1. POJAM, PREDMET I SISTEMATIKE GRAĐANSKOG PRAVA
Objektivno građansko pravo je deo pravnog sistema koji uređuje subjektivna građanska prava.
Sve građansko pravne norme se svrstavaju u nekoliko celina:
1) Opšti deo – sadrži norme koje su karakteristične za sve ili samo neke delove, pravila kojima se uređuju
građ.prav. odnosi i po kojima se sudi u slučaju spora, o imaocima subjektivnih prava,
o činjenicama iz kojih nastaju ta prava, njihovo vršenje i zaštita itd.
2) Obligaciono pravo – uređuje odnose u kojima imalac prava može zahtevati od drugoga predaju neke stvari,
isplatu sume novca, neko činjenje/nečinjenje ili trpljenje. (zajam, zakup, kupoprodaja..)
3) Stvarno pravo – uređuje pravo svojine i dr. prava koja za svoj objekt imaju stvar (zaloga, službenosti…)
4) Porodično pravo – o imovinskim i neimovinskim odnosima u porodici.
5) Intelektualno pravo – uređuje tzv. umnu i industrijsku svojinu, odnosno prava koja za svoj objekt imaju neku
intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, pronalazačko pravo itd.)
6) Nasledno pravo – uređuje nasleđivanje, tj. prelaz prava i obaveza umrlog na njegove naslednike.
7) Lično pravo – sadrži odredbe o pravima na ličnim dobrima (fiz. i psih. integritet, čast, ugled, itd.)
* Iz jedinstvenog obligacionog sistema izdvaja se trgovinsko pravo sa svojim brojnim izdancima (pomorsko,
vazduhoplovno itd.). Po svojoj prirodi razlikuje se od Obligacionog po tome što je specijalno pravo (lex specialis)
kojim se u odnosu na određene subjekte ili objekte ili pravne odnose, zbog njihovih specifičnosti derogira opšti
režim.
PREDMET građanskog prava jeste raznovrsna materija koju ono reguliše.
S jedne strane, uređuje statuse subjekata (pravni položaj fizičkih i pravnih lica: ime, firma, prebivalište, boravište,
državljanstvo, kao i pravne sposobnosti, tj. pravna, poslovna, deliktna i testamentalna), a s druge strane
pravne odnose raznih oblasti života koji nastaju povodom raznih objekata i različite su prirode.
S obzirom na prirodu građanskopravnih odnosa, pravi se razlika između:
- Građansko imovinsko pravo – npr. robno-novčani odnosi gde se roba javlja kao proizvod ljudskog rada koji se
razmenjuje na tržištu, ili usluga. Novac se javlja kao platežno sredstvo ili kao bogatstvo.
- Neimovisnko građansko pravo – tu spadaju odnosi u kojima stvari nisu roba, činidbe nisu usluge i odnosi u kojima
se novac ne javlja ni u jednoj ulozi (npr. porodična prava)
* Postoje i odnosi koji po svojoj prirodi spadaju u obe vrste – obligaciono pravo, intelektualno pravo, lično pravo).
2. METOD GRAĐANSKOG PRAVA
Uprkos razlikama koje postoje između grana građ. prava, nekoliko zajedničkih karakteristika ih spaja u jednu celinu:
- Autonomija volje – sastoji se u tome što se građanskopravni život organizuje i odvija na osnovu volje subjekata,
kojoj zakonodavac postavlja ograničenja samo kada je to neophodno za zaštitu opštih interesa. Postoje 2 osnovna
oblika ispoljavanja ovog načela:
1) Sloboda ugovaranja – pravni subjekti su slobodni da stupaju ili ne stupaju u građ.prav. odnose
da biraju lica sa kojima će stupiti u te odnose
da sadržinu međusobnih odnosa uređuju svojom voljom
- Podrazumeva jednakost stranaka i ravnopravnost volja za razliku od nekih drugih grana prava (npr. prekršajno)
gde važi načelo subordinacije.
- Preovladavaju dispozitivne norme koje se primenjuju tek ako pravni subjekti nisu drugačije uredili međ. odnose.
2) Dispozicija subjekata – imaoci prava odlučuju o vršenju ili nevršenju svojih prava
o načinu njihovog vršenja
o raspolaganju – odricanju, prenošenju na drugog subjekta
o zaštiti u slučaju povrede
SISTEMATIKA je način razvrstavanja prava u delove.
Do 19. veka postojale su 2 glavne sistematike - institucionalna i prirodnopravna, a zatim se javlja i pandektna.
Institucionalna sistematika – naziv je dobila po Gajevom udžbeniku Institucija iz kojeg je u 6. veku preuzeta u
Justinijanove Institucije. Izvršena je trodelna podela:
1) Personae – deo koji se odnosi na lica. Čine ga statusno i porodično pravo.
2) Res – 10 telesne i bestelesne stvari: stvarno + nasledno i obligaciono (celokupno imovinsko pravo)
20 samo telesne stvari (materijalni predmeti): stvarno pravo
3) Actiones - 10 tužbe: pravo o vršenju i zaštiti prava
20 pravno relevantne radnje (činidbe): obligaciono pravo
* Srbijanski građanski zakonik (1848), Predosnova građanskog zakonika Kraljevine Jugoslavije
Prirodnopravna sistematika – polazi od stava da je čovek i pojedinac i društveno biće, pa otuda postoji dvodeoba na
pravo pojedinca (statusno, stvarno i obligaciono) i pravo društva (bračno, porodično i nasledno)
Pandektna sistematika – nazvana je po istoimenim nemačkim udžbenicima građanskog prava iz 19. veka .
Podela je petodelna:
Opšti deo Stvarno, obligaciono, porodično i nasledno
(ono što je zajedničko za sve delove) Stvarno i obligaciono su razdvojeni po vrsti i dejstvu subjektivnih prava:
Prava vlasti, apsolutnog dejstva, prava traženja, relativnog dejstva
Porodično i nasledno, razlikuju se po regulisanju životnih situacija:
Bračna ili porodična zajednica, odnosi povodom smrti lica
*Pod uticajem Nemačkog građanskog zakonika (1896) ušla je u niz drugih iz 20. veka (japanski, grčki, poljski).
* U našoj nauci i nastavi predstavlja jedinu sistematiku građanskog prava.
***Opšta pravna jednakost je svakako bila veliki napredak, ali u uslovima faktičke nejednakosti, uvek su jači trijumfovali nad
slabijima i bila je praćena velikim zloupotrebama. U cilju moralizacije i socijalizacije građanskih prava, država je intervenisala i:
zabranila pojedine ugovore, imperativnim normama uredila sadržinu određenih pravnih odnosa, vlasnici nekih društveno
značajnih dobara se obavezuju da vrše svoje pravo, zabranjuje se maliciozno vršenje prava (zloupotreba) itd.
- Građanskopravna sankcija – po specifičnosti svoje prirode, razlikuje građansko pravo od ostalih grana prava,
naročito krivičnog. U građanskom pravu, sankcija nije lična – nema za cilj da utiče na ličnost počinioca, niti se može
sastojati u umanjenju/oduzimanju nekog njegovog ličnog dobra.
Ona je redovno imovinska, a svrha joj je odštetna – dovođenje oštećenog/uništenog dobra u stanje u kome bi se
nalazilo da je štetni postupak izostao.
10 Uništenje stvari (slučaj imovinske štete) – odgovorno lice je dužno da na ime naknade štete plati iznos
potreban za kupovinu druge stvari.
20 Izgubljena zarada usled fizičkih ili duševnih bolova (slučaj neimovinske štete) – odgovorno lice je dužno da
na ime naknade plati određenu svotu novca koja bi oštećenom obezbedila neku satisfakciju u najširem smislu reči i
da se tako uspostavi ravnoteža u njegovom psihičko-emocionalnom životu.
*Toj svrsi nekada mogu poslužiti i neke neimovinske sankcije, npr. povlačenje izjave kojom je naneta uvreda.
-Prenosivost/Prometljivost- znači da su subjektivna prava podobna da sa svojih imalaca pređu na druge subjekte.
Prenosivost je odlika velike većine, ali postoje i neprenosiva građ. prava koja su vezana za ličnost imaoca.
(sva neimovinska i neka imovinska)
*** Sve ove karakteristike (3) nisu tipične za svaki građanskopravni odnos (za mnoge važe samo neke od njih),
ali su zajedno uzete tipične za oblast građanskog prava.
Građansko pravo kao jedna celina se potvrđuje ne samo u pravnoj nauci i zakonodavstvu, već i time što sporove iz
građanskog prava sude isti sudovi (koji se tako i zovu – građanski) i to po istim opštim pravilima.
 3. IZVORI GRAĐANSKOG PRAVA KOD NAS – Po stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, formirano
je pri ministarstvu pravde jedno telo čiji je zadatak bio da radi na donošenju jedinstvenog građanskog zakonika.
Zbog ogormnih razlika koje je trebalo prevazići, unifikovane su neke materije privatnog prava.
- Godine 1934. publikovan je Prednacrt jedinstvenog građanskog zakonika po uzoru na Austrijski građ. zakonik.
Prednacrt nikada nije ozakonjen, tako da je Jugoslavija dočekala kraj II svetskog rata sa onakvim pravnim
federalizmom kakav je postojao od 1918.
- Posle oslobođenja, ukinuti su svi građanskopravni propisi zatečeni na tlu Jugoslavije.
Taj revolucionarni čin prekida kontinuiteta izvršen je
Zakonom o nevažnosti starih propisa donetih pre 6. apr. 1941. i za vreme neprijateljske okupacije do 25.okt. 1946.
(a) Predratni propisi – (Opšti imovinski zakonik za CG, Srbijanski, Austrijski građ. zakonik i pojed. zakoni JUG)
za period PRE 6. aprila 1941. zadržavaju pravnu snagu i sa gledišta novog poretka.
Ali, što se tiče presuda donetih na osnovu ovih propisa POSLE 6. aprila 1946, one nisu automatski izgubile pravnu
snagu s gledišta novog poretka. Zadržana su ona zasnovana stanja za koja se smatralo da bi prouzrokovala veću
štetu u slučaju njihovog menjanja.
Zainteresovano lice je moglo zahtevati poništavanje presude u sudskom postupku u roku od godinu dana od dana
stupanja Zakona na snagu, pod uslovom da je propis na osnovu kojeg je doneta u suprotnosti u odnosu na novi
poredak.
(b) Okupatorski propisi – isti slučaj kao i sa predratnim propisima...
4. SUBJEKTI PRAVA, uopšte o PRAVNOJ, POSLOVNOJ I DELIKTNOJ SPOSOBNOSTI
Pravni subjekti ili ličnosti u pravu se definišu kao imaoci pravne sposobnosti.
- Bogišić je osetio potrebu da napravi razliku između imaoca i imaonika.
Prema njegovim rečima, imalac je svako ko nešto ima u svojoj imovini, a imaonik je ne samo onaj koji nešto ima,
nego uopšte svaki čovek, pa i ustanova kojima se priznaje pravo i podobnost da imaju sopstvenu imovinu.
- Postoje 2 vrste pravnih subjekata:
fizička lica (ljudi kao pojedinci) i pravna lica (organizacije snabdevene pravnom sposobnošću
* Pravni subjekti se često nazivaju nosiocima prava i obaveza, što pravnički nije ispravno jer se prava i obaveze
imaju ili nemaju, pa je stoga bolji naziv imaonici koji je upotrebljen u Bogišićevom zakoniku gde se pravi razlika
između ‚‚ličnih“ i ‚‚neličnih“ pravnih subjekata.
- Životinjama nije priznat pravni subjektivitet. Pravnu zaštitu koju uživaju pravnici objašnjavaju na razne načine:
da su to ‚‚zaštićene stvari“ i da je reč o krivičnopravnim propisima čija je svrha suzbijanje „niskih instinkata“ i
postupaka brutalnosti.

*Do donošenja novih propisa, Zakonom je sudovima dato ovlašćenje da iz ukinutih propisa primenjuju ona pravila
koja su u skladu sa novim poretkom i da sami stvaraju nova pravila za koja smatraju da odgovaraju duhu novog
poretka. Zbog ovakvog rešenja, naši sudovi su zaista dali veliki doprinos izgradnji posleratnog pravnog sistema,
stvarajući pravila koja je zakonodavac kasnije samo preuzimao.

Prema Ustavu iz 1946, zakonsko uređenje materije građanskog prava je u saveznoj nadležnosti.
U skladu sa ovim, organizovan je rad na jedinstvenom građanskom zakonodavstvu koji je tokom:
1946. 1947. uredio oblast porodičnog prava
1955. uredio oblast naslednog prava
1969. publikovao Skicu za Zakonik o obligacijama i ugovorima

Ali, izglasavanjem XXX amandmana na Ustav 1946, pitanje zakonodavne nadležnosti je iz osnova drugačije rešeno!
(koji će kasnije ući u Ustav SFRJ 1974.)
Po tom rešenju za federaciju je zadržano obligaciono pravo većim delom i stvarno pravo manjim delom, dok je sve
ostalo prešlo u nadležnost republika.
U Srbiji (republičkim ustavom 1974.) ona materija što nije u nadležnosti federacije većim delom prelazi u
nadležnost autonomnih pokrajina! Tako da smo umesto 6 predratnih pravnih područja dobili 8 !

- Ustav SFRJ od 1974. se određuje kao grobar druge jugoslovenske države. Stvorio je uslove za osamostaljivanje
republikama. Nosio je i epitet najdužeg ustava na svetu, njegova dikcija je bili opterećena političkom i ideološkom
frazeologijom, pri tom imao je i veoma nizak pravni kvalitet normativnog teksta.
Federacija je bila nemoćna da obezbedi izvršavanje saveznih zakona, pošto je pretpostavka nadležnosti za
njihovo izvršavanje bila u korist republika i pokrajina. I sudska funkcija je dobila isključivo republički, tj. pokrajinski
karakter. Stvorile su se brojne razlike između republičkih zakonodavstava. Samo se za jedan mali broj zakona može
reći da je u bio u nekoj korelaciji sa osobenostima federalnih jedinica.

- Što se tiče Srbije, republičkim Ustavom od 1990. godine propisano je da se materija građanskog prava, koja je u
nadležnosti Republike, uređuje jedinstvenim propisima važećim na celoj njenoj teritoriji.

- Ustavom SRJ od 1992. ‚‚obligacioni odnosi‚‚ i ‚‚odnose svojinskopravnih odnosa‚‚ se zadržavaju sa federaciju.
 5. FIZIČKA LICA – PRAVNA SPOSOBNOST
6. PRESTANAK PRAVNE SPOSOBNOSTI FIZ. LICA, PROGLAŠENJE NESTALOG LICA ZA UMRLO,
CIVILNA SMRT I KOMORIJENTI
Fizičko lice je čovek kao pravni subjekt, tj. imalac pravne sposobnost.
U savremenim zakonodavstvima sva ljudska bića su pravni subjekti i sva imaju isti obim i kvalitet pravne sposobnosti,
bez obzira na pol, uzrast, fizičko i psihičko zdravlje, nacionalnu, rasnu i versku pripadnost.
* U prošlosti su postojali sistemi u kojima su čitave kategorije ljudi bile lišene pravne sposobnosti (robovi u starom
Rimu) ili je obim njihove pravne sposobnosti bio uži u odnosu na druge kategorije građana (kmetovi u feudalizmu).
U našem pravu, a i u ostalim savremenim pravima, pravna sposobnost je:
opšta – imaju je svi bez razlike, od rođenja do smrti i za svakoga je istog obima u toku čitavog života
* U izvesnoj meri i pod određenim uslovima pravnu sposobnost može imati ljudski začetak (nasciturus)
Pravilo rimskog prava prema kojem se začeto dete smatra rođenim ako je to u njegovom interesu i pod uslovom da se
živo rodi prihvataju sva savremena prava, posebno kad su u pitanju nasledna prava.
Još nerođenom detetu može biti postavljen staralac sa zadatkom da se stara o zaštiti njegovih prava.
potpuna – pojedincu su dostupna sva prava koja pravni poredak poznaje koja se stiču rođenjem.
Zakonska je pretpostavka da je dete živo rođeno, a ko tvrdi suprotno, to mora i dokazati.
* Neka strana zakonodavstva zahtevaju i vitalnost deteta , tj. njegovu sposobnost da živi, da svojom telesnom
građom nije unapred osuđeno na smrt.
* da novorođenče ima ljudski oblik (da nije rođeno kao nakaza, monstrum)
Ovo stanovište je s pravom odbačeno jer postavljanje nekakve minimalne granice normalnog izgleda ispod koje se ne
uživa pravna zaštita je u potpunosti suprotno sa postignutim stepenom pravnocivilizacijskog razvoja.
- Začeto dete ima uslovnu pravnu sposobnost koja se odnosi na neka imovinska prava, a s druge strane, dete pre
rođenja ima mnoga lična prava koja nisu uslovna (pravo na afektivni integritet).
- Svako lice ima pravnu sposobnost
- Lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama
Pravna sposobnost fizičkog lica se stiče njegovim rođenjem,
a gasi njegovom smrću.
* U starijim pravima je postojala civilna smrt koja je podrazumevala gubitak pravne sposobnosti za života, u slučaju
1
najtežih krivičnih sankcija. Po nekim stranim zakonicima civilna smrt je nastajala i stupanjem u 2monaške redove sa
zavetom siromaštva.
- Ako sud oceni da su ispunjene osnovne pretpostavke za pokretanje postupka, sud izdaje oglas koji se objavljuje ue
‘’Službenom glasniku Republike Srbije” gde se iznose bitne okolnosti slučaja, poziva nestali i svi ostali koji bilo šta
znaju o nestalom.
- Ukoliko se niko ne odazove u roku od 3 meseca, sud zakazuje ročište i ako se ispune uslovi, sud donosi rešenje
kojim nestalo lice proglašava za umrlo.
- Kao vreme smrti uzima se dan kada je lice nestalo. Ukoliko taj dan ne može da se utvrdi, smatra se da je smrt
nastupila prvog dana po isteku rokova iz 57. člana
(nastupaju pravna dejstva: brak prestaje, zaostavština prelazi na naslednike)
- Činjenica smrti se upisuje u matične knjige, posle čega izvod iz njih služi kao dokaz da to lice nije više u životu.
A ako nečija smrt ne može da se dokaže izvodom iz matične knjige umrlih, svako lice koje ima neposredni pravni
interes može zahtevati od suda da utvrdi smrt tog lica.
- Rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo sadrži oborivu pretpostavku o smrti (može se dokazivati suprotno).
Ako se lice proglašeno za umrlo javi sudu, sud će pošto utvrdi identitet, rešenje o proglašenju tog lica za umrlo
ukinuti.
To ostaje bez uticaja na prestanak braka jer je on konačan (bivši supružnici mogu sklopiti novi brak)
Sa naslednicima je drugačije – savesni vraća sve ono što se kod njega zateklo i u stanju u kojem se nalazi
- nesavesni duguje ne samo ono što se kod njega zateklo nego i:
1
naknadu za smanjenje vrednosti usled upotrebe
2
naknadu za sve što je otuđio i potrošio
3
naknadu za propuštene plodove.
Sve u svemu, lice isključivo smrću gubi pravnu sposobnost.
Proglašenje lica za umrlo samo služi da bi se rešila neka imovinskopravna pitanja, nasleđe, bračna pitanja…
Za pravo je od značaja vreme smrti jer se naslednik može pojaviti kao lice koje je nadživelo ostavioca.
U slučaju tzv. komorijenata:
10 Srbijanski građanski zakonik – da su mlađi nadživeli starije, a muška deca žensku.
20 Ako se tačno vreme smrti ne može utvrditi, pretpostavlja se da su svi nastradali istovremeno.
(u našim pozitivnim propisima)
*komorijenti se ne nasleđuju!*

- Isto dejstvo kao faktička smrt proizvodi i sudsko proglašenje nestalog lica za umrlo.
Nestalima se smatraju lica o čijoj smrti postoji neizvesnost i po tome se razlikuju od odsutnih lica čije je prebivalište
(boravište) nepoznato, ali za koja se pretpostavlja da su živa.
Produžena neizvesnost sama po sebi, ma koliko dugo trajala, ne dovodi do pretpostavke smrti, već lice koje se radi
ostvarivanja svojih prava poziva na nečiju smrt, mora pokrenuti sudski postupak i ishoditi rešenje kojim se nestalo lice
proglašava za umrlo.
- Za nestalo lice se može proglasiti:
a) 70god + 5 godina član 57.
b) okolnosti + 5 godina Zakon o vanparničnom
c) rat + 1 godina postupku
+
ratno dejstvo
d) brodolom, saobraćajna nesreća, zemljotres, požar, poplava... + 6 meseci
- Ukoliko se dan ne može tačno odrediti, ti rokovi počinju teći završetkom meseca/godine u kojoj je nestali po
poslednjim vestima bio živ.
- Predlog za proglašenje nestalog lica za umrlo može pokrenuti svako lice koje za to ima neposredni pravni interes ili
javni tužilac i predlog mora sadržati činjenice na kojima se zasniva, kao i dokaze kojima se te činjenice utvrđuju.
 7. POSLOVNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA – ‘’sposobnost fizičkih lica da izjavama svoje volje zasnivaju,
menjaju i gase pravne odnose. Za poslovnu sposobnost je potrebna pravno relevantna volja, tj. ona koju pravni poredak
priznaje i za koju vezuje određena prava i obaveze”.
Poslovna sposobnost nužno pretpostavlja pravnu jer da bi se izjavama svoje volje zasnivala prava i obaveze,
neophodno je biti subjekt prava i obaveza. Dok obrnuto, pravna sposobnost ne pretpostavlja poslovnu.
Obe su regulisane imperativnim normama.
Postoje fizička lica koja su: -potpuno sposobna (od 18. godine)
- ograničeno sposobna (stariji maloletnici, od 14 – 18. godine)
- potpuno nesposobna (mlađi maloletnici, ispod 14. godina)
Mlađi maloletnici - njihovi pravni poslovi su apsolutno ništavi i ne proizvode nikakvo pravno dejstvo.
U ime mlađih maloletnika, poslove zaključujue njihovi zakonski zastupnici – roditelji ili staraoci.
Ne mogu da zasnivaju prava i obaveze. Ali,
 mogu primiti poklon ako je to pravno korisno;
 mogu preduzimati poslove kojima se stiču samo prava
 pravne poslove kojima se ne stiču ni prava ni obaveze
 pravne poslove manjeg značaja
U stvarnosti, samostalno ili uz dozvolu zakonskog zastupnika, deca svakodnevno zaključuju ogroman broj poslova
manje vrednosti koji su po svojoj složenosti srazmerni njihovoj intelektualnoj zrelosti (kupovina u knjižarama,
prodavnicama, putuju javnim prevozom, primaju i daju rođendanske poklone…), što ima veliki socijalni, ekonomski i
vaspitni značaj tog prometa .
Sa 10 godina dete može:
- slobodno i neposredno u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima
izraziti svoje mišljenje (pravo da se izjasni u slučaju usvojenja)
- preko nekog drugog lica ili ustanove da se obrati sudu ili organu uprave i zatražiti pomoć u ostvarivanju
svog prava na slobodno izražavanje
Roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju svoje dete u svim postupcima izvan granica poslovne i procesne
sposobnosti. Sve do 15 godine, imaju pravo da raspolažu prihodom koji je dete steklo svojim radom.
Stariji maloletnici – mogu potpuno samostalno preduzimati sve poslove koje mogu i mlađi maloletnici, a ostale
poslove - poslove ‘’većeg značaja” mogu zaključivati samo uz pismenu saglasnost svog zakonskog zastupnika *ako
takav posao ne ugrožava njegovo zdravlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom.
Ako je saglasnost data prethodno (dozvola), pravni posao je perfektan. Međutim, ako saglasnost nije data
prethodno, pravni posao je rušljiv, a sudbina posla dalje zavisi od toga da li će u zakonom predviđenom roku
maloletnik dobiti saglasnost svog zakonskog zastupnika. U tom roku koji teče ne zna se da li će dobiti naknadnu
saglasnost (odobrenje) i zato se ti poslovi nazivaju – hramajući pravni poslovi
*** Zakon o obligacionim odnosima:
10 Maloletnikov zastupnik može naknadno dati saglasnost čime se smatra da posao proizvodi pravna dejstva – da je
punovažan od samog početka, a može i da ne da odobrenje što znači da posao nije ni zaključen.
Što se tiče maloletnikovog saugovarača, on je vezan ovim ugovor za vreme dok traje neizvesnot da li će zakonski
zastupnik dati naknadnu saglasnost, ali da on ne bi bio izložen dugoj neizvesnosti, može:
20 pozvati maloletnikovog zastupnika da se izjasni da li odobrava taj ugovor.
Ako se zakonski zastupnik ne izjasni u roku od 30 dana od poziva da ugovor odobrava, smatraće se da je odbio
odobrenje.
30 Ako se dogodi da se nije izjasnio ni maleltnikov zak. zastupnik, ni saugovarač, a neizvesnot potraje do toga da
maloletnik postane punoletan i stekne potpunu poslovnu sposobnost, onda on može poništiti ugovor koji je bez
prethodne saglasnosti zaključio za vreme svoje ograničene poslovne sposobnosti, tako što će podići tužbu u roku od
3 meseca od dana sticanja svoje potpune poslovne sposobne.
40 Saugovarač može u roku od 30 dana od dana saznanja poslovne nesposobnosti druge strane odustati od pravnog
posla, ili ako je prevaren za odobrenje zakonskog zastpnika.
Radni odnos sa licem mlađim od 18 godina može da se zasnuje uz pismenu saglasnost roditelja/usvojioca/staraoca
ako takav rad ne ugrožava njegov o zdravlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen.
Sa 15 god *ako je lice sposobno za rasuđivanje:
- može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i samostalno raspolaže zaradom ili imovinom koju je
steklo svojim radom
- stiče aktivnu testamentalnu sposobnost – pre 15 ne može uopšte raspolagati svojom imovinom
- može odlučiti sa kojim roditeljem želi da živi
- dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata
- odlučiti koju srednju školu želi da pohađa
- promeniti lično ime
Sa 16 god *ako je lice sposobno za rasuđivanje:
- sudskom odlukom može postati potpuno poslovno sposobno, ukoliko je postalo roditelj i telesno i
duševno zrelo da se stara o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima
- dozvolom suda za zaključenje braka i samim činom zaključenja dobija potpunu poslovnu sposobnost.
Ovakvo postupanje ima za cilj otklanjanje mogućnosti da se roditelji posredno mešaju u bračni život .
U slučaju razvoda, lica zadržavaju potpunu poslovnu sposobnost.
- muškarac može priznati očinstvo
+
sa priznanjem očinstva, mora da se saglasi i majka ako je navršila 16 god.
ako ona ne može, onda saglasnost deteta ukoliko je navršilo 16 god.
Sa 18 god: dete stiče neograničenu poslovnu sposobnost koja je opšta – odnosi se na zaključivanje svih pravnih
poslova koje pravni poredak poznaje, i potpuna – svi ti poslovi se mogu samostalno zaključivati.
Ali, roditeljsko pravo se može produžiti i posle punoletstva ako je dete zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom
razvoju nesposobno da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i interesima.
- Odluku o produženju roditeljskog prava donosi sud na predlog roditelja ili organa starateljstva, u kojoj se licu
određuje izjednačavanje sa mlađim ili starijim maloletnikom.
- Produženo roditeljsko pravo prestaje kada prestanu razlozi zbog kojih je produženo.
POSTUPAK LIŠENJA POSLOVNE SPOSOBNOSTI
Sud će punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje i
koje zbog toga nije u stanju da se samo stara o svojoj ličnosti, zaštiti prava i interesa, potpuno lišiti poslovne
sposobnosti – izjednačava se sa mlađim maloletnikom
Sud će punoletno lice koje zbog bolesti i smetnji u psiho-fizičkom razvoju, koje svojim postupcima neposredno
ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica lišiti delimično – izjednačava se sa starijim
maloletnikom i sudskom odlukom se određuju pravni poslovi koje lice može ili ne može samostalno preduzimati
Potpuno poslovno nesposobna lica se stavljaju pod starateljstvo, a ugovori i dr. pravni poslovi lica lišenog poslovne
sposobnosti su nevažeći.
*Ovo pravilo važi i za pravne poslove koji su zaključeni pošto su prestali razlozi za lišenje ili u toku tzv.
svetlih perioda (lucida intervalla) tj. stanja u kojima je ovakvo lice svesno svojih postupaka.
- Odluku o lišenju i odluku o vraćanju poslovne sposobnosti donosi sud u vanparničnom postupku.
- Lišenje poslovne sposobnosti prestaje kada prestanu razlozi zbog kojih je lice potpuno ili delimično lišeno.
 8. DELIKTNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA – ogleda se u tome što se lično odgovara za prouzrokovanu
štetu, nezavisno od toga da li postoji i krivična odgovornost.
(1) Do 7. godine – potpuno deliktno nesposobna (neoboriva pretpostavka o nesposobnosti)
(a) odgovaraju roditelji objektivno – ne traži se krivica
(b) odgovaraju druga lica (lica kojima je dete bilo povereno: staratelj, škola ili druga ustanova) subjektivno –
po osnovu krivice, ali se mogu osloboditi ako dokažu da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.
Ukoliko se ova lica oslobode, onda roditelji odgovaraju objektivno.
(c) u slučaju rđavog vaspitanja, odgovaraju roditelji subjektivno jer su krivi zbog takvog vaspitanja.
(d) *odgovornost po osnovu pravičnosti – ukoliko je štetu prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno
(dete do 7. godine), a naknada se ne može dobiti od lica koja su vodila nadzor nad njim, sud može iz
razloga pravičnosti zahtevati da štetnik nadoknadi štetu, potpuno ili delimično, s obzirom na materijalno
stanje štetnika.
(2) Od 7 – 14. godine (oboriva prepostavka o nesposobnosti)
(a) odgovaraju roditelji subjektivno, ali se mogu osloboditi krivice.
(b) odgovaraju druga lica subjektivno, ali se mogu osloboditi krivice.
(c) u slučaju rđavog vaspitanja odgovaraju roditelji subjektivno.
(d) odgovara dete svojom imovinom ako se dokaže da je bilo svesno za rasuđivanje u trenutku nastanka štete
(e) *odgovornost po osnovu pravičnosti – ako se dokaže da je dete sposobno za rasuđivanje i ne može da
nadoknadi štetu, sud može obavezati roditelje da nadoknade štetu, potpuno ili delimično, iako za to nisu
krivi.
(3) Od 14. godine – deliktno sposobna i odgovaraju prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu.
(oboriva pretpostavka o sposobnost)
Za štetu koju pričine lica koja su duševno bolesna i zaostala u umnom razvoju (nesposobna za rasuđivanje),
odgovara onaj koji je dužan da vodi nadzor nad njim.
Odgovorno lice se može osloboditi ako dokaže da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.
Pravo na promenu ličnog imena nema:
- lice protiv kojeg se vodi krivični postupak
- lice čije pravne posledice osude i dalje traju
- lice koje promenom namerava da izbegne neku obavezu
- lice koje želi moralno uvredljivo ime, suprotno običajima i shvatanjima sredine
(D) MATIČNE KNJIGE – su javne knjige koje sadrže podatke od značaja za pravni položaj fizičkih lica.
Organizovane su po tzv. matičnim područjima koje određuje skupština opštine za svako naseljeno mesto zasebno, a
vodi ih ovlašćeni radnik – matičar koji upisuje činjenice i podatke.
On je dužan da:
- upis izvrši bez odlaganja (pošto po potrebi proveri tačnost podataka) i
- da izvršeni upis pročita licu (i svedocima) koje prijavljuje činjenicu i da to potvrdi u knjizi.
Upis potpisuje lice koje je prijavilo činjenice, svedoci i matičar.
Greške koje je primetio pre zaključenja, matičar može sam ispraviti. Ukoliko ih naknadno uoči, ispravka može
biti izvršena samo na osnovu odluke nadležnog organa.
Matične knjige su javne – imaju dokaznu snagu javnih isprava i što pravo uvida u njih imaju sva pravno
zainteresovana lica na čiji zahtev se izdaje uverenje, tj. izvod.
Postoje: matične knjige rođenih, venčanih i umrlih.
9. ATRIBUTI FIZIČKIH LICA
(A) DRŽAVLJANSTVO – je pripadnost pojedinca određenom državnopravnom poretku koja se ogleda u 1obavezama
koje ime prema njoj i u tome što su mu 2formalnopravno dostupna sva prava koja taj pravni poredak poznaje.
Lica koja nemaju status domaćih državljana – strani državljani i apatridi – nazivaju se strancima.
Njihov položaj u prošlosti je bio izrazito nepovoljan.
U robovlasničkim državama npr. nisu mogli da zaključe brak sa domaćim državljanima, nisu mogli sticati imovinska prava itd.
U feudalizmu i pored proširivanja kruga prava koji je važio na domaćoj teritoriji, ostali su građani drugog reda.
Do radikalnog poboljšanja se dolazi tek nakon Velike francuske revolucije.
Zbog sve većeg prometa ljudi i dobara i proširivanja ljudskih prava, došlo se do znatnog približavanja stranaca opštoj
pravnoj sposobnosti domaćih državljana.
U svim zemljama (i najdemokratskijim), postoje:
(a) Zajednička prava stranaca i domaćih državljana (pravo svojine na pokretnostima)
(b) Relativno domaća prava koja stranci mogu sticati pod određenim uslovima (stalna nastanjenost)
(c) Isključivo domaća prava (aktivno biračko pravo)
U federativnim državama, pored državljanstva federacije, postoji i državljanstvo federalne jedinice (npr. SRJ).
Državljani jedne republike/fed. jedinice imaju potpuno jednaka prava i obaveze kao i državljani druge.
(B) PREBIVALIŠTE – je zakonsko sedište fizičkog lica, bez obzira da li faktički boravi negde drugde.
Kao pravni pojam i pravna koncepcija, ono je i celishodno i nužno:
- nadležnim službama se omogućuje uredno dostavljanje odluka, poziva, obaveštenja…
- građanima se omogućuje da pronađu lice s kojim su u pravnom odnosu (ili žele da stupe)
- samom građaninu da bude obavešten o pitanjima koja se tiču njegovih interesa itd…
Dok se državljanstvom lice vezuje za državnopravni poredak, prebivalištem se pravno vezuje za određeno mesto.
Prema zakonskoj definiciji, prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, a
boravište je mesto u kome privremeno boravi van svog prebivališta.
Namera da se u određenom mestu stalno živi ispoljava se formalno (prijavom kod nadležnih vlasti) i
posredno (zasnivanjem raznovrsnih životnih odnosa: porodični, društveni, ekonomski itd.)
Doduše, nema bližih odredaba o tome koja se od ovih životnih sfera smatra odlučujućom, tako da se ovo faktičko
pitanje ostavlja oceni prakse. Generalno, smatra se da je stanovanje sa porodicom (pored formalne prijave)
dovoljno za kvalifikaciju prebivališta.
Promena prebivališta vezana je za dvostruku obavezu:
- odjavu ranijeg
- prijavu novog (u roku od 8 dana “od dana nastanjenja”)
Građanin može imati samo jedno prebivalište. To zapravo nije izričito rečeno, ali proizilazi iz usvojene koncepcije
prema kojoj je za kvalifikaciju prebivališta potrebna koncentracija životnih sfera u jednom istom mestu
* (dok npr. u nemačkom pravu “domicil može istovremeno biti više mesta” – ovakvo pravilo je posledica šireg
shvatanja prebivališta koje u sebi sadrži elemente boravišta).
(C) LIČNO IME – je stalan naziv fizičkog lica koji služi njegovom razlikovanju od drugih pojedinaca.
Sastoji se od prezimena (porodičnog imena) kojim se izražava pripadnost određenoj porodičnoj zajednici i
imena (u užem smislu) kojim se pojedinac individualizuje
Obično se ime i prezime sastoji od jedne reči, a propisi samo predviđaju da se (u slučaju više reči) u matičnu knjigu
upiše ono ime i prezime kojim će se pojedinac služiti u pravnom životu.
Lično ime određuju roditelji sporazumno, ali je njihova sloboda ograničena propisom da dete dobija prezime jednog
roditelja i da ime ne sme vređati moral ili da bude u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine
(ili organ starateljstva ako 1roditelji nisu živi/poznati, 2ne mogu da postignu sporazum ili 3nisu poštovali propis).
Prilikom stupanja u brak, supružnicima je data sloboda odlučivanja koja se ogleda u tome da:
- svako zadrži svoje ranije prezime
- zajednički uzmu prezime jednog ili drugog U roku od 60 dana od razvoda,
- svako uzme prezime onog drugog i na to doda svoje ili obrnuto supružnik može uzeti prezime
koje je imao pre sklapanja braka
 10. PRAVNO LICE – POJAM I KARAKTERISTIKE – ‚‚Pravno lice“ je organizacija kao imalac prava i obaveza.
Pravno lice i organizacija nisu isto. Biti ‚‚pravno lice“ znači da je organizacija subjekt u građanskopravnim odnosima,
da joj je priznat pravni subjektivitet.
Danas je svaki čovek kao fizičko lice pravni subjekt, ali svaka organizacija nije pravno lice.
Da bi jedna organizacija postala pravno lice, neophodno je da bude:
10 pravno urediva – samo one organizacije koje po svojoj prirodi mogu biti pravno uređene
(pravna lica ne mogu biti kafanska društva, grupa penzionera ili ortakluk, prodična zadruga, suvlasništvo...)
20 pravno dopustiva – samo one pravnouredive organizacije koje su pravno dopuštene.
(pravna lica ne mogu biti zločinačka društva ili bračna zajednica, porodična stambena zgrada, sud, tužilaštvo..)
30 da joj pravni poredak prizna mogućnost da stiče prava i da se obavezuje.
Sve u svemu, pravna lica su samo one pravnouredive i pravnodopuštene organizacije kojima je priznata mogućnost
da izjavama svoje volje zasnivaju, menjaju, gase pravne odnose.
I ono što najjasnije razlikuje organizaciju koja jeste pravno lice od one koja to nije, jeste sposobnost organizacije da
ima svoja prava i obaveze- pravna sposobnost.
Pravni poredak određuje vrste organizacija koje mogu biti pravna lica - numerus clausus:
preduzeća, zadužbine, fondacije, fakulteti, zadruge, opštine, radnje, udruženja građana…
11.NAČELO PRAVNE RAZDVOJENOSTI I SAMOSTALNOSTI I ODSTUPANJA OD NAČELA
SADRŽINA NAČELA
Sama organizacija, ako je pravno lice, jeste imalac prava i obaveza. Ona ima svoja, a njeni učesnici i osnivači svoja
prava i obaveze – pravna sfera organizacije je razdvojena od pravne sfere njenih članova. Organizacija vodi od njih
odvojen, samostalan pravni život - svako ima svoju zasebnu pravnu sudbinu.
Pravna razdvojenost se ispoljava u sledećem:
1. Ime, sedište i državljanstvo se ne određuju po osnivačima i učesnicima;
2. U javnim registrima vode se prava i obaveze na ime organizacije;
3. Imovinska i neimovinska prava i obaveze koje je pravni poredak priznao organizaciji pripadaju njoj samoj i
samo njoj, a ne njenim osnivačima i učesnicima.
(Dug za kamatu se odnosi na banku, a ne na njene zaposlene, fakultet ima svoje pravo na ugled, a profesori
svoje);
4. Organizacija odgovara samo za svoja prava i obaveze, svojim poveriocima, samo svojom imovinom, a tako
isto i njeni osnivači i učesnici;
5. Pravne radnje koje učesnici preduzmu kao deo organizacije, računaju se samo njoj, a za njih ne proizvode
pravna dejstva (lekar nestručno leči pacijenta, bolnica plaća naknadu);
6. Kada organizacija tuži ili je tužena, stranka u postupku nisu i njeni osnivači i učesnici;
7. Organizacija prestaje iz razloga koji se tiču nje same – zbog zabrane rada, lošeg poslovanja, a ne usled smrti,
izmene, isključenja itd. svojih osnivača i učesnika.
SAMOSTALNOST U SPOLJNOM I UNUTRAŠNJEM ODNOSU:
- U odnosu sa trećim samo je organizacija pravni subjekt. Učesnik se javlja kao deo organizacije. Za treća lica
učesnici organizacije ne postoje kao pravni subjekti (npr. ugovor, obaveza naknade štete glasi na samu organizaciju).
- U odnosu sa svojim učesnicima, organizacija je pravni subjekt. Učesnici su u pravnom odnosu sa njom, a
ne međusobno (npr. zapošljavanje, radnik stupa u pravni odnos sa organizacijom, a ne sa drugim zaposlenima).
*samostalnost nekih organizacija koja nisu pravna lica – bračna zajednica, porodična zadruga, ortakluk,
suvlasništvo itd, imaju veći ili manji stepen pravne samostalnosti organizacije naspram osnivača i učesnika, u
spoljnom odnosu, u unutrašnjem ili u oba. Imalac prava i obaveza je tada grupa, svi učesnici zajedno. Grupa se javlja
pod sopstvenom imovinom u pravnom prometu. Ne prestaje smrću i promenom učesnika. Ono što duguje grupa ne
duguje učesnik i obrnuto. Odgovornost za obaveze grupe ograničena je na zajedničku imovinu. Ovakvim
organizacijama uvek nedostaje manje ili više elemenata pravne samostalnosti grupe.npr. suvlasnici, ortaci nisu kao
grupa npr. Ugovorna stranka, nego su to svi učesnici poimenice. Element koji uvek nedostaje ovakvim
organizacijama jeste to da prava i obaveze pripadaju grupi- svim učesnicima zajedno, a ne organizaciji kao odvojenoj
od učesnika ili grupe.
ODSTUPANJA OD NAČELA: Kod organizacija koje su pravna lica, pravna samostalnost je načelo, tako da
odstupanja moraju biti predviđena da bi važila.
Naročito su značajna odstupanja od isključve odgovornosti pravnog lica svojom imovinom za svoje obaveze.
10 Neke vrste pravnih lica – zadruga, društva sa neograničenom solidarnom odgovornošću članova, ortačka
trgovačka društva, komanditna društva i druga - ne odgovara samo organizacija svojom imovinom, nego i pojedini ili
svi učesnici svojom imovinom.
20 ‚‚Prodor kroz pravno lice do učesnika“:
a) subjektivna zloupotreba - kada učesnik svojim postupkom namerno pričini štetu poveriocima organizacije.
b) objektivna zloupotreba – bez obzira ima li namere škođenja, da bi odgovornost pravnog lica bila protivna svrsi
instituta pravno lice (npr. ako bi poverioci bili osujećeni da se namire, jer su članovi organizacije putem povoljnih
zajmova sebi razdelili imovinu organizacije)
12. FUNKCIJE PRAVNIH LICA
A) OSTVARIVANJE TRAJNIJH CILJEVA
Za ostvarivanje svih ciljeva koji nadilaze moći pojedinca, za čije ostvarivanje čoveku nedostaju sredstva, sposobnosti,
znanja, snage ili slično, pravno lice je podesnije od dugih pravnih oblika jer je nezavisnije od osobina i sudbina
fizičkih lica i neposrednije i jače vezano za cilj.
Za razliku od fizičkog lica i drugih pravnih oblika, pravno lice je besmrtno – teoretski večno jer ne zavisi od
promena u svom sastavu. Tako se putem pravnog lica imovini osigurava nosilac koji nije ničim vremenski ograničen.
Institutom pravnog lica, imovina je jače i neposrednije vezana za cilj i manje podložna uticaju osnivača i
učesnika. Samim nastankom pravnog lica, imovina je odmah i nepovratno posvećena određenom cilju.
B) OLAKŠANJE ODVIJANJA PRAVNIH ODNOSA I PRAVNOG PROMETA
Institut pravno lice omogućuje da kao imalac prava i obaveza figurira samo jedan jedini subjekt, umesto da ih bude
koliko ima osnivača i učesnika organizacije. Da nije pravnog lica, svi oni bi morali da preduzimaju pravne poslove
(npr. da ugovaraju, podnose tužbu itd.)
I unutrašnjem odnosu, svi su usmereni na jednog subjekta – pravno lice, umesto da svako sa svakim zasniva
pravne odnose. Da nije pravnog lica, svakom promenom u organizaciji menjali bi se ugovori, proširivale tužbe itd.
A da se tako nešto i dešava, znatno bi se povećala nesigurnost, otežalo i usporilo odvijanje pravnih odnosa, naročito
pravnog prometa, kao što je slučaj sa npr. ortaklukom ili suvlasništvom kod kojih postoji onoliko pravnih odnosa
koliko je učesnika organizacije i gde se izmena sastava odražava na odnos.
C) GARANTNA FUNKCIJA (OBEZBEĐENJE NAMIRENJA POVERILACA) U interesu poverilaca
Institut pravno lice omogućuje poveriocima povećane izglede za namirenje. Organizacija sa statusom pravnog lica je
pouzdaniji dužnik od fizičkog lica ili drugih pravnih oblika zbog toga što je njena imovina najpre izdašniji i pouzdaniji
garantni fond za naimrenje poverilaca.
1) Organizacija ne može postati pravno lice bez imovine, čak su ponekad u obavezi da očuvaju određenu
vrednost imovine ili da ograniče raspolaganje njome.
2) Pravno lice za svoje obaveze odgovara celokupnom imovinom, osim u izuzetnim slučajevima
3) Iz imovine pravnog lica se namiruju samo poverioci organizacije
4) Prezaduženom pravnom licu zabranjeno je da preduzima nove pravne poslove
5) Prezaduženo, platežno nesposobno i pravno lice koje posluje s gubitkom obavezni su da iniciraju postupak za
saniranje ili stečaj
6) Obaveza pravnog lica da nadoknadi štetu ne može se sniziti zbog njegovog slabog imovinskog stanja
D) LIMITNA FUNKCIJA (OGRANIČENJE ODGOVORNOSTI) Samo je određenim višečlanim društvima dopušteno da prerastu u jednočlana, a da se time ne ugase, dok svako
U interesu osnivača i učesnika
jednočlano društvo može naknadno postati višečlano.
Institut pravno lice omogućuje da se isključivo organizacija učini odgovornom za obaveze. Upravno neka udruženja zbog svoje prirode i teže množini članova, kao npr:
Pošto za obaveze organizacije osnivači i učesnici ne odgovaraju svojom imovinom, rizik se svodi na ona sredstva deoničko društvo – uvećanje kapitaD.O.O. – smanjenje rizika člana i podela sa drugima
(prava, predmete, novac) koja su uneli u imovinu organizacije. Svakako, osnivač odnosno učesnik ne bi se ni odvažio - Po intenzitetu lične veze između člana i udruženja i članova međusobno, udruženja su:
na osnivanje organizacije odnosno učešće u njoj ukoliko bi rizik odgovornosti sopstvenom imovinom znatno lična (personalna – intuitu personae) – jaka lična veza ili korporativna (korporacije, nelična) – slaba lična veza
prevazilazio veličinu njegovog udela u imovini organizacije (npr. članarina), njegov uticaj na rad organizacije (npr.
broj glasova koje ima), i njegovu korist (npr. dividendu)
Lično udruženje Korporativno udruženje
Član udruženja postaje se svojom voljom. Nekada se postaje i bez obzira na volju (obavezno članstvo).
13. VRSTE PRAVNIH LICA Članovi uređuju i menjaju organizaciju i međ. odnose Članovi uređuju i menjaju organizaciju i međ. odnose
saglasnim izjavama volje (ugovorom, zajedn. aktom). aktom koji ne podrazumeva saglasnost svih (statutom).
Za organizaciju sa statusom pravnog lica, pravno je važno da li je: Članovi su nezamenljivi. Članovi su izmenljivi.
a) Po svojoj strukturi: udruženje ili ustanova Članstvo je neprenosivo i nenasledivo. Članstvo je prenosivo i nasledivo.
b) cilju i vrsti delanosti :komercijalna ili nekomercijalna Izmena člana iziskuje saglasnost svih. Ne traži se pristanak svih za promenu člana.
c) tipu svojine: jednosvojinska ili mešovita Smrt, lišenje posl. sposobnosti, istupanje, isključenje i sl. Lične okolnosti ne uzrokuju prestanak društva.
okolnosti mogu biti razlog prestanka udruženja.
A) UDRUŽENJE ILI USTANOVA Svaki član učestvuje u odlučivanju, upravljanju i vođenju Upravljati i voditi poslove mogu i lica koja nisu članovi.
Udruženje (universitas personarum) je dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi poslova. Za odluku je potrebna jednosaglasnost. Odlučuje se većinom glasova.
udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg Samo član može biti organ. Uloga organa nije rezervisana za članove.
cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom.
(npr. deoničko društvo, zadruga, politička stranka, verska zajednica, savezna država). Članovi svojom imovinom odgovaraju za obaveze Članovi ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze
Ustanova (universitas bonorum) je skup dobara namenjenih ostvarivanju nekog cilja na korist drugih – destinatera udruženja. udurženja, već ono samo.
(npr. zadužbina, muzej, biblioteka, bolnica, škola). Ime člana sadrži se u imenu udruženja Ime udruženja ne mora da sadrži ime člana.
***Navedene karakteristike ne moraju biti zastupljene sve odreda.
Udruženje Ustanova Pojedina lična udruženja imaju više ili manje korporativnih elemenata i obrnuto.
Sastoji se od članova koji su se udružili radi ostvarenja Nema članove u svom sastavu;
istog cilja Učesnici ostvaruju cilj koji je neko drugi odredio - osnivač Lična udruženja: društvo sa neograničenom solidarnom odgovornošću,
komanditno društvo
Deluje u interesu članova Deluje u interesu korisnika (destinatera) savezna država
Svojom voljom mogu promeniti cilj, delatnost, uređenje Ne mogu Korporativna udruženja: deoničko društvo, komanditno društvo na deonice
(autonomna organizacija) (heteronomna organizacija) D.O.O.
udruženje građana, politička stranka, sindikat, komora
Pravna razdvojenost je slaba Pravna razdvojenost je izrazitija
opština, zadruga
verska zajednica
1) UDRUŽENJE – po broju članova mogu biti jednočlana (inokosna) ili višečlana (kolegijalna). 2) USTANOVA je organizacija u kojoj osnivač ustanove obezbeđuje sredstva potrebna za osnivanje i početak rada
Ne odlučuje broj učesnika, nego broj članova! ustanove i donosi akt o osnivanju.
Učesnik je svako ko je u sastavu organizacije (organ, član, zaposleni), a član je samo onaj učesnik koji ima Ustanova je pravno lice. Upisom u sudski registar ustanova stiče svojstvo pravnog lica.
odgovarajući status: ko u odnosu sa organizacijom ima prava i obaveze određene vrste: Direktor rukovodi ustanovom, a direktora ustanove imenuje i razrešava osnivač.
npr. pravo na udeo u dobiti, na učešće u upravljanju/vođenju poslova/snošenju gubitka, obavezu uloga, članarine…
Uticaj osnivača iscrpljuje se aktom o osnivanju, a potom on, eventualno, nadzire kako učesnici ostvaruju cilj
ustanove. Ni osnivač, ni učesnici ne mogu po svom nahođenju ukinuti ustanovu jer ona ne postoji u njihovom
- Višečlano udruženje postoji ako više učesnika ima status člana. interesu, već u korist trećih (destinatera). A to čak ne mogu ni korisnici.
U načelu, dovoljno je da udruženje ima barem 2 člana, osim ako njegova priroda ili propis zahtevaju veći broj, kao
Dok se učesnici udruženja služe imovinom kako bi ostvarili ciljeve, učesnici ustanove služe imovini da bi ostvarili cilj.
što je to slučaj sa zadrugom (3).
Dakle, kod ustanove se u 1. plan ističe imovina (realni supstrat), a kod udruženja se ističu lica (personalni supstrat).
Maksimalan broj se propisuje samo izuzetno: neposredno – npr. D.O.O. (30)
posredno – npr. ograničenim brojem deonica *Radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u
- Jednočlano udruženje ima samo 1 člana: jednom jedinom učesniku pripadaju sva članska prava i obaveze. oblasti: obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite,
npr. deoničko društvo sa jednim deoničarem ili D.O.O. sa jednim članom socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja, osnivaju se ustanove.
***Kako niko ne može da se udruži sa samim sobom, naziv udruženje nije adekvatan, ali ipak ne škodi.
Pravno nije bitno udruživanje kao sociološki fenomen, već njihova pravna struktura, odnosno postojanje
instituta člana: prava i obaveze određene sadržine.
Sve vrste udruženja mogu biti višečlana, jednočlana mogu biti samo ona kojima to dopušta njihova priroda i propis.
Npr. zadruga upravo nastaje radi uzajamnog pomaganja, pa ne može neko sam sebi biti zadrugar, komanditno
društvo rezultat je potrebe da se podele uloge između komanditora i komplementara.
14. ZADUŽBINE B) KOMERCIJALNA I NEKOMERCIJALNA PRAVNA LICA
U našem pravu postoje zadužbine i fondacije Komercijalna(preduzetnička, profitna) organizacija deluje prvenstveno da bi ostvarila dobit, a nekomercijalna nema
- Zadužbina je pravno lice bez članova kojem je osnivač namenio određenu imovinu (osnovna imovina) radi takav cilj.
dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa, odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili Dobit je prvenstveni cilj ako organizacija svoju delatnost vrši: * Ako nedostaje
zakonom. 1) uz naknadu (preduzimajući teretne pravne poslove) makar 1 element,
- Fondacija je pravno lice bez članova i osnovne imovine koje je osnovano radi dobročinog ostvarivanja 2) na tržištu (u uslovima konkurencije, po principu ponude i tražnje) organizacije je
opštekorisnog cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom. 3) i to čini sistematski (a ne od slučaja do slučaja) nekomercijalna
4) kao svoju osnovnu delatnost (a ne sporednu)
Ciljevi zadužbina i fondacija su: aktivnosti usmerene na promovisanje i zaštitu ljudskih, građanskih i manjinskih
prava, promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija i međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, I privredna delatnost (proizvodnja robe, trgovina, promet robe, kapitala, rada, pružanja usluga, osiguranje itd.) i
regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite, promovisanje i unapređenje neprivredna delatnost (obrazovanje, nauka, kultura, zdravstvo, socijalna zaštita itd.) mogu se vršiti
kulture i javnog informisanja, promovisanje nauke, obrazovanja, umetnosti i amaterskog sporta, unapređivanje komercijalno i nekomercijalno.
položaja osoba sa invaliditetom, briga o deci i mladima, pomoć starima, zaštita životne sredine, borba protiv Oblast privrede – nekomercijalne organizacije: proizvodna zadruga, stambena zadruga.
korupcije, zaštita potrošača, zaštita životinja, humanitarne i druge aktivnosti kojima zadužbine ostvaruju – komercijalne: zadružno proizvodno preduzeće, zadružno stambeno preduzeće
opštekorisne ciljeve odnosno interese. Vanprivredna oblast – nekomercijalne: javne bolnice, radiodifuzne ustanove, škole, muzeji
– komercijalne: privatne bolnice, radiodifuzne ustanove, muzičke, sportske škole, muzeji
Način ostvarivanja tih ciljeva je isključivo nenaplatan, jer je zadužbina uvek dobrotvorna ustanova, činidbe vrši
korisnicima dobročino, bez naknade, protivkoristi. Priroda organizacije višestruko je pravno važna:
Korisnici (destinateri) su lica koja uživaju činidbe zadužbine. - Osnovni (i obavezni) statusni oblik pravnog lica za komercijalnu organizaciju je preduzeće
Po krugu korisnika, zadužbine su: za nekomercijalnu ustanova.
10 Privatne zadužbine deluju u korsit zatvorenog kruga lica koja pripadaju nekoj instituciji – porodica, Znači, organizacija koja radi dobiti obavlja privrednu ili vanprivrednu delatnost, mora se organizovati kao preduzeće,
preduzeće, fakultet... a sloboda izbora postoji samo između određenih tipova preduzeća (trgovačko ili deoničko ili komanditno društvo,
- Zadužbine preduzeća i drugih organizacija koriste pripadnicima nekog preduzeća ili organizacije, kao privatno ili kao zadružno preduzeće).
npr. pomažu penzionisane članove, članove porodica radnika nastradalih u radu itd. *Za obavljanje delatnosti odnosno poslova utvrđenih zakonom u oblasti: PTT saobraćaja, energetike, puteva,
- Crkvene zadužbine – ustanovljavaju se u korist pripadnika neke crkve ili reda komunalnih usluga i drugim oblastima određenim zakonom, osnivaju se preduzeća.
- Porodične zadužbine – namenjene su članovima neke porodice, npr. snošenje troškova školovanja Privredno društvo je pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti.
20 Javne zadužbine – krug mogućih korisnika je otvoren, nije sveden na pripadnike neke institucije (snošenje Društvo stiče svojstvo pravnog lica registracijom u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih
troškova lečenja žrtava neke nuklearne havarije, ekonomska pomoć učesnika određenog rata...) subjekata
Društvo ima pretežnu delatnost, koja se registruje u skladu sa zakonom o registraciji, a može obavljati i sve druge
Nije dopušteno da se zadužbina osnuje u korist unapred individualno određenog /određenih lica. delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom.
Ni kod privatnih zadužbina, lica nisu unapred individualizovana:
npr. ne zna se da li će u nekoj generaciji uopšte biti potomaka, da li će se neko odlučiti za obrazovanje te vrste itd. Pravne forme društva su:
Ako su pravilima zadužbine precizno određeni kriterijumi ko može biti korisnik, tada lice koje ispunjava tako 1) ortačko društvo;
određene uslove, samim ispunjenjem po sili zakona stiče subjektivno pravo na činidbu zadužbine. 2) komanditno društvo;
*Međutim, kada je zadužbina ovlašćena da diskrecionom ocenom izabere korisnika, subjektivno pravo na 3) društvo s ograničenom odgovornošću;
činidbu zadužbine stiče se na osnovu akta kojim je izvršen izbor.
4) akcionarsko društvo
Promena cilja zadužbine i upotreba imovine za drugi cilj dopušteni su jedino ako je ostvarenje izvorno zadatog cilja
ili na izvorno zadat način postalo nemoguće ili besmisleno (prihodi i imovina nisu dovoljni za ostvarenje zadate Lica koja osnivaju društvo i lica koja mu naknadno pristupe su:
svrhe, ili npr. ako je zadužbina služila publikovanju nekog dela iz naučne discipline koja više ne postoji). 1) u ortačkom društvu - ortaci;
2) u komanditnom društvu - komplementari i komanditori;
Zadužbinu i fondaciju može osnovati jedno ili više poslovno sposobnih domaćih ili stranih fizičkih ili pravnih lica. 3) u društvu s ograničenom odgovornošću - članovi društva s ograničenom odgovornošću;
Osnivaju se osnivačkim aktom. Zadužbina i fondacija stiču svojstvo pravnog lica danom upisa u registar. 4) u akcionarskom društvu - akcionari.
Zajednički naziv za sva ova lica je član društva. Član društva može biti fizičko i pravno lice.
Osnivački akt je konstitutivni akt društva koji ima formu odluke o osnivanju ako društvo osniva jedno lice ili ugovora
o osnivanju ako društvo osniva više lica.

- Pravni režim preduzeća drugačiji je od pravila za zadužbine :

Različiti su uslovi i postupak osnivanja, način priznavanje pravne sposobnosti, uređenje, vrste i sastav organa,
nadzor, izvori imovine, mogućnost stečaja itd.
- Sudska nadležnost nije ista (sudovi opšte nadležnosti ili privredni sudovi)
C) JEDNOSVOJINSKA I MEŠOVITA PRAVNA LICA
Sredstva pravnog lica (zgrade, zemljišta, uređaji, itd.) mogu biti u pravnom režimu državne, zadružne i privatne
svojine.
Ako su sva sredstva pravnog lica podvrgnuta samo jednom od tih režima, pravno lice je jednosvojinsko.
Kada za sredstva važe barem 2 režima, pravno lice je mešovito.
Vrsta svojine višestruko je važna:
10 Sve vrsta pravnih lica ne mogu se osnivati svakom vrstom osnivačke svojine.
Nekim vrstama pravnih lica priroda stvari određuje moguću vrstu ili vrste prava svojine, a drugima propis.
npr. za državno preduzeće predviđena su sredstva iz državne svojine ili
za privatno preduzeće, samo ona u privatnoj svojini
Dok kod drugih vrsta pravnih lica, jedan te isti statusni oblik je moguć bez obzira na vrstu svojine
(npr. svojina kod deoničkog društva može biti privatna, zadružna, državna itd.)
20 Neka mogu biti osnovana samo određenom vrstom svojine, a onda od časa nastanka ili kasnije, mogu promeniti
vrstu svojine (npr. zadužbina nastaje isključivo od sredstava u privatnoj svojini, ali osnivač može odrediti aktom o
osnivanju da u času nastanka pravnog lica sredstva pređu u drugu vrstu svojine)
30 Vrsta svojine može da utiče i na vrstu dopuštene delatnosti, na uslove i način sticanja pravne sposobnosti, način
upravljanja, vrste i sastav organa itd. (npr. privatna preduzeća i ustanove ne mogu se osnivati za proizvonju lekova
oružja i sl.)
D) PRIVATNOPRAVNA I JAVNOPRAVNA LICA
U našem pravu ne postoji ovakva podela, dok u porecima nemačkog i francuskog uticaja trojako je pozitivnopravno
izražena:
Materijalnopravno :
npr. pravna lica javnog prava imaju specijalnu, a privatnog prava opštu pravnu i poslovnu sposobnost;
- odgovornost za štetu pravnih lica javnog prava uža je;
- drugačiji su sistemi nastanka i uslovi prestanka
Procesnopravno : zahtevi (tužbe) prema pravnom licu javnog prava ostvaruju se vanrednim pravnim putem – pred
drugim organima i primenom drugačijih procesnih pravila.
Zakonodavno : u složenim državama regulisanje pravnih lica javnog prava je u nadležnosti zakonodavca
kompetentnog da donosi javnopravne norme.
15. ATRIBUTI PRAVNIH LICA – IME, SEDIŠTE, DRŽAVLJANSTVO
IME komercijalnog pravnog lica - firma, a ime nekomercijalnog – naziv.
Pravno lice se označava (nominuje), razvrstava (klasifikuje) i razlikuje od drugih (distingvira) pomoću svog imena.
1) Putem imena drugi označavaju organizaciju, a i ona sebe kao i svoje emanacije - proizvode, usluge, publikacije.
2) Ime sadrži podatak o vrsti i delatnosti pravnog subjekta (trgovnisko preduzeće, zadužbina),učešće u drugom
pravnom licu (npr. holding), vrstu odgovornosti kojoj podleže (sa punom, ograničenom odgovornošću i dr.)
3) Putem imena, određeno pravno lice se razlikuje od svih drugih pravnih lica iste vrste.
Pravni značaj imena :
- Indetifikovanje pravnog lica kao stranke u građanskopravnim odnosima
- Određivanje imena osnivačkim aktom koje se navodi u statutu i javnom registru
- Izbor i promena imena podležu većem ograničenju nego za fizička lica, naročito radi zaštite drugih
subjekata od opasnosti zamene
- Ime se štiti
SEDIŠTE je ono mesto gde se nalazi središte delatnosti i upravljanja organizacije, mesto rukovodstva organizacije.
Pravni značaj sedišta:
- Navodi se u osnivačkom aktu, odnosno statutu i upisuje u registar
- Uzima se za mesto gde je pravno lice dužno da izvrši obavezu
- Po sedištu se određuje sud mesno nadležan da raspravi spor
vodi postupak stečaja i likvidacije
izvrši registraciju
- Na osnovu sedišta opredeljuje se državna pripadnost pravnog lica.
DRŽAVLJANSTVO označava državnu pripadnost pravnog lica koja nije jedna te ista u svim građanskopravnim
odnosima. Određuje se na osnovu sedišta pravnog lica (opšti supsidijeran kriterijum), osima ako je predviđeno
drugačije za neku vrstu pravnog posla (specijalni primaran kriterijum).
*Po pitanju davanja koncesije stranim se smatra preduzeće u kojem strani kapital učestvuje sa više od 51%
po pitanju stranih ulaganja (poreklo kapitala kao kriterijum), preduzeće čiji je vlasnik stranac (državljanstvo vlasnika
kao kriterijum).
Pravni značaj:
- Ograničena pravna sposobnost stranih pravnih lica – ne mogu imati ona prava koja su rezervisana za
domaća
- Uslovi za sticanje i onih prava i obaveza domaćih pravnih lica, nekada su drugačiji (svojinski maksimum,
otežano sticanje nepokretnosti)
- Različito državljanstvo stranaka izaziva sukob zakona u prostoru
16. NASTANAK I PRESTANAK PRAVNIH LICA
Nastanak pravnog lica nije moguć bez učešća pravnog poretka, nastanak organizacije ne podrazumeva obavezno
učestvovanje države.
U 19. veku, nisu u načelu razdvajani nastanak organizacije i nastanak pravnog lica.
Danas je ustavom zajemčena sloboda organizovanja, pa za formiranje organizacije u načelu nije potrebna dozvola
države.
Organizacija nastaje već organizovanjem, a odvojeno je pitanje njenog pravnog subjektiviteta. Da bi neka
organizacija bila pravno lice, odnosno mogla to da postane, potrebno je:
1. da spada u vrstu organizacija koje su podesne da budu pravna lica
2. da zadovolji uslove za pravni subjektivitet
3. da joj pravni subjektivitet bude priznat na način predviđen za njenu vrstu
- Krug vrsta organizacija podesnih da postanu pravna lica, određen je kogentnim normama, pa stranke svojom
voljom ne mogu organizaciji odrediti status pravnog lica. Broj tih vrsta je ograničen:
preduzeća, zadužbine, udurženja građana, zadruge, fakulteti, političke stranke i fondacije.
Zakonodavac neku organizaciju proglašava pravnim licem ako proceni da se kod te vrste organizacije
ostvaruju funkcije pravnog lica koje pretežu nad negativnim posledicama tog instituta. Kako su procene različite,
samim tim u broj vrsta pravnih lica se menja vremenom.
- Ne postoji samo jedan način priznavanja svih vrsta pravnih lica. Način se razlikuje po ulozi države u postupku
priznavanja i po osnovu nastanka pravnog lica.
10 Sistem autopriznanja – jedino država stiče pravni subjektivitet samim organizovanjem bez ičijeg priznanja.
20 Sistem propisa: a) Posebnom pravnom normom zakona ili podzakonskog akta odredi se poimence da
navedena organizacija ima status pravnog lica (npr. Zakon o narodnoj banci, Zakon o osn. nekog javnog preduzeća).
b) Opštom normom zakona ili podzakonskog akta odredi se za sve organizacije neke
vrste ili za sve organizacije koje ispune neke uslove da imaju status pravnog lica (za opštine, komore...)
Po ispunjenju traženih uslova, organizacija po sili zakona postaje pravno lice već na osnovu osnivačkog akta bez
ikakvog daljeg učešća države.
30 Sistem koncesije (odobrenja) – Državni organ (upravni ili sudski) daje odobrenje za sticanje pravnog
subjektiviteta, ako nađe da je to celishodno . Nadležni organ nema obavezu da odobrenje da čim utvrdi da su
ispunjeni opšti uslovi. Ovlašćen je da diskreciono osudi da li je celishodno da organizacija postane pravno lice.
Diskreciona vlast organa može biti šira ili uža, može biti ekonomske prirode, političkog karaktera, kulturne potrebe,
društvenog značaja. Budući da davanje odobrenja zavisi od diskrecione ocene, ne postoji pravo na priznavanje
pravnog subjektiviteta.
40 Sistem utvrđivanja (deklaracije) – Opštom generalnom normom zakona ili podzakonskog akta odrede se
uslovi za sve organizacije neke vrste, a čim državni organ (sudski ili upravni) ustanovi da su u datom slučaju uslovi
ispunjeni, obavezan je da o tome donese akt na osnovu kojeg organizacija postaje pravno lice (važi za preduzeća,
zadruge, radnje). Nadležni organ je jedino ovlašćen da ispituje da li su ispunjeni oni uslovi koje norma traži, a ne i da
diskreciono sudi o celishodnosti da organizacija postane pravno lice. Prema tome, postoji pravo na priznanje
pravnog subjektiviteta organizaciji, a predviđen je i postupak za njegovo ostvarenje.
50 Dopunski i kombinovani sistemi; titulus i modus sticanja pravnog subjektiviteta
Za nastanak pravnog lica nije nekada dovoljan osnivački akt, koncesija (deklaracija o ispunjenosti uslova). Potreban
je i još neki pojedinačni pravni akt državnog organa.
Najčešće: akt registrovanja (upisa u javni registar), akt publikovanja (objava statuta/koncesije u službenom listu) ili
prijava osnivanja državi, predaja statuta organu i sl.
U takvim slučajevima pravno lice nastaje tek kada se ostvari i tražena dodatna činjenica (npr. zadruga i preduzeće ne
stiču pravni subjektivitet kad nadležni sud utvrdi da ispunjavaju zakonom tražene uslove, nego tek u času kada ih
registruje).
Osnivački akt i koncesija (deklaracija o ispunjenosti uslova) predstavljaju tada pravni osnov (titulus), a
registracija, publikacija, prijavljivanje itd. – način sticanja (modus acquirendi).
17. PRAVNA, POSLOVNA I DELIKTNA SPOSOBNOST PRAVNIH LICA
PRAVNA SPOSOBNOST- Pravni subjektivitet pravnog lica obuhvata njegovu pravnu, poslovnu i deliktnu sposobnost.
Uvek je pravno i poslovno sposobno, a u određenim slučajevima može biti deliktno nesposobno.
Pravna sposobnost je sposobnost pravnog lica da bude imalac subjektivnih prava i obaveza.
U poređenju sa pravnom sposobnošću fizičkih lica kod pravnih lica obim pravne sposobnosti se ogleda u sledećem:
a) Neimovinska pravna sposobnost je uža. Pravno lice ne može imati ona prava čiji su objekti isključivo vezane
za ljudske jedinke (bračna, porodična, neka lična itd.).
b) Pravno lice ne može imati ona imovinska i neimovinska prava čija je funkcija vezana samo za ljudske jedinke.
(pravo na izdržavanje, pravo na novčanu naknadu štete u vezi sa pretrpljenim fizičkim bolom)
c) Pravno lice može da ima sva ostala imovinska prava i obaveze ako se pravni poredak opredeli za sistem opšte
imovinske pravne sposobnosti pravnih lica, ali ako usvoji sistem specijalne imovinske pravne sposobnosti
onda cilj organizacije određuje krug preostalih imovinskih prava i obaveza koje pravno lice može da stekne:
pravno lice može steći samo ona imovinska prava i obaveze koje su mu potrebne za ostvarivanje cilja i
obavljanje delatnosti.
Pravni poredak može da predvidi jedan sistem za sva pravna lica, a može se desiti da različiti sistemi važe za različita
pravna lica. Tako npr.
nekomercijalna pravna lica imaju specijalni sistem imovinske pravne sposobnosti (država ima izdvojenu poziciju u
odnosu na ostala pravna lica jer je njen cilj sveobuhvatan, a njena sposobnost je praktično neograničena), a
komercijalna – opšti sistem imovinske pravne sposobnosti.
POSLOVNA SPOSOBNOST
Pravno lice, prava i obaveze koje može imati, može steći raznim svojim radnjama – npr. vršenjem državine kod
održaja, nezvanim vršenjem tuđih poslova itd;
ali najčesće ih stiče preduzimanjem pravnih poslova – izjavama volje da nastane neko pravno dejstvo (raznim
ugovorima, izdavanjem hartija od vrednosti, javnim obećanjem nagrade itd).
Sposobnost pravnog lica da svojim izjavama volje (pravnim poslovima) stiče, prenosi, menja i gasi prava i obaveze,
naziva se poslovna sposobnost.
Pravno lice da bi moglo da preduzima pravne poslove, neophodno je da ima svoje organe čije se izjave volje
računaju pravnom licu. Ako pravno lice ostane bez organa, faktički postoje poslovno nesposobno jer nema drugog
načina da preduzima pravne poslove.
Obim poslovne sposobnosti je određen obimom pravne sposobnosti (opšte ili specijalne pravne sposobnosti):
pravno lice može preduzimati pravne poslove radi sticanja, prenošenja, izmene i gašenja samo onih prava i obaveza
koje može imati.
U sistemu specijalne imovinske pravne sposobnosti ciljem organizacije određen je obim i njene pravne i poslovne
sposobnosti (pravna lica se prema cilju razlikuju u obimu svoje poslovne sposobnosti).
Funckija specijalne poslovne sposobnosti jeste da organizaciju veže za njen cilj da bi svoju delatnost ograničila na
ostvarenje cilja.
Stepen stvarne vezanositi (ograničenosti) ciljem zavisi od toga kakvu sudbinu pravo predviđa za pravne poslove
preduzete van cilja. Ograničenje je najslabije ako pravni posao uprkos tome ostaje punovažan, a pravno lice se samo
podvrgava kazni.
Jače je ograničenje ako posao tek nakadno može postati punovažan – ukoliko se odobri ili u potpunosti izvrši.
Vezanost je najjača ako je pravni posao po sili zakona ništav (bez pravnog dejstva), bez mogućnosti da naknadno
postane punovažan.
Specijalna poslovna sposobnost sa svoje strane ograničava pravnu sposobnost:
apsolutno – ako pravni posao preduzet van cilja ne može da proizvede pravno dejstvo ili
relativno – ako pravni posao preduzet van cilja ipak proizvodi pravna dejstva, odmah ili naknadno.
Sticanje prava i obaveza van cilja zavise od toga da li će zaprećena kazna odvratiti pravno lice od preduzimanja
takvog posla.
Komercijalna pravna lica (preduzeća) imaju relativnu specijalnu pravnu i poslovnu sposobnost – posao koji
preduzmu van cilja ipak je punovažan, ali po cenu kazne.
Nekomercijalna pravna lica imaju apsolutnu specijalnu pravnu sposbnost – posao koji preduzmu van cilja ne
proizvodi pravna dejstva.
DELIKTNA SPOSOBNOST
Pravno lice može da odgovara za štetu koja je učinjena bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost).
Ako učesnici pravnog lica učine nekom delikt, pravno lice će odgovarati za svoju krivicu (subjektivna ili deliktna
odgovornost), jer se deliktne radnje učesnika računaju pravnom licu kao njegovi delikti.
Pravno lice je deliktno odgovorno samo ako je njegov učesnik pri vršenju štetne radnje bio sposoban za rasuđivanje.
Važi pravna pretpostavka da je učesnik pravnog lica sposoban za rasuđivanje i kriv za štetu (tzv. prezumpirana
krivica). Pravno lice neće odgovarati za štetu ako obori tu pretpostavku – ako dokaže da je njegov učesnik u datoj
prilici postupao onako kako je trebalo (ekskulpacija).
Pravno lice odgovara samo ako njegov učesnik štetnu radnju izvrši kao učesnik pravnog lica (kao član, zaposleni).
Ako je ne izvrši u tom svojstvu, već nezavisno od delatnosti pravnog lica (privatno) odgovaraće on sam.
18. UČENJE O PRAVNIM LICIMA
Tokom 19. veka nastaje niz novih vrsta organizacija:
- sa razvojem tržišne privrede, koncentracije kapitala:
razni tipovi prvrednih organizacija, deonička društva, D.O.O.
- sa zadružnim pokretom povezivanja: zadruge, zanatske, poljoprivredne, pozajmne organizacije, itd. i njihovi savezi
- sa razvojem građanskog života: razna udruženja – dobrotvorna, muzička, gimnastička, prosvetna, duhovna
- sa sazrevanjem klasne svesti i organizovanjem radi zaštite klasnih interesa:
razni radnički sindikati, sindikati poslodavaca, itd.
- sa širenjem biračkog prava: razne političke partije kao masovne organizacije sa profesionalnim štabovima
TEORIJE O SUŠTINI PRAVNOG LICA
Jedan od najvećih i najdužih sporova u pravnoj nauci 19. veka jeste spor o „suštini pravnog lica“.
Tema ni danas nije sasvim napuštena, ali je svakako izgubila na intenzitetu, a posve na političkom značaju.
Njegovu političku pozadinu činila je opredeljenost zastupnika tzv:
- Teorije fikcije za državnu kontrolu korporacija (i udruženja uopšte) i za sistem koncesije i opredeljenost pristalica
- Teorije realnog kolektivnog lica za slobodu udurživanja kao princip i za sistem propisa i deklaracije.
Premise jednih su da:
- organizacija biva sama po sebi pravno lice, a drugih samo po priznanju države
- jednih da subjektivno pravo podrazumeva volju, a nju možeimati samo čovek, drugih da su bitni interesi, a njih
valja štititi i kada su u pitanju organizacije
- jedni u analizi polaze od korporacija, drugi od ustanova itd.
Rezultati su u nesrazmeri sa energijom uloženom u spor, a sastoje se u izoštravanju uvida u razne strane pojave:
cilj, imovinu, realni i personalni supstrat, razlog pravnog subjektiviteta organizacije itd.
Pravnosistematska celina Statusno pravo dobija u 19. veku današnju sadržinu – normama o fzičkim licima
pridružene su norme o pravnim licima i smešteno je u pandektnu sistematiku u Opšti deo građanskog prava.
Time je ono izgbubilo na samostalnosti (jer je ius personarum u institucionalnoj podeli bilo zaseban deo), ali
je dobilo na sadržini obuhvatajući i materiju pravnih lica (jer je prethodno ius personarum obuhvatao samo norme o
fizičkim licima).
I od 19. veka, u drugom talasu kodifikacija, sve su sadržale i materiju pravnih lica.

U 19. veku je prvi put je:

10 jasno uobličen pojam pravnog lica i ideja o pravnoj samostalnosti organizacije
20 formiran izraz „pravno lice“
30 tim izrazom obuhvaćena udruženja i ustanove
40 započeo teorijski spor o suštini pravnog lica
50 pravno lice pridruženo fizičkom licu u opštem delu pandektne sistematike
60 formulisan svaki od 3 osnovna sistema nastanka pravnog lica – sistem autoprizanja
sistem propisa
sistem odobrenja, koncesije
Pojam pravnog lica podrazumeva predstavu da prava i obaveze pripadaju samoj organizaciji, pravno razdvojenoj od
učesnika organizacije. Tu predstavu jasno je izgradila tek pravna nauka 19. veka.

Izraz „lice“ (persona), drugi koji sadrže tu reč (persona ficta, persona mystica, persona civilis...) nisu nastajali za
organizaciju samu. „Lice“ se isključivo nepravno upotrebljava u rimskom pravu, srednjem veku i kasnije, tek će
jusnaturalisti taj izraz upotrebiti u pravnotehničkom smislu – za čoveka kao imaoca prava i obaveza (fizičko lice).
Ni izraz „moralno lice“ – persona moralis, koji potiče od jusnaturalista, nije označavao organizaciju kao titulara
(mada se danas najviše koristi u romanskom krugu za pravno lice, dok kod nas ne postoji), već čoveka kad
sam ima prava i obaveze (persona moralis simplex) ili kada ih ima zajedno sa drugima (persona moralis composita).
Termin „pravno lice“ – persona iuris skovao je krajem 18. veka Hugo,
ali je ovim izrazom označavao samo udruženja (korporacije)
Heise ga je prvi put upotrebio kao generički pojam za udruženja i ustanove (odnosno korporacije i zadužbine),
u čemu ga je sledio Savigny, a potom i ostali posle kojih pojam pravno lice dobija obim koji ima i danas.
30. PRAVNI PROMET I VRSTE PRAVNOG PROMETA
Pravni promet je prelaz subjektivnih prava i obaveza sa jednog subjekta (pravni prethodnik) na drugog (pravni
sledbenik, sukcesor), a taj prelaz se naziva sukcesija.
Prenosiva su: imovinska prava (velika većina, a jedan manji broj je neprenosiv – lične službenosti, pravo na
izdržavanje)
Prava koja su prenosiva po pravilu su zapleniva, ali ipak postoje i neka prenosiva koja se ne mogu zapleniti kao što je
pravo svojine na ličnim odlikovanjima.
Neprenosiva: manji broj apsolutnih i relativnih i sva prava koja su po svojoj prirodi neimovinska.
Povredom tih prava nastaje šteta koja može biti imovinska ili neimovinska, za koju se duguje novčana naknada i
pravo na ovu naknadu kao imovinsko u načelu je prenosivo (nakon sudske odluke kojom se utvrđuje novčana
naknada).
* Postoje slučajevi gde prelaz prava i obaveza prethodnika na sledbenika ne zavisi od volje prethodnika:
npr. eksproprijacija – pravni institut koji dozvoljava prinudni prelaz nepokretnosti iz privatne u državnu svojinu zbog
opšteg interesa, ali uz pravičnu naknadu po pravilu u novcu, a po sporazumu stranaka
nacionalizacija – proces prinudnog prelaza u državnu svojinu krupnih ili svih privrednih preduzeća određene
privredne grane ili celokupne industrije koja je do tada bila u privatnom vlasništvu, a ceo proces se odvija na osnovu
akata javne vlasti. Pored industrijskih objekata, predmet nacionalizacije mogu biti i sva druga pokretna i nepokretna
imovina uz potpunu ili delimičnu naknadu ili bez ikakve naknade. Jedna je od najradikalnijih privredno-političkih
mera i karakteristična je za gotovo sve totalitarne države. Ova mera se može sprovesti u slučajevima rata ili
prirodnih katastrofa kada obično ima privremeni karakter.
ugovor između prethodnika i sledbenika – treba razlikovati mogućnosti:
a) gde ugovor samim momentom zaključivanja prenosi prava i obaveze na sledbenika bez potrebe za
nekom pravno relevantnom činjenicom (npr. ugovor o cesiji – samim zaključenjem se prenose prenosiva obligaciona
prava)
b) gde ugovor samim momentom zaključivanja NE prenosi prava i obaveze na sledbenika jer je to
samo pravni osnov i pored toga se traži dodatna pravno relevantna činjenica - način sticanja koji se razlikuje u
svakom ugovoru (kupoprodaja pokretne – predaja stvari, nepokretne – upis u zemljišne knjige)
TRANSLATIVAN I KONSTITUTIVAN PRENOS
Singularan sukcesor može da stupi u celo pravo svog prethodnika ili u samo jedan njegov deo i to je kriterijum na
osnovu kojeg razlikujemo translativan i konstitutivan prenos.
Translativan prenos postoji u slučaju prenosa prava svojine (kupoprodaja) ili prenosa nekog potraživanja (cesija), a
konstitutivan postoji kada vlasnik konstituiše na svom pravu svojine neko uže pravo u korist određenog lica
(plodouživanje, zakup, posluga – plodouživalac, zakupac i poslugoprimac imaju deo prava koje im je ustanovio
prethodnik i po prestanku, prestaje to pravo, ali može biti produženo. Imaju usus, fructus, ali ne i abusus).
* U slučajevima delimične singularne sukcesije, sledbenik postaje suvlasnik sa svim ovlašćenjima koja su po
vrsti ista, ali po obimu drugačija u odnosu na ona koja ima prethodnik.
31. SINGULARNA I UNIVERZALNA SUKCESIJA
Singularna sukcesija je stupanje sledbenika u tačno određeno pravo ili obavezu prethodnika (ili istovremeno i jedno
i drugo) za života prethodnika (poklon, trampa, cesija) ili u slučaju njegove smrti (legat – zato što on označava
određeni deo zaostavštine i određeno lice na koje se taj deo odnosi).
Univerzalna sukcesija je stupanje sledbenika u jednu imovinskopravnu celinu čija prava i obaveze ili samo prava
nisu određeni pojedinačno (npr. naslednik je univerzalni sukcesor bez obzira da li nasleđuje sam ili da ima više
naslednika – ako on nasleđuje jednu petinu zaostavštine, on stupa u idealnu petinu svakog prava i svake obaveze
koje sačinjavaju zaostavštinu.
32. DERIVATIVNO I ORIGINERNO STICANJE
Derivativno sticanje je način sticanja kod koga je važno dokazati da je onaj od koga si stekao prava i obaveze zaista
imalac prava i obaveza koja je preneo na sledbenika.
Nemo plus iuris ad alium transfere potest quam ispe habet – niko ne može preneti na drugoga više prava nego što
sam ima.
npr. kupoprodaja, nasleđivanje – dokazati da su prodavac i dekujus vlasnici
Originerno sticanje je način sticanja kod koga NIJE važno da li je prethodnik bio vlasnik ili ne.
Odstupa se od pravila nemo plus iuris, a ono što je važno jeste postojanje nekih drugih pravnih činjenica.
npr. okupacija – predstavlja originerni način sticanja svojine zato što pribavilac preuzima stvar koja ne pripada
nikome u državinu. Neophodno je da pribavilac ima volju da zadrži za sebe (animus) i protekom određenog
vremena, okupant stiče pravo svojine.
33. PERSONALNA SUBROGACIJA
– cesija, preuzimanje duga, preuzimanje ispunjenja i pristupanje dugu –
Subrogacija je zamena jednog elementa drugim elementom pravnog odosa s tim da pravni odnos ostaje
nepromenjen kao i pravni režim pod kojim on potpada takođe ostaje nepromenjen (ako postoji).
Personalna – ako se menja subjekt pravnog odnosa
Realna – ako se menja objekt pravnog odnosa
Personalna subrogacija podrazumeva promenu pravnog subjekta bilo na aktivnoj (cesija) ili pasivnoj strani
(preduzimanje duga)
Cesija je prenos potraživanja - promena aktivnog subjekta obligacionog odnosa, gde ugovor o ustupanju
potraživanja zaključuju sadašnji poverilac (cedent,ustupilac) i novi poerilac (cesionar, prijemnik), gde za punovažnost
ugovora nije potrebna saglasnost dužnika (cezusa), jer je njemu svejedno kom poveriocu duguje.
- Ustupilac je dužan da obavesti dužnika o izvršenom ustupanju.
- Ako dužnik nije bio obaešten onda ispunjenje koje izvrši je punovažno, međutim, ako je bio obavešten, a
izvrši obavezu starom poveriocu, obaveza mu ostaje i dužan je da je ispuni novom povericu.
Preuzimanje duga je promena dužnika, gde se ugovor o preuzimanju duga vrši između starog dužnika i
novog dužnika (preuzimalac), ali je obavezno da na to pristane poverilac, jer njemu nije svejedno ko mu duguje.
- Ako se poverilac u određenom roku ne izjasni da li pristaje na preuzimanje duga smatra se da nije dao
svoj pristanak.
- Bilo koji od dva dužnika mogu obavestiti poverioca da su zaključili ugovor i zatražiti od njega da da svoj
pristanak na preuzimanje duga.
- Za vreme dok poverilac na bude dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga, kao i ako odbije da da
pristanak, ugovor o preuzimanju duga ima dejstva ugovora o preuzimanju ispunjenja.
- Preuzimanjem duga, preuzimalac stupa na mesto pređašnjeg dužnika, a on se sada oslobađa obaveze,
međutim, ako je bio prezadužen u vreme kad je poverilac dao pristanak na ugovor o preuzimanju duga, a
poverilac to nije znao, pređašnji dužnik se ne oslobađa obaveze, a ugovor o preuzimanju duga ima
dejstva ugovora o pristupanju dugu.
Ugovor o pristupanju dugu
Zaključuju poverilac i treće lice, gde se treće lice obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od
dužnika, i samim tim treće lice stupa u obavezu pored dužnika.
Ugovor o preuzimanju ispunjenja
Zaključuju dužnik i treće lice, gde se treće lice obavezuje dužniku da će ispuniti njegovu obavezu koju ima
prema poveriocu.
- treće lice će odgovarati dužniku ako ne ispuni obavezu kada poverilac bude zatražio obavezu od
prethodnog dužnika
- treće lice ne preuzima dug, ne pristupa dugu i poverilac nema nikakvo pravo prema njemu.
- što znači da ako treće lice ne ispuni obavezu, dužnik i dalje mora
34. REALNA SUBROGACIJA
Realna subrogacija znači da na mesto jednog objekta koji iščezava materijalno ili pravno, dolazi drugi, a sam pravni
odnos zadržava svoju pravnu prirodu i potpada i dalje pod isti pravni režim ukoliko takav postoji. Važi maksima
subrogatum capit naturam subrogati, tj. da nova stvar uzima prirodu prve vrste.
- Ukoliko su raniji i novi objekt istovetni, onda će i prava pre i prava posle subrogacije biti istovetna.
(npr. zamena pašnjaka novim pašnjakom)
- Ukoliko postoji razlika između starog i novog objekta, onda će novo pravo u nečemu biti različito od prethodnog.
(npr. ako neko ekspropriše nepokretnost u zamenu za to da da novac, a ne nepokretnost)
Realna subrogacija je važna, jer ona obezbeđuje očuvanje kontinuiteta u pravnim odnosima kao i integritet
imovinskopravnih celina.
Primer: ako maloletnik dobija naknadu u vidu zarade, on će moći sa njom slobodno da raspolaže, međutim, ako
dobija naknadu po nekom drugom osnovu npr. testamentom onda neće sa njom moći samostalno da raspolaže i
biće mu potrebna saglasnost zakonskog zastupnika (vidi se razliku koja postoji u novom pravu, jer nije isti objekt).
35. OSNOV I NAČIN STICANJA
Osnov sticanja (pravni osnov) - iustus titulus
Način sticanja - modus acquirendi
Derivativno sticanje svojine - potrebno je ispuniti 2 uslova, a to su osnov sticanja + način sticanja
Objašnjenje - prvo se zaključi ugovor na osnovu kog nastane obaveza za otuđioca da prenese pravo svojine i
da preda stvar pribaviocu. Zatim se vrši PREDAJA stvari - drugi akt na osnovu koga otuđilac ispunjava svoju obavezu i
prenosi pravo svojine. Predaja služi kao akt kojim se izražava prenos te stvari u svojinu pribavioca.
- Razlikuje se način sticanja kod pokretnih i nepokretnih stvari.
Kod pokretnih stvari je način sticanja predaja stvari, a kod nepokretnih je upis nepokretnosti u zemljišne knjige.
*Postoje i neki drugi pravni sistemi, u kojima je drugačije regulisano, pa tako na primer samim zaključenjem ugovora
se vrši prenos svojine na stvari. Tada se svojina prenela trenutno, momentom zaključenja ugovora, a otuđilac koji
još nije predao stvar pribaviocu nije njen vlasnik, već je samo drži za račun vlasnika (francuski sistem).
36. PRAVNE ČINJENICE
Pravne činjenice su one koje na osnovu naređenja sadržanog u zakonu proizvode pravna dejstva.
(npr. nastanak, orestanak, izmenu subjektivnih prava)
Pravne činjenice se dele na prirodne događaje i ljudske radnje:
Prirodni događaji su delo prirode i ne zavise od čovekove volje (npr. protek vremena, rodjenje, sticanje punoletstva)
Ljudske radnje su ljudska ponašanja (činjena ili nečinjenja) koja mogu biti protivpravna (građanskopravni delikt) ili
dopuštena (ugovori i drugi pravni poslovi koji imaju nameru da proizvedu željeno pravno dejstvo)
Za nastanak pravnog dejstva nekada se uzima u obzir samo jedna činjenica, a nekad više činjenica istovremeno koje
zajedno predstavljaju činjenični skup (npr. ugovor, jer se sastoji iz ponude, prihvatanja ponude, ponekad zahteva i
određenu formu).
Postoje činjenični skupovi koji imaju svoje posebne nazive (imenovani skupovi prvnih činjenica) i oni su:
Ugovor, gradjanskopravni delikt, održaj. (oni samo na prvi pogled deluju kao samostalni u odnosu na zakon)
Sa druge strane, postoje oni skupovi koji nemaju svoj poseban naziv, jer se sastoje od činjenica koje su heterogene i
teško je naći zajednički naziv za sve njih, pa se njihovo pravno dejstvo neposredno vezuje za zakon.
Primer je zakonska obaveza izdržavanja koja se sastoji iz različitih činjenica: određen stepen srodstva između dva
lica, materijalna neobezbeđenost primaoca izdržavanja, imovinska prilika davaoca izdržavanja…
- Važno je da za oba slučaja mehanizam nastajanja pravnog dejstva proizvodi tako što mora postojati određeni
činjenični skup i uvek je zakon taj koji čini njihovu podlogu i daje im moć da proizvedu pravno dejstvo.
Pa se kaže da je zakon posredni, a da su pravne činjenice neposredan izvor pravnih dejstava.
37. POJAM PRAVNOG POSLA
Pravni posao je izjava volje koja proizvodi pravno dejstvo (nastanak, prestanak, prenos ili izmenu postojećih
subjektivnih prava).
Pravila o tome kakva izjava treba da bude da bi posao bio važeći:
1) Izjava mora da potiče od lica koje ima potrebnu poslovnu sposobnost
2) Izjava mora biti ozbiljna, a to znači da je data u nameri proizvođenja pravnog dejstva
3) Izjava mora biti slobodna
4) Izjava mora biti u potrebnoj formi, ako zakon to zahteva
5)Željena pravna dejstva moraju biti u skladu sa ustavnim načelima, imperativnim normama i društvenim
moralom, u protivnom postoji nedostatak i pravni posao je nevažeći.
38. PRAVNE RADNJE SLIČNE PRAVNIM POSLOVIMA - ČINOVI VOLJE, SAOPŠTENJA I REALNI AKTI
Pravi se razlika između pravnih poslova u užem smislu i činova volje, saopštenja i realnih akata.
Specifičnost pravnih poslova u užem smislu je što izjava volje uvek ima za cilj da drugome nešto saopšti, a to
podrazumeva akt objavljivanja.
ČINOVI VOLJE
- spadaju takođe u pravne poslove, ali u širem smislu
- imaju za cilj da direktno proizvedu određenu pravnu posledicu, pri čemu je akt objavljivanja
irelevantan (upravo se u tome razlikuje od pravnih poslova u užem smislu, gde je neophodan akt
objavljivanja)
- čin volje postoji kod okupacije i derelikcije.
- objašnjenje kroz primer - vlasnik prstena koji je namenjen veridbi se razočarao u devojku koju je
nameravao da veri, i on odluči da baci prsten u more, čime je izrazio nameru da želi da se odrekne od
svojine, i time je ostvario derelikciju. Neki čovek posle izvesnog vremena nađe taj prsten i uzme ga sa
namerom da postane njegova svojina, dakle okupacija. Okupant, međutim, tu svoju volju da je našao prsten
ne mora da objavi nikome, može da taj prsten stavi u sef i da niko nikad ne sazna za to.
SAOPŠTENJA: mogu biti saopštenja volje i saopštenja zamisli
Saopštenje volje jeste izjava volje, ali nije pravni posao. Saopštenje volje izaziva određene zakonske posledice bez
obzira na stvarnu volju lica koje ju je izjavilo.
npr. kod ugovora o zajmu kod koga nije određeno vreme vraćanja novca, opomena zajmodavca učinjena prema
zajmoprimcu predstavlja izjavu volje, ali ne i pravni posao. Opomena za zajmoprimca znači da on pada u dužničku
docnju, koja proizvodi određene zakonske posledice (zajmoprimac može zajmodavcu da odredi određeni naknadni
rok za povraćaj zajma, a ukoliko zajmoprimac ni tada ne ispuni obavezu, zajmodavac može da traži zateznu kamatu,
naknadu štete..)
Saopštenje zamisli nije izjava volje, već izveštaj o određenim činjenicama, koji ima pravni značaj.
npr. cesija - da bi dužnik ispunio obavezu prema novom poveriocu, on mora biti obavešten o cesiji, a to obaveštenje
se naziva denuncijacija. Dakle, obaveštenje dužniku nije izjava volje, već izveštaj o tome ko mu je novi poverilac.
Ovo obaveštenje je važno dužniku da bi znao da svoju obavezu sada treba da ispuni novom poveriocu, jer ako ispuni
obavezu starom poveriocu, novi poverilac bi bio oštećen, a dužnik onda mora da mu nadoknadi štetu, čime je i sebi
naneo štetu (doduše neznanjem, ako bi izostalo obaveštenje).
REALNI (FAKTIČKI) AKTI su akti koji nemaju za cilj da saopšte drugome nešto što je pravno relevantno, ali ipak
izazivaju pravne posledice, npr. ukoliko maloletno lice stvori neko umetničko delo, bez obzira što je maloletno,
njemu će po sili zakona pripasti autorska prava, ali vršenje tih prava će se obavljati preko staraoca.
Dakle, kod faktičkih akata pravne posledice proizilace po sili zakona, bez obzira na propise koji uređuju kvalitet volje
ilii poslovnu sposobnost .
39. IZJAVA VOLJE
Volja može da se izjavi na razne načine: rečima, znacima, ponašanjem koje sigurno predstavlja njeno postojanje.
S obzirom na način izražavanja, izjave mogu da se podele na izričite (neposredne) i prećutne (posredne).
Izričita izjava je ona koja je učinjena postupcima čija je neposredna svrha da trećima pokažu određenu volju.
To se najčeše čini rečima, pa se iz toga i naziva izričita, ali može biti izjavljena i opšte usvojenim znacima koji po sebi
predstavljaju znak određene volje. Kao što su npr. klimanje glavom ili rukovanje posle pogađanja kojim se izražava
pristanak.
Prećutna izjava je ona koja je učinjena konkludentnim radnjama (ponašanjima), a to su postupci čija neposredna
svrha nije u tome da pokažu određenu volju, već iz kojih se sa izvesnošću može zaključiti da lice njime izražava
određenu volju.
npr. kada protekne vreme na koje je ugovor o zakupu bio zaključen i zakupac produži da upotrebljavanje
stvari, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se da je prećutno zaključen novi ugovor o zakupu neodređenog
trajanja pod istim uslovima kao i prethodni.
*Ako zakon ne ističe da volja mora biti izričito izjavljena, onda i prećutna izjava proizvodi jednaka pravna dejstva.
40. JEDNOSTRANI I DVOSTRANI PRAVNI POSLOVI
Kriterijum ove podele jeste koliko strana izjavljuje volju koja čini pravni posao.
Jednostrani pravni poslovi su oni koji se sastoje iz izjave volje jedne strane(testament, derelikcija, otkaz ili raskid
ugovora, okupacija, javno obećanje nagrade).
Dakle, njima se mogu stvarati obaveze za sebe, može se raspolagati svojim pravom, a trećim licima se mogu stvarati
prava ili nametati obaveze.
Dvostrani pravni poslovi su svi ugovori. To su saglasne izjave volja dveju strana koja proizvode pravna dejstva.
(kupoprodaja, zajam, zakup, ostava, posluga)
* poklon – dvostrani pravni posao, zato što se traži saglasnost poklonoprimca, samo što ona obično bude
prećutna, pa zato nije vidljiva. Jednostrano obavezujući jer samo poklonodavac ima obavezu da pokloni nekome
određenu stvar, ali poklonoprimac nema obavezu da tu stvar prihvati.
Ugovor je složen pravni posao (činjenični skup) sastavljen od ponude, prihvatanja ponude i eventualno određene
forme ako to zakon zahteva.
Ponuda predstavlja predlog za zaključenje ugovora koji je upućen određenom licu i sadrži sve bitne
elemente ugovora (npr. kupoprodaja – predmet i cena), tako da kada se prihvati ponuda, ugovor postaje zaključen.
Ponuda obavezuje ponudioca dok se druga strana ne izjasni.
- 1
Ako je ponuda ponuđena prisutnom licu, ono treba da je prihvati odmah, inače se ponuda gasi. Ali, ako su
okolnosti takve da ponuđenom pripada određeni rok za razmišljanje, onda on ima pravo da se u tom roku izjasni.
- 2Ako je ponuda ponuđena odsutnom licu u kojoj nije određen rok za prihvatanje, ponuda vezuje ponudioca za
vreme koje je potrebno da stigne ponuđenom, da je on razmotri, o njoj odluči i da odgovor stigne ponudiocu.
Prihvatanjem ponude ugovor je zaključen ukoliko se izjava o prihvatanju ponude sadržinski poklapa sa
ponudom. U protivnom, npr. ako ponuđeni pristane na ponude, ali izmeni neki deo (npr. cenu) onda se smatra da je
ponuda odbijena i da je ponuđeni učinio sa svoje strane drugu ponudu svom ranijem ponudiocu.
Za ugovore građanskog i obligacionog prava važi načelo autonomije volje (slobode ugovaranja), i to je pravilo za
većinu slučajeva, međutim, događa se da se tom načelu postavljaju izvesna ograničenja.
Prema tim ograničenjima postoje dve vrste ugovora:
1) Akti-uslovi su ugovori kod kojih zakon u potpunosti uređuje sadržinu pravnog odnosa, a pravnim subjektima
samo ostavlja na volju da u takav odnos stupe ili ne, bez mogućnosti da utiču na sadržinu ugovora (npr. brak).
2) Athezioni ugovori (ugovori o pristupu) su ugovori kod kojih sadržinu pravnog odnosa u potpunosti uređuje
svojom voljom jedan subjekt koji je ekonomski superiorniji, naspram koga stoji masa korisnika (kupaca), i njima
praktično preostaje samo da pristupe ovom odnosu, jer inače ne bi mogli zadovoljavati razne životne (elementarne)
potrebe. Ovi ugovori su česti u oblasti transporta, korišćenja električne energije, komunalnih usluga..
Važno je istaći da je ugovor UVEK SAMO dvostrani pravni posao, što znači da se sastoji samo od dve strane, ali na
svakoj od dve strane može se naći više lica koja zaključuju ugovor (npr. na jednoj strani je prodavac, a na drugoj
strani je više kupaca, dakle više lica, ali svi ti kupci čine jednu stranu koja se nalazi naspram prodavca).
41. TUMAČENJE IZJAVE VOLJE - Ako je izjavljena volja u pravnom poslu jasna i nedvosmislena, onda će se
primeniti upravo tako kako glasi (objektivni smisao).
U slučajevima kada se tumač drži teksta izjave volje, radi se o tzv. prostom tumačenju.
Ipak, može se dogoditi da i tada ne dođe do objektivnog smisla izjave.
- Sa jedne strane, moguće je da postoji pravnorelevantni nesklad između unutrašnje volje i njene izjave
npr. izjava volje data usled mane volje, kada je jedna ugovorna strana primenila pretnju drugoj ugovornoj
strani, pa je ona dala izjavu koju nije želela. Međutim, u tim slučajevima, ne radi se o tumačenju, nego o nevažećim
pravniim poslovima zbog rušljivosti.
- Sa druge strane, sasvim jasna izjava volje može da ostane bez adekvatne primene, kod onih pravnih poslova koji su
vezani za subjektivno tumačenje.
Pravila za tumačenje razlikuju s obzirom na vrste pravnih poslova.
Pa su tako jednostrani i dobročini pravni poslovi više vezani za individualnu autonomiju volje (tumačenje će biti u
većoj meri subjektivno), za razliku od dvostranih i teretnih pravnih poslova gde će mnogi objektivni elementi biti od
presudnog značaja za tumačenje.
Primer subjektivnog tumačenja: U jednom slučaju, ostavilac je naveo da sve ostavlja majci.
Na prvi pogled, prilikom tumačenja, sve izgleda jasno, da majka može biti samo jedna, a da sve što ima ostavlja
samo njoj. Međutim, sud je koristeći metodu subjektivnog tumačenja, utvrdio da je ostavilac podrazumevao pod
izrazom majka svoju suprugu, a ne svoju majku, te je njegova supruga bila jedini naslednik ostavštine.
Pravilo je da se kod testamenta primenjuje subjektivno tumačenje, odnosno da testament treba tumačiti
prema pravoj nameri otavioca (isto pravilo važi i za dobročine pravne poslove)
Primer objektivnog tumačenja: objektivna pravila se primenjuju kod spornih odredaba ugovora, odnosno da se
odredbe ugovora primenjuju onako kako glase (prosto tumačenje).
Međutim, u slučaju kada ugovarači ugovore nedovoljno određene odredbe ugovora ili dvosmislene, tada
treba pored prostog tumačenja ići i dublje, odnosno istražiti zajedničku nameru ugovarača i sporne odredbe treba
tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava. Tada se radi o dopunskom tumačenju.
Neka od tih načela su: ravnopravnost stranaka, savesnost i poštenje, načelo jednake vrednosti davanja.
Ukoliko se upotrebom svih pravila tumačenja ne može doći do smisla date izjave volje, onda je pravni posao ništav,
zbog neodređenosti. Pravni posao može biti ništav ili u celini ili delimično, u zavisnosti da li se neodređenost odnosi
na celinu pravnog posla ili samo na pojedine njegove odredbe.
42. PREDMET PRAVNOG POSLA - Pravni subjekti žele da izjavama svojih volja izvrše određene promene koje
se odnose na građanska subjektivna prava i te promene moraju imati svoj predmet, tj. predmet pravnog posla.
Predmet pravnog posla je ono na šta se posao odnosi, a to su akti davanja, činjenja, nečinjenja ili uzdržavanja.
U praksi se često izjednačava predmet sa objektom pravnog posla, ali to nije u pravu tako. Npr. “predmet “
kupoprodaje je slika, a zapravo radi se o aktu davanja i to: predaja stvari radi prenosa svojine od strane prodavca
kupcu, kao i predaja određenog iznosa novca od strane kupca prodavcu. Pravilno je da davanje prodavca ima za
objekt sliku, a da davanje kupca ima za objekt novac, a predmet je ceo akt davanja, dakle nešto šire od objekta.
Sa stanovišta predmeta, da bi pravni posao bio punovažan, neophodno je da predmet pravnog posla ima
određene osobine: da bude moguć, dopušten i određen ili odrediv.
- Ono što je nemoguće niko nije dužan da izvrši:
Ako se neko obaveže da preskoči Dunav kod Beograda, takav predmet je nemoguć jer se radi o faktičkoj
nemogućnosti; ako se jedno lice obaveže da će preneti svojinu na mostu Gazela na svog saugovarača, takav predmet
je nemoguć, jer se radi o pravnoj nemogućnosti (stvar van prometa).
- Predmet pravnog posla mora biti dopušten, a ZOO kaže da je predmet nedopušten ukoliko je protivan prinudnim
propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.
- Ako je obaveza neodređena, njeno izvršenje nije moguće, pa onda ni pravni posao nije punovažno nastao
(npr. ugovorom o kupoprodaji, prodavac se obaveže da će predati kupcu neku stvar, a kupac da će prodavcu za to
da isplati izvesnu sumu novca. )
- Pravni posao biće punovažan i ako su u njemu sadržani podaci pomoću kojih se predmet može odrediti.
(npr. ostavilac u testamentu ostavi legat kojim svoj stan u Beogradu ostavlja određenom licu, ali ne navede bliže
oznake stana, međutim, posle se može utvrditi kada dođe pitanja testamenta da je ostavilac imao samo jedan stan u
Beogradu, čime je jasno utvrđen predmet)
43. KAUZA
Kauza (osnov) daje odgovor na pitanje zašto se jedno lice obavezuje pravnim poslom. Postoje različita shvatanja
koja rešavaju ovo pitanje:
Prema klasičnom shvatanju - kauza je cilj kome stranke teže pri sačinjavanju ugovora i preuzimanju ugovornih
obaveza. Jedna strana se obavezuje, zato što se obavezuje i druga:obaveza jedne je osnov druge strane.
Kod dobročinih poslova, prema ovom shvatanju, kauza se sastoji u nameri darežljivosti (animus donandi).
Prema subjektivnoj teoriji - kauza se izjednačava sa motivom pravnog posla. Ova teorija insistira na tome da je
kauza, kao razlog obvezivanja, onaj motiv koji je bio odlučujući pri nastanku pravnog posla.
Prema autorima koji zastupaju objektivno shvatanje - kauza je ekonomski cilj koji stranke žele da postignu.
Kauza se, dakle, sastoji u ekonomskom ekvivalentu, protivčinidbi jedne, odnosno druge strane.
Prema ovom shvatanju, dobročini pravni poslovi, ili nemaju kauzu ili se ona sastoji u negativnom
ekonomskom efektu.
* Posebnu pažnju među objektivnim shvatanjima, zaslužuje teorija Andri Kapitana, prema kojoj je kauza pravni cilj
koji stranke ostvaruju izvršavajući svoje obaveze iz pravnog posla.
Kod dvostrano obaveznih ugovora, jedna strana se obavezuje, ne zbog obaveze druge strane, već zbog izvršenja
obaveze druge strane, npr. ne obavezuje se naručilac posla kod npr. ugovora o delu da isplati određeni iznos novca
krojaču da bi time stekao pravo na tužbu prema njemu, već da bi krojač izvršio svoju obavezu - sašio mu kaput i
predao ga u svojinu naručiocu.
Ova teorija svoju korisnost povlači u slučajevima neispunjenja ugovornih obaveza, ili nemogućnosti izvršenja
obaveza, jer daje suštinski razlog za primenu određenih pravnih sredstava npr. raskid ugovora zbog neizvršenja,
prigovor neispunjenja obaveze.
Iza neposrednog pravnog cilja stoje različiti motivi, i oni su najčešće ekonomske prirode, ali postoje izuzeci i od tog
pravila, npr. moralni interes. Motivi stoje u drugom planu i, u principu, nisu bitni za sudbinu pravnog posla.
Ipak, u nekim slučajevima, motivi ulaze u kauzu pravnog posla, a naročito kada su nedozvoljeni i nemoralni,
i mogu dovesti do ništavosti pravnog posla , npr. *kod teretnih poslova u slučaju obostrane neizvesnosti.
*Kod dobročinih poslova, i obična zabluda o motivu, može da dovede do rušljivosti pravnog posla,
npr. supruga je u testamentu svom mužu ostavila celokupnu zaostavštinu i navela je razlog da joj je bio veran
čitavog života. Posle njene smrti, pokazalo se da je on imao više vanbračne dece i testament je bio poništen zbog
zablude o motivu.
Kauza nije samo teorijski institut, ona je i zakonska ustanova.
ZOO navodi da svaka ugovorna obaveza mora da ima svoj dopušten osnov, a on je dopušten kada nije
protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.
ZOO postavlja i pretpostavku da obaveza ima osnov, iako on nije izražen.
Postoji, dakle, oboriva pretpostavka da svaki pravni posao (uključujući tu i apstraktne pravne poslove kod kojih
kauza nije vidljiva), ima osnov - kauzu, jer u slučaju da se dokaže da posao nije imao kauzu, onda će ga pogoditi
sankcija apsolutne ništavosti - ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.
44.TERETNI I DOBROČINI PRAVNI POSLOVI
Teretni pravni poslovi su oni kod kojih se daje neka naknada za ono što se dobija
(kupoprodaja, trampa, zakup, zajam sa kamatom).
Dobročini - besplatni pravni poslovi su oni kod kojih se ne daje naknada za ono što se dobija
(testament, poklon, posluga, zajam bez kamate).
- Interes razlikovanja ove podele se ogleda u tome što odgovornost za fizičke nedostatke stvari postoji samo kod
teretnih poslova.
45. PRAVNI POSLOVI OBVEZIVANJA I RASPOLAGANJA
Razlikovanje ovih pravnih poslova je posebno prisutno u nemačkoj i austrijskoj teoriji.
Pravni poslovi obvezivanja su obligacioni ugovori, koji neposredno ne utiču na neko postojeće pravo, već su
naprotiv, usmereni na buduću promenu određenih pravnih odnosa.
Dakle, nije dovoljno samo zaključiti ugovor, već je bitna još jedna pravno relevantna činjenica da bi pravo bilo
preneto do kraja. Postoji obećanje prenosa prava, ali ne i sam prenos prava u momentu zaključenja ugovora.
Npr. ugovorom o kupoprodaji, prodavac nije momentom zaključenja ugovora preneo pravo svojine na
određenoj stvari, već je momentom zaključenja ugovora stvorio obavezu da to učini, kao što ni kupac nije sa svoje
strane odmah platio stvar, nego je stvorio obavezu da to učini. Predaja stvari i plaćanje cene slede tek posle.
Pravni poslovi raspolaganja su oni pravni poslovi kojima se neposredno utiče na neko postojeće pravo, tako što se
ono tim pravnim poslom prenosi, ograničava ili ukida.
Dakle, pravni poslovi raspolaganja prenose pravo do kraja samim zaključenjem ugovora, odnosno samim
preduzimanjem pravnog posla.
Pravni poslovi raspolaganja su: prenos svojine na telesnim stvarima, cesija i zaloga.
Ova podela ima značaja u nemačkom pravu zbog posebno shvaćenog prenosa svojine, koji se vrši tako što je
dovoljan samo način sticanja, bez titulusa, dok kod nas ova podela i nema toliki značaj, jer je opšte pravilo da je
ugovor, samo titulus - pravni osnov za sticanje, a da bi se svojina stekla potreban je i način sticanja.
46. KAUZALNI I APSTRAKTNI PRAVNI POSLOVI
Kauzalni pravni poslovi su oni pravni poslovi iz kojih se vidi da li se obavezuje samo jedna strana (npr. poklon),
ili se obavezuje i druga strana i u čemu se sastoji njena obaveza (npr. kupoprodaja, zakup ,zajam, ostava),
dakle tu se vide ukupna dejstva pravnog posla, i prava i obaveze.
Apstraktni pravni poslovi su formalni, jednostrano obavezni poslovi, iz kojih se ne vidi da li se obavezuje i druga
strana i u čemu se sastoji njena obaveza.
Takav pravni posao je npr. menica.
Na menici piše da menični dušnik ima obavezu da isplati određenu sumu novca meničnom poveriocu, ali se ne vidi
razlog njegovog obavezivanja, ne vidi se da li se obavezuje i druga strana i u čemu se sastoji njena obaveza.
Može da bude da menični dužnik čini poklon meničnom poveriocu, da je primio novac na zajam, pa se sada u formi
menice obavezuje da tu sumu novca vrati meničnom poveriocu itd.
Apstraktni pravni posao je svako obećanje i priznanje duga, bez označenja na ime čega se to čini. npr.
Izjavljujem da Milošu dugujem 500 evra, i da ću mu tu sumu novca isplatiti najkasnije do kraja meseca, ili ovom
izjavom priznajem da Mariji dugujem 500 evra i da ću joj tu sumu isplatiti do kraja godine.
Apstraktni pravni posao poveriocu obezbeđuje povoljniji položaj, pošto dužnik poveriocu ne može
suprotstaviti sve prigovore koje ima iz kauzalnog posla,
npr. menični dužnik mora da izvrši svoju obavezu na zahtev poverioca, dok kupac iz kauzalnog pravnog posla može
da odbije da plati dugovanu cenu, ako prodavac nije spreman da izvrši svoju obavezu prema njemu, dakle da mu
preda stvar i prenese svojinu na njega.
47. PRAVNI POSLOVI MEĐU ŽIVIMA I PRAVNI POSLOVI ZA SLUČAJ SMRTI
Pravni poslovi među živima (inter vivos) su oni pravni poslovi koji proizvode pravna dejstva za života tvorca posla.
npr. kupoprodaja, zakup, zajam.
Pravni poslovi za slučaj smrti (mortis causa) su oni pravni poslovi koji proizvode pravna dejstva tek u slučaju smrti
tvorca pravnog posla, npr. testament, ugovor o nasleđivanju
Neki pravni poslovi su mešoviti jer imaju oba elementa, npr. ugovor o doživotnom izdržavanju.
On je inter vivos ukoliko se odnosi na davanje izdržavanja, a mortis causa je u delu koji se odnosi na naknadu za
izdržavanje, samo ako je ugovoreno da naknada za izdržavanje prelazi u svojinu davaoca izdržavanja tek kada
primalac izdržavanja umre.
48. FORMALNI I NEFORMALNI PRAVNI POSLOVI
Neformalni (konsensualni) pravni poslovi su oni pravni poslovi kod kojih volja može biti izjavljena na bilo koji način.
Dakle, ti načini mogu biti: usmeno, pismeno, prećutno, pred svedocima ili bez njih, uz učešće državnog organa ili bez
njega, i sa gledišta nastajanja pravnog posla i njegove punovažnosti, svi ti načini izjavljivanja volje su ravnopravni.
Formalni pravni poslovi su oni pravni poslovi za koje zakon zahteva da izjava volje bude data u tačno određenoj
formi (pismeno, pred svedocima, pred određenim državnim organom), jer u protivnom nastupaju određene pravne
posledice.
Pismena forma koju zakon najčešće zahteva može imati razne oblike.
Prva podela je prema načinu ispoljavanja forme:
1) obična pismena forma
- često je privatna, jer kod nje učesnici posla u pismenom obliku kreiraju pravni posao i potpisuju ga
2) forma javne isprave
-ima tri oblika(stepena):
1) overa potpisa koja se još naziva legalizacija isprave.
Najblaži je stepen forme javne isprave. Ne ulazi se u sadržinu forme, samo se proveravaju potpisi.
2) solemnizacija - učesnici posla sastavljaju ispravu, ali državni organ gleda sadržinu posla, da li je posao
punovažan, i onda je overava. Zove se još i javnobeležnički zapis.
3) svečana forma - najtrožiji je stepen javne isprave.
Ispravu sastavlja sam državni organ i overava. Naziva se još i javnobeležnička isprava.
3) realna forma – za zaključenje ugovora pored saglasnosti volja, potrebna je i predaja stvari. Realna forma
ogleda se u predaji stvari koja ima konstitutivno dejstvo u aktu zaključenja ugovora. 4 realna ugovora koja su
nastala još u Rimskom pravu naš ZOO je svrstao u konsensualne i predaja stvari ne znači akt zaključenja ugovora,
već akt njegovog ispunjenja
Primeri formalnih poslova u našem pravu: testament, ugovor o prometu nepokretnosti, ugovor o doživotnom
izdržavanju, ugovor o licenci, autorski ugovori, zaključenje braka.
- Opšte pravilo je da su pravni poslovi neformalni (konsensualni), a to znači da moraju biti sačinjeni u određenoj
formi samo ako zakon to zahteva.
Druga podela je prema dejstvu forme:
1) Forma ad solemnitatem
- predstavlja bitan uslov punovažnosti (neki još kažu postojanja pravnog posla), tako da posao koji nije
preduzet u toj formi ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.
2) Forma ad probationem
- je dokazna forma, forma koja nije bitna za uslov nastanka pravnog posla, pa posao nastaje i proizvodi
pravna dejstva i kada ona nije ispoštovana, ali ako dođe do spora o postojanju i sadržini pravnog posla,
ne mogu da se koriste druga dokazna sredstva, već samo pismena forma u kojoj je posao trebalo
preduzeti.
Treća podela je prema izvoru zahteva forme:
1) Zakon
- Sam zakon (opšta norma) zahteva određenu formu
2) Ugovor
- Same strane ugovornice mogu da se dogovore da njihov posao, da bi proizvodio pravno dejstvo, mora da
ima određenu formu, iako zakon to ne traži, i u tom slučaju, ugovor će se smatrati zaključenim tek kada
bude sastavljen u ugovornoj formi.
49. FIDUCIJARNI PRAVNI POSLOVI
Fiducijarni pravni posao nastaje onda kada jedno lice koje se naziva 1fiducijant (prenosilac), prenese pravo drugom
licu koji se naziva 2fiducijar (sticalac), ali ga ne učini definitivnim sticaocem, tako da će fiducijar po nastupanju
određenih okolnosti biti obavezan da pravo vrati fiducijantu ili da ga prenese na treće lice koje se naziva
3
fideikomisar.
U stvari, prema trećim licima, fiducijar izgleda kao definitivni sticalac, i on kao takav i nastupa u pravnom
prometu, ali on je svestan da ga vezuje unutrašnji obligacioni odnos tzv. fiducijarni sporazum, između njega i
fiducijanta, tako da on povereno pravo vrši za račun fiducijanta ili lica koga je fiducijant odredio.
ZOO kaže da fiducirajni sporazum, (dakle sporazum između fiducijanta i fiducijara), po svojoj pravnoj prirodi i
posledicama može da se svrsta u specifičan ugovor o nalogu.
Kod pravnih poslova inter vivos fiducijant ima posebno poverenje u fiducijara (veruje mu, oslanja se na bona fides -
dobru veru), jer se kod fiducijarnih poslova razilaze pravni i željeni efekti posla.
Fiducijar može da zloupotrebi ukazano poverenje i tako ošteti fiducijanta.
Pravo raspolaganja prelazi sada na fiducijara i on ga mora vršiti u svoje ime, ali se obavezao da će to činiti za račun
fiducijanta. Ovakvi poslovi zahtevaju oprez, jer se iza njih kriju zabranjeni pravni poslovi,
npr. izigravanje fiskalnih obaveza, oštećenje poverilaca prezaduženog fiducijanta, itd.
50. NEPOSTOJEĆI PRAVNI POSLOVI
Nevažeći pravni poslovi imaju 3 oblika (stepena): ništavi pravni poslovi, rušljivi pravni poslovi, a nepostojeći pravni
poslovi su treći oblik(stepen) nevažećih pravnih poslova.
Nepostojeći pravni poslovi su pravni poslovi kojima nedostaje neki bitan sastavni deo (element bez koga je pravni
posao nezamisliv) i taj deo može biti: volja (saglasnost), predmet, forma ad solemnitatem.
npr. predajem nekom stvar na čuvanje, a on misli da sam mu je dao na poklon,
ili prodavac nudi kupcu jednu stvar ,a kupac misli na drugu stvar.
Takvi pravni poslovi su nepostojeći zbog nesporazuma o prirodi posla, nedostatku saglasnosti o predmetu .
- Nepostojeći pravni poslovi ne proizvode nikakvo pravno dejstvo, dakle posao uopšte nije nastao.
- Ne mogu biti konvalidirani ni protekom vremena, ni voljom stranaka ni izvršenjem.
To je, kaže Lazar Marković, jedno ništa o kome pravo ne vodi nikakva računa.
Nepostojeći pravni poslovi čine celinu sa onim ništavim poslovima koji ne mogu biti konvalidirani ni izvršenjem, a
nisu ispunjeni ni uslovi za oduzimanje predmeta u korist države.
Zajedničko nepostojećim i ništavim pravnim poslovima je što ne proizvode pravno dejstvo i što protekom vremena
ne mogu biti konvalidirani (*osim kod ništavih gde postoje 2 izuzetka konvalidacije u slučaju izvršenja ništave
obaveze).
Razlozi koji posao čine nepostojećim su krupniji od razloga koji povlače ništavost, ali nisu krupnije i posledice, a to
znači da razlika koja stoji između njih nije pravna, već faktička.
- Teorija o nepostojećim pravnim poslovima je nastala u Francuskoj u 19. veku, u vezi sa specifičnom tamošnjom
situacijom u oblasti bračnog prava.
U to vreme, postojao je spor o tome da li se brak može poništiti samo iz razloga izričito navedenih u zakonu, jer je
zakonsko nabrajanje bilo nepotpuno i nije obuhvatalo neke nedostatke koji su dovodili u pitanje da samu prirodu i
suštinu braka.
U takvoj situaciji, francuski pisci su osmislili teoriju nepostojećih poslova, koja im je omogućila da reše problem.
Tako su brakovi bili lišeni pravnog dejstva, a pritom je ispoštovano pravilo da se brak može poništiti samo iz onih
slučajeva koji su predviđeni u zakonu.
51. POBIJANJE PRAVNIH POSLOVA - je radnja kojom poverilac otklanja od sebe posledice punovažnih
imovinskopravnih raspolaganja svog dužnika, kako bi naplatio svoje potraživanje iz vrednosti koje su iz dužnikove
imovine prešle u imovinu njegovih pravnih sledbenika.
Pobijanje pravnih poslova vrši se prigovorom ili Paulijanskom tužbom (Actio Pauliana).
Paulijanska tužba podnosi se protiv lica u čiju korist je preduzeta radnja koja se pobija, ili protiv njegovih naslednika.
npr. ako dužnik proda svoju kuću prijatelju da bi onemogućio svog poverioca da iz njene vrednosti naplati svoje
potraživanje, poverilac će tužiti kupca i tražiti da se kupoprodaja oglasi nevažećom u odnosu na njega, čime stiče
mogućnost da u izvršnom postupku zahteva prodaju kuće, i da tako od novca dobijenog prodajom namiri svoje
potraživanje.
ZOO predviđa sledeće uslove za pobijanje pravnih poslova:
1) Insolventnost dužnika
- Insolventnost dužnika predstavlja situaciju kada je dužnikova pasiva veća od njegove aktive, tako da
poverilac nema odakle da naplati svoje potraživanje. Ako dužnik ima imovinu kojom može da izmiri svoje
obaveze, onda je on solventan i poverilac nema pravo da pobija njegove pravne poslove.
2) Nesavesnost dužnika
- Postoji onda kada je dužnik znao ili je mogao znati da preduzetim pravnim poslom onemogućava
poverioce da naplate svoje potraživanje. Nesavesnost dužnika mora da se dokaže, ali postoje *izuzeci.
Kada dužnik otuđi imovinu dobročinim pravnim poslom (poklon, odricanje od nasleđa), ili ako imovinu
otuđi svom suprugu, krvnom ili tazbinskom srodniku u pravoj liniji bez obzira na stepen, ili u pobočnoj
liniji do četvrtog stepena, njegova nesavesnost se pretpostavlja.
3) Nesavesnost trećeg lica
- Kada je u pitanju nesavesnost lica kome dužnik otuđi svoju imovinu, važi isto što i za dužnika, osim što se
ovaj uslov ne traži kod otuđenja dobročinim pravnim poslovima.
Pravo poverioca da pobija pravne poslove dužnika vremenski je ograničeno.
Paulijanska tužba može da se podnese u roku od godinu dana za teretne pravne poslove, a u roku od 3 godine za
dobročine pravne poslove.
Rok se računa od dana kada je pravni posao preduzet, odnosno kada je trebalo preduzeti pravni posao.
52. VAŽNIJE VRSTE UGOVORA – JEDNOSTRANO I DVOSTRANO OBAVEZNI, KOMUTATIVNI I
ALEATORNI, LIČNI I NELIČNI, REALNI
1) JEDNOSTRANO OBAVEZNI I DVOSTRANO OBAVEZNI UGOVORI
Kriterijum ove podele je taj da se gleda kako su kod dvostranih poslova - ugovora raspoređena prava i obaveze
između ugovornih strana.
Jednostrano obavezni ugovori su oni ugovori koji stvaraju obavezu samo za jednu stranu, tako da se ona isključivo
pojavljuje u ulozi dužnika, a druga strana isključivo u ulozi poverioca.
npr. ugovor o poklonu
Dvostrano obavezni ugovori su oni ugovori iz kojih nastaje obaveza za obe strane, što znači da je svaka strana
istovremeno i poverilac i dužnik.
npr. ugovor o kupoprodaji, gde je prodavac dužnik jer ima obavezu da preda stvar i prenese svojinu, a poverilac je
zato što ima pravo da zahteva da mu kupac plati određenu cenu, kupac je dužnik jer ima obavezu da plati cenu
poveriocu, a poverilac je zato što ima pravo da zahteva da mu prodavac preda stvar i prenese svojinu.
Još neki dvostrano obavezni ugovori: trampa, ugovor o doživotnom izdržavanju
Praktičan interes ove podele se ogleda u tome što kod dvostrano obaveznih ugovora svaki saugovornik može da
odbije ispunjenje ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu.
2) KOMUTATIVNI I ALEATORNI UGOVORI
Komutativni ugovori su oni ugovori kod kojih se već u momentu njihovog zaključenja zna ko će biti poverilac, a ko
dužnik i kakav je krajnji odnos uzajamnih davanja strana (unapred se znaju sva njihova dejstva).
npr: kupoprodaja, trampa, zakup, zajam, ostava, posluga, poklon. (*spadaju i dobročini poslovi)
Aleatorni ugovori (ugovori na sreću) su oni ugovori kod kojih se u vreme njihovog zaključenja ne zna ko će biti
poverilac, a ko dužnik, ili se ne zna kakav će biti krajnji odnos uzajamnih davanja stranaka (to će se znati kasnije).
npr. ugovor o opkladi, ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o osiguranju
Kod ugovora o doživotnom izdržavanju, ne zna se koliko će dugo živeti primalac izdržavanja i koliko će
trajati obaveza izdržavanja.
Kod ugovora o osiguranju, ne zna se da li će uopšte nastupiti osigurani slučaj i da li će osiguravajuća
organizacija biti u obavezi da isplati sumu osiguranja, i kolika će ona biti, dok je premija koju plaća osiguranik
poznata koliko iznosi.
Ugovori koji su komutativni, mogu voljom strana ugovornica biti konstruisani kao aleatorni
npr. kada se za unapred utvrđenu cenu kupi sav ulov ribe iz određene akcije, a ne određena količina ribe.
Praktičan značaj ove podele se ogleda u tome što komutativni ugovori mogu da se ponište, ako je u vreme
zaključenja ugovora postojala očigledna nesrazmera između onoga što se daje i onoga što se prima, a oštećena
strana za pravu vrednost tada nije znala, niti je morala znati, dok se zbog ove nesrazmere ne može tražiti poništenje
aleatornih ugovora (ugovora na sreću).
3) UGOVORI SA TRENUTNIM, UGOVORI SA TRAJNIM, UGOVORI SA SUKCESIVNIM PRESTACIJAMA (ČINIDBAMA)
Ugovori sa trentnim prestacijama su ugovori kod kojih se obaveza dužnika izvršava odjednom (jednokratnim
ponašanjem), npr. kupoprodaja, trampa, poklon
Ugovori sa sukcesivnim prestacijama su oni ugovori kod kojih se obaveza izvršava u dužem ili kraćem vremenskom
periodu, nizom postupaka u kraćim vremenskim razmacima (npr. plaćanje zakupnine u mesečniim iznosima,
plaćanje kupoprodajne cene u ratama, plaćanje izdržavanja u ugovornim razmacima vremena).
Ugovori sa trajnim prestacijama su ugovori kod kojih se obaveza izvršava ponašanjem koje neprekidno traje u
dužem periodu vremena (npr. obaveza čuvanja stvari kod ostave).
Praktičan značaj ove podele je u tome što u slučaju neizvršenja, raskid ugovora sa trenutnom (jednokratnom)
prestacijom lišava ugovor svih dejstava (ima retroaktivno dejstvo), dok se raskid ugovora sa sukcesivnim ili trajnim
prestacijama načelno odnosi samo na budućnost.
4) INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI UGOVORI
Individualni ugovori su oni ugovori koje zaključuju pojedini subjekti (fizička ili pravna lica) među sobom, i koji se
odlikuju time što proizvode pravna dejstva samo u odnosu na strane ugovornice.
Kolektivni ugovor je ugovor koji se zaključuje između organizacije poslodavaca sa jedne strane i sindikalne ili druge
rganizacije radnika sa druge strane, i ovakvim ugovorima se na jedan opšti način uređuju pojedina pitanja iz radnog
odnosa(radno vreme, godišnji odmor, plate), tako da je ovakav ugovor pravno obavezan za sve radnike u radnom
odnosu(a ne samo na one koji se slažu sa njegovim rešenjima), kao što je i pravno obavezan za sve one koji će tek
naknadno stupiti u radni odnos, a sam radni odnos se zasniva preko individualnog ugovora između poslodavca i
zaposlenog, u skladu sa odredbama kolektivnog ugovora.
5) Ugovori intuitu personae (lični ugovori) i nelični ugovori
Nelični ugovori su ugovori koji se zaključuju nezavisno od ličnih kvaliteta ugovornih strana, i shodno tome,
prava i obaveze koje iz njih nastanu su prenosiva, kako među živima tako i za slučaj smrti (prelaze na naslednike).
Ugovori intuitu personae (lični ugovori) su ugovori koji se zaključuju baš povodom ličnih kvaliteta ugovornih strana
(jedne ili obeju), i imaju za posledicu da se može tražiti poništenje ugovora u slučaju zablude o tim kvalitetima, a
prava su neprenosiva i obaveze su neprenosive koje iz ovih ugovora nastanu i gase se smrću strana ugovornica.
npr. ugovor kojim je naručen portret kod slikara, ugovor o poklonu, ugovor o punomoćstvu
6) Realni ugovori
Realni ugovori su ugovori koji se zaključuju predajom stvari, zato što obaveza na povraćaj stvari, nastaje tek faktom
predaje stvari, a ne iz saglasnosti volja koja prethodi toj predaji (ne iz dogovora da će zajmodavac dati zajmoprimcu
novac na zajam), a takvi ugovori su zajam (mutuum), posluga (comodatum), ostava (depositum) i ručna zaloga.
Realni ugovori su nastali u rimskom pravu, na određenom stupnju razvoja.
Pre toga, ove obaveze su bile moralne prirode (van sfere prava) i bile su neutužive.
Odnos zasnovan na bona fides je dobro funkcionisao određeno vreme i strane ugovornice su ispunjavale svoje
obaveze. Međutim, vremenom se sve češće događalo da dužnik izneveri datu reč, pa se pojavila potreba da se
poverioci zaštite. Na kraju je ova situacija okončana time što je priznato pravo na tužbu, kojom se moglo zahtevati
povraćaj datog, čime je obaveza dužnika postala pravna.
Tako su nastali realni ugovori, koji se zaključuju predajom stvari, a to je značilo da je drugi deo ove operacije
(povraćaj primljene stvari) ušao u sferu prava.
Međutim, prvi deo ove operacije, onaj deo koji prethodi predaji stvari, ostao je i dalje pravno nesankcionisan i on je
kao takav rađao neutuživu obavezu da se zaključi ugovor putem predaje stvari.
- Savremeni građanski zakonici poznaju sve ove ugovore, ali sa jednom velikom razlikom, koja se sastoji u tome da
taj prvi deo operacije - saglasnost volja koja prethodi predaji stvari, sada stvara pravnu obavezu na predaju stvari.- --
- Naš ZOO ustanovio je jedno drugo stanovište u vezi sa ovim ugovorima, po kojima su oni organizovani kao
dvostrano obavezni konsensualni poslovi (zaključuju se saglasnošću volja).
Danas se ovi ugovori objašnjavaju tako što se kaže da postoje dva ugovora koji se slede, i da predaja stvari
istovremeno znači dvoje: izvršenje jednog ugovora, koji je zaključen saglasnošču volja, i zaključenje drugog ugovora,
budući da obaveza na povraćaj stvari nastaje tek činom predaje stvari.
Ova četiri ugovora su nepravi dvostrano obavezni konsensualno-realni ugovori, jer se njihova osobenost ogleda u
tome što obaveze strana ugovornica ne nastaju istovremeno, npr. kao kod kupoprodaje
Kod nas realni ugovori po tom nazivu ne postoje, nego su svrstani u posebnu vrstu dvostrano obaveznih ugovora.
53. NIŠTAVI PRAVNI POSLOVI (APSOLUTNO NIŠTAVI)
Ništavim pravnim poslovima se vređaju opšti interesi , i zbog toga ih prate vrlo energične sankcije, koje se ogledaju
u tome što ništavi pravni poslovi ne proizvode nikakvo pravno dejstvo. Iz ništavih pravnih poslova ne nastaju
subjektivna prava i obaveze čije bi se izvršenje moglo sudski zahtevati, i to stanje je definitivno.
Ništavost se može isticati u svako vreme (ne postoji zakonski rok u kome bi se to moglo učiniti), što znači da ništavi
pravni poslovi ne mogu protekom vremena biti naknadno osnaženi (nema konvalidacije).
Posao ostaje ništav i ako bi uzrok ništavosti naknadno otpao, npr. ukoliko bi ono što je u vreme zaključenja ugovora
bilo nemoguće naknadno postalo moguće.
Na ništavost se može pozvati svako pravno zainteresovano lice (podnošenjem tužbe za poništenje ili isticanjem
prigovora u parnici ako se od lica zahteva da izvrši ništavu obavezu), a sud je sa svoje strane dužan da ništavost
uzima u obzir po službenoj dužnosti (ex officio), i da pazi na ništavost i kada se strane ugovornice na nju ne obaziru,
pa čak i ako žele stanje stvoreno ništavim pravnim poslom.
Umesto konvalidacije koja nije moguća, postoji jedna druga pojava, koja ne zahteva nikakav protek vremena i naziva
se konverzija – pretvaranje ništavog pravnog posla u drugi pravni posao koji je punovažan i proizvodi pravna
dejstva. Ništav posao ostaje takav i nameravana dejstva konačno izostaju, ali izjavljena volja ispunjava uslove za
postojanje i punovažnost drugog pravnog posla koji proizvodi dejstva u skladu sa namerom strana ugovornica.
Tako ništava je izjava o prihvatanju ponude ako se odstupa od ponuđenih uslova (npr. ponuđeni „prihvata“ ponudu
po nižoj ceni), ali ovakva izjava volje znači novu ponudu za zaključenje ugovora po drugim uslovima.
NAJVAŽNIJI SLUČAJEVI NIŠTAVIH PRAVNIH POSLOVA
U ZOO, Zakonu o nasleđivanju, porodičnopravnim i krivičnopravnim odnosima, predviđen je veliki broj pravnih
poslova koji su ništavi i koji kao takvi ne proizvode pravna dejstva. Razlozi ništavosti su mnogobrojni i nije moguće
navesti sve slučajeve, ali među najvažnijim su:
A) NEDOPUŠTENI PRAVNI POSLOVI - pravni poslovi protivni pravnom moralu i ima ih nekoliko:
1) Poslovi izričito označeni kao ništavi (ili kao poslovi koji ne proizvode pravno dejstvo) npr. zelenaški ugovori –
ugovori kojima se predviđa kamata na kamatu, odricanje od zakonskog prava na izdržavnje itd.
Pravni pisci ovakve slučajeve (kada je ništavost pravnog posla označena poimenice opštom normom) označavaju
kao „tekstualna“ ništavost.
2) Poslovi koji su protivni sadržini imperativne norme (iako u njoj nisu imenovani kao zabranjeni)
3) Poslovi koji su protivni nekom ustavnom načelu
4) Poslovi koji su protivni moralu društva.
U pravnoj teoriji se poslednja 3 slučaja govori o „virtuelnoj“ ništavosti, koja nije izričito deklarisana, ali je kao
mogućnost sadržana u objektivnom pravu do čega sud dolazi upoređivanjem sadržine pravnog posla sa smislom i
duhom imperativnih normi, ustavnih načela i društvenog morala.
B) ZELENAŠKI PRAVNI POSLOVI (UGOVOR) – postoji kada neko iskorišćavajući nepovoljnu situaciju saugovornika
(teško materijalno stanje, stanje nužde, neiskustvo, neznanje, zavisnost) ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja
je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što se u naknadu za to daje
(npr. bolesnom licu se proda deficitaran lek koji košta 100 dinara po ceni od 150 dinara).
Subjektivno obeležje: zloupotrebljavanje nesavesnosti, neke nepovoljne situacije saugovornika (što ih čini
nemoralnim ugovorima), dok se objektivno obeležje ogleda u tome što postoji očigledna nesrazmera između onoga
što se prima (od strane iskorišćavanog lica) i onoga što se kao naknada daje.
Ovu nesrazmeru zakon ne izražava cifarski, već se se poredi sa subjektivnom komponentom, pa to znači da što je
postupak zelenaša bezobzirniji biće dovoljna i manja očigledna nesrazmera i obrnuto.
Povraćaj u pređašnje stanje ili oduzimanje primljenog u korist države, kao posledice ništavosti mogu u ovom slučaju
teško pogoditi iskorišćenu stranu, pa zato ZOO predviđa mogućnost da se izvrši revizija zelenaškog ugovora u roku
od 5 godina od zaključenja ugovora i da se tako revidiran ugovor održi na snazi:
„Ako oštećeni zahteva da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos, sud će udovoljiti ovakvom zahtevu ako je to
moguće, i u tom slučaju ugovor sa odgovarajućom izmenom ostaje na snazi“.
C) PRAVNI POSLOVI (UGOVORI) SA NEMOGUĆIM OBAVEZAMA
Prema starom pravilu poznata je maksima: „Impossibilim nulla obligatio est“ – ako se neko obaveže na ono što
nikako ne može da se izvrši, takva obaveza nema nikakvu pravnu snagu ni obaveznost.
Radi se o objektivnoj nemogućnosti koja postoji kada je ono što je predviđeno kao obaveza nemoguće za sve ljude.
Nemogućnost ispunjenja treba shvatiti u faktičkom smislu (npr. da se preskoči Dunav) jer ono što je pravno
nemoguće ulaze u kategoriju nedopuštenih pravnih poslova (npr. obaveza oženjenog da stupi u brak), mada su
posledice iste.
D) PRIVIDNI (FIKTIVNI I SIMULOVANI) PRAVNI POSLOVI - koji se ne zaključuju stvarno (čija pravna dejstva
učesnici posla ne žele) već sa ciljem da se u spoljnom svetu (u okolini pred poveriocima pred državom) stvori
uverenje da su zaključeni i da su proizveli pravna dejstva koja su svojstvena, kako bi se 1izbegla obaveza prema
državi, 2poverioci onemogućili da se naplate ili 3da se ostvari neko pravo za koje ne postoje potrebni zakonski uslovi.
Npr. prividno se zaključi prodaja kako bi se ostvario dečji dodatak, ili neko socijalno davanje ili sprečilo
prinudno izvršenje u korist poverilaca.
Ako je prividni posao jedini koji je zaključen, naziva se fiktivnim pravnim poslom se nazivan onaj, a ako je njima
prikriven neki drugi posao kojim stranke stvarno žele, naziva se simulovanim pravnim poslom
npr. prividno je zaključena kupoprodaja, a stvarno poklon
U tom slučaju postoje istovremeno 2 posla:
- poklon, čija pravna dejstva stranke stvarno žele i koji se zove disimulovan prikriven pravni posao
- kupoprodaja čija pravna dejstva saugovornici ne žele i on je simulovan pravni posao.
Simulovan pravni posao, pošto je samo prividan, ne proizvodi pravna dejstva među strankama, a disimulovan
pravni posao (u ovom slučaju poklon) punovažan je za stranke ugovornice i proizvodi pravna dejstva ako su
ispunjeni zakonski uslovi za njegovu valjanost (što znači da i on može biti nevažeći ako ne ispunjava potrebne
uslove, npr. zaključen je usmeno, a pravni posao zahteva pismenu formu).
E) PRAVNI POSLOVI MLAĐIH MALOLETNIKA
Mlađi maloletnici (lica mlađa od 14 godina) potpuno su poslovno nesposobni, a njihovi pravni poslovi ništavi i ne
proizvode nikakva pravna dejstva, bez obzira da li su teretni ili dobročini, male ili velike vrednosti
Čak ni naknadna saglasnot zakonskog zastupnika ne može im dati pravnu snagu.
U ime mlađih maloletnika pravne poslove zaključuju njihovi zakonski zastupnici(roditelji ili staraoci).
Poslovna sposobnost: Mlađi maloletnici mogu preduzimati pravne poslove kojima pribavljaju isključivo prava,
pravne poslove kojima ne stiču ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja.
F) PRAVNI POSLOVI (UGOVORI) PRAVNOG LICA ZAKLJUČENI VAN OKVIRA NJEGOVE PRAVNE SPOSOBNOSTI
Prema ZOO, da bi pravno lice zaključilo pravni posao sa pravnim dejstvom, pravni posao mora biti u okviru njegove
pravne sposobnosti. Zakonom o preduzećima ovo pravilo je derogirano u odnosu na preduzeća (najbrojnija pravna
lica), u tom smislu što posao zaključen van obima njegove pravne sposobnosti ostaje ipak na snazi, po cenu kazne
koju plaća pravno lice.
G) ODSUSTVO POTREBNE FORME
Lista poslova za koje se zakonom ipak zahteva forma kao uslov važnosti (forma ad solemnitatem) sve je duža, a u
onim slučajevima u kojima zakon to ne zahteva ugovorne strane mogu da se sporazumeju da posebna forma bude
uslov punovažnosti njihovog ugovora. Nepoštovanje zakonom ili ugovorom ustanovljene forme ad solemnitatem
povlači ništavost posla (po zakonskoj terminologiji, takav pravni posao „nema pravno dejstvo“).
54. POSLEDICE IZVRŠENJA NIŠTAVIH PRAVNIH POSLOVA
U 2 slučaja ZOO predvidja da izvršenje ništave obaveze ima za posledicu osnaženje (konvalidaciju) pravnog posla:
1) Ako je zabrana ili uzrok ništavosti bio manjeg značaja (što se u praksi teško sreće, jer posao čine ništavim
tek krupni koraci)
2) Ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj
formi, ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju, osim
ako iz cilja zbog koga je dorma propisana ne proizilazi nešto drugo
Van ova 2 izuzetka važi opšte pravilo da pravni posao (ugovor) ostaje ništav iako je izvršen, a posledica
toga je obaveza da se vrati ono što je primljeno (povraćaj u pređašnje stanje – restitucija), pošto ne
postoji pravni osnov da se zadrži.
ZOO kaže da u slučaju ništavosti ugovora, svaka ugovorna strana dužna je da vrati ono što je primila po
osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće ili ako se priroda stvaru protivi vraćanju, onda se daje
novčana naknada, prema cenama sudske odluke ako zakonom nije drugačije određeno.
Ako su u pitanju jednostrano obavezni poslovi, restitucija je po prirodi jednostrana (druga strana nije ništa primila).
A ako su u pitanju dvostrano obavezni poslovi, restitucija je dvostrana , ako su obe strane izvršile svoje obaveze
(npr. kupoprodaja - kupac je dužan da vrati stvar, a prodavac novac),a jednostrana, ako je jednu obavezu izvršila
jedna strana (npr. poklon, poklonoprimac je dužan da vrati poklonjenu stvar).
U najtežim slučajevima ništavosti, sudu pored izricanja obaveze vraćanja (restitucije) stoje na raspolaganju još dve
mogućnosti:
1) Da uskrati pravo na povraćaj datog, s tim da strane zadrže ono što su na ime izvršenja posla primile
2) Da se ono što je na ima izvršenja posla primljeno oduzme u korist države (opštine)
* Sa čisto pravne tačke gledišta, primljeno se ne može zadržati, jer za to ne postoji punovažan pravni osnov. Na
sudovima je da se u praksi za takvu mogućnost nikako ne opredeljuju, već da izriču rešenja koja znače uklanjanje
posledica ništavosti, a to je povraćaj u pređašnje stanje (što isključuje zadržavanje primljenog) ili oduzimanje
primljenog u korist države (opštine).
ZOO predviđa da će prilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne ili obeju strana, o značaju društvenih
interesa koji se ugrožavaju, kao i o moralnim shvatanjima društva.
55. RUŠLJIVI PRAVNI POSLOVI
Rušljivim pravnim poslovima vređaju se privatni interesi, usled čega ih prate manje stroge sankcije.
One se ogledaju pre svega u tome što ovi poslovi postoje i proizvode svoja dejstva, samo je njihova sudbina
neizvesna i rešava se u zakonom određenom roku (različite dužine, u zavisnosti od razloga rušljivosti), njihovim
poništenjem ili osnaženjem (konavalidacijom).
a) Jedan mogući ishod je njihovo poništenje (u zakonskom roku), koje ima povratno dejstvo, tako da se posao
smatra nevažećim od samog početka (kao da je ništav). Prema tome, poverilac ne može ishoditi prinudno
izvršenje obaveze (dužnik nije obavezan izvršiti obavezu), a ako je obaveza već izvršena, tužbom se može
zahtevati povraćaj datog (povraćaj u pređašnje stanje,restitucija).
b) Ukoliko u zakonskom roku ne bude napadnut, nastupa konvalidacija - rušljiv pravni posao se pravno
osnažuje (samim protekom zakonskog roka) i uzima se da je bio punovažan od samog početka.
Shodno tome, dužnik mora izvršiti svoju obavezu, poverilac može po potrebi zahtevati i prinudno izvršenje, a
ako je obaveza izvršena, ne može se zahtevatipovraćaj u pređašnje stanje (nema restitucije, pošto se ono što
je primljeno drži po važećem osnovu).
- Iste posledice nastaju i ako se ovlašćeno lice odrekne prava da zahteva poništenje, pre isteka zakonskog
roka u kome se postupak poništenja može pokrenuti.
* Sud ne uzima rušljivost u obzir po službenoj dužnosti, već samo na zahtev ovlašćenog subjekta (po njegovoj tužbi
ili prigovoru u postupku), a poništenje može zahtevati samo lice u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, npr.
strana koja je ugovor zaključila u zabludi (dakle, ne svako pravno zainteresovano lice, kao kod ništavosti).
NAJVAŽNIJI SLUČAJEVI RUŠLJIIVIH PRAVNIH POSLOVA
Različiti razlozi rušljivosti uobičajeno se označavaju zajedničkim nazivom manljivost volje, pošto se sastoje u nekom
nedostatku (mani) volje, odnosno njenoj izjavi.
A) PRAVNI POSLOVI ZAKLJUČENI U ZABLUDI
Zabluda je kriva predstava o stvarnosti, a u smislu pravila o nevažnosti pravnih pravila, to je kriva predstava o nekoj
pravno relevantnoj (značajnoj) činjenici u vezi s pravnim poslom.
Prema ZOO, razlog za rušljivost posla je samo bitna zabluda
ZOO: Zabluda je bitna, ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se
zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju
odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine.
Pitanje zablude koja se odnosi na bitna svojstva predmeta, je jedno faktičko pitanje koje sud ceni u svakom
konkretnom slučaju (npr. kupac veruje da je slika originalna, a zapravo nije), kao i pitanje zablude koja se odnosi na
bitna svojstva ličnosti, ako su u pitanju ugovori intuitu personae, a takvim se smatraju oni kod kojih su lični kvaliteti
učesnika pravnog posla bitni (npr.naručioca portreta zanimaju slikarevi umetnički kvaliteti, i on zaklčjuči ugovor sa
Lazom Perićem, verujući da je to Laza Petrović. – radi se ovde o tome da je ugovor zaključen sa drugom osobom koja
nema te kvalitete koje ima osoba sa kojom se htelo zaključiti ugovor.)
ZOO: - Poništenje pravnog posla (ugovora) zbog bitne zablude može zahtevati strana koja u zabludi, osim ako pri
zaključenju pravnog posla nije postupala sa pažnjom koja se u prometu zahteva.
- U slučaju poništenja ugovora zbog zablude, druga savesna strana ima pravo da traži naknadu pretrpljene
štete, bez obzira na to što strana koja je u zabludi nije kriva za svoju zabludu.
B) POSLOVI ZAKLJUČENI POD PREVAROM
Prevara je zabluda kvalifikovana ponašanjem druge strane koja može imati 2 stepena:
10 teži – kad druga strana dovede prvu u zabludu predstavljajući joj pogrešno neku relevantnu okolnost.(dovodi u
zabludu)
20 blaži – kad saugovornik primeti da je prva strana u zabludi, ali joj na to ne skrene pažnju (održava je u zabludi)
U svakom slučaju zabluda je ovde kvalifikovana takvim ponašanjem „druge strane“ koje joj se može prebaciti, pa je
zato razlog rušljivosti svaka prevara, čak i „kada zabluda nije bitna“.
C) PRINUDA
Pravni posao je zaključen pod (psihičkom) prinudom kada je izjava volje data u strahu od nanošenja nekog zla kojim
se preti. Prema ZOO razlog za rušljivost je „opravdan“ strah - ako je sama pretnja ozbiljna i ako je ozbiljno zlo kojim
se preti (ugrožavaju se život, telo, čast, imovina učesnika pravnog posla ili nekog trećeg).
Prilikom odlučivanja o tome da li su ispunjeni ovi uslovi, sud će voditi računa o svim okolnostima konkretnog
slučaja. Okolnost da je pretnja delimično ostvarena, uvek će biti protumačena kao znak njene ozbiljnosti.
(npr. nekome se preti „uništenjem imovine“, pa mu se uništi usev na jednoj njivi ili mu se zapali pomoćna zgrada ili
pričini druga šteta).
Pored straha kao psihičke prinude, postoji i fizička prinuda (prinuda u užem smislu) koja obuhvata raznovrsne
napade na fizički integritet: batinjanje, zatvaranje, telesno povređivanje, zlostavljanje. (neko se npr. uvrtanjem ruke
i nanošenjem fišičkih bolova prisili da potpiše ugovor).
O prinudi kao razlogu rušljivosti posla može biti govora samo ako se njome ne isključuje u potpunosti izbor žrtve
između podnošenja patnje i zaključenja ugovora (kao manjeg zla).
U protivnom, ako prinuda u potpunosti isključuje volju žrtve (tako da je njena izjava u stvari delo nasilnika) u
pitanju je prinudno zaključeni pravni posao koji je ništav i kao takav ne proizvodi pravna dejstva (npr. izjava vollje
data pod hipnozom, prisilno vođenje ruke prilikom „potpisa“).
Pretnja (prinuda) kao razlog rušljivosti mora biti nedopuštena.
Ako neko preti upotrebom dozvoljenog pravnog sredstva da bi se ostvario neki cilj, npr. poverilac „preti“ dužniku da
će pribeći prinudnom izvršenju ako ovaj ne pruži potrebno obezbeđenje (zalogu, jemstvo), dodatni ugovor o
obezbeđenju punovažan je, ali ako se ovakva pretnja koristi da bi se zaključio ugovor koji nema veze sa onim ciljem
kome vodi dozvoljeno sredstvo, a posebno ako je posao nepovoljan za onoga kome se preti, postupanje nije
dopuštene ni sa pravne, ni sa moralne tačke gledišta i može se kvalifikovati kao zloupotreba prava.
* Poništenje pravnog posla može se tražiti i ako pretnja dolazi od trećeg lica (koje nije učesnik pravnog posla), ali
ne i ako je izjava volje učinjena u strahu od elementarnih nepogoda (npr. klizanja zemljišta)
 D) LEZIONARNI UGOVORI (PREKOMERNO OŠTEĆENJE)
Lezionarni ugovori su oni dvostrano obavezni ugovori u kojima je narušena ekvivalentnost uzajamnih davanja
(lezija – oštećenje).
Od grubih narušavanja ekvivalentnosti pravo štiti saugovornike, kako iz razloga pravičnosti, tako i ekonomske
celishodnosti. Uslovi zaštite u raznim pravnim sistemima različiti su i u objektivnom i u subjektivnom smislu.
Prema rešenju usvojenom u našem predratnom pravu tražilo se oštećenje preko polovine i to u čisto
objektivnom smislu: svaka strana mogla je tražiti poništenje ugovora pod uslovom da nije dobila ni pola vrednosti
onoga što je dala ili se obavezala dati drugoj strani. Tako npr. prodavac je mogao tražiti poništenje ako za prodatu
stvar koja vredi 1000 dinara nije dobio na ime prodajne cene ni 500 dinara, bez obzira da li je za pravu vrednost
stvari znao.
Prema ZOO usvojeno je drugačije rešenje u dvostrukom smislu:
- Dovoljno je svako „prekomerno oštećenje“ (može biti i manje od polovine)
- Zahtevaju se jedan subjektivni element - postojanje zablude o pravoj vrednosti stvari
(da oštećena strana u vreme zaključenja ugovora za pravu vrednost nije znala niti je morala znati),
i objektivni element - očigledna nesrazmera kako bi oštećena strana zahtevala poništenje ugovora.
- Pravo da se zahteva poništenje ugovora prestaje istekom 1 godine od njegovog zaključenja
- Odricanje unapred od ovog prava nema pravnog dejstva
- Ne može se tražiti poništenje ugovora na sreću, javne prodaje, kao ni onda kada je za stva data viša cena iz osobite
naklonosti.

E) PRAVNI POSLOVI OGRANIČENO POSLOVNO SPOSOBNIH LICA

Stariji maloletnici (lica preko 14 godina) mogu samostalno zaključivati pravne poslove manjeg značaja, a ostale
poslove (većeg značaja) samo uz saglasnost zakonskog zastupnika (ili organa starateljstva).
Ako je ova saglanost data prethodno(dozvola), ona od samog početka postaje sastavni deo posla koji maloletnik
zaključuje (proizvode se pravna dejstva momentom zaključenja).
Ukoliko ova saglasnost nije pribavljena prethodno, pravni posao koji je preduzeo maloletnik rušljiv je i
njegova sudbina zavisi sa jedne strane od maloletnikovog zakonskog zastupnika, a sa druge strane od
maloletnikovog saugovornika.
Maloletnikov zastupnk se naknadno može saglasiti sa preduzetim poslom (odobriti ga) i ovakva njegova izjava ima
retroaktivno dejstvo (smatra se da je posao punovažan od samog početka), a može svoje odobrenje i uskratiti u
kom slučaju se smatra da posao nije ni zaključen.
Za to vreme maloletnikov saugovornik ostaje vezan ugovorom, ali da ne bi bio izložen dugoj neizvesnosti, on može
pozvati maloletnikovog zastupnika da se izjasni (ukoliko se maloletnikov zastupnik ne izjasni u roku od 30 dana,
smatra se da je odbio da da odobrenje).
Ukoliko maloletnikov saugovornik ne zahteva ovo izjašnjenje, a da se zastupnik ne izjasni po sopstvenoj
inicijativi i da ova neizvesnost potraje sve do sticanja potpune poslovne sposobnosti maloletnika , sudbina pravnog
posla sada je isključivo u rukama bivšeg maloletnika koji može u roku od 3 meseca od sticanja potpune poslovne
sposobnosti podići tužbu, i zahtevati da se poništi ugovor koji je bez potrebnog odobrenja zaključio za vreme svoje
ograničene poslovne sposobnosti, a ako u ovom roku ne preduzme ništa, pravni posao se osnažuje (konvalidira) i
proizvodi pravna dejstva kao i svaki važeći posao.
56. MODALITETI PRAVNIH POSLOVA – USLOV
Modifikacija pravnog posla je neka okolnost koja utiče na dejstva pravnog posla, koja menja, modifikuje redovna
dejstva pravnog posla (otuda naziv „modifikacija“). Ima ih tri vrste: uslov, rok i nalog.
POJAM I VRSTE USLOVA
Reč uslov ima različita značenja. Njome se često označava neko stanje ili prilike, posebno kada od njih zavisi neki
rezultat odnosno neko drugo stanje, pa se npr. tako govori o vremenskim uslovima, o uslovima za upis na fakultet.
Čest je slučaj da se u vanpravnoj sferi i u pravu pod uslovom podrazumeva nešto što je neophodna pretpostavka
(uslov, preduslov ) postojanja nečeg drugog (kaže se npr. da pismena forma može biti uslov važnosti pravnog posla).
U smislu modifikacije pravnog posla (dakle u specifičnom pravnotehničkom smislu ) uslov je nešto sasvim drugo: to
je buduća i neizvesna okolnost (okolnost za koju se ne zna da li će nastupiti ili neće) a od čijeg ostvarenja
(nastupanja ili nenastupanja) zavise pravna dejstva posla; preciznije: da li će pravni posao uopšte proizvesti dejstva
na koja je upravljen (i koja redovno proizvodi) odnosno da li će dejstva koja je opstati, da li su ona definitivna.
Primeri: Kupujem kuću ukoliko mi bude odobren kredit za koji sam konkurisao, uzimam u zakup vikendicu ukoliko mi
u posetu dođu prijatelji iz inostranstva, poklanjam rođaku stan ukoliko se oženi.
Odobravanje kredita, dolazak prijatelja iz inostranstva: sve su to primeri budućih okolnosti čije je nastupanje
neizvesno, ali ako se dejstva pravnog posla podrede jednoj budućoj okolnosti čije je nastupanje izvesno, npr.
smrt, samo je neizvesno vreme njenog nastupanja, postoji rok a ne uslov.
Nije uslov u pravnotehničkom smislu buduća i neizvesna okolnost koja je svojstvena prirodi pravnog posla tako da
od ostvarenja te okolnosti zavise redovna dejstva posla.
Testament npr. redovno proizvodi svoja dejstva samo ako zaveštalac ranije umre, i ako bi neko bio
postavljen za naslednika „pod uslovom“ da nadživi testatora to nije uslov u smislu modifikacije pravnog posla, jer se
ni u čemu ne menjaju redovna dejstva posla (isto je kao da uslov nije ni postavljen ).
Isto tako ne postoji uslov u pravnotehničkom smislu ni ako se sudbina dejstava pravnog lica učini zavisnom od jedne
već postojeće okolnosti koja je strankama još uvek nepoznata, pa je iz neobaveštenosti smatraju za buduću i
neizvesnu. Npr. kupujem automobil ukoliko mi bude odobrena stipendija za koju sam konkurisao, a nije nam
poznato da sam stipendiju već dobio (ovde je ugovor ustvari bezuslovan), prodajem kuću, s tim da se ugovor raskida
ukoliko mi se do kraja godine vrati dete sa privremenog rada u inostranstvu, a u vreme zaključenja ugovora ono se
već vratilo, samo mi to nismo znali (ovde je situacija ista kao da ugovor nije ni zaključen).
U navedenim primerima događaj nije ni neizvestan ni budući, pošto je već nastupio, samo je to strankama
nepoznato. Postoji neizvesnot ali ne u objektivnom, već u subjektivnom smislu i od dve stvari jedna: ili će se smatrati
da događaj nije ni bio predviđen (da je posao zaključen bez uslova ), ili se ima uzeti da nema pravnog posla, da nije
ni bio zaključen.
Prema načinu na koji se zaključuju, uslovi se dele na pozitivne i negativne.
Pozitivni su oni koji se ostvaruju nastupanjem okolnosti (događaja): dobijanje kredita, odlazak u inostranstvo,
rođenje deteta. Tako, kupuje se kuća, ukoliko se kupcu u naredne 3 godine rodi još jedno dete, imamo primer
pozitivnog uslova (rođenje deteta).
Negativni su oni koji se ostvaruju nenastupanjem (izostankom) buduće i neizvesne okolnosti: nestupanje u brak,
nerođenje deteta. Tako, ako se rođaku poklanja stan s tim da ne stupi u brak pre nego navrši 27 godina života, ili se
prodaje kuća ukoliko se prodavcu ne rodi još jedno dete, imamo primere pravnih poslova modifikovanih negativnim
uslovima (nestupanje u brak, nerođenje deteta).
Po jednom drugom kriterijumu uslovi se dele na potestativne, kazualne i mešovite.
Kazualan je onaj uslov koji ne zavisi od volje ni jedne ni druge strane, već od slučaja (casus-a) ili zavisi isključivo od
volje nekog trećeg koji nije učesnik pravnog posla.
npr: kupujem pod uslovom da dobijem dobitak na lutriji ili da budem postavljen za naslednika, kupujem pod
uslovom da dobijem kredit.
Potestivni su oni koji zavise od volje jednog ili drugog učesnika pravnog posla.
Pri tome, običan potestativni uslov se sastoji u nekoj radnji ili uzdržavanju učesnika pravnog posla, pa
utoliko zavisi i od njegove volje: kupujem automobil ukoliko na odmor budem išao u inostranstvo, kupujem stan
ukoliko se oženim, prodajem kuću ukoliko se selim na neko drugo mesto.
Odlazak u inostranstvo na more, ženidba ili selidba – to su radnje koje zavise od učesnika pravnog posla, ali je ta
volja determinisana ozbiljnim moralnim ili materijalnim interesima subjekta u pitanju.
Za razliku od ovoga, čist (pravi) potestativni uslov zavisi od nahođenja učesnika pravnog posla, od njegove
arbiterne, diskrecione volje.
Primer: Obavezujem se da ću vam idućeg meseca, kada primim platu, dati na zajam 100 dinara ako budete hteli,
izdajem vam kuću u zakup, s tim da je po isteku zakupa možete kupiti po toj i toj ceni ako budete hteli.
Ova potpodela je od praktičnog značaja, pošto neke vrste čistih potestativnih uslova ne važe i povlače ništavost
obaveze (kao npr. kada bi se reklo: obavezujem se kada primim narednu platu, da vam dam 100 dinara na zajam
„ako budem hteo“ , „ako nađem za shodno“).
Mešovit uslov istovremeno zavisi od volje učesnika pravnog posla, odnosno naslednika ili legatara i volje nekog
trećeg ili objektivnih okolnosti: poklanjam kuću Primusu pod uslovom da se oženi Sekundom.
- Postoji podela na odložne i raskidne uslove
Odložan (suspenzivan) je onaj uslov koji dejstva pravnog posla odlaže i njihovo nastupanje čini neizvesnim.
npr: prodajem harmoniku, ukoliko dobijem stipendiju za usavršavanje u inostranstvu.
Ako je uslov raskidan (rezolutivan), pravni posao proizvodi dejstva na koja je upravljen i u tom pogledu nema
neizvesnosti, ali je neizvesno da li su ta dejstva definitivna, da li će opstati.
npr: prodajem automobil i prenosim svojinu na kupca, s tim da ovaj prenos pada i svojina na automobilu mi se vraća
ako ne dobijem radnu dozvolu u određenoj stranoj državi.
Podela na odložne i raskidne uslove otkriva prirodu uslova kao modifikacije i uticaj uslova na dejstva pravnog posla.
Da bi se ta dejstva ispitala, potrebno je razlikovati tri situacije:
a) Situaciju koja postoji dok se još ne zna da li će se uslov ostvariti, dakle faza neizvesnosti
b) Situacija koja nastaje neostvarenjem uslova.
c) Situacija koja nastaje ostvarenjem uslova
Druga i treća situacija označavaju fazu izvesnosti.
DEJSTVA PUNOVAŽNOG ODLOŽNOG USLOVA
U fazi neizvesnosti, dok se još uvek ne zna da li će se uslov ostvariti, od samog zaključenja ugovora, ugovorne strane
su njime vezane te se ni jedna ne može jednostrano povući.
Pravo koje je predmet ugovora (svojina ili neko potraživanje ) i dalje pripada prenosiocu, on je vlasnik, poverilac.
U svojstvu vlasnika, prodavac ima pravo da stvar i dalje upotebljava, da pribira plodove, da podiže svojinske i
državinske tužbe (i protiv kupca) , da prekine rok održaja, da preuzme akte upravljanja.
On ne sme učiniti ništa što bi ugrozilo prava sticaoca za slučaj da se uslov ostvari, inače duguje naknadu štete.
Za sve ovo vreme, dok vlada faza neizvesnosti, sticalac još nije imalac prava i ne može vršiti pravo: ne može
1
naplatiti potraživanje (ako je u pitanju cesija), ne može (ako je ugovor upravljen na prenos svojine) 2upotrebljavati
stvar i 3pribirati plodove , ni 4podizati svojinske i državinske tužbe.
Ali on ima jedno „eventualno pravo“ , „pravo u začetku“ i može preduzimati radnje za očuvanje tog prava:
prekinuti rok zastarelosti odnosno održaja, upisati svoj naslov u zemljišne knjige.
- Faza neizvenosti može se okončati neostvarenjem (izostankom uslova): kupio sam televizor pod uslovom
da dobijem stipendiju za koju sam konkurisao, a od ovog zahteva za dodeljivanje stipendije sam odbijen.
Dejstvo neostvarenja odloženog uslova je u tome što se smatra da nije ni bio zaključen, tako da raspolaganja koja je
u međuvremenu vršio prenosilac važe, konsoliduju se, dok raspolaganja pribavioca ne važe, smatra se da ih nije ni
bilo.
Faza neizvesnosti može se uspostaviti i ostvarenjem odloženog uslova: u navedenom primeru sa kupovinom
televizora, dodeljena mi je stipendija za koju sam konkurisao.
Ostvarenje odložnog uslova otklanja neizvesnost koja je postojala, tako što pravni posao proizvodi dejstva
na koja je bio upravljen: ako je reč o cesiji, potraživanje prelazi na prebavioca (cesionara) te on sada može zahtevati
njegovo izvršenje, ako je u pitanju kupoprodaja, kupac ima pravo da zahteva predaju stvari (upis u zemljišne knjige
ako su u pitanju nepokretne stvari , čime postaje vlasnik sa svim prerogativima prava svojine.
Dejstva: Raspolaganja koja je bio preuzeo pribavilac u međuvremenu, sada su konsolidovana i postala konačna
(dok raspolaganja prenosioca ne važe, smatra se da ih nije ni bilo).
FIKCIJA (NE)OSTVARIVANJA USLOVA
ZOO sadrži fikciju o (ne)nastupanju za slučaj da jedna od strana osujeti njegovo (ne)ostvarenje: smatra se da je
uslov ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, spreči strana na čiji je teret određen, a
smatra se da nije ostvaren, ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, prouzokuje strana na čiju
je korist određen.
NEVAŽEĆI USLOVI I NJIHOVO DEJSTVO
- Nevažećim uslovima smatraju se uslovi koji su nedozvoljeni (tj. protivni kako izričitim zakonskim naređenjima tako
i opštim pravnim principima i načelima ustavnog poretka) , nemoralni ( protivni moralnim shvatanjima društva),
nemogući, nerazumljivi ili protivrečni uslovi.
- U našem pravu posledice nevažnosti uslova su različite, u zavisnosti od toga koji je pravni posao u pitanju:
ugovor modifikovan nevažećim uslovom i sam je nevažeći i to ništav, a nevažeći uslovi u testamentu smatraju se kao
da ne postoje, što znači da testament proizvodi dejstva kao da uslov nije ni postavljen.
DEJSTVA PUNOVAŽNOG RASKIDNOG USLOVA
- Posao modifikovan raskidnim uslovom proizvodi dejstva na koja je upravljen i u tom pogledu nema neizvesnosti.
Pravo dakle, po opštim pravilima prelazi na pribavioca (kupca, cesionara) koji je ovlašćen da ga vrši kao i svaki
titular, i da ga sudskim putem štiti.
- Neizvesnost postoji, ali se ona sastoji u tome da li će proizveda pravna dejstva opstati.
Primer: zbog odlaska u inostranstvo prodajem automobil i prenosim svojinu na kupca, s tim da ovaj prenos
pada i svojina mi se vraća ako ukoliko u zemlji dobijem posao za koji sam konkurisao.
- Ako se raskidni uslov ne ostvari (u navedenom primeru ne dobijem posao) neizvesnost nestaje, te je sticanje
konačno (kao da uslova nije ni bilo), pravni akti koje je preduzeo sticalac ostaju u važnosti, a poslovi koje je
preduzeo raniji imalac (prenosilac) nemaju nikakvog dejstva.
- Ako se raskidni uslov ostvari (u navedenom primeru budem primljen na posao u zemlji), stečeno pravo se gubi, a
sa njim i raspolaganja koja je sticalac činio, pravo se vraća ranijem imaocu, a eventualni akti raspolaganja koje je u
međuvremenu preduzeo konsoliduju se i važe.
57. MODALITETI PRAVNIH POSLOVA – ROK
POJAM I VRSTE
Rok je vremenski razmak sa čijim istekom pravni posao počinje proizvoditi svoja pravna dejstva (odložni, početni
rok), ili sa čijim istekom pravni posao prestaje proizvoditi pravna dejstva (raskidni, završni rok).
Lepo definiše odložni rok , Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru: „Kad je početak dejstva nekog ugovora vezan za
kakav rok, pa i kakav događaj koji svakojako treba da se obistini (npr. nečija smrt) tada su sva prava od takvoga
ugovora bezuslovno stečena čim je ugovor zavšen; samo sto je izvršenje odloženo do određenog roka ili događaja.“
Sa istekom roka obaveza, dakle, dospeva a poverilac može zahtevati izvršenje.
Što se tiče raskidnog roka, na njega se shodno primenjuju pravila propisana za raskidni uslov, a to praktično znači da
posao proizvodi svoja dejstva odmah (kao da nema nikakvog modaliteta), a sa istekom roka posao prestaje
proizvoditi pravna dejstva.
Rok je za razliku od uslova budući izvesni događaj (pošto vreme neumitno teče ), tako da nema neizvesnoti o tome
koja pravna dejstva oročeni posao proizvodi i koja je dinamika tih dejstava.
- Rok može biti određen kalendarski (u danima, nedeljama, mesecima, godinama), ili fiksiranjem određenog
datuma, ili vezivanjem za događaj čiji se datum može unapred izračunati (Vaskrs naredne godine, dan punoletstva
određenog lica), a isto tako vezivanjem za događaj čije je nastupanje izvesno, ali je neizvesno vreme nastupanja tog
događaja, npr. nečija smrt.
RAČUNANJE VREMENA
Opšta pravila za računanje vremena su u našem pravu sadržana u ZOO, koji u članu 77. postavlja sledeće pravilo:
1) Rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa
danom nastanka događaja od kada rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka
pada na poslednji dan tog meseca, pri tom, ako poslednji dan roka pada u dan koji je zakonom određeno da se ne
radi, kao poslednji dan roka, računa se sledeći radni dan.
Primer: jednogodišnji rok za izvršenje ugovora zaključenog 31. decembra, (računajući ovaj rok od dana zaključenja),
ističe 31. decembra naredne godine, preciznije rečeno u ponoć, između 31. decembra i 1. januara, pošto se dani ne
računaju od svanuća do svanuća, nego od ponoći do ponoć.
rok od mesec dana, u ovom primeru, isticao bi 31. januara sledeće godine,
rok od dva meseca 28. Ili 29. februara, u zavisnosti od toga da li je prestupna godina ili ne
rok od tri meseca 31. marta sledeće godine
rok od četiri meseca 30. aprila, ukoliko bi 30. april pao u nedelju, rok bi istekao tek 3. maja kao prvi naredni
radni dan po isteku roka.
2) Rok određen u danima počinje teći prvog dana posle događaja od koga se računa, a završava se istekom
poslednjeg dana roka.
U rok određen danima ne računa se dan zaključenja ugovora, tj. dan u koji pada događaj od koga rok počinje teći.
Uzima se da je prvi korisni dan roka sutrašnji dan po zaključenju ugovora, a da se rok završava istekom poslednjeg
dana.
Primer: ako rok iznosi 4 dana, a ugovor je zaključen u ponedeljak, sam ponedeljak se ne računa, prvi dan roka je
utorak, a poslednji dan petak.
Primer: ako rok iznosi 30 dana, a ugovor je zaključen prvog februara, sam prvi februar se ne računa, prvi dan roka je
drugi februar, a poslednji dan treći mart.
Rok od 30 dana je uvek trideset dana (ni manje, ni više), a rok od mesec dana može iznositi 28,29,30 i 31. dan.
3) Rok određen u nedeljama (sedmicama) završava se istekom onog dana poslednje nedelje koja nosi isti naziv kao
dan u koji se desio događaj od koga je rok počeo teći.
Primer: ako je ugovor zaključen u ponedeljak, 10. januara ,a rok iznosi dve nedelje i teče od dana zaključenog
ugovora, prvi dan roka je utorak, 11. januar, a poslednji dan roka je ponedeljak 24. januar; ako je ugovor zaključen
31. marta u sredu, a rok iznosi nedelju dana, prvi dan roka je četvrtak 01. april, a poslednji dan roka je sreda
07.april.
58. MODALITET PRAVNIH POSLOVA – NALOG
Nalog(teret, modus)
Nalog je modifikacija dobročinih pravnih poslova(poklona i testamenata), koja se sastoji u obavezi korisnika
dobročinog raspolaganja (poklonoprimaoca, naslednika) na neko davanje, činjenje ili nečinjenje, s tim što se
primljene koristi gube ako se obaveza ne izvrši.
Sama obaveza, mora biti određena, moguća i dopuštena.
Kod poklona, nalog pre svega može biti ustanovljen u korist nekog trećeg..
npr: Da poklonprimalac npr. izdržava nekoga dok se ovaj nalazi na školovanju, ili da ga nagradi za najbolje
ostvarenje u nekoj oblasti.
Nalog takođe može biti ustanovljen u korist samog poklonodavca.
npr: recimo da ga poklonprimalac obilazi u bolesti, da finansira neku njegovu aktivnost.
Najzad, nalog može biti ustanovljen u korist samog poklonoprimalaca.
npr: da poklonjenu stvar koristi na određeni način (recimo da u poklonjenoj kući stanuje), da napusti profesiju
kojom se bavi (i koja je škodljiva po njegovo zdravlje), da ostavi pušenje ili alkohol i ode na određeno putovanje.
I kod *testamenta, nalog može biti ustanovljen u korist nekog trećeg, u korist naslednika ili legatara
(dakle korisnika dobročinog raspolaganja), kao i u korist samog zaveštaoca (npr. da se naslednik stara o održavanju
ostaviočevog groba).
– Bliže o ovom modalitetu uči se u obligacionom pravu (poklon sa nalogom) i u naslednom pravu
(testament sa nalogom).
59. POJAM I VRSTE ZASTUPNIŠTVA (+IZVODI IZ ZOO IZ ČITANKE)
Zastupništvo je obavljanje (vršenje) pravnih poslova u tuđe ime, na osnovu ovlašćenja zastupanja, sa tim dejstvom
da prava i obaveze iz preduzetog posla nastaju neposredno za zastupanog.
U ovoj operaciji učestvuju 3 lica:
1
Zastupani (onaj u čije ime se zaključuje pravni posao)
2
zastupnik (koji posao zaključuje sa trećim licem) i 3treće lice sa kojim se zastupnik posao preduzima.
To je druga ugovorna strana (zastupnikov saugovornik), ako je u pitanju zaključenje ugovora što je najčešće slučaj.
Zastupnik koji je zaključio ugovor (ili preduzeo drugi pravni posao), nije subjekt prava i obaveza koje iz njega nastaju,
niti odgovara za izvršenje obaveza zastupanog prema trećem i trećeg prema zastupanome. Sve se događa kao da
zastupnik nije ni ušestvovao u zaključenju ugovora, kao da je ugovor neposredno zaključen između zastupanog i
trećeg.
Opisana dejstva zastupništvo proizvodi samo ako je zastupnik:
- imao ovlašćenje za zastupanje i ako se kretao u njegovim granicama.
- pri zaključivanju posla sa trećim, sebe deklarisao kao zastupnika ili barem da je njegovo zastupničko
svojstvo trećem bilo poznati na osnovu okolnosti slučaju.
O tome se u ZOO kaže: “Zastupnik je dužan obavestiti drugu stranu da istupa u ime zastupanog, ali i kad on to ne
uradi ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog i drugu stranu, ako je ova znala ili je iz okolnosti mogla
zaključiti da on istupa kao zastupnik”.
Treće lice uvek može zahtevati da zastupnik dokaže svoje zastupničko svojstvo, a kad ovlašćenje proističe iz neke
pismene isprave, može zatražiti prepis isprave potvrđen potpisom zastupanog lica i zastupnika.
U principu, zastupništvo je moguće kod svih pravnih poslova.
Samo izuzetno, kad su u pitanju pravni poslovi čiji je lični karakter naročito naglašen, zakon zahteva da posao bude
lično preduzet. Takav je slučaj sa testamentom, a delimično i sa brakom - potrebno je lično prisustvo oba verenika, a
izuzetno u “naročito opravdanim slučajevima” može se dozvoliti da se brak zaključi u prisustvu samo jednog od
budućih supružnika i punomoćnika drugog (jedan verenik, dakle, mora biti lično prisutan, a drugi može biti
predstavljen punomoćnikom).
Zastupništvo treba razlikovati od nekih sličnih ustanova, pre svega od posredništva i komisiona.
Ugovor o posredovanju – jedno lice, posrednik obavezuje se da će naći i dovesti u vezu sa nalogodavcem lice
koje bi s njim pregovaralo obo zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu
naknadu, ako taj ugovor bude zaključen. Prema tome, posrednik ne obavlja pravne poslove, već samo dovodi
stranke u vezu.
Komisioni posao - jedno lice, komisionar, zaključuje pravni posao u svoje ime, ali za tuđi račun.
I ovde učestvuje 3 lica: 1komitent (lice za čiji račun se posao zaključuje sa trećim), 2komisionar (lice koje u svoje
ime, a za račun komitenta preduzima pravni posao), 3treće lice (komisionarev saugovornik).
Za razliku od posrednika koji preduzima faktičke radnje, komisionar preduzima pravne radnje (poslove), ali pri tome
dela u svoje ime, tako da pravni odnos iz komisionog posla neposredno nastaje između njega (komisionara) i trećeg;
istovremeno, on dela za račun komitenta (na osnovu internog odnosa s njim), pa je zato dužan efekte posla preneti
na njega, posle čega se komitent nalazi u pravnom odnosu sa trećim
(zato se sticanje prava i obaveza preko komisionara naziva posrednim zastupništvom).
Izvesan broj pisaca definiše zastupništvo kao vršenje pravnih poslova u „tuđe ime i za tuđi račun”.
Označenje da se posao zaključuje za tuđi račun ima smisla kod komisionog posla i kazuje da je komisionar (koji dela
u svoje ime) dužan da efekte posla prenese na komitenta (posredno zastupanog), ali je kod zastupništva ono
potpuno suvišno i ne kazuje ništa, pošto zastupani neposredno stiče prava i obaveze iz zastupnikovog posla s trećim.
Iz tih razloga zastupništvo se u zakonima definiše kao vršenje pravnih poslova u tuđe ime, bez dodatka za “tuđi
račun”, tj. za račun zastupanog.
Od zastupništva treba razlikovati i nezvano vršenje tuđih poslova, a to je vršenje tuđih poslova, pravnih ili
materijalnih, bez ovlašćenja onoga čiji je posao, u cilju žaštite njegovih interesa.
Ovde učestvuju 2 lica: 1gospodar posla (dominus negocii, onaj čiji je posao),
2
nezvani vršilac ili poslovođa bez naloga (negotiorum gestor, onaj koji je delao u ime gospodara bez ovlašćenja), dok
se delanje nezvanog vršioca još zove poslovodstvo bez naloga (negotiorum gestio).
Za razliku od zastupnika (koji uvek preduzima pravni posao) nezvani vršilac može preduzimati i materijalne akte,
Klasičan primer: u odsustvu vlasnika zgrade njegov sused (vodoinstalater) po sopstvenoj inicijativi popravi naprsle
vodovodne cevi u zgradi i tako spreči nastanak štete.
Ovde postoje samo 2 lica: onaj čiji je posao (odsutni vlasnik zgrade) i nezvani vršilac, koji je preduzeo jedan
materijalni akt (popravku vodovodnih cevi).
Nezvani vršilac (kao i zastupnik) može u tuđem interesu preduzeti i pravni posao: u prethodnom primeru
sused o popravci cevi zaključuje ugovor sa trećim (vodoinstalaterom), stavljajući mu do znanja da je posao tuđ i da
dela bez ovlašćenja gospodara posla (deklarišući se, dakle, kao nezvani vršilac). Pod određenim uslovima, koje
određuje zakonodavstvo svake zemlje, ovakavo delanje je dozvoljeno (i poželjno) i proizvodi određena pravna
dejstva.
Prema ZOO nezvanom vršenju tuđeg posla može se pristupiti ako:
- posao ne trpi odlaganje te predstoji šteta (nužno poslovodstvo) ili
- propuštanje očigledne koristi (korisno poslovodstvo) i pod uslovom da onaj čiji je posao nije zabranio preduzimanje
posla.
Ako je nezvani vršilac delao pod izloženim uslovima, dominus negocii dužan je posao odobriti, pri čemu ovo
odobrenje ima povratno dejstvo te se smatra da je nezvani vršilac od početka delao kao zastupnik.
O nezvanom vršenju tuđih poslova u pravom smislu reči može se govoriti samo onda ako se dela bez ikakvog
ovlašćenja, ne samo ovlašćenja gospodara posla, nego ni zakonskog odnosno sudskog ovlašćenja.
Samo onda je dominus negocii pravi gospodar posla, pošto sudbina posla zaista zavisi od njegove volje, od toga da li
će ga naknadno odobriti ili neće.
Naknadno odobrenje (ratifikacija) i ovde ima povratno dejstvo, te se smatra da je nezvani vršilac od početka delao
kao punomoćnik lica čiji je posao.
Pravo nezvano vršenje tuđih poslova je ono van slučajeva nužnog i korisnog poslovodstva bez naloga.
Uloga zastupništva danas je ogromna, bez njega nije moguće zamisliti naš svakodnevni život:
- Poslovno nesposobnim licima (čiji je broj ogroman) na ovaj način se omogućuje da stiču prava i obaveze iz skoro
svih ugovora (i uopšte pravnih poslova),
- Poslovnim ljudima da u pravnom prometu učestvuju u neuporedivo većem obimu
(isti subjekt sada može istovremeno sticati prava i obaveze na raznim stranama, iz raznih poslova),
- Kroz zastupništvo se organizuje zaštita važnih interesa odsutnih lica i lica čije je mesto boravka nepoznato.
Ali, koliko god nam danas izgledalo prosto i prirodno, do njega se nije došlo odjednom, već postepeno i tek posle
viševekovne evolucije.
***Ranim fazama razvoja pravnog života ono je nepoznato, jer pretpostavlja određenu rafiniranost duha i
sposobnost apstrahovanja koju stari Rimljani nisu imali.
Rimljanima je formalnost bila na prvom mestu i upravo zbog te činjenice da niko drugi nije mogao umesto tačno
određenog lica, koje preduzima određeni posao, izgovoriti precizno predviđenu formu koja je predstavljala
najvažniji uslov za nastanak nekog pravnog posla, nije uveden institut zastupništva (lično prisustvo je najobaveznije).
- Oni su pošli od ideje koja se, kao najjednostavnija, prva nameće ljudskom duhu - da se prava i obaveze neposredno
mogu steći samo na osnovu lično preduzetog posla.
- Potreba za zaključivanjem poslova prekog drugoga brzo se nametnula sa razvojem prometa, ali su posledice
predstavljanja u njegovoj početnoj fazi bile druge. Naime, dejstva posla koji je zaključen posredstvom drugog
nastajala su za onog ko je posao zaključio, a ovaj je imao obavezu da ih potom prenese na stvarno zainteresovanog
(gospodara posla).
Sa daljim širenjem rimske države i razvojem trgovine učinjen je nov važan korak napred, tako što je pretor
uveo poznate actiones adiectitiae qualitatis, tužbe kojima je treći neposredno mogao tužiti gospodara posla.
Međutim u obavezi prema trećem istovremeno su bili i gospodar posla i njegov zastupnik.
Time je načelno prihvaćeno da se prava i obaveze mogu i neposredno steći iz posla koji je drugi zaključio, i to je bio
veliki korak ka današnjem zastupništvu, ali iz dejstava posla još nije bio isključen onaj koji ga je zaključio.
- Rimljani su konačno prihvatili da neko može biti neposredno obavezan na osnovu ugovora koji sam nije zaključio,
ali nisu nikada prihvatili da ne bude obavezan onaj ko je ugovor zaključio. Taj poslednji korak učinjen je tek u
buržoaskom pravu.
U zavisnosti od toga u kom pravnom aktu je sadržano ovlašćenje za zastupanje, možem razlikovati ugovorno,
zakonsko, sudsko i statutarno zastupništvo.
60. UGOVORNO ZASTUPNIŠTVO – PUNOMOĆSTVO
Ugovorno zastupništvo je ono koje se zasniva na ugovoru između zastupanog (vlastodavac) i zastupnika
(punomoćnik), dok se ovlašćenje za zastupanje zove punomoćje - usmeno ili pismeno.
„Punomoćje je ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku“. Član 90.
Od ovlašćenja za zastupanje (punomoćja) treba razlikovati ispravu o punomoćstvu, koja je po definiciji uvek jedno
pismeno, čak i kad je po zakonu dovoljno usmeno punomoćje.
Inače, prema rešenju usvojenom u našem pravu u ZOO forma propisana zakonom za neki ugovor ili koji drugi pravni
posao važi i za punomoćje za zaključivanje tog ugovora, odnosno za preduzimanje tog posla.
Ako je, dakle, posao za čije se zaključivanje daje punomoćje neformalan, i samo punomoćje (ovlašćenje za
zastupanje) je neformalno. U tom slučaju ono po opštem pravilu može biti dato i usmenom izjavom, mada je
(zbog sigurnosti prometa i lakšeg dokazivanja) u praksi uobičajeno da se i u tom slučaju daje u pismenom obliku.
- Kod ugovornog zastupništva treba razlikovati dva odnosa:
1) Odnos između vlastodavca i punomoćnika – merodavan je ugovor koji uređuje njihova međusobna prava
i obaveze, a koji inače po svojoj sadržini može biti: u formi 1ovlašćenja za zastupanje (mandat ili nalog), ili u formi
2 Sto se tiče poslovne sposobnosti vlastodavca, pravilo je da ovlašćenje za zastupanje može dati lice koje je i samo
ovlašćenja za zastupanje kao dela jedne znatno šire celine odnosa (kod ugovora o delu, o radu, o ortakluku),
u kom slučaju je punomoćnik obavezan i na preduzimanje drugih poslova (po pravilu materijalnih).
2) Odnos između vlastodavca i trećeg lica s kojim punomoćnik zaključuje ugovor.
Za odnos između vlastodavca i trećeg merodavno je punomoćje (ovlašćenje za zastupanje), pa zato ZOO propisuje
da su postojanje i obim punomoćja nezavisni od pravnog odnosa na čijoj je podlozi punomoćje dato.
Tako, ako ugovor o unutrašnjem odnosu između vlastodavca i punomoćnika iz nekog razloga ne važi, punomoćje će
važiti ako su inače ispunjeni uslovi koji se njega samog tiču.
- U ZOO se ne govori o „ugovornom zastupništvu”, već o ovlašćenju za zastupanje koje se zasniva na
„izjavi volje zastupanog“, ali te dve stvari ne treba međusobno suprotstavljati, pošto se svako zastupanje na osnovu
volje zastupanog svodi na ugovorno.
Razlika je samo u tome što nekada od samog početka postoji:
ugovor o zastupanju (tako da istovremeno sa ovlašćenjem za zastupanje nastaje i obaveza zastupanja), a nekada
prvo nastaje ovlašćenje za zastupanje (na osnovu jednostrane vlastodavačeve izjave), koja biva prihvaćena kasnije
(izričito ili prećutno), a najkasnije samim preduzimanjem posla od strane punomoćnika.
* Kao dodatno objašnjenje treba istaći formalizam starog rimskog prava: formalizam zahteva obavezno lično
prisustvo, tako da prava i obaveze iz posla može imati samo lice koje je učestvovalo u ritualu, koji štiti i precizira
volju tvorca akta.
VRSTE PUNOMOĆJA
Prema obimu ovlašćenja i krugu poslova na koje glasi, punmoćje može biti opšte i posebno.
Opšte (generalno) punomoćje je ono koje glasi na preduzimanje svih pravnih poslova vlastodavca ili je dato u opštim
izrazima, bez bližeg označenja pojedinih poslova.
U našem pravu, na osnovu njega se ipak ne mogu preduzimati svi vlastodavačevi pravni poslovi, već samo
oni koji dolaze u „redovno poslovanje“ , što u stvari predstavlja jedan pravni standard koji dobija svoju sadržinu
tako što pomoću njega sud vrši kvalifikacije u praksi.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva, mogu se navesti najvažniji slučajevi akata redovnog poslovanja, u pogledu kojih
postoji visok stepen saglasnosti: 1naplata potraživanja, 2isplata dugova, 3deponovanje gotovog novca na štednju,
4
prodaja tržišnih viškova i stvari podložnih brzom kvarenju (uopšte stvari namenjenih prodaji)
5
raspolaganje stvarima ili pravima manje vrednosti, 6kratkoročni zakup (vreme trajanja ne prelazi zakonsku granicu)
To su prvenstveno akti upravljanja (administracije), a ne akti raspolaganja (dispozicije), a po ekonomskom
značaju poslovi koji ne menjaju bitno vrednost imovine, njenu strukturu ili način eksploatacije, dakle tekući,
„normalni“, „uobičajeni“.
- U našem pravu umesto izraza „redovno poslovanje” upotrebljava se izraz „redovno upravljanje“ ili se oba izraza
spajaju i govori se o „redovnom poslovanju i upravljanju“.
Za preduzimanje poslova koji prelaze okvire redovnog poslovanja potrebno je posebno (specijalno) punomoćje,
koje može biti dvojako:
1) Posebno ovlašćenje za određenu vrstu poslova - punomoćnik može preduzeti jedan ili više pravnih poslova,
koji moraju biti istovrsni, npr. prodaja vlastodavčevih nepokretnosti. Pomoćnik koji ima ovakvo punomoćje
može prodati bilo koju vlastodavčevu nepokretnost, više njih ili sve.
2) Posebno ovlašćenje za svaki pojedini slučaj - za preduzimanje određenih poslova
(za zaključenje ugovora o poravnanju, na primer, za preuzimanje menične obaveze itd.).
Nije dovoljno označenje vrste posla (zaključivanje ugovora o poravnanju, preuzimanje meničnih obaveza),
nije čak dovoljno ni ograničavanje na samo jedan posao (zaključenje jednog „ugovora o poravnanju“), već
mora glasiti na jedan konkretno određeni slučaj: zaključenje ugovora o poravnanju sa tačno određenim licem
i o tačno određenom pravu.
SPOSOBNOST VLASTODAVCA I POMOĆNIKA
Opšta pravila o pravnoj sposobnosti kada se u pravni odnos stupa preko zastupnika glasi da: ono što se po zakonu
ne može imati, ne može se steći ni preko drugoga.
Preko pomoćnika se može steći samo ono pravo koje se po zakonu može imati i u obimu koji je zakonom određen.
sposobno da takav posao preduzme, i pod istim uslovima.
Prema tome, potpuno poslovno sposobna lica mogu preko zastupnika preduzimati svoje poslove (osim onih
kod kojih je zastupništvo kao takvo isključeno, npr. slučaj sa testamentom), a lica ograničeno poslovno sposobna
mogu samostalno ugovor ovlastiti drugoga da u njihovo ime zaključuje one pravne poslove koje bi i sama mogla
samostalno preduzimati (raspolaganje zaradom), a za davanje ovlašćenja punomoćniku za zaključivanje ostalih
poslova potrebna je saglasnost zakonskog zastupnika (kao što je ta saglasnost potrebna i njima, kad posao
zaključuju lično).
- U našem pravu punomoćnik mora imati punu poslovnu sposobnost, da se lice ograničeno poslovno sposobno
može pojaviti u ulozi punomoćnika samo uz saglasnost svog zakonskog zastupnika.
PREKORAČENJE GRANICA OVLAŠĆENJA
-Kad punomoćnik (zastupnik) prekorači granice ovlašćenja, vlastodavac(zastupani) je u obavezi samo ukoliko odobri
prekoračenje
(dužan je dati odobrenje samo ako se prekoračenje kreće u okvirima nužnog ili korisnog poslovodstva bez naloga).
-Ako zastupani ne odobri ugovor u roku koji je redovno potreban da se ugovor takve vrste razmotri i oceni, smatraće
se da je odobrenje odbijeno.
Ovo odobrenje (ratifikacija) ima povratno dejstvo, osim ako strane odrede drugačije, tako da su proizvedena pravna
dejstva ista kao da je zastupnik od početka delao na osnovu ovlašćenja.
- Ukoliko odobrenje bude uskraćeno, zastupani i zastupnik solidarno odgovaraju trećem licu za pretrpljenu štetu,
pod uslovom da je treće lice savesno (tj. da nije znalo niti je moralo znati za prekoračenje ovlašćenja).
ZAKLJUČENJE UGOVORA OD STRANE NEOVLAŠĆENOG LICA
- Ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja, obavezuje neovlašćeno
zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri.
- Strana sa kojom je ugovor zaključen može zahtevati o neovlašćeno zastupanog da se u primerenom roku izjasni da
li ugovor odobrava
- Ako neovlašćeno zastupani ni u ostavljenom roku ugovor ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen.
- U tom slučaju, strana sa kojom je ugovor zaključen može od lica koje je kao zastupnik bez ovlašćenja zaključilo
ugovor tražiti naknadu štete, ako u trenutku zaključenja ugovora nije znala, niti je morala znati da to lice nije imalo
ovlašćenje za zaključenje.
DEJSTVO OPOZIVANJE/ SUŽAVANJA PUNOMOĆJA PREMA TREĆIM LICIMA
- Opozivanje i sužavanje punomoćja nema dejstvo prema trećem licu koje je zaključilo ugovor sa punomoćnikom, ili
obavilo drugi pravni posao, a nije znalo, niti je moralo znati da je punomoćje opozvano, odnosno suženo
- U tom slučaju, zastupani ima pravo zahtevati od zastupnika naknadu štete koji bi zbog toga pretrpeo, izuzev kad
zastupnik nije znao, ni morao da znati za opozivanje, odnosno za sužavanje punomoćja
- Isto važi i u slučajevima prestanka punomoćja
61. VANUGOVORNO ZASTUPNIŠTVO (ZAKONSKO I SUDSKO)
Vanugovorno zastupništvo odlikuje se time što se ne zasniva na volji zastupanog lica, koje ovde nije u mogućnosti
da odredi sebi zastupnika (zbog svoje poslovne nesposobnosti ili sprečenosti, odnosno odsutnosti).
S obzirom na to kojim se aktom određuje zastupnik i obim njegovih ovlašćenja, moguće je razlikovati nekoliko
slučajeva:
10 Zakonsko zastupništvo (u užem smislu), kod koga je sve određeno zakonom: i obim zastupnikovih ovlašćenja i
sam zastupnik (koji se oređuje s obzirom na svoj odnos prema zastupanom i pred trećima se legitimiše tim svojim
stavom). To je slučaj zastupanja maloletnika od strane njihovih roditelja.
20 Nužno i korisno poslovodstvo bez naloga (nezvano vršenje tuđih poslova), kod koga je zakonom određeno
ovlašćenje za delanje (krug poslova i uslovi pod kojima se mogu preduzeti) ali ne i zastupnik (koji se samoinicijativno
prihvata te uloge, u uslovima potrebe hitnog postupanja).
30 Zakonsko-sudsko zastupništvo, koje se odlikuje time što je zakonom određen obim ovlašćenja, a zastupnika
određuje posebnom odlukom sud.
Na ovim principima je organizovano zastupništvo poslovno nesposobnih štićenika od strane njihovih staralaca.
40 Sudsko zastupništvo (sudsko zastupništvo u užem smislu), kod koga se i zastupnik i obim njegovih ovlašćenja
određuju odlukom suda.
Ovde dolaze razni slučajevi zastupništva ad hoc (staraoci za posebne slučajeve).
ZASTUPANJE POSLOVNO NESPOSOBNIH LICA OD STRANE NJIHOVIH RODITELJA
- Mlađi maloletnici su po našim propisima potpuno poslovno nesposobni, a njihovi pravni poslovi apsolutno ništavi.
- Stariji maloletnici (sa navšenih četrnaest godina života) stiču ograničenu poslovnu sposobnost: oni uz saglasnost
svog zakonskog zastupnika mogu preduzimati sve pravne posobe, a pravne poslove „manjeg značaja“ mogu
preduzimati samostalno
- Sa navršenih osamnaest godina života stiče se potpuna poslovna sposobnost, ali odlukom suda zastupanje može se
produžiti i posle punolestva deteta, ako ono usled duševne bolesti, zaostalog duševnog razvoja, telesnih mana ili
drugih razloga nije u stanju da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i interesima. U odluci sud određuje da li je lice
nad kojim je produženo roditeljsko staranje (pravo) izjednačeno sa mlađim ili starijim maloletnikom.
Sa gledišta prava i obaveza roditelja kao zakonskih zastupnika potrebno je voditi računa o uzrastu deteta, a takođe
praviti razliku između imovine koju je ono steklo radom i ostale njegove imovine.
- Maloletnik sa navršenih 15 godina samostalno upravlja i raspolaže imovinom koju je stekao radom, u
odnosu na ovu imovinu on je poslovno sposoban, što isključuje zakonsko zastupništvo.
Zastupništvo roditelja se, prema tome, odnosi samo na ostalu maloletnikovu imovinu, stečenu nasleđem,
poklonom, zgoditkom na lutriji i dobitkom u igri na sreću.
Zakon propisuje da „ovom imovinom deteta do njegovog punoletstva upravljaju u korist deteta njegovi
roditelji“. Pod izrazom „upravljanje“ treba podrazumevati sve akte administracije koji su potrebni za očuvanje,
iskorišćavanje i unapređivanje imovine deteta:
- obrada zemlje
- pribiranje plodova
- popravka oštećenih delova
- raspolaganja plodovima i uopšte dohotkom od ove imovine
- otuđenje (raspolaganje) stvarima i pravima manje vrednosti.
Sve akt kojii ulaze u upravljanje maloletnikovom imovinom roditelji preduzimaju samostalno, dok im je za
preduzimanje poslova van tih okvira potrebna saglasnost nadležnog državnog organa.
Roditelji bez odobrenja organa starateljstva ne mogu otuđiti ili opteretiti imovinu svoga deteta (osim kad su u
pitanju stvari i prava manje vrednosti i dohodak od te imovine), a organ starateljstva može dati ovo odobrenje samo
ako to zahteva neki interes deteta (prvenstveno radi njegovog izdržavanja, vaspitanja i obrazovanja).
ZASTUPANJE PRAVNIH LICA (TZV. STATUARNO ZASTUPNIŠTVO)
Pravna lica stupaju u pravne odnose tako što u njihovo ime pravne poslove preduzimaju nadležni organi pravnog
lica (inokosni poslovodni organ, odnosno predsednik kolegijalnog poslovodnog organa, npr. direktor preduzeća,
dekan fakulteta).
Ovi organi pravnog lica preduzimaju sve pravne poslove vezane za predmet delatnosti pravnog lica i zastupaju
pravno lice pred sudovima i drugim organima.
– Pored ovoga, radnici koji rade na poslovima čije je obavljanje vezano za zaključivanje i ispunjenje određenih
ugovora, kao što su prodavci u prodavnicama, radnici koji obavljaju određene usluge u ugostiteljstvu, radnici na
poslovima šalterske službe u pošti, u banci i sl. ovlašćeni su samim tim na zaključenje i ispunjenje tih ugovora
(punomoćnici po zaposlenju).
62. POSEBNI SLUČAJEVI STARATELJSTVA (STARATELJSTVO AD HOC)
Pored postavljanja staraoca maloletnom licu koje nije pod roditeljskim staranjem i licu koje je lišeno poslovne
sposobnosti (potpuno ili delimično), organ starateljstva postavlja posebnog staraoca (staralac ad hoc, staraoca za
pojedini slučaj, privremenog staratelja) za pojedine poslove ili određenu vrstu poslova u „slučajevima kada je to
potrebno radi zaštite prava i interesa pojedinih lica“ ,a naročito:
a) licu čije je boravište nepoznato , a ono nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika
b) nepoznatom sopstveniku imovine
(Pravnički je korektnije reći nepoznatom licu u situaciji kada je potrebno da se neko stara o njegovoj imovini)
Poseban slučaj staraoca ad hoc je tzv. kolizijski staratelj- (kojeg postavlja organ starateljstva u podvučenom
slučaju)
Privremeni staratelj
Organ starateljstva može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim
staranjem, odnosno poslovno sposobnom licu, ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti,
prava I interesa tih lica.
Organ starateljstva dužan je da postavi privremenog staratelja licu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima
njegovog zakonskog zastupnika, odnosno licima koja imaju suprotne interese a istog zakonskog zastupnika( kolizijski
staratelj).
Odlukom o postavljanju privremenog staratelja određuje se pravni posao ili vrsta pravnog posla koju on može
preduzeti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja.
Ovo je, kako se vidi, jedan mešovit slučaj.
Njegova osobenost je u tome što je zastupani poslovno sposoban i što se zastupništvo zasniva i na njegovoj volji, ali
zastupnik ne radi na osnovu ugovora sa zastupanim, već na osnovu odluke nadležnog organa(koji, opet, odluku ne
donosi po službenoj dužnosti (ex officio) već na zahtev zastupanog).
63. ZASTARELOST
Sam ili u sklopu drugih činjenica protek vremena utiče na veliku većinu subjektivnih građanskih prava (osim ličnih
neimovinskih), ili tako što dovodi do njihovog prestanka ili do njihovog sticanja od strane onih kojima nisu pripadala.
Zastarelost je prestanak prava da se zahteva prinudno izvršenje obaveze po proteku zakonom određenog vremena,
u kome poverilac nije vršio svoje pravo, a bio je u mogućnosti da ga vrši.
Dejstvo zastarelosti je u tome što se jedna pravna obaveza (koju poverilac sudski može ostvariti i silom
naterati dužnika da je izvrši) pretvara u prirodnu obligaciju (obligatio naturalis), koja se odlikuje time što je
neutuživa: dužnik za ovakve obaveze ne može biti sudskim putem nateran da izvrši (kao da je obaveza nepostojeća),
ali ako je ipak izvrši, nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela.
Zastarevaju sva obligaciona prava (osim zakonskog prava na izdržavanje), što se objašnjava prirodom ovih prava
(naspram kojih stoji obaveza tačno određenog lica), kao i prirodom same zastarelosti.
Ustanova zastarelosti počiva na dvema osnovnim idejama:
1) ideji nevršenja prava (indoletnosti u vršenju prava, nezainteresovanosti za svoje pravo)
2) ideji liberatornog (oslobađajućeg) dejstva , koje se sastoji u tome što se jedno tačno određeno lice (dužnik)
osobađa tereta koji je u osnovi suvišan (a o čemu svedoči upravo pasivan odnos poverioca prema svom pravu).
Istovremeno, ovakvo usklađivanje pravnog stanja faktičkim je i u društvenom interesu, pošto se eliminiše pravna
nesigurnost, koja uvek prati nesklad između faktičkog i pravnog.
Zastarelost u izvesnoj meri olakšava (pojednostavljuje) pravni život, pošto se na nju može pozivati ne samo dužnik
čija je obaveza zaista zastarela, već i onaj čija je obaveza prestala izvšenjem, samo je dokazivanje postalo teško.
Tako npr. dužnik koji je izvršio obavezu, ali je propustio da od poverioca povrati priznanicu koju mu je dao,
može se naći u neprilici ako ga poveriočevi naslednici tuže (u dobroj veri, misleći da potraživanje nije namireno,
pošto poseduju priznanicu), ali se može spasiti pozivajući se na zastarelost (ukoliko je istekao zakonski rok).
Prema ZOO potraživanja zastarevaju za 10 godina – opšti rok, jer se primenjuje uvek kada za neko potraživanje nije
zakonom određen poseban (kraći) rok.
U svakom slučaju, rokovi su utvrđeni imperativnim propisima, tako da se pravnim poslom ne može odrediti duže ili
kraće vreme zastarelosti od onog koje je određeno zakonom, niti se može voljom zainteresovanih odrediti da
zastarelost neće teći za neko vreme.
- Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze,
ako zakonom za pojedine slučajeve nije drugačije propisano.
- Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propustiti ili trpi, zastarevanje počinje teći prvog
dana posle dana kada je dužnik postupio protivno obavezi. U vreme zastarelosti računa se i vreme koje je proteklo u
korist dužnikovog prethodnika (akcesija, priračunavanje vremena zastarelosti).
Najzad, zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog roka iz izvršne obaveze.
64. PREKID ZASTAREVANJA
Vreme zastarelosti može prestati da teče usled dve vrste zapreka - prekida i zastoja, čije su posledice na dalji tok
zastarelosti različite.
Prekid zastarelosti može izazvati kako dužnik, tako i poverilac i ima dejstvo da zastarivanje počinje teći iznova,
a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost.
- Zastarevanje se prekida *kada dužnik prizna dug (ovo priznanje može se učiniti kako izjavom poveriocu, tako i na
posredan način: davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja).
- Zastarevanje se takođe prekida i *podizajem tužbe (i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv
dužnika pred nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja).
Potrebno je, dakle, potraživanje utužiti (podneti tužbu sudu i zahtevati njegovo izvršenje), a nije dovoljno da
poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni (pa ni da mu pripreti da će tužbu podneti
- Zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja, a kad je prekid nastao
podizanjem tužbe, zastarevanje počinje teći iznova od dana kada je spor okončan.
65. ZASTOJ ZASTAREVANJA
Zastoj (obustava, suspenzija) zastarelosti sastoji se u tome što usled nekog uzroka rok prestaje da teče, ali kad te
okolnosti prestanu, tečenje roka se nastavlja, a vreme koje je isteklo pre zastoja uračunava se (ukoliko rok uopšte
nije počeo da teče, on počinje teći tek kad prestanu okolnosti koje su izazvale njegovu suspenziju).
Prema ZOO zastarevanje ne teče:
a) između supružnika;
b) između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo;
c) između štićenika i staratelja za vreme trajanja starateljstva;
d) između dva lica u vanbračnoj zajednici, dok ta zajednica postoji.
U pobrojanim slučajevima zastarevanje ne teče bez obzira koja se strana nalazi u ulozi dužnika, a koja u ulozi
poverioca (a ne teče zato što je poverilac onemogućen moralnim obzirima da pribegava utuživanju potraživanja da
bi izazvao prekid zastarelosti).
- Zastarevanje takođe ne teče u pogledu potraživanja određenih lica (dakle kada su ta lica poverioci, ali ne i
kada su dužnici). Tako, zatarevanje ne teče:
a) u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti (za vreme mobilizacije, u slučaju ratne opasnosti ili rata);
b) u pogledu potraživanja koja imaju lica u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice
koji zajedno sa njima žive, sve dok taj radni odnos traje.
- Najzad, zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog ''nesavladivih prepreka''
da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (zakon prepušta sudu i životu da bliže odrede koje se prepreke imaju
smatrati nesavladivima).
Dejstvo uzroka zastoja zastarelosti zavisi od toga da li je rok zastarelosti bio počeo da teče ili ne.
U prvom slučaju, ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono
nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonski rok
zastarelosti. Npr. ako je momak dugovao devojci određenu sumu novca, i bilo je isteklo recimo pet godina od 10-
godišnjeg roka zastarelosti, pa ova lica stupe u brak, zastarelost prestaje teći i neće teči za sve vreme braka, a
nastavice po prestanku braka (u ovom slučaju biće potrebno jos 5 godina da bi nastupila zastarelost).
Ako, pak, zastarevanje nije moglo početi da teče zbog postojanja nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj
uzrok prestane.
66. PREKLUZIJA
Prekluzija je slična zastarelosti utoliko što i ona znači gubitak prava (pravnog prerogativa) po proteku zakonom
određenog roka u kome pravo nije vršeno.
Za razliku od zastarelosti, na istek prekluzivnog roka: sud pazi po službenoj dužnosti (a ne po prigovoru tuženog );
prekluzivni rok teče neprekidno (nema ni prekida ni zastoja); posle njegovog isteka, pravni prerogativ gubi se u
potpunosti i po pravilu definitivno (zakon ponekad dopušta povraćaj u pređašnje stanje, tj. mogućnost da se radnja
preduzme i posle isteka roka, ako ovlašćeni subjekt to nije mogao iz opravdanih razloga učiniti blagovremeno)
Ove razlike posledica su prirode prava (pravnog prerogativa) koji se ovde gubi, kao i razloga koji taj gubitak
objašnjavaju i opravdavaju.
Prekluzija se, naime, ne odnosi na obligaciona prava (kao zastarelost) već na pravne moći, odn. preobržajna prava
(npr. prava da se zahteva poništenje rušljivog pravnog posla, da se pokrene postupak za zaštitu državine),
a ustanovljena je da bi se, u interesu pravne izvesnosti, ovlašćeni subjekt izjasnio da li će svojim prerogativom
koristiti ili neće.
Prekluzivni rokovi mogu biti subjektivni (koji teku od saznanja za neku činjenicu) i objektivni , koji teku od nekog
pravno relavantnog događaja (npr. dan zaključenja ugovora, čin oduzimanja državine), bez obzira na saznanje
zainteresovanog subjekta za taj događaj.
Nekada zakon predviđa samo subjektivni, a najčešće i jedan i drugi, s tim što je u tom slučaju subjektivni rok
kraći i ističe najkasnije sa objektivnim rokom (saznanje za pravno relevantnu činjenicu inicira subjektivni rok samo
što je do njega došlo unutar objektivnog roka).
Tako npr. poništenje rušljivog ugovora može se zahtevati u roku od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti
(subjektivni rok), ali ''to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od 3 godine od dana zaključenja ugovora''
(dakle, bez obzira što ugovornik eventualno uopšte nije saznao za mogućnost poništenja).
67. GRAĐANSKOPRAVNI DELIKTI
Građanskopravni delikt je ponašanje (činjenje ili propuštanje) kojim se drugome prouzrokuje šteta i koje
prouzrokovača (ili onoga koji za njega odgovara) obavezuje na naknadu štete.
Npr: neko pocepa tuđe odelo, razbije prozor, zapali kuću, liši drugoga života (usled čega izdržavana lica trpe štetu u
vidu gubitka izdržavanja).
- Ponašanje koje predstavlja delikt najčešće se sastoji u nekoj aktivnosti(radnji, činjenju), ali se može sastojati i u
propuštanju nečega što je trebalo učiniti (ne osvetli se npr. rupa koju je neko iskopao, pa se prolaznik usled toga
noću povredi).
- Prouzrokovač štete naziva se štetnikom, i on je dužnik naknade štete, a oštećeno lice je oštećenik, i on je poverilac
naknade štete (ima pravo na naknadu štete), a odgovornost za ovako prouzrokovanu štetu se naziva građanska
odgovornost.
Po pravilu, štetnik je za prouzrokovanu štetu kriv, a njegovo ponašanje je protivpravno, ali
krivica štetnika i protivpravnost radnje nisu nužno pojmovno obeležje delikta u građanskopravnom smilsu.
Kad npr. jedno preduzeće ima ovlašćenje da vrši rudarska istraživanja i u toku radova preduzima sve što je
potrebno da šteta ne nastupi, a do štete ipak dođe, ono će biti dužno da štetu nadoknadi iako do njega nema
krivice, odnosno iako je njegova aktivnost dozvoljena.
Ovako shvaćen pojam građanskopravnog delikta pokriva sve slučajeve građanske odgovornosti(odgovornosti
za prouzrokovanu štetu), osim onih koji nastaju povredom jedne već postojeće obligacije, u kom slučaju je reč o
ugovornoj odgovornosti (npr. prodavac ne isporuči na vreme prodatu šivaću mašinu, pa usled toga kupac, koji je
profesionalni krojač, pretrpi štetu, jer za to vreme nije mogao da radi).
Izvesne radnje odnosno neradnje su istovremeno i krivični i građanski delikti.
To su sva ona ljudska ponašanja kojima se prouzrokuje šteta, a koja su istovremeno i društveno opasna, te su zbog
toga u zakonu označena kao krivična dela, npr. lišenje života, nanošenje telesne povrede itd.
*Međutim, moguće je da jedna radnja bude krivično delo, a da nije istovremeno i grašanski delikt (jer njome
nije prouzrokovana šteta), npr. neuspeo pokušaj ubistva ili telesne povrede.
Isto tako, građanski delikt ne mora biti i krivični, kao npr. U slučaju kada se iz nepažnje razbije prozor na tuđoj
zgradi.
Dok su krivična dela samo one radnje, odnosno neradnje koje su kao takve u zakonu označene, građanski delikti nisu
poimenice navedeni u zakonu i obuhvataju najraznovrsnija ponašanja kojima je drugome prouzrokovana šteta.
Ovakva elastičnost opšteg pojma građanskopravnog delikta omogućava da se sve nove aktivnosti koje se
ranije nisu mogle predvideti kvalifikuju kao građanski delikti, čime se omogućuje stalna evolucija građanske
odgovornosti bez potrebe da se propisi menjaju i dopunjavaju.
Pojam građanskopravnog delikta je nešto neuporedivo nevinije od delikta u krivičnom pravu (krivičnog dela).
68. POJAM I VRSTE ŠTETE
Šteta može biti imovinska (materijalna) i neimovinska (nematerijalna, moralna).
Imovinska šteta je ona šteta koja se može imovinski (novčano) izraziti i pojavljuje se u obliku stvarne štete i
izgubljene dobiti.
Stvarna šteta (obična šteta, damnum emergens) je umanjenje postojeće imovine, gubitak postojeće
imovinske vrednosti.
Najčešće se sastoji u uništenju ili oštećenju stvari ili gubitku nekog imovinskog prava, a tu treba ubrojiti još i
troškove na koje je oštećenik bio prisiljen (troškovi lečenja, troškovi učinjeni da bi se sprečilo nastupanje štete ili
njeno povećanje, kao npr. u slučaju popravke naprslih vodovodnih cevi).
Izgubljena dobit (izmakla korist, lucrum cessans) je neostvarena imovinska vrednost - koja bi prema
redovnom toku stvari ili okolnostima konkretnog slučaja bila ostvarena (tj. ušla u oštećenikovu imovinu) da nije bilo
štetnikovog postupka, npr. neostvarena zarada usled (privremene ili trajne) nesposobnosti za rad prouzrokovane
telesnom povredom.
*Jednom istom radnjom može biti prouzrokovana i stvarna šteta (npr. uništenje šivaće mašine) i izgubljena dobit (u
našem primeru, izgubljena zarada krojača do nabavke nove mašine), ili samo stvarna šteta, ili samo izgublojena
dobit.
Neimovinska (nematerijalna, moralna) šteta je šteta koja je subjektivne prirode i sastoji se u fizičkom bolu
(u slučaju telesne povrede, usled hiruške intervencije), ili u nekom duševnom bolu (duševnoj patnji),
npr.duševni bol usled smrti bliske osobe, duševni bol u slučaju unakaženosti, duševne patnje (trpljenja) u slučaju
povrede časti i ugleda.
ZOO definiše neimovinsku štetu kao nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha.
Radnjom štetnika može biti prouzrokovana ili samo imovinska ili samo neimovinska šteta ili i jedna i druga šteta
(npr. u slučaju telesne povrede, fizički bol predstavlja neimovinsku štetu, a troškovi lečenja i izgubljena zarada usled
nesposobnosti za rad imovinsku štetu).
69. UZROČNA VEZA
Za nastanak obaveze na naknadu štete potrebno je postojanje uzročne veze između prouzrokovane štete i
štetnikovog ponašanja.
Takva veza postoji, ako je šteta posledica štetnikovog postupka, ako ona bez njega ne bi nastupila.
U praksi, međutim, utvrđivanje uzročne veze može biti težak i složen posao, jer su relativno *retki slučajevi da jedan
događaj ima samo jednu posledicu, i da je do jedne posledice doveo samo jedan uzrok.
Obično jedna pojava rezultira različitim posledicama, odnosno do jedne pojave dovodi splet raznovrsnih uzroka.
Zbog ovoga je bliže definisanje uzročne veze jedno od najsloženijih pitanja teorije građanske odgovornosti
(obaveze naknade prouzrokovane štete), o čemu se više uči u obligacionom pravu.
70. KRIVICA ŠTETNIKA
Da bi štetnik odgovarao za prouzrokovanu štetu, potrebno je da mu se ona može upisati u krivicu - da se štetnikovo
ponašanje može kvalifikovati kao krivica u građanskopravnom smilsu (krivica je osnov odgovornosti).
Taj pojam građanski zakonici obično ne definišu, već ga prepuštaju pravnoj teoriji i sudskoj praksi.
Građanska krivica se sastoji u tome što se štetnik nije ponašao onako kako je trebalo da se ponaša u datoj situaciji,
kako se od njega moglo osnovno očekivati ,a to znači kao vrlo pažljivo lice.
„Biće kriv, i zbog toga odgovoran, svako ko se nije ponašao onako kako bi se ponašao vrlo pažljiv čovek“.
To znači da nije dovoljno ponašati se kao lice prosečne marljivosti, potrebno je ponašati se kao lice vrlo pažljivo i
oprezno, inače svako drugo ponašanje znači krivicu.
Krivica pretpostavlja sposobnost za rasuđivanje! To znači da bi jedno lice bilo krivo, mora biti sposobno za
rasuđivanje, odnosno mora shvatati posledice svojih postupaka.
Lica koja usled umobolnosti ili slaboumnosti, ili pijanstva, kao i deca do sedam godina, nisu u stanju da shvate
posledice svojih postupaka, nisu sposobna za rasuđivanje, i ne mogu biti kriva za svoje postupke kojima su
prouzrokovali štetu drugima. Za tu štetu odgovaraju oni kojima su takva lica poverena na čuvanje, koja nad njima
imaju nadzor, a to su redovno njihovi roditelji i staraoci.
ZOO predviđa UMIŠLJAJ (NAMERU) i NEHAT (NEPAŽNJU) kao dva osnovna stepena krivice, a NEHAT (NEPAŽNJU) još
kao krajnju (grubu) nepažnju i kao običnu nepažnju.
Namera (dolus), ima 2 stepena:
1) Direktni umišljaj (dolus directus) - kada je štetnik svestan posledica svojih postupaka i preduzima ih upravo sa
ciljem da šteta nastupi
2) Eventualni umišljaj (dolus eventualis) - kada je takođe svestan posledica svojih postupaka, i pušta da šteta
nastupi (miri se sa tim), iako njegova volja nije upravljena na taj rezultat (već na neki drugi).
Nepažnja (nehat, culpa) obuhvata sve ostale slučajeve krivice u građanskom pravu.
Ima 2 stepena nejednake težine:
1) Gruba nepažnja (krajnja nepažnja, culpa lata) – sastoji se u tome što se štetnik nije ponašao onako kako se
ponaša iole pažljiv čovek (zbog čega se ona u pravnim posledicama izjednačava sa umišljajem),
2) Obična nepažnja (laka nepažnja, culpa levis) - sastoji se u tome što štetnik nije pokazao ni prosečnu pažnju.
71. NAKNADA ŠTETE
Pravila o naknadi su različita u zavisnosti od toga da li je šteta imovinska(materijalna) ili neimovinska(nematerijalna).
Naknada imovinske štete može biti:
1) u naturi(naturalna restitucija) - kada se umesto uništene stvari na ime naknade daje druga stvar istih osobina i
vrednosti ( ili se oštećena stvar popravlja i dovodi u prvobitno stanje),
2) može imati oblik novčane odštete - kada se oštećeniku na ime naknade štete(kako stvarne, tako i izgubljene
dobiti) dosuđuje određeni novčani iznos, prema cenama u vreme odlučivanja o tužbenom zahtevu.
Iznos naknade se ravna prema veličini štete( nezavisno od stepena krivice štetnika i imovinskih prilika strana), što je
u skladu sa svrhom građanske odgovornosti, koja nije u tome da se štetnik kazni, već u tome da se oštećenikova
imovina dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da je štetnikov postupak izostao.
Naš zakonodavac je ovde, ipak predvideo mogućnost da se pod određenim uslovima, naknada dosudi u iznosu
manjem od štete kako bi se izbeglo ekonomsko uništenje odgovornog lica, kada ono zaslužuje to, pa tako ZOO kaže
da sud može vodeći računa o materijalnom stanju oštećenika da osudi odgovorno lice da isplati manju naknadu
nego što iznosi šteta, ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom, a odgovorno lice je slabog
imovnog stanja te bi ga isplata potpune naknade štete dovela u oskudicu.
Naknada neimovinske štete može takođe biti:
1) Nenovčana - nenovčani oblici naknade štete ograničeni su na neke oblike neimovinske štete, praktično na
povredu časti, ugleda i slobode, i sastoje se u opozivu uvrede, javnom izvinjenju, objavljivanju ispravke, objavljivanju
presude( npr. objavljivanje krivične presude kojom je odgovorno lice osuđeno zbog klevete, vaspostaviće, u najvećoj
meri, dobar glas oštećenika i tako eliminisati ili ublažiti njegove duševne patnje prouzrokovane klevetom).
2) Novčana naknada neimovinske štete sastoji se u dosuđivanju oštećenom licu izvesne sume novca za pretrplčjene
fizičke i duševne bolove(patnje), nezavisno od naknade imovinske štete kako i u odsustvu imovinske štete .
O osnovanosti dosuđivanja ovakve naknade pšostoje dve suprotne teorije:
1) Negativna teorija (čije pristalice se izjašnjavaju protiv novčane naknade neimovinske štete), i njihovi glavni
argumenti su: neimovinska šteta znači povredu ličnosti, a ličnost se štiti sredstvima krivičnog prava, ovakva naknada
bi bila arbitrarna, jer je postojanje i veličinu neimovinske štete nemoguće sa sigurnošću i precizno odrediti,
novac ne može biti jedinica mere za pretrpljeni bol.
2) Pozitivna teorija (čije se pristalice izjašnjavaju i prilog dosuđivanja novčane naknade neimovinske štete) i njihov
glavni argument je funkcija koju novčana naknada neimovinske štete u stvarnosti vrši. Po njima svrha novčane
naknade neimovinske štete je u tome da njenim posredstvom oštečeni pribavi sebi neku prijatnost, neku radost,
neko zadovoljstvo u najširem smislu reči, i da na taj način otkloni ili ublaži neravnotežu koja je u njegov psihički i
osećajni život uneta nanošenjem neke fizičke ili psihičke patnje (teorija reparacije, kompenzacije, satisfakcije). Takva
funkcija naknade nije nemoralna, već naprotiv predstavlja doprinos zaštiti i razvoju ličnosti. Bolja je i nepotpuna i
nesavršena naknada nego nikakva.
Pozitivna teorija je prihvaćena u našem ZOO i to na vrlo širokoj osnovi, jer se predviđa mogućnost novčane naknade
praktično u svim važnim slučajevima (fizički bolovi, duševni bolovi usled smrti bliskog lica, usled unakaženosti,
povrede slobode, časti, ugleda itd).
ZOO propisuje da će sud ovu naknadu dosuditi ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to
opravdavaju, kao i da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete i njenoj visini voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju
kome služi ta naknada.
72. OBJEKTIVNA ODGOVORNOST ZA ŠTETU
Objektivna odgovornost je odgovornost kod koje se odgovara bez obzira što ne postoji krivica štetnika za
prouzrokovanu štetu (već samo uzročna veza između njegovog postupka i štete).
Glavni takav slučaj, kako po broju šteta tako i po njihovom ukupnom obimu, je odgovornost za opasne stvari, a one
su pokretne i nepokretne stvari koje su po svojim svojstvima takve da mogu prouzrokovati štetu čak i kad se njihov
imalac (držalac) ponašao sa maksimalnom pažnjom, koja isključuje svaku krivicu.
Primeri: automobil i druga motorna vozila, mašine sa pogonom na paru i druge energije.
- Za štetu koja potiče od opasne stvari odgovara njen imala, po pravilu ubi emolumentum, ibi onus - „gde je korist, tu
je teret“, tj. onaj ko od nečega ima koristi, treba da snosi i terete u vezi sa tim.
73. ODGOVORNOST ZA DRUGOG
Objektivne odgovornost lica nesposobnih za rasuđivanje naziva se odgovornost po osnovu pravičnosti.
Umobolna ili slaboumna lica kao i maloletnici do navršene 7 godine života , zbog nesposobnosti za rasuđivanje, ne
mogu biti krivi u građanskopravnom smilsu, pa zato i ne odgovaraju za štetu koju prouzrokuju.
Umesto njih, za štetu odgovara onaj koji je po propisima dužan da vodi nadzor nad njima (roditelj, staralac),
ali se može dogoditi da je on insolventan (da nema imovine iz koje bi štetu nadoknadio), a da prouzrokovač štete
poseduje odgovarajuću imovinu.
Da šteta ne bi ostala nenadoknađena, smatra se da iz razloga pravičnosti prouzrokovač štete treba lično da
nadoknadi štetu, iako dakle nije kriv.
ZOO propisuje da u slučaju štete koju je prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno, a naknada se ne može dobiti
od lica koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim, sud može, kad to pravičnost zahteva, a naročito s obzirom na
materijalno stanje štetnika i oštećenika, osuditi štetnika da nadoknadi štetu, potpuno ili delimično.
74. ZABRANA ZLOUPOTREBE PRAVA
Zloupotreba prava je vršenje prava u nameri da se drugome naškodi, ili vršenje prava protivno njegovom cilju.
- Subjektivna (uža) teorija - zloupotreba prava je vršenje prava u nameri da se drugome naškodi (šikanozo,
maliciozno vršenje prava). Ova definicija zahteva preciziranja u više pravaca.
1) Da bi moglo biti reči o zloupotrebi prava, potrebno je da radnja objektivno ulazi u sadržinu prava, da je
unutar njegovih objektivnih granica (tu granicu, naravno, nije uvek lako povući a pogotovu ne odsečno).
Ako je van objektivnih granica prava (npr. imalac službenosti pešačkog prolaza koristi susednu nepokretnost za
prolaz kamionom), reč je o protivpravnim postupanju koje (kao i svako drugo) povlači odgovornost bez obzira da li
postoji namera skođenja drugome i bez obzira na eventualnu korist koja se ima od toga.
2) Potrebno je, zatim, da se radnja (pravo) vrši sa namerom da se drugome naškodi, što treba da dokaže
oštećenik. Neposredno dokazivanje namere (kao subjektivnog fenomena) je teško, pa se zato pribegava posrednom
dokazivanju - dokazuje se odsustvo koristi od ovakve radnje za imaoca prava.
3) Potrebno je još (prema preciziranju koje je izvršila francuskoga sudska praksa) da se titular prava nije
prevario u računici, tj. da izostankom koristi nije posledica pogrešne procene (ako je korist izostala zbog pogrešne
procene, postupak se ne može kvalifikovati kao zloupotreba).
4) Najzad, potrebno je da vršenjem prava drugome prouzrokovana šteta, ili neko uznemiravanje
(narušavanje mira npr.) i uopšte neka neprijatnost.
Zloupotreba prava u opisanom smislu povlači odgovornost:obavezu naknade štete i zabranu daljeg vršenja radnje
(ponavljanja, nastavljanja) koja je kvalifikovana kao zloupotreba.
Prema stanovištu francuskih sudova (koji su afirmisali ovo učenje u drugoj polovini prošlog veka) postoji npr.
zloupotreba prava:
- kada se na krovu svoje zgrade izgradi lažni dimnjak, sa namerom da se zakloni vidik susedu.
- kada se, u istom cilju, izgradi daščana konstrukcija 10m visine i 15m širine.
- kada se preseče podzemna žica vode koja napaja susedov bunar (izvor) iako se kaptirana voda
(na parceli vlasnika koji je presekao žicu) ne koristi ni u kakve svrhe.
Objektivna (šira) teorija – zloupotreba je ne samo maliciozno vršenje prava (sa namerom škođena), već svako
vršenje prava protivno njegovom cilju zbog koga je ustanovljeno (kaže se još: protivno svrsi prava, duhu prava,
nenormalno vršenje prava).
Podrazumeva se vršenje prava koje je korisno za titulara, ali koje drugome prouzrokuje štetu (uznemiravanje) preko
mesno uobičajene granice tolerancije: širenje neprijatnih mirisa buke, lupe, dima, prašine, do čega dolazi usled
obavljanja industrije, zanata ili neke druge aktivnosti (npr. trepćuća reklama koja prejakim svetlom smeta susedu).
Sankcije su različite: 1naknada štete (čak i kada se aktivnost obavlja na osnovu administrativne dozvole);
2
nalaganje mera kojima se uznemiravanje otklanja ili smanjuje do granice tolerancije (upotreba raznih prečistača,
prigušivača, blokatora, izolacionih materijala);
3
zabrana daljeg obavljanja aktivnosti ako se smetnje ne mogu otkloniti ili barem smanjiti do granice tolerancije,
s tim što se ne može zabraniti obavljanje opštekorisnih aktivnosti za koje je dobijena dozvola nadležnih vlasti
(može se, međutim, zahtevati naknada štete koja prelazi „normalne“ granice, i preduzimanje „društveno opravdanih
mera“ za sprečavanje štete ili za njeno smanjenje). Nemački građanski zakonik, Opšti imovinski zakonik za CG
- Građanski zakonici 19. veka usvajaju subjektivno shvatanje zloupotrebe prava. Evolucija je išla u pravcu šireg shvatanja zloupotrebe prava,
tako
75. da se može reći
ZAŠTITA da je danas vladajuća objektivna teorija - koju prihvataju svi noviji zakonici. Objektivno shvatanje- u našem pravu.
PRAVA
Subjektivno pravo se štiti kada je povređeno, a i njegovo ugrožavanje se smatra povredom. Načelo je da se svako
pravo štiti i da se štiti od svake povrede; suprotno treba da bude posebno određeno. Najčešći cilj građanskopravne
zaštite jeste da se povređeno pravo dovede u stanje u kakvom bi se nalazilo da povrede nije bilo.

1) POVREDA SUBJEKTIVNOG PRAVA
Povreda prava u užem smislu ili prosto povreda postoji ako zbog tuđe ljudske radnje ili događaja titular ne može ili
samo otežano može da vrši svoje pravo.
Najčešće znači nemogućnost u celosti ili delom vršiti sadržinu prava, ovlašćenja iz kojih se ono sastoji (npr.
kada se vlasniku ošteti stvar, poveriocu ne izvši činidba, autorovo delo objavi bez dozvole, itd.). Gubitak prava
najteži je vid povrede (npr. uništenje stvari).
Povreda prava u širem smislu ili ugrožavanje - kao i ako je vršenje prava u opasnosti, ako je ugroženo.
Pravo je ugroženo kada još nije stvoreno stanje suprotno pravu, ali aktuelno preti takva stvarna opasnost.
Npr: - zgrada se još nije srušila, ali je potkopana;
- montira se uređaj za prisluškivanje;
- bez saglasnosti autora priprema se objavljivanje dela, itd.
Radnja povrede i povređujući događaj
Pravo može biti povređeno:
- ljudskom radnjom, fizičkog ili pravnog lica (radnja povrede) ili
- događajem (povređujući događaj)
Kao npr:
- pravo službenosti prolaza povređeno je ako neko stenom zapreči prolaženje putem, ali i ako se stena tu nađe usled
odrona, udara groma i sl.
- Ako stenu ne ukloni onaj ko je dužan da put održava, opet je povređeno ljudskom radnjom (nečinjenjem).
- Radnja životinje (npr. psa) ili uređaja (npr.robota) računa se kao radnja onoga ko se njima služi (vlasnika koji pusti
psa sa lanca, ne zaustavi ga).
- I ljudska radnja (npr. čovekov napad) i događaj (napad životinje) mogu izazvati kako povredu prava tako i
ugrožavanje.
Mada se na događaje ne može uticati pravnom normom (pošto se, za razliku od radnji, ne mogu ni narediti, ni
zabraniti), ipak ima smisla povredom prava nazivati i stanja kada je titular događajem onemogućen ili ometen u
vršenju prava, jer norme regulišu ponašanje titulara i u takvim slučajevima
(npr. da u krajnjoj nuždi može da, ako mora, ubije životinju koja ga napada).
Povrede obaveze – Pravni poredak pored toga što priznaje fizičkim i pravnim licima određena prava, takođe svim
ostalim licima – „potencijalnim povrediocima“ – zabranjuje radnje povrede i ugrožavanja (načelo neminem leadere)
Nema prava bez prateće obaveze drugih da se uzdrže od svakog povređivanja!
Zato se svaka povreda prava ljudskom radnjom tretira kao povreda one obaveze koja se sastoji u
neizvršenju te obaveze ili nepravilnom izvršenju.
Vrste povreda
- Činjenica jeste da se svako pravo može povrediti i ugroziti, ali se sva prava ne mogu povrediti i ugroziti na isti način.
Vrste povreda i ugrožavanja zavise od sadržine prava i načina njegovog vršenja.
* Prava vlasti (npr. svojina, autorsko pravo)
Povređuju se u užem smislu kada se onemogući ili ometa titular da neposredno na objektu prava sprovede svoju
volju (npr. oduzimanjem bicikla, objavljivanjem pesme bez dozvole autora).
* Prava traženja (npr. obligaciono pravo na naknadu štete, stvarnopravni zahtev za predaju stvari)
Povređuju se u užem smislu kada obavezani titular:
- ili ne izvrši ili tek delimično izvši radnju (npr. ne isplati dugovanu naknadu, vrati samo deo stvari)
- ili kada treće lice onemogući ili ometa izvršenje ili prijem radnje
(npr. spreči poverioca da primi isplatu, prinudi držaoca da preda samo deo stvari).
* Preobražajna prava (npr. pravo okupirati stvar,pravo otkazati zakup)
Povređuju se u užem smislu kada se onemogući ili ometa titular da voljnom radnjom promeni pravnu situaciju
(npr. brani mu se da uzme nečiju stvar kako bi postala njegova, sprečava se da zakupcu saopšti otkaz).
* Prava učešća (npr. pravo sudelovanja u upravljanu zgradom/u donošenju poslovne odluke)
Povređuju se u užem smislu kada se onemogući ili ometa titular da učestvuje u onome u čemu je ovlašćen
(npr. preduzme se posao upravljanja bez njega, sprečava se da sudeluje u glasanju).
Sva prava mogu biti i ugrožena (povređena u širem smislu), ali opet na razne načine, u zavisnosti od svoje sadržine i
načina vršenja.
Kod prava vlasti – ugrožavanjem titularu mogućnosti da sprovede svoju volju u pogledu objekta prava;
Kod prava traženja – ugrožavanjem izvršenja dugovane radnje;
Kod preobražajnih prava – ugrožavanjem mogućnosti da preduzme voljnu radnju;
Kod prava učešća – ugrožavanjem mogućnosti da sudeluje u onome u čemu je ovlašćen.
2) PRAVOZAŠTITNI ZAHTEV I PRAVOZAŠTITNA RADNJA
Zaštita treba da omogući titularu ostvarenje interesa radi čijeg zadovoljenja pravo i postoji.
Tome služe pravozaštitni zahtev i pravozaštitne radnje.
Pravozaštitni zahtev – Kada nastupi povreda prava (u užem smislu ili širem smislu), titular po sili zakona (ipso iure)
stiče pravozaštitni zahtev (pravo na tuđu radnju):
Mogućnost da od povredioca (a nekada od drugoga) traži onakvo ponašanje kakvo je potrebno da bi ostvario interes
kojem služi njegovo povređeno pravo.
Sadržina zahteva zavisi od vrste povrede. Tako npr:
- Ako je vlasniku oduzeta stvar, može da zahteva njeno vraćanje;
- Ako je poveriocu dug izvršen samo delimično, može da traži izvršenje u celosti;
- Ako se postavlja prislušni uređaj, može da zahteva njegovo uklanjanje, itd.
Pravozaštitni zahtev je uži pojam od zahteva;
Zahtev je svaka mogućnost da se od određenog lica traži određeno ponašanje pa dakle i u slučajevima kada nema
povrede (npr. zahtev za izvršenje ugovorene činidbe, izdržavanja itd.).
Za razliku od pravozaštitnog zahteva:
Zahtev služi redovnom (normalnom) vršenju subjektivnog prava (npr. zahtev iz obligacionog prava nastao u času
dospelosti)
Pravozaštitni zahtev služi vršenju prava u nenormalnom (patološkom) slučaju – u slučaju povrede, i ima zaštitnu
funkciju (i nastaje tek sa povredom).
Titular zahtev može isticati posredstvom suda (tužbom, predlogom za izdavanje privreme mere) i vansudski.
Može se sprovesti sudskim putem, a titular ga može sprovesti i vansudski, sam, sopstvenom silom.
Pravozaštitne radnje – jesu faktičke radnje koje se preduzimaju radi zaštite prava.
Dok pravozaštitni zahtev postoji samo prema fizičkom ili pravnom licu koje je povredilo pravo
(jer samo je od čoveka ili organizacije ljudi moguće nešto tražiti), dotle neke pravozaštitne radnje vrše i prema
drugim bićima ili neživim predmetima;
npr. napadnuti povredi ili ubije životinju,
zavejani u planinskoj kući troši zatečeni ugalj, itd.
- Neke pravozaštitne radnje preduzima sud (npr. oduzme stvar smetaocu državine)
- A neke sam povređeni titular (npr. vlasnik zadrži stvari zakupca koji se isceljava a da nije izmirio svoje obaveze).
PRIGOVORI
Prigovor je pravo da se odbije ispunjenje pravozaštitnog zahteva. Njime se zahteva lišavanje osnovanosti, oduzima
mu se pravna zaštićenost (npr. prigovor prekluzije, prigovor zastarelosti, prigovor zloupotrebe prava).
Kako imalac prigovara jednostranom izjavom oblikuje odnos sa imaocem zahteva, prigovor predstavlja
preobražajno pravo.
Po trajnosti dejstva prigovori su dvojaki.
1) Dilatoran (privremen, odgđajući) - ako je pravo imaoca prigovora da samo privremeno, do daljega spreči
ispunjenje zahteva; npr. prigovor zakupca da još nije prestalo pravo držati stvar.
2) Peremptoran (trajan, isključujući)- prigovor zauvek sprečava zahtev, konačno odbija ispunjenje zahteva;
npr. prigovor preklizuje, prigovor zastarelosti.
Po razlogu neosnovanosti zahteva, prigovori su trojaki.
1) Negatorni prigovori - ističu da pravozaštitni zahtev uopšte nije ni nastao jer ne postoje pravne činjenice na
kojima tražilac zasniva zahtev; npr. da šteta nije ni nastala.
2) Ukidni prigovori – ističu da je zahtev prestao postojati zbog kasnije nastalih pravnih činjenica;
npr. da se titular povređenog prava kasnije odrekao prava na naknadu štete.
3) Odložni prigovori – navode da zahtev još nije nastao jer nedostaje neke pravne činjenice, kao kada se ističe da
potraživanje naknade štete još nije dospelo.
Po tome protiv koga se mogu istaći ili kome mogu pripadati, prigovori su:
Opšti - kada mogu pripadati svakome ili se istaći prema svakom sukcesoru
Lični - ako pripadaju samo određenom licu ili se mogu istaći samo prema određenom licu.
Prema tome da li se zahtev ostvaruje sudskim putem ili vansudskim putem, razlikuju se sudski ili vansudski.
Sudski – prigovori koje sud po službenoj dužnosti (ex officio) mora da uzme u obzir
(npr. da je ugovor zabranjen, da je nastupila prekluzija),
Vansudski – prigovori koje sud ne sme da uzme u obzir po sopstvenoj inicijativi, nego samo ako se stranka na to
pozove (npr. da je ugovor rušljiv, da je pravo zastarelo i dr.)
* Imalac može ne vršiti pravo prigovora. Služiti se njime je pravo, a ne dužnost.
PREVENTIVNA I REAKTIVNA ZAŠTITA
Povreda prava povlači za sobom reaktivnu zaštitu, a ugrožavanje (povreda u širem smislu) preventivnu zaštitu.
Reaktivna (postventivna) zaštita - sledi kada je već stvoreno stanje povrede subjektivnog prava i sastoji se u
uklanjaju stanja povrede (sud napređuje radnju uklanjanja; povređeni ga sam ukloni).
Oblici zaštite podešavaju se prema vrsti povrede, pa zato nisu isti kada je povredom pravo prestalo 1u celosti
ili delimično kada je onemogućeno ili 3otežano vršenje pojedinih ovlašćenja.
2
Tipični su ovi oblici reaktivne zaštite:
 Restitucija - kao posledica izvršenog nevažećeg pravnog posla ili neosnovanog obogaćenja:
jedna ili obe strane vraćaju dato, odnosno primljeno.
 Naknađivanje štete nastale povredom prava: naturalna restitucija, davanje druge stvari umesto uništene ili
oštećene, naknada u novcu, i dr.
 Uklanjanje stanja stvorenog povredom prava vlasti: vraćanje stvari vlasniku po reivindikacionom zahtevu,
rušenje bespravno izgrađenog objekta, povlačenje iz prometa neovlašćeno objavljenog autorskog dela.
Preventivna zaštita – sastoji se u sprečavanju radnje povrede (sud zabranjuje izvršenje radnje; ugroženi je sam
osujeti). Svrha joj je da spreči da nastupi povreda prava u užem smislu, tj. da se ugrožavanje pretvori u povredu.
Narodna mudrost: bolje sprečiti, nego lečiti, široko je potvrđena u građanskom pravu tek u 20. veku, kada je
preventivna zaštita postala redovan oblik zaštite, a ne samo krajnji izuzetak.
Tipični vidovi preventivne zaštite su sledeći:
 Zabrana daljeg vršenja radnje koja je u toku: npr. zabrana nastavljanja građenja, obustavljanje štampanja.
 Zabrana ponavljanja već izvršene radnje: npr. zabrana ponovog prelaženja preko zemljišta, ponovog
parkiranja.
 Zabrana izvršenja tek pripremane radnje:npr zabrana instalisanja uređaja, objavljivanja dela koje se štampa
76. SUDSKA ZAŠTITA
Zaštita povređenog prava se može ostvariti na 2 načina:
1
sudskim putem (sudska zaštita) – kada se pravozaštitni zahtev ili radnja ostvaruje uz pomoć države
2
vansudskim putem.
Prvi način je redovan – obavezan je kad god je blagovremeno moguć i efikasan.
A budući da je titular prava dužan da se složi sudskim putem kad god je blagovremen i efikasan, titularu je dato i
pravo na sudsku zaštitu. Odbijanje suđenja i neopravdano odugovlačenje suđenja, zato je nedopušteno – sud ne
može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan.
SUDSKA ZAŠTITA:
TUŽBE
Titular čije je pravo povređeno, svoj pravozaštitni zahtev ili radnju može ostvariti posredstvom suda (javna zaštita,
javna pravda). Sudovi su državni organi nadležni da štite povređena prava.
Zaštita od suda traži se putem tužba.
- Tužba je pismeno koje sadrži tvrdnju titulara da mu je pravo povređeno i da mu sleduje zaštita u odnosu na
tuženoga.
- Njen isključni deo je tužbeni zahtev (petitum): on predstavlja ono šta tužilac traži od suda u odnosu na tuženog,
npr. da tuženom naloži isplatu, predaju stvari, da mu zabrani prelaženje preko zemljišta, da poništi ugovor zaključen
sa tuženim, da utvrdi da je tužilac autor dela.
S obzirom na vrstu zaštite koja se tužbom traži, tužbe su trovrsne:
1) Kondemnatornim tužbama traži se da sud naloži tuženom određeno ponašanje (npr. da preda stvar, da
nadoknadi štetu, i sl.)
2) Konstitutivnim se traži promena pravne situacije (npr. poništaj pravnog posla, isl.).
3) Deklarativnim tužbama zahteva se da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje prava ili obaveza (npr. da je tužilac
vlasnik, da brak ne postoji, i sl.).
Među strankama spor se svodi o osnovanosti tužbenog zahteva, a sud treba da odluči hoće li usvojiti ili odbiti
tužbeni zahtev.
TERET DOKAZA
Građansko pravo određuje šta koja stranka treba da dokaže da bi sud odlučio u njenu korist.
Sve što stranka treba da dokaže kako bi uspela u sporu predstavlja njen teret dokaza.
- Niz građanskopravnih normi određuje izričito ko ima da dokaže neku činjenicu.
U načelu, na svakoj stranci je teret da dokaže ono što njoj ide u prilog.
Ako u tome ne uspe, gubi spor (rizik nedokazanosti).
Npr. da bi sud naložio tuženome da preda stvar tužiocu, tužilac treba da dokaže da je vlasnik i da se njegova stvar
nalazi kod tuženoga, a da bi sud odbio tužbeni zahtev, tuženi treba da dokaže da ima pravo da stvar drži, recimo da
je zakupac.
- Građansko pravo određuje i šta sud mora da utvrdi po službenoj dužnosti (ex officio), dakle, bez obzira da li se
stranke na to pozivaju. Npr. da li je pravo prestalo usled prekluzije, da li je ugovor zabranjen itd.
Za neke činjenice koje nisu izvesne građansko pravo uzima da postoje ili da ne postoje, ne tražeći da se dokaže da je
zaista tako, a za neke činjenice čije je postojanje ili nepostojanje izvesno, uzima suprotno od toga što je izvesno, ne
dopuštajući dokaz kako jeste doista.
Tako građansko pravo normama o presumpcijama i fikcijama određuje položaj suda i stranaka u odnosu na
ovakve činjenice: raspoređuje teret dokazivanja o njima, isključuje mogućnost njihovog dokazivanja ili sudu nameće
obavezu da o njima vodi računa po službenoj dužnosti.
SUDSKE ODLUKE
Kada sud utvrdi sve što je dužan u pogledu sporne stvari, donosi odluku kojom rešava spor - meritorna odluka ili
presuda. Kako se presudom izjašnjava o osnovanosti pravozaštitnog zahteva (usvajajući ga ili odbijajući),
vrstom tužbe određena je i vrsta presude: kondemnatorna, konstitutivna ili deklarativna.
Pre donošenja meritorne odluke sud može, na traženje stranke, doneti i provizornu odluku – privremenu meru.
Njome usvaja meritorne pravosnažne odluke, i to samo ako postoji opasnost da bi bez izricanja ove mere
ostvarivanje pravozaštitnog zahteva bilo onemogućeno ili bitno otežano.
77. PREZUMPCIJE I FIKCIJE
Pravne pretpostavke ili prezumpcije (praesumptiones) jesu činjenice za koje pravo uzima da postoje, ne tražeći
dokaz o tome. npr, za lica starija od 14 godina, da su sposobna da rasuđuju;
za dužnika, da je hteo manju obavezu, a ne veću, i dr.
Ali za takvu činjenicu će se uzeti da postoji samo kada doista postoji neka druga ili druge činjenice.
Osnov (basis) pretpostavke - činjenica iz čijeg postojanja se izvodi zaključak o postojanju pretpostavljene
(prezumpirane) činjenice.
Ako osnov postoji (neposredan je, dokazan je), važi i pretpostavka. Zakonodavac uglavnom određuje jednu činjenicu
kao osnov, a drugu kao prezumpciju, ako uoči pravičnost da kada postoji jedna po pravilu postoji i ona druga.
Npr, prezumpcija je da onaj ko se prema stvari ponaša kao prema svojoj ima pravo svojine na njoj, a to je većini
slučajeva redovno, normalno, uobičajeno, zaista tako
Po tome kakav je odnos između osnova i prezumpiranje činjenice, prezumpcije se dele na:
- Oborive (rušljive, pravne) - ako pravo dopušta da se uprkos postojanju osnova dokaže suprotno pretpostavci koju
je postavio.
npr: prezumpcija savesnosti - za dužioca koji vrši pravo koje nema, da ne zna i ne može znati da ga nema;
prezumcija bračnosti deteta - za muža majke, da je otac deteta rođenog u braku ili određeno vreme po prestanku
braka;
prezumpcija deliktne nesposobnosti - za dete starije od 7 a mlađe od 14 godina, da nije sposobno da rasuđuje, itd.
Oboriti prezumpciju znači dokazati suprotno onome što se prezumpira, a ne suprotno osnovu, jer prezumpcija važi
samo ako osnov zaista postoji (nesporan je, dokazan je).
fikcija kumulativnosti uzroka - da su sva povezana lica prouzokovala štetu, mada je samo neko od njih, ako se ne
može ustanoviti ko je;
fikcija rođenja - da je još nerođeno dete već rođeno, iako nije u času ostaviočeve smrti, itd.
Kao i kod presumpcije i kod fikcije je za njeno važenje nužno da postoje neke stvarne činjenice (osnov fikcije, basis):
- da je lice izazvalo nastupanje uslova
- da je više lica povezano delovalo u vezi sa nastupelom štetom
- da je dete začeto.
Kada osnov fikcije postoji, fingiranu činjenicu nema potrebe dokazivati, niti je dopušteno dokazivati suprotno
njoj i pozivati se na stvarno stanje, a dužnost je suda da izrekne pravne posledice koje ona rađa:
- da uslovno obavezanom ne naloži izvršenje radnje iako je uslov nastupio
- da obeleže na naknadu štete sva povezana lica, iako sva nisu štetu prourokovala, itd.
Isti pravni režim za stranke i sud stvaraju fikcija i neoboriva pretpostavka.
I fikcijom i neoborivom presumpcijom pravilo predviđeno za jednu situaciju proteže se i na situaciju koja je od nje
različita. Razlika između fikcije i neoborive presumpcije samo je na faktičkom planu: dok u slučaju fikcije ne postoji
mogućnost da je i stvarno onako kako se uzima, u slučaju neoborive presumpcije to je moguće.

Mehanizam obaranja prezumpcije sastoji se u dokazivanju da uprkos tome što osnov (stvarna činjenica) postoji, ne *** Dok se kod fikcije uzima da izvesna činjenica postoji, iako se zna da to nije tačno, kako bi se omogućila zaštita
postoji i pretpostavljena činjenica (prezumpcija). određenog pravnog interesa, dotle se kod pravne pretpostavke ili prezumpcije pretpostavlja da je nešto tačno jer se
Dakle, iako se držalac ponaša kao vlasnik, da ipak nije vlasnik, polazi od uobičajene životne situacije, nečega što se redovno dešava, i time se prebacuje teret dokazivanja na onoga
- iako je muž majke, da nije otac deteta, koji tvrdi suprotno (da držalac szvari nije njen vlasnik, da dete rođeno u braku nije bračno, da imovina udate žene
- iako još nema 14 godina, da je sposoban da rasuđuje, itd. nije stečena od muža).
Postavivši prezumpciju oborivo, zakonodavac je teret dokaza o suprotnom od onoga što je pretpostavljeno pravilo
na drugu stranku, a time i rizik nedokazanosti i gubitka spora.
Oboriva prezumpcija, prema tome, uvek vojuje za jednu stranku u sporu (npr. za dete mlađeg od 14 godina, itd.), a
nalaže sudu da – ako ne bude oborena – iz nje izvede pravne posledice koje ona proizvodi.

- Neoborive (nerušljiva, pravna i o pravu) - kada zakonodavac osnov i prezumpciju stavi u takav odnos da u prisustvu
osnova (nesporne, dokazane činjenice) ne dopušta dokazivanje suprotnoga onome što prezumpira iako je samo
verovatno da stanje zaista odgovara prezumpiranom.
Takvom, neoborivom učinio je pretpostavku:
- da su deca do navršene 7. godine života u svakom slučaju nesposobna da rasuđuju;
- da je zaključen novi ugovor o zakupu ako po isteku roka zakupac nastavi da stvar upotrebljava, a zakupac se tome
ne protivi
- da dužnik, koji dobročnim raspolaganjem tako umanji svoju imovinu da poverilac ne može da se namiri, postupa
nesavesno (da zna i mogao je znati da time škodi poveriocu), i dr.
Kad god postoji osnov prepostavke važi i prezumpcija, bez potrebe da se ona dokazuje i bez mogućnosti da
se ona obesnaži - da se dokaže suprotno njoj, a sud je obavezan da izvede predviđanje pravne posledice iz njenog
važenja (ne sme da se naloži detetu mlađem od 7 godina da nadoknadi štetu, niti zakupcu da se iseli, itd.).

Isto važi za fikcije. 78. VANSUDSKA ZAŠTITA

To su nepostojeće činjenice za koje se uzima da postoje (nije, a smatra se da jeste), i postojeće činjenice za koje se VANSUDSKA ZAŠTITA (SAMOZAŠTITA)
uzima da ne postoje (jeste, a smatra se da nije).
VRSTE ZAŠTITE
Tako se, primera radi, fingira da uslov nije nastupio, mada jeste: Pravozaštitni zahtev i pravozaštitnu radnju titular može ostvariti i bez obraćanja sudu, vansudski: sam (samozaštita,
npr. fikcija nenastupanja uslova - ukoliko je njegovo nastupanje nesavesno izazvao onaj čije pravo nastaje privatna zaštita, privatna pravda).
ostvarenjem uslova;
Na primer, vlasnik kome je lopov oteo tašnu može je samo silom povratiti; imalac službenosti prolaza kojem vlasnik
sprečava prolaz, može sam skršiti njegov otpor; vlasnik napadnutog psa može psa-napadača sam oterati; prolaznik
može sam ugasiti požar na tuđem automobilu, i sl.
Vansudska zaštita i sudska zaštita predstavljaju dva načina za ostvarivanje pravnog poretka. Njihov cilj je isti:
ostvarenje subjektivnih prava u slučaju povrede (u užem smislu) i ugrožavanja.
Svako pravo, bez obzira kakve je prirode, može dobiti zaštitu u sudskom postupku, ali se svako ne da zaštiti
radnjama samog titulara. A samostalno se ne može ostvariti ni svaka vrsta zaštite: može samo ona vrsta koja bi, da
se preduzima sudskim putem, odgovarala kondemnatornoj.
Sopstvenom silom može se, iznuditi nečija radnja (aktivna-činjenje, ili pasivna – nečinjenje), a ne može promena
pravne situacije (nastanak, izmena, prestanak prava ili obaveze) niti utvrđeje postojanja ili nepostojanja prava ili
obaveze. Konstitutivnu i deklarativnu pravnu zaštitu može da pruži samo sud.
Samostalno titular može sprovesti kako preventivni pravozaštitni zahtev ili radnju (npr. povrediocu oduzme alat
kojeg je doneo da bi demontirao uređaj čije je postojanje dužan da trpi), tako i reaktivne (npr. ponovo postavi
demontirani uređaj ili prinudi povredioca da to učini).
Titular svoje pravo može štiti bilo tako da sam preduzme određenu radnju (npr. sa svojeg zemljišta ukloni
neovlašćeno parkiran automobil), bilo tako da prinudi drugoga na aktivnu radnju (da ukloni automobil) ili na pasivnu
(da ne parkira).
SAMOZAŠTITA KAO LEGITIMNI IZUZETAK
Zaštita sopstvenom radnjom ima isti legitimitet kao i sudska zaštita, jer ga izvodi iz zajedničkog im cilja – štićenja
prava i ostvarivanja pravnog poretka (a pravno načelo je da se prava štite).
Pravni poredak uređuje oba načina zaštite. Kao ni sudska zaštita, ni vansudska ne predstavlja nekontrolisano vršenje
sile. Za vansudsko vršenje zaštite su propisani uslovi.
Svakim oblikom samozaštite štiti se subjektivno pravo tako što se povređuje tuđe. Kako je zabranjeno povređivati
tuđa prava (pravno načelo neminem laedere), samozaštita je izuzetak koji može biti dopušten samo pod određenim
pretpostavkama. Osim posebnih uslova dopuštenosti, koji važe samo za pojedine oblike samozaštite, postoje i opšti
uslovi dopuštenosti, zajednički za svaki oblik.
USLOVI DOPUŠTENOSTI SAMOZAŠTITE
1. Opšti uslovi dopuštenosti zajednički za svaki oblik
A) Likvidno pravo
Ko može da se zaštiti sudskim putem, može i sam. Da bi smeo preduzeti samozaštitnu radnju titular pre svega mora
zaista imati pravo, a štićeno pravo mora biti likvidno: takvo da bi ga i sud štitio, da mu se ne bi mogao suprotstaviti
prigovor. Npr. ne sme prinuđivati dužnika ako je obaveza zastarela, ako se odrekao prava, jer ni sud ne bi smeo
naložiti izrvršenje takve obaveze protiv volje dužnika. Ukratko, sam sme da se zaštiti onaj titular koga bi i sud
zaštitio.
B) Nedostižna sudska zaštita (neblagovremena ili nedelotvorna)
Međusobni odnos sudske i vansudske zaštite danas je takav da je sudska zaštita dopuštena uvek, a samozaštita
samo u određenim slučajevima; sudska je pravilo, samozaštita izuzetak. Država nema monopol na zaštitu prava, ali
ima prvenstvo, prioritet u odnosu na zaštitu prava od strane titulara. Država ni danas nije isključivo za sebe zadržala
zaštitu prava u svim slučajevima, nego samo prvenstvo u toj zaštiti: samozaštitu dopušta u načelu jedino onda kada
njena zaštita nije dostižna.
Vanduska zaštita je, dakle, supsidijerna u odnosu na sudsku. Kada je blagovremeno moguća, sudska zaštita je za
titulara i obavezna. Odatle proističe kao negativan uslov dopuštenosti samozaštite: da u konkretnom slučaju nema
izgleda za blagovremenu i efikasnu sudsku zaštitu, čak ni putem privremene mere.
Neblagovremenost sudske zaštite znači da samozaštita ne trpi odlaganje, kao što je to npr. kada kelner zaključava
vrata jer gost, koji je odbio da plati uslugu, pokušava da napusti restoran; kada vlasnik stana silom sprečava lice da
se bespravno useli u njegov stan, kada čovek sebe ili svog psa brani od psa koji ga je napao.
Blagovremenost znači da titular državnu zaštitu može sačekati (odložiti samozaštitu) bez rizika, bez opasnosti od
štete po ostvarenje interesa kojem potvrđeno pravo služi, kao recimo, da se kelner ili vlasnik stana obratio policajcu
koji se nalazio u blizini.
C) Potreban i primeren način
Radnja titulara mora biti potrebna za ostvarenje zaštite (dakle, da se bez nje zaštita ne bi dala ostvariti), a uz to i
primerena (ne sme prelaziti dovoljnu meru). Ne postoji zakonski katalog takvih radnji. Potrebnost i primerenost
(neprekomerenost) mora se prosuditi od slučaja do slučaja, s obzirom na sve konkretne okolnosti.
Samozaštitna radnja nije uopšte potrebna, izlišna je npr. ako je kelner ograničio gostu slobodu kretanja uprkos tome
što je gost ostavio vredan prsten kao obezbeđenje da će namiriti dug, ako je vlasnik stana upotrebio silu iako je lice
pokazalo spremnost da odustane od pokušaja useljenja i počelo odnositi stvari, ako je napadnuti nastavio da udara
psa i pošto je pas počeo da beži.
Samozaštitna radnja nije primerena(prekomerna je), recimo, ako je kelner lišio gosta slobode kretanja a mogao mu
je oduzeti novčanik; ako vlasnik stana nije samo sprečio unošenje stvari nego ih je i polomio, izbacio sa visine kroz
prozor; ako napadnuti ubije psa, umesto da ga otera.
Ako se svrha zaštite može postići na više načina, mora se izabrati onaj koji ne škodi drugome, ili mu najmanje škodi
(najpoštedniji kao primeren način, vršenje zaštite civiliter).
D) Odsustvo očigledne nesrazmere
Prava se štite bez obzira na svoju vrednost, ali ipak ne po svaku cenu. Pogotovo kada se, kao kod samozaštite, to čini
na račun tuđih dobara, žrtvujući ih. Da bi samozaštita bila dopuštena, interes lica kojem se škodi radnjom zaštite ne
sme biti nesrazmerno vredniji od štićenog titularevog interesa.
Samozaštita služi nesrazmerno manje vrednom dobru, npr. kada je gost lišen slobode kretanja zbog dva neplaćena
pića; kada je kod lica koje pokušava bespravno useljenje izazvan težak invaliditet; kada je ubijen skupoceni pas da bi
se spasao ionako umirući kućni ljubimac.
E) Prirodna volja
Za samozaštitu nije potrebna sposobnost kao za samostalno sticanje prava – poslovna sposobnost (određeni broj
godina, sposobnost brinuti o svojim pravima i interesima u poslovnim odnosima). Dovoljna je faktička sposobnost
imati volju da se štiti svoje pravo.
Samostalno štićenje prava srodno je, naime, situaciji samostalnog vršenja prava (izvršavanju sadržine ovlašćenja –
npr. držanju stvari, upotrebljavanju i sl.), za koju se takođe ne traži poslovna sposobnost, a ne situaciji samostalnog
sticanja prava. (* objasnjenje: sa jedne strane je sticanje prava za koje se traži poslovna sposobnost, a sa druge
strane se nalaze samostalno vršenje i štićenje prava za koje ne treba poslovna sposobnost)
F) Radnja u cilju zaštite prava nije lična i nezamenljiva
u tom smislu da bi smeo da je izvrši samo titular, već se on može u tu svrhu služiti drugim licima (kao fizičkom
radnom snagom, kao stručnim licima i sl.) ili im sasvim poveriti njeno izvršenje (zastupanje u samozaštiti).
Budući da se radnja zaštite prava ne sastoji u preduzimanju pravnog posla, za pomoćnike u zaštiti ne traže se uslovi
potrebni da bi neko bio punomoćnik. Načelo je da titular ne mora sam, lično da vrši svoje pravo, osim ako je to
izričito određeno ili proizlazi iz prirode stvari, pa to važi i za vršenje prava samozaštite.
2. Posebni uslovi dopuštenosti koji važe za pojedine vidove samozaštite
Osnovni oblici dopuštene samozaštite su samopomoć, nužna odbrana i krajnja nužda, a međusobno se razlikuju
po situacijama na koje se odnose, po svojim posebnim uslovima, a i drugačijim pravnim posledicama.
*** Kod nas nisu uređeni građanskopravnim normama, osim samopomoći. Odredba o dopuštenoj samopomoći
imaoca prava neadekvatna je, pre svega preuska, a odredba o samopomoći držaoca, neadekvatna je, jer je preširoka
(omogućuje upotrebu sile čak i godinu dana nakon vicioznog lišenja državine). Neusklađene su, budući da se pod
težim uslovima štiti subjektivno pravo nego faktička vlast, koja se štiti I kada ne počiva na subjektivnom pravu.
ZOO određuje da štetnik ne odgovara za štetu koju prouzrokuje u nužnoj odbrani i krajnjoj nuždi (stanju nužde), ali
ne definiše šta su nužna odbrana i krajnja nužda.
A) Samopomoć
Samopomoć predstavlja hitno potrebnu radnju povređivanja tuđeg pravnog dobra da bi se obezbedilo ili ostvarilo
svoje ili tuđe pravo traženja (relativno pravo) ili izbegle neizbežne znatne teškoće njegovog kasnijeg ostvarivanja.
 Npr. vlasnik ili čuvar parkinga vrši samopomoć, ako izbuši pneumatike na neregistrovanom vozilu korisnika koji se
spremio da njime napusti parking ne podmirivši dug; oštećeni vrši samopomoć kada zadrži stvar štetnika, čiji se
indentitet i potrebni podaci ne daju utvrditi, a koji se sprema da napusti mesto događaja, zemlju i sl.; držalac kome
je ukraden kaput, vrši samopomoć, kada našavši ga na drugome, upotrebi silu da ga vrati.
Samopomoć se razlikuje od drugih oblika samozaštite po tome što služi obezbeđenju ili ostvarivanju svojih ili tuđih
prava traženja – zahteva (relativna prava) – obligacionih zahteva.
Npr: prodavačevog zahteva isplate cene, oštećenikovog zahteva za naknadu štete, stvarnopravnih zahteva,
reivindikacionog zahteva za predaju stvari, posesornog zahteva za prestanak smetanja državine, autorskopravnih
zahteva, pesnikovog zahteva za uklanjanje tuđih prepravki.
Samopomoć je dopuštena ako su osim tih posebnih uslova ispunjeni i navedeni opšti: da se preduzima radi likvidnog
prava, kad državna zaštita nije dostižna, radnjom koja je potrebna i primerena, a ne povređujući nesrazmerno
vrednije dobro.
B) Nužna odbrana
Nužna odbrana predstavlja hitno potrebnu radnju povređivanja napadačevog pravnog dobra da bi se odbio aktuelni
protivpravni napad na svoje ili tuđe pravo vlasti (apsolutno pravo).
U nužnoj odbrani postupa npr. ko udara čoveka koji neovlašćeno nasrće na njegovo telo; vlasnik vinograda, terajući
lice koje neovlašćeno bere grožđe; imalac stanarskog prava, izbacujući iz stana onoga ko se bez osnova useljava u
njegov stan; umetnik čija se slika neovlašćeno postavlja za izložbu, kada je otme od organizatora; imalac žiga, kada
sprečava istovar i prodaju robe za koju je neovlašćeno iskorišćen njegov robni znak.
Specifično je za ovaj oblik samozaštite da se njime štite
1) svoja ili tuđa prava vlasti (apsolutna prava) – pravo svojine, pravo zakupa, autorsko pravo, pravo na žig, pravno
na život, pravo na ugled itd, i to 2) odbranom od napada, 3) koji potiče od čoveka, 4) aktuelan je – neposredno
predstoji , upravo je započet ili još traje (pa nije dopuštena npr. kao osveta za već okončan napad, uzvraćanje
udarca sledećeg dana), i 5)protivpravan – suprotan pravnoj zabrani ili naredbi.
Da bi nužna odbrana bila dopuštena, osim tih posebnih uslova potrebni su i oni opšti: da je napad usmeren na
egzistentno likvidno pravo, a sudska zaštita nije aktuelno dostižna, da je odbrana potrebna i primerena, a da
povređeno dobro nije nesrazmerno vrednije od štićenog dobra.
C) Krajnja nužda
Krajnja nužda (stanje nužde) predstavlja hitno potrebnu radnju povređivanja tuđeg pravnog dobra da bi se otklonila
aktuelna opasnost povrede svog ili tuđeg prava vlasti (apsolutnog prava).
U krajnjoj nuždi postupa onaj ko npr. ubije ili povredi tuđu kravu koja ga je napala; ko povredi tuđeg ili ničijeg psa
koji je nasrnuo na njega ili komšijino dete; ko sruši tuđu skulpturu koja preti da usled vetra padne na njega ili
susedov objekat; ko zavejan u planinskoj kući troši tuđe namirinice i ogrev i sl.
Specifično je za ovaj oblik samozaštite da se njime štite
1)svoja ili tuđa prava vlasti (apsolutna prava) ,
2)uklanjanjem od njih opasnosti (koja se može sastojati u napadu, npr. nasrtaju psa, ali ne mora, kao npr. opasnost
od smrzavanja u zavejanoj kući)
3) koja ne potiče od ljudske radnje već od događaja (od životinje, dejstva prirodnih sila, nekontrolisanih pokreta
čoveka, npr. u snu, i sl.)
4)aktuelna je (tj. još postoji u času preduzimanja samozaštite – a nije takva npr. ako onaj ko je bio zavejan u tuđoj
kući nastavi i po uklanjaju smetova da troši tuđe namirnice i ogrev),
5)neskrivljena (a nije takva npr. kada se draži pas, kada se posetilac zoo-vrta, preskočivši ogradu suoči sa divljom
životinjom).
Dopuštenost krajnje nužde iziskuje još i opšte uslove za dopuštenost svake samozaštite: da se štiti stvarno postojeće
likvidno pravo, bez mogućnosti blagovremene sudske zaštite, pomoću potrebe i primerne radnje.
Takođe opšti uslov, da vrednost štićenog dobra nije bitno manja od vrednosti povređenog dobra, pooštren je kod
krajnje nužde jer je potrebno da je štićeno dobro bar jednako vredno povređenom dobru (a nije npr. ako se ubije
konj, da ne bi zgazio pile, uništi automobil da ne ošteti bicikl).
PRAVNE POSLEDICE SAMOZAŠTITE
Ako su ispunjeni opšti i posebni uslovi, radnja povrede tuđeg prava u samopomoći, nužnoj odbrani i krajnjoj nuždi,
nije protivpravna, već je dopuštena. A protivpravno je sprečavati titulara u vršenju dopuštene samopomoći, nužne
odbrane i krajnje nužde.
Ko štetu prourokuje u dopuštenoj samopomoći, nužnoj odbrani i krajnjoj nuždi nije obavezan da je nadoknadi , osim
ako je sam skrivio potrebu samopomoći, nužne odbrane ili krajnje nužde.
Npr. onaj ko izazove drugoga, sme u odbrani od njegovog napada da ga povredi, ali mu duguje naknadu štete; ko
uprkos zabrane draži životinju, pa ga životinja napadne, može je ubiti ili povrediti otklanjajući opasnost, ali duguje
naknadu njenom vlasniku.
Kod svakog oblika samozaštite može doći do prekoračenja samozaštite – upotrebe nepotrebne i neprimerene sile,
kao i do putativne samozaštite, kada lice pogrešno misli da je pravo povređeno, ugroženo, da postoji napad odn.
opasnost (npr. oprema za prisluškivanje je neispravna, skulptura samo ostavlja utisak da će pasti a arhitektonski je
namerno tako izvedena i građevinski bezbedna, po sredi je pirotehnička proba za snimanje spota, a ne pravi požar).
Kako je radnja prekoračene samozaštite i radnja putativne samozaštite protivpravna, protiv njih je dopuštena nužna
odbrana.
Ako je vršilac samopomoći, nužne odbrane i krajnje nužde kriv za prekoračenje odn. za pogrešnu predstavu,
odgovara za prouzrokovanu štetu.