OPŠTI DEO GRAĐANSKOG PRAVA

SUBJEKTIVNA GRAĐANSKA PRAVA I OBAVEZE

Pojam građanskih prava i obaveza

38. GRAĐANSKOPRAVNI ODNOS, SUBJEKTIVNO

GRAĐANSKO PRAVO I GRAĐANSKOPRAVNA
OBAVEZA
Građanskopravni odnos je odnos između pravvnih subjekata, u kojem se oni javljaju kao
imaoci pdređenih subjektivnih građanskih prava i određenih građanskopravnih obaveza.
Građanskopravni odnos je uređen građanskopravnom normom, međutim, ukoliko nije
regulisan građanskopravnom normom, radi se o pravnoj praznini građanskog prava.
Građanskopravne norme uređuju građansko pravne odnose tako što predviđaju subjektivno
pravo za nekog i nalažu obavezu drugim licima, a u slučaju povrede prava tj. neizvršenja
obaveze predviđaju sankciju.
Elementi opšteg dela građanskog prava su subjektivna prava i obaveze (koji sačinjavaju
građanskopravni odnos).
Subjektivno pravo predstavlja povoljnost za imaoca prava, dok, s druge strane, obaveza nije
povoljnost za imaoca obaveze.
Subjektivno pravo je ovlašćenje, a ovlašćenje je neka konkretno određena mogućnost za lice
koje je pravnom normom potvrđena (priznata) ili stvorena (data) i praćena je obavezom
drugih lica. Onaj kome je mogućnost priznata ili data se naziva imalac prava (titular).
Ako se radi o faktičkoj mogućnosti (koja postoji i bez pravne norme), tada subjektivno pravo
znači pravno priznavanje (potvrđivanje) te mogućnosti.
(pr. i bez pravne norme je moguće dati detetu ime)
Obaveza je pravno naložena dužnost tj. moranje.
Subjektivno pravo predstavlja mogućnost neke radnje (pr. tražiti isplatu novca) ili mogućnost
nekog stanja (pr. da stvar bude nečija).
Svaka građanskopravna obaveza se sastoji uvek i samo u dužnosti određene ljudske radnje
(aktivne ili pasivne), pritom, ne postoje obaveze stanja.
Neke građanskopravne obaveze postoje:
1) samo onda i uvek kada postoji pravo
2) nezavisno od prava
 3) korespodentne subjektivnim građanskim pravima (ono što je za jednog pravo, za
drugoga je obaveza);
Najveći broj obaveza u subjektivnom građanskom pravu su obaveze jednih lica radi prava
drugih.
Svako pravo je praćeno obavezom, ali obrnuto ne važi, jer se obaveza određuje zbog prava, a
ne obrnuto.
Zaštićenost: Subjektivna prava su pravno zaštićena – u slučaju povrede sud će na zahtev
povređenog titulara pružiti zaštitu (po tužbi titulara sud nalaže lopovu da vrati ukradenu stvar
vlasniku) ili je titular ovlašćen da se sam štiti (pr. sam će prinuditi lopova da mu vrati
ukradenu stvar).
Subjektivna prava mogu i da ne uživaju zaštitu (pr. u slučaju prirodnih obligacija) ili da je
samo uslovno uživaju (pr. kod zastarelih potraživanja).

39. PRAVA – OBAVEZE, PRAVA – TERETI

PRAVA – OBAVEZE
Kada povoljnost nije samo za titulara, tada je pravo ujedno i obaveza, dakle pravo-obaveza,
odnosno pravo koje je imalac dužan da vrši.
Nevršenje prava i obaveze se sankcioniše.
Kada se radi o pravu – obavezi titular je na jedno isto ponašanje i ovlašćen i obavezan.
(pr. obaveza (tj. dužnost) i ovlašćenje roditelja je da vaspitava svoje dete)
Isto ponašanje je sadržina i prava i obaveze, a isto lice ima isto onakvo pravo kakva je i
obaveza.

PRAVA – TERETI
Pravo – teret je naziv za pravno priznatu mogućnost da se izvrši radnja koju treba izvršiti da
bi se postigla određena pravna posledica koja je pre svega u interesu lica o čijoj radnji se radi
(ili u opštem interesu), ali čije izvršenje nije dužnost.
Kod prava – tereta ne postoji dužnost da se pravo vrši, već je izvršenje radnje samo pravni
uslov za nastupanje pravne posledice.
Isključivo od titulara zavisi da li će načiniti neku radnju koja će proizvesti po njega povoljnu
pravnu posledicu.
Titularu prava – tereta izvršenje radnje ne može sudski da se zabrani jer je izvršenje radnje
pravo titulara.

1
PRAVNA POZICIJA
Subjektivno pravo čine ovlašćenja iz kojih se ono sastoji. Pravna pozicija označava širi pojam
od subjektivnog prava jer ona obuhvata još i obaveze koje nisu građanskopravne.
Pravna pozicija se izjednačava sa pravom tj. pravo obuhvata i elemente pravne pozicije –
naročito ovlašćenje raspolaganja pravom (pr. pravnu poziciju vlasnika čine i osim prava
svojine i ovlašćenja i obaveze koje ima kao vlasnik, recimo da prenese pravo svojine ili da ga
ograniči itd.)

2
Vrste građanskih prava i obaveza

RAZNOVRSNOST PRAVA I OBAVEZA

Zbog važenja načela autonomije volje u građanskom pravu ne postoji ograničeni broj
subjektivnih građanskih prava i obaveza (jer i privatnim izvorima prava mogu da se
ustanovljavaju nova i drugačija prava i obaveze).
U pogledu sadržine svaka obaveza se ispoljava u jedom od četiri vida:
a) pozitivna (aktivna)
1) davanje (dare)
2) činjenje (facere)
b) negativna (pasivna)
3) propuštanje (non facere)
4) trpljenje (pati)
Davanje (dare) se sastoji u predaji nečega, što se ne bi moralo predati da imalac nema pravo.
(pr. obaveza prodavca da kupcu preda kupljenu stvar)
Činjenje (facere) predstavlja neki rad.
(pr. raditi za poslodavca)
Propuštanje (non facere) je uzdržavanje od sopstvene radnje koja bi se smela vršiti da imalac
nema pravo.
(pr. ne obavljati neke poslove u svom stanu u određeno vreme)
Trpljenje (pati) znači podnošenje tuđe radnje koja se inače ne bi morala trpeti kada imalac ne
bi imao pravo.
(pr. parkiranje vozila u tuđem dvorištu)
Sadržinska raznovrsnost subjektivnih prava je znatno veća nego raznovrsnost obaveza, jer
veliki broj obaveza, jer veliki broj obaveza ima potpuno jednaku sadržinu, bez obzira na
različitost prava nasuprot kojih stoje.

40. PROSTA I SLOŽENA PRAVA

(osnovna podela)
Subjektivna prava se razlikuju po broju ovlašćenja iz kojih se sastoje:
1) Prosta (jednosložna) prava sadrže samo jedno jedino ovlašćenje tj. jednu priznatu
(datu) mogućnost.
(pr. pravo na davanje otkaza)
2) Složena (višesložna) prava sadrže dva ili više ovlašćenja.
(pr. pravo svojine, pravo zakupa...)

3
Podela na prosta i složena prava je osnovna podela jer ona može da se izvede bez ostalih
podela, dok ostale podele ne mogu da se izvedu bez nje.

Ako je pravo prosto ono će celo biti ili npr. apsolutno ili relativno, dok složeno pravo ne
mora celo da bude takvo – neka ovlašćenja iz kojih se sastoji mogu imati više osobina.

Kod složenih prava razlikuju se njihova:

1) Kompleksnost – broj ovlašćenja iz kojih se sastoje (složenost u kvantitativnom

smislu)
2) Komplikovanost – raznovrsnost ovlašćenja iz kojih se sastoje (složenost u
kvalitativnom smislu)
Ovlašćenja iz istog sklopa složenih prava mogu da se razlikuju po:
a) Prirodi (pr. neka su imovinska, neka neimovinska)
b) Funkciji (pr. neka su prava pripadanja, neka prava vlasti)
c) Objektu (pr. nisu sva usmerena na isti objekat)
d) Dejstvu (pr. neka su apsolutna, neka relativna)
e) Prenosivosti (pr. neka prava menjaju titulara, neka ne)

41. APSOLUTNA I RELATIVNA PRAVA

(podela prava prema dejstvu)

Apsolutna prava imaju samo jedno, uvek jednako, negativno, uopšteno određeno dejstvo
prema svima (erga omnes/contra omnes).
Relativna prava, osim prema svima jednakog, negativnog i uopšteno određenog dejstva,
imaju i prema određenom licu (licima) drugačije konkretno određeno, nekada pozitivno,
nekada negativno dejstvo (erga unum inter partes).

Dejstvo – odnos prava i obaveza;

Podela – prava i obaveze ne stoje u istom odnosu
kod svih subjektivnih prava;

Apsolutna prava deluju prema svima (protiv svih), a relativna prava deluju samo prema
pojedinačno određenom licu (licima).
(pr. apsolutno pravo – pravo svojine)

4
Kada titular ima neka prava (apsolutna prava), tada svi ostali imaju obavezu da se uzdržavaju
od rasnji koje bi ometale titulara u vršenju svojih prava – apsolutno dejstvo prava;
Kada titular ima neka druga (relativna prava) obavezano je samo određeno lice (lica) –
relativno dejstvo prava;
Kvantitativna razlika se ogleda u broju dejstava – neka prava imaju samo jedno apsolutno
dejstvo, a druga imaju i apsolutno i relativno dejstvo.
Kvalitativna razlika se ogleda u vrsti dejstava – apsolutno dejstvo svih prava je iste vrste –
uvek negativno i uopšteno određeno, a relativno dejstvo onih prava koja ga imaju nekada je
negativno, nekada pozitivno, a uvek konkretno određeno.
Svako pravo deluje apsolutno, međutim neka prava su praćena samo jednom jednakom
obavezom svih drugih lica, a druga prava su, osim takvom obavezom, praćena još jednom
drugačijom obavezom tačno određenog ili određenih lica.
Relativno dejstvo može da bude:
1) Negativno (pasivno)
2) Pozitivno (aktivno)
Obaveza koju ima tačno određeno lice ili lica nasuprot relativnom pravu se javlja u 4 oblika:
a) Obaveza davanja (dare)
(pr. prodavac je dužan da kupcu preda kupljenu stvar)
b) Obaveza činjenja (facere)
(pr. izdavač je dužan da objavi autorovu knjigu ne čije se objavljivanje obavezao)
c) Obaveza propuštanja (non facere)
(pr. onaj ko je objavio u novinama neistinitu informaciju o drugom je dužan da se
uzdrži od njenog ponovnog objavljivanja)
d) Obaveza trpljenja (pati)
(pr. vlasnik stvari koje je autorsko delo ili kulturno dobro dužan je da trpi da ga
određena lica razgledaju)
Sadržina obaveze koja stoji naspram relativnog prava se menja u zavisnosti od
sadržine relativnog prava (opisana konkreno).
Apsolutna i relativna prava se razlikuju trojako:
1) Po tome u kakvom međusobnom odnosu stoje ovlašćenje (pravo) i obaveza;
2) Po vrsti (sadržini) obaveze koja stoji nasuprot pravu;
3) Po određenosti i obimu obaveze;
Neka prosta prava deluju samo apsolutno – to su sva ona prosta prava čije je jedino
ovlašćenje ono ovlašćenje iz kog se pravo sastoji i praćeno je samo jednoobraznom
negativnom obavezom svih ostalih lica (pr. pravo dati otkaz ili pravo okupacije).
Prosto pravo sa relativnim dejstvom ima i apsolutno dejstvo (pr. pravo na naknadu štete).

5
Složeno pravo deluje apsolutno ako su sva ovlašćenja iz njegovog sastava sa apsolutnim
dejstvom (pr. pravo svojine), jer su sva ovlašćenja tada praćena jednoobraznom, negativnom
obavezom svih ostalih lica.
Složeno pravo deluje i relativno, kada je makar jedno ovlašćenje iz njegovog sastava sa
relativnim dejstvom (pr. autorsko pravo).

42. SUPROTSTAVLJIVA I NESUPROTSTAVLJIVA

PRAVA
(podela prava prema snabdevenošću pravom sledovanja)
Suprotstavljivost prava označava to da na opstanak prava koje postoji na nekom objektu ne
otuče to kome objekat pripada, odnosno ne utiče promena imaoca objekta.

Sukcesija – prelazak prava pripadanja objekta s

jednog imaoca na drugog.

Pravo opstaje uprkos promeni imaoca objekta na kom to suprotstavljivo pravo postoji. Ako je
pravo suprotstavljico, ono je imuno na sukcesiju tj. promeni titulara prava pripadanja
(svejedno je da li je raspolaganje objektom inter vivos ili mortis causa).
Svojstvo suprotstavljivosti se naziva i pravom sledovanja jer kome god da objekat prava
pripadne, pravo je neraskidivo povezano sa samim objektom.
Nesuprotstavljivo (neopremljeno ovlašćenjem sledovanja) je svako ono pravo koje ne
preživljava akt sukcesije, jer ne može da se suprotstavi novom imaocu objekta (pravo više ne
prati objekat).
Kada na istom objektu postoje razna prava važno je da li su ona suprotstavljiva ili ne.
Pomoću prava sledovanja određuje se pozicija titulara tog prava u slučaju sukcesije i novog
sticaoca objekta o kome je reč. Suprotstavljivost je kriterijum za razgraničenje stvarnih prava
na stvarima i pravima od drugih prava na istim objektima (pr. pravo zakupa automobila neće
presratu zato što vlasnik više nije isti, ali će sa promenom vlasnika prestati pravo posluge
automobila).
Iako je pravo relativno, ono može da bude suprotstavljivo.
(pr. pravo zakupa je suprotstavljivo, a relativno, jer pravu zakupa odgovara samo obaveza
vlasnika zakupljene stvari da trpi da se vlasnik njome služi – inter partes dejstvo, dok svi

6
ostali ništa ne trpe jer se ne radi o njihovoj stvari, već imaju samo obavezu da se uzdrže od
radnji koje bi omele zakupčevo pravo – erga omnes dejstvo).
Zakonodavac ima izbor da li će neko pravo snabdeti suprostavljivošću (pravom sledovanja) –
odluka zakonodavca je izraz društvene snage onih kojima odgovara da pravo ima ili nema
svojstvo suprotstavljivosti.
Suprotstavljivost se gradira:
1) Potpuna suprotstavljivost je kada ni u jednoj situaciji sukcesija ne utiče na postojanje
prava;
2) Ograničena suprotstavljivost je kada pravo nije suprotstavljivo onom licu koje nije
znalo za postojanje prava na objektu koji stiče – tim ograničavanjem suprotstavljivosti
se štite interesi sigurnosti u prometu (pr. kada savesni sticalac od neovlašćenog stekne
svojinu, prestaju prava trećih lica za koja on nije znao)
Složena prava mogu da budu sklopljena i iz suprotstavljivih i iz nesuprotstavljivih ovlašćenja.

43. PRAVA PRIPADANJA, PRAVA VLASTI, PRAVA

RASPOLAGANJA, PRAVA TRAŽENJA, PRAVA
UČEŠĆA, PRAVA PREOBRAŽAJA I PRAVA STICANJA
(podela prava po načinu vršenja i po načinu povrede)
Postoje tipične potrebe titulara:
1) Da titularu nešto pripada;
2) Da titular može sam nešto da učini;
3) Da titular nečim raspolaže;
4) Da se neko drugo lice ponaša na određeni način;
5) Da se u stvarima koje se tiču titulara čuje i njegov glas;
6) Da jednostrano može da odredi položaj drugih;
7) Da titular može nešto da stekne;
S obzirom na to koju od ovih funkcija ostvaruju, prava se dele na:
a) Prava pripadanja;
b) Prava vlasti;
c) Prava raspolaganja;
d) Prava traženja;
e) Prava učešća;
f) Preobražajna prava;
g) Prava sticanja prava;

7
PRAVA PRIPADANJA
Pravo pripadanja je ovlašćenje subjekta da mu nešto pripada, da bude njegovo (bilo isključivo
njegovo ili još nečije).
Objekti prava se putem prava pripadanja vezuju pravno za određeno lice (lica) tj. pripisuju se
titularu.
Ljudska radnja (npr. činidba) ne pripada titularu, već on ima samo pravo da mu se radnja
izvrši. Ljudske radnje nisu i ne moraju da budu isključivo vezane za jedno lice, jer kada su
ljudske radnje objekti prava nemau unikatni, neponovljivi identitet.
Pripadanje znači da postoji isključiva veza između objekta i subjekta nekog prava tj. da
određeni objekat sleduje samo određenom licu (licima) – jedna stvar ne može da pripada
istovremeno raznim vlasnicima, svakom ponaosob, u celosti i isključivo.
Prava pripadanja se vrše „sama od sebe“. Prava pripadanja spadaju u prava stanja (jer nije
potrebna konkretna radnja titulara da bi imao pravo pripadanja). Prava pripadanja se
ustanovljavaju normama o stanjima.
Svako pravo pripadanja ima apsolutno dejstvo – obaveza svakoga je da titularu ne osporava
pripadanje (u suprotnom povređuje pravo).
Ni jedno pravo pripadanja nije prosto, nego se ono uvek javlja u sastavu nekog složenog
prava.

PRAVA VLASTI
Prava vlasti omogućuju svom titularu da svoju volju sprovede neposredno na objektu prava,
vršeći na njemu neku faktičku radnju (uticaj na objekt prava) – da uništi, preradi, proda stvar
itd.
Ako je titular ovlašćen da dira u suštinu samog objekta (da ga menja, uništi itd.) takvo pravo
vlasti se zove pravo faktičkog raspolaganja (disponiranja).
Kada čini ono što je sadržina njegovog ovlašćenja titular sprovodi svoju volju direktno na
objektu prava. To su prava gospodarenja objektom prava (objektom se gospodari putem
sopstvene radnje – pravo na sopstvenu radnju u pogledu objekta).
Prava vlasti nikada nisu prava na tuđoj stvari ili prava na tuđoj radnji.
Neka prava vlasti su apsolutna (pr. pravo svojine), a druga su relativna (pr. pravo prelaženja
preko tuđeg zemljišta).
Prava vlasti se povređuju svakim osujećivanjem titulara da nesmetano vrši svoje pravo tj. da
neometano sprovodi svoju volju na objektu prava (pr. ometanje da gradi na svom zemljištu).
Razna složena prava sadrže jedno ili više prava vlasti (pr. svojina – pravo držanja stvari,
pravo upotrebljavanja stvari itd.), ali se prava vlasti javljaju i kao prosta prava (pr. pravo
prelaska preko tuđeg zemljišta).

8
PRAVA RASPOLAGANJA PRAVIMA
Prava raspolaganja pravom omogućavaju imaocima da preduzimajući pravne poslove,
izjavama svoje volje u pogledu subjektivnih prava sami i neposredno raspolažu tim pravima
(pr. prenose ih nekome, opterećuju ih drugim pravima itd.)
Pravo raspolaganja se vrši pravnim poslom – faktički se raspolaže, odnosno disponira samim
objektom, a pravno se raspolaže pravom na nekom objektu.
Objekti prava raspolaganja pravima su prava kojima se raspolaže (i sopstvena prava, kao
recimo, pravo vlasnika da raspolaže svojim pravom svojine, ali i tuđa prava – ostavilac ima
pravo da raspolaže pravima naslednika) i sprovodeći svoju volju na pravima (kao objektu)
njima se gospodari u pogledu toga kome će neko pravo pripasti, da li će se i kako pravo
ograničiti, opteretiti ili prestati.
Prava raspolaganja su prava na pravima, a ne sastavni deo prava kojim se raspolaže.
Prava raspolaganja su apsolutna, a povređuju se sprečavanjem titulara da izjavi svoju volju u
pogledu prava. Neka prava raspolaganja su prosta, a neka složena.

PRAVA TRAŽENJA
Prava traženja se sastoje u ovlašćenju titulara da od određenog drugog lica zahteva neku
aktivnu ili pasivnu radnju.
(pr. pravo prodavca da od kupca traži isplatu cene)
Titular ne može sam svojom radnjom da ostvari interes, već ga ostvaruje posredstvom tuđe
radnje, međutim, pravo traženja nije pravo vlasti na tuđoj radnji, već samo pravo da se primi i
taži tuđa radnja tj. titular ne gospodari tuđom radnjom, nego je samo traži.
ZAHTEVI su posebna vrsta prava traženja i nisu sastavni deo nekog složenog prava (npr.
vlasnikov zahtev lopovu da preda ukradenu stvar nije sastavni deo vlasnikovog prava
svojine).

Zahtev je pravno priznata aktuelna mogućnost

traženja određenog ponašanja od određenog lica.

Zahtev je pravo vlasnika (koji ima pravo svojine) da od drugoga traži određenu radnju
povodom svoje stvari, a u obligacionom pravu zahtev predstavlja pravo onoga ko ima
obligaciono pravo (prodavac) da od dužnika (kupca) traži ponašanje koje mu duguje (da
isplati cenu).
Dakle, zahtevi predstavljaju prava koja služe drugim pravima – svojini, obligacionom,
autorskom i drugim pravima.

9
Najbrojnija vrsta zahteva služi ostvarivanju drugih subjektivnih prava (po kojima i nose ime):
obligacionopravni zahtevi, stvarnopravni zahtevi, porodičnopravni zahtevi, ličnopravni
zahtevi itd.
Druga vrsta zahteva su zahtevi koji služe pravnim pozicijama drugačijim od subjektivnih
prava tj. ostvarenju pravno priznatih interesa u pogledu kojih ne postoje subjektivna prava i
to su tzv. pravno zaštićeni interesi u koje spadaju zahtevi povodom nelojalne konkurencije,
zahtevi povodom monopola, zahtevi povodom narušavanja zabrane diskriminacije itd.
Svaki zahtev je nesamostalno pravo jer predstavlja sredstvo za ostvarivanje drugih prava ili
pravnih pozicija. Svrha zahteva je u ostvarenju drugog prava ili pravne pozicije. Samim tim,
zahtevi ne nastaju samostalno, već samo ako postoji neko drugo pravo/pravna pozicija.
Međutim, zahtevi mogu prestati samostalno i pre prestanka drugog prava/pravne pozicije
(npr. odricanjem od zahteva, ali ne i od prava), a mogu i opstati po prestanku drugog
prava/pravne pozicije (npr. zahtev za naknadu štete opstaje i nakon što je propašću stvari
prestalo pravo svojine).
Neki zahtevi su prenosivi samo sa pravom na kom se zasnivaju, kao rei-vindikacioni zahtevi,
a drugi mogu biti samostalno prenosivi, kao zahtev za naknadu štete.
Svi zahtevi su sredstva za ostvarivanje drugih prava/pravnih pozicija, ali jedni zahtevi služe
normalnom (redovnom) vršenju drugih prava/pravnih pozicija, a drugi služe za zaštitu
povređenih prava/pravnih pozicija, to su tzv. pravozaštitni zahtevi i funkcija im je da se
ostvari zaštita putem suda. Neke pravozaštitne zahteve titular može ostvariti sam –
samozaštita.
Prava traženja su uvek i samo relativna, jer tačno određeno lice (lica) su jedina u obavezi
naspram titulara da izvrše radnju na koju titular ima pravo. Pravo traženja se povređuje
neizvršenjem radnje koju titular traži. Svi ostali (treća lica) su u obavezi da se ne mešaju, pa
titularevo pravo može da se povredi i kada treće lice ometa izvršenje radnje imaoca obaveze.
Pravo traženja može da čini jedinu sadržinu nekog prava (pr. pravo na naknadu štete), ali i
više prava traženja zajedno mogu da čine jedno složeno pravo (pr. razna traženja koja putnik
ima u odnosu na organizatora putovanja).

PRAVA UČEŠĆA
Prava učešća predstavljaju pravno priznatu mogućnost titulara da učestvuje u donošenju
odluke o nečemu.
(pr. pravo supružnika da zajedno sa drugim supružnikom odlučuje o mestu stanovanja)
Pravo učešća predstavlja samo priznatu mogućnost da se sudeluje u postupku donošenja
odluke. Neke odluke se donose većinom glasova, a neke jednoglasno (svi imaju pravo da
učestvuju u donošenju odluke, nezavisno od npr. veličine udela).
Pravo učešća, dakle predstavlja pravo da se čuje stav svakog lica, pravo na priliku da se
iznesu razlozi za stav koji imalac prava ima.

10
Tipično pravo učešća je člansko pravo.
Prava učešća su uvek relativna, jer obaveze postoje uzajamno između svih imalaca prava
učešća (pr. oba supružnika) i niko ne sme biti izostavljen.
Pravo učešća se povređuje ne pružanjem nekome prilike da sudeluje u odlučivanju i
sprečavanjem titulara od strane trećih lica da učestvuje u odlučivanju.
Pravo učešća je sastavni deo raznih složenih prava (pr. prava susvojine, prava zajedničke
svojine itd.)

PREOBRAŽAJNA PRAVA
Preobražajna prava predstavljaju ovlašćenje da se izjavom volje utiče na pravnu situaciju,
odnosno da se zasnuje, menja ili ugasi neko pravo ili obaveza.
(pr. pravo dati otkaz, pravo poništavanja rušljivog pravnog posla itd.)
Izjavom volje nastupa neki pravni preobražaj. Preobražajna prava se dele na:
1) Zasnivajuća preobražajna prava (kada nastaje nešto čega do tada nije bilo);
2) Menjajuća preobražajna prava (kada se postojeće menja);
3) Ukidajuća preobražajna prava (kada postojeće prestaje);
Za pravnu promenu je dovoljna sama titulareva izjava volje (samim tim i pravnorelevantna
volja titulara), a nekada je potrebna sudska odluka koja se donosi na osnovu titulareve izjave
volje u formi tužbe (i tada pravna promena zavisi samo od volje titulara).
Pošto preobražajno pravo predstavlja mogućnost da titular sam, jednostrano odredi nastanak,
sadržinu, promenu ili prestanak nekog pravnog odnosa, to znači da preobražajno pravo
titularu daje vlast nad drugim lice kad god se pravna promena ostvaruje u tuđoj pravnoj sferi
(ova prava predstavljaju izuzetak od načela pravne jednakosti).
Da bi se odstupilo od načela pravne jednakosti, potreban je razlog koji će opravdati
potčinjavanje jednog lica titularu – postojanje preobražajnog prava opravdavaju volja samog
podređenog (kada pravo nastaje uz njegovu saglasnost), potreba za pojednostavljivanjem
pravne situacije, potreba zaštite povređenog itd.
Preobražajna prava se vrše preduzimanjem (jednostranog) pravnog posla (izjavom volje radi
pravnog dejstva). Sva preobražajna prava se vrše u jednom aktu i aktom vršenja prestaju
(nema prinudnog izvršenja). Mogućnost vršenja se unapred vremenski ograničava, neopozivo
je i ne može se uslovljavati.
Sva preobražajna prava su apsolutna i povređuje ih svako ko ometa titulara da izjavi volju.
Nema relativnih preobražajnih prava, nego su neka od preobražajnih prava takva da tek
njihovim izvršenjem nastaje obaveza za drugu stranu ili titulara (pr. obaveza zakupca kome je
dat otkaz da se iseli iz stana). Međutim, ta obaveza ne stoji nasuprot preobražajnom pravu,
već nasuprot pravu koje bivši titular preobražajnog prava stiče izvršenjem preobražajnog
prava (pr. pravo da od dotadašnjeg zakupca traži iseljenje iz stana).

11
Preobražajna prava se pojavljuju i kao prosta prava, ali ne u sasatavu drugih složenih prava.

PRAVA STICANJA
Prava sticanja su prava lica da postane imalac nekog prava. Služe titularu da stekne neko
drugo subjektivno pravo ili prava. To su prava putem kojih se stiču druga prava. Ovakva
prava su međusobno različita po tome što su neka od njih prava stanja, a druga prava radnji.
Kada su prava sticanja prava radnji onda titular ima pravno priznatu mogućnost da
preduzimajući određenu faktičku radnju ili pravni posao postane titular određenog prava.
Među ona prava sticanja koja su prava stanja spadaju:
1) Nasledno pravo;
2) Pravo legatara (kada glasi na prenos prava od strane naslednika);
3) Pravo obezbeđenog izgleda za sticanje tj. pravo da se očekuje sticanje prava (pravo
očekivanja prava);
Pravo na očekivanje sticanja prava je subjektivno pravo određenog lica i razlikuje se od
nečije puke pravne radnje (kao jača pravna pozicija). Razlikuje se i od poslovne sposobnosti
kao apstraktne mogućnosti za sticanje prava koju ima svako ko ispuni određene uslove (kao
npr. sticanje punoletstva), koja je opšti preduslov za sticanje prava.
Pravo na sticanje prava može da bude: pravo na originerno ili na derivativno sticanje prava i
pravo na sticanje na osnovu zakona ili pravo na sticanje na osnovu ugovora.
Pravo očekivanja prava je moguće kod sticanja svakog prava.
Neka pravna sticanja imaju samo apsolutno dejstvo, pa ih podjednako mogu povrediti svi,
dok su druga relativna, tako da je povreda prava koja potiče od individualno obavezanih lica
drugačija od povreda koju vrše ostali (pr. ako vlasnik prodavac ne ponudi stvar imaocu prava
preče kupovine).
Prava sticanja su prosta prava.

44. PRAVA RADNJI I PRAVA STANJA, PRAVA SA

OBJEKTIMA I BEZOBJEKTIVNA PRAVA
PRAVA RADNJI I PRAVA STANJA
Većina subjektivnih prava predstavljaju ovlašćenje titulara na neko ponašanje, odnosno
aktivnu radnju. Međutim, kao sadržina prava se javlja i nešto što je stanje, a ne radnja.
U određenim pravima se radi o nekom stanju:
1) Kod nekih ličnih prava (pr. pravo na život)
2) Kod nekih autorskih prava (pr. pravo na nepovredivost dela)
3) Kod nekih stvarnih prava (pr. pravo imati zgradu na tuđem zemljištu)
4) Kod nekih prava sticanja prava (pr. nasledno pravo)

12
 5) U slučaju svih prava pripadanja (pr. pravo pripadanja stvari vlasniku)
Titularu je priznato pravo da postoji i opstane neko stanje, čijim se postojanjem i opstankom
zadovoljava titularov interes.
Prava stanja se, za razliku od prava radnji, vrše sama od sebe.
Prava radnji su brojnija od prava stanja.
Obaveze su, međutim, uvek i samo obaveza radnje, bilo aktivne ili pasivne. Obaveza može da
se odnosi na stanje, ali je i tada obaveza radnje zapravo obaveza neke radnje u pogledu tog
stanja i može da bude aktivna, odnosno pasivna: radnja stvaranja, radnja nenarušavanja,
radnja održavanja ili radnja obnove stanja.
U okviru jednog složenog prava su spojiva i pravo radnje i pravo stanja.

PRAVA SA OBJEKTIMA I BEZOBJEKTIVNA PRAVA

Objekt subjektivnog prava je ono na šta se subjektivno pravo odnosi (svako subjektivno
pravo se tiče nečega, a to je objekat).
Kada se subjektivna prava razvrstavaju po objektima, razlikuju se:
1) Stvarna prava (čiji je objekt stvar – materija na kojoj je moguća ljudska vlast i stvarno
pravo)
2) Obligaciona prava (čiji je objekt činidba – određena ljudska radnja)
3) Prava ličnosti (čiji su objekti lična dobra – dobra neraskidivo povezana sa licem)
4) Intelektualna prava (čiji su objekti intelektualna dobra – dobra koja su rezultat
čovekove moći stvaranja)
Sistematizovanje subjektivnih prava prema objektu govori o različitim usmerenjima raznih
subjektivnih prava – čini preglednim povodom čega postoji pravni odnos, pravo i obaveza.
Objekti prava imaju određene osobine koje utiču na pravni režim koji važi za prava na tim
objektima, a pošto su te osobine različite, samim tim su različiti i pravni režimi. To govori da
prava na svima raznim objektima ne mogu da imaju istu sadržinu i ovlašćenja i da se sastoje
iz istih pravno priznatih mogućnosti.
Objekt prava je i objekt obaveze, pa samim tim i objekt pravnog odnosa u kom su prava i
obaveze elemetni, tj. objekti su ono povodom čega su u tom odnosu subjekti prava sa svojim
obavezama i ovlašćenjima u tom odnosu.
Postoji i shvatanje da su neka prava bezobjektna prava i to se uglavnom odnosi na
obligaciona prava.
Objekt prava može da bude i samo subjektivno pravo.

13
45. PRAVA NA PRAVIMA I OBJEKT – PRAVA, PRAVA
RASPOLAGANJA I PRAVA KOJIMA SE RASPOLAŽE
Objekti nekih subjektivnih prava su druga subjektivna prava i tada govorimo o pravima na
pravima. Pravo koje za objekt ima drugo pravo je pravo na pravu, a pravo na kome postoji
drugo pravo je objekt-pravo i oba ova prava mogu biti i prosta i složena i mogu imati razne
funkcije.
Svako pravo raspolaganja pravom tj. ovlašćenje da se pravnim poslom neposredno utiče na
pravo prenoseći ga drugom licu, opterećujući ga drugim pravom ili odričući ga se je pravo na
pravu.
Ko ima pravo da prenese neko pravom drugome (to se naziva translativni prenos) ima,
zapravo pravo na tom pravu koje može da prenese. Takođe, ko ima pravo da optereti neko
pravo (to se naziva konstitutivni prenos) ima pravo na tom pravu koje može da optereti. Ko
ima pravo da se odrekne nekog prava (čime ono prestaje), ima pravo na tom pravu za koje je
ovlašćen da ga se odrekne.
Pravo raspolaganja je, dakle pravo na pravu na stvari. Pošto pravo raspolaganja nije sastavni
eo drugog prava svako od tih prava može pripadati razičitim licima (pr. izvršilac testamenta
ima pravo raspolaganja pravima naslednika).
Pravo raspolaganja je u odnosu na prava kojima se raspolaže uvek i samo preobražajno
pravo, i ono je nekada prosto (ako sadrži samo neko ovlašćenje raspolaganja – npr. samo
preneti pravo), a nekada je složeno (npr. preneti i odreći se prava).

46. IMOVINSKA I NEIMOVINSKA PRAVA

Pravo je imovinsko ako se njegova vrednost može izraziti u novcu, u suprotnom je
neimovinsko. Imovinski karakter jednog prava potiče ili od prirode njegovog objekta ili od
prirode interesa radi čijeg zadovoljenja se raspolaže pravom (ili interes koji se zadovoljava u
slučaju povrede prava).
Objekti nekih prava su neimovinske prirode.
(pr. život, zdravlje, ugled, ime itd.)
Objekti drugih prava mogu da imaju novčanu vrednost.
(pr. stvari, pronalasci, autorska dela itd.)
Neki objekti prava mogu, a ne moraju da imaju novčanu vrednost.
(pr. istrošene ili bezvredne stvari, neka autorska dela itd.)
Pravo je imovinsko i kada objekt prava nema imovinsku vrednost, jer je dovoljna mogućnost
da se novčano proceni, dok se neimovinski objekti ne mogu uopšte procenjivati u novcu.
Imovinska vrednost jednog prava se iskazuje u pravnom prometu, kada se raspolaže pravom
u vidu translativnog ili konstitutivnog prenosa. Imovinska priroda prava dolazi do izražaja i
pri povredi prava (zbog naknade štete koja se daje titularu povređenog prava).

14
Samo imovinska prava ulaze u imovinu i predstavljaju njen sastavni deo. Samo imovinska
prava mogu da budu predmet prinudnog namirenja.
Ima i relativnih i apsolutnih imovinskih prava, koja ne mogu da povrede ista lica na isti način.
U jednom složenom pravu se mogu naći i imovinska i neimovinska ovlašćenja.

47. PRENOSIVA I NEPRENOSIVA PRAVA

Prenosivo (prometljivo) pravo može promeniti imaoca tj. pripadati jednom licu, pa potom
nekom drugom licu.
(pr. pravo svojine, pravo na isplatu cene itd.)
Neprenosivo (neprometljivo) pravo je vezano za titulara (samo titular može da ima to pravo,
a ne i neko drugi) i naziva se još i lično, strogo pravo. Ono ne može promeniti titulara ni
voljom titulara.
Neka prava su prenosiva inter vivos, ali ne i mortis causa. Prenosivost prava preovlađuje
među subjektivnim građanskim pravima zbog važenja načela promenljivosti prava u
građanskom pravu.
Nekada priroda objekta čini da pravo koje na njemu postoji ima neraskidivu vezu sa
titularom, međutim i prava na objektima koji nemaju tesnu vezu sa titularom mogu da budu
neprenosiva zbog svoje funkcije. Zato ne postoji podudarnosti između razlikovanja prava kao
imovinskih i neimovinskih i njihove prenosivosti i neprenosivosti, već postoji pravilo:
Imovinska prava su prenosiva, a neimovinska su neprenosiva.
Prenosiva i neprenosiva prava mogu biti u sklopu ovlašćenja i prostih i složenih prava.

48. PRAVA SA SUBJEKTIMA I BESUBJEKTIVNA

PRAVA (NEČIJA I NIČIJA PRAVA)
Iako, obično prava imaju titulara, odnosno pripadaju nekome, mogu postojati i prava bez
titulara, tj. besubjektivna, ničija prava. Primeri takvih prava:
1) U rimskom pravu ležeća zaostavština (hereditas iacens), označava ostavinu u periodu
između delacije (tj. smrti ostavioca) i sticanja nasledstva (stupanja u ostavinu);
2) Fikcija o nasciturusu – dete koje je začeto, ali još nije rođeno se smatra već rođenim
kada je to u njegovom interesu;
3) Odricanjem vlasnika od svojine na nepokretnoj stvari (derelikcija), ta svojina postaje
ničija, a ne prelazi u državnu svojinu;
4) Sabirna tj. kolektorna imovina – skup prava stvorenih prilozima raznih lica koje je
prikupio sakupljač, a namenjeni su nekom trećem licu (pr. dobrovoljni prilozi u
stvarima i novcu);

15
Nijedno pravo ne može da nastane kao ničijie. Sticanje prava uvek podrazumeva nekoga kao
sticaoca prava. Pravo koje nije stekao niko, tj. nestečeno pravo ne postoji. Prava samo
naknadno mogu da postanu ničija, da ostanu bez imaoca.
Besubjektna mogu da budu i imovinska prava (pr. svojina) i neimovinska prava (pr. lična
prava), ali ne mogu sva prava da budu ili postanu ničija, jer je funkcija nekih prava takva da
pravo ne može opstati ukoliko ne postoji lice koje ih koristi.
Ničija imovinska prava nisu namenjena tome da ostanu trajno ničija, već je kod imovinskih
prava stanje bez titulara samo prolazno i prelazno (besubjektna prava su samo u stanju
tranzicije – privremeno su ničija);
Za razliku od imovinskih, neimovinska prava mogu biti i trajno ničija. Ona nisu namenjena
da budu bilo čija, jer svoju funkciju obavljaju isto, bez obzira da li imaju titulara ili ne.

49. NEČIJA I SVAČIJA (POPULARNA) PRAVA

Prava najčešće pripadaju nekome ko ima vezu sa objektom prava i ta veza onda određuje
imaoca prava i samo navedeno lice ili lica imaju pravo. Krug imalaca je zatvoren, može biti
širok i obuhvatati mnoga lica kao imaoce, ali su svi ti imaoci individualizovani.
Prava sa individualizovanim titularima predstavljaju ogromnu većinu prava, iako postoje
prava koja pripadaju svakome – svačija (popularna) prava. U slučaju takvih prava ovlašćeno
je svako lice, bilo fizičko ili pravno, koliko god da takvih lica ima i niko nije izuzet. Pravo
svakoga je po svemu isto kao i prava svakog drugog.
Popularna prava se stiču uvek na osnovu samog zakona, dok nečija prava mogu da nastanu i
po drugim pravnim osnovima (pravnm poslom ili sudskom odlukom npr.) i za sticanje
popularnih prava je dovoljan pravni osnov (nije potreban način sticanja).
Popularna (svačija) prava služe u situacijama kada ili nema uslova da bilo ko bude izuzet ili
kad je od opšte važnosti da svako ima pravo.
I nečija i svačija prava mogu biti prosta i složena.

50. INDIVIDUALNA I ZAJEDNIČKA (KOLEKTIVNA)

PRAVA
U ukupnosti prava jednog lica pretežu individualna prava – prava koja nekom licu pripadaju
samostalno i ne deli ih sa drugim licima. Međutim, najbolji način da se zadovolje neke
potrebe je da jedno pravo ima istovremeno nekoliko lica o čijim se potrebama radi i to dovodi
do zajedničkih prava – na jednom objektu istovremeno ima dva ili više titulra. Zajednica je
moguća i u pogledu imovinskih i neimovinskih prava, i u pogledu prostih i složenih prava.
Dok je zajedničko pravo jedno jedino pravo koje pripada istovremeno množini titulara koji se
nazivaju kotitulari, ali je to pravo svačije tj. popularno pravo i predstavlja množinu jednog
istog prava koje istovremeno pripada svakome, ali je svakome individualno.

16
Zajedničko pravo je jedno jedino koliko god titulara bilo.
Svaka zajednica prava zahteva postojanje pravila po kojima će funkcionisati i svako lice
mora imati sigurnost u pogledu toga šta može samo, a šta samo zajedno sa drugima iz
zajednice.
U zavisnosti od vrste zajednice učešće u njoj je organizovano po dva načela:
1) Načelo odlučivanja većinom glasova;
2) Načelo konsenzusa – jednoglasnog odlučivanja;
U neke zajednice prava se stupa svojom, a u neke automatski, po sili zakona onda kada se
lica nađu u situaciji za koju norma predviđa zajedničko imanje prava. Iz svake zajednice je
moguće izaći odricanjem od prava ili prenosom.
Pravo prečeg sticanja imaju oni koju su već članovi zajednice (pr. pravo preče kupovine
suvlasnika) u slučaju da neko hoće da otuđi svoj deo.
Zajedničko imanje prava se sreće i kod prostih i kod složenih prava.

51. GLAVNA (PRINCIPALNA) I ZAVISNA

(AKCESORNA) PRAVA
Glavno (principalno) i zavisno (akcesorno) pravo označavaju dva prava koja pripadaju istom
imaocu, a između kojih postoji jedan poseban odnos.
Kada dva prava stoje u odnosu zavisnosti, ono od kog drugo pravo zavisi se zove glavno
(principalno) pravo, a drugo je zavisno (akcesorno) pravo.
Zavisnost se tiče toga koje bi pravo moglo da postoji i bez onog drugog, tako da je zavisno
pravo ono za čije je postojanje uslov postojanje nekog drugog (glavnog) prava – glavno može
bez zavisnog, a obrnuto ne važi.
Stepen zavisnosti jednog prava od drugog nije uvek isti. Zavisnost je jača ako se ispoljava u
više vidova (npr. ako se zavisno pravo može prenositi samo sa glavnim ili ako prestaje
prestankom glavnog prava). Između dva prava je moguć i manje intezivan odnos zavisnosti.
Neka prava mogu da postoje samo kao akcesorna (npr. pravo raspolaganja drugim pravom), a
druga mogu biti akcesorna, ali mogu postojati nezavisno od drugih prava (pr. pravo preče
kupovine je nekada akcesorno, a nekada samostalno).
Neka prava su akcesorna uvek samo određenim drugim pravima (pr. pravo zalog je akcesorno
uvek i samo u odnosu na obligaciono pravo), a druga mogu biti akcesorna u odnosu na razna
druga prava.
Pravo koje zavisi od drugog prava uglavnom služi pravu od kog zavisi, međutim, te
funkcionalne podređenosti ne mora biti, nego se putem imanja određenog prava samo
određuje kome pripada zavisno pravo.

17
18
Prava i obaveze po granama građanskog prava

Svaka grana prava se zasniva na nekim osnovnim idejama koje određuju pravni režim (tj.
skup zajedničkih pravila) koji važi za prava i obaveze u toj grani prava.

52. PORODIČNA PRAVA

Porodičnopravne norme uređuju ona prava i obaveze između članova porodice, supružnika,
roditelja i dece, usvojilaca i usvojenika i njima upodobljenih lica, koja oni imaju u tom
svojstvu kao članovi određene vrste porodične zajednice.
U svakoj porodičnoj zajednici osim neimovinskih interesa postoje i ostvaruju se i imovinski
interesi, tako da porodičnopravne norme poznaju obe vrste prava i obaveza. U načelu su
neimovinska porodična prava neprenosiva i nenaslediva, a suprotno ne važi za imovinska
porodična prava.
U porodičnim pravima dominiraju prava učešća i prava traženja. Preobražajna prava u
pogledu bračnog i porodičnog statusa se redovno ostvaruju putem suda (potrebna je sudska
odluka, a ne samo titulareva vansudska izjava volje).

Prava supružnika
Brak počiva na moralnim i na pravnim obavezama supružnika. Na prirodu i vrstu prava i
obaveza supružnika utiče shvatanje tvoraca normi o tome da li supružnici treba da su
međusobno ravnopravni u odnosu (najduže tokom istorije je dominiralo shvatanje da žena
treba da bude podređena mužu.
Početkom 20. veka prve se Danska i Švedska, a kasnije i ostale države izjednačile muža i
ženu u pogledu odlučivanja o pitanjima iz zajedničkog života. Zato danas među bračnim
pravima dominiraju jednaka prava učešća oba supružnika, pa samim tim bračnopravni odnos
odlikuju uzajamna istovrsna prava i obaveze oba supružnika (dakle, da prava supružnika
budu istog obima i iste sadržine).
Brak predstavlja i imovinsku zajednicu i karakterišu ga i zajednička imovinska prava na
onome što je tekovina braka, kojom supružnici zajednički upravljaju i raspolažu.
Osnovna obaveza i pravo supružnika je njihov zajednički život.

Prava dece i roditelja

Na vrstu i prirodu prava i obaveza u odnosu roditelja i dete prvo utiče da li se dete smatra
samo objektom roditeljskog prava, a osnovni tip prava bi bilo pravo vlasti roditelja, ili se
smatra (kao danas) da je dete i subjekt pravnog odnosa između roditelja i deteta, pa uz pravo
vlasti postoje i prava učešća i prava traženja.

19
Zatim je važno da li je u tom odnosu dete pasivni subjekt za čiju dobrobit roditelj postupa
(npr. staranjem p detetu) ili dete ima i aktivna prava (da, recimo, izrazi svoje mišljenje u
zavisnosti od stanja svoje razvijenosti).
Roditelj ima samo ona prava koja su u najboljem interesu deteta. Obaveza roditelja da čini
ono što je u najboljem interesu deteta takođe utiče na sadržinu i obim roditeljskog prava kao
prava-obaveze, ali dete ima samo ona prava prema roditelju koja su u najboljem interesu
deteta.
Kada se odlučuje o onome što se tiče deteta, ono ima pravo učešća u odlučivanju. Najbolji
interes deteta je neodređeni pravni pojam i njegova sadržina se određuj od slučaja do slučaja,
pri čemu je bitno odrediti i šta detetu najviše koristi.
Struktura porodičnopravnog odnosa je takva da strane u porodičnopravnom odnosu imaju
nekad jedna samo pravo, a druga samo obavezu, a nekada se svaka sadrži i pravo i obavezu,
dok su svi treći obavezni da se u taj odnos ne mešaju. Ako neko treće lice prekrši tu obavezu,
prema njemu titularni porodičnih prava stiču odgovarajući zahtev (zahtev proističe iz povrede
prava).

53. STVARNA PRAVA

Stvarnopravne norme uređuju kome stvari pripadaju, šta titular može sam u pogledu objekata
prava (stvari ili prava), a šta može zahtevati od drugih povodom objekata prava.
Nije svako pravo povodom stvari subjektivno stvarno pravo.
U odnosima povodom stvari koje stvarno pravo uređuje mogu da učestvuju bilo koja lica
(stvarna prava deluju erga omnes i kontra omnes).
Od svih prava povodom stvari samo stvarna prava su suprotstavljiva, odnosno samo stvarna
prava su snabdevena pravom sledovanja (na opstanak prava ne utiče promena titulara prava);
U odnosu na druga prava na istom objektu ili objektima, stvarna prava se vrše pre ostalih,
odnosno imaju prioritet. Postojanje, sticanje i prenos stvarnih prava kroz pravni posao, kao i
prestanak stvarnih prava se beleži u javnim registrima (publicitet stvarnih prava), onda kada
je predmet stvarnog prava nepokretna stvar (npr. kuća, zemljište) ili kada se radi o pokretnoj
stvari veće vrednosti (pr. avion, brod).
Sva stvarna prava se vrše u vidu faktičke vlasti na stvari – to se naziva državina.
Među stvarnim pravima postoje svi tipovi prava (pr. prava pripadanja, prava vlasti, prava
traženja itd.), međutim prava vlasti su najzastupljenija.
Sva stvarna prava su imovinska prava. Sva stvarna prava na tuđim stvarima su relativna, a
jedino individualno pravo svojine ima apsolutno dejstvo. Odnos glavnog i zavisnog
(akcesornog) prava je česta pojava u stvarnom pravu.
U stvarnom pravu važi numerus clausus: Kogentnim (javnopravnim, obavezujućim)
normama je zakonodavac odredio koja prava su stvarna prava i samo ona su takva, pa se zato

20
sadržina stvarnih prava ponaosob određuje i na to ne mogu uticati ni sudovi, ni stranke, pra
svega da bi titulari i treća lica uživali pravnu sigurnost.
Broj stvarnih prava je relativno mali i stvarna prava su uglavnom složena prava.
Vrste stvarnih prava:
1) Pravo svojine je glavno stvarno pravo i ono obezbeđuje potpunu vlast na stvari i
potpuno ostvarenje interesa u pogledu stvari. Čine ga razna ovlašćenja (npr.
ovlašćenje pripadanja stvari, ovlašćenje držanja, upotrebe, faktičkog raspolaganja
itd.).
Može biti individualno pravo, kada je jedno lice jedini vlasnik i tada predstavlja
maksimum pravno priznatih mogućnosti koje jedno lice može imati povodom stvari.
Kao zajedničko pravo dva ili više lica svojina se javlja u tri oblika:
a) Pravo susvojine
b) Pravo zajedničke svojine
c) Pravo etažne svojine (na stanovima, poslovnim prostorijama itd.)
U slučaju zajedničkih prava svojine sva lica koja učestvuju u svojini su istovremeno
vlasnici, ali niko od njih nema isti broj ovlašćenja kao i individualni vlasnik.
2) Sva ostala prava postoje ili samo ili prvenstveno na tuđoj stvari i ona se zovu
ograničena, sektorska ili uža stvarna prava.
a) Prava korišćenja omogućavaju titularu upotrebu, korišćenje tuđe stvari i u prava
korišćenja spadaju:
- Susedska prava (npr. prava da se postavi i uredi međa i da se upotrebljavaju
objekti u međi i od suseda traži održavanje istih);
- Prava službenosti, koje se dalje dele na:
1. Stvarne službenosti omogućavaju vlasniku zemljišta ili zgrade da nešto
čini na tuđoj nepokretnosti (npr. da prelazi preko tuđeg zemljišta, da na
svojoj nepokretnosti nešto čini, a da posledice toga trpi vlasnik druge
nepokretnosti itd.);
2. Lične službenosti mogu da se uspostave samo u korist određenog lica, na
teret vlasnika određene nepokretnosti, s tim da prestaju kada istekne
određeni rok ili smrću tog lica;
Najpotpuniji vid ličnih službenosti je plodouživanje koje plodouživaocu
omogućava potpuno korišćenje stvari, s tim da ne sme da ulazi u samu
suštinu stvari (da ga menja, uništi itd).
Pravo upotrebe (uživanja) i pravo stanovanja (habitacije) takođe su
tipovi ličnih službenosti.
Karakteristično za sva ova tri tipa ličnih službenosti je da se uspostavljaju
uvek i samo u korist određenog lica.
I službenost građenja može da ima samo određeno lice (ili vlasnik
određene nepokretnosti) i ono omogućava titularu da izgradi zgradu na
tuđem zemljištu i da određeno vreme bude njen vlasnik (vlasnik zemljišta
po isteku roka postaje vlasnik zgrade).

21
 - Pravo zakupa je pravo da se tuđa stvar drži, upotrebljava i slično uz naknadu.
b) Pravo realnog tereta ovlašćuje titulara da od vlasnika zgrade ili zemljišta traži
neku određenu radnju, a ako vlasnik nepokretnosti to ne učini, titular je ovlašćen
da otuđi nepokretnost kao neku vrstu odštete.
c) Prava obezbeđenja tj. založna prava – titular tih prava je poverilac (imalac
obligacionog prava), a pravo obezbeđenja mu pruža sigurnost da će se titular
namiriti iz objekta na kome postoji založno pravo (taj objekt služi kao jemstvo
(garancija) za slučaj da dužnik ne izvrši svoju obavezu). Objekt koji služi
obezbeđenju može biti pokretna stvar (pr. automobil) ili nepokretna stvar (pr.
stan) – ako je objekt koji služi obezbeđenju nepokretna stvar onda se to založno
pravo naziva hipoteka.
d) Prava sticanja omogućavaju titularu da pre drugih zainteresovanih lica pribavi
neko drugo stvarno pravo.
e) Državina, odnosno faktička (stvarna) vlast na stvarima omogućava titularu
državine da drugima zabrani da uzimaju, koriste i slično njegovu stvar. Ukoliko
drugi prekrše tu obavezu držalac ima pravo da sam ili putem suda štiti tu faktičku
vlast na stvari.
Ova prava služe da bi se očuvalo postojeće stanje u pogledu stvari i da bi se to
stanje menjalo samo mirnim putem uz saglasnost držaoca.
f) Stvarnopravni zahtevi se dele na:
1. Državinske (procesorne) zahteve koji mogu da dovedu i do privremenih
razultata;
2. Petitorne zahteve koji služe da se trajno postigne ono što se njima traži;
Postoje dva pravna odnosa između stvarnih prava:
1) Unutrašnji odnos koji se ostvaruje između titulara i stvari – u unutrašnjem odnosu
nema obaveze, jer stvar ne može da ima obavezu.
2) Spoljni odnos koji se ostvaruje između titulara i drugih lica – spoljni odnos sadrži
uvek obavezu (jer je pravo uvek praćeno obavezom drugih lica.
U slučaju bilo kog prava, između ostalog i stvarnog prava radi se o pravnim odnosima titulara
sa drugim licima, a povodom nečega.

54. OBLIGACIONA PRAVA

Obligaciona (relativna) prava, koja se još zovu i prava potraživanja, odlikuju se time što
deluju prema tačno određenom licu, odnosno strani (inter partes).
Obligaciono pravo je nesuprotstavljivo pravo imaoca prava (poverioca) na dužnikovu činidbu
(tj. pravo potraživanja) ili na stvari (pravo vlasti). Konkretno je određen ne samo njihov
aktivni subjekt - imalac prava (poverilac) već i obavezno pasivni subjekt (dužnik).
Obligaciono pravo i obaveza koja mu odgovara čine u svom jedinstvu obligacioni odnos, koji
se još zove i dugovinski odnos.

22
Najveći broj obligacionih prava predstavljaju prava traženja (potraživanja) – poveriočeva
prava na dužnikovu radnju (činidbu), a praćena su dužnikovom obavezom da činidbu izvrši i
obavezom svih ostalih da se ne mešaju.
Između obligacionih prava i obaveza koje im odgovaraju postoji odnos korelacije. Titular
obligacionog prava može zahtevati od dužnika određeno ponašanje i suština prava je baš u
tom ponašanju.
Izvršenje obaveze isto je što i vršenje prava, odnosno činidba, a izvršavanjem obaveze pravo
prestaje. Ono što je pravo za jednu stranu predstavlja obavezu za drugu, i obrnuto.
Ponašanje na koje je dužnik obavezan može po svojoj sadržini biti različito. Obaveze
(odnosno dužnikove činidbe) mogu biti:
a) pozitivne
1) na neko davanje – dare (na predaju neke stvari)
2) na isplatu sume novca (obaveza kupca da plati cenu, obavezu zakupca da plati
zakupninu)
3) na činjenje – facere (pr. da popravi neku poveriočevu stvar)
b) negativne
1) na nečinjenje – non facere (uzdržavanje od nečega što bi inače smeo činiti)
Dospelost je onaj čas od kog poverilac može da zahteva od dužnika izvršenje dugovane
činidbe na koju poverilac ima pravo, a dužnik je dužan da izvrši.
Obligaciono pravo na činibu postoji i pre dospelosti (pr. pravo pripada poveriocu već od časa
zaključenja ugovora). Pre dospelosti poverilac ne može da zahteva od dužnika da izvrši
činidbu, jer je dužnik obavezan da izvrši činidbu tek od dospelosti, zato pre dospelosti pravo
na činidbu predstavlja pravo da se primi činidba.
Dospelošću nastaje obligacionopravni zahtev koji služi da bi se ostavrilo obligaciono pravo
na činidbu. Zahtev ne nastaje ako dužnik o dospelosti izvrši dugovanu činidbu, jer time
prestaje i obaveza i pravo na činidbu.
Prema rasporedu prava i obaveza obligacioni odnosi se dele na jednostrane tj. jednostrano
obavezne i dvostrane ili dvostrano obavezne.
1. Jednostrani obligacioni odnosi su oni u kojima se jedno lice pojavljuje samo u
funkciji poverioca, a druga samo u funkciji dužnika (pr. poklonodavac ima samo
obavezu, a poklonoprimac pravo);
2. Dvostrano obavezni obligacioni odnosi su oni u kojima se svaka strana pojavljuje i
u funkciji poverioca i u funkciji dužnika (pr. prodavac je dužnik utoliko što ima obavezu
da preda prodatu stvar, a poverilac utoliko što ima pravo na ugovorenu kupoprodajnu
cenu, kupac je s druge strane poverilac utoliko što potražuje stvar, a dužnik utoliko što
ima obavezu da plati cenu);
Najčešće se u ulozi poverioca i dužnika nalazi po jedno lice pa se zbog toga obligacioni
odnos obično i definiše kao odnos između dva lica, ali korektnije je definisati ga kao

23
odnos između dve strane, poverilačke i dužničke, pošto se kako na aktivnoj tako i na
pasivnoj strani može naći i ponviše lica.
Obligacioni odnosi u kojima ima više poverilaca ili više dužnika mogu biti organizovani
kao:
1. zajedničke (podeljene) obligacije - postoji više međusobno nezavisnih obligacionih
odnosa proisteklih iz istog činjeničnog stanja; dele se na:
a) aktivne podeljene obligacije - ako postoji više poverilaca naspram jednog
dužnika (svaki poverilac može od dužnika zahtevati samo svoj deo tj. ne može
tražiti ukupni iznos duga, a za ono što dužnik ne isplati ne mogu se goniti
sapoverioci koji su se naplatili);
b) pasivne podeljene obligacije - ako postoji više dužnika naspram jednog
poverioca (poverilac od pojedinog dužnika može zahtevati samo deo koji otpada
na njega i snosi rizik njegove insolventnosti, a za ono što jedan ne može da plati
ne mogu se goniti sadužnici, već posledice definitivno snosi poverilac);
2. solidarne obligacije odlikuje mnogo čvršća veza između sadužnika odnosno
sapoverilaca i one se dele na:
a) aktivne solidarne obligacije - ako naspram jednog dužnika ima više poverilaca
gde svaki od poverilaca ima pravo da zahteva ispunjenje cele obaveze.
Namirenjem obaveza prema prema jednom poveriocu prestaje obaveza i prema
ostalim poveriocima, dakle dužnik se oslobađa u potpunosti. Poverilac koji je
naplatio celo potraživanje zadržava samo deo koji mu pripada, a ostalo je dužan
da preda ostalim poveriocima. Rizik njegove insolventnosti (nemogućnosti
plaćanja) snose sapoverioci, a ne dužnik.
b) pasivne solidarne obligacije - postoje ako naspram jednog poverioca stoji više
dužnika i tada poverilac može zahtevati ispunjenje cele obaveze od jednog i to
bilo kog dužnika. Ako taj dužnik ne može da ispuni obavezu, onda poverilac može
zahtevati izvršenje obaveze od nekog drugog. Dužnik koji je obavezu izmirio
oslobađa sve sadužnike prema poveriocu, ali ne snosi isplatu definitivno i u celini.
Poverilac ima pravo da zahteva od svakog sadužnika da mu naknadi svoj deo, ali
ako sadužnik ne može da ispuni obaveze, njegov deo se srazmerno raspoređuje na
ostale sadužnike.
Pasivna solidarnost je od velike koristi za poverioca, pa se zato ustanovljava kada
se poveriocu treba dati više sigurnosti za naplatu.
Većina obligacionih odnosa služi prometu robe ili prometu usluga, odnosno, tome da
jedno lice putem obligacionopravnog odnosa prenese drugom licu pravo na nekoj robi ili
da primi ili pruži određenu uslugu.
Najčešći instrument za promet robe je ugovor. Ugovor je izjava volje obe strane o tome
da se jedna obavezuje drugoj strani, a pritom jedna ima pravo, ili obe imaju i pravo i
obavezu.

24
 Neka obligaciona prava i obaveze se stiču na osnovu zakona već u predugovornim
odnosima, odnosno fazi koja prethodi zaključenju ugovora.

55. PRIVREDNA PRAVA

Imaoci subjektivnih privrednih prava su:
1) privatni preduzetnici
2) privredna društva (preduzeća)
(kao privredni subjekti tj. lica čija se glavna delatnom sistemski odvija na tržištu radi
dobiti)
Privrednopravni odnos nastupa ako je makar jedna strana privredni subjekt, odnosno
preduzetnik ili privredno društvo.
Privredni preduzetnik je pojedinac koji privrednu delatnost obavlja u vidu
organizacione celine koja se zove radnja (prodavnice, ordinacije, agencije itd.), bez
obzira na to da li se delatnost obavlja u jednoj ili više prostorija.
Privredno društvo predstavlja organizacionu celinu – preduzeće (akcionarsko društvo)
koja se osniva za obavljanje privredne delatnosti.
Vrste privrednih prava:
1) Pravo na preduzeću, odnosno na radnji je složeno pravo sastavljeno iz prava
pripadanja i prava raspolaganja, koje se odnosi na preduzeće, odnosno radnju kao
ukupnost imovinskih vrednosti (npr. stvari ili firma) koja su povezana u celinu radi
obavljanja privredne delatnosti.
Pravo na preduzeću, odnosno radnji može pripadati fizičkom licu ili pravnom licu,
samostalno ili u zajednici sa drugima (npr. udeli, akcije). Pošto predstavlja celinu,
preduzeće i radnja mogu biti kao celina predmet pravnog posla (npr. kupoprodaje) i
kao celina zaštićeni su od povreda;
2) Privredna obligaciona prava nisu samo ona iz obligacionih odnosa između
privrednih društava, odnosno radnje (trgovci na malo ili na veliko), već i drugih
privrednih subjekata kao što su industrijalci, zanatlije, hotelijeri itd. Ugovore u
privredi međusobno zaključuju privredni subjekti u obavljanju svoje delatnosti ili u
vezi sa njom.

56. INTELEKTUALNA PRAVA

Intelektualna prava su proizvod ljudskog uma. Intelektualna prava se priznaju (sa
sadržinom koju je kogentno odredio sam zakon) na:
1) Autorskim delima;
2) Prvi put objavljenim slobodnim autorskim delima;
3) Interpretacijama;

25
4) Pronalascima;
5) Dizajnu
6) Robnom i uslužnom znaku;
7) Oznakama geografskog porekla;
8) Audio i video nosaču;
9) Radio i TV emisijama;
10) Bazama podataka;
Kada je intelektualno dobro materijalizovanu u vidu stvari (npr. umetnička slika), a stvar
pripada nekom drugom, titular prava ima suprotstavljivo pravo (pravo sledovanja),
tako da intelektualno pravo opstaje i titular može da ga vrši prema svakom novom
vlasniku stvari (npr. svaki vlasnik je dužan da tvorcu omogući pristup stvari)
Sva intelektualna prava su složena, sastavljena od više ovlašćenja. Neka su kompleksna,
zbog broja ovlašćenja i raznorodna su (npr. autorsko pravo).
Intelektualna prava u užem smislu su ona prava koja služe ostvarenju oba osnovna
interesa povodom intelektualne tvorevine, odnosno i:
1) Neimovinskog interesa koji se tiče tvorca kao tvorca i njegove intelektualne
tvorevine i:
2) Imovinskog interesa koji se tiče ekonomske iskoristivosti intelektualne tvorevine.
Oba interesa titular intelektualnog prava u užem smislu ostvaruje putem:
1) prava vlasti - koje mu omogućava da na objektu radnja neposredno sprovede svoju
volju;
2) prava raspolaganja – raspolaže ovlašćenjima koje ima;
3) prava traženja i zahteva – tražeći/zahtevajući od drugog neke radnje;
Moralna (lična, neimovinska) prava tvorca (npr. moralna autorska prava) služe
ostvarenju neimovinskih interesa u pogledu intelektualne tvorevine (npr. interes tvorca da
bude priznat za tvorca);
Ostala prava su (npr. umnožavati delo ili ga iskorišćavati) su imovinska bez obzira na to
što se ne vrše ni sva ni uvek radi imovinskog interesa.
Intelektualno pravo u užem smislu je jedno pravo, neraskidivo jedinstvo svih ovlašćenja
tvorca povodom svoje tvorevine. Međutim, ni kod jednog intelektualnog prava u užem
smislu tvorac nije jedini mogući imalac intelektualnog prava i svako od tih intelektualnih
prava je u stanju da nadživi tvorca intelektualne tvorevine. Bez obzira na to, tvorac je
uvek prvi sticalac i imalac intelektualnog prava u užem smislu na svojoj tvorevini.
Intelektualna prava u užem smislu su:
1) AUTORSKO PRAVO
2) PRAVO INTERPRETATORA
3) PRAVO PRONALAZAČA
4) PRAVO DIZAJNERA

26
 5) PRAVO NA ROBNI I USLUŽNI ZNAK;
Intelektualna prava u širem smislu se sastoje samo iz imovinskih ovlašćenja i to su:
1) PRAVO PRVOG IZDAVAČA SLOBODNOG AUTORSKOG DELA
2) PRAVO NA OZNAKU GEOGRAFSKOG POREKLA
3) PRAVO PROIZVOĐAČA AUDIO I VIDEO NOSAČA
4) PRAVO PROIZVOĐAČA RADIO I TV EMISIJE
5) PRAVO PROIZVOĐAČA BAZE PODATAKA;
Za sticanje svih intelektualnih prava (osim autorskog prava i njemu srodnih prava)
potreban je konstitutivni akt javne vlasti tj. države.
Postoje dve vrste intelektualnih prava prema pravnom režimu:
1) Autorska prava i prava interpretatora
2) Sva druga intelektualna prava;

57. AUTORSKO PRAVO

Autorsko pravo je pravo na autorskom delu i ono nastaje po sili zakona samim nastankom
autorskog dela (zakonski uslovi za nastanak autorskog dela su jedini uslov za to da samim
nastankom dela ujedno nastane i autorsko pravo).
Da bi autorsko delo nastalo, nije potrebno da se ono objavi (učini dostupnim bilo kome), niti
da se prijavi, registruje ili odobri. Autorsko delo ne mora da ima neku vrednost (naučnu,
umetničku), a delo ne mora da bude ni korisno.
Neke kreacije ne mogu biti objekti autorskog dela zbog svoje namene (npr. propisi, zakoni,
preduzeti pravni poslovi itd.)
Autorsko pravo je složeno pravo – sastoji se iz ovlašćenja koja su i imovinska i neimovinska,
prava pripadanja, prava vlasti, prava učešća itd.
Moralna (lična, neimovinska) ovlašćenja obezbeđuju lične interese autora u pogledu
njegovog dela, a ti interesi proizilaze iz neraskidive veze autora sa njegovim delom:
1. Autor ima pravo da samo on bude priznat kao tvorac svog autorskog dela, a za lice
naznačeno na delu kao autor važi pretpostavka da on to i jeste, dok se suprotno ne
dokaže – pravo paterniteta, pravo pripadanja.
2. Zakon uređuje prava autora od trenutka kada je on delo stvorio. Isključivo je na
autoru da li će delo, kako i kada, učiniti dostupnim drugima i javnosti – pravo
publikovanja, objavljivanja.
3. Samo autor ili neko koga je autor ovlastio može da dira u delo, menja ga, dovodi do
uništenja i slično – pravo na integritet dela, pravo faktičkog raspolaganja delom.
4. Autor može da se usprotivi difamnoj, po njegov ugled škodljivoj upotrebi njegovog
dela – pravo na autorsku čast i ugled.
5. Ukoliko bi dostupnost autorskog dela javnosti negativno uticala na autorev stvaralački
ili lični ugled zbog promenjenih okolnosti i razloga koji su nastali nakon što je

27
 zaključio ugovor ima pravo da opozove dato ovlašćenje i time delo dalje učini
nedostupnim – pravo pokajanja radi očuvanja autorskog dela.
Ostala ovlašćenja su imovinska:
Pravo autora da ekonomski iskorišćava svoje delo i da ga stavlja u promet;
Pravo autora da od svake dalje prodaje dobije procenat cene i pravo na svaku naknadu za bilo
kakvo iskorišćavanje njegovog dela od strane drugih lica.
Imovinska prava autora su i ona čijim vršenjem drugim licima autor dopušta ili zabranjuje da
čine ono što je sam ovlašćen (npr. pravo je autora da dopusti ili zabrani umnožavanje dela).
Autor ima i pravo da pristupi svom delu koje je u svojini drugog lica, ako je to neophodno
radi umnožavanja. Autor ima i pravo da zahteva obaveštenje o tome kome je vlasnik otuđio
njegovo autorsko delo.
Neimovinska autorska prava autor ne može ugovorom da prenese na drugog, ali može
imovinska.
Imovinska autorska prava su zakonom oročena – traju za života autora, a posle njegove smrti
još 70 godina kao prava njegovih naslednika. Kada istekne 70 godina, autorska prava prestaju
po sili zakona i delo postaje slobodno – svako može da ga objavljuje ne dugujući nikome
naknadu za to. Neimovinska autorska prava se ne nasleđuju, ona samo traju večito, kao
besubjektna prava. Naslednici su samo ovlašćeni da vrše imovinska autorska prava (osim
kada je reč o pravu na izmenu dela). Paternitet, integritet i autorsku čast, osim naslednika,
mogu da štite i naučne, umetničke i kulturne institucije i svako fizičko i pravno lice.

INTERPRETATORSKO PRAVO
Interpretatorsko pravo je autorsko pravo, ali onda kada se radi o interpretaciji (audio,
vizuelnoj ili audio-vizuelnoj) nekog autorsko dela (npr. dramskog dela ili kompozicije).
Interpretator (reproduktivni umetnik – npr. muzičar, glumac) ima pravo istog sastava kao što
na interpretiranom delu ima kompozitor ili književnik (autor).
Interpretatorsko pravo je autorsko pravo u malom – traje 50 godina od nastanka
interpretacije, odnosno objavljivanja interpretacije i zbog toga se na njega primenjuju
odredbe o autorskom pravu za sve ono što nije uređeno ili je uređeno drugačije od autorskog
prava.

OSTALA PRAVA SRODNA AUTORSKOM

Prava koja su povezana sa autorskim su prava čiji su objekti:

 Audio ili video zapis na nosiocu zvuka ili slike;

 Radio i TV emisije;
 Baze podataka;
 Prvo izdanje slobodnog autorskog dela.

Pravo prvog izdavača slobodnog autorskog dela se sastoji iz imovinskih autorskih prava, a
stiče ga onaj ko prvi izda (učini dostupnim javnosti) neko autorsko delo koje za trajanja

28
zakonskog roka autorskih imovinskih prava nije bilo objavljeno. Ono prestaje 25 godina od
dana objavljivanja.
Pravo proizvođača fonograma i videograma je pravo onog ko je neko muzičko ili govorno
autorsko delo prvi tehnički zabeležio na nosaču zvuka ili slike i sastoji se od imovinskih
ovlašćenja da drugome dozvoli ili zabrani njihovo umnožavanje, stavljanje u promet i slično i
od ovlašćenja na naknadu za korišćenje. Ovo pravo traje 50 godina od dana nastanka
fonograma/videograma.
Pravo proizvođača radio i TV emisije su ista kao i prava proizvođača fonograma/videograma,
ali u pogledu sadržaja koji je podoban za emitovanje.
Pravo proizvođača baze podataka se odnosi na skup podataka koji su zabeleženi na
elektronskom mediju i koji su dostupni pomoću kompjutera. Ona traju 15 godina od dana
nastanka baze podataka.

58. PATENTNO PRAVO, PRAVO NA DIZAJNU, PRAVO

NA ŽIGU
Prava na nematerijalnim dobrima se stiču tek ako se državnom organu (Zavodu za
intelektualnu svojinu) podnese prijava radi priznavanja prava i organ onda, nakon provere
ispunjenosti zakonskih uslova, priznaje upravnim aktom pronalazak, dizajn ili žig i vrši upis
u odgovarajući javni registar koji vodi, odnosno, objavljuje u službenom glasilu.

PATENTNO PRAVO
Kao objekt patentnog prava pronalazak je novo rešenje tehničkog problema, odgovarajuće
inovativnosti, a primenjivo u serijskoj proizvodnji u industriji i drugim granama privrede.
Pronalazač ima pravo paterniteta, kao i imovinska prava:

 Pravo iskorišćavanja pronalaska;

 Pravo (translativnog i konstitutivnog, inter vivos i mortis causa) raspolaganja pravom
na pronalasku;
 Pravo na naknadu od drugih za korišćenje pronalaska.

Patentno pravo traje najduže 20 godina od dana podnošenja prijave za priznanje prava, ali
može da prestane i pre toga, ako se, počevši od 3 godine, za svaku godinu ne plati određena
taksa.

PRAVO NA DIZAJNU
Kao objekt prava na dizajnu, dizajn je dvodimenzionalno ili trodimenzionalno rešenje
spoljašnjeg izgleda proizvoda koje je primenjivo u serijskoj proizvodnji u industriji i
zanatstvu, koje je prosečni korisnik u stanju da razlikuje od već postojećih.
Dizajner (autor dizajnerskog rešenja) ima pravo paterniteta na dizajnu i imovinska ovlašćenja
za eksploataciju dizajna (proizvodnja i prodaja proizvoda sa njegovim dizajnom), osim

29
ukoliko je unapred sa nekim ugovorio da taj drugi stiče imovinska ovlašćenja ili u ih je
naknadno preneo.
Pravo na dizajn prvobitno traje 5 godina i plaćanjem takse svakih pet godina može se uživati
najviše 25 godina, a potom dizajn postaje slobodan i dostupan svakome ta besplatnu
upotrebu.

PRAVO NA ŽIG
Kao objekt prava na žigu, žig je onaj robni i uslužni znak pomoću koga potrošač razlikuje
proizvod ili uslugu jedno proizvođača ili pružaoca usluga od proizvoda ili usluga iste vrste
nekog drugog proizvođača/pružaoca usluga.
Pravo na žig traje 10 godina od podnošenja prijave, ali ako se plati taksa, svakih 10 godina se
može obnavljati neograničeni broj puta.

Imaocu svakog od ovih prava pripadaju i određeni zahtevi za normalno vršenje ugovornih
prava u vezi sa pronalaskom, dizajnom ili žigom i zahtevi u slučaju povrede ovih prava.

59. LIČNA PRAVA – POJAM I OSNOVNE OSOBINE,

LIČNA DOBRA, LIČNA PRAVA FIZIČKIH I PRAVNIH
LICA, OPŠTE LIČNO PRAVO I POSEBNA LIČNA
PRAVA
POJAM I OSNOVNE OSOBINE
Lična prava mogu da se definišu samo posredstvom objekta prava – to su subjektivna prava
na ličnim dobrima (sva prava na ličnim dobrima su lična prava).
Lična dobra su ona dobra koja su najneposrednije i neraskidivo povezana sa licem – život,
telo, zdravlje, psihički integritet, pijetet, lik, glas itd.
Ne postoje ničija lična prava, pa samim tim lična prava ne mogu biti besubjektivna (ničija)
prava. Postoji, međutim, shvatanje prema kome neka prava (pravo na čast, ugled, privatnost,
identitet i sl.) koja se štite i nakon smrti lica jesu besubjektivna – subjekt je prestao smrću, ali
ga ta prava nadživljavaju. Postmortalna zaštita ličnih dobara se ostvaruje priznavanjem i
zaštitom prava na pijetet koje imaju lica bliska umrlom licu.
Postoji zatvoreni krug ličnih prava, međutim, nisu zakonom pobrojana sva lična prava kao
jedina, niti je sadržina ličnih prava potpuno određena – otvorenost kruga ličnih prava.
Lična prava postoje i bez posebne zakonske odredbe, jer je čovek zaštićen u smislu svih onih
ličnih dobara za koje se pokaže da im je potrebna zaštita – opšte lično pravo. Postoje i lična
dobra u pogledu kojih je zakon imenovao i sadržinski odredio lična prava – posebna lična
prava.
Sva lična prava su složena prava.

30
LIČNA DOBRA
Lična dobra nastaju i postoje ili prirodnim putem (bez sopstvene radnje lica – npr. život,
zdravlje) ili sopstvenom ili tuđom ličnom radnjom (npr. fotografija nekog lica) ili življenjem
u društvu (npr. ljudsko dostojanstvo).
Razlikuju se:

 Lična dobra koja pripadaju čoveku kao fizičko-biološkom biću (zdravlje, život, telo);
 Lična dobra koja pripadaju čoveku kao psihičkom biću (psihički integritet, pijetet);
 Lična dobra koja pripadaju čoveku kao društvenom biću (dostojanstvo, čast, ugled).

Jedno su lična dobra koja su elementi, odnosno sastavni delovi nekog lica (npr. život
pojedinca), a drugo lična dobra koja predstavljaju opredmećene izraze, odnosno emanacije
lica (npr. fotografija na kojoj je to lice prikazano).
Lično dobro predstavlja svako opredmećenje lika, glasa, privatne sadržine i sličnog bez
obzira na oblik opredmećivanja.
Kada je lično dobro ujedno i stvar (fotografija) tada su lična prava na tim dobrima
suprotstavljiva, snabdevena su pravom sleđenja, tako da opstaju bez obzira na promenu
vlasnika stvari i mogu se vršiti prema svakom vlasniku (npr. ni jedan vlasnik privatnog pisma
koje sadrži nečiju intimu ne sme da objavi pismo bez saglasnosti lica čiju intimu sadrže).

LIČNA PRAVA FIZIČKIH I PRAVNIH LICA

LIČNA PRAVA FIZIČKIH LICA
Svaki čovek ima lična prava, ali nemaju svi ljudi ista lična prava. Krug ličnih prava se menja
tokom života zato što čovek nema u svakom času života sva lična dobra.
Nasciturus ima već lična dobra koja se odnose na njegovu fizičku stranu, neka na afektivnu, a
neka na socijalnu. Lična prava nasciturusa se razlikuju od tih istih prava već rođenog čoveka
samo po obimu ovlašćenja i vrsti i stepenu ograničenja. Pravo na život nasciturusa
ograničeno je pre svega pravom majke da, pod određenim zakonskim uslovima, odluči o
prekidu trudnoće, a pravo na život već rođenog deteta je ograničeno npr. mogućnošću da
bude lišen života u slučaju smrtne kazne, rata i slično.
Posle rođenja, ona lična prava koja čovek ima pre rođenja se proširuju sadržinski novim
ovlašćenjima, a postepeno nastaju i sva ostala lična prava. Kada čovek tokom razvoja postane
sposoban da sam odlučuje, njegova lična prava se proširuju ovlašćenjem raspolaganja ličnim
dobrima putem sopstvenog pristanka, odricanja ili prenosa.
LIČNA PRAVA PRAVNIH LICA
Pravna lica ne mogu imati ona lična prava koja po svojoj prirodi podrazumevaju čoveka kao
titulara (pravo na život, telesnu celovitost, slobodu kretanja i sl.)
Sva ostala lična prava mogu imati, jer lična dobra koja su njihovi objekti (ugled, privatnost,
identitet) pravni poredak štiti kao vrednosti, bez obzira na tome kome pripadaju.

31
Lična prava pravnih lica nisu ograničena delatnošću pravnog lica, ni u pogledu broja, ni u
pogledu obima – povrede ličnih dobara nedopuštene su i kada nisu u stanju da ometaju
funkcionisanje pravnog lica i ostvarenje cilja tog pravnog lica.

OPŠTE LIČNO PRAVO I POSEBNA LIČNA PRAVA

POSEBNA LIČNA PRAVA
Posebna lična prava su ona prava na ličnim dobrima čija je sadržina već uređena normama.
Zakoni uređuju neka posebna lična prava (pr. pravo na lik, pravo na glas), ali ne nabrajaju
iscrpno na kojim sve ličnim dobrima postoje lična prava. Neka posebna lična prava:
1. Pravo na ime imaju fizička i pravna lica. Ime fizičkog lica je lično ime i druga oznaka
kojom se ono individualizuje i razlikuje od drugih (npr. nadimak). Ime pravnog lica je
naziv, odnosno poslovno ime. Pravo na ime povređuje neko ko titularu osporava
upotrebu imena i onaj ko neovlašćeno upotrebljava titularevo ime. Pravo na ime je
pravo-obaveza.
2. Pravo na identitet se narušava neovlašćenom upotrebom titularevog imena i
osporavanjem prava da ga upotrebljava. Pravo na identitet obuhvata zaštitu lica u
svakom aspektu njegovog identiteta koji nije već zaštićen nekim drugim posebnim
ličnim pravom (kao pravo na ime). Identitetom su obuhvaćene sve radnje lica, svi
događaji u kojima je to lice sudelovalo, razna svojstva koja to lice ima, sve
kvalifikacije, diplome i slično. Pravo na identitet se povređuje tako što se licu poriče
ono što jeste (amputacijom) i tako što mu se pripisuje sve ono što to lice nije
(imputacijom) – predstava koja se stvara o licu ne odgovara stvarnosti. Pravo na
identitet je povređeno amputacijom ili imputacijom kojom se ne povređuje ni jedno
drugo već priznato lično pravo.
3. Pravo na pijetet – Pijetet je osećaj poštovanja i uvažavanje uspomene na ličnost
umrlog bliskog lica i on spada u psihičku sferu. Pravo na pijetet lica bliskih umrlom
se povređuje svakom radnjom kojom se povređuju lična dobra umrlog (ugled,
privatnost, ime i slično) – štite se lična dobra i vrednosti koja je umrli stvorio za
života.
OPŠTE LIČNO PRAVO
Fizička, pravna lica i životinje su zaštićeni i u ukupnosti njihovih ličnih dobara, jer je
generalnom klauzulom zajemčena nepovredivost sveukupnosti ličnih dobara, nepovredivost
ličnih dobara uopšte. Zagarantovana nepovredivost ličnosti u njenoj sveukupnosti je opšte
lično pravo (pravo-izvor, pravo-matica) i iz njega se izvodi zaštita za svako lično dobro kome
je zaštita potrebna.
Funkcija opšteg ličnog prava je da dopuni zaštitu koju pružaju posebna lična prava. Na
osnovu opšteg ličnog prava priznaju se:
a) Lično pravo na onom dobru na kome pravo nije još posebno regulisano;
b) Već regulisana lična prava upotpunjuju se zaštitom i od onih vrsta povreda koje nisu
već posebno zabranjene i od novih i nepoznatih vrsta povreda.

32
Krug ličnih prava se stalno šiti, prvenstveno zbog pojave stalno novih oblika opasnosti i
mogućnosti zadiranja u lična dobra, koji često nastaju inače korisnim razvojem (npr. razvoje
tehnike i medicine).
Što je manje posebnih ličnih prava uređeno normama i što su ona nepotpunije uređena, to je
veća potreba za pružanje zaštite na osnovu opšteg ličnog prava.
Postoje mnoga lična dobra koja spadaju u pravnoslobodan prostor (npr. ljubomora, sujeta,
duhovitost i sl.) i na tim ličnim dobrima ili ne mogu ili ne treba imaocu priznati lična prava.
Do odluke o tome da li nekom ličnom dobru treba priznati lično pravo, zakonodavac i sud
dolaze takozvanim postupkom odmeravanja dobra i interesa – lično dobro je zaštićeno od
radnji kojima se ostvaruje neko manje vredno dobro ili interes.

60. LIČNA PRAVA – STRUKTURA, SISTEMATIKA,

SADRŽINA, OGRANIČENJA I LIČNOPRAVNI ZAHTEVI
STRUKTURA LIČNOPRAVNIH ODNOSA
Sadržinu ličnih prava čine prava vlasti – titular je ovlašćen da sam, neposredno na ličnom
dobru svojim radnjama sprovede svoju volju, uživajući (upotrebljavajući) lično dobro i
dirajući u njega, odnosno, faktički raspolažući dobrom. Tada lično pravni odnos ima prostu
strukturu. Da bi imalac mogao da realizuje svoju volju na ličnom dobru pravni poredak
obavezuje sva ostala lica da se uzdrže od svake radnje koja može da osujeti ili omete titulara
u uživanju dobra ili faktičkom raspolaganju tim dobrom.
Da bi bilo ko mogao da preduzme bilo kakvu radnju na ličnom dobru titulara ličnog prava
mora da zatraži saglasnost titulara, koju on daje u vidu pristanka, prenosa nekog ovlašćenja ili
odricanja od nekog ovlašćenja u korist lica koje traži saglasnost. Na taj način titular ličnog
prava vrši pravo raspolaganja svojim ličnim pravom. U ovom slučaju je struktura
ličnopravnog odnosa složenija, jer osim odnosa između titulara i lica koje je dobilo njegovu
saglasnost, postoji još i odnos sa svim trećim licima, koja su u obavezi da se ne mešaju.
Sama lična dobra su neimovinske prirode, međutim imalac tih dobara ima u pogledu njih
opravdane imovinske interese, pa mu je priznato pravo da ličnim dobrima raspolaže i uz
imovinsku naknadu (npr. dobijanje naknade za upotrebu nečijeg imena u reklamne svrhe).
Kada titular raspolaže svojim ličnim pravom u korist drugog lica, uz naknadu ili dobročino,
struktura ličnopravnog odnosa je složena, jer je on imalac ovlašćenja i obaveze prema
drugom licu, drugo lice ima neko pravo ili ovlašćenje prema njemu, a treći imaju
jednoobraznu negativnu obavezu da se ne mešaju.
Pravo raspolaganja ne postoji na svim ličnim dobrima, niti uvek uz naknadu (npr. ne može se
ugovoriti naknada za pristanak da se dira u telesni integritet da bi se uzeo organ radi
presađivanja nekome drugom). Raspolaganje ličnim dobrima ograničavaju i nepisana
društvena moralna shvatanja.

33
SISTEMATIKA POSEBNIH LIČNIH PRAVA
Sistematizovanje posebnih ličnih prava – njihovo razvrstavanje u grupe na osnovu
zajedničkih karakteristika i karakterističnih razlika. Ne postoji jedna univerzalna sistematika.
Primeri kriterijuma za sistematizovanje:

 Prema tome da li se lična prava odnose na biološka svojstva ličnosti ili na njena
duhovna svojstva;
 Na fizički integritet ili na moralni integritet;
 Na unutrašnja ili spoljna dobra;

Pri formulisanju ličnih prava u primeni su dva metoda:

1) Konkretno lično pravo se definiše polazeći od ličnog dobra koje je objekt prava;
2) Lično pravo se definiše polazeći od radnje povrede ličnog dobra.

SADRŽINA LIČNIH PRAVA

(Pravo raspolaganja ličnim pravima)
Lična prava su složena prava – sastavljena su iz više ovlašćenja povodom ličnih dobara.
Osnovna ovlašćenja su da imalac uživa, odnosno upotrebljava svoje lično dobro i da
raspolaže njime. Titular ličnog prava ima i pravo da raspolaže samim ličnim pravom, uz
naknadu ili dobročino. Titular ličnog prava na raspolaganju ima i razne ličnopravne zahteve
(tužbe).
Ovlašćenje uživanja ličnog dobra i ovlašćenje faktičkog raspolaganja ličnim dobro su prava
vlasti na ličnom dobru i titular ih vrši tako što neposredno na ličnom dobru kao objektu
prava sprovodi svoju volju i tako zadovoljava svoje interese.
Ovlašćenje pravnog raspolaganja ličnim pravima pute pristanka, prenosa ili odricanja je
preobražajno pravo, koje se vrši izjavom volje (pravnim poslom) koja menja pravnu
situaciju u pogledu prava na ličnom dobru.
Ličnopravni zahtevi (tužbe) su prava traženja.
a) Ovlašćenje uživanja ličnog dobra - Imalac je ovlašćen da uživa (upotrebljava) svoja
lična dobra, odnosno da živi, uživa svoju telesnu celovitost, zdravlje, psihički integritet,
da se slobodno kreće itd. Lična dobra koja predstavljaju elemente, sastavne delove nekog
lica (život, telesni integritet) su određena stanja i za uživanje takvih dobara je dovoljno da
opstaje stanje koje to dobro predstavlja – ovlašćenje uživanja se vrši samim postojanjem
dobra i njegovim opstankom. Uživanje ličnih dobara koja su opredmećeni izrazi lica
(dnevnik, pismo, fotografija) imalac vrši preduzimanjem neke od odgovarajućih radnji
(npr. snimanjem lika ili glasa).
b) Ovlašćenje raspolaganja ličnim dobrom – Imalac ličnog dobra je ovlašćen da njime
faktički raspolaže (u naturi i fizički). Faktičko raspolaganje je zadiranje u samo dobro
(npr. objavljivanje pisma).
c) Pravo raspolaganja ličnim pravom – vrši se:
a. Davanjem pristanka drugome da preduzme radnju uživanja ličnog dobra ili
faktičkog raspolaganja ličnim dobrom. Time imalac ne prenosi svoje pravo na lice

34
 kojem daje pristanak, nego samo stvara uslov da radnja koja usledi me bude
nedopuštena, odnosno da ne predstavlja povredu titularevih prava. Pristanak je
opoziv sve do preduzimanje radnje, ali se duguje naknada štete koja nastane
opozivanjem pristanka. Pristanak znači ujedno i odricanje unapred od prava
traženja zaštite zbog povrede ličnog dobra (npr. od zahteva za naknadu štete).
b. Prenošenjem prava – Prenosom lično pravo prelazi sa imaoca na drugoga. Neka
lična prava su neprenosiva (npr. život, zdravlje). Kada su u pitanju neka lična
prava nije moguć prenos celog ličnog prava, odnosno translativni prenos. Moguć
je samo prenos dela prava, pojedinih ovlašćenja, odnosno konstitutivan prenos.
c. Odricanjem od prava imalac izjavljuje volju da prestane njegovo pravo na ličnom
dobru. Imalac se ne može odreći ličnog prava u celosti, može se odreći jedino
vršenja pojedinog ovlašćenja. Kada se imalac odrekao prava, to pravo prestaje, a
ne prelazi na drugoga. Ako se odriče prava da traži zaštitu za povredu ličnog
dobra (na primer, odrekne se prava na naknadu štete), takvo odricanje predstavlja
naknadni pristanak.
Dopuštenost pristanka, odricanja i prenosa zavisi od toga da li je sloboda raspolaganja
veća vrednost od ličnog dobra kojim se raspolaže, da li se sloboda titulara preterano
sužava i da li se kosi sa moralom.
Titular ličnog prava ima pravo da ličnim pravom raspolaže ne tražeći za to naknadu –
dobročino ili uz naknadu – teretno.
Što se tiče teretnog raspolaganja ličnim pravom – titular komercijalno iskorišćava svoje lično
dobro koje je objekt tog prava.
Pravni poredak priznaje lična prava prvenstveno radi zadovoljavanja neimovinskih interesa
imaoca ličnog dobra, pa su ta prava po svojoj prirodi neimovinska prava.

OGRANIČENJA LIČNIH PRAVA

Lična prava podležu ograničenjima. U nekim slučajevima imalac nije ovlašćen da ostvari
svoje lično dobro, a ostala lica nisu obavezna da ga ne ometaju da ostvaruje lično dobro ili da
za to traže njegovu saglasnost. Važna su ograničenja koja proističu iz postupka odmeravanja
dobara i interesa.
a) Zakonodavac je u nekim slučajevima ograničio pravo uživanja i raspolaganja ličnim
dobrom – npr. nije potreban pristanak imaoca da bi se objavili njegovi lični spisi ako
je on u pogledu onoga što se objavljuje taj imalac lice od interesa za javnost (političar
ili kriminalac), zatim, ako je objavljivanje potrebno radi bezbednosti zemlje, radi
istraživanja društvenih pojava i slično. Ne postoji obaveza da se treća lica uzdrže od
određene povrede tuđeg ličnog dobra u slučaju krajnje nužde, u ratu, pri vršenju
roditeljskog prava i slično.
b) Imalac ličnog dobra nije dužan da trpi ni ostvarivanje važnijeg interesa na neprimeren
način – interes nije dopušteno ostvarivati na način kojim se povređuje lično dobro,
ukoliko postoji drugi način da se interes ostvari, a da se pri tome lično dobro ne
povredi ili da se povredu u manjoj meri.

35
 Postupak odmeravanja dobara i interesa je neizbežan kada je u pitanju sukob ličnog prava
i nekog drugog prava (npr. sukob prava na čast i ugled i prava na slobodu izražavanja
mišljenja). Obzirom da su na obe strane u sukobu opravdani interesi (uglavnom ustavom
garantovani) uzajamno ograničavanje je neophodno da bi se oba sukobljena dobra
ostvarila koliko god je moguće i to se naziva princip optimalnog namirenja.

LIČNOPRAVNI ZAHTEVI
Ličnopravni zahtevi u užem smislu – pravi ličnopravni zahtevi nastaju samim ugrožavanjem
ili samom povredom ličnog prava i neposredno služe za zaštitu ličnih prava. Takvi zahtevi,
odnosno tužbe su:
a) Zahtev za propuštanje – uvek je preventivan jer mu je svrha da spreči povredu ličnog
dobra. Kada postoji opasnost od povrede ličnog dobra, imalac ugroženog ili
povređenog dobra može da zahteva od suda da zabrani radnju koja se već vrši ili tek
predstoji.
b) Zahtev za uklanjanje – uvek je reaktivan jer mu je uslov da je povreda već nastupila.
Ako je radnja već izvršena, a stanje povrede ličnog dobra još uvek traje, imalac
povređenog dobra može da zahteva od suda da naredi preduzimanje radnje koja će
otkloniti stanje povrede.
c) Zahtev za utvrđivanje da je lično dobro nedopušteno povređeno (ova tužba postoji
samo u porecima koji je poznaju).

61. NASLEDNA PRAVA

Naslednopravne norme uređuju odnose između naslednika i odnose između naslednika i
drugih lica (legatara i ostalih) u pogledu prava i obaveza koje je ostavilac imao u času svoje
smrti.
Subjektivna nasledna prava su:

 Pravo naslednika da nasledi ostavioca;

 Pravo odreći se stečenog nasledstva;
 Naslednopravni zahtevi naslednika prema drugim naslednicima i trećim licima;
 Obligaciona prava i zahtevi nužnih naslednika i legatara naspram naslednika.

Među naslednopravnim subjektivnim pravima ima prava različitih tipova funkcija – prava
sticanja prava, preobražajnih prava, prava traženja. Objekti naslednopravnih prava su
raznovrsni – nekad su objekti druga prava i obaveze, a nekada su ljudske radnje.
Struktura naslednopravnih odnosa se razlikuje kod raznih naslednih prava:
a) Prosta struktura postoji kod titularevog prava da nasledi ostavioca i kod
naslednikovog prava da se odrekne stečenog nasledstva.
Naslednik je imalac prava da nasledi ostavioca, odnosno prava da se odrekne
stečenog nasledstva, a svi ostali imaju jednoobraznu negativnu obavezu da mu ne
osporavaju da ima pravo da nasledi.

36
 b) Kod ostalih naslednih prava struktura naslednopravnog odnosa je složena i to trojaka
– naslednik (legatar) je imalac naslednopravnih zahteva prema određenom licu/licima
i to određeno lice/lica imaju određene obaveze prema naslednicima, a svi treći su u
obavezi da se ne mešaju.
Zajedničko pravo se javlja često u grani naslednog prava, jer je nasledno pravo najčešće
istovremeno pravo više lica, odnosno sanaslednika.
Odnos glavnog i akcesornog (zavisnog) prava postoji između naslednog prava kao glavnog
prava i prava odreći se nasledstva, odnosno naslednopravnih zahteva prema drugim
naslednicima i trećim licima, kao prava koja zavise od naslednog prava. Ako neko nije imao
nasledno pravo, ne može da stekne druga prava. Nastanak tih akcesornih prava zavisi od
naslednog prava, kao glavnog, a to nasledno pravo je već prestalo kada su akcesorna nastala –
nasledno pravo kao pravo sticanja prestaje u času sticanja, odnosno u trenutku prelaska
nasledivih prava i obaveza sa ostavioca na naslednika.
Nasledno pravo je pravo naslednika na sticanje ostaviočevih nasledivih prava i obaveza u
času ostaviočeve smrti – pravo na promenu titularstva u pogledu nasledivih prava i obaveza.
Nasledno pravo ne postoji pre časa ostaviočeve smrti (čas delacije) – ne postoji pravo
očekivanja prava, osim ako samo od titulara zavisi da li će ubuduće steći neko pravo, a
prethodnik to ne može da spreči. Pre delacije postoji jedino puka pravna nada. Pre delacije ne
postoji nikakvo uslovljeno nasledno pravo, odnosno uslovljeno pravo na sticanje nasledivih
prava i obaveza ostavioca.
Nasledno pravo je pravo na konkretnu univerzalnu sukcesiju, pa je prema tome nasledno
pravo po vrsti pravo sticanja. U času delacije nasledno pravo se i stiče i vrši (samo od sebe) i
prestaje. Od časa delacije pa na dalje, naslednik više nema nasledno pravo kao pravo sticanja
(jer je sticanje tada već nastupilo). Time što su naslediva prava i obaveze postale
naslednikove, nasledno pravo je izvršilo svoju funkciju.
Nasledno pravo je pravo stanja i ono je prosto pravo koje se sastoji iz jednog jedinog
ovlašćenja – sticanje ostaviočevih nasledivih prava i obaveza. Nasledno pravo predstavlja
pravnom normom datu (stvorenu) pravnu mogućnost (ta pravna mogućnost ne postoji u
materijalnom svetu).
Od naslednog prava se razlikuje naslednikovo pravo da posle delacije da nasledničku izjavu o
neprihvatanju nasledstva, odnosno o odricanju od nasledstva koje je preobražajno pravo (ovo
pravo se stiče tek nakon što je nasledno pravo već prestalo).
Naslednopravni zahtevi su zahtevi koji nastaju na osnovu naslednog prava, odnosno
povredom naslednog prava i oni se razlikuju od naslednog prava, jer predstavljaju prava
traženja tuđe radnje.
I naslednikovo pravo da se odrekne od nasledstva i naslednopravni zahtevi su prava radnji.
Naslednopravno obligaciono pravo je pravo legatara da od naslednika zahteva sva ona prava
koja su sa ostavioca u času delacije prešla na naslednika na osnovu njegovog naslednog
prava. Pravo legatara je pravo traženja (potraživanja).

37
Nužni naslednik ima naslednopravno obligaciono pravo prema ostalim naslednicima da mu
oni daju u novcu ili stvarima ili pravima vrednost koja mu pripada po sili zakona (pravo
traženja).

38