Косово и Метохија

Семинарски рад

Аутор: Теодора Станковић, III3

Предмет: Географија
Предметни професор: Весна Богдановић

Врање, 2020.
 Косово и Метохија
Косово и Метохија захватају јужни део наше земље и одликују се бројним природним
лепотама и споменицима православне културе и духовности. Налази се под контролом
УН и међународних војних снага од 1999.године. Албанци су 2008. године прогласили
независну државу Косово коју наша Влада није признала, као ни многе државе света.
Највећи део регије чине Метохијска котлина и Косовска котлина.

Положај, величина, простирање и подела

1. Положај
Косово и Метохија се налазе на југу Србије, између Динарских планина на западу и
северу, планина Српско-македонске масе на истоку и Шарских планина на југу.
Западну границу ове регије чине планине Кораб, Паштрик и Коритник, а
северозападну Проклетије, Жљеб и Мокра гора. Са северне стране се простире
Копаоник, а са истока ниско побрђе према Јужном Поморављу, док се на југу налази
Шар-планина и Скопска Црна Гора. Ова регија се састоји од Косовске и Метохијске
котлине, као и од брдовитог и планинског терена који их окружује и раздваја.

2. Величина
Површина Косова и Метохије је 10.887 км2, што чини 12,3% укупне територије Србије.
Косово и Метохија обухватају више крајева: Косовско Поморавље(око Биначке
Мораве), Неродимље(око реке Неродимке), Мало Косово(Долина и слив реке Лаб),
Косово поље, Сиринићку жупу, Подримље, Прекорупље, Хвосно, Ругово, Опоље и
друге.

Природне одлике
Косовска и Метохијска котлина настале су спуштањем копна дуж раседа приликом
набирања Динарских и Шарских планина.

Косовска котлина
Састоји се из Великог и Малог Косова спојених долином реке Лаб. Дно котлине чини
плодна равница у долини реке Ситнице. Ситница одводњава највећи део Косовске
котлине према Ибру, а Неродимка према Лепенцу, односно Вардару. Њен јужни део је
влажан и мочваран. Обод Косовске котлине изграђен је од кречњака, шкриљаца и
ерупривних стена. У околини Косовске Митровице и Приштине има вулканских
облика (Звечан, Велетин – вулканске купе). Акумулацијом дрвне масе у Косовском
неогеном језеру створене су дебеле простране наслаге лигнита. Од рудног богатства има
олова, цинка, сребра и никла. Рудници су Ново Брдо, Трепча, Јањево, Ајвалија,
Голеш, Кижница. Захваљујући плодном земљишти и рудном богатству Косово је одавно
настањено.

ЛЕБ је река и микрорегија у Малом Косову. Река је дуга 72 км, то је десна притока
Ситнице са сливом од 950 км квадратних што је и површина микрорегије. Одвојена је од
Великог косова сутеском (кратка клисура) реке Лаб. Кроз регију води пут и
трансбалканска пруга.
СИТНИЦА је притока Ибра и главна река Великог Косова. Дуга је 90 км, а површина
слива је 2861 км квадеатни. Извире из баре Сазлије на 560 м висине. Има мале падове и
зато меандрира. Неки од тих меандара су пресечени и суви. Ту се истиче Војиновића
мост са девет стубова над над напуштеним речним коритом. Воде реке су јако загађене.
НЕРОДИМКА је притока Лепенца. Дуга је 41 км, а поврешина слива 229 км
квадратних. Она је у географској литератури позната по својој бифоркацији којом се
преко Ситнице вода одводи у Црно море, а преко Лепенца у Егејско море. То је била
првобитно природна, а затим вештачка бифоркација која је уништена замуљивањем. У
средњем веку у жупи Неродимље постојали су дворови Немањића Пауни и Сврчин.
ИБАР је десна притока западне Мораве. Извире испод планине Хаиле из шест врела на
1360 м, а ушће је код Краљева. Планина Хаила је на граници Метохије и Црне Горе и
припада Проклетијама. То је динарска, кречњачка планина висока 2403 м и рашчлањена
токовима Ибра и Пећке Бистрице. На њој се јављају трагови глацијације (ледничка
ерозија). На овој планини има сувата (пашњаци) са катунским овчарством. Долина реке је
клисураста дуга 40 км и дубока 550 м са укљештеним меандрима и џиновским лонцима.
У долини Ибра, узводно од Косовске Митровице, изграђено је вештачко језеро са браном
високом 70 м у оквиру система Ибар – Лепенац. Долином горњег Ибра води
континентални део јадранске магистрале, а долином доњег тока ибарске саобраћајнице.
Ибарски крај је микрорегија између Косова и Краљева, пружа се у меридијанском правцу
на дужини 110 км и ширини од 15 – 20 км. Долина Ибра на западној страни Копаоника,
која је предиспонирана раседима и просечена реком. Позната је као „долина историје“
( Маглич, Жича, Студеница, Павлица, Градац), „долина јоргована“ (засађених јоргована у
част доласка Јелене Анжујске), „долина бања“ (Матарушка, Богутовачка, Јошаничка).

ЛЕПЕНАЦ је лева притока Вардара. Дуг је 75 км и извире у Коџа Балкану на висини од

1820 м и тече кроз Сириничку жупу. На свом току изградио је Качаничку клисуру којом
се пробија у Скопску котлину. Површина слива је 770 километара квадратних.
 МЕТОХИЈСКА КОТЛИНА
Заузима западни део Косова и Метохије, субрегија у југозападном делу Србије,
пространа котлина. То је котласто удубљење између Шаре и Проклетија, са
секундарним котлинама Пећко-Ђаковачком и Призренском. Површина је 4686 км
квадратних. Са дна котлине се дижу Требићка планина, Милановац и Црмљанска
чука. Метохија је позната по епигенијама (клисуре које је река усекла у чврстим
стенема иако около постоје мекше стене) и има их 13 (најпознатија је Црмљанска чука).
У Проклетијама је Руговска клисура Пећке Бистрице, затим упоредна клисура Дечанске
Бистрице, а свакако најинтересантнија је кањонска долина реке Мируше,
тзв. ,,Метохијске Плитвице“.
Овај простор обилује и термоминералним изворима на којима су подигнуте познате
бање. На Косову и Метохији су Пећка Илиџа, Клокот бања, Митровачка, Кметовска,
Угљарска, Житиње (позната по киселој води недалеко од Клокотске бање). Има
неколико термоминералних извора и „дивљих бања“ (код Каљаре налази се Каљарска
кисела вода која избија дуж раседа и поред реке са температуром 28,6 степени). Код села
Слатине је Слатински минерални извор слане воде. У њеном саставу има натријума и
хидрокарбоната. Код Подујева налази се Кисела бања. На ушћу Ситнице у Ибар налази
се Смрдан бања са сумпоровитом водом. Код Новог Брда под брдом Глама налази се
Гламска бања. Код Урошевца налази се Гатњанска бањица. Извора киселе воде има
још код Качаника, Дечана (Дечансли Кисељак), Кишнице испод Велетина,
Гвожденика, Грачанице и у околини Косовске Витинер
Ругово је планински крај у метохијским Проклетијама у залеђу Пећи, захвата горњи и
средњи ток реке Пећке Бистрице, чија површина износи 200 км квадратних. Река је
издубила по димензијама импозантну клисуру дугачку 23 км и дубоку до 1000 м. Овде је
река просекла шкриљце, мермер, кречњаке и серпентин. Горњи део клисуре је уствари
валов Руговског ледника дужине 25 км. Кроз клисуру преко Чакора води пут између
Метохије и Црне Горе. Чакор је планина која припада Проклетијама. Њена висина износи
1046 м са највишим планинским превојем 1849 м надморске висине. У микрорегији
Ругово налази се 13 села сточара, дакле ретко насељена и позната по чувеном руговском
фолклору.
Рељеф метохије је скрашћен и слабо проучен. Крашки облици рељефа простиру се на
Проклетијама, северозападно од Пећи. Најпознатији спелеолошки објекат је Радевачка
пећина у изворишту Белог Дрима која представља део некадашњег горњег тока реке
која је текла подзеемно на дужини од 10 км. Подземни ток је тако издубио канале са
више пећинских језера. Пећина је делом оспособљена за посете. Од пећинских накита
издвајају се Травертинске каде (то је део пећинског дна између иницијалних пречага
обложено калцитом који је пореклом од текуће воде или воде која капље са таванице).
Пећине се јављају и у кањонској долини реке Мируше. То је пећина Уљарица код
деветог водопада и Душ позната по језерцима (има их 15) и украсима. Ове пећине нису
довољно проучене.
Главна река је Бели Дрим – дужине 156 км. Познате притоке Белог Дрима су Пећка,
Дечанска, Призренска Бистрица, Мируша, Клина и друге. У хидрографији се истичу
врела Белог Дрима и Источко врело, водопади Мируша, Белог Дрима и језера на
Проклетијама.
БЕЛИ ДРИМ је у изворишту понорница, његово врело се налази на 580 м висине и
веома је снажно (30 м у секунди) са водопадом висине 25 м.
ПЕЋКА БИСТРИЦА је десна притока Белог Дрима, протиче кроз Пећ и позната је по
Руговској клисури. Извире у Мокрој Гори на висини од 1900 м.
ДЕЧАНСКА БИСТРИЦА је десна притока Белог Дрима, дуга је 53 км узводно од
манастира Дечана усекла је дубоку клисуру која представља валов дечанског ледника. У
долини ове реке изграђена је хидроелектрана Кожњар.
ПРИЗРЕНСКА БИСТРИЦА је лева притока Белог Дрима, дугачка је 35 км. Извире под
Шаром, тече кроз Средску жупу и просекла је Дувску клисуру. Ток реке Клине дуг је
62км и представља најдужу притоку Белог Дрима.
МИРУША
Кањон Мируше стрмих литица висине 200 метара и регион парка природе који он
обухвата је предео изузетне лепоте и представља једну од најлепших природних
знаменитости Косова и Метохије. Кањон Мируше је дуг 2 км и пролази кроз јужне
падине планине Гремник до врха Затрич на надморској висини од 360 до 630 метара.
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ
Културна баштина на Косову и Метохији је од изузетног, не само локалног и
регионалног, већ и ширег међународног знања. Богато насеље носи трагове низа епоха и
указује на разноврсност архитектонског и археолошког културног, сакралног и
уметничког наслеђа различитих религија и цивилизација. Територија Косова и Метохије
је насељена је од праисторијских времена, са археолошким налазиштима који датирају из
6. века пре нове ере. Археолошко, покретно и непокретно, наслеђе потиче од неолитског
периода, са доказима бакарног, бронзаног и металног доба, античког периода и из раног и
касног средњег века. На Косову и Метохији постоје важна налазишта из свих ових
периода, али се верује да значајнији део археолошког наслеђа тек треба да буде откривен.
Богато архитектонско стваралаштво карактеришу споменици саграђени током
византијске империје, средњовековне српске државе и отоманског периода. Јединствено
архитектонско наслеђе одсликава и врхунац византијске архитектуре и уметности, као и
јединствен спој православне Византије и католичке романике, али и новију архитектуру
Срба и Албанаца. Тако архитектонско наслеђе на Косову и Метохији обухвата српско
културно наслеђе, исламске споменике из Отоманског периода, али и народну
архитектуру као што су куле, конаци, урбани центри, тржнице итд. Православне цркве,
манастири и фреске, због јединственог естетског остварења, признати су као изузетни
примери средњовековне црквене архитектуре у Европи. Они датирају из 12. до 14. века и
сматрају се колевком српске културе и духовног и националног идентитета. На Косову и
Метохији налази се и велики број репрезентативних објеката отоманске културне
баштине. Велику вредност имају џамије као што су Султан Мехмет Други ал-Фаитх
џамија у Приштини из 15. века и Синан Пашина Џамија у Призрену из раног 17. века са
придруженим хамамима. Од велике културне вредности је и традиционална архитектура.
Поред стамбених објеката као што су куле и конаци најчешће из 19. века, традиционална
архитектура обухвата и бројне историјске мостове, утврђење и градска језгра, као и
индустријско наслеђе. Ови објекти имају пре свега важност као аутентичне урбане
целине. Једна од најзначајнијих амбијентално културно историјских целина је насеље
Велика Хосеа, затим стари градови Призрена, Митровице и Ђаковице и историјске зоне у
Приштини. За разлику од појединачних сакралних споменика културе који су највише
угрожени етнички или политички мотивисаним насиљем, целине градитељског наслеђа
поред тога што су претрпеле последице дугогодишњег немара, угрожене су и
неконтролисаном градњом и неприкладном адаптацијом и реконструкцијом. Овом лошем
стању у великој мери доприноси и непостојање било каквих просторних планова који би
помогли очувању аутентичности насеља уз истовремено планирани развој градова.
Концентрацију културних споменика од праисторијских до садашњих времена одсликава
историјски континуитет живота и богатство уметничког и културног стваралаштва
становништва Косова и Метохије.
У погледу међународног значаја од православних грађевина треба пре свега поменути
цркве из 12,13,14 века. Манастир Дечани се јединственом синтезом романичке
архитектуре и византијских уметничких форми издваја као један од најлепших. С
обзиром да предлог за упис Манастира Високи Дечани на Листу светске баштине поднет
1994, није разматран због суспензије чланства СЦГ у УНЕСЦО, наша земља је овај
предлог обновила, а у јулу 2004. на седници Комитета УНЕСКО за светску културну и
природну баштину у кинеском граду Суџоу манастир Дечани је уписан на Листу светске
културне и природне баштине. Са око 60 икона од 14. до 17. века, ризница манастира
Дечани једна је од најбогатијих у Србији. Овај манастир је необичан спој византијске и
западне традиције, а његово сликарство је најбогатији сачувани извор за проучавање
фресака. Дечани су и изразити пример последње фазе развоја српско-словенске
архитектуре са конструкцијом која је интегрисала Источно византијске и западне
средњовековне традиције. Поред Дечана од признатог светског значаја су Манастир
Грачаница, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и Манастир Бањска.
СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА
Према попису становништва из 2011.године, у покрајини Косово и Метохија живело је
1.794.303 становника(без становништва српске националности). То је први попис који је
спроведен после 1981.године. Просечна густина насељености је 165 становника по
километру квадратном, по чему је ово густо насељена регија Србије.
Природни прираштај је међу највишим у Европи и износи 12,5‰. У полној структури
преовлађују мушко становништво (50,2%). Због високог природног прираштаја, у
старосној структури има више младих од 14 година(27,7%) него старих преко 65
година(6,6%). Према попису из 2011. године, 7% становништва је неписмено.
НАЦИОНАЛНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА
Знатно је промењена после 1999.године због масовног исељавања становништва
неалбанске националности. Према попису становништва из 1948.године, на Косову и
Метохији је живело 68,5% Албанаца и 23,6% Срба. Попис из 2011.године показао је да на
Косову живи 92,9% Албанаца.
На раду у иностранству налази се око 200.000 становника, а највећа дијаспора косовских
Албанаца је у Немачкој и Швајцарској.
Највећи део становништва (63,2%) живи у селима. У односу на Војводину, Косово и
Метохија имају скоро три пута више насеља (1.456).Села су бројна, имају мање
становника и одликују се кућама ограђеним високим зидовима. Градова има мало и
углавном су заступљени мали градови и варошице.

Најзначајнији привредни, управни, туристички културни центри

За регију је карактеристично да нема много већих градова, више је мањих градова,
односно варошица, смештених на ободима котлина. Стара физиономија насеља била је
орјентална са кривим и уским улицама, чаршијом и махалама, карактеристичном
калдрмом, којом су поплочане улице, дућанима са ћепенцима, кућама ограђеним високим
зидовима и џамијама. Овде се сусреће старо и ново, старо се чува као успомена на
минула времена. Села су збијеног или читлучког типа који потиче из феудалног доба и
разбијеног типа или ушореног из колонизаторског доба. На планинама су сезонска
насеља сточара – катуни, односно бачије. У Великом Косову регионални центри су
Приштина и Косовска Митровица.
ПРИШТИНА се налази у долини реке Приштевке на надморској висини од 600 м. По
подацима из 1991. има 150 000 становника. Средњевековна Приштина је била престоница
српских владара. Данас је модеран град са контрастима старог и новог. У њеној околини
налази се више културно историјских споменика: Грачаница, Газиместан, Споменик
косовским јунацима и Чарши џамија.
КОСОВСКА МИТРОВИЦА смештена је у северном дели Великог Косова код ушћа
Ситнице у Ибар, у подножју палеовулканске купе Звечан. Раније је била орјентални град,
али је модернизована захваљујући великом руднику олова и цинка Трепчи. Према
подацима има из 1991. има 52 800 становника. Данас је град подељен на северни српски и
јужни албански део.

Косовска Митровица
УРОШЕВАЦ је најмлађи косовски град. Налази се уз пругу и јадранску магистралу која
води кроз Велико Косово. Имао је око 37 000 становника. Раније се називао Феризовић,
има индустрију намештаја и уљару.
ПОДУЈЕВО је главно место Малог Косова. Имало је око 16 000 становника. Лежи
поред Лаба и асфалтног пута Приштина – Ниш. У његовој близини је Батлавско језеро и
Кисела бања.
ГЊИЛАНЕ са 35 000 становника је главно место Косовског Поморавља. Има индустију
дувана, у близини је Клокотска бања чија је вода флаширана.
ВУЧИТРН су основали Срби о чему сведочи Кула Војиновића и тврђава Бранковића.
Претеча му је био антички град Вицианум. У турско доба је био административни
центар, трговачки град и караванска станица. Данас има око 20 000 становника. Мања
насеља Косова су ЛИПЉАН (6 000 становника), КОСОВО ПОЉЕ(раскрсница косовске и
трансбалканске пруге, 12 000 становника), КОСОВСКА КАМЕНИЦА (5 000 становника),
КАЧАНИК (име је добио по Качацима одметницима, 6 000 становника), ЛЕПОСАВИЋ,
ОБИЛИЋ, ЈАЊЕВО, СРБИЦА...
Већа насеља Метохије су ПРИЗРЕН, ПЕЋ, ЂАКОВИЦА.
ПРИЗРЕН је по популацији други град Косова и Метохији, налази се у подножју Шаре
на излазу Призренске Бистрице из Дувске клисуре. Био је престоница цара Душана и
цара Уроша и називали су га „српски Цариград“. Чувен је био по занатима, његова стара
четврт зове се Каљаја и била је законом заштићена. Познати културно историјски
споменици су остаци манастира Светих Арханђела и Богородица Љевишка спаљени су у
догађајима од 17. марта 2004. Град је бројао 62 000 становника.

ПЕЋ са 54 000 становника се налази у западном делу Метохије код излаза Пећке
Бистрице из Руговске клисуре на 505 метара надморске висине. Ту је подигнута у 14.
веку Пећка патријаршија. У околини града, поред Пећке патријаршије, има још
туристичких локалитета (манастир Дечани, Пећка Илиџа, Радовачка пећина, врело Белог
Дрима).
ЂАКОВИЦА се налази између Пећи и Призрена. Настала је као српско насеље у доба
Турака. Стари део града карактерише оријентална архитектура (беговске куће). Данас је
индустријски град. Мања насеља Метохије су ОРАХОВАЦ, СУВА РЕКА, ИСТОК.
ОРАХОВАЦ има око 13 000 становника, познат је по воћњацима, виноградима и
индустрији пластичних производа.
СУВА РЕКА има око 6 000 становника, позната је по винарском подруму и индустрији
гумених производа.
ИСТОК је насеље са око 4 000 становника. Име је добило по врели Источне реке.
БРОД је седиште планинске регије Горе. Налази се на надморској висини 1380 м, а
познат је по печалбарима који су били познати посластичари.