Увод у право – испит

1. Појам Увода у право

Свака наука има своје предмете, у правним наукама је предмет право у

конкретној држави или право у заједници другог реда. Постоји позитивно
право које је право у држави. Правне науке се деле на конкретне и
теоријске, конкретне се односе на право у конкретној држави док се
теоријске науке односе на право уопште. Конкретне науке су мање апстракте,
теоријске су више. Увод у право спада у теоријске науке. Увод у право, као и
све друге науке, има своје научне принципе тј. Поступке. Увод у право има
социолошки принцип – друштвени узроци настанка правних норми,
аксиолошки принцип – утицај људских врлина, вредности на стварање
правних норми, и нормативни принцип – коментарисање самих правних
норми.

2. Назив (име) државе.

Схватања државе:

Аристотел - држава његовог времена најбоља могућа заједница, да она

омогућава личне животне потребе и да омогућава најбољи могући живот;

Св. Августин - сматрао да је римска држава изобличена;

Хегел - сматрао да је држава божанска идеја;

Маркс – држава је класна организација;

Келзен – држава је принудни поредак са могућим функцијама;

Хенке - држава представља повезивање правде и власти;

3. Вишезначност назива (имена) држава.

Ипак постојало је кроз историју мноштво различитих термина који се односе

на реч држава:

Res publica – Шире заједнице;

Civitas – град-држава који цвета на простору Европе, Италије;

Regnum – Територијална монархија;

Наравно и многе друге државе имале су своје термине – Немачка - Land,

Staat, Русија - Государство; Србија - Држава.

Код термина држава настаје један проблем – вишезначност. Код речи

госудраство и држава основ речи лежи у држању, очувању, имати власт; код
немачке речи основ лежи у територији.

4. Шта је држава (проблем дефинисања државе).

Када се постави питање како дефинисати државу, настаје велики проблем

који се решио тек са Макијавелијем који је увидео 2 битна својства код
термина држава: 1) Речју staat објашњава се економски, социјални статус,
егзистенција; 2) Представља посебну правну структуру једне заједнице. Овим
се у потпуности мења приступ посматрању терминологије речи држава.

5. Држава као организација.

Дефинисати државу као организацију значи утврдити њена својства, те тако,

њена својства су:

Монополска контрола над средствима силе – држава јесте заједница, али се

од других друштвених заједница разликује по монополу над средствима силе.
Разуме се, насиље није нормално а ни једино средство државе али је свакако
карактеристично за државу.

Територијалност – држава има простор на којем њена власт делује. Држава

може имати свој копнени и морски део. Свемир је територија која не припада
нити једној држави.

Сувереност – власт државе је апсолутна, највиша и недељива.

Безлична структура власти – особа која је на власти не влада по својој вољи,

мишљењу и субјективним идејама већ по праву.

Легитимитет – легитимна је она држава чији грађани признају њену власт.

6. Држава као заједница.

Држава као заједница представља друго значење речи држава. Сходно томе
сматра се да држава влада у општем а не у личном интересу, и да мора
постојати повезивање државе и права.

7. Јелениково учење о три елемента државе.

По јелинеку држава има 3 елемента: територија, државни народ и власт.

8. Територија државе.

Територија – простор над којим делује државна власт; такође представља

материјални елемент државе;

9. Државни народ (становништво).

Државни народ – представља становништво које живи на територији једне

државе. То становништво је у обавези да поштује све правне норме које
постоје у датој држави. Становништво може бити хомогено – састојано из
мноштво народа различитих религијских, етничких група. У датој држави,
њени становници могу имати држевљанство, могу имати (ретко) и два, а
постоје и лица без држевљанства; Ово представља персонални елемент
државе;

10. Државна власт.

Власт – елемент државе који спаја персонални и материјални елемент;

специфично обележје државе јесте њена власт која је апсолутна, суверена и
недељива. Држава има могућност монопола над органима силе чиме користи
легитимно насиље.

11. Државна сувереност.

Наравно, највећи утицај за стварање појма суверености имали су Боден и

Хобс. Појам суверености добио је нормативно признање након окончања
тридесетогодишњег верског рата, Вестфалским мировним уговором из 1684.
Године. Ипак сувереност се јавио као појам двоструког значења – правног и
политичког. Правно значење – сувереност је правни статус државе, тј. Да она
није колонија и да не признаје право вишег. Политичко значење – власт
државе која поседује одређене способности, могућност да делује, извршава
одређене задатке. Правно схватање суверености се састоји из 3 елемента:

1) Спољна независност – друге државе немају надмоћ у односу на државу.

2) Унутрашња независност – власт државе на државној територији је
највећа.
3) Правна неограниченост – држава има права да доноси правне акте без
спољашњег или унутрашњег утицаја.
12. Порекло државе.

Када је у питању порекло државе, служимо се различим приступима и

теоријама. Постоје два приступа испитивању порекла државе:

1. Разматрање историјског развоја – посматрање државе кроз периоде;

2. Филозофски приступ – логичка закључивања.

И постоји мноштво теорија порекла државе:

1. Теорија силе;
2. Теорија густине становништва;
3. Теорија неједнакости;
4. Марксистичка теорија;
5. Неомарсксистичка теорија;

13.Функције државе.

Свака држава треба да поседује следеће функције:

1. Функција осигурања – обезбеђивање опстанка државе и њеног

становништва; отклањање спољашње и унутрашње опасности;
2. Класна функција – очување права власника средстава за производњу и
држање робова и кметова; тиме настају класе;
3. Функција мира – приликом конфликата у друштву, држава је ту да
употребом монопола силе и стварањем правног поретка створи мир;
4. Функција остваривања слободе – функција државе да чува и омогући
основна људска права. За остваривање тога потребна је правна
 сигурност, правила свима доступна, као и субјект који кажњава кршење
истих.
5. Функција обезбеђивања социјалне сигурности – односи се на
остваривања социјалне сигурности послератних европских држава.
Утврђивање те функције везује се за Лисабонски уговор из 2009.
6. Функција сарадње и интерграције – остваривање интеграција држава у
окружењу које су детерминисане уставом. Пример Европска унија.
Ипак иако ти односи јесу правно детерминисани, нису вечни.

14.Промене државно-правног поретка.

Савремено доба доноси глобалне процесе који захтевају промену државно-

правног поретка. Оне се остварују помоћу надлежних државних органа и то
доношењем правних аката који су донети утврђеном правном процедуром.
Тим процесом дешавају се легалне и нелегалне промене државно-правног
поретка.

У легалне промене државно-правног поретка спадају реформе и револуције.

У нелегалне промене државно-правног поретка спадају државни удар и пуч.

Државни удар је нелегална смена највиших органа власти. Извршавају их

војни или политички функционери. Делују са врха.

Пуч је нелегална промена државно-правног поретка, извршавају их нижи

чиниоци у хијерархији државних функционера. Делују са дна.

Револуција је легална промена правног поретка, она представља продор у

другачији свет. Када говоримо о револуцији, тиме се најчешће мисли на
француску и америчку револуцију. Услов настанка револуција јесте
неједнако друштво које се одржава употребом монопола силе. Идеја ових
револуција била је решење таквог правног поретка као и владавина правде,
слободе и једнакости. Идејна снага је да се револуција представи као легална
промена. Последица тога јесте држава у којој влада једнакост, одбацује се
црква и њене класне идеје, природно право се чува утврђеним правним
актима. Ове револуције подстакле су Србију у остваривању Првог српског
устанка. Тиме је 1804. Борба против Османског царства постала и
револуциони покрет.

15.Нација - држава и њена будућност.

Неки сматрају да је нација стара колико и човечанство. Други сматрају да је

недавно настала, тиме мислећи на уставну, либералну и либерално-
демократску државу. Њен раст установљен је теоријом о 5 важних чиниоца:

1. Опадање утицаја универзалне цркве и раст националних цркви;

2. Проналазак штампе – ширење идеје;
3. Замена латинског језика;
4. Слабљење династије и монархије;
5. Промена схватања;

Поставља се питање, када се заједница категоризује у нацију-државу? Који су

критеријуми потребни за тако нешто? Ти критеријуми могу бити објективни
и субјективни.

Објективни критеријуми:

Фихте је сматрао да је то језик али неки су сматрали да су то ипак религија и

етички критеријуми.

Субјективни критеријуми:

Џон Стјуарт Мил – људи повезани симпатијом које не постоје између њих и
других људи, а који тиме желе да буду под истом влашћу.

Ернест Гелнер – посебна национална свест и тежња за националним

самоопредељењем и независношћу.

Ернест Ренан – жеља за заједничким животом.

Како је настао модерни појам нације, тако и постоје 2 његова правца:

Француски правац – „скуп уједињених индивидуа које живе под истом

владом“;
Амерички правац – „Нација се дефинише својом тежњом да правом
грађанства трансцендује посебна припадништва, да дефинише грађанина као
апстрактног појединца, без посебних поистовећења и квалификација.

Постоје и утицаји снажних чиниоца на настанак држава. У снажне чиниоце

спадају: развитак технологије ратовања, глобална еколошка равнотежа... У
тим чиниоцима нације су превише велике или превише мале, па се због тога
распарчавају на делове.

За нације државе је битно истаћи учење Вила Кимлика, он је започео учење о

мултикултурним друштвима. Он је закључио да мултикултурна друштва
захтевају и мултикултурна права. Он сматра да постоје два типа друштава: 1)
мултикултурно друштво; 2) полиетичко друштво;

16. Теорије о праву.

Више право је описивање и оцењивање позитивно-правних норми помоћу

моралних критеријума.

Природно право су закони настали не водећи се рачуна о позитином праву

неких држава. Ови закони важе не због ауторитета ко их је донео, већ због
тога што потичу од природе човека.

Постоје два становишта права:

1) Природноправно – бави се стварањем разлога за понашање које је у

складу са правним нормама а те правне норме треба да буду сагласне са
моралним принципима;
2) Позитивноправно – бави се описивањем важећег права, али се не
повезује са моралним принципима; право се представља у позитивном
праву у много облика: закони као императиви, закони и други облици
државног права, државно и аутономно право. На почетку позитивно
право изучавало је правне појмове као функције. У 20. Веку то се мења
и истиче се раздвојеност права од морала. Херберт Харт се залагао за
уношење разумевања у право.

Постоји и трећи „пут“ разумевања права. Ово је идеја по којој треба

спојити право, морал и правду.
 17.Обичај, морал и право.

Пре свега, шта је право? Право представља правне норме које се од других
друштвених норми разликују по извесним својствима. Ти делови су санкција
и диспозиција.

Диспозиција је захтев који од одређених субјеката захтева да нешто чини или

не чини.

Санкција је казна која наступа за понашање супротно од диспозиције.

Норма се састоји од следећих претпоставки:

1) Субјекти који стварају норме;

2) Субјекти којима су норме упућене;
3) Различити начини понашања предвиђени нормом;
4) Циљеви који се остварују правном нормом;

Сваки субјект има право да се понаша или не понаша по одређеној норми,

али за непоштовање свакако постоји санцкије. Норма функционише по томе
да поједностави друштвене односе и да омогући што рационалније начине
решевања конфликата.

Друштвене норме деле се на:

1) Обичајне – оне које су настале у „стихијском“ друштву; норме су

настале изненада, основ су нашле у обичајима једног друштва;
2) Моралне – настају под утицајем цркве; чешће су психичке и ретко када
имају физичку санкцију;
18. Шта је право (дефиниција) права.