршењу фактичке власти ограничен истим таквим радњама од стране осталих
судржалаца – заједнички користе стан. Уколико се фактичка власт на ствари може вршити само
ако је врше сви истовремено то је квалификована или заједничка судржавина. (заједничка каса).
9. СТИЦАЊЕ, ПРЕНОС И ПРЕСТАНАК ДРЖАВИНЕ

Државина настаје стицањем фактичке власти на ствари која одговара одређеној врсти државине.
Држалац је лице које станује у кући, вози ауто, носи одећу, користи алат..
Стицање државине не значи увек ефективно вршење материјалних радњи на ствари, већ
успостављање стања које има особине државине, непосредне или посредне.

Државина се може стећи непосредно, тако што држалац успоставља фактичку власт на ствари, на
којој до тада није постојала ничија државина или је постојала, али државина настаје независно од
претходне. Овим путем државина настаје једностраним актом успостављања фактичке власти,
заузимањем (окупацијом) ничијих ствари или насилним узимањем туђе ствари.

Државина се може стећи и посредно, на стварима на којима већ постоји државина. У том случају
се преноси, тј стиче споразумом. Држалац стиче државину тако што му је дотадашњи држалац
преноси предајом. Сам чин предаје, стављања држаоца у фактички однос са ствари, зависи од
врсте ствари. Држалац фактичку власт на ствари изводи из државине претходника.
Пренос државине на покретним стварима врши се или реалном предајом (права предаја) или
предајом дела ствари (симболична предаја) – може бити и исправа у којој је инкорпорисано неко
стварно право (коносман, товарлни лист, складишница) чија предаја у правном промету означава
предају ствари. Изузетно се државина може пренети и само на основу споразума између
садашњег и дотадашњег држаоца – без предаје ствари – то је фиктивна предаја ствари.
Државина на непокретностима стиче се заснивањем фактичке власти на ствари. Стицање
државине се своди на предузимање различитих фактичких радњи којима се, у зависности од врсте
непокретне ствари (земљиште, кућа, пословни простор) манифестује државинска воља. Радње
које треба предузети се одређују у сваком конкретном случају.

Посредно стицање државине је могуће и преко заступника, при чему је од значаја да заступник
стиче државину са циљем да заступано лице учини стицаоцем. Заступник може да буде
уговорни и законски.
Државина права стиче се начелно стицањем фактичке власти на ствариу обиму који одговара
праву изведеном из права својине. У нашем праву је призната државина права стварне
службености.

Државина се губи престанком фактичке власти на ствари. Државина престаје и једностраним

одбацивањем ствари или преносом на друго лице на основу споразума. Престанак вршења
фактичке власти на ствари мора да буде трајан да би се могло говорити о губитку државине.
Привремени губитак фактичке власти не доводи до престанка државине, јер за постојање
државине није неопходно непрестано вршење фактичке власти на ствари. Вршење фактичке
власти на неким стварима могуће је само повремено или сезонски нпр коришћење викендице или
чамца.
За државину важи правило о њеној трајности, и она постоји све док постоји воља да се врши
фактичка власт на ствари, а она може престати вољом држаоца, преносом на другога,
одузимањем ствари од стране другог лица или пропашћу ствари. За лице које је једном стекло
државину важи правило: једном држалац увек држалац – olim possessor, hodie possessor
presumitur. Ko тврди супротно то мора и да докаже, и због тога привремена спреченост у вршењу
фактичке власти не може имати за последицу губитак државине.

Државина се не губи самом чињеницом да је ствар одузета од стране другог лица. Одузету ствар
држалац може да поврати тужбом, тако да се не може говорити о губитку државине, до губитка
државине у том случају може доћи само ако друго лице на ствари врши фактичку власт у дужем
периоду, тако да се према спољашњим манифестацијама и трајању може говорити о његовој
државини, а не државини ранијег држаоца. Питање је колико времена треба да протекне да би
друго лице стекло државину. То је време потребно за поновно успостављање државине, путем
самоомоћи или помоћу дрђавинских тужби, ако је то време протекло безуспешно, сматра се да је
успостављена државина садашњег држаоца.

10. САМОПОМОЋ КАО СРЕДСТВО ДРЖАВИНСКЕ ЗАШТИТЕ

Самопомоћ је овлашћење држаоца да својом силом спречи сваки неовлашћени напад на

његову државину. Он се може користити овим овлашћењем било у случају одузимања или
сметања државине.

Право на самопомоћ представља изузетак од правила да се угрожено право мора остварити у

поступку пред судом.
По једнима, право на самопомоћ је приватноправне природе које произилази из права на заштиту
не само посредством суда, већ и својом снагом, самовласно.
Други сматрају да је оно карактеристично само за заштиту државине.

Самопомоћ као начин заштите у праву је супсидијерног карактера, јер се примењује само када би
интервенција државних органа била неефикасна нпр ако би због неблаговремене интервенције
суда наступила ненадокнадива штета.
Право на самопомоћ је предвиђено законом и може да се врши само под одређеним условима.
Закон овлашћује држаоца на самопомоћ у случају неовлашћеног узнемиравања државине или
одузимања под условом да је опасност непосредна, да је самопомоћ нужна и да начин њеног
вршења одговара приликама у којима постоји опасност.

Дакле самопомоћ је допуштена само у случају неовлашћеног узнемиравања или одузимања

државине. Допуштено је сметање или одузимање државине нпр право прелаза преко туђег
земљишта по основу конституисане службености или на основу судске одлуке, и то искључује
право на самопомоћ.
Затим, самопомоћ је оправдана само ако је опасност која прети државини непосредна. Ако
опасност није непосредна, онда је самопомоћ илузорна (тј заштита државине се може обавити
судским путем).
Захтева се и да је самопомоћ нужна, односно напад на државину такав да би његово отклањање
редовним путем било неефикасно нпр башта би већ била угажена, воће обрано...
Самопомоћ је такође дозвољена само ако се врши сходно приликама у којима постоји опасност.
То значи да она не може да се врши тако што ће се нападачу наносити тешке телесне повреде или
му се на било који начин угрожавати живот и здравље. Живот и здравље су најзначајнија човекова
добра која се не могу жртвовати због добара мање вредности. Радње којима се прекорачују
границе самопомоћи су неоправдане и представљају прекорачење самопомоћи.

Самопомоћ се може јавити као право на одбијање узнемиравања – дефанзивна самопомоћ и

право на повраћај ствари – офанзивна одбрана.
Самопомоћ може да се врши само док траје опасност, али ако је ствар одузета право на
самопомоћ важи још неко време после тога. Дакле, мора се вршити одмах тј непосредно после
догађаја.
У нашем праву, самопомоћ се може вршити само за време које је иначе дозвољено за подизање
државинских тужби – 1 година од узнемиравања или одузимања ствари (објективни рок) и 30
дана од сазнања за одузимање или узнемиравање државине (субјективни рок).

11. СУДСКА ЗАШТИТА ДРЖАВИНЕ – ДРЖАВИНСКЕ ТУЖБЕ

Заштита државине судским путем спада у редован облик заштите државине. Државина се штити
независно од права својине или другог стварног права.
Судска заштита државине остварује се гарантовањем посебних тужби и специфицношћу поступка
у коме се одвија њена заштита.

Закон предвиђа две тужбе за заштиту државине: тужбу због узнемиравања или сметања
државине и тужбу за случај одузимања државине. Државинске тужбе могу се подићи у року од
годину дана од насталог сметања.

Тужба због одузимања државине подиже се када је дошло до потпуног онемогућавања вршења
фактичке власти на ствари. Најчешће се јавља код покретних ствари, ређе код непокретности
(једно лице се усели у туђи стан)...

Тужба због узнемиравања или сметања државине има за циљ да отклони повреде државине које
онемогућавају мирно вршење фактичке власти на ствари. Узнемиравање постоји када једно лице
ограничава држаоца у вршењу фактичке власти нпр. прелази преко туђег земљишта, испушта
отпадне воде у туђе двориште. Најчешће се дешава узнемиравање у суседнским односима, али
може да се јави и у другим случајевима.

Рокови у којима се могу подићи државинске тужбе су преклузивни. Они су материјалноправне, а

не процесноправне природе и суд о њима води рачуна по службеној дужности. Такође, значајно је
и питање од ког момента тече рок у случају поновљеног сметања државине. Сматра се да као
почетак рока у том случају, треба узети дан када је према разумној процени постало јасно да ће се
сметање наставити и да је за његов престанак ппотребна судска интервенција. Ово питање се
свакако оцењује према околностима у сваком конкретном случају.

Државинским тужбама се захтева враћање ствари (државине) у случају одузимања, или

престанак узнемиравања и успостављање пређашњег стања државине. Ако постоји оправдана
сумња да ће сметање да се понови, онда се овом тужбом може захтевати и престанак сметања за
убудуће.

Карактеристике државинских спорова

Основна карактеристика јесте да се у њему расправљају само фактичка питања, утврђује се само
да ли је тужилац био држалац ствари која је одузета и да ли је тужилац мирно користио ствар,
односно да ли га тужени у томе узнемирава.
Државински спорови се воде ради успостављања фактичког стања које је постојало пре
одузимања тј сметања државине, њима се циља на заштиту „задње мирне и фактичке државине“.

Од начела да се у државинским споровима расправљају само фактичка питања постоје изузеци.

Тужени може истаћи приговор манљивости државине. Тужени приговара тужиоцу да је његова
државина манљива, јер је ствар од туженога раније одузео силом, преваром или злоупотребом
поверења. Тужени је ствар повратио коришћењем дозвољене самопомоћи. Пошто је тужилац
манљиви држалац, не ужива заштиту према лицу од кога је на такав начин ствар одузео (не може
захтевати повраћај ствари). Према осталим лицима и манљиви држалац ужива државинску
заштиту.

Државински спорови се карактеришу брзином и краткоћом. Државина је у праву и прихваћена

ради њене заштите. Она може своје постојање оправдати само ако буде заштићена ефикасно и
омогући остваривање интереса појединаца на ствари. Ефикасност се остварује одређивањем
кратких рокова за предузимање појединих парничних радњи, као и за поступање суда
(заказивање рочишта).
Најчешћи доказ у поступку расправљања државине је увиђај на лицу места. Том приликом се
изводи доказ саслушањем сведока, као и странака.
Спор се завршава доношењем решења. Решење, као облик одлуке којим се окончава државински
спор, указује на карактер заштите која се добија; она је провизорна; решењем се само утврђује
последње стање државине, док се пресудом коначно решава о праву на ствари.
Туженом се наређује успостављање ранијег стања, повраћај државине или престанак сметања,
као и за убудуће, под претњом новчане казне или предузимање других мера за заштиту
државине.
Изрека решења мора да буде прецизна како би наређене радње могле да се изврше.
Наложене радње дужан је да изврши сам тужени у париционом року (рок за добровољно
извршење који износи 30 дана), а ако их тужени не изврши, одређује се треће лице које ће
извршити ту радњу на терет туженика. Ако је наређена радња личне природе, па не буде
извршена, приступа се наплати новчане казне, као и у случају када тужени, упркос забрани
сметања државине, понови узнемиравање. За поновљено сметање и узнемирвање, туженом се
може изрећи нова новчана казна, о чијој се висини одлучује у извршном поступку. За остваривање
овог захтева није потребна нова тужба, већ само захтев за извршење, чиме се смањује број
спорова пред судом, јер су случајеви поновног сметања државине чести у пракси.

Рок за жалбу против решења којим је окончан државински спор је 8 дана, а када постоје изузетно
важни разлози, суд може одлучити да жалба не задржава извршење решења. Против решења
ревизија није допуштена.

И посредни и непосредни држалац уживају државинску заштиту. Уколико је државина одузета

или постоји узнемиравање, тужбу може подићи сам непосредни држалац (плодоуживац), али и
посредни (власник ствари). Непосредни држалац може подићи државинске тужбе и у случају
одузимања/сметања државине од стране посредног држаоца. Спорно питање у правној теорији је
било да ли посредни држалац може подићи државинску тужбу против непосредног држаоца.
Неки теоретичари су негирали такву могућност, док су је други одобравали.

Заштита судржавине не показује нарочите специфичности приликом заштите у односу на заштиту

искључиве државине. Судржаоци могу да користе државинске тужбе у случају
одузимања/сметања државине од стране трећих лица. Дилеме настају у погледу заштите
судржавине када се ради о одузимању/сметању државине од сттране другог судржаоца.
Проблем заштите настаје због правила да се у државинским споровима не расправљају правна
питања, а односи међу судржаоцима захтевају расправу о праву, ако је потребно утврдити обим
фактичке власти која произилази из одређеног правног односа. Зато се не може дозволити тужба
због сметања државине, ако сметње долазе од судржаоца. Када је у питању одузимање ствари,
онда постоји могућност заштите судржаоца и у међусобним односима.
Законодавац даје судржаоцима право на заштиту ако је један од њих онемогућио другога у
дотадашњем вршењу фактичке власти на ствари. Под онемогућавањем подразумева се не само
одузимање ствари, већ и сужавање обима фактичке власти.

12. ФУНКЦИЈЕ ДРЖАВИНЕ

Функције државине су:

ФУНКЦИЈА ПУБЛИЦИТЕТА
Као фактичка власт на ствари, државина чини право својине и друга стварна права видљивим. Ту
функцију најбоље остварује непосредна државина, нарочито код покретних ствари, иако је она
важна и код непокретности.
Када неко лице употребљава ствар, сва трећа лица оправдано верују да је она заснована на неком
субјективном праву и то је најчешће у реалности и случај. Али, може се десити да неко има
фактичку власт, али да она није заснована на праву својине или неком другом правном основу за
коришћење ствари.
За сва трећа лица је то веома важно, јер се ради о стварним правима која су апсолутног дејства,
код којих постоји обавеза свих трећих лица да не узнемиравају титуларе стварних права у
њиховом вршењу.

ПРЕТПОСТАВКА О СВОЈИНИ
Како је државина реална и видљива чињеница, на основу ње се ствара претпоставка да је
држалац титулар права чију фактичку власт врши и најчешће је то право својине. Због тога се за
државину узима претпоставка о својини.
Држалац покретне ствари сматра се власником, док се супротно не докаже. Државина покретне
ствари може довести до стицања својине, иако држалац није њен власник. Правни системи штите
лице које је верујући да је траденс власник, на основу државине, у доброј вери стекло својину
(савесно стицање права својине од невласника).
Државина представља услов за стицање права својине на покретним стварима (traditio). У свим
правним системима који се заснивају на римском праву, осим у француском, прихватили су
принцип да се својина на покретним стварима стиче тек предајом ствари у државину стицаоцу.
Предаја ствари представља начин стицања (modus acquirendi) права својине.
Када су у питању непокретности, за њих је у модерном праву предвиђен други начин стицања,
због њихове вредности и осталих правних последица.

УСЛОВ ЗА СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ НА ПОКРЕТНИМ СТВАРИМА

Функција државине да представља начин стицања својине и других стварних права на покретним
стварима је толико значајна да је неки правни аутори извајају од осталих и третирају самостално
под називом аквизитивна функција.

ФУНКЦИЈА КОНТИНУИТЕТА
Као што је већ речено, државина није тренутно вршење фактичке власти, већ се ради о њеном
коришћењу/употреби која траје дуже време.
Трајање државине одређеног квалитета доводи до стицања права својине одржајем.
Законити и свесни држалац покретне ствари по истеку три године постаје власник ствари, а
непокретне по протеку 10 година.
Стицање својине одржајем је, поред државинске заштите, једна од значајнијих последица
дуготрајног вршења фактичке власти. (овде се опет понавља прича о државинској заштити да не
куцам сто пута)

Дуготрајно вршење фактичке власти на ствари временом постаје право. Уколико лице које има
право на ствар не подигне тужбу (у року потребном за одржај) онда његово право престаје, а
државина се претвара у субјективно право. Право наравно неће допустити да се легализује
фактичка власт која је незаконита или манљива.

13. ОПШТИ ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

Својина је ОСНОВНО стварно право и најважнији правни однос који настаје међу људима
поводом ствари. Право својине је напотпуније стварно право које се законом гарантује људима.

Право својине је најшира правна власт држања, коришћења и располагања са ствари која делује
према свима (ерга омнес). Као субјективно право, својина свом титулару омогућава непосредну и
директну правну власт на ствари.
Два су односа која чине право својине: један је правни који настаје између власника и свих
трећих лица која су дужна да се уздржавају од повреде својинских овлашћења, а други фактички
који настаје између власника и ствари и који материјализује правни однос.
Право својине претпоставља материјални однос (државину ствари), али он НИЈЕ услов за њено
постојање. Власник ствари је и оно лице које је издало ствар у закуп или конституисало хипотеку,
плодоуживање... што значи да власник ствари НЕ МОРА БИТИ И ЊЕН ДРЖАЛАЦ.

Закон о основама својинско правних односа регулише: власник има право да своју ствар држи,
да је користи и да њом располаже у границама одређеним законом.
Из ове дефиниције закључујемо следеће:
• својина је субјективно право и то стварно право, јер власнику омогућава непосредну правну
власт на ствари, власник остварује своја овлашћења непосредно на основу закона.
• својина је сложено стварно право које се састоји из више овлашћења која чине право својине,
односно најпотпунија правна власт на ствари (држање, коришћење, располагање)
• својина делује према свим трећим лицима – ерга омнес и сва трећа лица су у обавези да се
уздржавају од повреде власникових овлашћења.

Дакле, право својине је сложено право и на то указују овлашћења која произилазе из права
својине – овлашћење држања, коришћења и располагања.

Овлашћење држања неки сматрају битним елементом својине и као такво се посебно третира.
Често се ово овлашћење сматра и као претпоставка за вршење осталих својинских овлашћења, па
се не третира посебно, већ се као својинска овлашћења наводе: овлашћење употребе ствари,
прибирања плодова и овлашћење располагања – класична трилогија романиста.

Овлашћење коришћења или употребе ствари се састоји из предузимања материјалних радњи у

циљу искоришћавања ствари – становање у кући, вожња аута... власник ствари је слободан у
вршењу овог овлашћења (осим изузетно) и сам одлучује како ће да користи ствар.
Он своје право не може да врши тако што ће другоме да проузрокује штету.
Ово овлашћење поред позитивне, има и негативну страну, и то је значајна карактеристика права
својине. Власник ствари нема обавезу да користи ствар, већ може и да је не користи и право
својине не може престати услед некоришћења ствари, осим изузетно под одређеним условима.

• овлашћење прибирања плодова и прихода представља вид коришћења ствари. Плодове и

приход власник може да стиче непосредним коришћењем ствари, а неке тек на основу правног
односа са трећим лицем – закуп и сл.

Овлашћење располагања је најзначајније власниково овлашћење. Оно се среће једино код права
својине и произилази непосредно на основу закона. То је оно што разликује својину од осталих
стварних права.

Разликујемо две врсте располагања: ФАКТИЧКО И ПРАВНО.

Фактичко подразумева располагање супстанцом ствари – поправка ствари, преправка, промена и
чак потпуно уништење (обично су то мање вредне ствари) – ово овлашћење се може ограничити
или укинути.
Правни аспект подразумева предузимање различитих правних аката. Власник ствари може
пренети на другога неко од својих овлашћења – делимично коришћење ствари код службености
или потпуно коришћење ствари код закупа, послуге. Када постоји право плодоуживања, власник је
лишен свих овлашћења ОСИМ РАСПОЛАГАЊА – његово право својине се своди на тзв. голу
својину.

Власник ствари може пренети право својине на другога – продати ствар, дати је на поклон... исто
тако може да напусти право својине на ствари (право абандона – покретна ствар постаје рес
нуллус, а непокретност прелази у државну својину); и он је овлашћен да тестаментом начини
распоред своје имовине за случај смрти. Власник ствари дакле може потпуно располагати са
ствари и за живота и за случај смрти.

Карактеристике права својине.

Право својине је АПСОЛУТНО, ИСКЉУЧИВО И ТРАЈНО ПРАВО.

У правној науци, када је неко право апсоутно, изражавају се две ствари. Прво се изражава својство
својине да је потпуна и најшира власт на ствари. Овом карактеристиком се изражава и супротност
феудалној подељеној својини, а сагласност са основним идејама либерализма и индивидуализма.
Дакле власник је потпуни господар ствари и свако ограничење својине мора бити одређено
законом. Власник ствари је овлашћен на све оно што законом није забрањено. Такође се указује
на својину као најширу правну власт, насупрот осталим стварним правима која су изведена из ње.

Право својине није никад било неограничено право, чак се и у дефиницији права својине
забрањује вршење права својине које није у складу са законом и уредбама.
Ширина својинских овлашћења одређена је и врстом ствари на којој постоји. Право својине на
оловци и на земљишту не може се вршити исто. Неке ствари су од посебног значаја за друштвену
заједницу тако да се право својине на њима може ограничити.

Под апсолутним деловањем права својине подразумева се и деловање према свим трећим
лицима, за разлику од релативних права која делују између тачно одређених лица.

Власник ствари је њен господар, односно суверен и он има монопол власти на ствари. Два лица на
истој ствари не могу имати подједнако право својине. Ако више лица има право својине на истој
ствари, онда се ради о кванитиативној подели права својине, као код сусвојине или заједничке
својине. Они могу да буду и титулари различитих својинских овлашћења – власник и закупац,
власник и плодоуживац...

Својина је трајно право јер услед невршења она не престаје и не застарева. На тој својини на
којој нико не врши своје право, под одређеним условима могуће је да треће лице стекне својину.
Уколико власник не врши право својине, а ствар се налази код другога ко је законити и савесни
држалац (или само савесни), ризикује да изгуби својину јер ће на њој својину стећи држалац
одржајем (по протеку одређеног времена).

Трајност права својине произилази из трајности објекта на коме она постоји и циља због кога се
установљава. Пошто су ствари трајне и право поводом њих стиче исту карактеристику.
Право својине не може престати силом.
Искључивост и трајност права својине треба да спрече захватања државе у приватну својину мимо
разлога који су законом унапред одређени. У супротном би се држава понашала као врховни
власник свих ствари – то је карактеристично за феудалну својину.
 14. ОГРАНИЧЕЊА ПРАВА СВОЈИНЕ

Иако се својина дефинише као најшира и апсолутна власт на ствари, она представља ограничено
право. Својинска ограничења се не предпостављају, него се морају заснивати на закону или
моралним обзирима.

Ограничавање својине подразумева сужавање власникових овлашћења било на основу закона,

било правним пословима са трећим лицем (нпр. плодоуживање).

Законодавац ограничава право својине или у општем – јавном интересу или из приватноправних
разлога, најчешће из разлога суседства.

Ограничења у општем интересу се односе на ствари које су од посебног значаја за целу

друштвену заједницу, као што су пољопривредно земљиште, шуме, воде, рудна богатства... ова
ограничења су веома различита и регулишу се посебним законима, а разлику се у зависности од
врсте добра, значаја добра, намене...

Најзначајнија ограничења се односе на пољопривредно, шумско и грађевинско земљиште.

За пољопривредно земљиште је важило ограничење и у погледу обима земљишног максимума.

Доминантни положај друштвене својине је налагао да својина на пољопривредном земљишту
мора бити веома ограничена. Данас ово ограничење не важи, али су остала да важе ограничења
садржине права својине на земљишту, у погледу начна обраде земљишта, предузимања
одређених агро-техничких мера итд...

За шуме и шумско земљиште још увек важи ограничење максимума шуме која се може
поседовати. Оне су у државној својини, а у приватној се могу поседовати у малом обиму. Шуме су
добра од великог значаја, па су предвиђене бројне обавезе за власника (државу или појединца).
Посебну заштиту друштва уживају добра чије су културне, историјске или друге вредности од
оопштег интереса за целу друштвену заједницу.
Законом о културним добрима 1994. предвиђа се да у културна добра спадају:
• споменици културе
• археолошка налазишта
• уметничка дела
• историјски предмети
• архивска грађа
• културно историјске целине...
Власницима ових добара су наметнуте бројне обавезе у погледу коришћења и располагања,
морају се користити у складу са њиховом намером, природом и значајем, власник мора да их
одржава и чува на предвиђен начин, а за бројне радње је потребна сагласност неког државног
органа.

Посебна врста ограничења произилази из статуса физичких и правних лица.

У модерном праву је задржан само статус домаћег држављанина, што значи да за стицање
својине поред пословне способности, лице мора имати статус држављанина – то је важно само за
стицање својине на непокретностима. За покретне ствари ово ограничење не важи.
Стицање својине на непокретностима за страна правна и физичка лица зависи од врсте
непокретности, начина стицања и одређених додатних услова.

Страна физичка и правна лица која обављају делатност у СРЈ могу стицати право својине на
непокретностима ако им је оно неопходно за обављање те делатности и ако држава из које
долазе признаје иста права нашим грађанима – услов реципроцитета (чл. 82 ЗОСПО). За стицање
својине на стану или стамбеној згради се не захтева да странац обавља делатност у нашој земљи.
Страно лице може стећи својину и наслеђивањем такође под условом реципроцитета.

15. СУСЕДСКО ПРАВО

Суседско право је законско овлашћење сопственика једне непокретности да се користи суседном

непокретношћу или да захтева да од њеног свакодобног сопственика неко чињење, или
уздржавање од нечега што би овај као сопственик по закону смео учинити.
Ограничења својине из суседских разлога или суседска права постоје само код својине на
непокретностима, нарочито земљишту.

Поделе земљишта на својину разних лица је правне природе.

Пошто се парцеле додирују, разне активности које се обављају на једној утичу и на вршење
својине на другој парцели.
Зато се предвиђају бројна правила за суседске односе - од разграничења непокретности,
коришћења заједничких ограда, дрвећа и сл, до уздржавања од радњи које могу узнемиравати
суседног власника непокретности у вршењу права својине.

Суседска права имају за циљ да изврше ограничења, наметну извесне обавезе чињења или
уздржавања итд, како би заједнички живот био могућ.
Правила којима се регулишу различити односи међу суседима уједињује исти циљ, а то је
омогућавање суседске заједнице.

Сва правила из суседског права се деле на групу оних којима се врши разграничење
непокретности, затим, правила којима се регулишу имисије које долазе са суседског земљишта,
као и правила о коришћењу суседне непокретности.

СУСЕДСКА ПРАВА ИЗ РАЗГРАНИЧЕЊА НЕПОКРЕТНОСТИ

Разграничење непокретности је правна операција која има за последицу материјализацију или
обележавање линије која дели две непокретности, односно утврђивање међа.
Међе се обично означавају оградом, дрветом, браздом, каменом, диреком, каналом и сл. Све ове
ствари објект су заједничке својине, осим ако из околности (зарези, урези, знаци) не произилази
да припадају једном власнику.
Ако су међни знаци уништени, оштећени или померени, међе постају несигурне.
Сваки од власника може захтевати споразумно утврђивање међа и постављање међних знакова.
Ако се суседи не могу споразумети, утврђивање граница- међа, врши суд.

У суседско право спада и овлашћење суседа да забрани поткопавање земљишта или

предузимање других радова којима се угрожава стабилности земљишта или зграде. Данас је
ово овлашћење актуелно због недостатка грађевинског земљишта које доводи до градње зграде
уз зграду. Нацртом Закона о праву својине предвиђа се право власника који је угрожен да захтева
обустављање радова док се не предузму потребне мере обезбеђења , а ако би оне биле
неуспешне чак и обустављање радова.

У суседско право спада и забрана промене природног тока воде.

Она је била садржана у Општем имовинском законику за Црну Гору (чл. 117.-121.), али га садрже и
савремени грађански законици.
По овом правилу суседи су дужни да трпе природни ток воде.
Савремени грађански законици, као и наш Нацрт, предвиђају и правила о понашању власника чије
се земљиште граничи са водотоком, односно у погледу направа за провођење воде.

16. СУСЕДСКА ПРАВА У СЛУЧАЈУ ПРЕТЕРАНИХ ИМИСИЈА

Штетни утицаји који долазе са суседовог земљишта називају се ИМИСИЈЕ.

Имисије могу бити различите и њихов број се с техничким напретком друштва повећава.
Имисије које долазе са суседовог земљишта се не могу искључити. Чак и да је то могуће, штете
које би услед тога настале биле би велике. Наиме, имисије су саставни део људске активности и
оне су иманентне животу.

Многе веома корисне делатности се не могу замислити без одређених сметњи- имисија, рецимо,
авионски и други саобраћај није могуће замислити без буке, издувних гасова и сл., затим
опасности од прозводње и преношења разних енергија итд. Зато се од свих чланова друштвене
заједнице, од свих људи на свету захтева извесна мера трпљења.

За суседске околности важи исто правило; суседи су дужни да трпе УОБИЧАЈЕНЕ ИМИСИЈЕ које
долазе са суседовог земљишта. Уобичајене имисије су оне којима се не наноси претерана штета
или не изазивају неуобичајене сметње.

По Закону о основама својинско-правних односа, власник непокретности је дужан да се при

коришћењу непокретности уздржава од радњи и да отклања узроке који потичу од његове
непокретности, којима се отежава коришћење других непокретности (преношење дима,
непријатних мириса, топлоте, чађи, потреса, буке и сл.) преко мере која је уобичајена с обзиром
на природу и намену непокретности и на месне прилике, или којима се проузрокује знатнија
штета. Сусед није дужан да трпи имисије које прелазе уобичајену меру тзв. ПРЕКОМЕРНЕ
ИМИСИЈЕ.

Власник суседне непокретности може трпети сметње које се манифестују у одузимању ваздуха,
светлости па и изгледа. То су тзв. ИДЕАЛНЕ ИМИСИЈЕ.
Оне су честе у градовима и насељима градског карактера и последица су густе насељености.

Спорови до којих долази у оваквим случајевима предупређују се у највећој мери доношењем

урбанистичких прописа о изградњи стамбених зграда.
Суседи се могу споразумети установљавањем позитивних или негативних службености. (нпр
службеност неподизања зграде изнад одређене висине).
Али, ако то није могуће, меродавни су урбанистички прописи.
 17. ПРАВО КОРИШЋЕЊА СУСЕДНЕ НЕПОКРЕТНОСТИ

Највеће ограничење својине из суседских односа представља обавеза суседа да трпи власника
суседне непокретности да користи његову непокретност ради рационалнијег или нужног
коришћења своје непокретности.
То је најдубљи захват у својину суседа.

Међутим, ако се има у виду да исти власник у другој ситуацији и сам може бити овлашћен да
користи суседову непокретност, нпр. ради кречења куће, хватања одбегле животиње и сл., онда је
јасно да се ради о правилима о узајамној зависности у циљу заједничког живота. Односи при
коме настају могу се уредити споразумно, конституисањем различитих службености.

Међутим, законодавац предвиђа обавезе суседа за случај када воља суседа затаји, а коришћење
туђе непокретности или уздржавање од коришћења постане нужно.
Суседка права настају на непокретностима на основу закона и зато су то законска ограничења
својине. Што се тиче садржине, она може бити иста или слична са садржином стварних
службености.

Циљеви који се остварују суседкским правима начелно се могу постићи и конституисањем

службености. Међутим, правилима из суседског права се могу остварити и циљеви који се не могу
остварити службеностима.

Прво, код стварних службености, титулар послужног добра не мора пристати на ограничење на
својине на свом добру, нпр. не дозволити узимање воде, или постављање цеви и сл. У том случају
сусед не би могао да користи своје добро или би то коришћење било скопчано са великим
трошковима. Зато законодавац предвиђа обавезу суседа да суседу дозволи коришћење своје
непокретности.

Друго, суседским правима је могуће дубље ограничавање права својине, него што је то случај
код стварних службености.
Наиме, стварним службеностима се титулару послужног добра не може наметнути обавеза која
би се састојала у предузимању одређене радње- на чињење, већ се његова радња састоји увек у
нечињењу; обавеза на чињење може бити само акцесног карактера.
Код суседских права то није случај. Тако се власнику може наредити предузимање одређених
мера како би се штетни утицаји смањили на подношљиву меру.

Разграничења између законских ограничења - суседских права и стварних службености, су јасно

извршена у неким правима, а у другим то није случај.

Француски грађански законик не познаје законска ограничења својине, већ све односе међу
суседима регулише у оквиру службености. Све службености настају на три начина: из природног
положаја непокретности, на основу закона и на основу уговора.

У нашем важећем праву постоји суседско право и стварне службености које настају на основу
уговора, одржајем или на основу судске одлуке, односно одлуке другог државног органа.
Спрски грађански законик садржао је веома мали број прописа о суседским правима (282 и 283).
За регулисање суседских односа коришћена су обичајна правила. Недостатак прописа о суседским
односима био је ублажен институтом законских службености које настају непосредно на основу
закона.

Закон о основама својинско-правних односа регулисао је само вољне стварне службености, као и
службености које настају на основу судске одлуке или одлуке другог државног органа и одржајем.
Суседска права нису уопште регулисана овим законом јер не спадају у основе својинско - правних
односа. Зато се на ове односе и даље примењују обичајна правила, односно прописи СГЗ, под
условима из Закона о неважности из 1946. год.
Међутим, Нацрт закона кога често цитирамо, садржи веома модерна правила о уређењу
суседских односа.

18. СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ- АПСОЛУТНО И РЕЛАТИВНО, ОРИГИНАРНО И ДЕРИВАТИВНО

Једно од уобичајених новијих подела јесте на деривативне и оригинарне начине стицаја својине.

Деривативно стицање постоји онда када стицалац своје право изводи из права претходника,
односно када се врши пренос права од правног претходника (траденса) на правног следбеника
(акципијенса, стицаоца). За деривативно стицање својине захтева се постојање правног основа
(iustus titulus) и начина стицања (modus acquirendi).
Између правног претходника и стицаоца мора да постоји правни однос којим се преноси право.
Начин стицања је предаја ствари ако су покретне, а упис у јавне књиге ако су непокретне.
Преносилац мора бити ималац права својине, власник, да би стицаоца учинио власником, јер
важи правило да нико на другога не може пренети више права него што сам има.
Деривативно стицање својине се сматра најважнијим начином стицања.

Оригинарно стицање својине постоји када стицалац своје право не изводи из претходног права,
већ га стиче на основу законских чињеница, непосредно.
Типичан случај јесте стицање својине окупацијом на ничијим стварима. Међутим, оригинарно
стицање постоји и онда када на ствари већ постоји право својине, али стицалац своје право стиче
наезависно од њега, као што је случај код одржаја. Постоји више облика оригинарног стицања
својине, и то су:
стицање својине од невласника, одржај, окупација, прираштај, налаз (сокровиште) и
апропријација.
У правној теорији се срећу и друге поделе начина стицања својине, па тако имамо и апсолутно и
релативно стицање права својине.

Апсолутно стицање својине постоји ако се стиче својина на ствари на којој до тада није постојало
право својине, па је стицалац њен први власник.
У такве примере апсолутног стицања спадају окупација и прираштај.

Релативни начини стицања су они код којих се својина стиче на ствари на које већ постоји право
својине, тако да се својина преноси на стицаоца.
Стицање права својине противно вољи власника је принудно стицање, као што је случај код
одржаја или стицање права својине од невласника.
У нашем важећем праву право својине се стиче по самом закону, на основу правног посла и
наслеђивањем.
Право својине се може стећи и одлуком државног органа, на начин и под условима предвиђеним
законом.

19. ДЕРИВАТИВНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА ПОКРЕТНИМ СТВАРИМА У НАШЕМ ПРАВУ

ЗОСПО за деривативно стицање својине на покретним стварима захтева испуњење два услова:
закључење пуноважног правног посла којим се преноси својина и предаја ствари у државину
стицаоцу.

Правни основ је пуноважни правни посао управљен на стицање права својине.

Од великог броја правних послова овај услов испуњавају само уговор о продаји, уговор о
трампи, или уговор о поклону. Остали правни послови немају за циљ пренос својине, тако да не
представљају основ за стицање својине. Пошто су правни послови вољне правне радње, то се
стицање својине на основу правног посла назива вољно стицање.
Да би правни посао могао да доведе до стицања својине, потребно је да је преносилац власник
ствари. Лице које нема право својине не може на другога да пренесе својину – важи правило да
нико не може на другога пренети више права него што има.
Постојање својине на страни преносиоца или траденса услов је за стицање својине стицаоца.
Уговор о преносу својине закључен са невласником не доводи до стицања својине, иако је уговор
пуноважан и ствар предата стицаоцу.

(овде још треба рећи о предаји ствари, има у питању испод да не пишем два пута)

20. ВРСТЕ ПРЕДАЈЕ СТВАРИ

Предаја ствари (traditio)

Предаја представља довођење стицаоца права у фактички однос са ствари.

Уговор ствара само облигциону везу између преносиоца и стицаоца и нема транслаторно дејство,
односно нема за последицу стицање својине. До стицања својине долази тек предајом ствари.

Предаја може довести до стицања својине само ако су испуњени одређени услови. Наиме,
потребно је да је предаја последица или да следи пуноважни правни посао управљен на
стицање својине. Ако је правни посао ништав, извршена предаја ствари нема за последицу
стицање својине; предаја ствари у нашем праву је казуална. Ако је ствар предата, преносилац је и
даље власник и може тужбом rei vindicatio захтевати повраћај ствари.
Предаја мора да је израз воље преносиоца да стицаоца учини власником ствари. Обична предаја,
без намере преноса својине на стицаоца, тзв. nuda traditio, нема за последицу стицање својине.

ВРСТЕ ПРЕДАЈЕ СТВАРИ

1. ПРАВА ПРЕДАЈА
2. СИМБОЛИЧНА ПРЕДАЈА
 3. ФИКТИВНА ПРЕДАЈА

ПРАВА ПРЕДАЈА (traditio vera)

Права предаја је она којом се стицалац доводи у фактички однос са ствари.

То је материјални акт који стицаоцу омогућава да стекне државину на ствари.
Она може да се реализује као фактичка продаја у буквалном смислу само код ствари које је
могуће предати из руке у руку. То је уобичајен и редован начин предаје ствари.
Кад ствари нису погодне за ову врсту предаје, предаја се врши остављањем на место које је
изричито означио прибавилац, или се то може закључити из околности случаја. То може бити
узимање ствари из аутомата, остављање пошиљке у сандуче...
Ако се предаја врши посредством трећег лица, предаја се врши у месту на које упућује Закон о
облигационим односима за поједине врсте уговора.

СИМБОЛИЧНА ПРЕДАЈА (traditio symbolica)

Предаја ствари у циљу стицања права својине може се извршити и знацима или исправама које
замењују ствари, односно омогућавају државину ствари стицаоца. То је тзв. симболична предаја.
Закон о основама својинско-правних односа сматра предајом покретне ствари ако се стицаоцу
преда исправа на основу које може располагати том ствари.
На пример, предаја кључа од аутомобила представља симболичну предају, јер је кључ довољан за
располагање са ствари од стране стицаоца.
Исправе које омогућавају располагање са ствари јесу хартије од вредности у којима је садржано
право својине. Таква хартија од вредности је коносман, као и товарни лист.
Предаја ових исправа има значење предаје ствари иако стицалац нема фактичку власт на ствари.
Од момента пријема исправе стицалац постаје власник ствари и сноси све последице које погађају
власника. Он може тако стечено право преносити даље, као и сваки власник.

ФИКТИВНА ПРЕДАЈА

Фиктивна предаја означава стицање својине самим закључењем уговора са преносиоцем, јер се
предаја ствари фигнира.
Стицање својине на покретним стварима без предаје ствари представља изузетак од правила да је
за стицање својине предаја нужан услов.

Постоје три случаја фиктивне предаје:

Traditio brevi manu (предаја кратком руком) представља случај фиктивне предаје ствари.
Прибавилац који држи ствар по неком правном основу или без правног основа постаје власник
ствари моментом закључења уговора са претходником.
Применом овог правила избегава се двострука предаја ствари.
Када се покретна ствар налази у државини стицаоца по неком правном основу, он стиче право
својине на њу у тренутку закључења правног посла са власником ствари на основу кога се стиче
право својине.

Constitutum possessorium постоји када власник покретне ствари преноси на прибавиоца право
својине самим уговором, а ствар и даље задржава по основу права ужег од права својине, нпр.
права плодоуживања, закупа и сл. Constitutum possessorium подразумева закључење два уговора,
један о продаји ствари, а други о послузи или остави, закупу и сл, на основу који ранији власник
задржава ствар у државини. И овим институтом се избегава двострука предаја.

Cessio vindicationis представља вид фиктивне предаје ствари која се не налази ни код преносиоца
ни код стицаоца, већ у државини трећег лица, које је држи по основу закупа, послуге и сл.
Право својине прелази на стицаоца у тренутку закључења правног посла управљеног на стицање
својине. Стицалац је закључењем уговора постао власник, а самим тим је и стекао право да
тужбом rei vindicatio захтева повраћај ствари од држаоца. Потребно је само да треће лице буде
обавештено о извршеном преносу својине.

21. ДЕРИВАТИВНО СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ НА НЕПОКРЕТНИМ СТВАРИМА У НАШЕМ ПРАВУ

По Закону о основама својинско-правних односа право својине на основу правног посла на

непокретним стварима стиче се уписом у јавну књигу или на други начин одређен законом.
Правни основ је пуноважан правни посао који је усмерен на стицање – пренос својине мора бити
закључен у писменој форми.

Начин стицања је упис у земљишне књиге, односно предаја тапије, у оним деловима у којима не
постоји упис у земљишне књиге. Упис у земљишне књиге, као начин стицања својине, уведен је у
српско право по угледу на аустријско и немачко право.

Код покретних ствари су закључење правног посла и предаја ствари најчешће два стимулантна
правна акта; код непокретности то су одвојене радње.
Најпре се закључује правни посао и то у писменој форми, а затим се подноси захтев за упис у
земљишне књиге.
Међутим, често постоје извесни недостаци у правном послу којим се преноси својина, а често
изостаје и упис у земљишне књиге.
Могуће је да странке закључе пуноважан правни посао, али да не дође до уписа у земљишне
књиге или преноса тапије, нити стицалац ступи у државину непокретности. Власник ствари је и
даље преносилац, јер је упис у земљишне књиге конституивни елемент за стицање својине.

Стицалац непокретности који је купио ствар, али који није укњижен у земљишне књиге, може
подићи тужбу и захтевати упис на основу уговора којим је предвиђена продавчева обавеза
преноса својине на купца. Судска одлука по том захтеву служи као основ за укњижавање у
земљишне књиге.

Ако стицалац (купац) није уписан у земљишне књиге, али има државину ствари, такође није
постао власник. Међутим, државина ствари побољшава његов правни положај. Поред тога што не
може захтевати од преносиоца да се својина упише у земљишне књиге, као савесни и законити
држалац, може постати власник одржајем.

Стицалац који је закључио пуноважни правни посао о преносу својине, и своје право уписао у
земљишне књиге постаје власник, иако нема државину ствари.
Државину ствари ће остварити тужбом rei vindicatio упереној према ранијем власнику који нема
својину, али има државину и захтевати предају ствари.
 22. ОРИГИНАРНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ, ПОЈАМ И ВРСТЕ

У групу оригинарног начина стицања права својине спада стицање својине на стварима на којима
у моменту стицања није постојало право својине (окупација), тако и на стварима на којима
постоји својина, али стицалац своје право не изводи из тог права, већ га стиче непосредно на
основу чињеница које закон прописује.

Овај облик стицања својине има следеће карактеристике:

 стицалац право својине не производи од претходника;
 не врши се пренос својине, својени се стиче назвисно од преноса;

У оригинарне начине стицања својине спадају:

 стицање својине од невласника;
 одржај;
 прираштај;
 налаз;
 апропријација – стицање својине на основу одлуке државних органа

23. СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ ОД НЕВЛАСНИКА – ПОЈАМ, УСЛОВИ И ДЕЈСТВО

ПОЈАМ:
Према Закону о основама својинско-правних односа, може се стећи својина од невласника. Ово
је пример изузетка од правила да нико на другога не може пренети више права него пто сам
има. Ово стицање својине могуће је само под одређеним условима.
Римско право овај облик стицања својине није познавало, овај облик стицања својине јавља се тек
у пандектном праву.

Правна наука објашњава овај изузетак као случај када се стиче својина од лица које је ствар
добило на чување од правог власника, на поправку и слично. Треће лице не зна да ствар стиче од
невласника, зато је треће лице савесно. Дакле, траже се аргументи од савесног стицаоца и од
првобитног, правог власника ствари.

Зато, постоје расправе на ту тему:

 Једни сматрају да је кривица на власнику ствари, јер је он крив што је ствар поверио лицу
које је са њом располагало. Он је ствар дао у државину другом лицу, то са собом носи
ризик од губитка ствари, што је нарочит случај код покретних ствари, због њихове
природе. Тиме је он на невласника предао главно својство својине.
 Други сматрају да кривица не може бити на власнику, он често не може бирати коме ће
ствар поверити на чување. Али, ако се сматра да је крив, треба му обезбедити могућност
да се брани и докаже кривицу невласника.

Стицање својине од невласника настаје у француској као идеја да се реше потешкоће око стицања
својине на покретним стварима одржајем. Из ове идеје настаће правило да државина јесте
претпоставка о својини, штавише, она је правни основ. Лице које савесно стиче право од држаоца
ствари постаће њен власник јер државина важи као правни основ.

У немачком праву, власник, ако му је изиграно поверење од стране лица којем је добровољно
пренео државину, може се обратити искључиво том лицу, али не и савесном лицу.
Наравно, неке државе нису прихватиле овај изузетак, а неке су прихватиле ту могућност само ако
се ради о хартијама од вредности, стварима купљеним на јавној продаји.. То је прихватио и
имовински законик Црне Горе.

УСЛОВИ ЗА САВЕСНО СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ ОД НЕВЛАСНИКА:

Постоје 2 типа услова који су потребни: општи и посебни. Кад су општи услови у питању, морају
бити испуњени сви, код посебних, само један.

Општи услови:
1) Да је предмет стицања покретна ствар – то полази од тога да за покретне ствари не
постоји „евиденција“ о власнику, за разлику од покретних ствари код којих постоји
евиденција о власнику у катастару.
2) Стицалац права својине мора бити савесно лице – треће лице није знало, нити је могло
знати да ствар стиче од невласника. Он мора веровати да је лице од којег стиче својину,
власник ствари, ако се након стицања својине деси несавесност, то му не шкоди, јер је он
постао власник.
3) Правни посао мора бити пуноважан, теретан и управљен на стицање права својине –
неопходно је да савесни стицалац бар купи ствар, ако се не саставља уговор. Уговори који
долазе у обзир су уговор о купопродаји и о трампи.
4) Предаја ствари – стицалац верује да својину коју стиче на основу правног посла, стиче од
власника, па савесност стицаоца потврђује предаја ствари.

Посебни услови:
1) Невласник се у оквиру своје делатности бави стављањем у промет таквих ствари – дакле,
невласник мора да се професионално бави израдом и продајом, или само продајом таквих
ствари.
2) Стицалац мора да прибавља ствар од невласника коме је власник предао ствар у
државину на основу правног посла који није услов за стицање права својине – невласник
мора држати ствар по основу уговора о закупу, залози, послузи, остави... Закључује се да је
ствар невласнику ПОВЕРЕНА.
Поставља се питање, да ли може доћи до стицања својине од невласника, ако је
невласнику ствар поверена.
3) Стицалац треба да прибави ствар од невласника на јавној продаји – ако се својина стиче
на јавној продаји, јавним надметањем и уз учешће свих заинтересованих лица, стицалац
постаје власник иако продавац није био власник ствари. То је због тога што је продаја јавна
па стицалац нема разлога да сумња у регуларност стицања својине.

Не може се стећи својина на стварима које су украдене, изгубљене или су случајно изапле из
власникове државине противно његовој вољи. Тада власник има право повраћаја ствари
виндикационом тужбом, дакле, он је њен власник још увек. Изузеци су новац, хартија од верности
или ствари стечене на јавној продаји.
МОГУЋНОСТ ВИНДИЦИРАЊА СТВАРИ ОД САВЕСНОГ СТИЦАОЦА

Ранији власник може захтевати да му се ствар врати уз накаду по проментој вредности, уколико та
ствар за њега има посебан значај. То је могуће у року од 1 године од стицања права својине на
ту ствар.
Дакле, савесно лице које прибави ствар од невласника, постаје њен власник. Ранији власник нема
право да захтева повраћај од новог власника. Али законодавац ствара изузетак и то уз постојање
одређених услова:
1. Да ствар за власника има посебну вредност. Вредност произилази из посебног односа
власника према ствари, или је ствар успомена која је везана за њему блиска лица.
2. Ранији власник треба да плати променту цену ствари.

Опет се напомиње, ранији власник има рок од једне године од момента стицања својине савесног
стицаоца.
Савесни стицаоц није оштећен јер добија накнаду, али може захтевати и:
 Накнаду трошкова за одржавање ствари;
 Накнаду птете коју трпи због повраћаја ствари;

24. ОДРЖАЈ – ПОЈАМ, ВРСТЕ, УСЛОВИ И ПРАВНО ДЕЈСТВО

Одржај је оригинарни начин стицања својине на основу државине одређеног квалитета и

протека законски предвиђеног времена. Овде, једно лице има право својине, али нема
државину, а друго лице има државину, а нема право својине. Одржај је ту да отклони несклад
између правне и фактичке ситуације.

Одржај је облик застарелости. За разлику од застарелости, где се невршењем губи право

својине, код одржаја се невршењем стиче право својине. Застарелост има за циљ да казни оног
који није вршио своје право, одржај нема тај циљ. Одржај је ту да усклади правну и фактичку
ситуацију. Другим речима, власнику код одржаја се не приписује кривица за невршење, већ се
одржајем стиче својина.

Одржај је супсидијарни начин стицања својине. Овај облик стицања својине је бољи у односу на
стицања права својине од невласника, јер је одржајем обухваћен већи спектар ствари које се могу
стећи, за разлику од стицања од невласника.

Врсте одржаја:
 Постоје две врсте одржаја:
1. Редовни одржај – он захтева постојање законите и савесне државине и протек времена
од 3 године за покретне ствари и 10 година за непокретне ствари;
2. Ванредни одржај –неопходна је савесна државина и протек времена од 10 година за
покретности и 20 година за непокретности;

Услови за стицање својине одржајем:

a) Законита државина – она државина која се заснива на пуноважном правном послом који
је подобан за стицање права својине (1), уз то, државина која није прибављена силом,
преваром или злоупотребом поверења (2). То је државина стечена путем уговора о
купопродаји, поклону, трампи.
(1) Правни посао - мора бити пуноважан, ако није, не производи дејство за одржај.
(2) Како је државина прибављена – ако је државина прибављена силом, злоупотребом
поверења или преваром, не производи дејство за одржај.

Дакле, морају бити испуњене обе ставке. У предратном праву, било је довољно да само
посао буде пуноважан, начин прибављања није био толико битан.

Законитост се процењује објективно;

b) Савесна државина – карактеристика држаоца. Овај услов није потребан за ванредни

одржај.
Савесна је државина ако држалац не зна, нити може да зна да ствар коју држи није
његова.
Савесност се процењује субјективно.
Држалац мора бити савестан све време за време трајања одржаја. Ако касније наступи
несавесност, она шкоди држаоцу. У римском праву савесност је била важна само у
моменту прибављања државине, а ако касније наступи несавесност, није шкодила
држаоцу.
c) Време потребно за одржај – код редовног одржаја је за покретне ствари рок 3 године, за
непокретне 10; код ванредног одржаја рок за покретне ствари је 10, а за непокретне 20
година. Ако се деси да је стицалац уписан у земљишним књигама као власник ствари, иако
он то није, он одржајем у року од 3 године од уписа постаје власнил. о је
земљишнокњижни одржај. Захтева се то да је држалац, савестан.
То би се могло десити и код ванредног одржаја, али у том случају је рок већи, а није
потребна савесност већ само законитост.

Правно дејство
Када су испуњени сви услови за стицање својине одржајем, држалац постаје власник, а
дотадашњи власник губи право својине. Суд не води рачуна о одржају по службеној дужности већ
на захтев. Право својине одржајем стиче се ретроактивно, од момента стицања државине, тако да
од тада настају све последице везане за право својине. Предратна правна правила су налагала да
узукапијент од суда захтева признање својине против ранијег власника. Узукапијент који је стекао
својину одржајем може се одрећи последица одржаја, и у том случају ранији влласник остаје
власник.
 25. ПРЕРАДА (SPECIFICATIO)

Прерада је облик оригинарног стицања својине где имамо ситуацију да једно лице од туђег
материјала својим радом изради нову ствар. Између власника материјала и прерађивача не
постоји уговорни однос. Битно је да је настала нова ствар која је последица рада.
Прерада не постоји када:
 Лице од свог материјала својим радом изради нову ствар;
 Лице стиче својину на ствари коју од његовог материјала изради лице на основу правног
посла;

= ТО ЈЕ АКУМУЛАЦИЈА.
Постоји правно правило код прераде – врши се повраћај у пређашње стање или одвајање АКО ЈЕ
ТО МОГУЋЕ. Ако није могуће;
 Савесном прерађивачу припада нова ствар ако је вредност рада већа од вредности
материјала.
 Ако су вредности рада и материјала једнаке, настаје сусвојина;

У случају прераде, законодавац овлашћује власника материјала да захтева повраћај у пређашње

стање ако се тиме не причињава велика штета, или се не проузрокују велики трошкови. Ако то
није могуће, онда се право својине разрешава на основу савесности прерађивача и власника
материјала.

АКО ЈЕ ЈЕДНА СТРАНА САВЕСНА, ОНА МОЖЕ ДА:

 Да задржи нову ствар, постане њен власник, а да другоме исплати вредност рада/вредност
материјала;
 Да несавесној страни препусти ствар и да тражи накнаду за вредност рада/материјала;
 Ако је вредност материјала незнатна у односу на рад, ствар припада прерађивачу,
независно од његове савесности, а власнику материјала дугује накнаду;

АКО СУ ОБЕ СТРАНЕ САВЕСНЕ, ОНЕ МОГУ:

 Нова ствар припада прерађивачу, ако је вредност рада већа од вредности материјала;
 Нова ствар припада власнику материјала, ако је вредност материјала већа од вредности
рада;
 Ако су вредности материјала и рада једнаке, настаје сусвојина;
 Ствар ће припасти прерађивачу ако власник материјала нема интерес од те ствари, с тим
што треба да му се надокнади вредност материјала;

26. СЈЕДИЊЕЊЕ (СПАЈАЊЕ И СМЕША)

Сједињење је облик прираштаја који постоји када се покретне стварфи, које припадају
различитим лицима, споје или помешају и тако створе једну ствар. За сједињење је битно да не
постоји уговорни однос. Ако постоји, питање својине се расправља према споразуму странака.
Постоје 2 облика сједињења:
1. Спајање – сједињење самосталних покретних ствари у целину. У овом облику сједињења,
у целини се могу распознати делови од којих је настала.
2. Смеша – сједињење у којем се делови ствари више не могу разазнати. (то су углавном
течности или чврсте ствари као пшеница).

Делови у тој целини припадају својим власницима, зато, сваки власник може тражити поврађај
своје ствари виндикационом тужбом. У том случају се врши раздвајање. Раздвајање врши
несавесна страна. Раздвајање се врши само ако је могуће и ако се може извршити без знатних
оштећења.

Ако се делови у целини не могу раздвојити, онда ту настаје сусвојина свих власника који су дали
делове целине. Сусвојински делови у сусвојини сразмерни су вредности делова коју су имали у
тренутку стварања целине.

Ако је један од власника био несавестан, онда савестан власник може захтевати у року од једне
године да му цела ствар припадне у својину или да цела ствар припадне несавесном власнику а да
он, савесном власнику, испати вредност ствари. Ако ствар има незнатну вредност, а делови имају
знатну вредност, он има право на накнаду њене вредности а нова ствар припада другом власнику.

27. НАЛАЗ ИЗГУБЉЕНОГ БЛАГА, ТУЂЕ СТВАРИ И ОКУПАЦИЈА

Налаз изгубљеног блага

Скривено благо се састоји од новца и драгоцености које су биле дуго скривене, па се након тог
времена не може знати са сигурношћу ко је власник. Скривено благо нису изгубљене ствари
које су из сопственикове државине изашле противно његовој вољи. Изгубљена ствар може бити
свака покретна ствар, а скривено благо могу бити једино драгоцености.

Српски грађански законик о налазу изгубљеног блага:

Нађено благо дели се на 3 дела:

1. Држава – 1/3;
2. Налазач – 1/3;
3. Власник непокретности на којој је нађено благо – 1/3;

Општи имовински законик Црне Горе о налазу изгубљеног блага:

Нађено благо се дели на 2 дела:
1. Налазач – ½;
2. Власник непокретности на којој је нађено благо – ½;

Послератни прописи о налазу изгубљеног блага:

Нису донети нови прописи;
Влада ФНРЈ:
Упутство за нађене ствари које се може применити и на благо – по протеку рока у коме није било
могуће наћи власника, благо постаје друштвена својина, а савесном налазачу припада награда у
износу од 15% од вредности блага.

Нацрт закона:
Налазач има право на награду у вредности од ¼ од вредности блага. Власник непокретности
има право на ¼. Ако је налазач истовремено и вчасник ствари, има право на 1/3. Ако нађено
благо има велику вредност, награда је мања, али не сме бити мања од 8% од вредности блага.

Туђе ствари – налаз изгубљене ствари

Ово је оригинаран начин стицања права својине. Изгубљена ствар јесте покретна ствар која је из
власти власника или држаоца изашла противно његовој вољи, те он више не зна где је.
Различито од затурене ствари – налази се у власниковој власти али он не зна где је. Изгубљена
ствар није она која је одузета силом, преваром или ради принудне наплате, није ни напуштена
ствар.
Предратно право:
Губитком ствари не губи се право својине. Налазач би могао постати власник само у одређеним
условима из закона.
Српски грађански законик:
Налазач је обавезан да нађену ствар врати власнику, ако зна ко је власник, ако не зна, у
зависности од вредности ствари треба да обавести надлежне органе. Ако се у протеку рока не
нађе власник, налазач постаје власникс ствари.
Општи имовински законик Црне Горе:
Ако се изгубилац не јави у законском року, нађена ствар постаје ничија.
Влада ФНРЈ:
Ствар по протеку рока у коме није било могуће наћи власника прелази у друштвену својину, а
савесном налазачу припада награда у износу од 15% од вредности ствари.

Окупација
Окупација је стицање својине на ничијим стварима. Ово је оригинарни начин стицања својине.
Објект овог начина стицања својине су ствари на којима не постоји право својине зато што никада
није постојало или је престало да постоји право својине (напупштање ствари). То су ствари мање
вредности које је напустио власник. Напуштене ствари могу бити само покретне ствари.
Раније је окупација била могућа и над непокретним стварима, а чак окупацијом се могла
прибавити дивљач, риба.
Данас је количина напуштених ствари које се могу стећи окупацијом, значајно умањена. Пример
тога је што је за лов и риболов потребна дозвола државног органа.

Да би се ствар стекла окупацијом, потребно је:

1. Узимање ствари у државину;
2. Намера за присвајањем ствари;

Ствари које није могуће присвојити окупацијом:

 Непокретности;
 Ствари које су постале напуштене избацивањем из брода у случају опасности (те ствари
могу покупити само надлежни органи);
 Ствари које имају већу економску вредност или су важне за друштвену заједницу;
 28. ГРАЂЕЊЕ (ЗИДАЊЕ) НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ

a) Зидање на туђем земљишту

Зидање на туђем земљишту је посебна врста прираштаја. Ту имамо случај да се подиже зграда на
туђем земљишту. У праву важи правило superficies solo cedit – све што је чврсто спојено за земљу
дели судбину земље. Али, у питању су ствари које имају високу вредност, како решити? Зграда и
земљиште чине целину, али успостављање сусвојине било би неправично. Зато се зграда и
земљиште третирају као јединствени правни објект.

Код зидања на туђем земљишту, постоје 2 лица: власник земљишта и градитељ.

Закон о основама својинско-правних односа то решава на следећи начин:

1) Савесни градитељ који није знао да гради на туђем земљишту, постаје власник земљипта
ако је власник земљишта несавестан јер је знао за грађење а ништа није урадио поводом
тога. У том случају, власник земљишта има право на накнаду вредности земљишта у
висини прометне вредности у време доношења судске одлуке;

2) Ако је градилац несавестан, власник земљишта има право да бира између 3 могућности:
 Да постане власник грађевинског објекта, а градитељу исплати вредност објекта у висини
просечне грађевинске цене објекта у месту у коме се објект налази у време доношења
судске одлуке;
 Да градитељу препусти земљипте а да му он исплати прометну вредност земљишта;
 Да захтева да се поруши грађевински објект и земљиште врати у пређашње стање .

Власник може да бира у року од 3 године од завршетка грађевинског објекта. По истеку

овог рока, власник има право само на исплату прометне цене земљишта. Право на накнаду
има независно од избора.

3) Ако су градилац и власник земљишта савесни:

 а грађевински објект вреди више од земљишта, градилац постаје власник земљишта,
али мора да исплати накнаду по прометној цени земљипта;
 а вредност земљишта је већа, објект припада власнику земљишта, али мора да
исплати накнаду у висини вредности грађевинског објекта;
 а вредност објекта и земљишта је приближно једнака, суд ће грађевински објект
односно земљиште досудити или власнику земљипта или власнику објекта, према
њиховим потребама и у складу са њиховим стамбеним приликама;

Али шта ако су и градилац и власник несавесни?

Законодавац није предвидео ту могућност. Зато, нацрт закона даје решење:
Када су обе стране несавесне, власник земљишта може тражити да му припадне право својине на
објекту, а да градитељу исплати вредност у висини прометне цене у месту у коме се објект налази,
или да му градитељ исплати променту цену земљишта које му препушта. Несавесном власнику се
признаје право избора јер се сматра да је његова несавесност проузрокована грађом на његовом
земљишту.

Постоји рок од 3 године од завршетка грађевинског објекта – по истеку рока, могуће је добити
само исплату прометне цене земљишта.

Код зидања на туђем земљишту могуће је да градилац изгради грађевински објект туђим
материјалом. Однос између власника грађевинског објекта и власника материјала расправка се по
правилима о прираштају. Ако се употребни делови могу одвојити вез оштећења, власник
материјала може захтевати њихов повраћај и накнаду штете у року од два месеца од дана
сазнања, а најкасније у року од једне године заб накнаду птете.

Ако власник земљишта изгради објект туђим материјалом, постаје власник. Власник материјала
има право на накнаду вредности материјала и право на накнаду штете. Ако се делови објекта могу
одвојити без оштећења, власник може захтевати њихов повраћај и накнаду штете у року од два
месеца од сазнања, а најкасније у року од 1 године.

b) Доградња или адаптација на туђем или сувласничком делу

И ово је облик прираштаја непокретности. Доградња или адаптација подразумева радове

зантнијег обима или знатније вредности у односу на вредност целокупног грађевинског објекта.

c) Стицање права својине грађењем којим се делимично захвата суседна парцела

Ако градитељ једним делом грађевинског објекта пређе на суседно земљиште, постоји посебан
случај зидања на туђем земљишту, који се у правној теорији означава као прекорачење међе
грађењем.
Прво правило код овог случаја је повраћај у пређашње стање. Повраћај у пређашње стање не
може се захтевати ако би имало за последицу знатнију штету. Нацртом закона де предвиђа да се
градитељу призна одговарајућа стварна службеност или право својине на површини суседног
земљишта заузетог грађењем. Власник земљишта има право на накнаду за установљену
службеност, односно на прометну вредност заузетог дела земљишта, као и право на накнаду у
висини смањене вредности парцеле. Ако је заузимањем битно смањена њена вредност, власник
може захтевати да му градитељ по прометној цени откупи преостали део земљишта.

29. ПРИРОДНИ ПРИРАШТАЈ НЕПОКРЕТНОСТИ

Природни прираштај непокретности настаје под дејством воденог тока, те су земљишта поред
река изложена променама. У тим ситуацијама, поставља се питање како решити својинске односе.

a) Нанос и одрон

Нанос – наношење земљишних честица на приобачно земљиште, приликом чега се то земљиште

увећава.
Српски грађански законик: земља коју би вода мало по мало на једну обалу нанела, припада
приобалном власнику.
Власник земљишта са којег су честице откинуте, нема право ни на какву накнаду. Приобални
власник нема право да спречава радње које су предузете у циљу спречавања „отпловљавања“
другог земљипта.
Одрон – отргнути комад земљишта који река припоји приобалном власнику. Откинути комад
земљипта припада ранијем власнику ако се може распознати и може се повратити. Ако ранији
власник не врши право својине над тим комадом земље, у року од једне године, својину стиче
приобални власник, чиме нема ни обавезу накнаде штете.

b) Ново речно острво

Ново речно острво – узвишење у води које се при нормалном стању води уздиже изнад њене
површине. По важећим правилима, ново речно острво постаје државна својина је су, у нашем
праву, све реке у државној својини.
Српски грађански законик је сматрао да ново речно оство постаје државна својина ако се ради о
пловним рекама, у непловним рекама, ново речно острво је прираштај земљишта приобалних
власника.

c) Напуштено речно корито

Напуштено речно корито – случај када река мења свој ток тако што напусти дотадашње корито и
тече земљиштем приобалних власника. Нови прописи нису регулисали својинске односе који
настају променом речног корита. Судска пракса сматра да је напуштено речно корито државна
својина. Правна теорија је подељена.
1. Реке су у друштевној својини тако да се и на напуштеном речном кориту мора
применити исти правни режим.
2. Напуштено речно острво припада власницима приобалних земљишта као што је то
случај са новим речним острвом.

Нацрт закона предвиђа следеће правило: Ако река промени ток, заинтересовани приобални
власници имају право да у року од 3 године врате ранији ток о свом трошку, ако се то не
противи плану регулације реке. Али, ако се то не деси, напуштено речно корито постаје
државна својина.

30. ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА

Експропријација је принудна мера одузимања или ограничавања приватне својине на

непокретним стварима у ОПШТЕМ ИНТЕРЕСУ, уз НАКНАДУ ранијем власнику. Тиме се укида
приватна својина и стиче се друштвена или државна својина.

Настаје са настанком приватне својине. Из разлога што се губи право својине, ствара се потреба за
неком врстом гаранције да ће бити намирен првобитни власник. Због тога, скоро сви устави
садрже тачно одређене услове под којима ће се експропријација извршити, као и елементе – циљ
одузимања приватне својине, накнада у случају експропријације непокретности..
Тако одузето земљиште обично је намењено изградњи путева, железница, мостова, болница...
Експропријација ће временом постати све чешћа из разлога што је улога државе да утиче у развој
културе, здравства, образовања, спорта, саобраћаја...

Када се посматра експропријација, на једној страни имамо појединачне интересе – интересе лица
у чијој је својини било земљиште; са друге стране имамо опште интересе – интересе лица која ће
користити оно што буде саграђено на земљишту које је експропријатисано. Наравно,
експропријација је регулисана законима. Први закон је био Закон о експропријацији из 1947. а
данас је у употреби Закон о експропријацији Републике Србије.

Услови за експропријацију:

ПОСТОЈАЊЕ ОПШТЕГ ИНТЕРЕСА – ово је први услов јер објашњава лишење права својине
одређеном лицу. Код нас се користи израз „општи интерес“, то је правни стандард који има
другачије значење од датих околности. Општи интерес за вршење експропријације утврдиће се
законом или одлуком Владе у складу са законом. Значење овог појма може се утврдити
индиректно – „експропријација је неопходна ако је за изградњу објеката у области: образовања,
здравства, социјалне заштите, културе, водопривреде, спорта, саобраћаја...“.

Општи интерес се одређује и у складу са планским актом којим је на одређеном земљишту

предвиђена изградња објекта ради којег се врши експропријација. Осим тога, може се одредити
и у складу са корисницима експропријације. То да постоји општи интерес одређује се актом Владе,
а објекат који се изгради биће на користи свим или већем броју чланова друштвене заједнице.

ПРАВИЧНА НАКНАДА – власнику експропријанисаног земљишта следи правична накнада. Ово је

такође правни стандард који је неодређен. Посматрајући експропријацију, положај правника
земљишта које је експропријатисано се мењао. Испрва је владало „права је срећа да његова
непокретност дође под удар експропријације“, након тога је накнада била таква да се сматрало
да је непокретност поклоњена. Зашто се даје правична накнада? Постоји жртва коју подноси
власник непокретности у користи општег интереса. Зато власник такве непокретности треба
ставити у положај једнак власницима непокретности. Код нас је накнада била променљива.
Зависила је од врсте непокретности, одређивана је на основу прометне вредности, тржишне
цене... Данас, правична накнада НЕ МОЖЕ БИТИ МАЊА ОД ТРЖИШНЕ ЦЕНЕ. Сматра се да власник
експропријатисаног земљишта не сме бити у горем положају од оног у којем се налазио пре
експропријације. Дакле, власник не сме бити ни оштећен ни обогаћен, као ни корисник
експропријације. Због равнотеже њихових интереса, као правична накнада узима се тржишна
цена која се уређује околностима у моменту споразума странака о висини накнаде.
По правилу је накнада у новцу, одређује се споразумно сем ако суд то не одређује (ако постоји
немогућност договора између странака).

ПОСТУПАК ЕКСПРОПРИЈАЦИЈЕ – важно је да се законом одреди поступак, надлежност, облик

накнаде и рокове исплате за експропријацију. Битно је одредити накнаду, време одређивање
накнаде и рок исплате. То је због тога што постоје околности које би утицале на висину накнаде
као што је инфлација. Постојање судских органа је итекако важно јер је могуће да настане спор
између странака.

Врсте експропријације: може бити потпуна и непотпуна.

ПОТПУНА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА – њоме се мења власник непокретности. Даном правоснажног
решења о експропријацији, власник непокретности престаје да буде власник. На тој
непокретности установиће се право својине или право коришћења корисника експропријације.
Може се десити да накнада власнику буде дата у облику друге непокретности, тада он постоје
њен власник оригинарним путем.

НЕПОТПУНА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА – са власником непокретности се склапа уговор о закупу на

одређено време. Власник остаје власник, само је његово право својине ограничено коришћењем
од стране корисника експропријације. Уговор може да се закључи најдуже на 3 године. Ово је
случај када се користи рудно или друго благо. Колика ће бити накнада зависи од висине закупнине
на тржишту за најближе слично земљиште. Ако се коришћењем нанесе и стварна штета власнику,
он добија накнаду и за ту штету. Могуће је и конституисати службеност. Тиме ће власник
непокретности имати право на накнаду која је једнака смањењу тржишне вледности земљишта
или зграде.

РАЗЛИКА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈЕ И ОСТАЛИХ ИНСТИТУТА:

Национализација – ово је политичко-правна мера којом се власници појединих области

привреде или одређене привредне гране лишавају права својине са или без накнаде. Одузима
се део или цео имовине лица која се баве одређеном привредном делатношћу. Тиме се не
погађају одређење привредне гране, већ само одређене ствари. Накнада је била далеко испод
тржишне цене.

Конфискација – ово је начин настанка државине на стварима одузетим из приватне својине, на

основу кривичних и административних проприса, без накнаде. Може бити потпуна или
делимична. Разликује се од експропријацији по циљу – експропријација се бави бољим
функционисањем друштвене заједнице изградњом неопходних објеката, а конфискација одузима
имовину лица које је извршило кривично дело или прекршај и превентивно делује на будуће
извршиоце кривичних дела.

Уговори – и код експропријације и код уговора постоје накнаде, али постоје разлике. Уговор о
продаји је израз аутономије воље странака а експропријација је принудна мера. Код уговора
владају приватни интереси (интереси странака уговора), код експропријације влада општи
интерес (интерес друштва). Купопродајна цена и накнада за експропријацију имају разлике.
Нарочита је разлика када се за експропријацију као правична накнада, даје друга непокретност.
Повежемо ли то са уговором о размени, видећемо опет неке разлике.
Код уговора о размени такође постоји аутономија воље и не влада општи интерес већ приватни,
нити се даје правична накнада, већ се ствара дериватно стицање својине.
Ако упоредимо непотпуну експропријацију и уговор о зајму, такође постоје разлике. Такође, код
уговора о закупу влада аутономија воље и приватни интереси, непотпуна експропријација је у
оптештем интересу, наступа када је неопходно и траје најдуже 3 године, по престанку тог рока,
право својине се враћа првобитном власнику.

Експропријација је значајан институт али није толико заступљен код нас. Ово је требало да буде
правно-политичка мера али је постала једино политичка мера којом се одузимала приватна
својина и претварала се у државну а потом друштвену својину. Сматрала се исправном јер се
вршило развлашћивање класе које је револуцијом смањена у корист носиоца револуције.
Експропријација има правни значај у условима постојања приватне својине.
АРОНДАЦИЈА

Арондација је аграрна мера на основу које се одузима земљиште у приватној својини које због
места на којем се налази онемогућује или отежава рационално коришћење околних земљишта.
Такво земљиште се налази између земљишта у друштвеној својини. Оно се одузима власнику и
придружује се комплексу осталог земљишта. Првобитном власнику се даје друго земљиште чиме
он постаје власник оригинарним путем.

Арондација служи да се заокружи и створи већа парцела како би се омогућила рационална

обрада или да би се остварио општи интерес. Општи интерес мора бити одређен решењем
скупштине општине, на захтев корисника арондације. Корисници могу бити друштвена правна
лица, задружна и мешовита предузећа и друга правна лица.

Поступак арондације се врши по прописима о експропријацији. Заједнички елементи арондације

и експропријације је: општи интерес и правична накнада. Арондација је ужа јер се спроводи само
када постоје принудни положаји земљишта.

КОМАСАЦИЈА

Комасација је груписање мањих земљишних парцела на једном подручју у циљу стварања

правилних и већих парцела, чиме се омогућава економична обрада земљишта и ствара се
повољнији услов за развој пољопривредних насеља. Тако се мале парцеле удружују и власници
тих парцела добијају веће и правилније праце. Тиме престаје право својине на једном земљишту и
настаје ново право својине на другом земљишту и то оригинарним путем. Поступак је сличан као
код арондације. Потребу за комасацијом одређује скупштина оптине а расподелу парцела
спроводи комисија за комасацију. Води се рачуна да сваки претходни власник добије парцелу
одговарајуће вредности, и исте катастарске културе и удаљености.

СТИЦАЊЕ НА ОСВНОВУ ПРОПИСА О ЛОВУ И РИБОЛОВУ

Данас рибе, дивљач и биљке нису више ничије ствари већ су у оквиру друштвене својине. Тако,
лице које би желело да лови или да иде у риболов, може то обавити само у случају да постоји
адекватна дозвола за те радње. У супротном говоримо о незаконитој и несавесној државини.

31. ПРЕСТАНАК ПРАВА СВОЈИНЕ

Начини престанка права својине деле се, као и начини стицања права својине, на релативне и
апсолутне.

 Релативни начини престанка права својине – то је случај када имамо престанак својине
на једној страни, а стицање права својине на другој страни. Имамо две стране:
преносиоца права својине и стицаоца права својине. Престанак својине преносиоца може
се одвијати под утицајем његове воље, тада је то на основу правног посла – уговор о
 купопродаји, поклону, размени... Али се може то десити и противно његовој вољи –
одржај, стицање права својине од невласника.

• Апсолутни начини престанка права својине – то је случај када право својине престане да
постоји али друго лице не стиче ништа заузврат. Ту спадају:

 Пропаст ствари – ово је логичан след јер ако нема правног објекта. Пропаст је честа код
непокретних ствари. Ако ствар није пропала у потпуности право својине не престаје на
остатку ствари. Ствар може пропасти случајно или нечијом радњом.
 Уништење ствари – такође, нема правног објекта. Ствар може уништити сам власник,
уколико то није забрањено и ако се тиме не вређају интереси трећих лица или се не
злоупотребљава право својине.
 Ствар не може бити објект другог стварног права – то је случај када ствар постане јавно
добро путем експропријације. Тиме ће оно постати парк, трг, улица...
 Напуштање ствари - дереликција – ово је случај дерелинквирања. Ствар је напуштена ако
њен власник на несумњив начин изрази намеру да не жели више да је држи . Напуштене су
најчешће покретне ствари и оне тако постају ничије ствари, тиме су оне погодне окупацији.
Дереликција је, другим речима, радња која се састоји из фактичке радње напуштања,
одбацивање ствари и изјаве воље да се напушта право својине. Изјава воље се може
дати на било који начин. Због тога што је неопходна изјава воље, дереликција је могућа
само ако је лице потпуно пословно способно због карактера изјаве воље. Притом, изјава
воље мора бити таква да буде јасна и без сумње јер се она касније мора доказивати.
Дереликција је немогућа ако се тиме вређају интереси трећих лица.
Могуће је напустити и непокретне ствари, али тада се право власника искључује или
ограничава. Закон о основама својинско-правних односа напомиње да напуштене
непокретности прелазе у друштвену својину. У Српском грађанском законику није било
могуће напуштање непокретности, али у Аустријском грађанском законику је било могуће
ако се испуни испис из земљишних књига и упис да је ствар ничија.
Данас код нас влада мишљење да се непокретна ствар може напустити само ако се да
изјава о одрицању општинском органу надлежном за имовинско-правне послове.
 Губитак државине – помињао се као начин у предратном праву. Данас то није тако јер
власник може да подигне реивиндикациону тужбу и да од садашњег држаоца захтева
повраћај ствари.

Право својине не престаје невршењем, јер је право својине незастариво субјективно право. Али је
ово могуће ако се ствар препусти другом лицу које ће ствар отуђити трећем лицу. Ако се испуне
услови за стицање својине од невласника или одржајем, ствар се не може вратити.

(Додатни део, не знам да ли треба да се учи) - Када говоримо о праву својине, морамо говорити и
о његовој заштити.

Заштита права својине

Приватна својина се сматра основним правом човека па се исто тако штити. Многи устави јемче
постојање приватна својине као правне установе, односно, приватна својина мора бити
гарантована. Дакле, не може се укинути, осим у посебним, законом одређеним условима –
експропријација. Приватну својину законодавац мора да регулише као минимум појма института
својине. Те произилази заштита већ постојеће приватне својине, сходно томе, експропријација као
једини могући начин није могућа сем ако не постоји законом одређени узрок за тако нешто.
Забрањује се експропријација и у потпуном и у делимичном облику ако нема оправданих разлога
за тако нешто.

Приватна својина је заштићена на међународном плану – члан 17. Универзалне декларације о

правима човека – „Свако има право да сам или у заједници с другима буде власник. Никоме
својина не може бити произвољно одузета.“ Гаранције у вези приватне својине тек настају са
Првим протоколом Европске конвенције о правима човека, од тада се захтева заштита својине
сваког физичког или правног лица. Нико не може бити лишен својине, осим у јавном интересу и
под условима предвиђеним законом или општим начелима међународног права.

Када говоримо о заштити својине, говоримо и о заштити оне приватне својине, као облика својине
неког лица. Уз то, мора се обезбедити и заштита добара. Добра нису само телесне ствари, већ и
сва она права која чине активу, односно, деривати су својине. Другим речима, сва права, обавезе
из својине морају бити заштићена. Тако људи добијају право на – потраживање, акције, пантенте,
пензијско право...

Колико год се право својине, као најпотпунија правна власт, штити, дешавају се повреде права
својине. Заштита је тада неопходна, а регулисане је уставним, привредним, кривичним, радним
правом.. Својина се зависно од права, различито и штити.

У стварном праву, својина се штити као стварно право – тада власник ствари има право на
повраћај ствари и успостављање пуне својине на ствари; има право на престанак узнемиравања..
Стварно право се у овом домену труди да се успостави стање какво је било пре одузимање ствари,
али не бави се накнадом вредности ствари.

Битан фактор у заштити својине је и орган јавне власти. Ту значајност можемо закључити из тога
да се експропријација не врши сем у случајевима прописаним законом. Грађански законици
настају од стране јавних органа власти са циљем да се заштити својина од приватних лица, те да
се свако треће лице искључи и тиме нађе у немогућности да смета у вршењу права својине
неког лица.

Власници ствари имају своје тужбене захтеве који се могу груписати на различите начине.
Поделе тужбених захтева:

a) Подела према основу тужбеног захтева – тако имамо:

 Захтев који произилази из штете која је проузрокована на стварима;
 Захтев за накнаду штета на основу вануговорне одговорности;
 Захтев у случају сметања у вршењу својинских овлашћења;
 Захтев због злоупотребе права;
 Захтев због неовлашћеног депосесирања;
  Захтев због одузимања ствари;

b) Други аутори:
 Својинске тужбе у ужем смислу – виндикациона, негаторна и публицијанска тужба;
 Својинске тужбе у ширем смислу – у тим случајевима се својина штити на посебан начин у
посебним околностима..

c) Стварно право:
 Тужбе за повраћај ствари у натуралном облику – action rei vindicatio;
 Тужба за престанак радњи којима се омета вршење својинских овлашћења – actio
negatoria;
 Тужба за повраћај ствари али помоћу одређеног квалитета државине – action Publiciana;

Стварноправне тужбе се називају још и петиторним тужбама.

32. ТУЖБА ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ (ACTION REI VINDICATIO)

Реивиндикациону тужбу подиже власник ствасри против држаоца код кога се ствар налази. Има
за циљ повраћај ствари. Чешћа је код покретних ствари али је могућа и код непокретних ствари.
Важна је за власника ствари јер се њоме успоставља државина над ствари. Дакле, иако власник
има право својине, он овом тужбом прибавља државину.

Стара је и срећемо је још у Закону 12 таблица. Назив добија од латинске речи vindicta – то је био
штапић који је у Риму представљао симбол копља, а стављао се на ствар када је потребно да се
утврди право својине. Њоме се успоставља фактичко и правно стање. Тужбу је могло да подигне
лице које претендује да има својину на ствари а деловала је према свим трећим лицима.

У поткласичном римском праву, тужбу је могао да подигне власник код ствари, код кога се ствар
не налази, а против лица који је држалац ствари.

Овај захтев се не односи на повраћај својине већ на повраћај ствари. Делује на држаоца – јер он
мора да врати ствар. Не утврђује се право својине већ се врши повраћај ствари. Суд свакако мора
да утврди да је тужилац власник ствари а свако треће лице може оспорити својину тужиоца.

Тужилац мора да докаже право својине. Ако се позива на деривативно стицање, мора доказати
да је његов претходник био власник и да постоји законски начин стицања.

Ако се позива на одржај довољно је да докаже закониту државину која је трајала одређено време
или да је стекао својину од невласника. Због тежине доказивања, ово се назива ђавоље
доказивање.

Тужилац мора да докаже да се ствар налази код туженог али не и основ држања ствари .
Потребно је да тужени држи ствар у моменту подизања тужбе. ИЗУЗЕТАК: Тужени ће бити лице
које није држалац, јер је сазнавши за спор, ствар отуђио, напустио је, или је противно његовој
вољи изашла из државине. Тада тужилац може преиначити свој захтев у захтев за накнаду штете.
ИЗУЗЕТАК: Може се десити да се тужилац упусти у спор иако није држалац, с циљем да
одуговлачи поступак. То је случај када држи ствар у туђе име – у име актора. Актор може да
пристане да преузме парницу и да буде тужени.

Овом тужбом се враћају само индивидуално одређене ствари и то због карактера ове тужбе –
враћање у претходно стање. Теже је када је то генерична ствар али ИЗУЗЕТАК је када је то
индивидуализирана генерична ствар.

Тужени има право на 2 врсте приговора:

1. Дилаторални приговори – приговори за одлагање тужбеног захтева (тужени је закупац а
рок за престанак закупа није наступио);
2. Перементорни приговори – приговор да је тужиочев захтев неоснован (тужени је постао
власник одржајем или стицањем од невласника);

Тужени је дужан да ствар врати у месту у коме се ствар налази. Држалац није дужан да однесе
ствар власнику већ власник мора да дође по ствар. Рок за ову тужбу не постоји јер се штити право
које не застарева.

33. ТУЖБА ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ – СПОРЕДНИ ЗАХТЕВИ И ПРОТИВЗАХТЕВИ

1) Споредни захтеви власника

Власник има право на: захтевање плодова које је ствар давала или накнаду њихове вледности;
накнаду вредности ствари ако је ствар оштећена; накднаду за коришћење ствари; накнаду
штете...

Али све ове захтеве власник не може остварити јер то много зависи од споредних околности као
што је савесност/несавесност држаоца.

САВЕСНИ ДРЖАЛАЦ – лице које је оправдано веровало да је власник ствари. Он ће вратити ствар у
стању у којем је она у моменту подизања тужбе. Не дугује накнаду за коришћење ствари, не
одговара за погоршање ствари нити пропаст ње. Враћа само оне плодове који нису убрани.
Савесни држалац ће постати несавестан када му се тужба достави.
НЕСАВЕСНИ ДРЖАЛАЦ – враћа ствар са свим плодовима, за оне убране, потрошене, отуђене или
уништене плодове дугује накнаду вледности. Надокнађује штету насталу погоршањем или
пропашћу ствари, осим ако се не докаже да би ствар била погоршана или би пропала и да је била
код власника.

2) Противзахтеви држаоца

Како власник има нека права, тако има и држалац – накнада трошкова за одржавање ствари.

Постоји више врста трошкова:

НУЖНИ ТРОШКОВИ – трошкови који су неопходни за одржавање ствари и које би имао ои сам
власник. Право на накнаду имају и савесни и несавесни држалац.

КОРИСНИ ТРОШКОВИ – трошкови којима се увећава вредност ствари. Право на накнаду има
савесни држалац у висини повећања вредности ствари. Несавесни власник ће имати право на
накнаду ових трошкова ако су корисни лично власнику.

ЛУКСУЗНИ ТРОШКОВИ – држалац је ове трошкове поднео из задовољства или улепшавања

ствари. Савесни држалац ће имати праву на њихову накнаду само ако је вредност ствари, уз
помоћ ових трошкова, увећана. Ако их власник не надокнади, савесни држалац има право да
одвоји оно што је учињено из задовољства или улепшавања ствари. Ако би одвајање
проузроковало штету, онда савесни држалац не може вршити своје право. Несавесни држалац
нема право на накнаду ових трошкова.

Савесни држалац има право да задржи ствар до надокнаде нужних и корисних трошкова. Право
на накнаду застарева у року од 3 године од дана предаје ствари власнику.

34. ТУЖБА ЗБОГ УЗНЕМИРАВАЊА ПРАВА СВОЈИНЕ (ACTION NEGATORIA)

Ову тужбу подиже власник у случају да му је ограничено вршење својинских овлашћења. Ову
тужбу може подићи не само власник већ и квалификовани држалац. Основ ове тужбе лежи у
природи својине, да је свим трећим лицима забрањено узнемиравање титулара права у
вршењу права својине. Ако постоји узнемиравање, подношењем ове тужбе, право својине се
могло штити без доказивања својине.

Ова се тужба користила и да би се негирало да неко лице има службеност на својини титулара. Те
је због тога дуго постојала у сврси заштите од присвајања службености.
Узнемиравање је могуће остварити на различите начине:
 Коришћењем ствари;
 Прелазом преко туђег земљишта;
 Бацањем камења у туђу њиву;
 Заузимање туђег земљишта;
 Онемогућавањем потпуног вршења права својине;

Узнемиравање је најчешће код непокретности. Чак је власник могао подигнутти негаторну тужбу
због прекомерне имисије која отежава коришћење непокретности или се проузрокује знатнија
штета. Под узнемиравањем спада и оно вербално (лице тврди да има службеност и около прича о
томе).

Власник непокретности може подићи тужбу само ако је ограничавање права својине неосновано.
Ако конкретно лице има конституисану службеност, против њега се не може подићи тужба. Исто
тако, не може се подићи тужба против лица које на основу јавних прописа узнемирава власника
земљишта (постављање бандере).

Дакле, основ за подизање тужбе јесте неоснована, неовлашћења, противправна радња којом се
ограничава власник земљишта у уживању његовог права својине. Чак је могуће да се тужба
подигне ако узнемиравање не потиче од људске природе – дрво је пало под утицајем јаког ветра у
суседно двориште, али власник дрвета одбија да га склони.

Битно је да узнемиравање има трајан карактер или да се понавља. Ако је узнемиравање

престало, не може се подићи ова тужба.
Постоје две стране:
Тужилац – власник ствари или претпостављени власник. Он не доказује право својине већ
само то да је законити својински држалац. Није у обавези да доказује да тужени нема право да
узнемирава њега у вршењу свог права. Он доказује само да постоји узнемиравање.
Тужени – лице које својим чињењем или нечињењем узнемирава власника у вршењу права
својине. Терет доказивања да има право на узнемиравање спада на туженог. Ако узнемиравање
врши у име трећег лица може га именовати па ће се даљи спор водити против ауктора.

Циљ тужбе је да престанак узнемиравања и забрана даљег узнемиравања, ако се сматра да ће се

узнемиравање поновити. Циљ је, дакле, враћање у пређашње стање. Тужени мора у одређеном
року и о свом трошку поступити по пресуди. Ако тужени то не предузме, суд ће му запретити
принудним извршењем. Ако се понови сметање, суд ће запретити туженом новчаном казном или
притвором без даљег покретања негаторне тужбе. Власник има право на накнаду штете а право
на подношење ове тужбе не застарева.

35. ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА (ACTIO PUBLICIANA)

Ову тужбу подиже узукапиони држалац ствари користећи се фикцијом да је време за одржај
истекло, против лица које му је ствар одузело. Ову тужбу подиже и власник ствари када му је
ствар одузета а када избегава доказивање права својине, већ доказује јачи основ државине у
основу на држаоца ствари.

Добила је назив по претору Публициусу (Publicius) који ју је увео. Он ју је увео ради заштите
савесног држаоца који се налазио у одржају и које би постало власник да му ствар није одузело
треће лице. Ова тужба омогућава да се власнику поврати државина без доказивања права
својине, већ се доказује јачи основ државине.

Корисна је тужба јер се постиже циљ без прекомерног терета доказивања.

Публицијанском тужбом се захтева повраћај ствари као и плодова а могу се поставити и споредни
захтеви. Предмет тужбе може бити само индивидуално одређена ствар.

Тужилац мора да докаже правни основ државине. Ако је у питању редовни одржај, он га мора
доказати, тј. мора доказати закониту државину. Не доказује своју савесност. Ако је у питању
ванредни одржај, доказује да је државина трајала законом предвиђено време.

У спору ће победити тужилац који има бољи квалитет државине од држаоца ствари – туженика.
Будући да треба да се сукобљавају својински основи, бољи је редовни одржај. Ако и тужилац и
тужени имају и закониту и савесну државину, ствар припада ономе који је до државине дошао на
основу теретног правног посла. Ако су и по томе једнаки, примењује се правило in pari causa,
mellio est conditio possidentis – што би значило да ствар остаје код туженика.
ОВА ТУЖБА НЕ ЗАСТАРЕВА.
 36. МОДАЛИТЕТИ ПРАВА СВОЈИНЕ

Право својине је апсолутно и искључиво право – власник може искључити сва трећа лица која би
га ометала у вршењу својинских овлашћења. На истој ствари не може постојати више права
својине јер је ово недељиво право.

Међутим, када посматрамо приватну својину, иако је искључива, не значи да се она не може
вршити колективно. Дакле, на једној те истој ствари може бити више лица. Право сваког тог лица
је умањено за онолико колико има титулара. Овлашћења међу тим лицима могу бити искључива
али могу бити и заједничка. Када постоји већи број субјеката, могу постојати разни облици права
својине.

Овакви облици својине су карактеристични за модерно право. Захваљујући новом добу у којем
владају нови принципи, попустила је искључивост и недељивост својине.

Приватна својина је облик индивидуалне својине, те власник може бити само једно лице. Али
постоје и други облици својине где постоји више власника. То настаје најчешће због заједнице
власника на истој ствари, те тако постоје потребе које утичу на то да постоји више власника на
једног те истој својини. Тако настаје брачна својина – својина која има за власнике 2 брачна друга.
Или у оквиру домаћинства може постојати заједничка својина – над предметима у домаћинству.
Може се десити да је неопходно да настане ствар веће вредности или су за њу потребни обимни
радови. Тада се обично укључује више лица и она стичу својину на тој ствари, то је облик
сусвојине. У стамбеним зградама је више власника, што би била етажна својина. У оквиру ових
облика својине битно је да се одреде објекти, тј. предмет због којег настаје право својине,
овлашћења, обавезе свих власника на „свом“ делу, као и обавезе и овлашћења у односу на целу
ствар.

Облици заједнице имаоца својине на истој ствари имају различите елементе али један елемент је
заједнички – заједница власника на истој ствари.

37. ПОЈАМ СУСВОЈИНЕ

Сусвојина је облик својине када више лица има право својине на истој ствари и то тако да
свакоме припада одређени идеални део, сразмерно према целини.

Разлика између индивидуалне својине и сусвојине је по броју власника. Сваки власник има свој
део који се одређује пропорцијално броју власника ствари. Може бити изражен разломком – ½,
1/3, 1/4, или процентом – 15%, 20%, 50%. Део сувласника назива се удео или идеални део.

Постоји једна противуречност код сусвојине. Како је сусвојина својина више сувласника над
НЕДЕЉИВОЈ СТВАРИ, зато њени сувласници немају реални већ идеални део.
Поставља се питање, шта сувласници сусвојине деле? Права, овлашћења, ствар, вредност ствари?
ОНИ ДЕЛЕ ВРШЕЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ - односно, сваки сувласник има својинска овлашћења али их
мора вршити ограничено, јер иста таква овлашћења имају и остали сувласници.

Ако сувласнички делови нису одређени, претпоставља се да су једнаки.

38. ПРАВА СУВЛАСНИКА НА ДЕО

Сваки сувласник је искључиви власник удела и има иста овлашћења као и сви други сувласници.
Наравно то прљаво је сразмерно према уделу. Сходно томе, сувласник може да држи и користи
ствар, али тако да не повређује право осталих власника.

Када посматрамо државину, сувласник је судржалац и као такав ужива државинску заштиту.

Када посматрамо коришћење, сваки сувласник управља у складу са својом величином удела.
Сувласник има и право располагања за које није потребна сагласност осталих сувласника. Сваки
сувласник може свој део:
 Продати;
 Поклонити;
 Завештати;
 Оптеретити хипотеком, плодоуживањем

На слувласничком делу се једино не може конституисати стварна службеност јер се она мора
конституисати на целој целој непокретности, што није могуће, јер сваки сувласник има свој део.
Сувласнички део може бити и предмет ручне залоге.

Изменама закона о промету непокретности је предвиђено право прече куповине сувласника

непокретности. То се односи на земљиште – пољопривредно, грађевинско, шуме; зграде –
пословне, стамбене, стамбено пословне; и посебне делове зграда – гаражна места, станови,
пословне просторије и други грађевински објекти.
Када има више сувласника, првенство у праву прече куповине има сувласник са већим
сувласничким уделом. Овим изменама је право прече куповине предвиђено као опште право.
Право прече куповине на покретним стварима је признато само ако се ради о ваздухоплову (за
њега важи имовински режим непокретности) или броду са измењеним правилима.

39. ПРАВА СУВЛАСНИКА НА ЦЕЛУ СТВАР

За вршење права својине на целој ствари, у случају сусвојине, важи принцип сагласности.
Иако сваки сувласник има право држања, коришћења и располагања реално неподељене ствари,
она се морају вршити уз сагласност свих сувласника. То је последица објекта сусвојине који чини
ствар која је јединствена.

Право на државину сувласник може остварити једино као судржалац при чему није битно да ли се
ради о непосредној или посредној државини. Оно што битно одређује вредност његове државине
је могућност државинске заштите - судржалац може подићи државинску тужбу против свих
трећих лица, као и против осталих судржалаца.
Право коришћења ствари сувласник може остварити само сразмерно величини свог удела - то је
критеријум за коришћење ствари, за прибирање плодова и прихода на ствари, као и за трошкове
за одржавање ствари.

За сусвојину је важно регулисање међусобних односа у односу на целу ствар. Право сувласника из
тих односа назива се управљање - administratio. То подразумева доношење одлука о вршењу
својинских овлашћења на целој ствари, што код искључиве својине није значајно (јер њих доноси
сам власник). Одлука се може донети једногласно или већином гласова, што зависи од карактера
радње коју треба предузети.

За предузимање послова редовног управљања стварју потребна је сагласност сувласника чији

делови заједно чине више од половине вредности ствари. Као послови редовног управљања
сматрају се: издавање ствари у закуп до 1 године, оправка ствари, убирање плодова, исплата
нужних трошкова. Ако се не постигне сагласност, а предузимање посла је неопходно за редовно
одржавање ствари, одлуку доноси суд.

За предузимање послова ванредног управљања, потребна је сагласност свих сувласника. Закон,

примера ради, као послове ванредног управљања наводи: отуђење целе ствари, промена намене
ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, конституисање
стварних службености, веће поправке. Послови ванредног управљања могу бити различити и они
се могу поделити на различите групе.

Нацрт закона о праву својине одређује да је за уређење коришћења ствари потребна сагласност
свих сувласника. Ако сувласници не постигну сагласност о начину коришћења ствари, као и
измени начина коришћења, сваки сувласник има право да захтева да о томе одлучи суд.

Сувласници могу управљање стварју поверити једном или неколицини сувласника или трећем
лицу. За доношење одлуке о томе потребна је сагласност сувласника чији делови заједно чине
више од половине вредности ствари.

40. НАСТАНАК И ПРЕСТАНАК СУСВОЈИНЕ

Као и искључива својина, сусвојина такође може настати на више начина.

Сусвојина може настати вољом два или више лица на основу уговора о купопродаји нпр. када
траденс пренесе право својине неколицини стицалаца који постају сувласници. Ако је објект
стицања покретна ствар, потребна је и њена предаја; сувласници стичу и судржавину. Ако се ради
о непокретној ствари потребан је упис у земљишне књиге.

Сусвојина може настати и на основу уговора о ортаклуку којим се два или више лица обавезују да
уједине своју имовину, тј. рад и имовину ради стицања својине на некој ствари. Ствар која настаје
радом и имовином ортака припада им сразмерно уложеном раду и уложеној имовини.
Начин вољног стицања сусвојине представља и уговор о деоби заједничке својине - заједничари
могу одлучити да уместо физичке или цивилне деобе, ствар поделе тако да настане сусвојина.

Сусвојина може настати и одржајем; куповином сувласничког дела од лица које није било њен
власник стицалац постаје сувласник ако није знао нити је према околностима могао знати да део
не припада преносиоцу по протеку времена које се захтева за стицање својине одржајем за ту
врсту ствари. (ја се извињавам али молим?????????????)

Сусвојина може се стећи и по основу прираштаја, без воље сувласника. То је случај сједињења
покретних ствари који припадају различитим власницима и које није могуће одвојити без
оштећења ствари или без несразмерних трошкова. У том случају може настати сусвојина под
одређеним условима (ако су власници спојених ствари били савесни или несавесни).

Прерада такође може довести до настанка сусвојине, ако су вредности материјала и рада исте.

ДЕОБА СУСВОЈИНЕ
Сваки сувласник је овлашћен да захтева деобу ствари, јер нико не може бити натеран да остане у
заједници каква је сувласничка. Она је имовинске природе, тако да ништа друго не налаже њено
очување ако су односи међу сувласницима поремећени.

Право на деобу ствари је облик права располагања које је код права својине једно од битних
овлашћења. Начелно се не може ограничити, нити застарети услед невршења, додуше сувласник
га се може одрећи али само привремено. Право на деобу припада свим сувласницима и могу га
вршити у свако доба. Закон само не допушта деобу ствари у моменту када би та деоба била
штетна за остале сувласнике.

Сувласници се могу одрећи права на деобу ствари, али се не могу трајно одрећи тог права. Уговор
или клаузула којом се одричу права на деобу заувек, сматра се ништавим. На овај начин штити се
сувласничка заједница и интереси сувласника који се остварују правом на деобу. Највише се могу
одрећи права на деобу на 5 година, и евентуално још једном на толико и мора бити закључен у
писменој форми.

НАЧИН ДЕОБЕ - ствар сагласности свих сувласника и одлука се доноси једногласно.

Деоба ствари може бити споразумна када одлуку доносе сувласници и назива се вансудска или
уговорна деоба.
Сувласници се могу споразумети да ствар поделе физички или да је продају па добијену вредност
поделе пропорционално уделима (цивилна деоба).
Они се могу договорити и да цела ствар припадне једном сувласнику, с тим да се осталима
исплати вредност њихових делова.

Физичка деоба ствари се врши само ако је ствар дељива. Код дељивих покретних ствари после
деобе настају нове ствари истог квалитета и врсте са старом ствари, али сразмерно умањено.
Код непокретности деоба се остварује геометријски ако је земљиште, ако је зграда она може да се
дели и вертикално и хоризонтално (по становима) ако је то могуће.
Ако уговорна или добровољна деоба није могућа, тј. сувласници се не могу споразумети, о деоби
одлучује суд. То је судска деоба и спроводи се по правилима ванпарничног поступка. Судску или
принудну деобу може захтевати сваки сувласник.
Када суд одлучује о деоби, могућа је цивилна и физичка деоба, као и што прописима није
дозвољено да цела ствар припадне једном сувласнику, а осталима исплати вредност удела.

41. ПОЈАМ, САДРЖИНА И ОБЛИЦИ ЗАЈЕДНИЧКЕ СВОЈИНЕ

Заједничка својина постоји када на истој ствари два или више лица имају право својине, при чему
њихови делови нису одређени. Заједничка ствар припада свим власницима (заједничарима) и за
вршење својине потребна је њихова сагласност. Док на ствари постоји режим заједничке својине,
она је практично извучена из правног промета. Зато неки теоретичари овај облик својине називају
својином „мртве руке“ или „заједничке руке“.

ОБЛИЦИ ЗАЈЕДНИЧКЕ СВОЈИНЕ

У нашем праву постоји неколико облика заједничке својине. Они се међусобно разликују, не само
по објекту, већ и по могућности њихове деобе. Наиме, неки од њих имају за објект ствар, а неки
скуп ствари и права, па се називају и заједничком имовином. Затим, неки облици заједничке
својине су дељиви, док код других то није случај.

Заједничка својина (имовина) супружника

Заједничка имовина супружника је она која је стечена радом у току трајања брачне заједнице.
За настанак овог облика заједничке својине (имовине) потребно је постојање брачне заједнице и
да је имовина стечена радом брачних другова. У заједничку имовину улазе и приходи од
заједничке имовине стечени радом или без рада, приходи од посебне имовине стечени
заједничким радом, накнаде добијене по разним основама и сл.
У заједничку имовину брачних другова не улази њихова посебна имовина. То је имовина стечена
пре закључења брака, и стечена у току трајања брака, али не радом, нпр. наследство и сл.

Заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички. Деоба заједничке

имовине може да се изврши после престанка брака, али и за време трајања брака. Право на деобу
имају супружници, наследници умрлог супружника, као и повериоци једног супружника, ако се не
могу намирити из његове посебне имовине. Деобу заједничке својине супружници могу извршити
споразумно.

Заједничка својина чланова породичне заједнице

Овај облик заједничке својине регулисан је, такође, Породичним законом. Имовина стечена
радом у току трајања породичне заједнице чини заједничку имовину чланова породичне
заједнице. Породична заједница подразумева брачне (ванбрачне) партнере, њихову децу и друге
сроднике који живе и заједнички привређују. Сваки заједничар (осим малолетне деце до
навршених 15 година) има право да управља заједничким имовином. О расположивим
заједничким стварима одлучујући споразумно. Право заједничке својине на непокретности
уписује се у земљишне књиге на име свих заједничара.

Заједничка својина санаследника

Санаследничка заједница настаје на заоставштини између наследника после смрти оставиоца, а
пре њене деобе. По Закону о наслеђивању, они образују заједницу за коју важи режим заједничке
својине. Санаследници су сви наследници, законски, тестаментални и нужни. Санаследник је и
оно лице за које се тек после отварања наслеђа сазнало да је наследник. Објект заједничке
својине (имовине) чини заоставштину, скуп права и обавеза који су припадали оставиоцу у
моменту његове смрти.
Заједничка својина санаследника разликује се од осталих облика заједничке својине по томе што
су удели санаследника познати, као код сусвојине, и што се ради о привременој заједници која
доношењем решења о наслеђивању, тј. деобом престаје. Заједничком својином (имовином)
управљају и располажу сви наследници заједнички. Ако не постигне споразум око управљања,
одлуку на захтев једног од њих доноси суд.

Заједничка својина породичне задруге

Породична задруга је облик имовинске и сродничке заједнице коју чине једна или више
породица. Ове заједнице су биле карактеристичне у друштвеним заједницама у којима је
преовладавала природна привреда. Модерне друштвене заједнице их скоро не познају.
Имовину породичне задруге чинила је имовина стечена заједничким радом заједничара
(чланова породичне задруге). О управљању заједничком имовином одлучивали су сви пунолетни
чланови задруге, а о располагању старешина задруге у договору са одраслим мушкарцима. Код
породичне задруге се среће и посебна имовина чланова задруге која се стиче само личним радом,
поклоном или наслеђивањем. Удели заједничара у породичној задрузи нису познати, а
заједничар је могао тражити издвајање свог дела тек по иступању из задруге. Породичне задруге
су скоро ишчезле у модерном друштву

Заједничка својина као акцесорно право

Заједничка својина се може појавити и као споредно (акцесорно) право. То је заједничка својина
дрвета на међи, зиду, огради или другим међним знацима. Објект заједничке својине су и
заједнички делови породичне стамбене зграде који служе свим етажним власницима
(степениште, лифтови и сл.), као и земљиште на коме је зграда подигнута. Основна карактеристика
ових облика заједничке својине је да су недељиви.

42. ПОЈАМ И САДРЖИНА ЕТАЖНЕ СВОЈИНЕ

Етажна својина је специфичан модалитет приватне својине. Она је сложено право у коме неки
елементи имају карактер искључиве својине, а неки заједничке својине или сусвојине. У нашем
праву она се сматра обликом својине који карактерише већи број власника на истој ствари, док
је у упоредном праву она различито дефинисана.

Етажна својина је право својине са стану, пословној просторији или гаражи као посебним
деловима зграде које обухватају и споредно право на заједничким деловима граде и земљишту
на коме је зграда подигнута.
Право етажне својине се састоји из искључивог права својине на стану као посебном делу зграде
или на ппословној просторији, гаражи... у односу на зграду као јединствену ствар етажна својина
има за објект делове зграде који се добијају хоризонталном поделом, па се још назива и
хоризонтална својина.

Основно право код етажне својине је право искључиве својине или сусвојине на стану, које би
без споредних права имало све карактеристике тих облика својине.
Поред стана, етажна својина може постојати и у пословним просторијама, гаражама и подрумима.
По закону посебни делови зграде могу бити: стан, пословна просторија, гаража и гаражо место.
Право на посебним деловима зграде је основно право. Остала права прате његову судбину.

Предмет располагања је само право својине на посебном делу зграде, које прате право на
заједничким деловима зграде тј. на земљишту.
На другој страни, предмет располагања не могу бити делови стана, односно пословне
просторије.
Оне просторије које не чине функционалну или грађевинску целину и неају засебан улаз не могу
бити у правном промету.

Садржина етажне својине састоји се из три врсте овлашћења:

• овлашћења и обавезе поводом посебног дела зграде
• овлашћења и обавезе поводом заједничких делова зграде и земљишта
• овлашћења и обавезе. између власника посебних делова зграде

ПРАВА ЕТАЖНИХ ВЛАСНИКА НА ПОСЕБНОМ ДЕЛУ ЗГРАДЕ

Посебни делови зграде су, по ЗОСПО, стан, пословна просторија, гаража, односно гаражно место.
Право својине на овим деловима зграде могу имати како физичка, тако и правна лица. То могу
бити облици приватне својине, као што су сусвојина или заједничка својина. Власник посебног
дела зграде може бити и држава, а на њему може постојати и задружна и мешовита својина .
Власник посебног дела зграде има, начелно, исто право својине као и искључиви власник. Он
може њиме располагати, доброчино или теретно, за живота и за случај смрти, може конституисати
хипотеку, плодоуживање или га издати у закуп.
Право својине на посебном делу зграде обухвата и акте фактичког располагања стварју. У закону о
праву својине на посебним деловима зграде изричито се наводи овлашћење власника да
преуреди или преправи стан или пословну просторију под условом да не дира посебан део (стан
или пословну просторију) другог етажног власника или делове који служе згради као целини.

Тим преправкама не сме да се наруши архитектички изглед зграде, стабилност и сигурност зграде,
као ни заједничких делова. Власник стана сноси трошкове оправке и одржавања, и дужан је да
оправи свој део ако је то неопходно да би се спречио настанак штете на посебном делу зграде
другог власника или на заједничким деловима зграде.

ПРАВА ЕТАЖНИХ ВЛАСНИКА НА ЗАЈЕДНИЧКИМ ДЕЛОВИМА ЗГРАДЕ И НА ЗЕМЉИШТУ

Поред основног права етажног власника, право етажне својине обухвата и овлашћење етажних
власника на заједничким деловима зграде. На заједничким деловима зграда етажни власници
имају заједничку недељиву својину. У вишестамбеним зградама, етажни власници су, до измене
ЗОСПО-а, имали право трајног коришћења јер је зграда третирана као ствар у друштвеној својини.
Заједнички делови зграде су они који служе згради као целини или само неким деловима
зграде. То су: главни зидови, таван, фасада, степениште, електрична, канализациона и
телефонска мрежа, просторије за прање рубља, кров, подрум, светларници и сл.
За разлику од осталих облика заједничке својине, овај облик заједничке својине карактеристичан
је по томе што, на заједничким деловима зграде, етажни власници имају заједничку, недељиву
својину. Право на заједничким деловима зграде не може бити предмет самосталног располагања.
Етажни власници не могу захтевати деобу заједничких делова зграде.

Право коришћења ових делова имају сви власници, али су дужни да се понашају пажљиво. У
нашем праву начин коришћења заједничких делова регулисан је кућним редом који доноси
општина.

Етажни власници имају и низ обавеза поводом заједничких делова. Најзначајнија је она која се
односи на трошкове њиховог одржавања. Обавеза етажних власника да одржавају заједничке
делове зграде своди се, најчешће, на учешће у трошковима њиховог одржавања. Део трошкова
који пада на појединца – етажног власника одређује се према површини посебних делова.

Право етажних власника на земљишту на коме је зграда подигнута зависи од правног режима
земљишта. Ако је земљиште на ком је зграда у државној својини, етажни власници имају право
трајног коришћења земљишта на коме је зграда. Ако је то приватна својина, етажни власници
имају право сусвојине сразмерно вредности свог посебног дела зграде.

МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ ЕТАЖНИХ ВЛАСНИКА

У нашем праву, међусобни односи етажних власника регулишу се или општим условима или
уговором о узајамним односима. Нацрт закона о праву својине... предвиђено је да се они уређују
уговором о узајамним односима. Њиме би се утврђивали посебни делови зграде и делови који
служе згради као целини или само неким посебним деловима и начин коришћења заједничких
делова. Уговор се сматра закљученим ако су се сагласили сви власници посебних делова зграде
(закључује се у писменој форми).

43. ПРАВО СЛУЖБЕНОСТИ - ПОЈАМ И ВРСТЕ

Службености (сервитутес) представљају стварна права на туђим стварима (иура ин ре алиена).

Титулар права службености овлашћен је да, за потребе своје непокретности (повласно добро),
туђу ствар (послужно добро) употребљава на одређени начин и у одређеној мери или од њеног
власника захтева да ствар не употребљава на одређени начин и у одређеној мери.
За власника послужног добра, право службености представља ограничење својине.

Право службености пружа свом титулару непосредну правну власт поводом ствари и зато је оно
стварно право које делује према свима – егра омнес.
Појам права службености обухваћен је великим бројем појединачних службености. Међу њима
постоје чак и веома крупне разлике.
Зато се право службености дели у две велике групе:
• стварне службености (сервитутес праедиорум)
• личне службености (сервитутес персонарум).

Правом стварне службености успоставља се правни однос између свагдашњег власника двеју
непокретности од којих је једна повласна (доминиум доминанс), а друга послужна (доминиум
сервиенс).
Личне службености се установљавају у корист тачно одређеног лица. Нека права их не сматрају
службеностима јер се веома разликују од стварних службености.
Правом личне службености ималац стиче овлашћење да туђу покретну или непокретну ствар
употребљава ради остварења својих потреба. Овде се не успоставља правна веза између власника
две непокретности, већ тачно одређено лице стиче право да користи туђу ствар у свом интересу.

У нашем праву, право службености се сматра јединственим правом упркос разликама које постоје
између стварних и личних службености.

44. Појам и карактеристике стварних службености

1. Појам права стварне службености
„Стварна службеност је право власника једне непокретности (повласно добро) да за
потребе те непокретности врши одређене радње на непокретности другог власника
(послужно добро) или да захтева од власника послужног добра да се уздржи од вршења
одређених радњи које би; иначе имао право. вршити на својој непокретности.У стварне
службености спадају, нпр.право пролаза преко туђег земљишта, право провођења воде
преко туђег земљишта, право титулара службености да захтева од власника послужног
добра да на свом зиду не отвара прозор итд.
2. Карактеристике стварне службености
Из дефиниције стварне службености произлази да је њен конститутивни елемент
постојање два добра од којих је једно повлашћено (доминиум доминанс), а друго
послужно (доминиум сервиенс). Стварне службености се могу успоставити само на
непокретним стварима, земљишту и кући. Стварна службеност не може имати за објекат
другу стварну службеност. Нема службености на службености - сервитус сервитутис ессе
нон потест.
Из природе службености произлази да се оне конституишу на туђој ствари. Нема
службености на својој ствари (Немини рес суа сервит). Власник ствари има потпуну
правну власт, тако да је успостављање неког ужег овлашћења на својој ствари непотребно,
апсурдно. Штавише, ако власник повласног добра постане власник и послужног добра,
службеност престаје. 511. У модерном праву, међутим, стварне службености могу под
одређеним условима постојати и на својој ствари својинске службености. Тако француско
право допушта конституисање стварне службености на својој ствари, изузетно, и то само
„у почетку“, под условом да се добро касније подели. Нпр. тестаментални оставилац на
једној непокретности конституише службеност пролаза у корист дела исте непокретности
која ће постати актуелна тек када се добро подели међу наследницима.
Из појма стварне службености произлази да су једног акцесорног карактера. Стварне
службености су везане за право својине на појасном, односно службеном добру. Стварна
службеност је "проширење" права својине повласног добра, а "умањење" својине
послужног добра. Као акцесорно право, право стварне службености дели судбину права
својине, као главног права. Отуда се стварна службеност не може преносити на другога
без преношења права својине. За стварну службеност важи принцип непреносивости.
Стварне службености су недељива права. Оне се не могу ни стицати ни губити у
аликвотним деловима, односно у корист или на терет дела земљишта. Ако се подели
повласно добро, службеност и даље остаје у корист свих делова, односно на терет свих
делова послужног добра, ако се оно поделi. Принцип недељивости службености произлази
из природе службености по којој је корист која се остварује службеношћу недељива.

45. Врсте стварних службености

1. Пољске и кућне службе
Подела службености на пољске или сеоске (сервитус праедиорум рустицорум) и кућне
или градске (сервитус праедиорум урбанорум) потиче још из римског права. У римском
праву критеријум за ову поделу лежао послужног добра; ако је земљиште послужно
добро, службеност је пољска или рурална, а ако је кућа, службеност је градска или урбана.
У модерном праву карактер повласног добра одређује врсту службености. Ако је кућа
повласно добро, службеност је градска иако је послужно добро земљиште, нпр. пролаз у
корист зграде. Ако је пролаз у корист земљишта, службеност је пољска.“
По Српском грађанском законику, пољске службености су: право пролаза (стаза, путања
за стоку или запрегу и сл), право преузимања воде са туђег бунара, право попаше, право
вађења камена из туђег земљишта и сл, а кућне: право своје здање. на туђе наслонити,
рог другу греду у и зид увући, право отварања прозора у туђем зиду, дим кроз димњак
суседа пропустити, кишницу са своје стрехе на туђу земљу наводи и сл.
Ова подела нема велики практични значај, па је модерна права и не помињу.
2. Позитивне и негативне службености Позитивне службености овлашћују титулара да
послужно добро употребљава на одређени начин и у одређеној мери (право пролаза
преко туђег земљишта, узимање воде, право наслонити кућу на и зид и сл.). Власник
послужног добра дужан је да трпи да титуларне службености употребљава његово добро
на уговорени начин (сервитус куае ин патиенде цонститут).
Негативне службености овлашћују титулара да власнику послужног добра забрани да
нешто чини иако би имао право да нема права службености; захтевати од суседа да не
подиже зграду изнад одређене висине или да зграду не чини нижом, да не отвара прозор
на свом зиду и сл. Власник послужног добра обавезује се на нечињење.
3. Видљиве и невидљиве службености Видљиве или апаратне стварне службености су оне
чије је постојање видљиво, нпр. постојањем одређених обележја, врата, прозора, цеви за
провођење воде и сл. Таква је и службеност пролаза одређеном трасом или пролазом
кроз одређену капију и Невидљиве или скривене (неапаратне) стварне службености су
једно чије вршење није праћено одређеним спољним знацима, нпр. забрана зидања
изнад одређене висине или забрана отварања прозора.
Ова подела није условљена увек природом исте службености, већ околностима у којима
се врши. Тако једна видљива службеност, нпр. службеност. пролаза одређеном трасом,
може бити и невидљива, ако се врши без нарочитих обележја, капије или трасе или
ограде и сл..
4. Трајне и савремене службености
Трајне (континуелне) стварне службености су оне којима се успоставља трајно стање. То су
негативне службености, као и неке позитивне, нпр. службеност своју греду увући у туђу
кућу или држање антене на туђем крову или балкону. Њихова садржина се не састоји у
предузимању радње (садашње) од стране наслова службености.
Повремене (дисконтинуалне) службености су оне за чије вршење је потребно
предузимање одређене радње од стране титулара службеници, нпр. право пролаза,
преузимања воде, одвођење отпадних вода и сл...
5. Сезонске службености и службености за изузетне прилике
Стварна службеност се може установити и на одређено време или за одређено доба
године. Оне спадају у групу пољских или сеоских службености. Наиме, повласно добро
може имати потребу за коришћењем. послужног добра само неко време, или само у
одређено доба године, нпр. право пролаза ради убирања летине Сезонске службености,
најчешће, немају одређено место вршења, али се морају вршити уљудно (цивилитер).
лако нису трајне, сезонске службености су врста стварних службености.
Нацртом закона о праву својине... стварна службеност се може установити и за неку
изузетну прилику, нпр. службеност пролаза за време поплава, службеност превоза
посечених стабала преко тудег земљишта и сл.
Сматра се да сезонској службености и службености за изузетне прилике недостаје
трајност (перпетуа цауса), која је карактеристична за стварне службености.
46. Стицање права стварне службености
1. Стицање стварне службености на основу правног посла
. „На основу правног посла стварна службеност стиче се уписом у јавну књигу или на други
одговарајући начин одређен законом”.
То је облик вољног стицања стварне службености за који се захтева постојање правног
посла (иустус титулус) и начина стицања (модус аццептнди) . За стварне службености
модус аццептнди јесте упис у земљишну књигу."
Правни основ за стицање стварне службености може бити уговор или тестамент. Уговор се
закључује између власника повласног и власника послужног добра. Власник послужног
добра се обавезује да допусти коришћење своје непокретности на одређени начин (начин
коришћења мора бити одређен како би се спречили будући спорови око обима
службености). Законодавац није предвиђено формом уговора, али је јасно да он мора
бити у писменој форми, јер се предмет дужникове обавезе односи на непокретност.
Усмени уговор не производи правно дејство, осим ако су уговорне стране у целини или у
претежном делу испуниле обавезе из уговора (у смислу чл. 73. ЗОО),
Уговор за стицање стварне службености може бити како теретан тако и доброчин. Правни
основ за заснивање стварне службености може бити и тестамент
2. Стицање стварне службености одржавам
Одржајем стварну службеност се стиче противно воље власника послужног добра.
Стицање стварне службености одржајем заснива се на државини и то државини права
стварне службености (квази - посесио). За стицање стварне службености одржавам Закон
о основама својинско- правних односа захтева да власник повласног добра врши фактичку
власт на туђој ствари која одговара праву службености двадесет година, а да се власник
послужног добра томе није противио.
Стварна службеност се не може стећи ако је одржала. вршена злоупотребом поверења
власника или држаоца послужног добра, силом, преваром или ако је била уступљена до
опозива. 36 Одредбе о стицању стварне службености одржавам су непотпуне, јер је
законодавац имао у виду само ванредни одржај (само на основу мирне и дуготрајне
државе).
Државина која се захтева за стицање стварне службености мора да буде мирна, тј. да се
фактичком вршењу службености није противио власник послужног добра. Међутим,
стварна службеност се не може стећи ако је власник послужног добра ову допустио до
опозива или из разлога добросуседства, а власник повласног добра злоупотреби
поверење, не престаје са коришћењем службеног добра и после опомена власника.
3. Стицање стварне службености судском одлуком или одлуком другог државног органа
У нашем праву, стварна службеност се може стећи и на основу судске одлуке или одлуке
другог државног органа... „када власник повласног добра у целини или делимично не
може да користи то добро без одговарајућег коришћења послужног добра, као и у другим
случајевима одређеним законом. „.У пракси се, на овај начин, најчешће успоставља право
нужног пролаза, иако то може бити и други вид стварне службености, нпр. провођење
цеви преко суседног земљишта, каблова и сл. По СГЗ-у, у овим случајевима конституисана
је законска службеност (по угледу на француско право).
Овај начин заснивања службености има за циљ да власникповласног добра омогући
коришћење послужног добра када се то не може остварити. споразумом (а не ради се о
законском ограничењу права својине). Зато је предвиђено стицање службености и на
основу судске одлуке, противно вољи власника послужног добра. Суд је дужан да утврди
да ли постоје законски услови за конституисање службености. Својом одлуком, суд мора
констатовати да власник повласног добра ово не може у целини или делимично да
користи без одговарајућег коришћења послужног добра. Нпр. власник земљишта нема
излаз на јавни пут, или би му излаз био скопчан са великим тешкоћама или трошковима и
сл. У том случају, суд допушта право пролаза преко туђег земљишта, право нужног
пролаза, водећи рачуна о оптерећењу послужног добра

47. Престанак права стварне службености

Стварне службености могу престати на више начина.
Пошто стварима службеност настаје споразумом између власника повласног и послужног
добра, она може и престати на исти начин. Међутим, зат престанак службености на овај
начин потребно је да она буде исписана из земљишних књига. Стварне службености
престају одрицањем титулара службености. Одрицање представља једнострану правну
радњу за чију пуноважност није потребна сагласност власника послужног добра. И у овом
случају потребан је испис из земљишних књига.
Законом о основама својинско-правних односа, као начин престанка стваме службености,
предвиђено је и невршење службености. Ако власник повласног. добра не врши своје
право, три узастопне године, власник послужног добра се иначе противи њеном вршењу,
службеност престаје либераторном узукапијом. (усуцапио либертатис).
Поред тога, стварне службености могу престати и простим невршењем службености, за
време које је потребно за његово стицање одржаjem- za 20 година. Стварне службености
престају невршењем за разлику од права својине. То је последица природе службености
које се јављају као ограничење или оптерећење својине.
Стварне службености престају и када исто лице постане власник. и послужног и повласног
добра - консолидација, нпр. титуларна службеност купи послужно добро.
Законом о основама својинско-правних односа предвиђено је да службеност може
престати и на захтев власника послужног добра када престане потреба за његовим
коришћењем, односно када је службеност бескорисна.
Стварна службеност престаје пропашћу повласног или послужног добра. По СГЗ-у, ако би
се здање или земљиште обновило, онда се службеност 54 враћа у предашње стање.

48. Појам, карактеристике и врсте личних службености

Личне службености су стварна права која овлашћују наслове на коришћење туђе ствари,
без права на располагање и захватање супстанце послужног добра. Конституисањем
личне службености декомпонује (рашчлањује) се својина, тако што се својинска
овлашћења држања и коришћења преноса на наслова службености, власнику остаје само
овлашћење располагања ограниченом својином.
Заједничке карактеристике личних службености су: ограниченост трајања; самосталност и
непреносивост. -Ограниченост трајања личних службености последица је њихове
функције да користе одређеном субјекту уживаоцу и губе смисао престанком његовог.
субјективитета. Лична службеност у корист физичких лица траје најдуже доживотно. Чак и
када је орочена, она престаје смрћу уживаоца ако смрт наступи пре протека рока.
-Самосталност. Власник послужног добра и титуларне службености имају два самостална
и независна стварна права која постоје упоредо и гарантују им стварноправну власт на
истој ствари. Личне службености и својине су посебне. права на истом послужном добру,
различита по квантитету и квалитету. У случају да се својина без ограничења пренесе на
треће лице, власник и уживалац имају право на део продајне цене сразмерно вредности
њихових права. -Непреносивост. Личне службености се не могу пренети са уживаоца
други субјекат, ни правним послом интер вивос (неотудивост плодоуживања), нити
правним послом мортис цауса (ненаследивост плодоуживања). Непреносивост личних
службености је последица њихове основне функције да служе доживотном збрињавању
уживаоца.
Титулари плодоуживања и употребе могу бити сви правни субјекти, тј. како физичка тако и
правна лица.
Објект личне службености могу бити покретне и непокретне, непотрошне и употребљиве
ствари.
Врсте личних службености
Институт личне службености обухвата три права плодоуживања (усусфруцтус), употребу
(усус) и становање (хабитатио)

49. Плодоуживање - појам и садржина

а. Плодоуживање
Плодоуживање (усусфруцтус) је стварно право које овлашћује плодоуживаоца на
свеобухватну употребу и убирање плодова са туђе ствари, без права захватања супстанце
послужног добра
Плодоуживање има за предмет веома различите објекте, што модификује неке његове
карактеристике. Према објекту разликујемо плодоуживање на ствари,. праву, имовини и
заоставштини.
Садржина плодоуживања
Садржину плодоуживања чине права и обавезе којима се одређује правни положај
плодоуживања у односу на власника и трећа лица поводом предмета плодоуживања.
Садржина употребе и становања неће бити предмет посебног излагања, јер се ради
углавном о квантитативној разлици.

50. Употреба и становање

употреба (усус)
Право употребе (усус) јесте стварно право које овлашћује титулара (узуар, употребилац)
да употребљава и прибира плодове са туђе ствари у границама његових потреба (личних
и породичних) без захватања супстанце ствари. Неправа употреба (квази усус) постоји на
потрошним стварима.
Становање (хабитатио)
Право становања (хабитатио) јесте стварно право које овлашћује титулара (хабитанта) да
станује (сам или са породицом) у туђем стању без права захватања супстанце ствари.70
Према СГЗ-у, право становања се односи на употребу куће или стана, а. може се уговорити
и за помоћне зграде.

51. Заштита стварних и личних службености

Правна заштита титулара личних службености јесте начин за принудну реализацију
њиховог овлашћења или имовинског ефекта тих овлашћења. Користи се у случају када
изостане кооперативност субјекта правног односа у реализацији садржине права.
Титулари личне службе имају, као држаоци послужне ствари (непосредни или посредни),
право на државну (посесорну) заштиту према свим трећим лицима, укључујући и
власника.
Поред државинске заштите, уживаоци имају према свим трећим лицима, укључујући и
власника, право на својинску (петиторну) тужбу - ацтио цонфессориа која се изводи из
права на државину и на коришћење послужног добра. Она је најпре призната
плодоуживаоцу, јер се плодоуживање првобитно третирало као „умањена својина”.
Конфесорну тужбу плодоуживалац може да користи за враћање послужне ствари и за
престанак сметања. Услови за успешност конфесорне тужбе су да се докаже постојање
права службености и да се утврди да се послужна ствар налази у држави туженога или да
је он извршио угрожавање овог права на други начин
52. Појам, настанак и карактеристике заложног права
Заложно право је стварно право на туђој ствари. Титулар заложног права је овлашћен да
своје потраживање наплати из вредности заложене ствари ако му дужник не испуни
обавезу о року и то пре свих осталих поверилаца. Заложно право представља средство
реалног обезбеђења тражбине. Његова битна карактеристика произлази из циља због
кога се заложно право признаје титуларима, а то је обезбеђење неког другог права. Зато
се заложно право у упоредном праву изучава посебно у делу о средствима обезбеђења
потраживања.
Заложно право, као што произлази из појма, представља акцесорно или споредно право.
Оно служи обезбеђењу једног другог обавезног правног односа који је главни и од кога
зависи настанак, трајање и престанак заложног права. Поверилац има право из основног
односа да од дужника захтева намирење потраживања. Уколико дужник не испуни
обавезу поверилац има заложно право које има за објекат ствар, која служи као
осигурање намирења потраживања. Заложно право као реално средство обезбеђења
потраживања настало је још у најранијем периоду развоја права. Оно прати настанак и
развој дужничко – поверилачких односа. У почетку повериоцу је за извршење
потраживања стајала на располагању само дужникова личност. За неиспуњење
потраживања поверилац је могао дужника оковати, а после извесног времена убити или
продати у ропство." Међутим, овај начин обезбеђења је забрањен (лек Поетелиа Папириа
326.г.п.н.е.), а ни остала лична средства обезбеђења (јемство, нпр.) повериоцу. нису били
довољно сигурни.
Касније је поверилац могао да се за пуноважну и доспелу обавезу намири из дужникове
имовине. Међутим, повериочево право намирења из дужникове имовине није било
довољно сигурно јер је дужник могао, у међувремену, умањити своју имовину или је
презадужити. Намирење повериочевог потраживања било је сигурно само од савесних
дужника спремних да испуне своју обавезу. Дакле, имовина дужника као тзв. општа
залога није била довољна гаранција повериоцу да ће му дуг бити враћен. Зато долази до
настајања нових облика обезбеђења која су повериоцу гарантовала намирење
потраживања из тачно одређене ствари из дужникове имовине - специјална залога. Тако
су настала два класична реална средства обезбеђења тражбине, ручна залога (пигнус),
која настаје на покретним стварима и хипотекама која се заснива на непокретностима.

53. Начела заложног права

1. Начело акцесорности
Заложно право је, пре свега, споредно – акцесорно право које настаје ради осигурања
главног права. То је основна особеност заложног права у односу на остала стварна права
која су самосталне природе. Циљ и суштину заложног права одређује постојање
облигационог односа (дужничко – поверилачког), чијем извршењу служи заложно право.
Од начела акцесорности постоје одступања. Једно од њих се огледа у могућности
заложног поверења да се намири из вредности заложене ствари и за потраживање које је
застарело. Тако се заложни поверилац може намирити за застарело потраживање из
вредности оптерећене ствари ако се држи у рукама или ако је његово право уписано у
јавну књигу. Сматра се да поверилац који је своје потраживање обезбедио државином
дужникове ствари или уписом свога потраживања у јавну књигу, не мора исувише да води
рачуна о могућностима застаревања свога права. На другој страни, формалноправно
посматрано, застарело потраживање се не гаси, већ се само губи могућност његовог
принудног извршења.
2. Начело официјелности
Заложни поверилац се може намирити из вредности заложене ствари једино судским
путем, дакле, на строго формални начин. Заложни поверилац не може ако му дужник не
испуни дуг, задржати заложену ствар у својини, нити је сам изложити продаји ради
намирења. Забрана задржавања ствари у својини - лек цоммиссориа, уведена је ради
заштите дужника. Наиме, дужник може бити принуђен да у моменту настанка
облигационог односа уговори клаузулу која ће овластити повериоца да у случају
неиспуњења дуга заложену ствар задржи у својини; то би се могло редовно догађати, јер
је дужник у моменту задуживања у тешком положају. Међутим, изузетно, поверилац
може задржати дужникову ствар у својини ако на то пристане дужник и то у моменту
доспеле дуга, када дужник може разумно проценити да ли да ствар препусти повериоцу
или набави новац и испуни дуг. У том моменту не постоји могућност претераног
ограничавања дужникових права, односно злоупотребе повериочевог положаја.
До одступања од начела службености долази и код реализације потраживања -
обезбеђеног залогом, ако је реч о потраживању из уговора у привреди. У том случају
поверилац није дужан да се обраћа суду ради намирења потраживања обезбеђеног
залогом, већ може приступити продаји ствари на јавној продаји по истеку осам дана од
упозорења дужнику (као и залогодавцу, када је заложена ствар чији власник није дужник)
да ће ствар продати.
3. Начело специјалности
Начело специјалности означава да се заложно право може установити само на тачно
одређеној ствари и за тачно одређено потраживање. Овим начелом се заложно право
приказује као правни институт модерног права. На почетку излагања о заложном праву
констатовали смо да је имовина дужника, као тзв. општа залога, као обезбеђење
извршења повериочевог потраживања, несигурна. Поверилац је најбоље обезбеђен ако
из имовине дужника конституише залог на тачно одређеној ствари која представља
гаранцију за намирење његовог потраживања. Он је своје право „укоријенио у ствар и
елиминисао могућност да му у реализацији потраживања конкуришу остали дужникови
повериоци
Начелом специјалности заложног права захтева се и одређеност потраживања за чије се
намирење успоставља заложно право.
Од начела специјалности заложног права у погледу предмета постоји одступање код
хипотеке. Наиме, предмет хипотеке обухвата, поред непокретности и сва њена
побољшања (екстензивност хипотеке). То је природна последица чињенице да се
вредност непокретности може за време враћања кредита увећати из различитих узрока
нпр. људским радом или услед тржишних услова. Пошто је објекат хипотеке право
својине на непокретности, а увећање или побољшање улази у садржину својине, то се
шири и објект хипотеке.
4. Начело недељивости
Принцип недељивости означава да цела ствар одговара за намирење потраживања у
целини. То значи да заложно право постоји све до исплате последњег динара дуга и да
испуњење дела дужникових обавеза, ако би она била дељива, не значи смањење или
ослобађање од дела залоге. Принцип недељивости произлази из суштине заложног права
и зато га је познавало још римско право и прихваћено је у свим грађанским законицима.
666., Недељивост заложног права односи се како на потраживање, тако и на заложену
ствар. У односу на потраживање, недељивост означава да дужник не може захтевати
враћање ствари (или брисање хипотеке) у случају делимичног испуњења дуга. У односу на
заложену ствар недељивост означава да заложена ствар у целини обезбеђује
повериочево потраживање. Евентуална подела ствари (уколико је ствар дељива) нема за
последицу престанак заложног права на неком од делова, већ се сви сматрају
оптерећеним залогом.
Упркос значају овог начела, сматра се да има места и друкчијим решењима. Принцип
недељивости губи смисао у ситуацијама када је једно потраживање обезбеђено са више
ствари. Делимична исплата потраживања могла би да има за последицу престанак
заложног

54. Врсте заложног права

1) Подела према објекту залагања
Заложно право се према објекту залагања дели на заложно право на покретним стварима
(пигнус) и на непокретним стварима (хипотека). Залагање покретних ствари или ручна
залога настаје закључењем пуноважног правног посла и предајом ствари у државину
повериоца (евентуално трећег лица).
Законодавац заложно право на покретним стварима назива залогом, тако да ћемо и ми
тим термином означавати само ову врсту залагања.
Заложно право на непокретностима назива се хипотека и остварује се уписом у земљишне
књиге или друге јавне регистре.
2) Подела према основу настанка
Зависно од врсте правног основа на коме се заснива заложно право се дели на уговорно,
судско и законско заложно право.
а) Уговорно заложно право
Уговорно заложно право настаје на основу уговора о залози. Уговором о залозима
дужника или неко треће лице - залогодавац, обавезује се да повериоцу - залогопримцу
преда покретну ствар ради обезбеђења намирења потраживања, ако му оно не буде о
доспелости испуњено. Заложни поверилац се обавезује да примљену ствар чува и да је по
намирењу потраживања врати залогодавцу.“ Предаја ствари представља начин стицања
(модус аццептнди) заложног права.
б) Судско заложно право
Судско (принудно) заложно право настаје на основу судске одлуке у поступку пленидбе
дужникових ствари. ради намирења повериоца у извршном поступку." Судска залога
настаје без пристанка дужника. За настанак судске залоге није потребна предаја ствари у
држави повериоца; пописане ствари могу остати и у дужниковој држави. Објект судске
залоге могу, из сасвим разумљивих разлога, бити само ствари у својини. дужника, а не и
трећих лица.
Судско заложно право на непокретностима настаје, такође, на основу судске одлуке која
се доноси на захтев повериоца
в) Законско заложно право
Законско заложно право настаје непосредно на основу закона. Зато се као и код судског
заложног права за његов настанак не захтева предаја ствари, односно упис у земљишне
књиге. Недостатак публицитета код законског заложног права умањује његово дејство
према трећим лицима. Међутим, оно што губи на деловању према трећим лицима,
законско заложно право добија на привилегији првенства приликом намирења. Законски
заложни повериоци имају право првенствено намирење пред уговорним заложним
повериоцима. Када се, нпр. држава се појављује као ималац законског заложног права у
поступку принудног намирења у извршном поступку има право да се намири одмах после
намирења трошкова поступка.20 Ова привилегија постаје значајна онда када је вредност
ствари која се продаје ради намирења недовољна за намирење свих потраживања
(трошкова поступка, законских заложних поверилаца).

55. Ручна залога - појам, објект, тражбина која се обезбеђује и настанак

Ручна залога коју ћемо, по узору на законодавца, називати једноставно залогом,
представља залагање покретних ствари. „Уговором о залози обавезује се дужник или неко
трећи (залогодавац) према повериоцу (залогопримцу) да му преда неку покретну ствар на
којој постоји право својине да би се пре осталих поверилаца могао наплатити из њене
вредности, ако му потраживање не буде исплаћено о доспелости, а поверилац се
обавезује да примљену ствар чува и по престанку свог потраживања врати неоштећену
залогодавцу.“
1. Објект залоге
Објект залоге може бити само покретна ствар. Ствар која се залаже мора бити
индивидуално одређена и непотрошна. Ако су у питању генеричне ствари, оне се морају
индивидуализирати. Плодови заложене ствари, док су спојени с њом, обухваћени су
залогом. За залагање плодова као самосталних ствари, потребно је да буду испуњени
услови за стицање залоге, иустус титулус и модус аццептнди. Будућа ствар не може бити
предмет залоге, осим ако се ради о плодовима. Заложни поверилац стиче право залоге у
моменту њиховог одвајања Имовина као скуп имовинских права, као ни део имовине, не
могу бити објекти залагања, јер је супротно начелу специјалности.
Међутим, објект ручне залоге може бити сувласнички удео. Залогопримац постаје
судржалац заложене ствари.
Објект залоге је ствар која се налази у својини дужника.
2. Тражбина која се обезбеђује залогом Залогом се обезбеђује повериочево потраживање
према дужнику. Без постојања потраживања не може настати ни залога, а у случају
ништавости потраживања залога престаје. Може се рећи да је принцип акцесорности у
потпуности очуван код залоге. Чак и у случају застареле тражбине принцип акцесорности
је очуван јер застарела тражбина нија престала да постоји, већ се претворила у природну
обавезу (облигатио натуралис); њено извршење после наступања застарелости зависи од
воље дужника.
Потраживање које се обезбеђује залогом не мора бити изражено у новцу, али мора бити
такво да се може економски изразити. Ако се залогом обезбеђује будућност или условна
тражбина или потраживање, онда се реализација залоге може тражити само ако је
тражбина настала.
3. Настанак заложног права
За прибављање заложног права потребно је да буду испуњени. одређени услови. Најпре,
потребно је да буде закључен пуноважни уговор о залози (или тестамент) који
представља правни основ (иустус титулус) за настанак залоге. Уговором о залози
обавезује се дужник или неко треће лице (залогодавац) према повериоцу (залогопримцу),
да му преда неку покретну ствар да би се из њене вредности могао наплатити пре осталих
повериоца ако му потраживање не буде исплаћено у року, а поверилац се обавезује да
ствар чува и по престанку потраживања врати неоштећену залогодавцу.
Поред правног основа, за настанак залога потребан је и начин стицања, односно предаја
ствари залогопримцу.
Залогодавац мора бити власник ствари која се предаје ради обезбеђења, независно од
тога да ли је залогодавац истовремено и лични дужник или је само реални дужник. То је
нужно како би заложни поверилац могао да следи заложену ствар, уколико изгуби
фактичку власт на њој.

56. Овлашћења и обавезе залогопримца

а) Право намирења
Залогопримац је овлашћен да се наплати из вредности заложене ствари ако му дужник не
намири потраживање о доспелости. Овлашћење намирења представља циљ због кога се
заснива заложно право. Право намирење залогопримца је специфично овлашћење које се
од сличних овлашћења у праву разликује по апсолутном дејству и ограничењу права
власника да располаже заложеном ствари. Право намирења заложног поверења је
његово основно овлашћење подразумева право да захтева продају заложене ствари и
наплату потраживања из добијене вредности. Заложни поверилац остварује право
намирења, најчешће, принудном. продајом ствари преко суда у судском извршном
поступку. Да би реализовао то своје право залогопримац треба да поднесе тужбу против
дужника и захтева исплату дуга.
Залогопримац стиче право намирења после доспећа потраживања. Доспело потраживање
постаје свако потраживање од момента када је дужник обавезан да испуни дуг и када га
поверилац може тужити за извршење.
б) Право првенства
Право првенства наслова стварних права је општа карактеристика свих стварних права.
Стварна права су у конкуренцији са облигационим правом јача права, што се карактерише
захваљујући њиховом унутрашњем односу који ише однос човека и ствари (фактички
однос). Код заложног права, залогопримац има право да се наплати из вредности
заложене ствари пре свих осталих повереника.
Он има првенство у односу на обичне (хирограферне) повериоце, али и у односу на
заложне повериоце чије је право касније настало. Ако је једна ствар заложена ради
обезбеђења више потраживања, ред коме ће се намиривати заложни повериоци
одређује се према времену настанка њихових заложних права по принципу: приор
темпоре, потиор иуре, први у времену, пречи у праву. Време залагања рачуна се од
тренутка предаје ствари у залогу, а не настанка уговора.
в) Право на државину
Заложни поверилац обезбеђује своје потраживање стицањем државе на заложеној
ствари. Заложни поверилац је држалац заложене ствари. То је смисао реалног
обезбеђења потраживања покретним стварима. Зато је предаја ствари у држави
залогопримца нужни услов за настанак залоге. Залогопримац стиче, по правилу,
непосредно или искључиву државину на заложеној ствари, јер се на тај начин постиже
најсигурније обезбеђење потраживања. Међутим, за настанак заложног права довољно је
да залогопримац има и посредну државину. То је случај када заложена ствар служи
обезбеђењу више потраживања. Први залогопримац има непосредну државу, док други и
сваки следећи имају посредну државу. Заложно право у том случају настаје тако што
залогодавац обавештава залогопримца о закључењу уговора о залозима са другим
повериоцем и налаже му да по наплати свог потраживања ствар преда повериоцу.
г) Право следовања
Функција заложног права остварује се на основу залогопримчеве државе на заложеној
ствари. Губитком државине заложно право престаје и успоставља се поновним стицањем
државе заложене ствари. Зато се залогопримцу признаје право следовања заложене
ствари и оно је веома значајна карактеристика залоге. Залогопримац има право да захтева
повраћај заложене ствари од свакога код кога се она налази. Овим овлашћењем заложно
право стиче стварноправни карактер.
Залогопримац остварује овлашћење следовања заложене ствари путем државних тужби
као и путем самопомоћи
д) Право употребе заложене ствари Заложни поверилац нема право да употребљава
заложену ствар. Законом о облигационим односима предвиђено је да заложни
поверилац нема право да употребљава заложену ствар, нити да је препусти другоме на
употребу или у подзалогу, осим ако му то допусти залогодавац. То је у складу са циљем
ради којег се успоставља заложно право, и који подразумева државину ствари и њено
уновчење ради намирења из добијене вредности, уколико дужник о доспелости не плати
дуг. Међутим, залогопримац и залогодавац се могу споразумети, било је у моменту
закључења уговора о залозима, било касније да залогопримац употребљава ствар. Овај
споразум се назива антихреза (антихреза). До одступања од правила да залогодавац нема
право да употребљава заложену ствар, дошло је из јасних разлога. Употреба ствари има за
последицу смањење дуга, тако да то може бити од користи за залогодавца.
ђ) Право на допуну залоге
Залогопримчево право намирења потраживања из вредности заложене ствари може бити
осујећено материјалним и правним недостацима ствари које смањују њену вредност.
Уговор о залози је теретан правни посао, (јер се узима да је залога наплате за кредит),
тако да залогодавац одговара за материјалне и правне недостатке заложене ствари. Он
одговара само за скривене недостатке који су постојали у моменту закључења уговора о
залозима, због којих ствар више не представља довољно обезбеђење потраживања. У том
случају, заложни поверилац има право захтевати од залогодавца другу одговарајућу
залогу (ствар).
Међутим, он нема право на другу заложену ствар ако до смањења вредности залоге дође
после закључења уговора о залозима или ова пропадне услед више силе или кривице
трећег лица.
б. Обавезе залогопримца
а) Обавеза брижљивог чувања ствари Залогопримац је дужан да ствар чува са пажњом
„доброг привредника”, односно „доброг домаћина”.43 Пошто је заложена ствар у
државини залогопримца (или трећег лица), да се од њега захтева већа пажња и брига о
ствари од оне која се. захтева за своју ствар. Отуда залогопримац одговара за штету која
наступи услед пропуштене или недовољне пажње у поступању са туђом ствари. Ову
обавезу залогопримац дугује како у случају неупотребљавања ствари тако и када је
овлашћен да користи. Он се може ослободити одговорности за пропаст ствари, односно
умањење њене вредности, само ако је то последица околности које се не могу приписати
у кривицу (осим ако је ствар података у подзалогу, без пристанка власника)
б) Обавеза враћања заложене ствари Заложни поверилац је дужан да ствар врати
дужнику или залагачу када његово потраживање буде намирено. То је последица правне
природе заложног права које је споредно право и настаје, траје и престаје заједно са
основним правом - потраживањем, чијем обезбеђењу служи. Ова обавеза залогопримца
отпада ако је ствар пропала, односно ако је заложни поверилац у договору са
залогодавцем задржава уместо испуњења дуга.

57. Овлашћења и обавезе залогодавца

ц. Овлашћења и обавезе залогодавца Закључењем уговора о залози залогодавац се
обавезује да ствар преда у државину залогопримцу. Тако се дужник, евентуално друго
лице (власник ствари) лишава државне ствари као цене за кредит који је добио од
залогопримца. Залогодавац има, међутим, извесна овлашћења. Он може захтевати да се
заложена ствар одузме од залогопримца и преда трећем лицу да је држи за њега, ако овај
употребљава ствар без његовог одобрења или на други начин користи ствар супротно
залогопримчевој обавези чувања ствари као „добар домаћин“, односно „добар
привредник“. Исто тако, залогодавац је овлашћен да захтева враћање ствари после
намирења залогопримчевог потраживања.
Ако заложена ствар изађе из залогопримчеве државе залогодавац може, као и
залогопримац, користити државне тужбе за повраћај ствари као и тужбе због узнемирања
државине против свих трећих лица, па и самог залогопримца. Залогодавац ужива државну
заштиту као посредни држалац. Најзад, заложни дужник има право на остатак куповне
цене која је постигнута продаја ствари, када је већа од износа залогопримчевог
потраживања. Вишак новца добијен продајом ствари назива се хиперроха.

58. Пренос ручне залоге уступање потраживања и подзалога

Заложно право је споредно (акцесорно) право, тако да се као такво самостално не може
преносити на другога. Међутим, заложно право настаје ради обезбеђења потраживања
која се, иначе, могу преносити на друга лица, осим ако њихово преношење није законом
забрањено или се ради о потраживању везаном за. личност повериоца или чија се
природа противи преношењу на другога. Преносива потраживања се могу и залагати.
а) Уступање потраживања.
Са уступањем - преношењем потраживања обезбеђеног залогом долази до преношења и
заложног права. Уступање самог потраживања без заложног права има за последицу
престанак заложног права. Наиме, залогопримац уступилац који преноси потраживање
другоме, а задржи заложно право остаје без потраживања чије имерење обезбеђује
залога."
Уступањем потраживања залогопримац уступилац преноси на пријемника (новог
повериоца) и заложно право. За пренос заложног права као деривативног начина стицања
потребна су два услова.
Први услов је постојање правног основа (иустус титулус) који представља уговор о
уступању потраживања пријемнику (цесија)
Други услов који се захтева за пуноважност преноса заложног права представља пренос
заложене ствари у државину пријемника (модус аццептнди)
б) Подзакога.
Заложни поверилац може своје потраживање не само уступити другом лицу (цесија), већ
га и заложити ради обезбеђења потраживања које поверилац има према њему. Пошто се
залаже потраживање које је обезбеђено заложним правом, онда настаје заложно право
на потраживању обезбеђеног залогом или - подзалога. У нашем предратном праву
називано је пазалога.
Подзаложно право има за објект потраживање које је обезбеђено залогом, а не
непосредно заложену ствар. Подзалогопримац стиче заложно право на потраживање
које, подзалогодавац има према дужнику, а тек посредно, и на заложеној ствари која
обезбеђује потраживање.
Код подзалоге постоје три лица: залогопримац (А) који своје потраживање према дужнику
(Ц) обезбеђено залогом, залаже подзалогопримцу (Б) ради обезбеђења
подзалогопримчевог потраживања према њему. Подзалогопримац је залогопримчев
поверилац и заложни поверилац дужника (Ц). Залогопримац је поверилац дужника (Ц), а
истовремено дужник и залогодавац подзалогопримца. Између њих се успостављају
одређени односи који се решавају по одређеним правилима.
На њихово решавање утичу две чињенице: држава заложене ствари и време доспећа
потраживања.

59. Право ретенције

Право ретенције или задржавања је право повериоца доспелог потраживања да задржи
дужникову ствар која се налази у његовој држави док му потраживање не буде
наплаћено. У случају да дужник постане неспособан за плаћање поверилац може вршити
право задржавања, иако његово потраживање није доспело. Право ретенције или
задржавања припада сваком повериоцу, јер произлази из правила које има општи
карактер и примењује се на све обавезе. Оно се среће и код посебних уговора, односно
института. Тако нпр. савесни држалац има право да задржи ствар док му власник не
надокнади износ нужних и корисних трошкова одржавања ствари. Право задржавања је,
као и залога, акцесорно право.
Из права задржавања или ретенције произлазе за поверење два овлашћења: овлашћење
повериоца или ретинента да задржи дужникову ствар и овлашћење намирења из њених
вредности ако му дужник не намири потраживање. Право намирења из вредности
дужникових ствари у нашем праву новијег је датума. По предратним правним правилима
поверилац није имао право намирења, већ само право задржавања ствари. Овлашћењем
ретинента да се намири из вредности заложене ствари, право задржавања или ретенције
се приближило заложном праву.
Услови за примену права задржавања Пошто је право задржавања акцесорно право, за
његов настанак потребно је постојање главног права потраживања. Потребно је да
ретинент поверилац има доспело потраживања, јер је без доспелог потраживања
ретенција бесмислена. Изузетно, поверилац може задржати дужникову ствар и за
потраживање које није доспело ако је „дужник постао неспособан за плаћање”. Што се
тиче застарелог потраживања, сматра се да дужник може задржати дужникову ствар и
застарело потраживање, аналогно праву заложног повериоца.
Други услов за вршење права задржавања јесте да поверилац има непосредну државу на
дужниковој ствари. Поверилац или ретинент мора имати у рукама дужникову ствар коју
задржава док му дужник не исплати дуг. Није од значаја време стицања државе на ствари,
односно да ли је до државе дошао пре или после доспећа потраживања.
Предмет задржавања могу бити покретне ствари, а изузетно и непокретности. Код
непокретности је тешко остварити државу, али у принципу и оне могу бити-предмет-
задржавања. Једино-се-из-задржане-непокретности-поверилац-не- може наплатити, већ
само врши притисак на дужника да испуни своју обавезу.
Садржина права ретенције
Из појма права ретенције произлази да ретинент има право да задржи дужникову ствар
док не буде намирено потраживање, као и да се наплати из њене вредности на исти
начин као и заложни поверилац. Овлашћење задржавања дужникових ствари јесте
првобитни и основни циљ ретенције, због кога се ово право успоставља. По овом циљу
право ретенције је и добило назив (рес - ствар, тенео, тенере држати). Поверилац
задржава ствар како би натерао дужника да му исплати дуг. Ако би дужник захтевао
повраћај ствари поверилац би могао истаћи приговор права задржавања ствари или
ретенције. Нпр. власник телевизора захтева повраћај телевизора који је био на поправци,
а поверилац (ТВ-механичар) га одбије захтевајући исплату дуга на име ранијих поправки.
Значи, право ретенције се појављује као приговор у случају када власник ствари захтева
поврат ствари коју је задржао поверилац. Задржавањем ствари поверилац врши психички
притисак на дужника да испуни дуг. Право задржавања губи сваки смисао када дужник
испуни своју обавезу. У том случају поверилац је дужан да му врати задржану ствар.

60. Појам и предмет хипотеке

1. Појам и карактеристике хипотеке. Хипотека је стварно право на туђој непокретној
ствари која овлашћује хипотекарног повериоца да, ради наплате тражбине, захтева
продају хипотековане непокретности на законом одређени начин, без обзира у чијој се
држави и својини ствар налази у моменту продаје, и из добијене вредности наплати своје
потраживање. пре обичних и пре хипотекарних поверилаца са каснијим рангом. Хипотека
је заложно право које се темељи на истим начелима као и ручна залога (акцесорност,
официјелност, специјалност и недељивост), о којима смо већ говорили. Одређене
специфичности постоје због другачијег средства публицитета, уписа у регистар уместо
преноса државине.
Предмет хипотеке
Предмет хипотеке могу бити непокретне ствари које се налазе у правном промету (које се
могу уновчити) и о којима се воде јавни регистри. Изузетно, предмет хипотеке могу бити и
одређене покретне ствари о чијој својини се воде посебни јавни регистри (бродови,
ваздухоплови итд).
У земљишнокњижном смислу предмет хипотеке је земљишнокњижно тело које сачињава
земљишна парцела са трајним зградама чврсто повезаним са њом. Ако власник жели
оптеретити хипотеком само део непокретности, мора тражити отцепљење тог тела и упис
у нови земљишно-књижни уложак. Ово би важило и за реални део након деобе
непокретности. Објект хипотекарног односа не могу бити ствари које се не налазе у
правном промету.
Предмет хипотеке не могу бити ни права на непокретностима која се не могу уновчити,
као личне службености (непреносиво право), стварне службености (неодвојиви супстрат
повласног добра), или право. прече куповине (неотуђива правна моћ без реалне
вредности).
По Закону о хипотеци, предмет хипотеке или заједничке хипотеке, може да буде: 1)
непокретна ствар (земљиште и грађевински објекат); 2) део непокретне ствари који је
одлуком или споразумом о делу утврђен као својина одређеног лица; 3) удео сувласника
на непокретној ствари (за успостављање хипотеке на сусвојини није потребна сагласност
осталих сувласника, јер се удео налази у правном промету); 4) посебан део зграде на коме
постоји право својине (стан, пословна просторија, гаража, гаражно место и др.); 5) право
на земљишту које садржи овлашћење правног располагања (право грађења, право прече
градње, право располагања непокретностима у државној, односно друштвеној својини);
6) објекат у изградњи (нпр. започета кућа), као и посебан део објекта у изградњи (стан,
пословна просторија или гаража у започетој згради), под условом да је издато
правоснажно одобрење за изградњу.
Предмет хипотеке се проширује применом правила о екстензивности хипотеке.
Екстензивност у погледу предмета хипотеке означава проширење дејства хипотеке на
накнадно настала повећања вредности хипотеке.

61. Настанак (стицање) хипотеке

762. По Закону о хипотеци, хипотека настаје уписом у „надлежни регистар непокретности”
(чл. 8). То може бити земљишна књига или катастар у који је уписана својина на
непокретности. Поред тога, публицитет хипотеке се појачава и уписом у новоосновану
Централну евиденцију хипотеке (ЦЕХ). Централна евиденција хипотека је јединствена
електронска јавна база података на нивоу Србије, у којој се евидентирају хипотеке
уписане у надлежне регистре непокретности, ради олакшавања претраживања и
прикупљања информација о хипотекам
Приступ подацима из Централне евиденције хипотеке је слободан, путем електронског
приступа, а заинтересована лица ће, уз накнаду, моћи да добију и одређене податке у
писменој форми.
Основ за упис хипотеке у надлежни регистар може бити: 1) уговор или судско поравнање
(уговорна хипотека); 2) заложна изјава (једнострана хипотека); 3) закон (законска
хипотека) и 4) судска одлука (судска хипотека). Правила о уговорној хипотеци сходно се
примењују на једнострану, законску и судску хипотеку, осим ако је законом другачије
прописано.

62. Уговорна хипотека према Закону о хипотеци

Уговорна хипотека
Уговорна хипотека је најчешћи облик хипотеке у правној пракси. То је последица
чињенице да хипотека служи обезбеђењу потраживања насталог из уговора о зајму или
кредиту.
Претпоставке за настанак уговора хипотеке су:
1) Постојање својине, сусвојине или права располагања (право грађења, право прече
градње или право коришћења непокретности у државној или друштвеној својини и др.)
заложног дужника предметом који се залаже. Само власник може оптеретити ствар
хипотеком. Сувласник може оптеретити хипотеком свој идеални део на. непокретности,
али целокупни објекти сусвојине могу оптеретити само сви сувласници сагласно.
2) Постојање пуноважног правног посла (уговора о хипотеци, извршног уговора, или
извршне заложне изјаве) усмереног на стицање хипотеке (иустус титулус).
Уговор о хипотеци може бити закључен као самостални правни посао или као саставни
део уговора о зајму или другом уговору који је основ настанка потраживања. Уговор о
хипотеци мора бити закључен у писменој форми, а потписи уговарача морају бити
оверени у суду или код другог законом овлашћеног органа за оверу потписа на актима о
промету непокретности. Овај уговор је формалан, теретан и каузалан правни посао.
Уговор о хипотеци треба да садржи битне елементе, као што су: подаци о повериоцу,
залогодавцу и дужнику, ако су то различита лица; подаци о потраживању које се
обезбеђује, каматној стопи, валути обрачуна и валути плаћања, о износу појединих рата и
времену њихове доспеле, као и о месту и начину плаћања; податке о предмету
непокретности, укључујући и доказ о власништву, о припатцима и плодовима које
хипотека обухвата; безусловну изјаву власника да пристаје да поверилац упише хипотеку
на његовој непокретности (цлаусула интабуланди), која се може и посебно дати.
3) Хипотека настаје укњижбом или предбележбом која је накнадно оправдана, у јавном
регистру. Упис хипотеке у јавном регистру (земљишна књига или катастар) представља
конститутивни начин стицања (модус гаиннди). Према моменту уписа утврђује се ранг
хипотеке, остварује се њен публицитет и обезбеђује праву сигурност хипотекамог
поверења и трећих лица. Упис у Централни регистар има декларативни значај и њиме се
омогућава стварање јединствених доказа свих хипотекарних права на нивоу Србије. Да би
хипотекарни поверилац могао да издејствује упис, поред претходних претпоставки,
потребно је и одобрење правног претходника (цлаусула интабуланди). Клаузула
интабуланди је саставни део уговора о хипотеци, али може бити и предмет посебног
уговора.

63. Забрањене клаузуле код хипотеке

а) Забрањено је уговарање продаје на начин који није регулисан Законом о хипотеци. У
ранијој пракси, ова одредба је имала функцију да онемогући продају непокретности
испод утврђене вредности. С обзиром да Закон о хипотеци знатно поједностављује
поступак продаје ствари и предвиђа и продају накнадним уговором, скоро да не треба
очекивати покушај поверења да наметне другачију продају, али је ова одредба потребна,
јер штити дужника од несавесног поверења.
б) Пренос својине на хипотекованој ствари повериоцу уместо исплате - комисорна
клаузула (лек цоммиссорио). Овим одредбом се предвиђа да у случају неисплате дуга
обезбеђеног залогом, предмет залоге_прелази у својину заложног повериоца, без обзира
да ли је вредност ствари одговарајућа неисплаћеном дугу. Комисорна клаузула води
губитку својине на заложеној ствари, без обавеза утврђивања и исплате разлике у цени
досадашњем власнику.
в) Пренос својине повериоцу по одређеној цени - марцијански пакт, представља уговорну
одредбу да ће заложни поверилац, ако му дуг не буде исплаћен по доспелости, стећи
право својине на предмету залоге по одређеној цени. Овде се, практично, ради о условној
продаји предмета заложном повериоцу по унапред одређеној цени. Код марцијанског
пакта је губитак заложног дужника „пропорционалан гарантованом дугу”, а хипотекарни
поверилац као купац има обавезу само на исплату вишке вредности ствари у односу на
износ. потраживања. Закон о хипотеци је овакву могућност допустио након доспела
потраживања, на основу накнадног писменог уговора.
г) Уговарање права коришћења хипотековане ствари (употреба и прибирање плодова) -
пацтум антицхретиум, подразумева право хипотекарног повериоца да употребљава и
прибира плодове са ствари ради наплате потраживања (што по правилу, значи и стицање
непосредне државе на хипотекованој ствари или реалног терета).

64. Права хипотекарног повериоца

Хипотекарни поверилац има следећа права: право намирења (продаје и наплате), права у
случају смањења вредности предмета хипотеке, права првенства, следовања и
располагања хипотеком. Право намирења је примарно овлашћење хипотекарног
поверења. Остала права имају помоћни карактер и представљају „модалите права
намирења која служе његовом сигурнијем и успешнијем реализовању”.
1) Право намирења
Право намирења је могућност хипотекарног повериоца да издејствује продају предмета
хипотеке на законом одређени начин и наплати своје потраживање из вредности
предмета хипотеке. Услови за реализацију права намирења су: доспелост потраживања;
доцња дужника и избор намирења тражбине коришћењем хипотеке.
а) Доспелост потраживања наступа оног момента када је према уговору или закону
дужник дужан да испуни своју обавезу, а поверилац овлашћен да захтева њено
испуњење. Доспела тражбина мора бити укњижена, што представи услов за
формалноправни настанак и реализацију хипотеке. Општеприхваћено је правило да се и
застарело потраживање обезбеђено заложним правом може намирити из вредности
предмета залоге. У нашем праву заложни поверилац може намирити само застарело
главно потраживање, до висине вредности заложене ствари. Застарела потраживања
камата и других савремених давања не могу се намирити из заложене ствари, ако се
дужник позове на застарелост. Услов намирења застарелог потраживања је да заложни
поверилац држи у рукама покретну ства» (код ручне залоге), или да је хипотека уписана у
регистар (Ц 368. ЗОО).
б) Доцња дужника (мора дебиторис) наступа ако дужник, по доспелости, не испуни
тражбину, нити понуди испуњење у предвиђеном року, а за одлагање испуњења нема
правно релевантан разлог. Претпоставке наступања дочње дужника су доспелост
потраживања и опомена (интерпеллатио) у случају када време испуњења обавеза није
одређено (чл. 324. ЗОО). Кривица дужника није услов за наступање доцње.
в) Избор намирења из хипотеке. Хипотекарни поверилац, за разлику од обичних
поверилаца, за принудно намирење тражбине има могућност избора између два правна
захтева: облигационоправног, који је уперен према имовини дужника, И стварноправног,
који је уперен према хипотекованој ствари. Заложни поверилац може подићи и оба
захтева, истовремено или један за друге, ако би на основу једног непотпуно задовољио
своје потраживање, јер наведени основи нису супротстављени и не искључују се
међусобно.“
Право намирења се, И код вансудске и код судске продаје, остварује кроз два стадиона.
То су: продаја хипотековане ствари И наплата хипотекамог потраживања
а) Право продаја (иус дистрахенди) јесте овлашћење хипотекарног повериоца да захтева
продају хипотекованог добра, како би новчано изразио вредност предмета хипотеке.
Продајом предмета хипотеке осигурано потраживање и хипотекована ствар се своде на
заједнички именик новца, чиме се омогућава намирење потраживања. Тиме психолошки
притисак хипотеке доживљава свој реалитет, а развлашћивање досадашњег власника
чини хипотеку „отровом“ својине која се налази у њеном „репу“ (ин цауда вененум).
2) Права повериоца у случају угрожавања вредности предмета хипотеке
Права повериоца на заштиту интереса у случају умањења вредности хипотековане ствари
треба да омогући заштиту поверења од радног власника којима се умањује њена
вредност, од настанка хипотеке па доспелости потраживања. Пошто власник
хипотековане ствари има право вршење својинских овлашћења без обавеза тражења
сагласности хипотекарног повериоца, он може на разне начине угрозити њену вредност.
Смањење вредности треба да буде у мери да се угрожава интерес хипотекарног
повериоца. Смањење вредности предмета хипотеке постоји ако је правном (нпр.
конституисањем стварних службености), или физичком радњом власника ствари или
трећег лица (нпр. нерезањем или прекомемим резањем винограда, неодржавањем куће
и др.), умањена вредност хипотекованих ствари. Не захтева се да је смањење вредности
проузроковано кривицом власника, већ је довољно да између радног дужника и
смањења вредности ствари постоји узрочна веза.
3) Право првенственог намирења
Право првенствено намирења (иус приоритатис) јесте овлашћење хипотекарног поверења
да тражи намирење потраживања из вредности предмета хипотеке пре поверилаца који
на хипотекованој ствари немају хипотеку (обичних, хирографених), као и пре
хипотекарних поверилаца који су хипотеку на истој ствари стекли касније. Правом
првенства одређује се однос хипотекарног повериоца и обичних поверилаца (првенствена
наплата), као и међусобни однос хипотекарних поверилаца на истој ствари (првенствени
ред).
4) Право следовања
Право следовања представља могућност титулара стварног права да се може реализовати
право намирења против сваког трећег лица у чијој се својини или државини нађе
хипотекована ствар. Право следовања је општа карактеристика стварних права која је
последица њиховог дејства према свима (ерга омнес), али је његова садржина различита
код појединих стварних права. Власнику и залогопримцу право следовања омогућава да
захтевају повраћај државине ствари од лица које ствар држи без правног основа или по
слабијем правном основу. Због специфичности код хипотеке, право следовања је
неопходно изучавати као посебно овлашћење заложног поверења.
5) Право располагања хипотеком
Право располагања хипотеком је овлашћење хипотекарног поверења да изврши пренос
(цесију) потраживања или залагање потраживања обезбеђеног хипотеком (надхипотека).
Право располагања хипотеком обухвата и право хипотекамог дужника да пренесе ранг
хипотеке пре или после њеног гашења, о чему ћемо посебно говорити.
Уступање потраживања (цесија) постоји када се потраживање обезбеђено хипотеком
уступи трећем лицу. Право дејство уступања потраживања у односу на хипотеку је у
заменом досадашњег хипотекамог повериоца (уступиоц, цедент) примаоцем
потраживања (цесионар) који постаје нови хипотеками поверилац. Са потраживањем се
преносе и споредна права (право првенствене наплате, хипотека, залога, права из уговора
са јемцем, право на камату и др.
Надхипотека настаје када хипотекарни поверилац заложи потраживање обезбеђено
хипотеком у корист трећег лица (надхипотекарног повериоца).
Предмет надхипотеке је потраживање обезбеђеног хипотеком, а тек посредно и хипотека
као имовинско право које представља њен акцесоријум.123 Код надхипотеке,
хипотекарни поверилац (А) своје потраживање према дужнику (Ц) обезбеђено хипотеком,
залаже надхипотекарном повериоцу (Б) ради обезбеђења дуга према њему.
6) Право преузимања хипотеке 808. Право преузимања хипотеке (иус офференди) је
овлашћење хипотекарног повериоца да исплати тражбину хипотекарном повериоцу који
захтева принудну продају предмета хипотеке и да ступи на његово место. Хипотекарни
поверилац ступа на место повериоца чије је потраживање исплатио (лична суброгација), и
то како у облигационом односу - преузимајући потраживање, тако и у хипотекарном
односу - преузимајући хипотеку (суццессио ин иура цредиторис). Коришћењем овог права
хипотекарни поверилац стиче још једну хипотеку, а да притом не губи досадашњу.
65. Права и обавезе хипотекарног дужника
Право на остатак вредности (хипероцха) је овлашћење хипотекарног дужника да, по
наплати свих потраживања из продајне цене предмета хипотеке, преостали део
вредности припадне њему. Право на повраћај „вишке“ вредности је настало у грчком и
римском праву (суперфлуум, хипероцха), а општеприхваћено је и у савременом праву.
„Остатак вредности је омогућен чињеницом да се у пословној пракси, приликом
заснивања хипотеке, за предмет хипотеке прихвата добро које са 50%, а само изузетно са
75% вредности покрива износ потраживања које обезбеђује, јер поверилац не жели да
ризикује немогућност продаје хипотекованог добра по реалној цени и немогућност
наплате припадајућих камата и трошкова.
Право располагања рангом хипотеке је право хипотекарног дужника установљено
Законом о хипотеци (чл. 53-56). Хипотекарни дужник може располагати неисписаном
хипотеком (а), извршити забележбу првенствено реда (б) или извршити предбележбу
нове хипотеке (ц). а) Располагање неисписаним хипотеком. Власник предмета хипотеке
може, у року од 3 године након престанка потраживања, да пренесе хипотеку на новог
или старог поверења, ради обезбеђења новог потраживања. Нова хипотека има исти ранг
као и претходна, а до износа потраживања које је претходна хипотека обезбеђивала.
Хипотекарни повериоци са каснијим рангом не могу се противити овом хипотеком од
стране власника, јер се њихов правни положај не мења. Уколико ново потраживање
премашује потраживање које је било обезбеђено исписаним хипотеком чији се ранг
преузима, за тај већи износ потребна је сагласност свих каснијих хипотекарних
поверилаца да би било обезбеђено у истом рангу.
б) Забележба првенственог реда. Власник хипотековане ствари може, уз захтев за испис,
да захтева забележбу првенствено реда за упис нове хипотеке у истом рангу хипотеке која
се исписује. Забележено право првенства дејствује према свима, без обзира на промену
власника непокретности (чл. 55. ЗХ). Нова хипотека са овим рангом може да се упише у
року од 3 године од када је дозвољена забележба, али само до износа потраживања које
је обезбеђивала угашена хипотека. Забележба првенственог реда остварује функцију
хипотеке на сопственој ствари и тек моментом преноса на новог поверења она производи
правно дејство.
в) Предбележба нове хипотеке.
Власник хипотековане ствари може да захтева предбележбу нове хипотеке на место старе
и за време њеног постојања. Предбележба нове хипотеке врши се заједно са већ
уписаним хипотеком, у истом рангу и за обезбеђење потраживања највише до истог
износа. Предбележба ће важити под условом да се стара хипотека испише у року од
годину дана од добијања дозволе за упис нове хипотеке и да је захтев за испис старе
хипотеке поднео власник или хипотекарни поверилац у чију је корист уписана нова
хипотека
Обавезе хипотекарног дужника.
Основна обавеза хипотекарног дужника је да као власник и држалац заложене ствари
очува њену вредност и да у фази реализације допусти намирење тражбине. а) Обавеза
чувања вредности хипотековане ствари. Хипотекарни дужник је обавезан да се према
заложеној ствари понаша економски рационално како бл очувао њену вредност. Он мора
да се уздржава од радњи које представљају неекономско и нерационално поступање са
хипотекованом ствари, на које би, да није хипотеке, као власник имао право. Закон о
хипотеци није изричито предвиђено ову обавезу, али она произилази из права
хипотекарног повериоца у случају смањења вредности предмета хипотеке.
б) Обавеза трпљења намирења потраживања из вредности предмета хипотеке је обавеза
хипотекарног дужника, као власника заложене ствари, да допусти хипотекарном
повериоцу да посредством суда прода предмет хипотеке и наплати 128 потраживања из
добијене цене.“ Закон о хипотеци је регулисао обавезу интервенције надлежног органа
ради омогућавања. вансудског поступка намирења, у случају ометања (чл. 37), а поступак
судске продаје се регулише по правилима извршног.

66. Престанак хипотеке

Формалноправно хипотека може престати само супротним актом од њеног стицања
(цонтрариус ацтус).
Хипотека је право које настаје укњижбом (уписом, интабулацијом), а престаје исписом
(екстабулацијом) из јавног регистра. Формалноправно, до брисања, хипотека „егзистира
ипсо иуре и без потраживања, иако се не може реализовати”. 130 Право брисања
хипотеке може захтевати дужник, власник или поверилац.
Материјалноправни разлози престанка потраживања (исплата, одрицање, конфузија итд.)
условљавају престанак хипотеке као споредног права. Њена евентуална реализација без
пуноважног потраживања, водила би неоснованом обогаћењу.
Материјалноправни разлози престанка хипотеке су: одрицање, консолидација, пропаст
хипотековане ствари и амортизација хипотеке.
-Одрицање од потраживања и одрицање од хипотеке.
Могућност одрицања од права је последица аутономије воље и диспозитивности
грађанских субјективних права. Одрицање се може побијати само ако је имало за циљ
оштећивање повериоца (ацтио Паулиана). Одрицањем од потраживања као главног права
престаје и могућност реализације хипотеке као акцесорног права. За одрицање
повериоца од потраживања (облигационог права) потребна је сагласност дужика
(опроштај, отпуст дуга, чл. 344. ЗОО). Уколико је дошло до одрицања од дела
потраживања, хипотека важи за преостали дуг (недељивост залоге). За одрицање од
хипотеке (стварног права) довољна је писмена изјава воље хипотекарног-повериоца-са-
потписом-овереним-у-суду-или-код-другог-овлашћеног органа.
-Конфузија и консолидација. Ово су разлози престанка хипотеке услед околности да
престаје правни однос због недостатка два лица као субјекта овлашћења и обавеза.
Сједињење (конфузија) постоји када исто лице стекне и потраживање и дуг, односно
својство повериоца и дужника. Ово је могуће када поверилац наслеђа имовине дужника
или обрнуто, спајањем два правна лица, уступањем потраживања дужника итд.
Консолидација постоји када исти правни субјект постане и хипотекарни поверилац и
хипотекарни дужник. Настаје када хипотекарни поверилац стекне својину на
хипотекованој непокретности (наслеђивањем, спајањем итд.).
-Пропаст хипотековане ствари. Објект права је оно „што носи субјективно право, што га
обликује и представља његов закон”.¹ Пропашћу објекта престају и сва стварна права
поводом те ствари, уколико не дође до реалне суброгације (нпр. на место предмета
хипотеке ступи шума осигурања).
Пропашћу хипотековане ствари у целости настаје разлог за тражење престанка хипотеке
(изгори кућа, сруши се гаража или пословни простор, дође до ерозије земљишта услед
бујице и сл.). Уколико је предмет хипотеке делимично пропао хипотека се води на
преостали део, а исправка уписа врши се по самом закону.

67. Регистрована залога

Регистарска (регистрована) залога (покретна хипотека, бездржавинска залога) је заложно
право на покретним стварима и правима којим се овлашћује заложни поверилац да у
случају докње дужника са исплатом дуга захтева продају заложене ствари без, обзира у
чијој се својини и државини налази, и наплату потраживања из њене вредности. Настаје
уписом у посебан јавни регистар за залагање покретних ствари.
Субјекти регистарске залоге су заложни поверилац и заложни дужник¹ У нашем праву
нема ограничења у погледу субјеката регистарске залоге (сва физичка и правна лица).
Залогодавац је власник предмета залоге и може бити дужник потраживања које се
обезбеђује, али и свако треће лице које пружа обезбеђење за такође дуг (реални дужник).
Предмет заложног права могу бити покретне ствари (а), потраживања (б), сувласнички
удео (в). Ствари и права се могу заложити и као будуће ствари и права (д).
Садржину регистарске залоге чине права и обавезе који одређују правни положај
заложног повериоца и заложног дужника (залогодавца) код регистарске залоге.
Уговорна залога настаје на основу пуноважног правног основа - уговора о залози. Уговор о
залози мора да буде закључен у писменој форми и садржи битне елементе.
За престанак регистарске залоге вазе опште одредбе о престанку хипотеке. Регистарска
залога, формалноправно, престаје моментом Исписа из Регистра залоге. Брисање се врши
на захтев заложног повериоца, дужника или залогодавца ако нису исто лице. Дужник,
односно залогодавац су обавезни да, уз захтев за брисање регистарске залоге, поднесу
писмену изјаву заложног поверења да пристаје на брисање или судску одлуку којом се
утврђује да је заложно право престало.
Материјалноправни разлози на основу којих се може захтевати престанак регистарске
залоге могу се односити како на престанак потраживања које се обезбеђује (главно право)
тако и на престанак саме регистарске залоге (акцесомо право). Разлози гашења су:
- исплата, пребијање, конфузија и други начини престанка потраживања;
- пропас ствари. Међутим, ако је предмет залоге био осигуран, залога се трансформише у
заложно право на потраживању шума осигурања;
-продаја предмета залоге и наплата потраживања. По правоснажности судске одлуке о
намирењу, суд ће решењем одредити да се заложно право брише из Регистра залоге;
- одрицање заложног повериоца од залоге које мора бити извршено у писменој форми;
аје
- консолидација, постоји када заложни поверилац стекне својину на заложеној ствари
тако да исто лице постане заложни поверилац и заложни дужник. У нашем праву није
допуштено задржавање ранга и конституисање бездржавинске залоге на сопственој
ствари.

68. Право прече куповине - појам, врсте и садржина

Појам
Право прече куповине овлашћује да захтева од власника, када одлучи да прода ствар, да
му је понуди пре осталих купаца, као и да уколико власник не поштује његово право и
ствар прода трећем лицу, захтева да му, ствар буде уступљена под истим. условима под
којима је закључен уговор о продаји: Титулар права прече куповине има два овлашћења:
право првенственог стицања својине на ствари (да је битно овлашћење из овог права) и
право прекупа или откупа¹ ствари од трећег лица коме је продата без поштовања права
првенства (ретрацтус). ). Ова овлашћења не припадају титулару права пре куповине
кумулативно. Напротив, право. на побијање правног посла који је закључен са трећим
лицем и захтевом да ствар под истим условима буде њему уступљена, може се вршити
само ако власник ствари који је имао обавезу да, у случају њене продаје, најпре понуди
имала права прече куповине није ову испунио, већ ствар продао трећем лицу. Право
прече куповине се може извршити само под условом да власник ствари одлучи да исту
прода. Ималац права прече куповине не може захтевати од власника да ствар прода. Зато
је право прече куповине латентно или условно право. Оно се актуализира тек када
власник одлучи да ствар прода.
Циљ због кога се успоставља право прече куповине јесте заштита интереса одређених
лица да поседују извесне ствари пре других.
2. Облици права прече куповине
С обзиром на основ настанка право прече куповине може бити законско (принудно које
настаје непосредно на основу закона и уговорно (вољно) које настаје споразумом
странака или тестаментом.
1. Законско право прече куповине Законско право прече куповине има свој основ
непосредно у закону (ретрацтус легалис). За његов настанак није потребна сагласност
било ког правног субјекта.
а) Предмет
Предмет законског права прече куповине могу бити непокретне и покретне ствари, а
изузетно и нека имовинска права. Истини за вољу, предмет права прече куповине с биле
су, још у време његовог настанка непокретне ствари (као и касније), тако да се појам
законског права прече куповине везује, баш за непокретне ствари. И данас су
пољопривредно, грађевинско и шумско земљиште, шуме, станови, зграде, пословни
његов предмет најчешће непокретне ствари: просторије и сл. То могу бити и брод и
ваздухоплов.. Предмет законског права прече куповине могу бити, изузетно, и покретне
ствари као што су културна добра, архивска града и друга добра од националне важности.
Од права предмет законског права прече куповине могу бити удели, акције, ауторско и
проналазачко право. У сваком случају, предмет законског права прече куповине су једна
ствар које одреди закон.
б) Субјекти
Као и предмети и субјекти законског права прече куповине су били различити у току
развоја овог права. Најпре, то су били сродници, затим сувласници, санаследници, суседи
итд. Данас је број имао права прече куповине смањен, али су се јавиле нове категорије
субјеката. Најчешће, субјекти права прече куповине су сувласници и санаследници, али се
јављају и суседи, држава итд. У упоредном праву је законско право прече куповине
предвиђено скоро као опште право, док у нашем праву то није случај.
2. Уговорно право прече куповине
Уговорно право прече куповине овлашћује свог имаоца да пре осталих субјеката стекне
право својине на одређеној ствари. Власник ствари - купац обавезује се да у случају прода