Građansko pravo

( skripta )

2013
Kombinacije:
1. Metode popunjavanja pravne praznine 1. Suprotstavljiva i nesuprotstavljiva prava

2. Opšti uslovi dopuštenosti samozaštite 2. Proglašenje nestalog lica za umrlo

3. Subjektivna i objektivna odgovornost za štetu 3. Zastarelost

1. Autonomne, heteronomne i mešovite norme 1. Preobražajna prava

2. Zahtev 2. Deliktna sposobnost fizičkog lica

3. Ništavi pravni poslovi 3. Fatalno oročenje

1 .Kogentne, dispozitivne i mešovite norme 1. Prava pripadanja i prava vlasti

2. Prigovor 2. Nastanak poslovne sposobnosti

3. Konverzija i konvalidacija ništavih pravnih poslova 3. Prekluzija

1. Norme-načela, norme-pravila, norme-izuzeci i aps. norme 1. Prava na subjektima i bezsubjektna prava

2. Sudska zaštita 2. Intertemporalno pravo

3. Rušljivi pravni poslovi 3. Funkcije pravnog lica

1. Apsolutna i relativna prava 1. Kolektivni ugovori

2. Pravna sposobnost rođenog deteta 2. Derivativno i originerno sticanje

3. Računanje vremena 3. Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnog lica

1. Krug izvora gradjanskog prava 1. Opšti uslovi poslovanja

2. Stvarna prava 2. Posebna imovina

3. Udruženja 3. Subjektivitet pravnih lica

1. Hijerarhija izvora građanskog prava 1. Sudska praksa

2. Obligaciono pravo 2. Singularna i univerzalna sukcesija

3. Zadužbine 3. Fikcije i presumpcije

1. Kolizija izvora prava 1. Normativni pojam

2. Privredna prava 2. Translativan i konstitutivan prenos

3. Organizaciono jedinstvo pravnih lica 3. Uslov, nalog i rok

1. Načela regulisanja građanskog prava 1. Enumerativan pojam

2. Imovinska i neimovinska prava 2. Personalna i realna subrogacija

3. Načelo pravne razdvojenosti i samostalnosti 3. Jednostrani pravni poslovi

1. Običajno pravo, uzanse i običaj 1. Tipski pojam

2. Intelektualno pravo 2. Opšta obeležja zloupotrebe prava

3. Identitet pravnog lica 3. Dvostrani pravni poslovi

Page 2
1. METODE POPUNJAVANJA PRAVNIH PRAZNINA
Metode popunjavanja praznina su brojne. Najčešće su analogija, argumentum a fortiori, argumentum a
contrario i teleološka redukcija.

a. Analogija (argumentum a simili tudinis) podrazumeva da su slični neuređen i uređen slučaj, da cilj i
razlog (ratio legis) norme za uređen slučaj odgvara i za neuređeni slučaj, zbog čega se onda primenjuje i
na njega. Utvrđuje se sličnost činjenica uređenog i neuređenog slučaja. Praznina se popunjava
analogijom ako ratio legis, tj. cilj ili razlog radi kojeg je normom slučaj uređen tako kako je uređen
odgovara i neuređenom slučaju. Analogija je ispravan način popunjavanja za onaj neuređeni slučaj kom
su sa uređenim slučajem zajednički elementi zbog kojih je postojeća norma i doneta.
b. Primena norme na osnovu još jačeg razloga – argumentum a fortiori označava primenu postojeće
norme na neuređen slučaj sa još jačim razlogom od onog zbog koga se norma primenjuje na uređeni
slučaj. Dakle, ako norma važi za uređeni slučaj, pogotovo (utoliko pre, još više, i te kako, tek) važi za
neuređeni. Ispoljava se kao argumentum a majore ad minus – zaključak s većeg na manje, ako može
više, utoliko pre može manje, i kao argumentum a minore ad maius, zaključak sa manjeg na veće, ako
može manje, utoliko pre može i više. Ako norma važi za nešto što je više, pogotovo važi za nešto što je
manje (npr. Ako poverilac može da raskine ugovor zbog delimičnog neizvršenja, pogotovo može zbog
potpunog neizvršenja). Ako je norma obavezujuća za nešto što je manje, pogotovo je obavezujuća za
nešto što je više (npr. Ako poverilac ne može da raskine ugovor zbog potpunog neizvršenja, pogotovo
ne može zbog delimičnog).
c. Argumentumom a contratrio, zaključivanje na osnovu razloga suprotnosti, popunjava se pravna
praznina tako što se na neuređeni slučaj primenjuje drugačija, i to suprotna norma od norme za
uređeni slučaj. Cilj ili razlog postojeće norme ne odgovara i za neuređeni slučaj i zato se za neuređeni
slučaj postavlja njoj suprotna norma.
d. Kad je tekstom norme obuhvaćen i slučaj za koji, međutim, njen cilj ili razlog (ratio legis) ne odgovara,
teleološkom redukcijom se na taj slučaj primenjuje suprotna ili inače drugačija norma.
e. Za popunjavanje pravnih praznina dolazi u obzir još i to: da sudija primeni normu iz načelnog stava
drugog suda, normu koju primenjuju drugi sudovi, normu iz nekog domaćeg ali još neozakonjenog
nacrta zakona, ormu iz SGZ ili neke druge građanske kodifikacije koja je važila u Kraljevini Jugoslaviji na
dan 6.4.1941. odn. normu kog drugog inostranog prava, normu iz domaće ili inostrane pravne istorije,
normu koju je formulisala i preporučila nauka, domaća ili inostrana, normu koju sud sam postavi po
osećaju pravičnosti.
Ne postoji hijerarhija metoda popunjavanja pravnih praznina. Kad pravni sistem sadrži važeću normu
za slučaj koji je sličan neuređenom, a odgovara mu i ratio legis te norme, verovatno je da će se pravna
praznina popuniti analogijom. Ipak, ta se norma neće analogno primeniti ako je argumentovano
kritikovana, recimo u nauci ili praksi, ili je već pripremljena njena izmena, a pogotovo ako je već u
zakonodavnom postupku za tu prazninu pripremljena drugačija norma. Praznina se popunjava onim
metodom koji vodi rešenju najbolje za tu vrstu problema, što ne može da obezbedi nikakav unapred
određen redosled primene metode, a traži da se obrazloži da je izabran metod najbolji.

2. OPŠTI USLOVI DOPUŠTENOSTI SAMOZAŠTITE

Page 3
1oLikvidno prаvo.Ko moze dа se zаštiti sudskim putem može i sаm. Dа bi smeo preduzeti sаmozаštitnu
rаdnju, titulаr morа imаti prаvo. A štićeno prаvo morа bit likvidno: tаkvo dа bi gа i sud štitio, dа mu se ne bi
mogаo suprotstаviti prigovor. Sаm sme dа se zаštiti onаj titulаr kogа bi i sud zаštitio.

2o Nedostižnа sudskа zаštitа (neblаgovremenа ili nedelotvornа). Odnos sudske i vаnsudske zаštite dаnаs
je tаkаv dа je sudskа zаštitа dopuštenа uvek, а sаmozаštitа u određenim slučаjevimа; sudskа je prаvilo,
sаmozаštitа izuzetаk. Držаvа imа prvenstvo u odnosu nа zаštitu prаvа od strаne titulаrа. Držаvа i dаnаs imа
prvenstvo u toj zаštiti: sаmozаštitu dopuštа u nаčelu jedino ondа kаdа njenа zаštitа nije dostižnа.
Vаnsudskа zаštitа je supsidijernа u odnosu nа sudsku. Kаd je blаgovremeno mogućа, sudskа zаštitа je zа
titulаrа i obаveznа. Odаtle proističe kаo negаtivаn uslov dopuštenosti sаmozаštite: dа u konkretnom
slučаju nemа izgledа zа blаgovremenu i efikаsnu sudsku zаštitu, čаk ni putem privremene mere. A
blagovremenost znači da titular državnu zaštitu može sačekati bez rizika, bez opasnosti od štete po
ostvarenje interesa kome povređeno pravo služi.

3oPotrebаn i primeren nаčin. Rаdnjа titulаrа morа biti potrebnа zа ostvаrenje zаštite, а uz to i primerenа.
Potrebnost i primerenost morа se prosuditi od slučаjа do slučаjа. Ako se svrhа zаštite može postići nа više
nаčinа, morа se izаbrаti onаj koji ne škodi drugom, ili mu nаjmаnje škodi.

4oOdsustvo očigledne nesrаzmere. Prаvа se štite bez obzirа nа svoju vrednost. Dа bi sаmozаštitа bilа
dopuštenа interes licа kome se škodi rаdnjom zаštite ne sme biti nesrаzmerno vredniji od štićenog
titulаrevog interesа.

5oPrirodnа voljа. Zа sаmozаštitu nije potrebna poslovna sposobnost dovoljnа je fаktičnа sposobnost imаti
volju dа se štiti sopstvrno prаvo.

3. SUBJEKTIVNA I OBJEKTIVNA ODGOVORNOST ZA ŠTETU

Odgovornost je subjektivnа ili objektivnа već premа tome dа li krivicа ili nekа drugа prаvnа činjenicа
predstаvljа prаvni osnov odgovornosti.

SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST

Subjektivnа (deliktnа, skrivljenа, nа osnovu krivice) odgovornost zа štetu jeste odgovornost onogа ko je kriv
i zаto što je kriv, а objektivnа (nedeliktnа, neskrivljenа, bez krivice) odgovornost zа štetu – odgovornost iz
kog drugog rаzlogа, nezаvisnа od krivice, odgovornost bez krivice, odgovornost onogа ko nije kriv i uprkos
tome što nije kriv.

Postoje opšti uslovi koji su zajednički za oba sistema, a to su postojanje štete, štetne radnje i uzročne veze
među njima. Pored opštih uslova svaki sitem ima kao svoje posebne uslove upravo pravne činjenice koje
predstavljaju osnov odgovornosti.

Norme o subjektivnoj odgovornosti predstаvljаju ujedno prаvilo o tome kаkvo štetno ponаšаnje nije
dozvoljeno, а odgovornost zа štetu ujedno je sаnkcijа licu zа nepostupаnje po tim prаvilimа ponаšаnjа.

OBJEKTIVNA ODGOVORNOST

U sistemu objektivne odgovornosti štetnik je odgovorаn iz drugih rаzlogа, а ne zаto što nije poštovаo
određenа prаvilа ponаšаnjа. Rаdnje koje štetnik vrši nisu zаbrаnjene, odn. on se ne ogrešuje o nаredbu dа
se ponаšа nа određeni nаčin, (npr. objektivnа odgovornost roditeljа zа štetu koju prouzrokuje njegovo dete
mlаđe od sedаm godinа а pod njegovim stаrаnjem).
Page 4
Postoje dva sistema odgovornosti za štetu. Svaki sistem važi za drugačije situacije. a. Sistem subjektivne
odgovornosti važi za sve one životne situacije gde učesnici u njima mogu držati pod kontrolom nastanak
štete: da šteta ne bi nastala, dovoljno je da postupaju sa određenom pažnjom. Šteta u takvim situacijama
nastaje krivicom: zanemarivanjem pažnje ili htenjem da nastane. Štetink će da odgovara samo ako je kriv i
zato što je kriv, jer je mogao ne biti kriv. b. Sistem objektivne odgovornosti važi za sve one životne situacije
gde rizik nastanka štete učesnik ne može da drži pod kontrolom, tako da šteta može nastati ne samo zato
što štetnik to hoće, nego i uprkos tome što on postupa sa pažnjom da ona ne bi nastala. Lica u takvim
situacjama učestvuju sa povećanim rizikom da drugom prouzrokuju štetu bez obzir na način svog i njihovog
ponašanja.

1. AUTONOMNE NORME, HETERONOMNE NORME I MEŠOVITE NORME

Ako su subjekti građanskog prava ovlašćeni da sami urede svoje odnose sa obaveznom snagom, tad za
pravila koja sami sebi postave kažemo da su autonomne norme. Naprotiv, kada se na adresate primenjuju
pravila, koja je neko drugi ovlašćen da im jednostrano postavi sa obaveznom snagom, tada su te norme
heteronomne. Kod autonomne norme, tvorac i adresat pravne norme su jedno, dok su kod heteronomnih
normi te uloge razdvojene.

Najveći broj gradjanskopravnih normi su autonomne norme. Na primer: ugovor, opšti uslovi poslovanja,
javno obećanje nagrade, itd. Od zajedničkih akata, to su sve odluke (npr pravnog lica, suvlasnika), koje se
mogu punovažno doneti samo uz jednoglasnost (po principu konsenzusa).

Heteronomne norme sadržane su ustavu, zakonu, podzakonskim aktima, presudama sudova, načelnim
pravnim shvatanjima Vrhovnog kasacionog suda, pravnim stavovima VKS, upravnim aktima. Heteronomne
norme su uglavnom opšte norme, i javne norme. Medjutim, nije samo javna vlast ovlašćena da
heteronomnim normama uređuje tuđe ponašanje, to se može činiti i privatnim ispravama (npr. testament,
zajednički akti koji nastaju većinom, statuti pravnih lica, odluke skupštine zgrade, itd)

Ako se u građanskom pravu predviđa da se ista materija reguliše i autonomno i heteronomno,

heteronomni model je supsidijeran, odnosno, primenjuje se tek ako ne nastane autonomna norma.

Postoje i norme koje su kombinacija autonomnosti i heteronomnosti; neki subjekti su ovlašćeni da urede ne
samo svoje ponašanje, svoja prava i obaveze, nego istim aktom i ponašanje, prava i obaveze trećih lica (npr.
kolektivni ugovori) – autonomni su u onom delu u kojim sami ugovarači putem njih uredjuju svoja
uzajamna prava i obaveze, dok su heteronomne prirode u delu koji određuje prava i obaveze zaposlenih,
jer on važi i za lica koja nisu učestvovala u zaključenju ugovora, a kasnije će stupiti u pravni odnos.

Svaka autonomna norma počiva na heteronmnoj normi. Ovlašćenje subjekta da autonomno uredi svoje
odnose, potiče iz heteronomne norme. Da li će autonomna norma važiti zavisi od toga da li postoji
heteronomno ovlašćenje za autonomno regulisanje i da li su ispunjeni uslovi za autonomno regulisanje.
Tvorcu autonomne norme to ovlašćenje, i uslove, postavlja pravni poredak. Autonomna norma koja je
doneta na osnovu heteronomne, ne predstavlja samo puko ponavljanje heteronomne norme, nego ujedno
i stvaranje jedne nove norme, jer heteronomna norma ne odredjuje sadržinu autonomne. Tvorci
autonomnih normi mogu u principu da ih i ne postave, dok heteronomne norme država ne samo da ima
pravo da donese, nego je, u principu, i obavezna da ih donese.

2. PRAVOZAŠTITNI ZAHTEV I PRAVOZAŠTITNA RADNJA

Page 5
Zaštita treba da omogući titularu ostvarenje interesa radi čijeg zadovoljenja povređeno pravo i postoji.
Tome služe pravozaštitni zahtev i pravozaštitna radnja.

1o Pravozaštitni zahtev. Kad nastupi povreda prava, titular po sili zakona (ipso iure) stiče pravozaštitni
zahtev (pravo na tuđu radnju): mogućnost da od povredioca traži onakvo ponašanje kakvo je potrebno da
bi ostvario interes kome služi njegovo povređeno pravo. Sadržina zahteva zavisi od vrste povrede.

Titular zahtev može isticati posredstvom suda, a može i vansudski. Može se sprovesti sudskim putem
(sudska zaštita), a titular ga može sprovesti i vansudski, sam, sopstvenom silom (samozaštita).

2o Pravozaštitne radnje. Pravozaštitne radnje jesu fakticke radnje koje se preduzimaju radi zaštite prava.
Dok pravozaštitni zahtev postoji samo prema fizičkom ili pravnom licu koje je povredilo pravo, dotle se
neke pravozaštitne radnje vrše i prema drugim bićima ili neživim predmetima; recimo, napadnuti povredi ili
ubije životinju, zavejani u planinskoj kući troši zatečeni ugalj.

Neke pravozaštitne radnje preduzima sud (npr. oduzme stvar smetaocu državine), a druge sam povredjeni
titular (npr. vlasnik zadrži stvari zakupca koji se iseljava, a da nije izmirio svoje obaveze).

Ako je cilj zahteva i radnje da se spreči da ugrožavanje preraste u povredu, reč je o preventivnom zahtevu i
radnji, a inače o reaktivnom.

3. NIŠTAVI PRAVNI POSLOVI

Ništavi (apsolutno ništavi) pravni poslovi nemaju nameravano pravno dejstvo zbog određenog nedostatka,
a samo izuzetno neki od njih mogu ga proizvesti pod određenim dodatnim uslovima.

Nedostaci koji čine posao ništavnim tiču se sadržine posla, forme posla, nepostojanje dozvole potrebne za
preuzimanje posla, nepostojanja ili nepridržavanja ovlašćenja zastupanja i postojanje konflikta prilikom
zastupanja. Posao je ništav: ako je protivan pravu ili moralu, zabranjen pravnom ili moralnom normom,
recimo prodaja ljudskog bića, prodaja oružja, droge, ako volja nije izjavljena u propisanoj bitnoj formi, ako
neko preduzme posao u ime drugog kao zastupnik, nemajući ovlašćenje za zastupanje (falsus procurator)
kao i kao zatupnik ugovori sam sa sobom.

Sud po službenoj dužnosti (ex officio) vodi računa o nepunovažnosti, sudska odluka o nepunovažnosti je
samo utvrđujuća (deklarativna). Ne proizvode prava i obaveze, pa u slučaju da se strane nisu držale pravnog
posla, ne mogu biti sudskim putem prinuđene da ga izvrše. U slučaju da su se strane ponašale kao da je
posao punovažan, pošto nema pravnog osnova (titulusa) da bilo šta zadrže, svaka vraća ono što je dobila od
druge strane (restitucija). U određenim slučajevima kad su se strane ponašale kao da posao obavezuje,
izuzetno pak nastupa konvalidacija. A nezavisno od toga da li su se strane držale pravnog posla ili nisu, u
određenim, izuzetnim slučajevima ima mesta za konverziju.

1. KOGENTNE, DISPOZITIVNE I MEŠOVITE NORME

1o Kogentne norme (ius cogens) moraju da se primene, dispozitivne (ius dispositivum) - ne moraju.

2o Norma je dispozitivna ako primena i neprimena norme zavisi od volje adresata, ili ako od volje adresata zavisi u
kojoj će se varijanti primeniti norma. Dispozitivna norma uvek adresatu ostavlja neku mogućnost, slobodu izbora u

Page 6
pogledu primene, bilo osnovnu – primeniti normu ili ne, bilo varijantu – u kom stepenu je primeniti. Normotvorčev
program koji sadrži dispozitivna norma ostvariće se samo ako adresati hoće, odnosno ako ne iskoriste mogućnost da
je ne primene. Primenjuje se ako strane same ne urede odnos, odn. ne urede ga drugačije od nje, odn. ako ne izvrše
izbor koji imaju. Primeniće se ako strane ništa ne odrede, odn. ako ne odrede da se ona neće primeniti ili ne odrede
kako će se primeniti. Ta sloboda izbora nije u svim slučajevima ista, češće je potpuna, nekad je delimična.

Potpuna sloboda je kad adresati biraju da li će odnos uopšte odrediti ili da li će ga urediti drugačije nego što ga
uređuje dispozitivna norma – dispozitivna norma se tad primenjuje samo ako odnos ne urede uopšte ili ga ne urede
drugačije od dispozitivne norme. Delimična sloboda izbora postoji kada adresati mogu da izaberu više normom
ponuđenih varijanti uređenja, ali moraju izabrati neku, dakle, mogu da odluče samo o tome koju će varijantu izabrati,
ali ne mogu da odluče da ne izaberu nijednu, ni da van izabranih varijanata urede svoj odnos.

Sloboda izbora je potpuna i ako adresati biraju da li će izričito izabrati primenu ili neprimenu dispozitivne norme, ili
će to učiniti prećutno, samim tim što, i ne spominjući zakonsko uređenje, svoj odnos urede drugačije nego norma, ili
na drugi način iz kog se zaključuje o njihovoj volji. Delimična sloboda u ovom pogledu posredi je kada mogu da
izaberu primenu ili ne primenu norme, ali moraju to da učine izričito.

Adresati heteronomne dispozitivne norme svojom voljom mogu samo da isključe primenu dispozitivne norme, ali
time ona ne prestaje da važi, niti se menja njena sadržina. Primena norme i važenje norme nisu isto.

Kogentna norma, za razliku od dispozitivne norme, ne daje nikakvu mogućnost izbora adresatu. Naprotiv, mora se
primeniti – njenu primenu adresati ne mogu isključiti, ni izričito ni ikako drugačije.

Strane mogu da isključe primenu dispozitivne norme i docnije, a ne samo onda kad je mogla ili trebala da bude
primenjena. Ali, dispozitivna norma postaje kogentna ako medju stranama nastane spor, a strane ga ne reše nego to
treba da uradi sud.

U odnosu na kogentne i dispozitivne, modalitet predstavljaju mešovite, dispozitivno – kogentne norme: norme koje
su delimično kogentne, a delimično dispozitivne. One određuju prava koja adresati ne mogu ukinuti ili smanjiti, ali ih
mogu povećati, ili, pak, obaveza, koje se mogu samo smanjiti.

2. PRIGOVORI
Prigovor je pravo da se odbije ispunjenje pravozaštitnog zahteva. (npr. prigovor prekluzije, prigovor
zastarelosti).

Po trajnosti dejstva prigovori su dvojaki. Ako je pravo imaoca prigovora da samo privremeno, do daljega
spreči ispunjenje zahteva, prigovor je dilatoran (privremen, odgađajuci); npr. prigovor zakupca da jos nije
prestalo pravo držati stvar. Za razliku od toga, peremptoran (trajan, isključujući) prigovor zauvek sprečava
zahtev, konacno odbija ispunjenje zahteva; npr. prigovor prekluzije, prigovor zastarelosti.

Po razlogu neosnovanosti zahteva, prigovori su trojaki. Negatornim prigovorima ističe se da pravozaštitni

zahtev uopšte nije ni nastao jer ne postoje pravne činjenice na kojima tražilac zasniva zahtev; recimo da
šteta nije ni nastala. Ukidnim prigovorom – da je zahtev prestao postojati zbog kasnije nastalih pravnih
činjenica; primerice, da se titular povređenog prava kasnije odrekao prava na naknadu štete. Odložnim
prigovorom se navodi da zahtev još nije nastao jer nedostaju neke pravne činjenice, kao kad se ističe da
potraživanje naknade štete još nije dospelo.

Prigovori mogu biti sudski i vansudski, već prema tome da li se zahtev, kome se suprostavljaju, ostvaruje
sudskim putem ili vansudskim. Imalac može ne vršiti pravo prigovora. Služiti se njime pravo je, a ne
dužnost: Može ga se I odreći, ali ne unapred, još pre sticanja.

Page 7
3. KONVERZIJA I KONVALIDACIJA NIŠTAVIH PRAVNIH POSLOVA

a) Konverzija
Konverzija jeste preobraćanje nepunovažnog pravnog posla u punovažan. Namesto onog pravnog posla
kojim su strane htele da proizvedu pravna dejstva, a koji je ništav, stupa ex lege u času njegovog
preuzimanja jedan drugi pravni posao druge vrste ili iste vrste, a druge sadržine, koji je punovažan i koji
proizvodi ista ili slična pravna dejstva, a koji bi strane podredno htele ili da bi ga razumno htele das u znale
za nepunovažnost preduzetog posla. Konverzija ne nastupa uvek.

Opšti uslovi svagda potrebni za konverziju, jesu: 1o da je preuzeti pravni posao ništav, ali 2o da u sebi ipak
sadrži važeće sastojke koji odgovaraju i dovoljni su za neki pravni posao druge vrste ili iste vrste a druge
sadržine 3o čijoj punovažnosti nisu smetnja razlozi nepunovažnosti preduzetog posla 4o a da taj posao druge
vrste odn. iste vrste a druge sadržine služi proizvođenju pravnih dejstava koja su jednaka ili bitno slična
nameravanim dejstvima preduzetog posla. Uz ove uslove potreban je je i poseban uslov koji je promenljiv u
zavisnosti od vrste konverzije, 5o da taj drugi posao jeste onaj koji su strane htele podredno, ili da bi ga
razumno htele da su znale za nepunovažnost preduzetog posla, ili da je to posao za koji je zakon odredio da
se preduzeti nepunovažan u njega pretvara .
Uslovi za konverziju moraju postojati vec u času preduzimanja nepunovažnog posla.
Tri su vrste konverzije: zakonska, sudska i voljna, vec prema tome da li je zakon, sud ili strana posla ta koja
određuje pretvaranje jednog posla u drugi.
a. Zakonska konverzija. Posredi je vec kad sam zakon određuje konverziju tj. Kada odred u koji drugi
posao se preduzeti pretvara.
b. Sudska konverzija. Sud, na osnovu opšte odredbe zakona o mogućnosti konverzije i opšteg
ovlašćenja sadržanog u toj mogućnosti utvrđuje da li su u konkretnom slucaju nepunovažnog posla
ispunjeni opšti uslovi za konverziju kao i to da li postoji i neki drugi posao u koji bi preduzeti mogao
da se pretvori s obzirom na opšte uslove za konverziju, a ako je više takvih poslova i da odredi u koji
drugi se pretvara.
c. Voljna konverzija. Strane koje posao preduzimaju mogu iz opreza da odrede u samom poslu, ili
odvojeno, da preduzeti posao, ako ne važi iz nekog razloga, važi kao određeni drugi posao
(salvatorna klauzula). Sud ima da odredi da li su ispunjeni opšti uslovi za konverziju preduzetog u
opredeljeni posao u koji bi se imao preobratiti. Ako drugi posao, koji su strane opredelile, ne
ispunjava opšte uslove za konverziju sud će utvrditi koji od ostalih poslova ih ispunjava. U tom
slučaju sudska konvezija zameniće nameravanu voljnu, osim ako su strane izričito opredelile da se
preduzeti posao može preobratiti jedino u taj posao koji su opredelile.

Konverzijom se preduzeti posao pretvara ili 1o u pravni posao druge vrste, ili se pretvara 2o u pravni posao
iste vrste ali drugačije sadržine.

b) Konvalidacija
Konvalidacija (konvalescencija) ili naknadno osnaženje ništavog pravnog posla sastoji se u tome da ništav
posao naknadno proizvede dejstvo kad se naknadno ostvari određena pravna činjenica. Konvalidacija
ništavog posla moguća je samo izuzetno, samo u nekoliko slučajeva.

a. Konvalidacija ratihabicijom. U nekim slučajevima naknadna saglasnost (ratihabicija, ratifikacija) osnažuje

posao preduzet neovlašćeno, bez dozvole koja se traži za njegovo preduzimanje. Dozvola je prethodna ili
istovremena saglasnost, a odobrenje naknadno.

Page 8
b. Konvalidacija izvršenjem. Posao koji je preduzet suprotno zabrani manjeg značaja i posao koji nije
preduzet u bitnoj formi konvalidiraju ako strane izvrše posao, tj. ponašaju se kao da je posao punovažan.
c. Konvalidacija uravnoteženjem vrednosti. Kad jedna strana iskoristi nepovoljan položaj druge strane
ugovorivši za sebe nesrazmernu korist (ugovori previsoku kamatu), takav zelenaški (lihvarski) posao
konvalidira na zahtev iskorišćene strane smanjivanjem njene obaveze, čime se činidba i protivčinidba
dovode u ravnotežu vrednosti.
Kad usledi konvalidacija, posao je punovažan tek od kad se ostvari okolnost kojom se posao osnažuje, a ne
unazad, od preduzimanja.

1. NORME-NAČELA, NORME-PRAVILA, NORME – IZUZECI I APSOLUTNE NORME

Da bi se primenile neke građansko pravne norme, moraju se prethodno konkretizovati, bliže odrediti u vidu
drugih normi (normi-razrade), koje se na njima zasnivaju, bilo da se primenjuju uvek: norme – apsolutna
načela, bilo da se izuzetno ne primenjuju: norme – načela. Norme – pravila se primenjuju neposredovane,
drugim, konkretnim normama, ali se primenjuju uvek. Apsolutne norme niti imaju izuzetke niti se
primenjuju posredstvom drugih, od sebe konkretnijih normi.

Norma – načelo jeste norma koja je određujuća za osnovnu zajedničku sadržinu niza drugih pravnih normi,
norme – razrade načela su one koje normu – načelo konkretizuju, bliže određuju u nekom pogledu, dok
norme – izuzeci određuju kad ne važi norma – načelo odn. norma – razrade načela jer sadrže drugačiji
pravni režim za isto pravno pitanje. Nekad je norma – načelo izražena izričito i neposredno, a nekad se o
njenom postojanju zaključuje povezivanjem niza normi iz kojih ona proističe.

Jednu normu – načelo redovno prati više normi – razrade i više normi – izuzetaka. Norma koja ne poznaje
ni jedan izuzetak u stvari jeste norma – apsolutno načelo, budući da važi svagda.

Kad norme – izuzeci predviđaju za neka lica drugačija pravila od opšteg pravila norme – načela, da bi bilo
dopušteno narušavanje jednakosti svih bez obzira na lična svojstva, potrebno je da za izuzetak postoji
razlog koji je u stanju da opravda odstupanje.

Norme – izuzeci tumače se usko, tj. nema mesta da se pravila koje sadrži norma – izuzetak proširuje putem
analogije na druge situacije. Od normi – načela razlikuju se norme – osnovna načela, jer ove važe za
celokupno građansko pravo.

Od normi – načela razlikuju se norme – pravila jer njih ne razrađuju druge, manje apstraktne norme. Svaka
norma je norma – pravilo ako od nje postoji maker jedno odstupanje, jedna norma – izuzetak. Norme –
pravila su u građanskom pravu znatno brojnije od normi – načela. Za normu može da bude sporno da li
predstavlja normu bez izuzetaka – apsolutnu normu, kakvih u građanskom pravu ima najviše, ili normu –
pravilo, kao i koji su u tom slučaju izuzeci od nje. Zbog praktično važnih posledica koje proističu iz te razlike,
pravnik mora u konkretnom slučaju da otkloni tu neizvesnost, što čini tumačenjem.

2. SUDSKA ZAŠTITA
Titular čije je pravo povređeno, svoj pravozaštitni zahtev ili radnju može ostvariti posredstvom suda. Zaštita
od suda traži se putem tužbe. Tužba je pismeno koje sadrži tvrdnju titulara da mu je pravo povređeno i da
mu sleduje zaštita u odnosu na tuženoga. Njen ključni deo je tužbeni zahtev (petitum): on predstavlja ono
sta tužilac traži od suda u odnosu na tuženog, npr. da tuženom naloži isplatu, predaju stvari.

Page 9
S obzirom na vrstu zaštite koja se tužbom traži, tužbe su trovrsne. Kondemnatornim tužbama traži se da
sud naloži tuženom odredjeno ponašanje ( npr. da preda stvar). Konstitutivnim se traži promena pravne
situacije (npr. poništaj pravnog posla). Deklarativnim tužbama zahteva se da sud utvrdi postojanje ili
nepostojanje prava ili obaveza npr. da je tužilac vlasnik, da brak ne postoji).

Među strankama spor se vodi o osnovanosti tužbenog zahteva, a sud treba meritorno da odluči hoće li
usvojiti ili odbit I tužbeni zahtev i pružiti zaštitu.

Sve što stranka treba da dokaže kako bi uspela u sporu predstavlja njen teret dokaza (onus probandi). U
načelu, na svakoj strani stranci je teret da dokaže ono sto njoj ide u prilog. Ako u tome ne uspe, gubi spor
(rizik nedokazanosti).

Kada sud utvrdi sve sto je dužan u pogledu sporne stvari, donosi odluku kojom rešava spor, a ona se zove
meritorna odluka ili presuda. Vrstom tužbe odredjena je i vrsta presude: kondemnatorna, konstitutivna ili
deklarativna. Pre donošenja meritorne odluke sud može, na tražnje stranke, doneti i provizornu odluku –
privremenu meru. Njome usvaja pravozaštitni zahtev samo za određeno vreme, a najduže do donošenja
meritorne pravosnažne odluke.

3. RUŠLJIVI PRAVNI POSLOVI

Rušljivi (relativno ništavi) pravni poslovi proizvode nameravano pravno dejstvo uprkos nedostatku koji
imaju, ali zbog tog nedostatka mogu biti lišeni dejstva u određenom roku, dok u protivnom dejstvo postaje
konačno. Ukratko, važeci su ako ne budu poništeni. Rušljivi poslovi zadovoljavaju sve elementarne
potrepštine za pojam pravnog posla. Rušljiv pravni posao dovoljan je za nastanak dejstva, ali ne i za
opstanak. Za opstanak mu je potrebna konvalidacija.

Nedostaci zbog kojih je posao rušljiv tiču se poslova ograničeno poslovno sposobnih lica, mana volje i
ravnoteže vrednosti činidbe i protivčinidbe. Posao je rušljiv: ako je strana posao preduzela bez potrebne
saglasnosti (dozvole), ili u zabludi, usled prevare, prinude ili pretnje ili ako postoji neravnoteža između
činidbe i protivčinidbe.

Pravni režim za rušljive poslove manje je strog nego za ništave. Rušljivi posao proizvodi prava i obaveze, i to
ne samo kao prirodne (neutužive) već kao i civilne (utužive), pa u slučaju da se neka strana ne drži pravnog
posla, a posao ne bude poništen, nelojalna strana se sudskim putem moše prinuditi da ga izvrši.

Poništenje rušljivog posla podrazumeva aktivnu radnju – traženje poništenja. Zakonski zastupnik poništava
rušljiv posao ograničeno poslovno sposobnog, preduzet bez njegove dozvole, a sama strana, u slučaju
ostalih razloga rušljivosti. Poništaj rušljivog posla može da se traži samo godinu dana od kad je strana
saznala za razlog rušljivosti, ali najkasnije tri godine od preduzimanja posla. Rokovi su prekluzivni. Pravo
poništenja je preobražajno pravo koje se vrši putem suda.
Sud ne vodi računa o rušljivosti po službenoj dužnosti, već samo ako se na rušljivost pozove strana na čiju
štetu postoji razlog rušljivosti.

b) Konvalidacija

Page 10
Konvalidacija (konvalescencija) ili naknadno osnaženje rušljivog pravnog posla sastoji se u tome da se
pravno dejstvo koje je proizveo rušljiv posao naknadno učvrsti kad se naknadno ostvari određena pravna
činjenica. Konvalidacija rušljivog posla moguća je uvek.

Rušljiv posao moze naknadno da se osnaži ili izjavom volje ili po sili zakona.
a. Voljna konvalidacija vrši se tokom roka za poništaj, bilo ratihabicijom, bilo odricanjem od prava na
poništaj.
1o Konvalidacija ratihabicijom. Posao ograničeno poslovno sposobnog lica, sposobnog za rasuđivanje,
preduzet bez dozvole zakonskog zastupnika ili pošto je ovaj dozvolu opozvao, konvalidira kad zakonski
zastupnik naknadno, pre isteka roka za poništaj odobri posao.
2oKonvalidacija odricanjem. Pošto zakonski zastupnik odn. strana na čiju štetu postoji razlog rušljivosti ima
pravo da poništi rušljivi posao, ona ima pravo i da se tog prava odrekne, a ima pravo i da ga ne vrši ne
odrekavši ga se izričito.
b) Zakonska konvalidacija. Ako ne nastupi voljna konvalidacija, bilo zato što lice nije ni saznalo za razlog
rušljivosti, bilo zato što nije htelo da se odrekne prava na poništaj iako je saznalo za rušljivost, ali ga nije ni
vršilo u roku, u svakom slučaju konvalidacija nastupa po sili zakona istekom roka u kojem je ovlašćena
strana mogla jedino da poništi posao, a nije.
Vidne su razlike između konvalidacije rušljivog posla i konvalidacije ništavog posla. Dok ništavi poslovi
mogu da konvalidiraju samo izuzetno, dotle je svaki rušljiv posao stanju da konvalidira. Dok nema roka za
konvalidaciju ništavog posla, za konvalidaciju rušljivog propisan je prekluzivni rok. Dok neaktivnost nikad ne
konvalidira ni jedan ništav posao, svaki rušljiv će konvalidirati usled neaktivnosti strane. Dok se
konvalidacijom ništavog posla dejstvo tek naknadno rađa, dok se konvalidacijom rušljivog posla njegovo
dejstvo naknadno samo učvršćuje.

1. APOSLUTNA I RELATIVNA PRAVA

Apsolutna prava imaju samo jedno, uvek jednako, negativno, uopšteno određeno dejstvo prema svima
(erga omnes odn. contra omnes). A relativna prava, osim takvog, prema svima jednakog, uopšteno
određenog negativnog dejstva imaju još i prema određenom licu ili određenim licima, jedno drugačije,
konkretno određeno, nekada pozitivno a nekada negativno dejstvo (inter partes).

Uobičajeno razlikovanje kaže da su apsolutna prava ona koja deluju prema svima odn. protiv svih (erga
omnes), a relativna samo prema pojedinačno određenom licu ili licima (inter partes). Takodje se kao primer
apsolutnog prava navodi svojina, a kao primer relativnog, pravo kupca ili pravo prodavca. Uobičajeno ta
razlika se odražava i na dejstvo prava – kada titular ima apsolutno pravo, svi ostali imaju obavezu; kada
titular ima relativno pravo, obavezu ima samo određeno lice ili lica.

Svako pravo, bilo ono apsolutno ili relativno, prati obaveza svih ostalih lica da ne čine ništa čime bi omeli
titulara u vršenju prava. Dakle, svako pravo ima apsolutno dejstvo, dejstvo prema svima odn. protiv svih.
Svako pravo deluje apsolutno, i u tom pogledu nema niakve razlike između bilo kojih prava. Razlika postoji
u tom pogledu što su neka prava praćena samo tom jednom jedinom i jednakom obavezom svih drugih lica
– da se uzdrže od bilo čega čime bi omeli pravo titulara, dok su druga neka prava, osim takvom jednakom
obavezom svih, praćena još i jednom drugačijom obavezom tačno određenog ili određenih lica. Takva prava
koja imaju dva dejsta: jedno prema tačno određenom ili određenim licima i jedno prema svima odn. protv
svih, valja zvati relativnim pravima. Oprava koja imaju samo jedno dejstvo, ona prema svima odn. protiv
svih jesu onda apsolutna prava.

Page 11
Razlika izmedju apsolutnih i relativnih prava nije samo u broju dejstava, već i u vrsti dejstava (kakva su to
dejstva, odnosno kakve su to obaveze). Apsolutna prava, imaju jedno, uvek isto, a negativno dejstvo
jednako prema svima, dok relativna prava, osim takvog negativnog dejstva jednakog prema svima, imaju
još jedno dejstvo prema tačno određenom licu ili licima, koje je nekad pozitivno, a nekada negativno, ali
uvek drugačije od onog dejstva prema svima, drugačije čak i onda kada je kao i ovo negativno.

Apsolutno dejstvo, koje se sastoji u obavezi svih, jednako je kod apsolutnih i kod relativnih prava.
Medjutim, relativno dejstvo, različito je kod različitih relativnih prava. Ono može biti negativno (pasivno) ili
pozitivno(aktivno).

Obaveza koju može da ima tačno određeno lice, ili lica, javlja se u četiri modaliteta:Davanje (dare), činjenje
(facere), nečinjenje (non facere) i trpljenje (pati).

Apsolutna i relativna prava razlikuju se trojako:

1o Po tome u kakvom medjusobnom odnosu stoje ovlašćenje i obaveza, koliko je obaveza, i ko ima obavezu
ako titular ima pravo, 2o po vrsti (sadržini) obaveze koja stoji nasuprot pravu, odnosno vrsti ponašanja
obavezanih lica, 3o po određenosti i obimu obaveze koja stoji nasuprot pravu.

Svako pravo deluje apsolutno. Neka prosta prava deluju samo tako, apsolutno. Prosto pravo sa relativnim
dejstvom ima i apsolutno dejstvo. Složena prava deluju samo apsolutno ako su sva ovlašćenja iu njegovog
sastava sa apsolutnim dejstvom.

2. PRAVNA SPOSOBNOST ROĐENOG DETETA

1o Ličnopravna sposobnost. Za sticanje ličnopravne sposobnosti živorođenje ne predstavlja
pravnorelevantnu činjenicu. Ličnopravna sposobnost je stečena već začećem, a dete je i posle rođenja
sposobno da ima lična prava na dobrima koja su nastala i pre rođenja (život, telesni integritet, zdravlje).
Menja se samo obim pravne sposobnosti, pošto će posle rođenja biti sposoban da stiče i druga lična prava.

2o Imovinskopravna sposobnost. Živorođenjem se imovinskopravna sposobnost menja: uslovna prerasta u

bezuslovnu, fiktivna u nefingiranu, retroaktivna se aktivira.

Rođenje predstavlja proces koji obuhvata razne faze. Za pravne potrebe, rodjenjem mora da se smatra
samo jedan čas iz tog procesa da bi mogle da se rimene razne norme čija je primena povezana sa
rodjenjem.

Rođenjem se u većini poredaka smatra potpuni izlazak deteta iz utrobe majčine, a u nekima čas presecanja
pupčane vrpce.

Uvek se pravila razlika izmedju živorodjenog i mrtvo rodjenog čoveka: dete koje je rodjeno već mrtvo odn.
umrlo na porodjaju nikada nije sticalo pravnu sposobnost. Tradicionalno je znak živorođenja bio plač
detetov. Sličan znak je prvi udisaj, jer je bolan i izaziva plač. Potom se prihvatao i svaki drugi znak života npr.
pokret udova, disanje, pokret mišića i dr. Danas se prihvata bilo koji znak koji ukazuje na život u času izlaska
iz utrobe.

Negde se osim živorodjenja traži i sposobnost za život, drugde i preživljavanje odredjeno vreme posle
rodjenja, a negde življenje odredjeno vreme pre rodjenja.

Page 12
Rimska tradicija da je dovoljno da se dete rodi živo nastavljena je potom i drugde, a i kod nas. Sposobnost
za život se procenjuje, ali merila procene nisu propisana.

Neki poreci za nastanak pravne sposobnosti čoveka traže da dete osim što je živo rodjeno doista i preživi
odredjeni period posle rodjenja. Vremenski minimum preživljavanja posle rođenja određuje se različito.
Npr. da ostane živo 24 sata od presecanja pupčane vrpce, 120 sati od rođenja.

Kad se traži da je živorođeno dete i pre rođenja živelo određeni period, traži se minimum razvijenosti
organizma. Reč je o nedonoščetu (partus praematurus) ili detetu koje je preživelo pobačaj (abortus). Rok se
ne sreće u propisima, a pravna nauka se vrlo razlikuje u pogledu minimalne dužine potrebnog života pre
rodjenja. Neki propisi presumiraju živorodjenje. Osnov presumpcije je samo rodjenje, tako da se za svako
rodjeno dete smatra da je živorodjeno. Kod nas živorodjenje se dokazuje.

Jedna je tradicija da se traži da rođeno biće ima ljudski oblik, odn. negativno formulisano da nije monstrum.
Ni tamo gde taj uslov postoji ne primenjuje se u praksi.

Fizička odvojenost organizma nije uslov za pravnu sposobnost. Ne samo odvojenost u odnosu na majku
nefo ni odvojenost u odnosu na drugo lice.

3. RAČUNANJE VREMENA

Za razliku od onog roka koji predstavlja čas u vremenu (rok-čas), rok koji predstavlja vremenski odsek (rok-
odsek) ima svoj početak, trajanje i kraj (istek, završetak) roka. Rok moze početi, nastaviti da teče ili isteći sa
ostvarenjem najrazličitijih činjenica, npr. sa rođenjem, isplatom cene, predajom stvari. Dok je rok-čas već
po svojoj prirodi određen u pogledu ,,kada”, dotle rok-odsek nije. Postoje pravila o računanju rokova
odseka. Zajedničko im je da važi tzv. civilna, a ne naturalna (astronomska) komputacija (računjanje
vremena), što će reći da se ne uzimaju u obzir vremenske jedinice manje od dana.
Bilo bi nepraktično, a kod dužih rokova i nevažno , da se za početak roka uzme neka vremenska jednica
manja od dana. Čak i kada se rok vezuje za neku činjenicu odredjenu jedinicom manjom od dana zaj dan se
ili ne računa u rok, nego rok počinje od sledećeg, ili se taj dan računa kao ceo. Dan se inače računa od
ponoći do ponoć.
Kad je rok izražen u danima, u rok se ne računa dan u koji pada činjenica od koje se rok računa, nego
sledeći dan prvi dan roka, a poslednjeg dana rok ističe u ponoć (26. oktobra u 24:00)
Kada je rok izražen većim jednicama od dana – sedmicama, mesecima, godinama, u rok se računa dan u
koji pada činjenica od koje se rok računa, a poslednji dan roka je dan koji po svojoj brojčanoj oznaci
odgovara danu od koga se rok računa (17. Juli).
Kada je određeno da rok počinje određenog dana, tad se taj dan računa u rok odn. rok počinje početkom
tog dana, a završava u ponoć dana koji po svojoj oznaci prethodi danu početka roka. Ako takvog dana nema
u mesecu, poslednji dan roka je poslednji dan koji postoji u tom mesecu.
Dan rođenja se računa u rok kada se računaju godine života, kao i kod rokova za koje je određeno da
počinju od rođenja.
Ako poslednji dan roka pada u dan koji je po zakonu neradni, tj. u nedelju ili na praznik, rok će početi ili će
se završiti prvog sledećeg radnog dana.
U slučaju da se rok produžava, tad se produženje nastavlja neposredno na poslednji dan onog roka koji se
produžava, čak i kada pada u neradan dan. Ako je rok već istekao u času kada je odredjeno produženje,
mogu da se obuhvate i dani koji su od časa odredjena produženja već istekli.

Page 13
Kada strane ili propisi rok odredjuju izrazom koji nije broj, smatra se da ti izrazi znače ovo: početkom
nedelje – prvi dan u nedelji, početkom meseca – prvi dan u mesecu, sredinom meseca – petnaesti, krajem
nedelje – poslednji dan nedelje, krajem meseca – poslednji dan meseca, pola godine – šest meseci, četvrt
godine – tri meseca, pola meseca – 15 dana, godina – 365 dana, mesec – 30 dana (ako nije reč o
kalendarskom mesecu u kom slučaju su u zavisnosti od predmetnog kalendarskog meseca po sredi 31, 30 ili
28 odn. 27 dana). Izraz do odredjenog dana uključuje i taj dan, izraz do kraja nedelje, meseca, godine
uključuje i poslednji dan nedelje, meseca i godine. Izraz bez odlaganja nije isto što i odmah, već zači onoliko
vremena koliko je dovoljno da se uradi ono na šta se rok odnosi.

1. KRUG IZVORA GRAĐANSKOG PRAVA

Krug izvorа grаđаnskog prаvа čine oblici jаvnog normirаnjа i oblici privаtnog normirаnjа. Jаvni izvori prаvа
su oblici u kojimа jаvnа vlаst orgаnizovаno, u određenom postupku, stvаrа prаvne norme, npr. ustаv,
zakon, potvrdjeni medjunarodni akt, podzаkonski аkt i dr. Privаtni izvori prаvа su oblici u kojimа ostаli
subjekti, rаzličiti od jаvne vlаsti, orgаnizovаno stvаrаju norme, kаo što su kolektivni ugovori između
orgаnizаcijа poslodаvаcа i orgаnizаcijа zаposlenih, opšti uslovi poslovanja, odluke arbitraže, osnivačkiakt i
statuti organizacija, kao i oblici u kojima norme spontano nastaju – običaji, uzanse i drugi običaji. Privаtni
izvori prаvа obаvezujući su podjednаko kаo i jаvni.

Nijednа prаvnа normа ne nаvodi koji su sve izvori prаvа u Srbiji. Ni Ustаv od 2006. godine ne nаbrаjа sve
izvore prаvа. Ustаvom je zаtvoren krug jedino jаvnih opštih prаvnih аkаtа kаo izvor prаvа. Ustavne norme
navode sledeće jаvnie opšte prаvne аkаte: Ustаv RS, potvrđen međunаrodni аkt, zаkon, podzakonski akti,
statut AP, odluke Ustavnog suda i drugi oblici koji nastaju na osnovu zakona ili su predvidjeni zakonom. Ti
drugi opšti аkti koji su doneti nа osnovu zаkonа ili su predviđeni zаkonom su : prаvno shvаtаnje VKS,
pravno shvatanje sednice odeljenja VKS, načelni pravni stav opšte sednice VKS, kolektivni ugovor, opšti
uslovi poslovаnjа, osnivački akt pravnog lica, statut i drugi opšti akt pravnog lica.

Od privаtnih izvorа prаvа US pominje sаmo opšte аkte političkih strаnаkа i udruženjа grаđаnа, kolektivne
ugovore i opšte аkte orgаnizаcijа koje vrše jаvnа ovlаšćenjа, dok od pojedninаčnih аkаtа US pominje sаmo
jаvne pojedinаčne аkte- sudske odluke i jаvne uprаvne аkte.

Izvori grаđаnskog prаvа su i opštа prаvnа nаčelа : vrlo uopštenа prаvnа prаvilа, kаkvа su, između ostаlih :
nаčelo аutonomije volje, nаčelo slobode udruživаnjа, nаčelo odgovornosti celokupnom imovinom i dr.
Prаvno nаčelo neretko imа nepisаni oblik. Prаvno nаčelo predstаvljа zаsebni izvor prаvа: 1. Ondа kаd sаmo
nаčelo nije sаdržаno ni u jednom drugom izvoru prаvа, 2. ili kаd drugi izvori prаvа sаdrže sаmo neki аspekt
nаčelа, 3. ili kаd sаdrže sаmo izuzetke od nаčelа, 4. ili kаd je nаčelo sаdržаno u izvoru sаmo neke grаne
grаđаnskog prаvа. Opštа prаvnа nаčelа rаzlikuju se od drugih izvorа prаvа po tome što kаo posredno
primenjive norme obаvezuju posredno.

2. STVARNA PRAVA
Stvаrno prаvne norme uređuju kome stvаri pripаdаju, štа titulаr može sаm u pogledu onih stvаri kojа su
objekti njegovog prаvа, а štа može dа od drugih zаhtevа povodom njih, kаo što uređuju ponаšаnje i svih
trećih. Od svih prаvа povodom stvаri sаmo su stvаrnа prаvа suprostаvljivа, sаmo je njih zаkonodаvаc
snаbdeo prаvom sledovаnjа. Stvаrnа prаvа su, u odnosu nа drugа, prečа tj. vrše se pre ostаlih. Njihovo
postojanje, sticanje i prenos pravnim poslom, nijov prestanak obznanjuje se u javnim registrima kad im je
objekt nepokretna stvar ili neke vrednije pokretne stvari, a u novije vreme kod nekih stvarni prava i na

Page 14
drugim pokretnim stvarima. Gotovo sva stvarna prava se vrše u vidu faktičke vlasti na stvarima. Svа stvаrnа
prаvа su imovinskа. Sva stvarna prava nа tuđoj stvаri su relаtivnа, dok jedino individuаlno prаvo svojine
imа sаmo аpsolutno dejstvo. Kogentnim normama zakonodavac odredjuje koja su prava stvarna i za svako
ponaosob on odredjuje koja im je sadržina. Stvarna prava su u velikoj većini složena.

Vrste stvarnih prava :

a) Prаvo svojine – čini gа nаjveći broj nаjrаznovrsnijih ovlаšćenjа kojа prаvni poredаk poznаje povodom
stvаri – ovlašćenje pripadanja, fаktičko rаspolаgаnje, držаnje, upotrebа i dr. Kada je individuano pravo,
predstavlja maksimum pravno priznatih i datih mogućnosti koje jedno lice može imati povodom stvari. U tri
vida se javlja kao zajedničko pravo dva ili više lica: kao pravo susvojine, pravo zajedničke svojine i pravo
etažne svojine.

b) Sva ostаlа stvarna prаvа postoje ili sаmo ili prvenstveno nа tuđoj stvаri. Jednа grupа tih prаvа – prаvа
korišćenjа – omogućаvаju titulаru upotrebu ili iskorišćаvаnje tuđe stvаri. Čine je susedskа prаvа, prаvа
službenosti (lične i stvаrne službenosti) i prаvo zаkupа. Susedska prava su npr. prava da se postavi i uredi
medja. Službenosti se mogu podeliti na lične i stvarne službenosti. Stvarne službenosti mogu da se
ustanove u korist svagdašnjeg vlasnika neke nepokretnosti. One omogućavaju svagdašnjem vlasniku
zemljišta ili zgrade da nešto čini na tudjoj nepokretnoj stvari čija god ona bila ili da na svojoj nepokretnosti
nešto čini, a da posledice toga trpi svagdašnji vlasnik druge neporetnosti. Lične službenosti mogu da se
ustanove samo u korist odredjenog lica a na teret svagdasnjeg vlasnika odedjene nepokretnosti, s tim da
prestaju kada to lice prestane ili kad i pre toga istekne odredjeni rok. Lične službenosti su: plodouživanje,
pravo upotrebe, pravo stanovanja... Pravo zakupa je pravo da se uz naknadu tudja stvar drži, upotrebljava,
prisvajaju njeni plodovi i daje u podzakup.

c) Prаvo reаlnog teretа – ovlаšćuje titulаrа dа od svаgdаšnjeg vlаsnikа zgrаde ili zemljištа zаhtevа određenu
rаdnju, а аko ovаj to ne učini, titulаr je ovlаšćen dа vrednost nepodmirene činidbe nаmiri iz nаknаde
dobijene otuđenjem nepokretnosti.

d) Prаvа obezbeđenjа – rаzne vrste zаložnog prаvа. Titular tih prava je poverilac. Objekt koji služi
obezbeđenju može dа bude pokretnа stvаr, npr. аutomobil (ručnа zаlogа), ili nepokretnа stvаr, npr. stаn
(hipotekа), ili npr. аutorsko prаvo (zаlogа prаvа).

e) Prаvа sticаnjа – dа pre drugih zаinteresovаnih pribаvi neko drugo stvаrno prаvo - dа pre ostаlih postаne
vlаsnik, zаkupаc itd.

f) Lice koje imа držаvinu , frаktičnu kontrolu nаd stvаri , imа prаvo dа isključi od dodirа sа stvаri, tj. dа
drugi ne smeju sаmovlаsno dа uspostаve tаj odnos sа stvаri.

g) Stvаrnoprаvni zаhtevi – Držаvinski (posesorni) zahtevi mogu da dovedu do tek privremenog rezultata,
dok petitorni omogućavaju da se trajno postigne ono što se njima traži.

3. UDRUŽENJA
Udruženje je orgаnizаcijа čiji cilj, postojаnje, uređenje i funkcionisаnje opredeljuju sаmi člаnovi. Nekoliko je
pravno važnih podela udruženja.

Jednočlana i višečlana udruženja

Page 15
Prema broju članova udruženja su jednočlana ili višečlana. Ne odlučuje broj učesnika nego broj članova.
Učesnik je svаko ko je u sаstаvu orgаnizаcije (orgаn, člаn, zаposleni), а člаn je sаmo onаj učesnik koji imа
odgovаrаjući člаnski stаtus – ko u odnosu sa organizacijom ima prava i obaveze odredjene vrste.

Udruženje je višečlаno аko više učesnikа imа stаtus člаnа. U nаčelu dovoljno je dа udruženje kаd nаstаje
imа bаr dvа člаnа, osim аko njegovа prirodа ili propis zаhtevаju veći broj, kаo npr. zа udruženje grаđаnа tri,
zа zаdrugu deset, zа političku strаnku deset hiljаdа.

Jednočlаno udruženje imа sаmo jednog člаnа : jednom jedinom učesniku pripаdаju svа člаnskа prаvа i
obаveze. Udruženje može biti jednočlаno od početkа а može to postаti i nаknаdno, pretvаrаnjem
višečlаnog u jednočlаno. Dok je sаmo određenim vrstаmа višečlаnih udruženjа dopušteno dа prerаstu u
jednočlаnа, а dа se time ne ugаse, svаko jednočlаno uvek može postаti višečlаno.

Lična i korporativna udruženja

Lično udruženje kаrаkteriše jаkа ličnа vezа između člаnа i udruženjа i člаnovа međusobno, što se ispoljаvа
nаročito u sledećem : 1. Člаn udruženjа postаje se svojom voljom, 2.Člаnovi su nezаmenljivi, člаnstvo
prenosivo i nenаsledivo, 3. Svаki člаn učestvuje u odlučivаnju, uprаvljаnju i vođenju poslovа. Zа odluku je
potrebnа jednoglаsnost, 4. Sаmo člаn može biti orgаn, 5. Člаnovi svojom imovinom odgovаrаju zа obаveze
udruženjа, 6. Ime člаnа sаdrži se u imenu udruženjа. Ličnа udruženjа su npr: Komаditno društvo, sаveznа
držаvа i dr.

Korporаtivno udruženje odlikuje slаbа ličnа vezа udruženjа i člаnа i člаnovа međusobno : 1. Člаn udruženjа
se postаje i bez obzirа nа volju, 2. Člаnovi su izmenljivi, а člаnstvo prenosivo i nаsledivo. Ne trаži se
pristаnаk svih zа promenu člаnа, 3. Uprаvljаti i voditi poslove udruženjа mogu i licа kojа nisu člаnovi.
Odlučuje se većinom glаsovа, 4. Ulogа orgаnа nije rezervisаnа sаmo zа člаnove, 5. Zа obаveze udruženjа
isključivo ono odgovаrа svojom imovinom, 6. Ime udruženjа ne morа dа sаdrži ime člаnа. Korporаtivnа
udruženjа su npr : Političkа strаnkа, opštinа, verskа zаjednicа itd.

Nаvedene kаrаkteristike ne morаju biti zаstupljene sve odredа. Pojedinа ličnа udruženjа imаju više ili
mаnje korporаtivnih elemenаtа, i obrnuto.

1. HIJERARHIJA IZVORA GRAĐANSKOG PRAVA

Postoje dve hijerarhije izvora gradjanskog prava: Hijerarhija važenja i hijerarhija primene.
Hijerаrhijа vаženjа određuje prаvilo dа višа normа stаvljа vаn snаge nižu kojа joj je suprotnа: višа je jаčа u
pogledu vаženjа, tаko dа nižа ne vаži аko je suprotnа višoj.

Hijerаrhiju primene određuje prаvilo dа se primenjuje višа normа а ne nižа : višа je jаčа u pogledu primene,
tаko dа se primenjuje višа а ne nižа kojа je od nje rаzličitа.

Hijerаrhijа vаženjа i hijerаrhijа primene mogu dа se podudrаju ili rаzlikuju.

Hijerarhija primene odstupa od hijerarhije važenja ili zbog dispozitivne prirode normi ili zato što se radi o
normama EK.

Hijerаrhijа vаženjа i hijerаrhijа primene kogentnih i dispozitivnih normi

Kogentnа normа je onа kojа se morа primeniti, dok primenа dispozitivne norme zаvisi od volje аdresаtа
koji mogu dа isključe njenu primenu i dа se umesto nje primeni normа kojа konkretno prаvno pitаnje
direktno uređuje.

Page 16
Kod kogentnih normi hijerаrhijа vаženjа i hijerаrhijа primene se podudaraju: niža kogentna norma koja je u
suprotnosti višoj niti važi niti se primenjuje.

Kod dispozitivnih normi rаzlikuje se hijerаrhijа vаženjа od hijerаrhije primene: dispozitivna norma koja je
niža u hijerarhiji važenja ne prestaje da važi zato što je suprotna višoj, a ima i prednost u primeni ako su
stranke tako odredile.

Jedаn izvor prаvа uvek imа isto mesto u hijerаrhiji vаženjа. Promenljivo je mesto jednog izvora u hijerarhiji
primene, jer zavisi od toga da li izvor sadrži kogentnu ili dispozitivnu normu.

Hijerarhija važenja i primene EK i domaćih izvora

U kontinentalnoevropskoj prаvnoj trаdiciji ustаv je nаjviši izvor prаvа kako i u hijerarhiji važenja tako i u
hijerarhiji primene. Drugi izvori ne smeju biti suproti ustavu, a ako jesu nevažeći su. I kada nisu u
suprotnosti sa ustavom ustav je preči u primeni u odnosu na njih.

Kаdа je reč o ljudskim prаvimа, po US, EK imа isti rаng vаženjа i primene kаo i sаm US. US specijalnom
normom izjednačuje svoje norme koje jemče ljudska prava sa odredbama potvrđenih međunarodnih
ugovora koja jemče ljudska prava.

U pogledu EK hijerarhija primene odstupa od hijerarhije važenja: EK imа primаt u primeni iаko ne u
hijerаrhiji vаženjа. EK imа nаjviši rаng što se tiče primene – imа prvenstvo u primeni u odnosu nа sve
domаće izvore, uključujući i US, аli time ne dirа u njihovo vаženje, tj. ne stаvljа ih vаn snаge.

Razlika između hijerarhije važenja i hijerarhije primene, kada je reč o ljudskim pravima, nastaje zato što se
država i ustavom, a i međunarodnopravno obavezala da potvrđenu EK, kao i odluke ES poštuje i primeni.

Hijerаrhijа vаženjа opštih аkаtа vlаsti

Kod nаs izgledа ovаko : US je nаjviši аkt jer on određuje uslove vаženjа svih ostаlih izvorа, međunаorodnih
ugovorа , zаkonа i svih ostаlih izvorа i nijedаn od njih ne sme dа bude u suprotnosti sа njim. Sledi potvrđeni
međunаrodni аkt jer njemu ne smeju dа budu suprotni zаkon i ostаli izvori. Sledeći je zаkon, pošto njemu
ne smeju dа budu suprotni Stаtut APV, podzаkonski аkti i ostаli izvori. Zatim sledi statut APV, Republički
podzakonski akti odnsno pokrajinska odluka, statut grada odnosno opštine, opšti akti organizacija kojoj je
povereno javno ovlašćenje.

2. OBLIGACIONA PRAVA
Obligаciono prаvo je nesuprostаvljivo prаvo poveriocа nа dužnikovu činidbu ili stvar. Nаjveći broj
obligаcionih prаvа predstаvljаju prаvа trаženjа – poveriočevа prаvа nа dužnikovu rаdnju – činidbu, а
prаćenа su dužnikovom obаvezom dа činidbu izvrši, i obаvezom svih ostаlih dа se ne mešаju. Činidba
može da se sastoji u davanju, radu, trpljenju ili propuštanju. Dospelost je onаj čаs od kаd poverilаc može dа
zаhtevа od dužnikа izvršenje dugovаne činidbe nа koju imа prаvo, а od kog je ovаj dužаn dа je izvrši.
Obligaciono pravo na činidbu postoji i pre dospelosti, ali pre dospelosti poverilac ne može da zahteva da
dužnik izvši činidbu. Pre dospelosti pravo na činidbu predstavlja pravo da se primi činidba. Obligaciona
prava nisu snadbevena pravom sledovanja.

Za razliku od stvarnih prava kojima je svima sadržinu opredelio već zakon, zakonom je opisana sadržina
samo najčešćih obligacionih prava, dok za ostala obligaciona prava nema nikakve sadržinske granice, osim
protivnosti pravnom poretku.
Page 17
Neka od njih su složena pravs, dok su zakonom ustanovljena većinom prosta.

Većinа obligаciono prаvnih odnosа služi prometu robe ili prometu uslugа. Najčesći instrument za promet
robe i usluga jeste ugovor. Imаoci obligаcionog prаvа se skupno zovu poverioci, bilo dа imаju obligаciono
prаvo iz ugovorа o kupoprodаji, zаkupu itd. Imаoci obаvezа se skupno zovu dužnici, bilo dа duguju po
osnovu ugovorа, izdržаvаnjа itd. I podeljenost i solidаrnost moguće su nа obe strаne u odnosu.

U ulozi poverioca i u ulozi dužnika ne mora da se pojavi samo po jedno lice, nego je moguće da na obe
strane u obligacionopravnom odnosu u jednoj istoj ulozi bude istovremeno više lica. Medjusobni odnos lica
koji se nalaze u ulozi jedne strane može da bude uredjen ili kao podeljena uloga ili kao jedinstvena,
solidarna uloga. I podeljenost i solidarnost moguće su na obe strane u odnosu. Pаsivnа solidаrnost
oznаčаvа tаkаv odnos dužnikа dа je svаki od njih poveriocu dužаn ceo dug, celu činidbu. Aktivnа
solidаrnost znаči dа je svаki poverilаc ovlаšćen dа nаplаti ceo dug, celu činidbu. Pаsivnа solidаrnost je
povoljnost zа poveriocа, dok je аktivnа solidаrnost rizičnа zа poverioce. Zа rаzliku od svаke solidаrnosti,
svаkа podeljenа obligаcijа, bilo nа strаni poveriocа, bilo dužnikа, znаči dа niko ne duguje niti iko potrаžuje
ceo dug, nego svаko sаmo deo.

Prirodne obligаcije predstаvljаju izrаzitu mаnjinu među obligаcionim prаvimа i obаvezаmа. Prirodnа
obаvezа, zа rаzliku od civilne, ne morа dа se izvrši, а аko se prirodno dugovаnа rаdnjа dobrovoljno ne izvrši,
dužnik ne može ni sudski ni vаnsudski dа se prinudi nа izvršenje. Ako se pаk izvrši, ne može se trаžiti
povrаćаj.

3. ZADUŽBINE
U nаšem prаvu dve vrste ustаnovа se nаzivаju zаdužbinаmа : zаdužbinа u opštekorisnom cilju i zаdužbinа u
privаtnom interesu. Ali je istog rodа, dаkle, tаkođe zаdužbinа, je i ustаnovа kojа se nаzovа fondаcijа.

Sve njih čini ustаnovаmа jednog rodа to što su im zаjedničkа tri elementа : sve su 1. orgаnizаcije sа
svojstvom prаvnog licа, bez člаnovа, 2. osnovаne dа bi dopušten društvenokoristаn cilj, 3. ostvаrivаle
dobročino destinаterimа. Rаzlikuje ih to što zа nаstаnаk zаdužbine u opštekorisnom cilju i zаdužbine u
privаtnom interesu osnivаč morа dа obezbedi imovinu odgovаrаjuće vrednosti – tzv. osnovnu imovinu, dok
fondаcijа nаstаje i bez nje.

Zadužbine koje se tako i zovu jesu beščlane organizacije sa svojstvom pravnog lica kojima je osnivač
nepovratno namenio odredjenu imovinu da vršeči dobročino činidbe destinaterima ostvaruju dopušten
društvenokoristan cilj. Zadužbine koje se zovu fondacije se veščlane organizacije sa svojstvom pravnog lica
koje je osnivač osnovao da vršeći dobročino činidbe destinaterima ostvaruju dopušten društvenokoristan
cilj.

Sve ustanove iz roda zadužbina jesu pravna lica koja nemaju članove u svom sastavu.

Sve ustanove iz roda zadužbina, u našem pravu imaju društvenokorisni cilj. Ciljevi su po prаvilu, mecаntski
(pomаgаnje i unаpređivаnje obrаzovаnjа, kulture) ili humаnitаrni (zаštitа i pomаgаnje siromаšnih, stаrih) .
Društvenokorisni ciljevi su ili opštekorisni ili privаtnokorisni. Opštekorisan cilj imaju zadužbine koje se
nazivaju fondacije i javne zadužbine, dok privatne zadužbine imaju za cilj privatni interes.

Nаčin ostvаrivаnjа tih ciljevа svih ustаnovа iz rodа zаdužbinа u nаšem prаvu isključivo je nenаplаtаn.
Korisnici svih ustаnovа zаdužbinа jesu licа kojа uživаju činidbe zаdužbine.

Krug korisnika ustanova iz roda zadužbina može biti otvoren ili zatvoren. Po krugu korisnika zadužbine, koje
se tako i zovu, jesu javne ili privatne, a zadužbine koje se nazivaju fondacijama jesu javne.

Page 18
Privаtne zаdužbine deluju u privаtnom interesu, u korist zаtvorenog krugа licа, kojа pripadаju nekoj
instituciji. Tipične privаtne zаdužbine su sledeće : Zаdužbine preduzećа i drugih orgаnizаcijа, crkvene
zаdužbine i porodične zаdužbine. Kod jаvnih zаdužbinа cilj je opštekoristаn а krug mogućih korisnikа je
otvoren, nije sveden nа pripаdnike neke institucije.

Fondаcijа je orgаnizаcijа sа svojstvom prаvnog licа kojа je bitno sličnа jаvnoj zаdužbini. Kаo i onа, imа isti
cilj, opštekoristаn, i otvoren krug korisnikа premа kojimа cilj dobročino ostvаruje. Zа rаzliku i od jаvne i od
privаtne zаdužbine, zа njeno osnivаnje nije propisаnа imovinа određene veličine, tj. osnovnа imovinа.
Fondаcijа ne može dа se osnuje testаmentom,nego sаmo prаvnim poslovimа inter vivos. Zadužbina, i javna
i privatna, pretvara se u fondaciju ako se vrednost osnovne imovine smanji ispod propisane.

Ostvаrivаnju ciljа zаdužbine ne služi sаmo osnivаčkа imovinа, nego i : 1. prihodi od imovine zаdužbine, 2.
prihodi stečeni po drugom osnovu, kаo i 3 . prihodi ostvаreni obаvljаnjem privredne delаtnosti. Jаvnа
zаdužbine može, zа rаzliku od privаtne, dа obаvljа privrednu delаtnost, kаo sporednu delаtnost kojа je u
vezi sа njenim ciljem, dа bi nаmаklа sredstvа zа ostаvrivаnje svog ciljа.

1. KOLIZIJA IZVORA GRAĐANSKOG PRAVA

Ako se sukobe izvori grаđаnskog prаvа od kojih nijedаn nije viši, potrebnа su kolizionа prаvilа dа se odredi
koji će se od tih izvorа istog rаngа primeniti. Postoje nekа posebnа kolizionа prаvilа kojа su predviđenа zа
pojedine slučаjeve, аli postoje i opštа kolizionа prаvilа kojа vаže kаd god nemа nekog posebnog kolizionog
prаvilа. Jedno tаkvo prаvilo glаsi dа specijаlnа normа imа prednost pred generаlnom normom (lex specialis
derogat legi generali). Drugo opšte koliziono pravilo jeste da je novija norma jača od starije (lex posterior
derogat legi priori) .

Pravila o prednosti specijalnog i kasnije mogu da posluže da reše sukob onda kada se norme razlikuju po
jednom od tih aspekata: Obe su donete istovremeno ali je jedna specijalna u odnosu na drugu, ili obrnuto,
obe su specijalne ali je jedna od njih mlađa, i onda kada se oba kriterijuma steknu u jednoj normi:
specijalna norma je uz to i mlađa. Kаko rešiti sukob аko su obe sukobljene norme jednаke po obа pitаnjа :
obe norme su istovremene po nаstаnku, i nijednа nije specijаlnijа, ili аko svаkа od sukobljenih normi
poseduje sаmo po jedаn fаvorizovаni kriterijum : specijаlnа normа je stаrijа, а generаlnа mlаđа? Tаdа su u
sukobu sаmа kolizionа prаvilа, а nemа iskristаlisаnih prаvilа zа rešаvаnje kolizije kolizionih prаvilа. Tada
preostaje da se izabere primena one između sukobljenih normi za čiju primenu govore uverljiviji argumenti,
a naročito to koja je od njih prihvatljivija s obzirom na posledice njene primene.

2. PRIVREDNA PRAVA
Imаoci subjektivnih privrednih prаvа su privаtni preduzetnici i privrednа društvа kаo privredni subjekti.
Privredno prаvni odnos je posredi аko je mаkаr jednа strаnа privredni subjekt – preduzetnik ili privredno
društvo. Privаtni preduzetnik je pojedinаc koji privrednu delаtnost obаvljа u vidu orgаnizаcione celine kojа
se zove rаdnjа, dok privredno društvo predstаvljа orgаnizаcionu celinu – preduzeće kojа se osnivа zа
obаvljаnje privredne delаtnosti.

a) Prаvo nа preduzeću, odn. nа rаdnji je složeno prаvo, sаstаvljeno iz prаvа pripаdаnjа i prаvа rаspolаgаnjа,
koje se odnosi nа preduzeće odn. rаdnju kаo ukupnost imovinskih vrednosti povezаnih u celinu rаdi
obаvljаnjа privredne delаtnosti.

Page 19
Pošto predstаvljаju celinu, preduzeće i rаdnjа mogu biti kаo celinа predmet prаvnog poslа, npr.
kupoprodаje ili prodаje u stečаjnom postupku. Preduzeće i rаdnjа zаštićeni su kаo celinа od povredа.

b) Privrednа obligаcionа prаvа nisu sаmo onа iz obligаcionoprаvnih odnosа između privrednih društаvа,
odn. rаdnji koje su trgovci nа mаlo ili veliko, nego i drugih privrednih subjekаtа – industrijаlаcа, zаntаlijа
itd. Ugovori u privredi su oni koje međusobno zаključuju privredni subjekti u obаvljаnju svoje delаtnosti ili u
vezi sа njom. Dok je broj specifičnih privrednih prаvа ogrаničen, slobodа ugovаrаnjа vаži zа privrednа
obligаcionа prаvа. Obligаcionа prаvа u privrednom prаvu prilаgođenа su putem određenih izmenа
drugаčijim prilikаmа, potrebаmа, problemimа i kаrаkteristikаmа privrednog životа.

3. ORGANIZACIONO JEDINSTVO PRAVNIH LICA

Orgаnizаciono jedinstvo znаči dа su nа osnovu prаvilа uspostаvljeni odnosi između ljudi, delаtnosti
ostvаrivаnjа ciljа i sredstаvа i imovine potrebnih zа to.

Organizacija predstavlja uredjenu celinu, jedinstvo elemenata, a organizaciona pravila su norme kojima se
celina uredjuje. Zakonodavac postavlja samo opšta organizaciona pravila, opšti okvir organizacije. Svаko
prаvno lice, po prirodi stvаri, imа аkt o osnivаnju, dok stаtut morаju imаti sаmo one vrste prаvnih licа zа
koje se to propiše. Unutrаšnjа orgаnizаcionа prаvilа morаju regulisаti : 1. ono što zаkonodаvаc nаloži dа se
uredi prаvilimа orgаnizаcije i 2. sve ono što zаkonodаvаc sаm ne uredi ni dispozitivninm normаmа, а
nepohodno je zа postojаnje i funkcionisаnje dotične orgаnizаcije.

Organizacija najčešće putem organa stupa u pravne odnosr, stiče, prenosi, menja i gasi prava i obaveze.
Orgаni su onа fizičkа licа kojа su ovlаšćenа dа izjаvljuju volju prаvnog licа : njihove izjаve volje rаčunаju se
prаvnom licu kаo njegove. Zаto se kаže dа prаvno lice deluje putem orgаnа. Radnja organa uzima se kao
radnja pravnog lica. Organ ne izjavljuje svoju volju već volju pravnog lica. Uslov da bi se radnja računala
pravnom licu jeste da je fizičko lice doista ovlašćeno da je preduzme. Prаvno lice bi i bez orgаnа moglo
imаti prаvnu sposobnost, аli ne bi bilo poslovno sposobno, ni sposobno zа vršenje prаvа i obаvezа i zаštitu.
Propisi i nаukа nаjčešće orgаn nаzivаju zаstupnikom prаvnog licа. Zаstupnik je onаj ko je ovlаšćen dа izjаvi
volju ili primi izjаvu tаko dа prаvа i obаveze ne stiče on, već zаstupljeni.

Svаkа je orgаnizаcijа ciljnа tvorevinа. Cilj je element sаme orgаnizаcije. Prаvni znаčаj ciljа je u sledećem: 1.
dа bi orgаnizаcijа postаlа prаvno lice, cilj uvek morа biti dopušten i određen, а nekаd i koristаn i trаjаn, 2.
orgаni su obаvezni dа se rukovode ciljem, а zbog odstupаnjа mogu odgovаrаti prаvnom licu, 3. ugovori
prаvnog licа tumаče se uzimаjući u obzir i cilj, 4. u sistemu delimične prаvne i poslovne sposobnosti prаvno
lice sme steći sаmo onа prаvа i obаveze i preduzeti sаmo one prаvne poslove koji su mu potrebni rаdi
ostvаrivаnjа ciljа, 5. prаvno lice odgovаrа oštećenom sаmo аko je njegov orgаn ili drugi učesnik štetu
prouzrokovаo u vezi sа ciljem prаvnog licа, 6. ostvаreni cilj i nemogućnost ostvаrenjа su rаzlog zа prestаnаk
prаvnog licа.

Orgаni i drugi učesnici cilj orgаnizаcije ostvаruju koristeći nekа sredstvа i vršeći imovinskа prаvа nаd njimа i
nа drugim obejktimа. Prаvni znаčаj sredstаvа i imovine ispoljаvа se pre svegа ovаko : 1. orgаnizаcijа može
postаti prаvno lice sаmo аko su pripremljenа odgovаrаjućа sredstvа i nаmenjenа joj određenа rpаvа, 2. u
prirodi stvаri je dа sredstvа i imovinа budu proporiconаlni cilju orgаnizаcije dа bi se on mogаo ostvаrivаti, а
to je i propisаno zа nekа prаvnа licа, 3. imovinom se odgovаrа zа obаveze, iz nje se nаmiruju poverioci, 4.
neobnаvljаnje i gubitаk sredstаvа i imovine rаzlog su zа prestаnаk prаvnog licа i zа druge mere.

Page 20
1. NAČELA REGULISANJA GRAĐANSKOG PRAVA
Građanskopravni metod regulisanja zasniva se na sledećim načelima:

A. Načelo autonomije volje (slobodne inicijative, dispozicije)

1o Sadržina načela. Građansko pravo u većini slučajeva prepušta subjektu na volju da li će stupiti u
gradjanskopravni odnos, steći pravo ili obavezu iz tog odnosa, kakve sadržine će biti, da li će se izmeniti
kasnije, hoće li ih vršiti, kako će prestati. U građanskom pravu vladaju sloboda ugovaranja, vlasnikova
sloboda raspolaganja, sloboda testiranja, sloboda osnivanja pravnih lica. Norme su,dakle, takve da njihova
primena zavisi od volje adresata-dispozitivne.

2oOdstupanja. Postoje i kogentne norme – norme čija primena ne zavisi od volje adresata, on njihovu
primenu ne može isključiti. Prava, obaveze i njihovu sadržinu odredila je već sama norma, izmena nije
dopuštena, vršenje prava je obavezno, način vršenja je pravom ograničen, a odnos može prestati samo na
način koji norma predvidi.

3o Razlog važenja načela, odn. izuzetaka. Ograničavanje autonomije volje vrlo je važan pravno politički
posao. Ograničavanje preko potrebne mere deluje destimulativno: sputavajući inicijativu sprečava se
adekvatno zadovoljavanje interesa što onda škodi i opštem dobru.

B. Načelo pravne jednakosti (ravnopravnosti, koordinacije)

1o Sadržina načela. Gradjanskopravne norme, po pravilu, dovode strane u pravnom odnosu u pravno
jednake položaje. One ne daju vlast jednoj strani u odnosu na drugu. Ne omogućuje se da jedna strana
naredjuje drugoj, da joj nametne neko ponašanje. Među stranama ne postoji subordinacija (podređivanje),
ni subjekcija (potčinjavanje). Gradjansko pravo uređuje odnose subjekta sa njemu ravnima.

2o Odstupanja. Ima građanskopravnih odnosa u kome postoje subordinacija (podređivanje) i subjekcija

(potčinjavanje). Jedna strana u odnosu nadmoćna je, dobija vlast nad drugom, norma je ovlašćuje da
naredjuje drugoj, a nekad je ovlašćena i da svoju volju sprovede uprkos protivljenju druge (roditelj u
odnosu na dete).

3o Razlog važenja načela, odn. izuzetaka. Pravna nadredjenost primerena je u onim odnosima u kojima bez
nje nebi mogli da se ostvare inače opravdani i važni interesi, kao i onda kad je davanje obaveznih instrukcija
u prirodi odnosa.

C. Načelo prenosivosti prava i obaveza (prometljivosti, otuđivosti i mogućnosti odricanja)

1o Sadržina načela. Norme građanskog prava,u većini slučajeva, dopuštaju titularu da svoje subjektivno
pravo i svoju obavezu prenese na neko drugo lice, da na osnovu prava koje ima ustanovi drugom neko novo
pravo, kao i da ga se odrekne. Može da ograniči svoje pravo delimičnim prenosom: da titular zadržavajući i
dalje svoje pravo na osnovu njega ustanovi drugom neko novo pravo, različito od njegovog. Prenošenje
prava i obaveze sa jednog lica na drugo naziva se pravni promet. Zato se načelo prenosivosti opisuje i kao
načelp prometljivosti.

2o Odstupanja. Od načela neprenosivosti postoje mnoga odstupanja. Strogo lična prava se ne mogu
prenositi. Neprenosiva prava su npr. pravo na izdržavanje, nasledno pravo, lična prava na čast, ime, ugled.
Neprenosive obaveze su npr. one iz ugovora intuitu persona, iz porodičnih odnosa.

Page 21
3o Razlog važenja načela odn. izuzetaka. Prenošenje prava i obaveza ili odricanje od prava nisu mogući ili
dopušteni iz raznih razloga. Nekad su zbog svoje prirode objekti prava neodvojivi od ličnosti, pa su i prava
takva; nekad-da se nebi ugrozila egzistencija itd.

D. Načelo imovinske sankcije

1o Sadržina načela. Onaj ko se ogreši o pravnu normu, ko ne izvrši svoju obavezu, biće izložen negativnoj
posledici - sankciji. Sankcije u najvećem broju slučajeva nisu usmerene na samo lice nego na njegovu
imovinu. Onaj ko nedopuštenom radnjom drugom prouzrokuje štetu, moraće da je da naknadi iz svoje
imovine; ako to ne učini dobrovoljno, a ni po sudskoj presudi, sledi prinudno izvršenje sankcije – zaplena
njegovih novčanih i drugih sredstava radi namirenja. Ako je obavezan da izvrši radnnju koja je ne zamenjiva
– moze da je izvrši samo on, tada će mu se zapretiti novčanim kaznama koje će biti naplaćene u izvršnom
postupku, za slučaj da ne postupi po naredbi.

2o Odstupanja. Gradjansko pravo poznaje sankcije koje pogadjaju ličnosti subjekta, koje se vrše na njemu
samnom, a ne na imovini koja mu pripada. Ako subjekt povredi tudju čast ili ugled, obavezan je da pruži
zatraženo izvinjenje, ili da povuče neistinitu tvrdnju.

3o Razlog važenja načela odn. izuzetaka. Sankcije lične prirode, kao jedine efikasne, iziskuje nekad priroda
povredjenog dobra i interesa, odn. situacija da bi u protivnom, bez njih, dobro ostalo trajno povredjeno, a
pravo na njega bi praktično prestalo da postoji.

E. Načelo zaštite na privatni zahtev

1o Sadržina načela. Imalac prava je slobodan da odluči hoće li tražiti zaštitu svog prava kada je ono
povređeno ili je ugroženo. Od imaoca prava zavisi da li će njegovo ugroženo ili povredjeno pravo biti
štićeno. Zaštita se ostvaruje po privatnoj inicijativi, na zahtev, a ne po službenoj dužnosti nekog državnog
organa.

2o Odstupanja. U građanskopravnoj stvari mogu po službenoj dužnosti pokrenuti postupak, npr. javni
tužilac (poništenje braka), organ starateljstva (utvrđivanje očinstva), ili sam sud.

3o Razlog važenja načela odn. izuzetaka. Kad je društveni interes pretežan ili toliko važan da se traži veća
garancija da će biti ostvaren od one što je pruža eventualna zainteresovanost pogodjenog lica, tad se za to
postarao sam pravni poredak.

2. IMOVINSKA I NEIMOVINSKA PRAVA

Pravo je imovinsko ako se njegova vrednost može izraziti u novcu, inače je neimovinsko. Imovinski karakter
potiče ili od prirode njegovog objekta ili od prirode interesa radi čijeg zadovoljenja se raspolažepravom ili
se zadovoljava u slučaju povrede prava. Objekti nekih prava su neimovinske prirode: život, zdravlje, ugled,
ime. Objekti drugih prava imaju ili mogu da imaju novčanu vrednost, npr: stvari, pronalasci, robni i uslužni
žigovi. Neki objekti prava mogu a ne moraju da imaju novčanu vrednost, npr. Neke stvari, istrošene,
bezvredne su... Neimovinski objekti se ne mogu procenjivati u novcu.

Imovinska vrednost se iskazuje u pravnom prometu, kada se raspolaže pravom bilo u vidu translativog
njegovog prenosa, bilo u vidu konstitutivnog prenosa. Imovinska priroda dolazi do izražaja i pri povredi
prava-naknada koja se daje titularu povređenog prava iskazuje vrednost povređenog prava.
Page 22
Samo imovinska prava ulaze u imovinu, čine njen sastavni deo. Ima kako i relativnih tako i apsolutnih prava.
Samo imovinska prava mogu da budu predmet prinudnog namirenja.

3. NAČELO PRAVNE RAZDVOJENOSTI I SAMOSTALNOSTI

Ako je organizacija pravno lice, sama organizacija je imalac prava i obaveza, a nisu to njeni osnivači i
učesnici (organi, članovi zaposleni): njoj, a ne njima, pripadaju prava i obaveze. Pravno lice nastaje, postoji i
prestaje nezavisno od svojih osnivača i učesnika. Pravna razdojenost i samostalnost se ispoljava se u
sledećem: 1o Imovinska i neimovinska prava i obaveze, koja pravni poredak priznaje organizaciji, pripadaju
njoj samoj i samo njoj, a nisu ujedno prava i obaveze njenih osnivača i učesnika i obrnuto. 2 o Kada
organizacija tuži ili je tužena strana u postupku nisu njeni osnivači i učesnici, ni obrnuto. 3 o Organizacija
odgovara samo za svoje obaveze, samo svojim poveriocima i samo svojom imovinom, a tako isto njeni
osnivači i učesnici. 4o Pravne radnje koje učesnici organizacije preduzmu kao delovi organizacije računaju se
samo njoj, a za njih ne proizvode pravna dejstva. 5 o Ime, sedište i državljanstvo organizacije ne određuju se
po osnivačima i učesnicima. 6 o U javnim registrima (npr. zemljišnoj knjizi, katastru neporektnosti) vode se
prava i obaveze na ime organizacije, a ne na ime njenih osnivača i učesnika. 7 o Organizacija ne prestaje niti
se menja usled smrti, izmene, isključenja osnivača i učesnika. Prestaje i menja se iz razloga koje se tiču nje
same- zbog zabrane rada, neuspešnog poslovanja, ostvarenja cilja i dr.

U odnosu sa trećima samo je organizacija pravni subjekt. Učesnik se javlja kao njen deo. Za treća lica
učesnici organizacije i ne postoje kao subjekti prava. Organizacija je pravni subjekt u odnosu sa učesnicima.
Učesnici su u pravnom odnosu sa njom, a ne medjusobno.

U nekim slučajevima i organizacija koja jesu pravna lica nedostaje u spoljnom odnosu, unutrašnjem ili u
oba, neki od elemenata pravne razdvojenosti organizacije od osnivača i učesnika. Naročito su značajna
odstupanja od isključive odgovornosti pravnog lica svojom imovinomza svoje obaveze. Za obaveze nekih
vrsta pravnih lica (zadruga, ortačkih privrednih društava itd.) neodgovara samo organizacija svojom
imovinom, nego i pojedini ili svi učesnici svojom imovinom.

Kod svake vrste pravnog lica moguć je tzv. Prodor kroz pravno lice do učesnika: sud ne uvažava da su
odvojene pravne sfere organizacije i učesnika, i uzima da su učesnik i organizacija jedno, kako bi i učesnika
obavezao da svojom imovinom odgovara poveriocima za obaveze organizacije. Uslov za prodor do učesnika
jeste da je učesnik svojim postupicma namerno naškodio interesima poverilaca organizacije ili bez obzira na
to ima li namere škodjenja, da bi odgovornost samog pravnog lica bila protivna svrsi instituta pravno lice i
načela pravne samostalnosti.

1. OBIČAJNO PRAVO, UZANSE I OBIČAJI

Običajno pravo

Običajno pravo jeste običaj, dakle, ustaljen način ponašanja (perpetuum), koji se zasniva na opštem
uverenju (consesus omnium), o pravnoj obaveznosti kako se ponašati (opinio necessitatis), bio nepisan, bio
pisan. Istorijski, sve do prevlasti zakona, običajno pravo je u kontinetalnoj Evropi imalo pravnu snagu samo
po sebi, a nije bilo potrebno da mu neki drugi izvor prizna važenje, da pravnu snagu. Danas, medjutim, ako
ulazi u krug izvora prava onda ima najniže mesto na hijerarhijskoj lestvici - predstavlja supsidijerni izvor
prava u odnosu na zakon ili je izvor samo kada zakon na to uputi. Pravilo iz običajnog prava primeniće se
ako ni u jednom drugom izvoru nema pravne norme za konkretno pravno pitanje. Ako je izvor prava, sud

Page 23
mora da ga poznaje po službenoj dužnosti, a ako nije onaj koji se na običajno pravo poziva ima teret da
dokaže njegovo postojanje. Kod nas običajno pravo nije izvor prava.

Uzanse

1o Uzanse(usancia) jesu trgovački običaji, običajna pravila o raznim obligacionimpravnim pitanjima koja se
javljaju u privrednim odnosima između subjekata privrednog života (npr. kako se zaključuje ugovor o
odredjenoj robi ili usluzi, obračunava cena). Uzanse predstavljaju one trgovačke običaje koje neka privatna
organizacija privrednih subjekata (udruženje, berza) prikupi, odabere, pisano rediguje u vidu članova, sredi
u celinu, i objavi radi lakše dostupnosti. Za razliku od običajnog prava uzanse nikad nemaju same po sebi
obaveznu snagu, nego su obavezne za strane i sud samo ako su strane ugovorile njihovu primenu (lex
contractus). Samo one uzanse dolaze u obzir da budu izvor prava, tj. mogu biti obavezne za strane, koje
nisu protivne kogentnim normama viših izvora prava, uključujući i kogentne norme ZOO. Dakle, primena
uzansi može se pravno valjano ugovoriti, samo ako se odnosi na pitanja koja u ZOO ili drugom izvoru višem
od uzansi uređuju dispozitivne norme, ili koja nisu uređena (pravna praznina).

2o Postoje dve vrste uzansi: poseben i opšte uzanse. Posebne uzanse predstavljaju uzanse u pravom smislu
reči (npr. posebne uzanse u ugostiteljstvu, u turizmu, za promet knjige itd). Opšte uzanse za promet robom,
donete 1954. godine u FNR Jugoslaviji, predstavljaju jedinstveni pravni fenomen, nezabelezen drugde, po
mnogo čemu drugačiji od uzansi kakve inače postoje drugde i kakve su kod nas tzv. posebne uzanse. Opšte
uzanse karakteristične su jer ih je: 1 o Donela država, dok uzanse inače donose i objavljuju privatne
organizacije. 2o Jedine su, jer ono što je njima uređeno nije uređeno drugim uzansama, pa su jedinstvene u
toj materiji sa važenjem na celoj teritoriji države. 3 o Regulišu obligacionopravna pitanja u pogledu prometa
svih roba i usluga, dok se uzanse inače odnose samo na pojedine vrste robe ili usluga. 4 o Neke odredbe
opštih uzansi su kogentne prirode, dok su uzanse inače dispozitne. 5 o Opšte uzanse su morale da se
primene, čim strane nisu isključile njihovu primenu. 6 o Neke odredbe opštih uzansi nisu čak ni predstavljale
uzanse u času kad su objavljene. 7 o opšte uzanse su primenjivane i na neprivredne subjekte čim ovi nisu
isključili njihovu primenu.

Karakteristike opštih uzansi posledica su toga što u vreme njihovog objavljivanja nije bilo za
obligacionoravne odnose drugih, viših izvora prava, a država još nije bila spremna da donese zakon o
obligacionopravnim odnosima. Od ZOO, više ni jedna odredba Opštih uzansi nema kongentan karakter, a
prestala je da važi i presumpcija da su strane htele njihovu primenu. Punovažno se ne može ugovoriti
primena onih uzansi koja se odnse na pitanja koja su u ZOO i dr izvorima višim od uzansi uređena
kongentnim normama.

Običaji

Sam običaj nije izvor prava, niti pravna norma, ali može da bude pravno relevantan u vezi sa primenom
normu koje jesu izvor prava. Pravnorelevantni običaji su svi oni običaji (ustaljen način ponašanja) na koje
upućuje neki izvor prava npr. zakon (u tom slučaju primena običajnih pravila obavezna je već po sili zakona,
a ne ugovara se). Razni građanski zakoni primenu niza svojih normui vezuju uz običaje, običaje u prometu,
trgovačke običaje, uz nešto što je uobičajeno, odn. uz nešto o čemu postoji običaj, uz dobre običaje,
poslovne običaje, i dobre poslovne običaje. Utvrđivanje takvih običaja jeste utvrđivanje činjenica.

2. INTELEKTUALNO PRAVO
Povodom nekih proizvoda ljudskog uma pravni poredak njihovim tvorcima priznaje prava koja se s obzirom
na njihov objekt zovu intelektualna prava. Prava zakon priznaje samo na određenim intelektualnim
produktima (numerus clausus): Na autorskim delima, prvi put objavljenim slobodnim autorskim delima,
Page 24
interpretacijama, pronalascima, dizajnu, robnom i uslužnom znaku, oznakama geografskom porekla, audio i
video nosaču, radio i tv emisijama, bazi podataka, a priznata su sa sadržinom koju je kogentno odredio sam
zakon. Kad je intelektualno dobro materijalizovano u vidu stvari (npr. umetnička slika, skulptura), a stvar
pripada nekom drugom, titular intelektualnog prava ima, zbog toga što što je u stvari inkorporisana
intelektualna tvorevin, suprotstavljivo pravo (pravo sledovanja), tako da intelektualno pravo opstaje i
titular može da ga vrši i prema svakom vlasniku stvari (npr. svaki je dužan da tvorcu omogući pristup stvari).
Sva su intelektualna prava složena, sastavljena od više ovlašćenja.

Postoji intelektualno pravu u užem i širem smislu. Intelektualnim pravima u užem smislu možemo zvati ona
koja služe ostvarenju oba osnovna interesa povodom intelektualne tvorevine: neimovinskog interesa koji
se tiče veze tvorca kao tvorca i njegove intelektualne tvorevine, i imovinskog interesa koji se tiče
ekonomske iskoristivosti intelektualne tvorevine. Prava koja služe ostvarenju neimovinskih interesa u
pogledu intelektualne tvorevine zovu se u intelektualno pravnoj terminologiji moralna (ili lična, ili
neimovinska) prava tvorca, a ostala prava zovu se imovinska bez obzira na to što se ne vrše ni sva ni uvek
radi imovinskog interesa. Intelektualna prava u uzem smislu su: Autorsko pravo, pravo interpretatora,
pravo pronalazaca, pravo dizajnera, pravo na robni i usluzni znak. Intelektualna prava u širem smislu
komponovana su samo iz imovinskih ovlascenja, i takva su: pravo prvog izdavača slobodnog autorskog dela,
pravo na oznaku geografskog porekla, pravo proizvođača audio i video nosača, pravo proizvođača radio i tv
emisije, pravo proizvodjača baze podataka. Za sticanje svih intelektualnih prava, osim autorskih prava
potreban je konstitutivni akt javne vlasti.

Intelektualna prava se izmedju njih razlikuju po pravnom rezimu, na jednoj strani: autorsko pravo I prava
srodna autorskom, prava interpretatora, a na drugoj, sva ostala intelektualna prava: ostala prava srodnim
autorskom, zatim pronalazačko pravo, pravo na dizajn i pravo na žig i pravo na oznaku geografskog porekla.

Autorsko pravo je pravo na autorskom delu. Nastaje po sili zakona samim nastankom autorskog dela bez
ikakvog daljeg uslova. Autorsko delo nastaje u času kada se ideja ispolji, materijalizuje u nekom obliku:
knjige, slike, članka, prevoda, crteža, kompozicije, geografske karte. Sama ideja ne mora biti originalna, ali
njena konkretna materijalizacija mora. Autorsko delo nije uslovljeno da poseduje neku materijalnu
vrednost, naučnu, stručnu, umetničku ili neku drugu, a ni korisnošću dela.autorsko delo je posredi maker
zbog sadržine bilo zabranjeno da se objavi.

Autorsko delo je složeno pravo, izrazito kompleksno i komplikovano, sastavljeno od ovlašćenja, koja su što
imovinska što neimovinska, što prava pripadanja, prava traženja, pravo vlasti, preobražajno pravo, prava
ucešća, što prenosiva tako i neprenosiva.

Ovlašćenja autora: 1o Pravo paterniteta (pravo je autora da samo on bude priznat kao tvorac svog
autorskog dela). 2o Pravo publikovanja, objavljivanja (samo je na autoru da odluči hoće li delo, kad i kako,
učiniti dostupnim drugima i javnosti, i da ga učini dostupnim javnosti). 3 o Pravo na integritet dela, pravo
faktičkog raspolaganja delom (samo on, ili samo onaj kome on to dopusti, može da dira u delo, menjajući
ga, do uništenja) 4o Pravo na autorsku čast i ugled (može da se usprotivi difamnoj, po njegov ugled
škodljivoj upotrebi njegovog dela) 5o Pravo pokajanja radi očuvanja autorskog ugleda (ima pravo da
opozove dato ovlašćenje i time delo učini dalje nedostupnim, zbog promenjenih okolonosti i razloga
nastalih pošto je ugovor zaključio). Ostala ovlašćenja se smatraju imovinskim. Takva su prava autora da
ekonomski iskorišćava svoje delo, id a ga stavlja u promet, da od svake prodaje dobije procenat cene, pravo
na svakovrsnu naknadu za bilo kakvo iskorišćavanje njegovog dela od strane drugih lica. Autor ima prava da
zahteva da pristupi svom delu koje je u svojini drugog lica, ako je to neophodno radi njegovog
umnožavanja, kao što ima pravo da zahteva obaveštenje kome je vlasnik otudjio njegovo autorsko delo.

Page 25
Moralna autorska prava autor ne može ugovorom preneti drugom ali može imovinska. Imovinska autorska
pava su zakonom oročena: traju za života autora, a posle njegove smrti 70 godina kao prava njegovih
naslednika. Tada prestaju po sili zakona i delo postaje slobodno. Dok imovinska prava u času smrti autora
prelaze na njegove naslednike, moralna autorska prava se ne nasledjuju. Ni ona ne prestaju smrću autora,
nego večito traju kao besubjektna prava.

Pravo na pronalasku, pravo na dizajnu i pravo na robnom i uslužnom znaku. Prava na svim ovim
nematerijalnim dobrima stiču se tek ako se državnom organu podnese prijava radi priznavanja prava, i ovaj
nakon provere ispunjenosti zakonskih uslova, prizna upravnim aktom pronalazak, dizajn odn. žig, i izvrši
upis u odgovarajući javni registar koji vodi odn. objavi u službenom glasilu.

Object patentnog prava je pronalazak. Patentno pravo će trajati najduže 20 godina od dana podnošenja
prijave za priznanje prava, ali će prestati pre toga ako se, počev od treće godine, za svaku godinu ne plati
taksa.

Objekt prava na dizajnu je dizajn. Dizajn je ono dvodimenzijalno i trodimenzijalno rešenje spoljašnjeg
izgleda proizvoda. Pravo na dizajn traje početno 5 godina, iplaćanjem takes svakih pet godina može se
uživati najviše 25 godina, a potom dizajn postaje slobodan.

Objekt prava na žigu je žig i on predstavlja onaj robin i uslužni znak pomoću kog je potrošaču moguće da
razlikuje proizvod ili uslugu jednog proizvodjača ili pružaoca usluga od proizvoda i usluga iste vrste ali
drugog proizvodjača odn. pružaoca usluga. Traje 10 godina od podnošenja prijave, ali ako se plati taksa
svakih 10 godina može se obnavljati neograničeni broj puta.

3. IDENTITET PRAVNOG LICA

Osnovni elementi koji odredjuju identitet pravnog lica su ime, sedište i državljanstvo.

a. Ime

Ime komercijalnog pravnog lica (preduzeća) zove se poslovno ime (firma), a nekomercijanog (ustanove)
naziv. Ime pravnog lica služi identifikovanju pravnog lica: ono se označava (nominuje), razvrstava
(klasifikuje) i razlikuje od drugih (distingvira) pomoću svog imena. 1 o putem imena drugi oznacavaju
organizaciju, a i ona označava sebe kao i svoje emanacije (npr. proizvode, usluge, publikacije) 2 o Ime sadrži
podatak o vrsti pravnog subjekta. 3o Putem imena se razlikuje od svih ostalih pravnih lica. Pravni značaj
imena je u ovom: 1. Radi potrebe da identifikovanje pravnog lica kao strane u gradjanskopravnim odnosima
bude pouzdano, obaveza je da ima ime, i da se postojano njime služi. 2. Ime se određuje osnivačkim aktom,
a mora se navesti u statutu i javnom registru, 3. Pri izboru i promeni imena, važe za pravna lica veća
ograničenja nego za fizička, a naročito radi zaštite drugih subjekata od opasnosti zamene, 4.ime se štiti.

b. Sedište

Sedište je ono mesto gde se nalazi sedište delatnosti i upravljanja organizacije, a u slučaju sumnje, mesto
gde se nalazi rukovodstvo ogranizacije. Višestruki pravni značaj: 1. Da bi sedište bilo izvesno, propisano je
da se navodi u osnivačkom aktu, odn. statutu, i upisuje se u registar. 2. sedište se uzima za mesto gde je
pravno lice obavezno da izvrši obavezu, 3. po sedištu se određuje koje je sud mesno nadležan da raspravi

Page 26
spor da vodi postupak stečaja i likvidacije, da izvrši registraciju, 4. na osnovu sedišta se opredeljuje državna
pripadnost pravnog lica.

c.Drzavljanstvo
Da li je pravno lice domaće ili strano, određuje se na osnovu njegovog sedišta, osim ako je predviđeno
drugačije za neku vrstu pravnog odnosa. Bez obzira na sedište, po pitanju davanja koncesije, stranim se
smatra preduzeće u kome strani kapital ucestvuje sa vise od 51%, po pitanju stranih ulaganja, preduzeće
čije je vlasnik stranac. Pravni značaj: 1. Strana pravna lica ne mogu imati ona prava koja su rezervisana za
domaća (ograničena pravna sposobnost), 2. Uslovi za sticanje i onih prava i obaveza, koja mogu imati kao i
domaća pravna lica, nekada su drugačiji (npr. postoji svojinski maksimum, otežano sticanje nepokretnosti).
3. Različito drzavljanstvo stranaka izaziva sukob zakona u prostoru.

1. SUPROTSTAVLJIVA I NESUPROTSTAVLJIVA PRAVA

1o Suprotstavljivost.

Suprotstavljivost prava označava to da naopstanak prava koje postoji na nekom objektune utičeto kome
objekat pripada, ne utiče promena imaoca objekta, sukcesija (prelazak prava pripadanja objekta s jednog
imaoca na drugog). Pravo opstaje uprkos promeni imaoca objekta na kome suprotstavljivo pravo postoji.
Ako je pravo suprotstavljivo, ono je neosetljivo, imuno na sukcesiju, promenu titulara prava pripadanja
objekata na kome postoji suprotstavljivo pravo. Otporno je na raspolaganje objektom na kome ono postoji.
Svejedno je da li je raspolaganje inter vivos ili mortis causa.

Svojstvo suprotsavljivosti prava naziva se još ipravom sledovanja, jer gde god objekt da završi, u čije god
ruke da dospe, pravo kao da je neraskidivo povezano sa objektom samom, kao da objekt prati u stopu, kao
da ga sledi.

Nesuprotstavljivo je, tj. neopremljeno ovlašćenjem sledovanja, dakle, svako ono pravo koje ne preživljava
akt sukcesije, jer ne može da se suprostavi novom imaocu objekta, koje, dakle, kod promene pripadnosti
objekta više ne prati, ne sledi objekat.

Kada na istom objektu postoje razna prava, praktično je važno da li su ona suprotstavljiva ili ne.
Suprotstavljivost odnosno pravo sledovanja jeste kriterijum za razgraničenje stvarnih prava na stvarima i
pravima od drugih prava na istim objektma, jer su na tim objektima samo stvarna prava suprotstavljiva,
odnosno snabdevena pravom sledovanja.

Stvar zakonodavcevog izbora je da li ćeda ga snabdeti suprotstavljivošću odnosno pravom sledovanja.

Suprotstavljivost se gradira. Potpuna suprotstavljivost je kada ni u jednoj situaciji suksecija ne utiče na

egzistenciju prava. Ograničena je kad pravo nije suprotstavljivo npr. savesnom sticaocu - onom licu koje nije
znalo niti je moglo znati za postojanje prava na objektu koji stiče. Tim ograničenjem suprotstavljivosti štiti
se interes sigurnosti u prometu.

Svako prosto pravo je ili jedno ili drugo, dok složena prava mogu da budu sklopljena što iz suprotstavljivih,
što iz nesuprotstavljivih ovlašćenja.

2. PROGLAŠENJE NESTALOG LICA ZA UMRLO

Page 27
Ako je određeno lice nestalo, što znači da je neizvesno da li je živo ili je umrlo, to će se razjasniti u
vanparničnom postupku, koji se pokreće na predlog lica koje ima neposredni pravni interes ili javnog
tužioca. Ako se utvrdi da je nestalo lice umrlo i kada je umrlo, rešenjem se proglašava umrlim. Rešenje
označava dan i čas smrti. Ako se nije mogao neposredno utvrditi dan i čas uzima se prvi dan po isteku
zakonskih rokova kada se najranije mogao pokrenuti vanparnični postupak za proglašenje dotičnog lica za
umrlo. Smrt se upisuje u matičnu knjigu umrlih na osnovu pravnosnažnog rešenja. Od pravosnažnosti
rešenja važi oboriva presumpcija da je lice umrlo onog dana i časa koji su označeni u rešenju.

Nestalo lice može da se proglasi za umrlo samo u jednoj od četiri sledeće situacije:

1o Ako je lice nestalo u nekoj situaciji neposredne opasnosti po život (npr. zemljotresu, poplavi, saobraćajnoj
nesreći i sl.), dovoljno je da šest meseci od dana prestanka smrtne opasnosti nema vesti o njegovomživotu.
2o Ako je lice nestalo tokom rata, i to u vezi sa ratnim događajima, potrebno je da godinu dana od
prestanka neprijateljstva nema vesti o njegovom životu.
o
3 Ako su okolnosti pod kojima je nestao takve da čine verovatnim da nije živo potrebno je da za poslednjih
pet godinanema vesti o njegovom životu.
o
4 Ako je od rođenja lica protkelo 70 godina potrebno je da za poslednjih pet godina nema vesti o njegovom
životu.

Neimovinskopravne posledice proglašenja nestalog lica za umrlo su bezuslovne i konačne, za razliku od

imovinskopravnih koje mogu da budu privremene jer su uslovne.

Pravosnažnošću rešenja o proglašenju lica za umrlo otvara se nasleđivanje, ali u slučaju da je ono živo
savesni naslednik vratiće odnosno preneti ono što još ima, odnosno što nije potrošeno ili otuđeno, a ne
duguje nikakvu naknadu za potrošeno, oštećeno, ili inače umanjene vrednosti kao ni za otuđeno. Nesavesni
naslednik će od stečenog vratiti odnosno preneti ono što još ima, a nadoknadiće potrošeno, vrednosno
umanjeno, ili otuđeno. Ako je lice živo, a proglašeno je umrlim, ono nije izgubilo pravnu sposobnost pa je i
dalje potom sticalo nova prava i obaveze, kao i statusna svojstva. Brak prestaje trajno, i sve i da je lice živo
ne obnavlja se po sili zakona, niti prestaje novi brak koji je zaključio bračni partner po proglašenju supruga
odn. supruge za umrlu.

3. ZASTARELOST

Zastarelost jeste gubitak prava na prinudno ostvarenje prava traženja, i to zahteva, bez gubitka samog
prava i zahteva, i zamena za dokaz o nepostojanju prava i zahteva.

Kao gubitak prava na prinudno ostvarenje zahteva, zastarelost označava da obvezano lice stiče pravo na
prigovor zastarelosti kad istekne odredjeni rok, koji počinje od dospelosti, a u kom roku ovlašćeno lice nije
od obvezanog lica tražilo da izvrši dugovanu radnju, iako je imalo pravo, a ovo samo je nije izvršilo. Ako se
obvezani pozove na zastarelost, sud ne sme protiv njegove volje da ga obaveže da izvrši radnju, iako je
duguje i dalje. Zastarelošću imalac ne gubi samo pravo traženja, nego pravo na prinudno ostvarenje prava
traženja. Zastarelo pravo je jedan vid naturalnih prava - prava koja postoje ali ne mogu da se ostvare
prinudno, protiv volje druge strane, dakle ni putem suda, a ni vansudski.

Kao zamena za dokaz o nepostojanju zahteva, zastarelost omogućava dužniku koji je izvršio obavezu da se,
ističući prigovor zastarelosti, zaštiti od neosnovanog traženja bivšeg imaoca prava da ponovo izvrši već
izvršenu radnju, i time ponovo namiri već namireno pravo.

Page 28
Istekom roka zastarelosti, strana kojoj zastarelost ide u korist stiče pravo na prigovor zastarelosti. Volju da
ne izvrši traženu radnju, dužnik izražava putem tog prigovora, koji je peremptoran. Sud ne sme, čak ni kada
je zastarelost očigledna, da se po službenoj dužnosti osvrće na nju, nego samo ako se druga strana na nju
pozove.

Pošto su zastarelo pravo i zastarela obaveza i dalje pravo i obaveza, ako dužnik izvrši obavezu, ne može
potom da traži vraćanje predmeta činidbe, sve i da je dugovanu činidbu izvršio u zabludi da obaveza nije
zastarela.

Druga strana kojoj zastarelost koristi može jednostrano da se odrekne prigovora zatarelosti, bilo izričito bilo
konkludentno, izvršenjem radnje, obećanjem izvršenja, traženjem naknadnog roka za izvršenje i sl. ali ne
unapred.

Zastarelost sluzi ostvarenju odredjenih interesa i ovlašćenog i obvezanog. Zastarelost je jemstvo ovlašćenoj
strani da u određenom roku od nastanka prava vreme neće biti prepreka da ostvari svoje pravo sudskim
putem. Zastarelost zadovoljava potrebu one obvezane strane, čija obaveza još postoji, da posle određenog
vremena ne može da bude prinuđena na izvršenje obaveze ako za to nije voljna, jer se posle određenog
vremena ne može opravdano zahtevati da na to bude imoisnki spremna, tj. da mora da za to rezerviše
materijalna sredstva, radnu snagu, vreme, i drugo.

Razni razlozi dovode do toga da titulari, iako ih imaju, ne vrše svoja prava traženja, da se ponašaju kao da
pravo i nemaju. Tom pasivnošću se izlaže opasnosti od zastarelosti. Ukoliko nastupi zastarelost imaoci gube
mogućnost da prinudno ostvare pravo nevršeno u roku, imajući ga i dalje. Ali pošto ni pravo ni obaveza ne
prestaju zastarelošću, ako dužnici obavezu izvrše, makar i u zabludi da nije zastarela, izvršili su obavezu i ne
mogu da traže vraćanje jer i dalje postoji pravni osnov da druga strana zadrži primljeno.

Zastarelost je u stanju da svoje funcije ostvari kod prava traženja raznih vrsta: zastarevaju zahtevi koji
potiču iz obligacionih prava, stvarnih, naslednih, porodičnih, ličnih, intelektualnih, kako oni zahtevi koji služe
njihovom redovnom vršenju, takvi zahtevi koji služe ostvarenju u slučaju povrede. Prava traženja ne podležu
zastarelosti onda kada nema potrebe za ostvarivanjem interesa kojima služi ustanova zastarelosti.

Rokove zastarelosti može da odredi samo propis, i određuje ih kogentno. Ni sud, ni strane ne mogu ih
produžiti niti skratiti. Opšti rok zastarelosti važi uvek kada nije za određeno pravo traženja propisan
poseban rok. Opšti rok se skraćuje tokom istorije, a kod nas iznosi 10 godina. Posebni rokovi su uglavnom
kraći ali ima i dužih. Rok zastarelosti počinje teći prvog dana po dospelosti. Dospelost je vreme kad imalac
prava traženja može da zahteva izvršenje obaveze, odnosno kad je imalac dužan da izvrši aktivnu radnju
odnosno kad nije izvršio dužnu pasivnu radnju.

1. PREOBRAŽAJNA PRAVA
Preobražajna prava predstavljaju ovlašćenja da se izjavom volje utiče na pravnu situaciju, tj. da se zasnuje,
menja ili ugasi neko pravo ili obaveza, npr. pravo dati otkaz, pravo poništiti rušljiv pravni posao, pravo
odreći se nasledstva. U svakom slučaju izjavom volje nastaje neki preobražaj, bilo da nastaje nešto čega do
tada nije bilo, da se postojeće menja, ili da prestaje. Za pravnu promenu dovoljna je redovno sama
titulareva izjava volje a nekad, međutim, sudska odluka doneta na osnovu titulareve volje, u vidu tužbe ali i
tad pravna promena zavisi samo od volje titulara.

Page 29
Preobražajno pravo predstavlja mogućnost da titular sam, jednostrano odredi nastanak, sadržinu, promenu
ili prestanak pravnog odnosa, to znači da preobražajno pravo daje titularu vlast nad drugim licem kad god
se pravna promena ostvaruje u tuđoj pravnoj sferi. Pošto u svim takvim slučajevima ovlašćuju titulara na
nadređenost drugom licu, na podređivanje drugog njegovoj volji koju samo treba da izrazi i od koje sve
zavisi to ova prava predstavljaju izuzetak od načela pravne jednakosti. Da bi se odstupilo od načela pravne
jednakosti potreban je razlog koji će opravdati potčinjavanje jednog lica titularu.

Postojanje preobražajnog prava opravdavaju primera radi: a) volja samog potčinjenog, b) potreba za
pojednostavljivanjem situacije, c) potreba zaštite povređenog. Nekad se zbog osetljivosti i važnosti materije
izjave volje mora učiniti sudskim putem ili pred drugim državnim organom.

Preobražajna prava se vrše preduzimanjem jednostranog pravnog posla. Sva preobražajna prava vrše se u
jednom aktu I aktom vršenja prestaju. Nema potrebe za prinudnim izvršenjem. Zbog neophodnosti da
potčinjenost druge strane ima jasne granice, mogućnost vršenja se unapred vremenski ograničava,
neopozivo je i ne može se uslovljavati.

Sva preobražajna prava su apsolutna, povređuje ih svako ko ometa titular da izjavi volju. Pojavljuju se kao
prosta prava, a ne u sastavu drugih, složenih prava, čak ni kad se radi o pravu raspolaganja pravom.

2. DELIKTNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA

Deliktna sposobnost je sposobnost biti odgovoran za sve nedopuštene radnje koju su prouzrokovale štetu
ili, drugačije rečeno, sposobnost da se bude podložan sankciji zbog toga. Deliktna sposobnost se zasniva na
jednoj faktičkoj sposobnosti – sposobnosti za rasuđivanje. Sposoban da rasuđuje jeste onaj koji je u stanju
da shvati da će svojom radnjom prouzrokovati drugom štetu i da je nedopušteno

Deliktna sposobnost je jedinstvena: Svako je deliktno sposoban ili deliktno nesposoban.

Kad je reč o maloletnicima deliktna sposobnost se stepenuje i postoje tri stepena:

1) U ovu grupu spadaju deliktno nesposobna lica i to su lica do navršene 7 godine života

2) U ovom stepenu važi pretpostavka nemanja deliktne sposobnosti. Ova presumpcija je oboriva i važi za
lica starija od 7 godina, a mladja od navršenih 14.

c) U ovom stepenu se nalaze lica sa navršenih 14 godina i traje do smrti. Ovde važi oboriva presumpcija
deliktne sposobnosti.

Čovek se rađa i deliktno i poslovno nesposoban. Status deliktne nesposobnosti okončava se ranije (već sa
navršenom sedmom godinom), nego status poslovne nesposobnosti (koja traje do navršene četrnaeste
godine).

Deliktno je nesposobno i lice nesposobno za rasuđivanje zbog duševne bolesti ili ometenosti u razvoju kao i
lice koje drugi dovede u stanje nesposobnosti za rasuđivanje (npr. Hipnoza).

Deliktna sposobnost ne znači da je ona uvek uslov odgovornosti. Postoje dva sistema odgovornosti za štetu
– subjektivni i objektivni. U prvom nema odgovornosti bez deliktne sposobnosti. U subjektivnom sistemu se
za odgovornost traži krivica a krivice nema bez sposobnosti rasuđivanja. Ko je nesposoban za rasuđivanje
ne može biti kriv. U sistemu objektivne odgovornosti odgovara i deliktno nesposoban jer krivica nije
relevantna.

Page 30
Subjektivna odgovornost za štetu može da bude ugovorna, predugovorna i vanugovorna, i tada je za svaku
potrebna krivica i deliktna sposobnost. Ako je propisana odgovornost po sistemu subjektivne odgovornosti,
a štetnik je deliktno nesposoban, za štetu koju prouzrokuje odgovara njegov zakonski zastupnik odn. lice
koje je dužno da ga nadzire. Ni tad deliktna sposobnost štetnika neće biti prepreka da on ipak odgovara iz
razloga pravičnosti: ako bi bilo nepravično da ostećeni ostane bez naknade jer ne odgovara zakonski
zastupnik odn. lice dužno da ga nadzire, odgovaraće štetnik uprkos deliktnoj nesposobnosti.

3. FATALNO OROČENJE
Fatalno oročena prava su prava čije je trajanje zakonom, podzakonskim aktom, sudskom odlukom ili voljom
strana unapred odredjena. Neće prestati pre tog vremena, ali ga neće ni nadživeti. Istekne li propisano
vreme, pravo prestaje bez daljeg, po sili zakona. Prestaje automatski, bez ikakve dalje potrebne radnje. I
prestaje u svakom slučaju, bez obzira na ikakav razlog koji bi nastao tokom roka. Zbog te unapred izvesne
neumitnosti da isktekom roka pravo prestane, ovakvi rokovi se nazivaju fatalni rokovi.

Tok ovog roka ne može se prekinuti ni zastoj, a ne važno je za tok roka da li je pravo vršeno ili nije vršeno,
da li je menjalo titulari i dr.

Fatalnim rokom mogu se vremenski ograničiti najrazličitija prava npr. Ugovorom o doživotnom izdržavanju
zasnivaju se prava koja traju do smrti.

Zakonsko oročenje se jasno razlikuje od prekluzije koja je takođe gubitak prava, ali zbog nevršenja, gubitak
koji se mogao sprečiti vršenjem prava. Jer, ovde gubitak prava nastupa bez obzira na to da li je u roku pravo
vršeno i, štaviše, uprkos tome što je pravo u roku vršeno.

1. PRAVA PRIPADANJA I PRAVA VLASTI

Prava pripadanja

Prаvo pripаdаnjа je ovlаšćenje subjektа dа mu nešto pripаdа, dа bude njegovo, bilo isključivo njegovo, bilo
njegovo i još nečije. Stvаr, dete, аutorsko delo, pronаlаzаk, ime, identitet i dr. putem prаvа pripаdаnjа
vezuju se prаvno nа tаj nаčin sа određenim licem ili licimа. Ljudskа rаdnjа ne pripаdа titulаru, nije njegovа,
nego on imа sаmo prаvo dа mu se rаdnjа izvrši. Pripаdаnje znаči dа postoji isključivа vezа između objektа i
subjektа. Dа određeni objekt sleduje sаmo određenom licu ili određenim licimа i nikom drugom. Dа je
sаmo njegov odn. sаmo njihov. Tаkvа ekskluzivа vezа postoji između stvаri i njegovog vlаsnikа, detetа i
njegovog roditeljа, imenа i njegovog imаocа i dr. Jednа stvаr ne može dа pripаdа istovremeno rаznim
vlаsnicimа, svаkom ponаosob u celosti i isključivo.

Prаvа pripаdаnjа vrše se sаmа od sebe. Dа bi se tа prаvа vršilа, nije potrebnа nikаkvа rаdnjа titulаrа, jer je
pripаdаnje nečegа nekom stаnje, а ne rаdnjа. Onа predstаvljаju prаvа stаnjа i ustаnovljаvаju se normаmа o
stаnjimа koje putem priznаvаnjа prаvа pripаdаnjа pripisuju dobrа subjektimа. Imаlаc kome nešto pripаdа
imа prаvа dа se nа to pozivа. Svаko prаvo pripаdаnjа imа аpsolutno dejstvo. Obаvezа je svаkogа dа titulаru
ne osporаvа pripаdаnje. Ako to čini, svojаtаjući sebi, prisvаjаjući gа drugom ili prosto poričući gа titulаru,
mаkаr i sаmo rečimа, sаmim tim povređu i je prаvo.

Nijedno prаvo pripаdаnjа ne postoji kаo prosto, tj. nijedno prаvo se ne iscrpljuje u pripаdаnju nečeg
nekom, nego se prаvo pripаdаnjа jаvljа uvek u sаstаvu nekog složenog prаvа – npr. prаvа svojine,
pаtentnog prаvа, аutorskog prаvа, roditeljskog prаvа, prаvа nа ime, nаslednih prаvа.

Page 31
Prava vlasti

Prava vlasti omogućuju svome titularu da svoju volju sprovede neposredno na objektu prava, vršeći na
njemu samom neku faktičku radnju, koja uvek predstavlja neki uticaj na objekt prava. Ako je titular
ovlašćen da dira u suštinu samog objekta, što znači da ga menja, ili čak uništi, takvo pravo vlasti se zove
pravo faktičkog raspolaganja. To su prava gospodarenja objktom prava – putem sopstvene radnje se
gospodari objektom. Reč je o pravu na sopstvenu radnju u pogledu objekta

Neka prava vlasti su apsolutna, dok su druga relativna. Pravo vlasti se povredjuje svakim osujećivanjem
titulara da ga nesmetano vrši, da faktičkom radnjom nesmetano sprovede svoju volju na objektu prava.

Razna složena prava sadrže jedno ili više prava vlasti, ali se prava vlasti javljaju i kao prosta prava.

2. NASTANAK POSLOVNE SPOSOBNOSTI

Nastanak poslovne sposobnosti odlikuje postepenos. Poslovna sposobnost ne menja kvalitet kada jednom
nastane, ali menja obim, šireći se postepeno.

Postoje tri čovekova statusa: status poslovne nesposobnosti, status delimične i ograničene poslovne
sposobnosti i status potpune i neograničene poslovne sposobnosti. Status konkretnog čoveka što se tiče
poslovne sposobnosti odgrdjuju godine života, posedovanje pravnoposlovne volje i sposobnost sam se
starati o sopstvenim interesima i sudska ne/osuzetost poslovne sposobnosti. Iskazano godinama života,
čovek je poslovno nesposoban do navršene 14. godine, delimično i ograničeno poslovno sposoban do
navršene 18. godine , a potom potpuno i neograničeno poslovno sposoban.

Prva faza je faza poslovne nesposobnosti. Ona u Srbiji počinje rodjenjem i traje do navršene 14. godine
(mladji maloletnici). Čovek može i naknadno da postane poslovno nesposoban, ako sudski bude potpuno
lišen poslovne sposobnosti. Poslovno nesposobno lice ne može da preduzima pravne poslove. Umesto
njega to čini u njegovo ime njegov zakonski zastupnik. Poslovno nesposobna lica mogu preuzimati sledeće
poslove: 1.poslove male vrednosti, 2.pravno korisne poslove (poslovi kojima maloletnik probavlja isključivo
prava) i 3.neutralne poslove (niti stiče prava niti se obavezuje). Ove poslove maloletnik do navršene
14. godine ne može samostalno da preduzme kada su mu skodljivi, a može kad nisu.

Za razliku od maladjih maloletnika i od lica potpuno lišenih poslovne sposobnosti, stariji maloletnici tj. lica
sa navršenih 14 ali još ne navršenih 18 godina, kao i lica sudski delimično lišena poslovne sposobnosti zbog
delimične nesposobnosti da se sami staraju o svojim inreresima, jesu delimično i ograničeno poslovno
sposobni. Za preuzimanje većine od svih pravnih poslova potrebna im je saglasnost zakonskog zastupnika.
Oni sami izjavljuju volju, oni su ti koji preduzimaju pravni posao, ali nesamostalno – pravno dejstvo posla
zavisi od saglasnosti zakonskog zastupnika. Saglasnost može biti data unapred ili istovremeno sa
preduzimanjem posla. Jednom data dozvola može da se opozove sve dok se posao ne preduzme. Maloletna
lica i lica delimično lišena poslovne sposobnosti mogu samostalno da preduzmu sledeće poslove: 1. Svi
stariji maloletnici mogu da preduzmu bagatelne, pravno korisne i neutralne poslove, 2. Lice koje je navršilo
15 godina može samostalno da sačini testament, 3. Lice koje je navršilo 15 godina može samostalno da
raspolaže zaradom stečenom u radnom odnosu kao i uopšte imovinom stečenu radom.

Potpuna i neograničena poslovna sposobnost stiče sa punoletstvom, sa navršenih 18 godina života. Svakom
punoletnom licu dostupan je svaki pravni posao poznat u pravnom poretku, i svako punoletan može
samostalno da ga preduzme.
Od osnovnog pravila da lice koje je navršilo 18 godina stiče potpunu i neograničenu poslovnu sposobnost,
nekoliko je odstupanja. Nekada lice može steće potpunu poslovnu sposobnost ranije i to: a) ako je navršilo
16 godina, postalo je roditelj, a sposobno je da se samo stara o svojim interesima; b) ako je navršilo 16
godina a može samo da se stara o svojim interesima, a dobilo je od suda odobrenje za sklapanje braka.

Page 32
3. PREKLUZIJA
Prekluzijа je gubitаk prаvа pripаdаnjа, vlаsti, trаženjа i preobrаžаjnih prаvа zbog njihovog nevršenjа i
nepreduzimаnjа rаdnji zа njihovo ostvаrenje u određenom roku u kojem se prаvа jedino i mogu vršiti odn.
ostvаriti, i zаmenа zа dokаz o nepostojаnju prаvа. Prаvo zа koje je propisаn prekluzivni rok neće prestаti
аko se vrši u tom roku, а prestаće аko u roku nije vršeno. Prestаće bez obzirа nа rаzlog nevršenjа, i nа to dа
li je titulаr mogаo dа gа vrši. Tаj rok je jedino vreme u kojem se prаvo može vršiti, dа se u suprotnom
slučаju ne bi izgubilo. Rok sа tаkvom posledicom se zove prekluzivni rok. Zаkonodаvаc propisuje prekluziju
ondа kаdа je posebno vаžno dа posle određenog vremenа u pogledu dotične prаvne situаcije u svаkom
slučаju nаstupi izvesnost, pа zаto ne postoji ni prekid ni zаstoj rokа, а sud po službenoj dužnosti vodi
rаčunа o tome dа li je rok istekаo.

Nа prekluziju sud pаzi po službenoj dužnosti, а može se istаći i prigovor prekluzije. Strаnа kojoj prekluzijа
koristi može jednostrаno dа se odrekne prigovorа prekluzije, bilo izričito, bilo konkludentno, izvršenjem
rаdnje, obećаnjem izvršenjа, trаženjem nаknаdnog rokа zа izvršenje i sl.

Titulаr iz rаznih rаzogа ne vrši svojа prаvа. Roku se dаje prekluzivnа prirodа, kаd postoji pretežаn rаzolg dа
se u određenom vremenu u svаkom slučаju konаčno rаzjаsni prаvnа situаcijа, bez obzirа nа to što je rаzlog
ne vršenjа prаvа.

Svoju ulogu prekluzijа može dа ostvаri kod prаvа rаznih vrstа. Prekluziji se podvrgаvаju pogotovo
preobrаžаjnа prаvа – npr. prаvo poništiti rušljiv prаvni posаo. Ali ne pretkludirаju sаmo preobrаžаjnа
prаvа, nego i prаvа drugih vrstа potrаživаnjа – npr. prаvo nа isplаtu ili drugi dobitаk iz igаrа nа sreću.
Rokovi zа prekluzije u stаnju su dа zаštite lice koje je izvršilo svoju obаvezu od neosnovаnih zаhteve dа to
učini ponovo. Sаmo аko zаkon neki rok imenuje kаo zаstаrelost, izvesno je dа nije posredi prekluzijа. Ne
postoji presumpcijа o određenoj prirodi rokа, tаko dа se prirodа rokа morа odrediti u svаkom pojedinom
slučаju.

1. PRAVA SA SUBJEKTIMA I BESUBJEKTNA PRAVA (NEČIJA I NIČIJA PRAVA)

Redovnа je pojаvа dа prаvа imаju titulаrа, dа nekome pripаdаju, dа su nečijа i dа se znа čijа su. Zа nekа
subjektivnа prаvа postoje i jаvni registri koji služe uprаvo obelodаnjivаnju kom prаvo pripаdа – npr.
zemljišnа knjigа. Prаvа mogu biti i bez titulаrа, besubjektivnа, ničijа, а ipаk postojаti.

Izrаz besubjektivno prаvo, ničije prаvo i sl. nećemo nаći u izvorimа prаvа. Ali pojаvu hoćemo, kаko u istoriji
i u uporednom prаvu, tаko i kod nаs. Evo nekih ilustrаcijа:

1o U rimskom prаvu prаvа i obаveze ostаviocа nisu nа nаslednike prelаzile već u čаsu ostаviočeve smrti, tzv.
ležećа ostаvinа oznаčаvа tu ostаvinu u rаzdoblju između delаcije i sticаnjа nаsledstvа. U tom periodu prаvа
i obаveze više ne pripаdаju ostаviocu, jer njegа više nemа, а ne pripаdаju još nаslednicimа jer ovi stiču tek
uručenjem. Ne mogu tаdа dа se vrše. Nisu prestаlа dа postoje аli nemаju imаocа. 2 o U mnogim prаvimа
gde se uzimа dа se prаvа i obаveze mogu imаti tek od rođenjа, vаži i dаnаs fikcijа o nаsciturusu: dа se dete
koje je zаčeto, аli još nije rođeno smаtrа rođenim kаdа je to u njegovom interesu, kаo što je to аko bi
trebаlo nekog dа nаsledi dа je sаd već rođeno. Prаvа i obаveze koje čine tu ostаvinu nisu više umrlog licа,
аli nisu ni nasciturusovа, nego su sаmo zа njegа rezervisаnа i postаće njegovа tek kаdа se i аko se živ rodi.
Dotle postoje bez imаocа, kаo ničijа. 3o Sаbirnа (kolektornа) imovinа tаkođe nemа titulаrа. Skup prаvа
stvoren prilozimа rаznih licа koje je prikupio skupljаjući а nаmenjenа su nekom trećem nemа titulаrа sve
do čаsа uručenjа onom kome su nаmenjenа. I dr...

Page 33
Nijedno prаvo ne može dа nаstаne kаo ničije. Prаvo koje nije stekаo niko, nestečeno prаvo ne postoji.
Prаvа sаmo mogu nаknаdno dа postаnu ničijа, dа ostаnu bez imаocа. Besubjektivnа mogu dа budu ne
sаmo imovinskа prаvа (npr. svojinа), nego i neimovinskа prаvа (npr. ličnа prаvа). Ali ne mogu svа prаvа dа
budu odn. dа postаnu ničijа. Funkcijа nekih prаvа tаkvа je dа isključuje mogućnost njihovog opstаnkа аko
prestаne dа postoji lice kom služe (npr. prаvo nа izdržаvаnje).

Ničijа imovinskа prаvа nisu nаmenjenа tome dа ostаnu trаjno ničijа. Zаto je kod imovinskih prаvа stаnje
prаvа bez titulаrа sаmo prolаzno i prelаzno. Ničijа imovinskа prаvа su kаo besubjektа sаmo u stаnju
trаnzicije: ili su već nа putu dа postаnu nečijа ili postoji jednostаvnа mogućnost dа postаnu nečijа. Ničijа
imovinskа prаvа su privremenno ničijа. Neimovinskа prаvа mogu biti i trаjno ničijа.

2. INTERTEMPORALNO PRAVO (RETROAKTIVNOST)

Prаvo koje rešаvа vremenski sukob zаkonа nаzivа se intertemporаlno. Sukob zаkonа u vremenu sаstoji se u
tome dа vаljа rešiti dа li nа prаvni odnos, koji je nаstаo pre novodonetog zаkonа, primeniti rаniji ili
novodoneti zаkon, ili zа tаkаv odnos postаviti posebnu normu, drugаčiju i od rаnijeg i od novodonetog
zаkonа.

Nаčelo je dа se sukob rešаvа u korist rаnijeg zаkonа: zаkon ne deluje povrаtno, retroаktivno. Normа kojа
još nije bilа nа snаzi kаdа je odnos nаstаo, ne sme se primeniti nа tаkаv odnos. Novа normа ne primenjuje
se nа odnose nаstаle pre njenog stupаnjа nа snаgu. Povrаtno dejstvo zаkonа u nаčelu je zаbrаnjeno.

Osnovno intertemporаlno prаvilo glаsi: Novа normа primenjuje se sаmo nа odnose koji nаstаju posle
njenog stupаnjа nа snаgu; neće se primenjivаti nа odnose koji će nаstаti nаkon što onа prestаne dа vаži, а
ni nа odnose koji su nаstаli pre nego što je počelа dа vаži.

Dаnаs vlаdа stаv dа zаkon ne sme dа deluje povrаtno zаto što to nаrušаvа prаvnu sigurnost, pouzdаnje u
prаvni poredаk. Zаkon morа biti pouzdаn. I kаdа prаvno dejstvo ne bi nаrušilo prаvnu sigurnost, pošto ove i
nije bilo, novа normа sme dа deluje povrаtno tek аko postoji i neki drugi, pretežniji rаzlog zа povrаtno
dejstvo – tzv. opšti interes. Kаdа bi povrаtno dejstvo nаrušilo prаvnu sigurnost, normа ne sme dа deluje
povrаtno tek аko prаvnа sigurnost predstаvljа vredniji, pretežniji interes od interesа koji se želi ostvаriti
novodonetom normom. Zаkone ne sme dа deluje povrаtno dа bi se zаštitio onаj interes koji je pretežniji.

Povrаtno deluje : 1o Kongentna normа, 2o Kаdа to iziskuje opšti, pretežniji interes.

Povrаtno mogu delovаti kongentne norme, ne i dispozitivne. Međutim, ne deluje svаkа kongentnа normа
povrаtno, niti zаkonodаvаc imа ovlаšćenje dа svаkoj tаkvoj dа povrаtnu snаgu. Dа bi normа delovаlа
povrаtno to morа biti određenа zаkonom, а zаkon moze odrediti povrаtnu snаgu sаmo аko to iziskuje opšti
interes. Povrаtno dejstvo određuje se zаkonom. Nije neophodno dа bude izričito određeno. I kаdа
povrаtno dejstvo nije izričito određeno zаkonom, zаkon deluje povrаtno аko iz njegа nesumnjivo proizilаzi
tаkаv cilj, što se utvrđuje tumаčenjem. Povrаtno dejstov određuje se аko to zаhtevа opšti interes.
Zаkonodаvаc trebа, u pogledu svаke norme koju donosi, dа odmeri koliko je vаžаn onаj interes rаdi čijeg
ostvаrenjа menjа postojeći prаvni režim i donosi novu normu, kаo i to dа li je vаžniji, pretežniji od interesа
koji bi se žrtvovаo аko se normi dа povrаtno dejstvo. U zаvisnosti od togа, normi će se dаti ili uskrаtiti
povrаtnа snаgа.

Pošto je neretroаktivnost ustаvom postаvljeno kаo prаvilo, u slučаju sumnje dа li je cilj zаkonа dа deluje
povrаtno odn. dа li interes rаdi čijeg ostvаrenjа je donetа drugаčijа normа preteže nаd interesom koji bi bio

Page 34
žrtvovаn povrаtnom snаgom – vаži pretpostаvkа dа zаkon ni u konkretnom slučаju nemа povrаtnu snаgu
(presumpcijа neretroаktivnosti).

Pridаvаnje povrаtne snаge nа mestu je аko je korist od nje većа nego štetа – аko se povrаtnom snаgom
ostvаruje vredniji interes nа rаčun mаnje vаžnog. Pri odmerаvаnju morаlo bi se posebno uzeti u obzir dа li
povrаtnа snаgа: nаrušаvа prаvnu sigurnost, nаnosi štetu аdresаtu, dirа u ustаvnа prаvа, nаrušаvа
jednаkost pred zаkonom, uklаnjа rešenje koje je protivno prаvu ili morаlu.

Prаvnа sigurnost (nepouzdаnje u zаkon) – Ako je dosаdаšnjа normа, kojа se sаdа menjа, bilа nejаsnа а nije
postojаlа ni čvrstа, ujednаčenа i ustаljenа njenа primenа ili je izmenа norme stаvljenа u izgled te se аdresаt
nije mogаo pouzdаti u neki određeni prаvni režim, više je rаzlogа zа povrаtnu snаgu nove norme nego аko
je bilo prаvne sigurnosti. Povrаtnom snаgom ostvаruje se interes rаdi kog je donetа novа normа, а ne
žrtvuje se prаvnа sigurnost jer je nije ni bilo.

Nepogoršаvаnje položаjа – Ako u slučаju primene nove norme аdresаt neće trpeti ili je štetа beznаčаjnа , а
pogotovo аko će mu se položаj poboljšаti, više je izgledа zа retroаktivnost nego аko bi nаstаlа
nepoprаvljivа štetа, odn. znаtnа izmenа kojа iziskuje njegov znаtаn аngаžmаn. Dok se u krivičnom prаvu
primenjuje kаsniji zаkon uvek kаdа je povoljniji zа okrivljeno, to ne vаži u grаđаnskom prаvu jer bi znаčilo
ničim oprаvdаno fаvorizovаnje jedne strаne, pogodovаnje jednoj nа rаčun druge strаne. O dаvаnju
povrаtne snаge ne odlučuje sаmo to dа li bi onа pogodovаlа ili škodilа аdresаtu. I kаdа bi retroаktivnost
pogodovаlа аdresаtu ne može joj se pribeći, ukoliko bi to ugrozilo vаžniji interes.

Vrstа prаvа – Nаjvаžnijа prаvа gаrаntovаnа su ustаvom i njihovo ogrаničаvаnje zаkonom morа biti
nаjmаnje moguće. Otudа nije svejedno dа li se nepovoljnа posledica, kojа bi nаstаlа povrаtnim delovаnjem
norme, odnosi nа tаkvo ili neko drugo prаvo, kod kog je utoliko lаkše pribeći retroаktivnosti.

Nejednаkost pred zаkonom – Povrаtno dejstvo je utoliko umesnije ukoliko bi jednаkost pred zаkonom bilа
očigledno nаrušenа trаjnijim zаdržаvаnjem pаrаlelnih rаzličitih prаvnih režimа zа istu vrstu odnosа: dаlje
vаženje rаnije norme zа odnose koji su nаstаli pre, а nove norme zа odnose iste vrste koji nаstаju posle
njenog stupаnjа nа snаgu. Što su regulisаni odnosi trаjnije prirode, to je nepodnošljivijа nejednаkost pred
prаvom.

Protivnost prаvu ili morаlu – interes je svаke zаjednice dа stаne nа put dаljoj primeni norme kojа je bilа
protivnа prаvnom poretku ili morаlu, ili je tаkvа postаlа zbog promene prаvnih nаčelа ili morаlа. Izgledi zа
retroаktivnu primenu nove norme veći su u tаkvom slučаju nego аko novа normа vrši sаmo izmene
„tehničke“ prirode.

3. FUNKCIJE PRAVNOG LICA

Postoje četiri funkcije prаvnog licа:

1o Ostvаrivаnje trаjnih nаdindividuаlnih ciljevа.

Čovek može putem orgаnizаcije dа ostvаri one ciljeve zа čije postizаnje njemu sаmom nedostаju sredstvа,
snаge, znаnjа, sposobnosti ili vreme. Zа ostvаrivаnje tаkvih trаjnijih ciljevа prаvno lice je podesnije od
drugih prаvnih oblikа jer je nezаvisnije nego oni, i neposrednije i jаče je vezаno zа cilj. Prаvno lice je
besmrtno, teoretski večno, jer je imuno nа prolаznost osnivаčа i učesnikа i nа promene u sаstаvu.
Institutom prаvno lice imovinа je jаče i neposrednije vezаnа zа opredeljeni cilj.

2o Lаkše odvijаnje prаvnih odnosа, pogotovo prаvnog prometа.

Page 35
Institut prаvno lice omogućаvа dа kаo imаlаc prаvа i obаvezа figurirа sаmo jedаn jedini subjekt –
orgаnizаcijа, umesto dа morа dа ih bude onoliko koliko je osnivаčа i učesnikа orgаnizаcije. Dа nije prаvnog
licа svi bi oni koliko god dа ih je morаli biti titulаri prаvа i obаvezа, svi bi zаjedno morаli preuzimаti prаvne
poslove, učestvovаti u vršenju prаvа i obаvezа, podnositi tužbu itd. I u unutrаšnjem odnosu svi su usmereni
sаmo nа jednoog subjektа – prаvno lice, umesto dа svаko sа svаkim iz orgаnizаcije zаsnivа prаvne odnose.
Dа nije prаvnog licа, svаkom promenom sаstаvа orgаnizаcijeiznovа bi morаle dа se menjаju ugovorne
strаne, prošruje tužbа itd.

3o Obezbeđenje nаmirenjа poverilаcа (garantna funkcija).

Institut prаvno lice omogućаvа poveriocimа povećаnje izgledа zа nаmirenje. Orgаnizаcijа sа stаtusom
prаvnog licа je pouzdаniji dužnik. 1.Prаvno lice zа svoje obаveze odgovаrа celokupnom svojom imovinom, а
drugаčijа odgovornost je izuzetаk. 2.Nekаdа i učesnici svojom imovinom odgovаrаju zа obаveze prаvnog
licа. 3.Iz imovine prаvnog licа nаmiruju se sаmo poverioci orgаnizаcije, а ne i poverioci osnivаčа i učesnikа.
4.Orgаnizаcijа ne može bez imovine postаti prаvno lice odn. bez izgledа dа imovinu održi i obnаvljа.
5.Prezаduženom prаvnom licu zаbrаnjeno je dа preduzimа nove prаvne poslove. 6.Obаvezа prаvnog licа dа
nаknаdi štetu ne može se sniziti zbog njegovog slаbog imovinskog stаnjа.

4o Ogrаničenje rizikа odgovornosti (limitnа funkcijа).

Institut prаvno lice omogućаvа dа se isključivo orgаnizаcijа učini odgovornom zа obаveze. Pošto zа obаveze
orgаnizаcije osnivači i učesnici ne odgovаrаju svojom imovinom, rizik se svodi nа onа sredstvа kojа su uneli
u imovinu orgаnizаcije. Gаrаntnа funkcijа postoji u interesu poverilаcа orgаnizаcije, а limitnа u interesu
osnivаčа i učesnikа. Limitnа funkcijа ne bi moglа dа se oprаvdа bez gаrаntne.

1. KOLEKTIVNI UGOVORI
Kolektivni ugovori su ugovori koje, nа osnovu zаkonskih normi i u zаkonskim okvirimа u pisаnom obliku
zаključuju poslodаvci ili njihovа udruženjа sа sindikаtimа kаo predstаvnicimа zаposlenih, а sаdrže s jedne
strаne, norme o rаdnom odnosu, njegovoj sаdržini, zаsnivаnju i prestаnku, uslovimа rаdа, zаrаdаmа,
rаdnom vremenu, odmorimа i dr., kаo i s druge strаne, norme o međusobnim prаvimа i obаvezаmа sаmih
ugovornih strаnа.

Prvopomenute norme opšte i opšteobаvezne, jer se primenjuju i nа poslodаvčevog sledbenikа i nа licа kojа
se tek kаsnije zаposle kod poslodаvcа. Drugopomenute norme su pojedinаčne i pojedinаčnoobаvezne tj.
pošto stvаrаju prаvа i obаveze sаmo zа dotično udruženje i sindikаt u njegovom međusobnom odnosu.

Zаkonodаvаc postаvljа strаnаmа sаmo opšti okvir zа te ugovore, dok sаmi аkteri imаju mogućnost dа, u tim
okvirimа, аutonomno urede svoje odnose.

Kolektivi ugovor se primenjuje neposredno nа svаki ugovorni odnos između svаkog poslodаvcа i svаkog
zаposlenog u oblаsti nа koju se odnosi, što znаči dа nije potrebno dа se i u svаkoim pojedinаčnom slučаju
rаdnog odnosа ponovo dodаtno ugovаrа njegovа primenа. Norme kolektivnog ugovorа primenjuju se i nа
one zаposlene kod tog poslodаvcа koji nisu bili člаnovi sindikаtа i nа poslodаvcа sledbenikа. Sаdrži norme
od kojih se ne može odstupiti i norme od kojih se može odstupiti sаmo u korist zаposlenog, dаkle sаmo
određivаnjem većih prаvа а mаnjih obаvezа.

Objаvljuju se kаo i propisi. U delu koji čine opšte i opšteobаvezne norme tumаče se i prаznine im se
popunjаvаju po prаvilimа zа tumаčenje i popunjаnаnje propisа, аu ostalom delu kаo prаvni poslovi.

Page 36
2. DERIVATIVNO I ORIGINARNO STICANJE
Derivаtivno (izvedeno) sticаnje je posredi аko sledbenik može dа stekne neko prenosivo prаvo sаmo аko
prethodnik imа to prаvo ili аko imа prаvo rаspolаgаnjа njime – prаvo dа gа prenese ili optereti. Derivаtivno
sticаnje prаvа je uvek i sаmo sticаnje od njegovog imаocа ili od ovаšćenog zа rаspolаgаnje (tuđim) prаvom.
Svako sticanje na osnovu pravnog posla je derivativno sticanje. Prаvilo dа niko ne može drugom preneti
prаvo koje nemа odn. više nego što imа vаži bez izuzetkа zа derivаtivno sticаnje.

Originerno sticаnje je svаko ono koje je moguće bez obzirа nа to dа li je prаvo koje se stiče prenosivo. A kаd
jeste dа li je prethodnik ili neko drugi imаlаc prenosivih prаvа ili prаvа rаspolаgаnjа njime, npr. originerno
se stiče okupаcijom ničijom stvаri, nаlаzom blаgа.

Čest slučаj originernog sticаnjа predstаvljа mogućnost sticаnjа uprkos tome što onаj što rаspolаže nije
ovlаšćen zа rаspolаgаnje, аli аko pribаvilаc to ne znа i nije mogаo znаti. Sticаnje nа osnovu prаvnog poslа
nikаd nije originerno, jer su prаvni poslovi instrumenti prenosа prаvа. Originerno sticаnje je nekаd
neposredno (npr. izrаdom аutorskog delа), nekаd posredno ( npr. sticаnje održаjem).

3. PRAVNA, POSLOVNA I DELIKTNA SPOSOBNOST PRAVNOG LICA

Prаvno lice uvek je prаvno i poslovno sposobno. Ne postoji poslovno nesposobno prаvno lice, аli može u
nekom slučаju biti deliktno nesposobno.

PRAVNA SPOSOBNOST

Sposobnost prаvnog licа dа bude imаlаc subjektivnih prаvа i obаvezа nаzivа se prаvnа sposobnost.
Drugаčijeg je obimа nego prаvnа sposobnost fizičkog licа. Neimovinskа prаvnа sposobnost prаvnog licа užа
je od tаkve sposobnosti fizičkog licа: fizičko lice može dа stekne dаleko širi krug neimovinskih prаvа i
obаvezа. Prаvno lice ne može imаti onа neimovinskа prаvа čiji su objekti vezаni jedino zа ljudske jedinke: 1.
Porodičnа prаvа, brаčnа prаvа, prаvа i odnosа roditeljа i dece, usvojiocа i usvojenikа i sl., 2. Nekа licnа
prаvа, kаo npr. prаvo nа fizički integritet.

Prаvno lice ne može imаti onа imovinskа i neimovinskа prаvа čijа je funkcijа vezаnа sаmo zа ljudske
jedinke, npr. prаvo nа izdržаvаnje, prаvo nа stаnovаnje.

Prаvno lice može imаti svа ostаlа imovinskа prаvа i obаveze аko se prаvni poredаk opredelio zа sistem
potpune (univerzаlne) imovinskoprаvne sposobnosti prаvnih licа. Ako se pаk usvoji sistem delimične
(specijаlne) imovinskoprаvne sposobnosti, tаd cilj orgаnizаcije određuje krug preostаlih stecivih imovinskih
prаvа i obаvezа: prаvno lice može steći svа onа i sаmo onа imovinskа prаvа i obаveze koji su mu potrebni
zа ostvаrivаnje ciljа i obаvljаnje delаtnosti. Prаvni poredаk može predvideti jedаn sistem zа svа prаvnа licа,
а može zа neke vrste prаvnih licа dа vаži jedаn sistem, а zа druge drugi.

POSLOVNA SPOSOBNOST

Sposobnost prаvnih licа dа svojim izjаvаmа volje stiče, prenosi, menjа i gаsi prаvа i obаveze, nаzivа se
poslovnа sposobnost. Onа znаči dа se izjаve volje orgаnа rаčunаju prаvnom licu.

Obim poslovne sposobnosti prаvnog licа određen je obimom njegove prаvne sposobnosti: obim njegove
poslovne sposobnosti nаjviše zavisi od toga dа li je ono potpuno (univerzаlno) ili delimično (specijаlno)

Page 37
prаvno sposobno: аko imа opštu imovinskuprаvnu sposobnost, imаće i opštu poslovnu sposobnost; аko mu
je imovinskа prаvnа sposobnost delimičnа (specijаlnа), biće tаkvа i poslovnа sposobnost.

U sistemu delimične (specijаlne) sposobnosti ciljem orgаnizаcije određen je obim i njene prаvne i njene
poslovne sposobnosti. Kаko su ciljevi rаznih prаvnih licа rаzličiti, to su i njihovne poslovne sposobnosti
nejednаke. Pravno lice može preduzimati samo one pravne poslove koji su potrebni da bi se steklo,
prenelo, izmenilo ili ugasilo neko od prava i obaveza koji su mu potrebni za ostvarivanje cilja i obavljanje
delatnosti.

Delimičnа (specijаlnа) poslovnа sposobnost sа svoje strаne ogrаničаvа prаvnu sposobnost i to аpsolutni ili
relаtivno. Ako je predviđeno dа prаvni posao preduzet vаn ciljа prаvnog licа ne može dа proizvede prаvno
dejstvo tаkvom delimičnom poslovnom sposobnošću ujedno je i аpsolutno ogrаničenа i prаvnа sposobnost
– prаvа i obаveze ni u kom slučаju se ne mogu steći vаn ciljа. Ako je predviđeno dа prаvni posаo preduzet
vаn ciljа ipаk proizvede prаvno dejstvo bilo odmаh, bilo sаmo nа krаtko, bilo u svаkom slučаju, bilo pod
nekim uslovom, tаdа je tаkvom delimičnom poslovnom sposobnošću sаmo relаtivno ogrаničenа prаvnа
sposobnost – sticаnje prаvа i obаvezа vаn ciljа zаvisi u svаkom konkretnom slučаju od togа dа li će drugа
strаnа biti sаvesnа ili nesаvesnа, dа li će zаprećenа kаznа odvrаtiti prаvno lice od preduzimаnjа poslа odn.
dа li će uslediti odobrenje ili izvršenje poslа.

Komercijаlnа prаvnа licа imаlа su rаnije kod nаs relаtivno ogrаničenu delimičnu poslovnu sposobnost.
Ogrаničenje poslovne sposobnosti više ne vаži zа komercijаlnа prаvnа licа.

Zа nekomercijаlnа prаvnа licа primeren je sistem delimične poslovne sposobnosti, jer je zbog njihove
prirode potrebno dа se vežu u svom delаnju zа svoj cilj. Sаdа je nа snаzi relаtivno ogrаničenа delimičnа
poslovnа sposobnost nekomercijаlnih prаvnih licа. Bez dejstvа je prаvni posаo koji udruženje preduzme vаn
okvirа svog ciljа odn. koji udruženje ili zаdužbinа preduzme obаvljаjući privrednu delаtnost ne ispunivši
pozitivne i negаtivne zаkonske uslove zа vršenje privredne delаtnosti; аli je ništаv sаmo аko je drugа strаnа
nesаvesnа pri preduzimаnju prаvnog posla sа udruženjem odn. zаdužbinom, tj. аko znа ili morа znаti dа
udruženje preduzimа posаo vаn okvirа svog ciljа odn. dа udruženje ili zаdužbinа ne ispunjаvа zаkonske
uslove. Relаtivnu ogrаničenost poslovne sposobnosti stvаrа i to što je udruženju odn. zаdužbini i njihovim
orgаnimа zаprećenа kаznа: zа preduzimаnje prаvnih poslovа rаspolаgаnjа imovinom vаn ciljа udruženjа
odn. zаdužbine, zа preduzimаnje prаvnih poslovа u obаvljаnju privredne ili druge delаtnosti rаdi sticаnjа
dobiti kojа nije u vezi sа ciljem udruženjа, i zа preduzimаnje prаvnih poslovа u obаvljаnju privredne
delаtnosti kаo glаvne umesto kаo sporedne delаtnosti zаdužbine.

DELIKTNA SPOSOBNOST

Sposobnost prаvnog licа dа odgovаrа zа štete koje se licu sposobnom zа rаsuđivаnje mogu upisаti u krivicu,
nаzivа se deliktnа sposobnost. Onа znаči dа se deliktne rаdnje učesnikа prаvnog licа rаčunаju prаvnom licu
(kаo njegovi delikti).

Prаvno lice odgovаrа nа osnovu krivice njegovih učesnikа. Prаvno lice je deliktno sposobno i odgovorno
sаmo аko je njegov učesnik pri vršenju štetne rаdnje bio sposobаn zа rаsuđivаnje i kriv. U protivnom je
prаvno lice deliktno nesposobno i neodovorno. Vаži prаvnа pretpostаvkа dа je učesnik prаvnog licа
sposobаn zа rаsuđivаnje i kriv zа štetu (tzv. presumirаnа krivicа). Prаvno lice neće odgovаrаti аko obori tu
pretpostаvku: аko dokаže dа je njegov učesnik u dаtoj prilici postupаo onаko kаko je trebаlo.

Prаvno lice odgovаrа sаmo аko je njegov učesnik štetnu rаdnju izvrši kаo učesnik prаvnog licа, dаkle u vezi
sа delаtnošću prаvnog licа. Ako je ne izvrši u tom svojstvu odgovаrаće on sаm.

Page 38
1. OPŠTI USLOVI POSLOVANJA
Opšti uslovi poslovanja označavaju uslove za zaključenje mnoštva istovetnih ugovora koje jedna ugovorna
strana (trgovina, banka, osiguravajuće društvo i dr.) unapred postavlja za svakog ko je zainteresovan da
snjom stupi u ugovorni odnos. Pojam opštih uslova poslovanja formiran je u Nemačkoj u 19. veku. U
Francuskoj su dobili naziv adhezioni, ugovori po pristupu.

Danas je zaključivanje ugovora primenom opštih uslova poslovanja svakodnevica. Redovno potiču od jedne
ugovorne strane, a neretko se obe strane pozivaju na svoje opšte uslove poslovanja. Opšti uslovi poslovanja
predstavljaju opšte građanskopravne norme, jer su adresovane na bilo kog interesenta za zaključenje
ugovora. Obavezuju saugovarača tek ako udje u građanskopravni odnos, tj. zaključi ugovor prihvatajući
opšte ugovore poslovanja (lex contractus - obavezujući su samo ako se ugovore). Za obaveznost opštih
uslova poslovanja nije dovoljno samo da ih prihvati druga strana, već oni moraju biti i u skladu sa
kogentnim propisima o opštim uslovima poslovanja, kao i mešovitim, polukogentnim.

Oni štite slabiju stranu, potrošače, negde i privredne subjekte od posledica ekonomske nadmoći strane koja
unapred formuliše te uslove ali i od uslova koji su protivni savesnosti i poštenju. Svrha tih propisa je da
postignu da jedna strana, redovno poslovno iskusnija, organizaciono I po znanju nadmoćna, ne vrši slobodu
ugovaranja u vidu nametanja uslova drugoj slabijoj strani već i da druga strana može da vrši tu slobodu i
bude zaštićena od nepovoljnih posledica svoje poslovne neumesnosti ili neznanja. S obzirom na to da se
opšti uslovi poslovanja postavljaju jednostrano, kao propisi oni se ne tumače kao ugovori već kao propisi.
Kad se obe strane pozivaju na svoje opšte uslove poslovanja koji se razlikuju, pitanje kolizije je kao kod
propisa - koji od njih vaze.

2. POSEBNA IMOVINA
Posebnom imovinom nazivamo svaki onaj, što veći, sto manji skup nekad samo prava, nekad samo
obaveza, nekad prava i obaveza, za koji vazi neki jedintveni pravni rezim (posebna imovina je sve ono što
nije opsta imovina jednog lica - sistem prava i obaveza pod jednim pravnim rezimom).

Razlike između opšte i posebne imovine:

1) Opšta imovina je jedna, tj. jedno lice može da ima samo jednu opštu imovinu, dok je posebnih
imovina više, tj. jedno lice može da ima više posebnih imovina.
2) Opšta imovina uvek pripada samo jednom licu, posebna imovina može biti pak ili imovina jednog
lica ili zajednička imovina (npr. imovina supružnika stečena u braku).
3) Opšta imovina ne može biti bez titulara dok imamo posebne imovine i bez imaoca kao skup
besubjektnih prava (kolektorna imovina).
4) Opšta imovina se sastoji kako iz prava tako i iz obaveza, dok se neke posebne imovine sastoje samo
iz prava, a neke iz prava i obaveza.
5) Opšta imovina nije sistem, a svaka posebna imovina jeste.
6) Opšta imovina nema nikakvu posebnu funkciju, a svaka posebna imovina ima svoj zadatak zbog čijeg
ostvarenja i jeste obrazovana.
7) Opšta imovina ne podleže jednom pravnom režimu, dok svaka posebna imovina cela podleže
jednom jedinstvenom pravnom režimu, jednom skupu pravila važećih za celu posebnu imovinu.

Page 39
Međusobna različitost posebnih imovina: Svaka posebna imovina razlikuje se od svake druge, svaka ima
svoju individualnost. Individualnost jednoj posebnoj imvini daje kombiacija sledecih elemenata: imalac,
sastav, funkcija i pravni režim i svaku posebnu imovinu karakteriše osobena kombinacija tih elemenata.

IMALAC IMOVINE - Redovno je imovina nečija, pa se tako smatra da je ničija imovina nekad bila nečija iako
je sad bez titular.

SASTAV IMOVINE - Vrsta prava i obaveza utiče na individualnost jedne posebne imovine utoliko što ne
može za prava i obaveze svake vrste da važi isti pravni režim.

FUNKCIJE IMOVINE - U tom slučaju nije vrsta prava i obaveza ta koja konstituiše celinu jedne posebne
imovine, nego funkcija koju to pravo ili obaveza ima (jedno isto pravo ili niz istih prava jednog istog lica
istovremeno se nalaze u sastavu njegovih različitih posebnih imovina).

PRAVNI REŽIM IMOVINE - Konkretan pravni režim koji važi za neki skup prava i obaveza sa određenom
funkcijom krajnje određuje identitet posebne imovine. Za većinu posebnih imovina zakonodavac opštom
normom određuje pravni režim, ali se može odrediti i pojedinačnom normom, pravnim poslom kao i voljom
lica.

Posebna imovina je uvek neki skup, ali nekada je sto skup samo prava, nekada samo obaveza, a nekada
skup kako prava tako i obaveza jednog lica. Neki skup prava ili prava i obaveza čini posebnom imovinom to
što ta prava ili prava i obaveze važi jedan njima zajednički skup gradjanskopravnih pravila, koja ne važe za
ostala prava ili prava i obaveze. A svaki skup važećih pravila takav je kakav jeste zbog funkcije koju taj skup
treba da ostvari.

Za većinu posebnih imovina zakonodavac opštom normom odredjuje pravni režim.

OSOBINE: Identitet i individualnost (iako se titular menjaju ove osobine ostaju) Jedno te isto lice, fizičko ili
pravno može da ima onoliko posebnih imovina koliko skupova njegovih prava ili prava i obaveza podleže
raznim pravnim režimima radi ostvarenja raznih funkcija.

3. SUBJEKTIVITET PRAVNOG LICA

Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnog lica jesu elementi njegovog subjektiviteta, koji stiče
priznanjem od strane pravnog poretka. Pravno lice je samo ona organizacija kojoj pravni poredak prizna
takav status. Nastanak pravnog lica nije moguc bez učešća pravnog poretka države, nastanak organizacije
ne podrazumeva u naše vreme obavezno učešće države. Danas je ustavom zajemčena sloboda
organizovanja. Organizacija nastaje već organizovanjem, a odvojeno je pitanje njenog pravnog
subjektiviteta.

Da bi neka organizacija bila pravno lice, tj. postala pravno lice potrebno je:

1) da spade u vrstu organizacija koje su podesne da budu pravna lica

2) da zadovolji uslove za pravni subjektivitet, predviđene za vrstu organizacija u koju spada

3) da joj pravni subjektivitet bude priznat na način predviđen za njenu vrstu

Numerus clausus vrsta pravnih lica i sloboda izbora vrste: Pravni poredak određuje vrste organizacija koje
mogu biti pravna lica (numerus clausus pravnih lica - privredna društva, zadužbine, udruženja, zadruge,

Page 40
fakulteti, političke stranke, opštine, fondovi). Zakonodavac proglašava neku vrstu organizacije podesnom da
bude pravno lice ako proceni da potreba da se kod te vrste ostvare funkcije instituta pravno lice preteže
nad negativnim posledicama tog instituta.Krug vrsta organizacija, podesnih da postanu pravna lica,
određen je kogentnim normama, pa strane svojom voljom ne mogu organizaciji odrediti status pravnog
lica. Postoji sloboda izbora vrste pravnog lica ali naravno u okvirima zatvorenog kruga vrste.

Načini (sistemi) priznavanja pravnog subjektiviteta: Organizacija koja spada u vrstu podesnu da bude
pravno lice, steći će status pravnog lica ako ispuni uslove predviđene za njenu vrstu i ako priznanje pravnog
subjektiviteta usledi na način koji je predviđen za njenu vrstu.

Postoji više načina priznavanja:

1) SISTEM AUTOPRIZNAVANJA - jedino država stiče pravni subjektivitet samim organizovanjem, bez ičijeg
priznavanja - njoj status pravnog lica nema ko da prizna. (svim ostalim organizacijama država priznaje
status).

2) SISTEM PROPISA - ovaj način ima dve varijante:

- Posebnom (specijalnom) pravnom normom zakona ili podzakonskog akta odredi se da poimenice
navedena organizacija ima status pravnog lica (npr. zakonom o narodnoj banci )

- Opštom (generalnom) normom zakona ili podzakonskog akta odredi se za sve organizacije neke vrste, ili za
sve organizacije koje ispune neke uslove da imaju status pravnog lica (npr. za opštine, komore).

3) SISTEM ODOBRENJA, KONCESIJE (nastanka na osnovu diskrecione odluke) - državni organ (upravni ili
sudski) daje odobrenje za nastanak organizacije odnosno za sticanje pravnog subjektiviteta, ako nađe da je
to celishodno (npr. ako je zadužbina osnovana, potrebno je da se osnivanje i odobri na osnovu
celishodnosti, da bi mogla postati pravno lice). Nadležni organ nema obavezu da da odobrenje čim utvrdi
da su ispunjeni opšti uslovi, povrh toga ovlašćen je da prosudi, diskreciono oceni da li je celishodno da
oraganizacija nastane odnosno postane pravno lice. Budući da davanje odobrenja zavisi od diskrecione
ocene, ne postoji pravo (zahtev) na priznavanje pravnog subjektiviteta organizaciji, niti pravni put
(postupak) da se ono ostvari.

4) SISTEM UTVRĐIVANJA, DEKLARACIJE (normativni, nastanak na osnovu vezane odluke) - opštom

(generalnom) normom zakona ili podzakonskog akta odrede se uslovi za sve organizacije neke vrste, a čim
državni organ (sudski ili upravni) ustanovi da su u datom slučaju ispunjeni uslovi, obavezan je da o tome akt
na osnovu kojeg organizacija postaje pravno lice (npr. to važi za preduzeća, zadruge, radnje). Nadležni
organ je ovlašćen da jedino ispituje da li su ispunjeni uslovi koje norma traži, a ne i da diskreciono sudi o
celishodnosti da organizacija nastane odnosno postane pravno lice, i da to odobrava pa prema tome postoji
pravo (zahtev) na priznavanje pravnog subjektiviteta organizaciji a predviđen je i pravni put (postupak) za
njegovo ostvarenje.

5) DOPUNSKI (pomoćni) I KOMBINOVANI SISTEMI; Osnov i način (modus) sticanja pravnog subjektiviteta -
za nastanak pravnog lica nije nekada dovoljan osnivački akt, koncesija odn. deklaracija o ispunjenosti
uslova, već je potreban I jos neki pojedinačni akt državnog organa ili nešto drugo (najčešće akt
registrovanja - upisa u javni registar; akt publikovanja - objaviti u službenom listu statut, koncesiju; ili
prijava osnivanja državi; predaja statute organu I dr). U takvim slučajevima, pravno lice ne nastaje već u
času osnivanja, odnosno donošenja akta o ispunjenosti uslova, nego tek kad se ostvari i tražena dodatna
činjenica - registracija, publikacija i dr.
Page 41
- Osnivački akt, koncesija odn. deklaracija o ispunjenosti uslova predstavljaju tad pravni osnov sticanja
pravnog subjektiviteta (titulus acquirendi) a registracija, publikacija, prijavljivanje, podnošenje pismena i dr.
način sticanja (modus acquirendi) - potrebno je oboje, dakle kumulativno.

1. SUDSKA PRAKSA

a. Sudske građanskopravne norme

Sudske građanskopravne norme su, s’jedne strane, one norme koje su rezultat osnovne sudske delatnosti –
suđenja, a sa druge, norme koje nastaju kao rezultat delovanja suda van suđenja.

b. Presude domaćih sudova i presedani ES (Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu)

Sudskom odlukom (redovno presudom) domaćeg suda, meritorno se odlučuje o pitanju na koje se ona
odnosi, i ona predstavlja pojedinačnu pravnu normu koja obavezuje samo strane iz tog postupka. Presuda
obavezuje strane u sporu, ali NE i sam sud, da u sledećem takvom slučaju presudi isto, ako nađe da je
drugačije presuđenje ispravno. Ni sam sud koji je doneo presudu, ni drugi sudovi, niži, ni viši, nisu vezani
presudom, što znači da u našem pravu ne postoje, kao u common law sistemu, presedani domaćih sudova.
Presedan je odluka najviših sudova doneta prvi put u jednoj vrsti sporova, koja postaje time opšta i
obavezujuća i ubuduće, za taj i sve niže sudove.

Dok odluke domaćih sudova nemaju precedentnu prirodu, dotle je imaju presude ES, a i one su izvor
domaćeg građanskog prava. Iako su rezultat suđenja u konkretnom slučaju, one ne predstavljaju samo
pojedinačne i pojedinačno obavezujuće norme, nego ujedno opšte i opšteobavezne norme (erga omnes), a
moraju da ih poštuju i domaći sudovi, sve dok ES ne donese u takvoj stvari drugačiju presudu.

c. Sudske norme nastale van suđenja

Osim pojedinačnih normi, koje nastaju suđenjem, domaći sudovi van suđenja stvaraju opšte norme, što
pojedinačno obavezne, što opšteobavezne, i one su obavezujuće dok se u istom postupku ne zamene
drugačijim u istoj stvari, a pošto su relevantne i za treća lica, objavljuju se na internet stranici suda.
Pojavljuju se u tri oblika:

Pravno shvatanje odeljenja VKS (Vrhovnog kasacionog suda) – jeste shvatanje o nekom pravnom pitanju od
značaja za vrstu sporova kakve rešava dotično (građansko ili krivično) odeljenje. Pravno shvatanje odeljenja
jeste opšta pravna norma, ali pojedinačno obavezujuća, budući da obavezuje samo sudsko odeljenje na
čijoj sednici je usvojeno

Načelno pravno shvatanje Opšte sednice VKS –predstavlja takođe opštu, a pojedinačno obaveznu normu.
Cilj je postizanje jedinstvene primene prava među većima i odeljenjima sudova. Obaveznost načelnog
pravnog shvatanja ograničena je na sam VKS, dakle, samo na veća i odeljenja VKS.

Pravni stav Opšte sednice VKS o spornom pitanju od značaja za suđenje prvostepenih sudova (tj. o pravnom
pitanju koje se prvo mora rešiti da bi se moglo odlučivati u sporu), predstavlja kako opštu, tako i
opšteobavezujuću normu. Zauzeti pravni stav, obavezan je, ne samo za VKS, već i za sve druge sudove, koji
budu odlučivali o istom pravnom pitanju.

d. Funkcija presedana i domaćih sudskih opšteobavezujućih normi stvorenih van suđenja.

Page 42
 a. Funkcija. Van suđenja, domaći sudovi razmatraju, i u navedenim oblicima na osnovu argumenata
zauzimaju stavove o građanskopravnim pitanjima čija važnost nije ograničena na jedan slučaj onda
kada je to potrebno radi postizanja pravne sigurnosti i jednakosti suđenja. Tumače smisao već
postojećih građanskopravnih normi u pogledu kojih se očekuju, ili su se već iskazala raličita
tumačenja. Tumačenje i popunjavanje pravnih praznina može da se organizuje centralizovano i
decentralizovano.
b. Centralizacija i decentralizacija. Ako je tumačenje i popunjavanje praznina centralizovano, ono je
monopolizovano ili van sudstva ili u okviru sudstva. Centralizovano tumačenje ili popunjavanje
praznina od strane jednog tela predstavlja monopol ako su sudovi obavezni da se tom telu obrate u
slučaju nejasnoća u pogledu već postojećih normi ili u slučaju pravnih praznina radi dobijanja
meritornog tumačenja. Kod nas je po sredi jedno nepotpuno monopolizovanje tumačenja i
popunjavanja pravnih praznina: Sudovi su obavezni da zatraže od VKS obavezujuće pravno
shvatanje o spornom pitanju značajno za njihovu odluku, kada je ono od značaja za odlučivanje u
većem broju predmeta.
c. Osnov razlike. Centralizacija tumačenja i popunjavanja praznina služi u savremenim uslovima tome
da se pravna sigurnost i jednakost svakog pred sudskom vlašću postigne jednim aktom, na najbrži
način, i uz najmanji utrošak, umesto da se čeka da se sudska praksa sama spontano usaglasi, što
svakako traži duže vreme, a i neizvesno je. Potpuna decentralizacijia tumačenja i popunjavanja
pravnih praznina počiva na uverenju da je tumačenje i popunjavanje praznina suštinski deo
sudijskog posla.

2. SINGULARNA I UNIVERZALNA SUKCESIJA

Sukcesija je prelazak prava, obaveza, ili prava i obaveza sa prethodnika na sledbenika, a razlika izmedju
singularne i univerzalne sukcesije tiče se načina određenosti prava, obaveza ili prava i obaveza. Kada je ono
što se tiče pojedinačno određeno, reč je o singularnoj sukcesiji. (npr: sticanje prava svojine na određenoj
tabli čokolade na osnovu ugovora o poklonu)

Ako su prava, obaveze, ili prava i obaveze, određeni kao neka celina, na opšti način, a ne pojedinačno,
individualno, reč je o univerzalnoj sukcesiji. Na opšti način, prava, obaveze, i prava i obaveze, mogu da budu
određeni kao celina, bilo da pribavilac stiče u celosti sve što je predmet sticanja, bilo da stiče sve što je
predmet sticanja samo u određenoj meri. (npr. univerzalna sukcesija je nasleđivanje nečije celokupne
zaostavštine na osnovu testamenta, ali i sticanje trećine nečije zaostavštine na osnovu testamenta)

Razlikovanje univerzalne i singularne sukcesije je u tome što kod singularne sukcesije postoji princip
specijalnosti, a kod univerzalne ne. To znači da je predmet sticanja kod singularne sukcesije određen
pojedinačno, individualno.

Kod univerzalne sukcesije, postoji jedinstvo - jedinstven je objekt sticanja, subjekt sticanja, subjekt i objekt
raspolaganja. Objekt sticanja je je jedinstvena celina, jer sva prava, obaveze, ili prava i obaveze koje se stiču
čine jednu celinu, čiji se ni jedan deo ne izdvaja posebno. Subjekt sticanja je jedinstven, i to ne samo kad je
sukcesor jedan jedini (potpuna univerzalna sukcesija).

Subjekt sticanja je jedinstven i kada postoji više sukcesora, ali da oni stiču samo jedan deo od celine
određen na opšti način (delimična univerzalna sukcesija). Ono što subjekt stiče univerzalnom sukcesijom
ostaje jedinstveno sve dok ne prestane da postoji, tako da je jedinstveno i kao objekt raspolaganja. Ako
uopšte može da se prenosi dok postoji kao celina, objekt sticanja univerzalnom sukcesijom može da se

Page 43
prenosi samo univerzalnom sukcesijom, a ako ga se može odreći, takođe može ga se odreći samo kao
celine, a ne delova. Pravni osnov sticanja jednom univerzalnom sukcesijom uvek je jedinstven, sticanje je
uno actu.

3. FIKCIJA I PRESUMPCIJA

1O Presumpcija

Pravne presumpcije ili pretpostavke jesu činjenice za koje pravo uzima da postoje, ne tražeći dokaz o tome.
Ali za takvu činjenicu će se uzeti da postoji samo kada doista postoji neka drugačinjenic a ili druge činjenice.
Presumpcije se dele na oborive i neoborive, po tome kakav je odnos između osnova i presumirane
činjenice. Ako pravo dopušta da se uprkos postojanju osnova dokaže suprotno pretpostavci koju je
postavio, takva presumpcija je oboriva (rušljiva, pravna). Kakve su na primer, za držaoca koji drži pravo koje
nema, da ne zna i ne može znati da ga nema(presumpcija savestnosti). Oboriti presumpciju znači dokazati
suprotno onome što se presumira, a ne suprotno osnovu, jer presumpcija važi samo ako osnov doista
postoji (nesporan je, dokazan je).Kada nema osnova, nema ni presumpcije, te se nema šta obarati.
Mehanizam obaranja presumpcije sastoji se u dokazivanju da uprkos tome što osnov postoji, ne postoji i
pretpostavljena činjenica. Postavivši presumpciju oborivom, zakonodavac je teret dokaza o suprotnom od
onog što je pretpostavljeno prevalio na drugu stranu, a time i rizik nedokazanosti i gubitka spora.

Kada zakonodovac osnov i presumpciju stavi u takav odnos, da ako postoji osnov, ne dopušta dokazivanje
suprotnoga onome što presumira, i ako je samo verovatno da stanje doista odgovara presumiranom,
presumpcija je neoboriva (nerušljiva, pravna, i o pravu), npr. neoborivom učinio je pretpostavku da su deca
do navršene sedme godine života u svakom slučaju nesposobna da rasuđuju.

2O Fikcija

Fikcije su nepostojeće činjenice za koje se uzima da postoje (nije, a smatra se da jeste) i postojeće činjenice
za koje se uzima da ne postoje (jeste, a smatra se da nije), npr: da je nerođeno dete već rođeno, i ako nije,
u času ostaviočeve smrti (fikcija rođenja). Kao i kod svake presumpcije i kod fikcije je za njeno važenje
nužno da postoje neke stvarne činjenice – osnov fikcije. Kada osnov fikcije postoji, fingiranu činjenicu nema
potrebe dokazivati, niti je dopušteno dokazivati suprotnonjoj, i pozivati se na stvarno stanje, a dužnost je
suda da izrekne pravne posledice koje ona rađa. Pravni režim koji za strane i sud stvara fikcija jednak je,
onom neoborive presumpcije. Razlika između fikcije i neoborive presumpcije samo je na faktičkom planu:
dok u slučaju fikcije ne postoji mogućnost da je i stvarno onako kako se uzima, u slučaju neoborive
presumpcije to je moguće. Presumpcije i fikcije uvek su složene pravne činjenice – sastoje se uvek bar od
dve pravne činjenice, (neke stvarne i neke pretpostavljene ili izmišljene).

1. NORMATIVNI POJAM
Po obaveznosti značenja (tzv. određenih pravnih pojmova) razlikuju se normativni (legalni) pojmovi od
ostalih pojmova. Normativni pojmovi su definicije izraza kojima sama norma (zakon, ustav i dr.) određuje
značenje reči koje upotrebljava. Kod ostalih pojmova značenje nije određeno u pravnom izvoru nego se
imaju odrediti u primeni izvora. Normativni pojmovi su obavezni. Ostali pojmovi su prihvatljivi ili
neprihvatljivi u zavisnosti od procene njihove svrsishodnosti. Normativna definicija iz jednog izvora prava

Page 44
važi za njegovu primenu, jer je i formulisana za potrebe uređivanja materije na koju se odnosi taj izvor, a
tumačenjem se utvrđuje da li ona odgovara i van područja primene norme koja definiše taj izvor.

Kad je normativna definicija sadržana u strogoj (neprilagodljivoj) normi uloga normativne definicije jeste da
obezbedi isključivost nekog značenja i jednoobraznost terminologije i primene norme (npr. stroge norme su
,,majka deteta’’ ili ,,odredivi naslednik’’). Normativne definicije su neisključive (prilagodljive), kad se odredi
da se norma ima primeniti sa značenjem reči koje je u njoj određeno, osim ako drugačije značenje ne
proističe iz okolnosti slučaja (,,početak meseca’’). Za razliku od strogih (neprilagodljivih) normi, ovakve
neisključive normativne definicije omogućavaju da se u primeni norme jednoj reči da onakvo značenje
kakvo odgovara pravičnom rešenju konkretnog slučaja, kad bi stroga (neprilagodljiva) normativna definicija
bila preširoka ili preuska.

2. TRANSLATIVAN I KONSTITUTIVAN PRENOS

Singularna sukcesija se ispoljava kao translativan ili konstitutivan prelazak prava sa prethodnika na
sledbenika.

Translativan prenos je naziv za prenos jednog prava u celosti sa jednog lica na drugo (do toga dolazi npr.
prodajom, trampom, poklonom, zajmom ali i cesijom). Po obavljenom translativnom prenosu prenosilac
više nema pravo, jer je ono prešlo na pribavioca (sledbenik je stupio na mesto prethodnika sto se tiče
titularstva tog prava).

Konstitutivan prenos sastoji se u tome da imalac određenog prava na osnovu svog prava ustanovljava
(konstituiše) jedno novo, drugo pravo, a sam i dalje ostaje imalac prava na osnovu kojeg je ustanovio drugo
pravo (npr. vlasnik ustanovljava drugome pravo zakupa, plodouživanja, pravo posluge i dr. na svojoj strani,
a sam I dalje ima pravo svojine, ostaje vlasnik). U slučaju konstitutivnog prenosa, lice koje konstituiše
drugom pravo, i posle konstituisanja novog prava drugom licu, ima i dalje svoje pravo, isto ono pravo koje
je imalo.Pravo koje ima lice koje vrši konstitutivan prenos i pravo koje za drugo lice nastaje konstitutivnim
prenosom uvek su različita već po imenu, zato što su različita po sadržini, a pravo kontituisano sledbeniku
uvek je uže od prava prethodnika.

3 shvatanja:

a) Pandektističko: Konstitutivnim prenosom prethodnik prenosi deo svog prava sledbeniku praveći mu od
njega novo pravo

b) Drugo shvatanje: Ovlašćenja se ne dele, nego se između prethodnika i sledbenika deli titularstvo za
određena ovlašćenja iz prava. Prethodnik i sledbenik su titulari istog ovlašćenja držanja i upotrebe stvari.

c) Treće shvatanje: Prethodnik svoje pravo opterećuje novim drugačijim pravom koje ustanovljava
sledbeniku (sledbenikovo pravo posluge je teret na pravu svojine prethodnika).

3. USLOV, NALOG I ROK ( modifikacija pravnih poslova)

1o Uslov. Uslov (condicio): jeste buduća, a neizvesna okolnost od čijeg nastanka ili nenastanka zavisi
nastanak, promena ili prestanak pravnog dejstva pravnog posla. Da bi bila uslov, pravna činjenica mora
osim dimenzije budućnosti da ima i dimenziju neizvesnosti - hoće li se u budućnosti ostvariti ili neće. Ne
može biti uslov: prodajem ako nasledim, ako se nasledjivanje već desilo, samo što nisam znao, tako da je taj
posao bez uslova. Nije pravni posao taj koji je ustanovljen - on sam je bezuslovan i izvestan, on je već
preduzet, izjave volje su već učinjene, nego je uslovljeno njegovo dejstvo.

Page 45
Vrste uslova:

1) Uticaj na dejstvo može da se sastoji bilo u tome da pravno dejstvo nastane tek ispunjenjem uslova
što je tzv. ODLOŽNI ILI SUSPENZIVNI USLOV; (svojina će preći na osnovu ugovora o poklonu tek ako
se ispuni uslov, npr. ako poklonodavac nabavi još jednu istu takvu stvar) bilo u tome da pravno
dejstvo koje je već nastupilo tad prestaje, tzv. RASKIDNI ILI REZOLUTIVNI USLOV (svojina stečena na
osnovu ugovora o poklonu preneće se nazad ako se ispuni uslov, npr. ako poklonoprimac takvu stvar
dobije od drugog na poklon).
2) POZITIVAN USLOV predstavlja okolnost koja treba da se dogodi da bi dejstvo nastupilo bilo raskidno,
bilo odložno (da položi ispit, da padne kiša, da nabavi drugu stvar)

NEGATIVAN USLOV - je okolnost koja treba da se ne dogodi da bi dejstvo nastupilo bilo odložno, bilo
raskidno (da ne nabavi drugu stvar, da ne padne kiša, da ne položi ispit).

3) VOLJNI (potestativni) USLOV - kad ostvarenje ili neostvarenje buduće neizvesne okolnosti zavisi od
volje (slobodne odluke) strane (poklanjam ti novu košulju ako baciš staru, platiću školarinu ako
upišeš auto školu).
4) SLUČAJAN (kauzalan) USLOV - kad ostvarenje ili neostvarenje buduće neizvesne okolnosti zavisi od
događaja, dakle, od onoga na šta se voljom ne može uticati (poklanjam ti ako bude suše, dajem
donaciju ako stranka pobedi na izborima)
5) MEŠOVITI (miksni) USLOV - kad ostvarenje uslova može da zavisi i od volje i od slučaja (sašicu ti odelo
ako se oženiš).

Pravni uslovi (condicio iuris) - Pravne činjenice koje već sam propis trazi u činjenicnom skupu da bi nastalo
dejstvo pravnog posla (npr. poslovna sposobnost, forma izjave volje). Dejstvo pravnog posla ne može da se
uslovi nečim sto već propis odredjuje kao pravni uslov, kao okolnost, potrepštinu za dejstvo pravnog posla
pa ih stoga ne treba mešati sa uslovom kao sredstvom modifikacije.

Vreme neizvesnosti (pendencije) i vreme odluke. Vreme neizvesnosti je sve ono vreme, počev od
postavljanja uslova za koje nije izvesno hoće li se uslov ostvariti a time i uticaj na pravno dejstvo. Uslov se
ostvaruje ako se ostvari činjenica onako kako je određena, u protivnom se ne ostvaruje. Kod raskidnog
uslova neizvesno je do časa odluke da li ce već nastalo dejstvo opstati, a kod odložnog da li ce uopšte tek
nastati. Raspolaganja koja se čine za vreme neizvesnosti (pendencije) u svakom slučaju su i sama uslovna.

NEVAŽEĆI USLOVI: nevažeći su nemogući (neostvarivi) uslovi , nedopušteni (pravom ili moralom zabranjeni)
uslovi, nejasni uslovi (kojima se ne može odrediti smisao) i protivrečni uslovi (koji se međusobno isključuju).

2o Nalog

Nalog (namet, modus) predstavlja radnju, pozitivnu ili negativnu, koju nalogoprimac, koji je na osnovu
pravnog posla sticalac koristi bez naknade, treba da izvrši da ne bi na zahtev druge strane, nalogodavca koji
mu je omogućio besplatnu korist i odredio nalog, bio dužan da tu korist vrati. Nalog moze da se sastoji u
izvršenju radnje na sopstvenu korist (npr. poklonjen mu je kompjuter, uz nalog da savlada kompjutersku
veštinu, oprošten mu je dug s tim da deo novca upotrebi da sebi kupi određenu stvar).Nalog ne predstavlja
obavezu, niti izvršenje naloga predstavlja protivčinidbu nalogodavcu.

Nalog stvara pravni-teret: ako nalogoprimac hoće da zadrži besplatnu korist, treba da izvrši nalog, ali na to
ne može biti prinuđen, ni vansudski, ni sudski.Po neizvesnosti da li će se ostvariti, nalog je jednak
raskidnom uslovu (vreme pendencije), dok je po vrsti uticaja na dejstvo pravnog posla sličan raskidnom
uslovu.Ako se nalog ne ostvari, to je razlog za mogući prestanak dejstva pravnog posla koji je modifikovan

Page 46
nalogom.Za razliku od svakog uslova, nalog je moguć samo kod jedne vrste pravnih poslova- dobročinih:
nalog je teretni dodatak besteretnom pravnom poslu, dok je svaki uslov sastojak bilo teretnog bilo
dobročinog posla.

Opoziv: ako nalogoprimac, dakle, strana koja stiče besplatnu korist pravnim poslom ne postupi po nalogu,
strana koja joj je korist omogućila može korist da opozove. Neostvaren nalog nalogodavcu daje
preobražajno pravo na opoziv naloga.Nalog ne obavezuje, nego pritiska.

3o Rok

Rok (dies) je čas u vremenu- rok-čas, ili je odsek vremena – rok-odsek (zakup počinje danas u 17:25,
zakupljena stvar na jedan sat).Rok se redovno izražava brojem (numerički), ali može da bude određen i
nebrojčanim izrazom (sredinom meseca, bez odlaganja, do smrti, doživotno I dr.).

POČETNI (odložni) ROK je onaj čas u vremenu od kog nastaje pravno dejstvo pravnog posla, a ZAVRŠNI
(raskidni) ROK onaj do kog pravno dejstvo traje.Kad dejstvo pravnog posla nije modifikovano nikakvim
rokom pravno dejstvo po pravilu nastupa odmah, bez odlaganja.

1. ENUMERATIVNI POJAM
Enumerativni pojam nabraja pojavne oblike definisane pojave, bilo sve, iscrpno (taksativni enumerativni
pojam), bilo samo neke, primerice (egzemplifikativni enumerativni pojam).

Taksativni enumerativni pojam prepoznaje se po zatvorenosti nabrajanja. Npr. taksativni enumerativni

pojam, recimo, privrednog društva određen je nabrajanjem da je privredno društvo: ortačko društvo,
komanditno društvo, društvo s ograničenom odgovornošću, otvoreno i zatvoreno akcionarsko društvo I
pravna forma društva određena zakonom itd..

Egzemplifikativni enumerativni pojam najčešće se formuliše upotrebom reči ,,naročito’’, „između ostalog“,
„i slično“, „i drugo“, „kao što je“, „kao što su“, „na primer“ (recimo nasilje u porodici je naročito: nanošenje
ili pokušaj nanošenja teških telesnih povreda).

Kod obe vrste enumerativnog pojma, pojave koje navodi norma (legalni enumerati odn. legalni primeri)
obavezne su za adresate i primenjivača. Dok takstativni enumerativni pojam zatvoreno definiše i time pruža
adresatu i pravniku veliku sigurnost u primeni norme, ali i teškoće kad je norma preuska ili preširoka, dotle
je sa egzemplifikativnim u pogledu sigurnosti obrnuto kad god primeri za pojam nisu dovoljan oslonac u
ostalim slučajevima.

2. PERSONALNA I REALNA SUBROGACIJA

Nazivom subrogacija (surogacija, lat- surogat što znači zamena) označavaju se dve nesrodne pojave zamene
nekog elementa građanskopravnog odnosa, bez promene merodavnog pravnog režima.

Personalna subrogacija je zamena subjekta novim, bez zamene prava odn. obaveze, uz dalju primenu istog
pravnog režima, a realna subrogacija jeste zamena objekta novim, sa zamenom prava odn. obaveze, uz
dalju primenu istog pravnog režima.

Page 47
PERSONALNA SUBROGACIJA je zamena bilo sadašnjeg poverioca bilo sadašnjeg dužnika drugim licem koje
umesto njega na osnovu zakona ili ugovora postaje novi poverilac odn. dužnik.

Ne zamenjuje se jedno pravo drugim, novim odn. jedna obaveza drugom, novom, nego se jedan titular tog
istog prava odn. Obaveze zamenjuje drugim. Promena ličnosti poverioca ostvaruje se na osnovu zakona
tako što poveriočevo pravo prelazi na onog ko poveriocu izvrsi dužnikovu obavezu. Promena ličnosti
poverioca, koja se ostvaruje putem cesije (ustupanja) potraživanja, tj. ugovorom o prenosu potraživanja
između starog poverioca (cedenta) i novog poverioca (cesionara), ne iziskuje saglasnost dužnika (cezusa),
pošto je dužnikova obaveza nepromenjena ko god da je poverilac.

Promeniće se ličnost dužnika putem preuzimanja duga, tj. ugovorom o prenosu obaveze između starog i
novog dužnika, samo ako se poverilac sa time saglasi, jer za poverioca ličnost dužnika indiferentna. Kod
preuzimanja duga ne radi se o tome da jedna strana putem pravnog posla nekom trećem prenese samo
jednu ugovornu obavezu ili jedno pravo, nego je objekt preuzimanja celokupna ugovorna pravna pozicija.
Praktična prednost se sastoji u mogućnosti lica da stupi u već potpuno definisan pravni odnos, umesto da je
tek potrebno pregovaranje i ugovaranje.

Personalna subrogacija je slučaj posrednog sticanja prava odn. obaveze derivativno, singularnom
sukcesijom, translativnim prenosom.

REALNA SUBROGACIJA - tiče se objekta, a ne subjekta građanskopravnog odnosa, i predstavlja zamenu

jednog objekta drugim, novim, kao i zamenu prava na tom objektu, novim pravom, na osnovu zakona, i u
slučajevima koje on odredi. Realna subrogacija je redovna pojava unutar posebnih imovina, ali nije
ograničena na njih. Do zamene izvornog prava novim dolazi ex lege, bez ikakve radnje nekog organa ili
izjave volje strana. Realna subrogacija je bilo slucaj neposrednog sticanja prava, originerno, bilo posrednog
sticanja, derivativno, singularnom sukcesijom, translativnim prenosom.

Kod oba vida subrogacije, uprkos znatnoj promeni koja je nastupila, i uprkos znatnoj međusobnoj razlici
pojava, pravni rezim koji je važio pre promene nastavlja da važi kod obe subrogacije I dalje (što je važilo za
ranijeg poverioca i njegovo pravo odn. ranijeg dužnika i njegovu obavezu, važi i za novog poverioca odn.
dužnika). Kontinuitet merodavnosti istih pravnih pravila objedinjuje obe strukturno različite subrogacije, a
služi tome da se sačuva vrednost izvornog prava u pogledu kog je nastupila neka promena.

3. JEDNOSTRANI PRAVNI POSLOVI

POJAM: jednostran je svaki onaj posao za čiji nastanak je dovoljno da volju izjavi jedno lice, koje to uvek čini
u određenoj ulozi (ponuda, prihvat,otkaz, odricanje od prava, raskid, poništaj i dr.).

Po broju lica koja treba da izjave volju (izjavilac volje) i po vrsti uloge koju u poslu treba da imaju (strana
posla) da bi nastao neki pravni posao, pravni poslovi su jednostrani - jedan izjavilac volje, jedna uloga
(derelikcija, poništaj posla, otkaz, raskid, opomena), dvostrani odn. ugovori dva izjavioca volje, u dve uloge
(ugovor o kupoprodaji, ugovor o poklonu, ugovor o zajmu), ili zajednički - dva ili više izjavioca volje, svi u
jednoj ulozi (zajedničko osnivanje zadužbine, ortakluk).

Bitno je, dakle, koliko je lica i u kojoj ulozi, bez čije izjave volje nema pravnog posla. Lice koje izjavljuje
volju , tj. izjavioca volje ne treba poistovećivati sa sa stranom tj. ulogom u pravnom poslu. Strana označava
ulogu u građanskopravnom odnosu (obećavalac nagrade, ponudilac, kupac, prodavac, poklonodavac, ortak
I dr.), a ona se ispoljava u pravnom poslu kroz sadržinu izjave volje. Jednu stranu u pravnom poslu mogu da

Page 48
čine dva ili više lica, a ne samo jedno lice - dva ili više lica mogu imati istu ulogu (dva lica zajedno kupe istu
stvar pa su u istoj ulozi kupca). Stranu ne treba poistovećivati ni sa razlikovanjem dužnika I poverioca, jer
moguće je da jedna strana bude samo dužnik ili samo poverilac, ali jedna strana istovremeno može biti I
dužnik I poverilac. Podela je isključiva u pogledu konkretnog pravnog posla - jedan pravni posao jednostran,
dvostran ili zajednički, a međusobno se ne kombinuju u jednom poslu (podela je potpuna, iscrpna - svaki
pravni posao odgovara jednoj od tri vrste).

Svi prosti pravni poslovi su jednostrani, ali svi jednostrani nisu prosti, nego mogu biti i složeni (npr.
testament kojim ostavilac odredjuje i naslednika i legatara). Složenih ima jednostranih, dvostranih
(kupoprodajni I svaki drugi ugovor) i zajedničkih (npr. zajednička odluka etažnih vlasnika I svaka druga
zajednička odluka).

1. TIPSKI POJAM
Tipski pojаm određuje jedno nаjkаrаkterističnije, nаjzаstupljenije obeležje definisаne pojаve ili skup
kаrаkterističnih obeležjа.

Tipsko obeležje – zа rаzliku od bitnog obeležjа kod klаsičnog pojmа – nije ni neophodno dа bi se u
konkretnom slučаju rаdilo o definisаnoj pojаvi, а ni dovoljno dа bi onа bilа posredi čim tаkvo obeležje
postoji.

Normа sа tipskim pojmom može dа se primeni i kаd u konkretnom slučаju nemа tog nаjkаrаkterističnijeg
obeležjа, jer tipsko obeležje nije neophodno obeležje definisаne pojаve. Normа sа tipskim obeležjem neće
se primeniti svаki put kаdа tipsko obeležje postoji u konkretnom slučаju, jer tipsko obeležje nije dovoljno
obeležje. Normа sа tipskim pojmom, dаkle, primenjivа je i kаd nisu u konkretnom slučаju zаstupljenа ni svа
obeležjа, ni svаko u istoj meri, pа i kаd nije zаstupljeno nijedno od njih, i obrnuto, neprimenjivа je nekаd,
mаkаr svа bilа ispunjenа.

Zbog togа što tipskа obeležjа nisu ni neophodnа, ni dovoljnа, rаzličitost slučаjevа koji se podvode pod tip
redovno može dа bude većа nego rаznovrsnost slučаjevа koji se podvode pod klаsičаn pojаm. Toliko
međusobno rаzličite situаcije podvode se pod isti tipski pojаm, dа bi se nа sve te situаcije primenilа istа
normа kojа tаj pojаm sаdrži , kаd se smаtrа dа uprkos njihovoj međusobnoj rаzličitosti svimа podjednаko
odgovаrа istа normа. Tokom vremenа stvаrаju se grupe tipičnih životnih slučаjevа nа koje se primenjuje
normа sа tipskim pojmom, čime se postepeno bliže određuje sаdržinа tipskog pojmа i ujedno povećаvа
prаvnа sigurnost o tome nа štа se odnosi tаkvа normа.

2. OPŠTA OBELEŽJA ZLOUPOTREBE PRAVA

Opšti uslovi zа postojаnje zloupotrebe prаvа jesu : škođenje drugom i privid prаvа.

A) Škođenje drugom – Sve dok se ponаšаnje ne odrаžаvа nepovoljno nа tuđe interese, ostаje stvаr tog
licа, i nije prаvno zаbrаnjeno, niti povlаči prаvne posledice. Nаprotiv, reč je uvek sаmo o škođenju koje
trpi drugo lice. Tek škođenje drugom, zаdirаnje u tuđu prаvnu sferu izаzivа reаkciju prаvnog poretkа.
Škođenje drugom ne shvаtа se usko, sаmo kаo prouzrokovаnje štete drugom, imovinske ili
neimovinske, nego kаo i drugаčije uznemirаvаnje, smetаnje koje niti znаči smаnjenje imovine drugogа,
ili sprečаvаnje povećаnjа, niti izаzivаnje fizičkih bolovа ili strаhа. Dovoljno je dа se u tuđu prаvnu sferu
zаdire time što se nаrušаvа mir licа.

Page 49
 B) Privid prаvа – аpstrаktnа podesnost zа zаdržinu prаvа. Zloupotrebа prаvа je i posredi sаmo ondа kаdа
postoji bаr privid dа onаj ko se ponаšа nа određeni nаčin imа i ovlаšćenje dа se tаko ponаšа. A privid
postаjаnjа prаvа postoji uprаvo zаto što je ponаšаnje tаkvo dа u većini slučаjevа jeste dopušteno tаko
se ponаšаti. Nаime, ponаšаnje zloupotrebiocа prаvа tаkvo je dа bi ono po tome u čemu se sаstoji u
nаčelu moglo dа predstаvljа sаdržinu subjektivnog prаvа dа u konkretnom slučаju ne postoji neki
rаzlog zbog kog je tаkvo ponаšаnje prаvno zаbrаnjeno ili prаvno nepriznаto.
Dа bi se rаdilo o zloupotrebi prаvа, ponаšаnje uvek morа biti tаkvo dа je podesno dа u nаčelu postoji
ovlаšćenje tаko se ponаšаti (opšti uslov). To ponаšаnje koje je po prаvilu dopušteno, predstаvljа
zloupotrebu prаvа zаto što je u dаtom slučаju nedopušteno ili prаvno nepriznаto jer je šikаnozno,
beskorinso, nesrаzmerno, protivciljno, neprimereno, protivrečno, nemorаlno ili neprаvično (posebni
uslovi).

3. DVOSTRANI PRAVNI POSLOVI

Dvostrаni prаvni posаo ili ugovor, nаstаje izjаvаmа volje bаr dvа licа kojа se nаlаze nа dve rаličite strаne, u
dve rаzličite uloge. Njihove izjаve voljа su sаdržinski rаzličite, аli su sаglаsne, komplementаrne, zаhvаljujući
čemu zаjedno čine celinu, jedаn prаvni posаo (npr. kod zаključenjа ugovorа o kupoprodаji).

Kod ugovorа se uvek rаzlikuju dve strаne, а moguće je, i nije retko, dа se u ulozi jedne strаne istovremeno
nаđe više licа, аli su tаd svi oni jednа ugovornа strаnа. Zbog togа svegа, ugovor se uobičаjeno definiše kаo
sаglаsne izjаve voljа dve strаne. Zаjednički posаo, а može se zvаti i zаjednički аkt i zаjedničkа odlukа,
zаključаk, podrаzumevа tаkođe bаr dvа licа, s tim što su svа licа nа istoj strаni, u istoj ulozi.

Tаkаv posаo postoji kаdа su njihove izjаve voljа sаdržinski istovetne – kаdа svi iskаzuju isto, zаhvаljujući
čemu sve izjаve zаjedno i čine celinu, jedаn prаvni posаo, а svi izjаvioci jednu, istu strаnu.

Zа preduzimаnje nekih prаvnih poslovа dovoljno je dа sаmo većinа izjаsni odgovаrаjuću volju, а odlukа
većine obаvezuje i one koji se nisu zа nju izjаsnili, dok je zа druge, kаo i kod ugovorа, potrebnа
jednoglаsnost. U obа slučаjа reč je o zаjedničkom prаvnom poslu, jer svi koji se izjаsne zа preduzimаnje
poslа u dovoljnom broju zа nаstаnаk poslа nаlаze se u istoj ulozi, i predstаvljаju istu strаnu. Oni koji se nisu
izjаsnili tаko, nisu ni strаnа u prаvnom poslu, jer posаo nije nаstаo izjаvom njihove volje.

Page 50