11. Европски савет.

- Европски савет је састанак председника држава или председника влада држава

чланица Европске Уније. На Париском самиту одлучено је да састанци морају да се
одржавају три пута годишње, а описани су као Европски савет (децембар 1974. године).
Председник држава или влада и председник Европске Комисије се састају најмање два
пута годишње. Када се налажу питања о којима се расправља, чланови Европског савета
могу одлучити да свакоме од њих у раду помаже један од министар, а у случају
председника Комисије, један члан Европске Комисије. Председник Европског савета има
европски мандат, а не национални, у трајању од две ипо године. Мандат се може обновити
само једном. Задаци председника ЕС су:
- припрема и праћење састанка Е. Савета;
- представљање ЕУ на међународним састанцима у области спољне и безбедоносне
политике.
Европски савет је усмерио свој рад на економску и монетарну Унију, Европски монетарни
систем, директне изборе за Парламент и низ питања у вези приступања.
Седиште ЕС је у Бриселу (Белгија) од 1. децембра 2019. године.

12.Савет.
- Савет се састоји од представника влада држава чланица. Свих 27 држава чланица
шаљу по једног представника и то најчешће ресорни министар или помоћник министра
одговоран за питања о којима се расправља. Важно је да представници буду овлашћени да
поступају уместо владе. Представници који седе у Савету састају се у 9 различитих
састава:
1. Савет општих и спољних послова;
2. Економска и финансијска питања;
3. Сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова;
4. Запошљавање, социјална политика, здравство и заштита потрошача;
5. Конкурентност;
6. Саобраћај, телекомуникација и енергетика;
7. Пољопривреда и рибарство;
8. Заштита животне средине;
9. Образовање, млади и култура.
Савет је задужен за координацију економских питања држава чланица. Утврђује буџет на
основу прелиминарног нацрта Комисије. Радне процедуре детаљно су дефинисане у
пословнику.
Припреме за састанак Савета врше:
- комитет сталних представника;
- генерални секретаријат.
Састанак Савета сазива председник на сопствену иницијативу или на захтев Европске
Комисије.
Гласање се у Савету примењује као опште правило и довољна је квалификована већина.

13. Европска комисија.

 - На челу Комисије налази се председник коме помаже седам потпредседника
укључујући и високог представника Уније за спољне послове и безбедоносну политику,
као првог потпредседника.
Председник и чланови Комисије именују се на период од пет година поступком
инвеституре:
- Европски Савет предлаже Европском парламенту кандидата за председника
Комисије;
- ЕП потом бира председника већином гласова својих чланова;
- Ако кандидат не добије потребну већину у Парламенту, Европски Савет у року од
месец дана предлаже Парламенту новог кандидата;
- Државе чланице састављају списак нових лица;
- Савет усваја тај списак;
- Након што ЕП изабере председника Комисије, парламент одобрава остале
чланове Комисије.
Седиште Европске Комисије је у Бриселу.
Комисија представља Унију у међународним организацијама и задужена је за свакодневно
функционисање представништва Уније у оквиру и изван ЕУ Комисија заступа Унију у
судовима држава чланица, заједно са Саветом – пред судом правде.
Структура Европске Комисије;
- Комисија
(27 чланова)
(кабинет)
- Генерални секретаријат
- Правна служба
- генерални директоријат за комуникацију
- канцеларија европских политичких саветника.

14. Суд правде Европске уније.

- Суд правде ЕУ основан је 1952. године. 1957. године је постао правосудни орган и
данас је правосудни орган ЕУ.
Правосудни посао сада обавља на три нивоа:
- Суд правде – састоји се од 27 судија и 8 независних адвоката на период од 6
година. Свака држава чланица има по једног судију. Делимична замена половине судија и
независних адвоката сваке три године, на почетку правосудне године 6. октобра. Суду
асистира независних адвоката; они уживају судску независност. 4 од 8 адвоката су увек из
„великих“ држава чланица (Немачка, Француска, Италија, В. Британија) док преостала 4
долазе из преосталих 23 држава чланица. Њихова дужност је заснована на ф-ју владиног
комесара у Савету држава у правним судовима у Француској.
Судије и независни адвокати се бирају међу особама у сопственој држави или су то
признати правни стручњаци.
Задаци суда правде:
- праћење примене права Уније;
- тумачење права Уније;
- будуће одликовање права Уније.
 - Општи суд – је саставни део суда Суда правде. Чини га 27 чланова чија стручност
и правни статус подлажу једнаке услове као и судије Суда правде. Њихова главна ф-ја је
да заседају као „судије“ и могу да се именују као „независни адвокати“ на ad hoc основи.
У већини га заседају од 5 судија, три судије. Може заседати као велико веће (од 13 судија)
или као пленум (27 судија)
Задаци:
- надлежан за доношење пресуда;
- поступка као апелациони суд у предметима жалби;
- овлашћење за прелиминарне пресуде.

- Специјализовани судови – основан је 2004. године као суд за службенике.

Чине га 7 судија чији је статус сличан Општем суду и именују се на период од 6 година.
Специјализовани суд обично заседа у виду панела од три судије, али може и као пун панел
или панел од 5 судија, или као један судија. Први независни адвокат може предложити
преиспитивање Општег суда уколико је угрожено јединство правосуђа.

15.Evropska centralna banka i Revizorski Sud

Evropska centralna banka (ECB), sa sedištem u Frankfurtu na Majni nalazi se u samoj srži
ekonomske i monetarne unije. Njen zadatak je da odrźava stabilnost evropske valute, evra, i da
kontroliše količinu novca u opticaju (član 128 UFEU). Da bi mogla da obavlja ovaj zadatak,
nezavisnost ECB garantovana je brojnim pravnim odredbama. U ostvarivanju svojih ovlašćenja
ili prilikom obavljanja zadataka i vršenja dužnosti, Evropska centralna banka ili bilo koja
nacionalna centralna banka ne smeju dobijati uputstva od institucija Unije, vlada država članica
ili bilo kog drugog organa. Institucije EU i vlade država Članica ne smeju da vrše uticaj na ECB
(Član 130 UFEU). ECB ima Upravni savet i Izvršni odbor. Upravni savet čine centralnih banaka
iz 16 država članica evro-zone i članovi Izvršnog odbora ECB. Izvršni odbor, koji se sastoji od
predsednika, potpredsednika i još Četiri Člana, praktično je zadužen za upravljanje Evropskom
centralnom bankom. Predsednik i članovi se biraju zajedničkim dogovorom vlada država Članica
iz redova pojedinaca priznatog statusa i iskustva u monetarnim i bankarskim poslovima, na
preporuku Saveta i nakon savetovanja s Evropskim parlamentom. Njihov mandat traje osam
godina i ne mogu biti ponovo izabrani da bi sc osigurala nezavisnost Članova izvršnog odbora
(član 283 UFEU). Evropski sistem centralnih banaka (ESCB) Čine ECB i centralne banke država
Članica (Član 129 UFEU). Ima zadatak da definiše i sprovodi monetarnu politiku Unije a ima i
isključivo pravo autorizacije izdavanja novih novčanica i kovanica u okviru Unije. Isto tako,
upravlja zvaničnim deviznim rezervama država Članica i osiourava nesmetano funkcionisanje
platnih sistema (član 127(2) UFEU).
Revizorski sud je oformljen 22. jula 1975. godine i počeo je sa radom u Luksemburgu oktobra
1977. godine. Od tog vremena mu je status napredovao do institucije Unije (Član 13 UEU).
Sastoji se od 27 članova, što odgovara trenutnom broju država Članica. Njih na period od Šest
godina imenuje Savet, koji kvalifikovanom većinom i nakon konsultacija s Evropskim
parlamentom, odobrava spisak članova pripremljen u skladu sa predlozima država Članica (Član
286(2) UFEU). Članovi biraju predsednika Revizorskog suda iz svojih redova na period od tri
godine; predsednik može biti ponovo izabran. Zadatak Revizorskog suda je da ispita da li su svi
prihodi i rashodi ostvareni na zakonit i regularan način, kao i da li je finansijsko upravljanje
kvalitetno. Za razliku od revizorskih sudova ili sličnih organa u nekim državama Članicama, on
nema nadležnosti za sprovodenje kontrolnih mera ili istraživanje sumnji da postoje nepravilnosti
koje nastaju tokom njegovih istraga. Međutim, on je potpuno samostalan u donošenju svojih
odluka o tome Šta i kako ispituje. Na primer, sud može da ispita da li je korist koju su ostvarila
privatna lica od finansijske podrške Unije u skladu sa pravom Zajednice. Glavno oružje iz
njegovog arsenala je Činjenica da može da objavljuje svoje nalaze. Rezultati njegovih istraga se
sumiraju u godišnjem izveštaju na kraju svake finansijske godine, koji se objavljuje u Službenom
glasniku Evropske unije i tako se na njega skreće pažnja javnosti. Sud može pripremati i posebne
izveštaje u bilo kom trenutku, vezano za odredene oblasti finansijskog menadžmenta, koji se
takođe objavljuju u Službenom glasniku.

16. Savetodavna tela

a) Evropski ekonomski i socijalni komitet

Svrha Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta (EESK) je da obezbedi da različite

ekonomske i socijalne grupe (naroČito poslodavci i zaposleni, poljoprivrednici, prevoznici,
poslovni ljudi, zanatlije, slobodna zanimanja i direktori malih i srednjih preduzeća) budu
zastupljene u jednoj instituciji EU. On služi kao forum za potrošače, grupe za zaŠtitu Životne
sredine i udruženja. Evropski ekonomski i socijalni komitet čini najviše 350 članova (savetnika),
odabranih iz najreprezentativnijih organizacija pojedinačnih država članica. Savet ih imenuje na
period od pet godina, i jednoglasno usvaja spisak Članova sastavljen u skladu sa predlozima
svake države članice. Članovi su raspoređeni u tri grupe (poslodavci, zaposleni i druge strane
koje predstavljaju civilno druŠtvo). Mišljenja koja se usvajaju na plenarnim sednicama
pripremaju „studijske grupe” koje čine članovi Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta (u
kojima i njihovi zamenici takođe mogu učestvovati kao stručnjaci). EESK ima i blisku saradnju s
komitetima Evropskog parlamenta.Savet se, na predlog Komisije, u odredenim okolnostima
mora posavetovati sa EESK, koji je osnovan na temelju Rimskih ugovora. Komitet takođe daje
mišljenja i na sopstvenu inicijativu. Ta mišljenja predstavljaju sintezu nekad veoma različitih
gledišta i izrazito su korisna za Komisiju i Savet jer ukazuju na promene koje bi želele da vide
grupe na koje predlog ima direktan uticaj. Mišljenja EESK data na sopstvenu inicijativu su već
više puta imala znaČajne političke posledice, a jedan od primera je mišljenje o osnovnim
socijalnim pravima u Evropskoj uniji od 22. februara 1989, koje je stvorilo osnovu za „Socijalnu
povelju” koju je predložila Komisija (i usvojilo 11 država članica).

b) Komitet regiona (član 305 UFEU)

Ugovorom o Evropskoj uniji (Ugovor iz Mastrihta) uspostavljeno je novo savetodavno telo:

Komitet regiona (KR). Kao ni EESK, ni on nije striktno institucija EU, jer je njegova funkcija
isključivo savetodavna i nije ovlašćen da donosi pravno obavezujuće odluke kao institucije s
punim ovlašćenjima (Evropski parlament, Savet, Evropska komisija, Sud pravde, Revizorski sud,
Evropska centralna banka). Kao i EESK, Komitet regiona se sastoji od najviše 330 članova(6).
Clanovi su predstavnici regionalnih i lokalnih vlasti u državama članicama, čiji mandat mora da
se zasniva na izborima u organima koje predstavljaju ili tim organima moraju da budu politički
odgovorni. Ovih 350 mesta sc dodeljuje državama članicama po istom sistemu kao i za EESK.
Članovc imcnujc Savct na pcriod od pet godina, i on jednoglasno usvaja spisak članova sačinjen
prcma prcdlozima svake države članice. Članovi Komiteta biraju predsedavajućeg iz svojih
redova, na period od dve godine. Postoji niz oblasti u kojima Savet Evropske unije ili Evropska
komisija moraju da se posavetuju sa ovim komitetom („obavezne konsultacije"): obrazovanje,
kultura; javno zdravlje; trans-evropske mreže; saobraćaj, telekomunikacije i energetska
infrastruktura; ekonomska i socijalna kohezija, politika zapošljavanja i socijalno zakonodavstvo.
Savet se konsultuje s Komitetom redovno bez ikakve pravne obaveze, u vezi sa mnogim
nacrtima zakonodavnih akata („neobavezne konsultacije”).

c) EVROPSKA INVESTICIONA BANKA (ČLAN 308 UFEU)

Kao finansijsku agenciju za „ravnomeran i stabilan razvoj” Evropske unije, Unija na

raspolaganju ima Evropsku investicionu banku (EIB), čije je sedište u Luksemburgu. EIB
obezbeđuje zajmove i garancije u svim ekonomskim sektorima, posebno da bi potstakla razvoj
manje razvijenih regiona, modernizaciju ili transformaciju preduzeća ili stvaranje novih radnih
mesta i da bi podržala projekte od zajedničkog interesa za više država članica.EIB ima trojnu
strukturu: predvodi je Odbor guvernera koji čine ministri finansija država članica i koji utvrđuje
smernice za kreditnu politiku i daje ovlašćenja za aktivnosti EIB izvan EU. Nakon Odbora
guvernera sledi Odbor direktora sa 28 redovnih članova (po jedan predstavnik iz svake države
članice i jedan iz Evropske komisije) i 18 zamenika. Članovi su obično visoki zvaničnici iz
nacionalnih ministarstava finansija ili ekonomije. Odbor direktora donosi odluke o davanju
zajmova i garancija, kao i o uzimanju zajmova. On garantuje da banka radi u skladu sa
smernicama Odbora guvernera. Svakodnevnim aktivnostima EIB upravlja Upravni odbor, izvršni
organ od devet članova imenovanih na period od šest godina.

17. Извори права Европске Уније

Извори права Европске уније чине Оснивачки и други уговори који су између себе
закључили државе чланице, акти институција Европске уније донешени на темељима
таквих уговора, међународни уговори које склапа Европска унија, пракса Европског суда
и општа начела права Уније.

Деле се у две групе: примарне и секундарне изворе права.

18. Примарни извори права Европске уније

Примарне изворе стварају државе чланице ЕУ и сама Европска унија. Државе чланице
чине приликом уређивања међусобних односа, а ЕУ као субјекат међународног права
закључивањем споразума са трећим државама и међународним организацијама. У односу
на секундарне изворе, примарно право има предност. Реч је о правним изворима које су
директно, без поседа институција Уније прихватиле државе чланице. То су: Уговори о
оснивању Европских заједница и Европске уније (Оснивачки уговори),Измене и допуне
тих уговора,Протоколи који су придодати наведеним уговорима,Додатни уговори којима
се мењају специфични делови Оснивачких уговора, уговори о приступању нових држава
чланица,Међународни споразуми – конвенције између држава чланица и споразума
Заједнице са трећим државама, не чланицама и међународним организацијама. Општа
правна начела

19. Секундарни извори права

Секундарни извори права су акти које доносе институције ЕУ на основу принципа

утврђених оснивачким уговорима – законодавни акти, делегирани акти, акти о
имплементацији, као и читав низ других правних аката којима институције ЕУ издају
необавезујуће мере или њима регулишу унутрашње активности ЕУ и њених институција.
Европска унија осмислила је и читав низ различитих правних инструмената којима је
Унији омогућено да утиче на законодавства држава чланица. Ови инструменти се деле на
обавезујуће –  уредбе, директиве и одлуке, које су државе чланице дужне да примене, и
необавезујуће – препоруке и мишљења. Уредбе, директиве и одлуке, као правно
обавезујући акти, објављују се у Службеном гласнику Европске уније. За препоруке и
мишљења не постоји обавеза објављивања, али се и они најчешће појављују у поменутом
гласилу Уније. Ради бољег разумевања на који начин се циљеви утврђени оснивачким
уговорима примењују помоћу различитих правних инструмената, у наставку текста ће
бити дефинисан сваки од поменутих инструмената.

- Уредбе су обавезујући законодавни акти који се морају примењивати потпуно и у свим

државама чланицама ЕУ. Државе чланице морају уредбу применити у потпуности, што
значи да држава нема право да примени само оне одредбе које сматра прихватљивим. Циљ
уредбе је унификација права у државама чланицама.

- Директиве су обавезујући правни акти којима се утврђује циљ који све државе чланице
морају остварити, међутим, овим правним актом није прописан начин остваривања циља,
што је избор који је остављен државама чланицама. 
Одлуке су акти који су обавезујући за оне државе којима су одлуке упућене. Одлуке су
дакле селективно примењиве у смислу да су у одлуци дефинисане циљне групе на које се
одлука односи и које су у обавези да одлуку примене.

- Одлуке су акти који су обавезујући за оне државе којима су одлуке упућене. Одлуке су
дакле селективно примењиве у смислу да су у одлуци дефинисане циљне групе на које се
одлука односи и које су у обавези да одлуку примене.

- Препоруке нису обавезујући правни акти, што значи да се странка која се у препоруци

помиње, позива да делује на одређени начин, у складу са виђењем институција ЕУ.

- Мишљења, као и препоруке, нису обавезујући правни акти, доносе их институције ЕУ

када желе да дају процену одређене ситуације или догађаја у ЕУ или некој од држава
чланица.

- Резолуције - дефинишу заједничка мишљења и намере везане за општи процес

интеграције и специфичне задатке у оквиру и изван ЕУ. Може их издавати Европски
савет,Савет и Европски парламент.

- Декларације: постоје две врсте:

1) Еквивалентна револуција - односи се на даљи развој Уније, као што је декларација о

ЕУ, Декларација о димократији и Декларација о основним правима и слободама.
2) Интерпретативне Декларације – доносе се у контексту поступка одлучивања у Савету и
износе ставове свих или појединих чланова о тумачењу одлука Савета.

- акциони програми - примају Савет и Комисија на своју иницијативу или на предлог

Европског савета. Они служе како би се у пракси применили законодавни програми и
општи циљеви предвиђени Уговорима.

20. Стварање права Европске уније

Док се у државама воља народа углавном изражава у парламенту, представници владе

држава чланица који се састају у Савету су дуго играли одлучујућу улогу у изражавању
воље ЕУ. То је просто било због тога што се Европска унија не састоји од једне „европске
нације” већ своје постојанче и форму дугује комбинованом доприносу својих држава
чланица. Оне нису једноставно пренеле део свог суверенитета на ЕУ, већ су га удружиле
на основу разумевања да ће задржати заједничко овлашћење његове примене. Међутим, у
току развоја и продубљивања процеса европских интеграција, ова подела овлашћења у
процесу одлучивања, који је на почетку био усмерен на одбрану интереса националних
држава чланица, развила се у нешто вишеструко уравнотежено, уз стално јачање статуса
Европског парламента. Првобитна процедура. у којој је Парламент само консултован,
била је пре свега проширена сарадња са Саветом, да би Парламент коначно добио
овлашћења заједничког одлучивања у законодавном процесу Европске уније. Према
Лисабонском уговору, ова овлашћења Парламента за заједничко одлучивање постала је
„редован законодавни поступак”, то јест, „опште правило” чиме је додатно ојачан
демократски кредибилитет ЕУ. Поступак заједничког одлучивања састоји се од
заједничког усвајања уредаба, директиве или одлуке од стране Европског парламента. и
Савета на основу предлога Комисије Само у неколико изричито одређених случајева
усвајања уредби, директива или одлука од стране Европског парламента уз учешће Савета
или од стране Савета уз учешће Европског парламента, представља посебан законодавни
поступак. Уз ове законодавне поступке, постоји и „поступак одобрења “, који Европском
парламенту даје коначну одлуку о ступању неког правног инструмента на снагу, као и
„поједностављени поступак”, који се примењује када само једна институција Уније издаје
необавезујуће инструменте.

21. Поступци стварања права ЕУ

ТОК ПОСТУПКА: Покреће Комисија, која припрема предлог за усвајање мере Уније.

• Прво Читање у Парламенту и Савету - Председник Европског парламента прослеђује

предлог Парламентарног одбора за координацију ради даљег разматрања. О резултату
дискусије у комитету расправља се на пленарној седници Парламента, и он је дат у виду
мишљења којим се предлог усваја, одбија или се предлажу амандмани. Парламент потом
доставља свој став Савету.

• Савет тада при првом Читању може поступити на следећи начин:

- Уколико одобри мишљење Парламента, акт се усваја у облику мишљења; тиме сц

завршава законодавни поступак.

- Уколико Савет не одобри мишљење Парламента, он усвоји свој став у првом читању и
прослеђује га Европском парламенту.

Савет информише Европски парламент о свим разлозима који су га довели до усвајања

свог става. Комисија информише Европски парламент о свим детаљима свог становишта.

• Друго читање у Парламенту и Савету - Од тренутка када се становиште Савета

проследи Европском парламенту, он има рок од три месеца да предузме нешто од доле
наведеног:

- Да одобри мишљење Савета или да не донесе одлуку; акт о коме је реч се у том случају
сматра усвојеним уз формулацију која одговара становишту Савета;

- Да одбије становиште Савета већином својих чланова; предложени акт ће се сматрати

неусвојеним и тиме ће законодавни поступак бити завршен;

- Да већином својих чланова допуњују становиште Савета; тако измењен текст

Парламента ће се проследити Савету и Комисији, која даје мишљење о тим амандманима.

• Савет расправља о измењеном становишту и има три месеца од пријема амандмана

Парламента да предузме нешто од доле наведеног:

(1) Може прихватити све амандмане Парламента; акт у питању се у том случају сматра
усвојеним. Квалификована већина је довољна уколико је и Комисија сагласна са
амандманима; уколико то није случај, Савет може одобрити амандмане Парламента
искључиво једногласно.

• Процедура помирења - Процедуру помирења иницира председник Савета у договору с

председником Европског парламента. У његовој основи је Комитет за помирење, који је
тренутно састављен од 27 представника, свих из Савета и Европског парламента. Комитет
за помирење има задатак да постигне договор о заједничком тексту квалификованом
већином у року од шест недеља од сазивања, на бази ставова Европског парламента и
Савета са другог читања.Комисија учествује у раду Комитета за помирење и предузима
све неопходне иницијативе са циљем да се помири становишта Европског парламента и
Савета. Уколико у року од шест недеља од сазивања Комитет за помирење не усвоји
заједнички текст, предложени акт се сматра неусвојеним.
• Треће читање у Парламенту и Савету - Уколико у року од шест недеља од сазивања
Комитет за помирење усвоји заједнички текст, Европски парламент ће већином гласова, а
Савет квалификован већином, имати период од шест недеља од тог одобрења за усвајање
дотичног акта, у складу са заједничким текстом. Уколико то не учине, предложени акт се
сматра неусвојеним а законодавни поступак је завршен.

• Објављивање - Коначни текст потписују председницу Европског парламента и Савета, а

затим се објављује у Службеном гласнику Европске уније.

• Поступак Одобрења - Парламент не може да предлаже разне амандмане или да

обезбеди њихово прихватање током поступка одобравања;његова улога је ограничена на
прихватање или одбијање правног инструмента који му је предат. Постоји одредба која се
односи на овај поступак, у вези са приступањем нових држава чланица, склапањем
споразума о придруживању, споразума са важним финансијским импликацијама за ЕУ и
споразума са државама чланицама у областима политике за које важи редовни
законодавни поступак.

• ПОЈЕДНОСТАВЉЕНИ ПОСТУПАК - Према поједностављеном поступку, није

неопходан предлог Комисије да би се покренуо законодавни поступак. Тај поступак се
примењује код мера у оквиру сопствених овлашћења Комисије (као што је одобравање
државне помоћи). Поједностављени поступак се примењује и за усвајање необавезујућих
инструмената, поготово препоруке и мишљења које доносе Комисија или Савет. Комисија
није ограничена на оно што је изричито предвидљиво Уговорима, већ може и да
формулише препоруке и даје мишљење тамо где их сматра неопходним. У
поједностављеном поступку, правни акти се усвајају простом већином.

22. Извршење и заштита права ЕУ

Унија која има амбиције да буде заједница водена законом мора обезбедити својим
грађанима комплетан и ефикасан систем правне заштите. Систем правне заштите Уније
испуњава тај услов. Он препознаје право појединца на ефикасну судску заштиту права
која потичу из права Уније. Та заштита је једно од основних правних начела која је
резултат уставних традиција заједничких за све државе чланице и Европску конвенцију о
људским правима (Члан 6 и 13) и њу гарантује правни систем Европске уније (Суд правде,
Општи суд и специјализовани судови). Ради остварења те заштите постоји читав низ
поступака.

23. Postupci pred Sudom EU

ЕУ мора обезбедити својим храђанима комплетан и ефикасан систем правне заштите. ЕУ

се стара о правима појединца и даје судску заштиту. Правна заштита је главно начело ЕУ
и важи за све њене државе чланице а за остваривање правне заштите постоје разни
поступци.

1.ПОСТУПАК У СЛУЧАЈУ КРШЕЊА

Ово је поступак којим се утврђује да ли нека држава чланица не испуњава обавезе које јој
је задала Унија. Поступак се води пред Судом правде Европске Уније. Ако је озбиљна
тужба, долази до прелиминарног поступка који омогућава да чланица изнесе примедбе.
Суд спроводи истрагу жалбе и утврђује да ли је било кршења Уговора. Ако је било
повреде, држави може да се наложи или плаћање одређеног износа или казна.

2.ЗАХТЕВИ ЗА ПОНИШТЕЊЕ

Захтеви за поништење јесу објективна средства ЕУ уз помоћ којих грађанин може, уз

одређена ограничења да приступи правосуђу. Могу се односити на све мере институција и
Органа Уније који утичу на интерес тужиоца. Захтев могу поднети: државе чланице,
Европски парламент, Савет Комисија, Ревизорски суд, Европска централна банка и
Комитет региона.

Грађани и предузећа служе се захтњвуна само против решења која су упућена лично њима
или трећем лицу а то имљ индивидуални дејство на њих.

3.ТУЖБЕ ЗБОГ НЕПОСТУПАЊА

Овим средством допуњава се правна заштита која је доступна против Европског

парламента, Европског савета, Савета, Комисије и Европске централне банке. Подносилац
тужбе мора да обавести институцију о њеним обавезана да испуни дужност, а предмет
тужбе је да је орган прекршио Уговор тиме што није донео одлуку која се захтевала од
њега.

4.ТУЖБЕ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ

Ако се деси да грађанин, предузеће или државна чланица претрпи штету због пропуста
службеника институција ЕУ, могу да захтевају одштету пред Судом правде, с тим што
морају бити задовољени следећи услови:

1. Мора да постоји незаконита радња службеника ЕУ;

2. Штета мора бити претрпљена;

3. Мора да постоји узрочно-последична веза између акта институције и претрпљене штете;

4. Није неопходно доказивати намеру или немар;

5.Тужбе службеника заједнице

Дешавају се и спорови између уније и њених службеника а они се решавају пред Општин
судом.

6.Спорови о патентима уније

Суд уније је уведен Уговором из Нице. Овај суд бавио би се поступцима везаних за
повреду патената Уније и то са циљем да олакша и учини јефтинијом заштиту нових
изума у свим државама чланицама ЕУ.

7.Апелациони поступак

Како постоји основни и суд правде, врло је битно схватити да су жалбе везане за пресуду
основног суда подложне Суду правде и то једино у случају правних питања. Жалбе у вези
Основног суда могу бити везане за: недостатак надлежности, кршење процедуре који
негативно утиче на интересе особе која тужи, повреди права Уније. Уколико је жалба
оправдана, укида се пресуда Основног суда.

8.Провизорна правна заштита

Тужбе или залбе поднете против Основног или Суда правде, или против њихове пресуде,
немају обустављајуће дејство, али може се тражити решење о обустави примене акта који
оспорава или доношење привременог судског решења.

То је могуће само на основу 3 следећа критеријума:

1. Потенцијал за успех у смислу главног питања;

2. Хитност решења;

3. Процена интереса;

24.

25. Јединствено (заједничко) тржиште ЕУ

Може се рећи да је заједничко или јединствено тржиште срж европских интеграција. Оно
се развија од оснивања Европске економске заједнице 1957. године и укључује низ
различитих политика ЕУ. Јединствено тржиште има за циљ да уклони све препреке и
поједностави постојећа правила како би сви унутар ЕУ (појединци, потрошачи и
предузећа) могли максимално искористити приступ тржишту 28 држава чланица и 503
милиона становника/потрошача. Главни темељи Заједничког тржишта су тзв четири
слободе кретања – лица, роба, услуге и капитал. У пракси, ово омогућава појединцима да
живе, раде, студирају или се пензионишу у било којој држави чланици ЕУ; нуди
потрошачима повећану конкуренцију међу произвођачима што доводи до нижих цена
роба и услуга, ширег спектра доступних добара и услуга и веће заштите при куповини;
привредним субјектима омогућава много лакше и јефтиније пословање ван граница
матичне државе.

26.

27.

28.

29. Савет Европе и други облици сарадње изван ЕУ

Савет Европе - е регионална међународна организација европских земаља, чије се седиште

налази у Палати Европе у Стразбуру, на граници Француске и Немачке. Основан 1949.
године, има 47 држава чланица са око 820 милиона становника и послује са годишњим
буџетом од приближно 500 милиона евра. Сврха Савета Европе огледа се у остварењу
основних личних и демократских права и слобода у Европи, а најважнији акти су
доношење Европске конвенције о људским правима (1950.) и успостављање Европског
суда за људска права као сталног система правне заштите. Савет Европе има 47 чланица,
које су истовремено и потписнице Европске конвенције о људским правима. Иако је
организација наднационалног и европског карактера, Савет Европе не припада
институцијама Европске уније, није Европски савет ни Савет Европске уније. Чланство у
Савету Европе није условљено чланством у Европској унији, мада је свих 28 земаља
Европске уније, учлањено у Савет Европе. Поред чланица, Савет Европе и Европску унију
повезује идеја о уједињеној Европи, а у Нацрту Европског устава је наглашено да права и
слободе Европске конвенције о људским правима чине саставни део највишег европског
правног акта. Основни циљеви Савета Европе су: унапређење парламентарне демократије
поштовање људских права и успостављање владавине права. У оквиру Савета Европе,
надлежност је подељена између шест основних институција у које спадају: Парламентарна
скупштина, Конгрес локалних и регионалних власти,Комитет министара,Генерални
секретар и Секретаријат,Комесар за људска права,Европски суд за људска права.
Парламентарна скупштина и Конгрес су саветодавна тела која дају мишљења и препоруке
необавезујућег карактера. Комитет министара одлучује о функционисању Савета и
питањима од интереса свих чланица Савета, и састављен је од министара иностраних
послова свих земаља чланица. Генерални секретар и Секретаријат се претежно старају о
текућим административним и финансијским активностима. Комесар за људска права има
право надзора над стањем људских права у државама Савета Европе, а Европски суд за
људска права врши судску функцију.

30.

31. Организација за економску сарадњу и развој

Организација за економску сарадњу и развој (енгл. Organisation for Economic Co-operation

and Development) је основана 14. децембра 1960. године. Настала је из Организације за
европску економску сарадњу - ОЕЕС, основане 1948. године с циљем да помогне
остварењу и администрацији Маршаловог плана о реконструкцији Европе након Другог
светског рата. Касније је њено чланство било проширено на неевропске земље, а 1961.
године реформисана је у Организацију за економску сарадњу и развој. Циљеви: постићи
што већи привредни раст и запосленост; повећати животни стандард у земљама
чланицама, уз очување финансијске равнотеже; доприносити развоју светске привреде;
помагати здрав економски напредак у чланицама и нечланицама у процесу њиховог
привредног развоја; доприносити ширењу светске трговине на мултилатерарној основи,
без дискриминације и у складу са међународним обавезама. Највиши орган је Савет,
састављен од представника свих земаља чланица. Поједине чланице имају своје сталне
делегације које су основане као дипломатске мисије, са амбасадором на челу. Амбасадор
представља своју земљу на заседањима Савета. Савет заседа и, по принципу консензуса,
доноси одлуке које су правно обавезујуће за чланице, или доноси препоруке које су одраз
амбивалентности политичке воље и необавезне су. Седиште организације је у Паризу.

32.Европска слободна трговинска зона (ЕФТА) и Европски економски простор

ЕФТА - основана је 3. маја 1960. године у Стокхолму као алтернатива европских држава
којим није било дозвољено или нису хтеле приступити Европској заједници (данашњој
Еврпској унији). Државе које су основале ЕФТУ су: Уједињено Краљевство, Данска,
Шведска, Норвешка, Швајцарска, Аустрија и Португал. Финска је постала придружена
чланица 1961. (1986. пуна чланица) и Исланд 1970. године. Уједињено Краљевство и
Данска су постале чланице Европске заједнице 1973. (заједно са Ирском) и престале бити
чланице организације. Португал је исто напустила чланство 1986. Лихтенштајн је постао
чланица 1991. (пре тога интересе Лихтенштајна је заступала Швајцарска). Коначно,
Финска и Аустрија су напустиле организацију 1995. када су постали чланови Европске
уније. Дана 1. октобра 2010, ступио је на снагу споразум о слободној трговини између две
земље чланице ЕФТА — Швајцарске и Лихтенштајна — и Републике Србије. Преостале
две чланице ЕФТА ће почетком 2011. потврдити овај споразум у својим националним
парламентима. Овај споразум предвиђа потпуно укидање царина на индустријске
производе, док ће, што се тиче пољопривредних производа, Србија имати сличан положај
какав према ЕФТА имају земље чланице Европске уније.

Европски економски простор (ЕЕП, понекад се преводи и као Европска економска зона
(ЕЕЗ); настао је 1. јануара 1994. споразумом између Европске слободне трговинске зоне
(ЕФТА) и Европске уније (ЕУ). ЕЕП је створен како би се омогућило земљама ЕФТА да
учествују у јединственом слободном тржишту, а да не морају приступити Европској
унији. Европски економски простор не треба мешати са Европском економском
заједницом (ЕЕЗ), слободним тржиштем и организацијом успостављеним 1958. и
најважнијим делом Европске заједнице, једног од три стуба-носача Европске уније. На
референдуму, швајцарски грађани су одлучили да не желе учествовати у Европском
економском простору. Уместо тога, Швајцарска је повезана са Европском унијом са
посебним билетералним споразумом, са одредбама другачијим од споразума ЕЕП.
Садашње чланство ЕЕП се састоји од: свих 27 држава Европске уније; као и три од
четири земље ЕФТЕ (без Швајцарске) - Исланд, Лихтенштајн, Норвешка. Начела ЕЕП -
Слободна размена: добара, услуга, капитала, слобода кретања људи. Институције
Европског економског простора се састоје из држава чланица, као и Европске комисије
која заступа ЕУ, и имају функцију усклађивања законодавства законима Уније у земљама
које нису чланице. Савет чланица ЕЕП се састаје двапут годишње да добију извештај о
односу између земаља чланица.

33. Западноеверопска Унија (ЗЕУ)

Западноевропска унија - је европска одбрамбрена и сигурносна организација основана

Бриселским споразумом из 1948. године о 50-годишњем савезу против оружаних напада у
Европи и о економској, социјалној и војној сарадњи, што се сматра заметком НАТО пакта
и Европске уније. Надлежности Западноевропске уније, ступањем на снагу Лисабонског
споразума прелазе на ЕУ. Уговор о ЗЕУ је укинут у марту 2010. године, а она у
потпуности престаје са радом до јула 2011. године. Бриселски споразум је потписан од
стране Уједињеног Краљевства, Француске, Белгије, Луксембурга и Холандије 17. марта
1948. Споразум је обухватао заједничку одбрамбену стратегију, као и екомоско-културну
сарадњу. 1954. примљене су и Западна Немачка и Италија. Циљ организације је: да пружи
помоћ међу чланицама у случају агресије, да промовише заједништво Европе. Покренути
су потези око делимичног спајања Западноевропске уније у Заједничку спољну и
инострану агенцију Европске уније:

-20. новембра 1999, Хавијер Солана, високи представник Заједничке иностране и

сигурносне агенције ЕУа, је такође постављен за генералног секретара Западноевропске
уније. На челу је обе организације са овлашћењима да овлашћена ЗЕУ пребаци Европској
унији.

-Петерсберски задатак који је донела ЗЕУ 1992. године, а који је ступио на снагу 1997. на
самиту у Амстердаму ЕУа, који је постао основа за Инострану и сигурносну агенцију
Европске уније, који је имао задатак заједничке политике око хуманитарних акција,
заједничка борба у случају криза, као и за мирнодобне акције.

-Институт за безбедносне студије Европске уније (The European Union Institute for Security
Studies - EUISS) и Сателитског центра Европске уније (European Union Satellite Centre -
EUSC) су заједно настале од делова ЗЕУ, од Институт за безбедносне студије
Западноевропске уније и Сателитског центра Западноевропске уније.

Наводно пуно стапање се требало десити 2000. године, али од 2004. године ЗЕУ и даље
постоји. 21. јуна 2001, Хавијер Солана је изјавио да нема разлога зашто би постојећи
статус земаља које учествују у ЗЕУ мењати. Западноевропска унија има ротирајуће
председништво на шест месеци. Земља која је председавајућа Европском унијом је такође
председавајућа и Западноевропске уније. Када држава која није чланица Западноевропске
уније постане председавајуча ЕУом, тада претходна земља која је чланица обе
организације наставља обављати функцију председника. Од 1. јула 2005. председавајућа је
Уједињено Краљевство, пошто је од 1. јануара 2006. председавајућа Аустрија, као и
Финска од 1. јула 2006, која исто није пуна чланица уније. Еурофор је борбена јединица
Западноевропског савеза која је постала борбена у јуну 1998. године.

На савету министара уније 15. маја 1995. у Лисабону. Делегација ЕУРОФОРа је настала од
земаља Француске, Италије, Шпаније и Португалије.

34. Организација за европску безбедност и сарадњу

Организација за европску безбедност и сарадњу, скраћено ОЕБС — основана 1973. као

Конференција за европску безбедност и сарадњу, скраћено КЕБС највећа је светска
међувладина организација која се бави питањима безбедности. У њен домен спадају
питања као што су контрола наоружања, људска права, слобода штампе и слободни
избори.[1] Организација за европску безбедност и сарадњу Већина од 3500 чланова
особља ОЕБС-а је ангажована на задацима на терену, док око 10% је ангажовано у
седишту организације у Бечу. ОЕБС је ad hoc организација по Повељи Уједињених нација
и циљ су јој рани наговештај и спречавање сукоба, руковођење кризним случајевима и
послератовска обнова. Њених 57 чланица је из Европе, Кавказа, централне Азије и
Северне Америке и покрива највећи део северне хемисфере.[1] ОЕБС је основан током
Хладног рата као форума Истока и Запада. Мисија ОЕБС је била задужена за спровођење
избора за председника републике и републички парламент на простору Косовa и Метохије
6. маја 2012.