Правни факултет

Универзитета у Београду

Семинарски рад
Тема: Правоснажност оставинског решења
Предмет: Наследно право

Ментор: Александра Стефановић Студент: Катарина Павловић

Бр. индекса 20/1041

Београд 2022.
2
 Садржај

1. Увод___________________________________________________________________4
2. Оставински поступак___________________________________________________5
2.1. Ток поступка и основне одлике_________________________________________________5
2.2. Оставинско решење___________________________________________________________7
3. Правоснажност оставинског решења_____________________________________7
3.1. Правоснажност_______________________________________________________________8
3.2. Границе правоснажности______________________________________________________9
3.3. Наследноправни захтеви после правоснажности решења о________________________10
наслеђивању___________________________________________________________________10
3.4. Правни лекови у оставинском поступку______________________________________11
4. Правоснажност оставинског решења у судској пракси______________________14
5. Закључак______________________________________________________________15
6. Литература__________________________________________________________17

3
1.УВОД

Наследно право има широк обим свог деловања и као такво преплиће се са неким
другим гранама права, а једна од њих је и грађанско право. У овоме раду ћемо се
посветити тој њиховој међусобно вези, конкретан случај ванпарничног поступка, са
нагласком на правоснажност оставинског решења. Ближе ћемо покушати да објаснимо
правоснажност као такву, какве све облике има правоснажност, њену јачину, као и све
могуће тужбе или правне лекове којима може да се обори.

На почетку рада ћемо се осврнути на оставински поступак субјекте и сам ток, као и на
основне карактеристике поступка. Наравно, осврнућемо ћемо се и на Закон о
ванпарничном поступку, а не само на Закон о наслеђивању. А даље као главну тему
даћемо првенство правноснажности. Правоснажности као таквој и правоснажности у
самом конкретном случају оставинског решења. За сам крај фокусираћемо се на тужбе
и могуће правне лекове које могу да оборе правоснажности, као институције којима се
обраћамо у случају да желимо да оборимо правоснажност неког оставинског решења.
Такође ћемо се пред крај осврнути и на судску праксу и направити паралелу између
судске праксе и самог закона.

Овај ради ће се првенствено базирати на теорији са освртом на судску праксу. Поред

закона као најјачег атрибута, користићемо и стручну литератури, као и примере и
случајеве из судске праксе.

4
 2. ОСТАВИНСКИ ПОСТУПАК

Оставински поступак је скуп радњи који се предузима са циљем да на универзалне и

сингуларне сукцесоре пренесу права оставиоца која су подобна за наслеђивање.
Оставински поступак као шири појам обухвата оставинску расправу. Најважнији део
оставинског поступка и јесте оставинска расправа коју спроводи суд, али она обухвата
и друге радње, као што је састављање смртовнице, попис и процену заоставштине или
радње после довршења оставинске расправе, упис наследних права на непокретностима
из решења о наслеђивању у земљишне регистре које води суд или орган управе
надлежан за катастар.

Да би се спровео оставински поступак потребно је да се остваре следеће претпоставке:

1) да је наступила смрт једног лица, исто дејство производи и проглашење несталог
лица за умрло; 2) да је иза умрлог остала заоставштина (ако иза умрлог није остала
заоставштина суд ће обуставити расправљање заоставштине -члан 113. став 1 ЗОВП-а);
3) да има наследника који хоће и могу да наследе и да постоји основ за наслеђивање.

2.1. Ток поступка и основне одлике

Пре самог оставинског поступка и оставинске расправе битно је да се постоји поступак

којим се припрема сама поступак, назива се претходни поступак.
Претходни поступак има троструки циљ: 1. пружање информација оставинском суду о
томе да је одређено лице умрло; 2. прикупљање и достављање података на основу којих
ће оставински суд моћи да оцени да ли су испуњене процене претпоставке за вођење
оставинског поступка и 3. прикупљање и достављање чињеничне грађе на основу које
ће оставински суд мериторно утврдити наследно правне последице смрти физичког
лица.1
Оставински суд има највише овлашћење, али поред њега у претходном поступку
одређене овлашћења имају и матичар, основни суд на чијој територији оставилац умро,
основни суд на чијој територији се налази имовина оставиоца, суд код кога је поднесем
тестамент оставиоца и јавни бележник.
Две главне радње које се предузимају у претходном поступку су састављене
смртовнице и проглашење тестамента. Наравно уколико оставилац нема тестамент та
ставка не постоји. Такође у претходном поступку се могу изрећи и мере за обезбеђење
заоставштине. Овим претходним поступком истиче се начело официјелости.
Након окончања претходног поступка долазимо до припремања оставинске расправе ту
су битна четири фактора.
1
Ђурђевић; 2020, Београд; стр. 293

5
Први фактор је да се испита процесна претпоставка да би се спровео само оставински
поступак. Други фактор да се испита претпоставка за доношење самог решења којом се
спроводи оставинска расправа која се, наравно, поверава. Трећи фактор, да се
дефинише процесна грађа како би се оставинска расправа обавила што брже и четврти
фактор да се предузме мере да обезбеди заоставштина и заштита интереса лица које
нису у стању да самостално брину о својим правима и својим интересима.
Такође ту су ставке о томе да се испита надлежност након састављања смртовнице,
после тога да се провери оставинска расправа јавном бележнику, позивање наследника
на читање тестамента, уз наравно потврду да оставилац има тестамент. Уколико се у
поступку нађе неко малолетно лице или лице које није способно само да врши и брани
своја права треба им се обезбеди заштита како би се одбранили њихови интереси и
права. Такође ту је и могућност изрицања мера за обезбеђење заоставштине од стране
оставинског суда.
Када се ови процеси заврше долазимо до саме оставинске расправе. Заказује се
рочиште на које се позивају сви наследници који полажу право на наслеђе и законски и
тестаментарни. Тада почиње расправа о свему везано за наслеђе, са акцентом на права
наследника и величини наследног дела.
У оставинској расправи поред оставинског суда и судова одређених надлежности као
јавног бележника налазе се и сама физичка лица то јест наследници, и легатар ако га је
оставилац именовао у тестаменту.
Води се спор о чињеницама од којих зависи право на наслеђивање, пуноважност
садржина тестамента, постојање односно између оставиоца и наследника који мора да
буде релевантан за наслеђивање. Такође, споро чињеницама уколико дође до тога да
неко жели да се одрекне наследства, као и о чињеницама који су основа за
разбаштињење нужних наследника или основан разлог за недостојност наследника да
прими свој наследни део.

2.2. Оставинско решење

Након окончања оставинске расправе суд доноси оставинско решење које је

декларативна и мериторна одлука којом се су утврђене наследно правне последице
након оставиочеве смрти. Оставинско решење, као и свако друго решење, мора да
садржи четири битна елемента која су: увод, изрека, образложење и упутство о правном
леку који може да се примени.
Садржина изреке оставинског решења прописане специјалним нормама оставинског
поступка (члан 122 ЗПВ).
Изрека садржи податке о оставиоцу, податке о заоставштини, податке о наследницима,
податке о легатарима и другим сингуларни сукцесорима (наравно уколико их има),
податке о теретима која су предвиђена за наследнике односно легатаре.
Образложење оставинског решења садржи чињенице које суд утврдио и начин на који
их је утврдио. У образложењу мора да објасни које материјално правне норме су

6
коришћене у поступку и да објасни како се чињенично стање подводи под те
материјалноправне норме.
Након што се изрекне оставинско решење, битно је да се достави наследницима и
легатар има као и лицима који су у току оставинског поступка изрекли неку
наследноправну претензију (члан 123 став 1 ЗВП). Такође, правоснажно решење о
наслеђивању се доставља и надлежном органу управе (члан 123 став 2 ЗВП).

3. ПРАВОСНАЖНОСТ ОСТАВИНСКОГ
РЕШЕЊА

Правоснажност оставинског решења се испољава у два вида као формална и као

материјална правоснажност.2
Што се тиче формалне правоснажности, она остварује стање у којем оставинско
решење више не може да се побије редовним правним леком, то јест жалбом. Она
наступа у следећим случајевима: уколико се уложена жалба повуче, истеком рока за
жалбу, затим када другостепени суд потврђује првостепену решење и самим тим донесе
одлуку којом се жалба одбија и уколико се где си одрицање права на жалбу.
Што се тиче материјалне правоснажности, која се другим речима зове суштинска
правоснажност, она се испољава у њеном дејству. Што даље значи да се не може у
неком новом поступку оспоравати њена тачност, једном је потврђено њен ауторитет и
то важи увек. Такође, материјална правоснажност има два дејства, негативно, принцип
ne bis in idem и позитивно дејство, принцип res iudicata pro veritate habetur.

3.1. Правоснажност

Спорни правни однос између странака, кроз судски поступак регулише се пресудом
донетом од стране надлежних органа. Поступак није сам себи циљ, а како би у систему
постојала правна сигурност неопходно је да се спорни односи регулишу на несумњив и
коначан начин. Како би се обезбедила неопходна правна сигурност када се доноси
пресуда она мора да оконча спор и све недоумице о постојању права које су постојале
између странака пре него што се сама одлука донесе. У исто време да одреди и врсте и
оквира правних односа и тако искључи сваку могућност преиспитивање, мењања и
приначавања садржај као и пружање правне заштите. Како би пресуда била коначна и
неизмењена она мора да буде истовремено извор правне сигурности, али то може само
да се учини преко регулисања самог правног односа, тако што је пресуда ауторитативна
и регулише понашање странака у пресуђене ствари. Закон делује erga omnes, а пресуда
је закон који је примењен на конкретни спорни однос inter partes и за те странке
представља индивидуални закон за решење спорног односа.
2
Ђурђевић; 2020, Београд; стр 310

7
Да би судска пресуда, односно одлука, имала све наведене квалитете, она мора да
поседује: сигурност, ауторитет и извесност у њену непроменљивост.
То судској одлуци даје институт правноснажности. Наступањем правноснажности, по
сили закона, кад су испуњене одређене законске претпоставке, одлука добија правну
снагу која јој омогућава да обезбеди све циљеве који се, ради коначног остварења
правне сигурности, морају обезбедити судском одлуком. Правноснажност судске
одлуке не значи и њену апсолутну неизменљивост. Од самог доношења судска одлука
има одређени правни ауторитет.
Када се судска одлука објави она се везује за суд, а када се достави странкама делује и
према њима. Правна снага такве одлуке није велика с обзиром да је поступак био у
првостепеној фази где одлука није правоснажна. Њена снага није велика с обзиром на
чињеницу да странке могу да уложе правне лекове и по правилу таква одлука није
извршна. Како даље тече поступак снага ће се повећавати тако да по окончању
поступка по правним лековима добија снагу правоснажности и извршности. Могућност
да се она преиначује или укине је могућа у даљем поступку, али шансе зато се смањују,
прецизније речено своде се само на ванредне правне лекове. То не значи да је
правоснажна одлука апсолутна и неопозива већ само да су смањене могућности њеног
оспоравања. Једино када се оконча поступак по ванредни правним лековима, тада
одлука постаје апсолутна и неопозива и ту нема више могућности за њене измене.
Правноснажна судска одлука не може се више оспоравати редовним већ само
ванредним правним лековима, али то не значи аутоматски да је одлука законита. Како
би се направио компромис између правоснажности решења спорног односа и потребе
да се пре испита донета пресуда успоставља се двостепеност јер пресуда не стиче
својство неопозивости. Прецизније речено, правилност и законитост саме
правоснажности непосредно пред њено доношење може бити испитивана редовним
правним лековима. Међутим, након окончања поступка она постаје правоснажна
истиче потребну правну снагу. Једино како би се испитивала законитост или
евентуално неправилност је преко ванредних правних лекова.
Правоснажност самог решења је такође дискутабилна и нису сва решења подобна за
правоснажност. То су својства својства не могу стећи решења која се односе на
управљање парницом, којима ни суд који је донео није везан.
Решења која имају карактет мериторне одлуке о тужбеном захтеву, као што су платни
налог и решење о сметању поседа, могу постати формално и материјално правоснажна.
А када су у питању остале решења неспорна је могућности сатицања формалне
правоснажности, оно што је спорно је стицање материјалне правоснажности. То важи и
када су у питању оставинска решења.

8
3.2. Границе правоснажности

Што се тиче граница правноснажности оно представља ограничења изражено у нијеним

објективним, субјективним и временским границама из којих принципијелно не би
могла ни да делује.
Битно обележје парничног поступка чине диспозитивна и расправно овлашћења
странака двостраначко структура и временска ограниченост поступка. Странке покрећу
поступак, одређују предмете и границе одлучивања, обезбеђују потребну процесно
грађу, располажу предметом спора.3
Када се покрене поступак одређује се предмети одлучивања, обезбеђује се потребна
процесна грађа и располаже се предметом спора.
Када је у питању граница правоснажности оставинског решења, долазимо до питања у
којој мери и да ли уопште оставинско решење има дејство материјалне
правоснажности.
Када је питање оставинског поступка, он не може више да се води, јер је правоснажно
окончан, ту се огледа негативан вид материјалне правоснажности оставинског решења.
Што се тиче питањ парничног поступака, као такав важи правило да су парнични
судови везани оставинским решењем али има велики број изузетак.
Правоснажност решења донесено у ванпарничном поступку не спречава учеснике да
свој захтев о коме је решењем одлучено остварују у парници или у поступку пред
управним органом, када им је то право признато овим или другим законом (члан 26
ЗВП).
Дејство материјалне правоснажности пресуде је ограничено. Разликујемо три врсте
граница правоснажности пресуде: а) објективне, б) субјективне и в) временске.
Одређење граница правоснажности пресуде спада у компликованија питања грађанског
процесног права.4
Питање објективне границе правоснажности није толико тешко за дефинисати. Оно
полази из начела диспозиције. Ставови суда о инциденталним прејудицијелним
питањима нису обухваћени правоснажношћу све док их странке не учине предметом
одлучивања у парници. Ако то учине, и одлука о овим питањима постаје подобна за
правоснажност. Међутим постоји изузеци од наведених решења. Први се односе на
прекорачење тужбеног захтева, а други изузеци постоје у брачним споровима и
споровима из односа родитеља и деце. Како правоснажност обухвата само изреку
пресуде она је крајње сажета и ограничена на саму констатацију о усвајању или
одбијању неког тужбеног захтева. Из тог разлога да би се да би функционисала
установа правоснажности мора да се остави остваре битн циљ, а главни елемент и
образложење пресуде који помаже да се тумачи њена изрека и тако се остварује
индивидуализација тужбеног захтева.

3
Кеча, Кнежевић; 2017, Београд; стр 308
4
Јакшић; 2020, Београд; стр 586

9
Када су у питању субјективне границе правоснажности, ту се могу појавити одређене
ограничења јер је парнични поступак двостраначки организован, тачније делује према
парничним лицима inter partes, а само изузетно према трећим лицима. Из кога
произилази и метод поступања у парничном поступку који изражен у начелима
диспозиције и расправном начелу. Када је наследно право у питању оно се огледа у
универзалној и сингуларној сукцесији. Када је у питању универзална сукцесија,
правоснажна пресуда делује према свим универзалним сукцесорима. Она представља
упућивање правних наследника у сва преносива права и обавезе оставиоца, као и она
утврђена правоснажном пресудом у парничном поступку.

Деловање правоснажне пресуде према сингуларни сукцесорима странака засновано на

начелу да сукцесор не може стећи више права него што може пренети његов правни
претходник. С друге стране, разлози за овакво решења леже у тежњи спречавања
коришћења сукцесије за остваривање недопуштен их циљева и злоупотреба. Чиме се
спречава да се током поступка или по правоснажности пресуде преносом права о коме
је вођен спор из играју резултати парничног поступка и доведе у питање сам смисао
правне заштите.5
Ако је дејство пресуде ограничено искључиво на парничне странке тужени а и сваки
наредни стицалац, може да преноси спорна права и обавезе у непрекидном броју и тиме
створи беспредметан поступак и спречава да се оконча. Такође уколико странка отуђи
ствар или неко право које је предмет поступка, парница ће и даље да тече и да се
доврши између истих странака међутим тада пресуда делује и према лицу које је стекла
неко право или неку обавезу.

3.3. Наследноправни захтеви после правоснажности решења о

наслеђивању

У претходном поглављу смо причали како правоснажно решење о наслеђивању има

своје субјективне и објективне границе. Сада ћемо погледати како након окончања
оставинског поступка могу да се појаве нове чињенице које могу да промене само
решење.
Чињенице које могу да промене новонасталу ситуацију су следеће: ако су након
доношења правоснажног решења накнадно пронађен тестамент, нови наследник,
новопронађена имовина, постојање услова за понављање поступка по правилима
парничног поступка...
Прво ћемо се осврнути на чињеницу да се пронађе нов тестамент иако је донето
правоснажно оставиниско решење. У том случају тестамент бива проглашаван од
стране оставинског суда.

5
Кеча, Кнежевић; 2017, Београд; стр 310-311

10
Оставински суд не расправља поново заоставштину већ обавештава заинтересована
лица о проглашењу завештања и упозорава их да могу своја права на основу тестамента
остварити у парничном поступку (Члан 129 став 2 ЗВП).
Уколико се по доношењу правоснажног решења о наслеђивању појави нов наследник,
лице које није учествовало у оставинском поступку, а полаже право на заоставштину,
њега оставински суд упућује да своје право може да оствари у парничном поступку.
Ако се који од наследника раније одрекао наслеђа, па се пронађе имовина за коју се у
време доношења решења није знало да припада заоставштини, суд га позива ради
давања наследничке изјаве и ако изјави да прима наслеђе на тој имовини су два упућује
да своје право може остварити у парници (Члан 130 став 2 ЗВП).
Уколико се након доношења правоснажног оставинског решења пронађе нова имовина
суд неће поново расправљати о заоставштини већ ће нову имовину расподелити
допунским решењем на основу раније донетог правоснажног решења о наслеђивању.
Ако раније није расправљаена заоставштина, суд ће расправити заоставштину само ако
се пронађена имовина састоји из непокретности ( Члан 128 став 2 ЗВП)
Ако се пронађена имовина састоји из покретне имовине суд ће расправити
заоставштину само на захтев заинтересованих лица. (Члан 128 став 3 ЗВП)
Уколико се оставински поступак правоснажно заврши, али постоји услови за
понављање поступка по правилима парничног поступка и по Закону о парничном
поступку он се он неће обновити, али ће странке бити упућене да своје право остваре у
парничном поступку
Парнични поступак који се покреће после правоснажности оставинског решења назива
се парнични поступак као корективни начин за расправљање заоставштине.6

3.4. Правни лекови у оставинском поступку

У оставинском поступку могуће је користити два правне лек један је редовни правни
лек, а то је жалба, а други је ревизија, која се може поднети против правоснажног
оставинског решења. Жалба као редовни правни лек има и свој облик. Мора да се зна
садржина жалбе, рок за жалбу и ко све има право на жалбу, као и место, време и код
ког органа то јест институције се та жалба подноси.
Садржина жалбе треба да има: оставинско решење против кога се изјављује жалба,
изјава да ли се оставинско решење побија у целини или делимично, разлог подношење
жалбе са образложењем и потпис подносиоца жалбе који је обавезан. Уколико се деси
да жалба није потписана оставински суд доноси решење да се жалба одбацује као
непотпуна, а Закон о парничном поступку не дозвољава да се против тог решења
поднесе жалба.
Што се тиче рока за жалбу ту закон о ванпарничном поступку дозвољава року од 15
дана а рачуна се од дана када је учеснику достављен препис оставинског решења.
6
Антић; 2013, Београд; стр 149

11
Уколико се жалба изјави и поднесе после истека законског рока њу првостепени суд
одбацује.
Право на жалбу против оставинског решења имају искључиво учесници у оставинском
поступку било да су легатар, наследници, санаследници и слично. Уколико споредни
субјекти оставинског поступка желе да поднесу жалбу, као што су давалац издржавања
код уговора о доживотном издржавању, лице које је сносило трошкове сахране
оставиоца и слично, они то право једино могу да да траже у парници. Уколико се жалба
поднесе ван парнице, њу оставински суд сматра недозвољеном и решење одбацује.
Жалба мора да буде благовремена, потпуна и дозвољена како би првостепени суд
одговорио на достављено жалбу учесницима у поступку. Уколико је жалба
неблаговремена, непотпуна или недозвољена првостепени оставински суд, којем се
жалба предаје, жалбу ће одбацити.
Одговор на жалбу може да се поднесе у року од 15 дана од достављања жалбе на
одговор.
Одговор на жалбу може да се поднесе у року од 15 дана од достављања жалбе на
одговор.
По пријему одговора на жалбу односно по истеку рока за одговор жалба евентуални
одговор на жалбу и сви списи предмета достављају се другостепеном суду (Чланови
377-381 ЗПП).
У оставинском поступку постоје три најчешћа разлога за жалбу. Један од тих је
погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање. Суд није имао увид у све
информације и све чињенице које су требале да му буду достављене. У пракси је то
најчешће пример тестамент за који суд није звао или ванбрачно дете, које није наведено
са осталим наследницима. Друга два најчешћа разлога за жалбу су већином формалне
природе. То је да се погрешно примени материјално право, где је најчешћи пример у
пракси олографски тестамент, који се потписује са једноставним речима најчешћи
пример "Ваш отац" и "Ваша мајка". Такви потписи немају никакву правну вредност и
такав тестамент је ништаван. Трећи најчешћи разлог за жалбу је то да се десила повреда
правила оставинског поступка. Пример из праксе кажу да је то најчешће ситуација у
којој суди судија који по закону треба да буде изузет. Такође један од честих случајева
је када се негативна наследна изјава узме у записник као позитивна наследна изјава.
Што се тиче ванредног правног лека, ревизије у оставинском поступку, она се користи,
тачније, изјављује против правоснажног оставинског решења које донет искључиво у
другостепеном поступку. Оног тренутка кад оставинско решење донето у
другостепеном поступку постане правоснажно, тачније када истекне рок за жалбу, за
одрицање од жалбе или повлачење жалбе, ревизија као ванредни правни лек више се не
може користити. Ревизија такође као и тужба мора бити благовремена потпуна и
дозвољена у супротном случају биће одбијена од стране првостепеног суда који доноси
решење о одбацивању ревизије. Субјекти које могу да поднесу ревизију су искључиво
учесници у оставинском поступку. Такође постоји јако битан услов у поступку када се
подноси ревизија, а то је да странка која подноси захтев за ревизију мора да има свог
правног заступника. Рок за подношење изјаве о ревизије је 30 дана од тренутка када је
препис другостепеног решења достављен.

12
Уколико се поднесе изјава за ревизијом, против другостепеног решења онда у нашем
праву то може да се уради у пет случајева. То су: потврђивање решења првостепеног
суда и одбацивање ревизије, потврђивање решење првостепеног суда одбацивању
жалбе, одбијање жалбе и потврђивање првостепеног оставинског решења, усвајање
жалбе и преиначивање првостепеног оставинског решења и на крају одбацивање
изјављене жалбе.
У наследном праву најчешћи спорови и сукоби мишљење који се воде када је у питању
ревизија је да није она дозвољена када је услов сама вредност предмета наследства у
поступку. Закон о парничном поступку каже да ревизија није дозвољена ако вредност
предмета спора не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, према средњем
курсу Народне банке Србије. Међутим постоје изузеци у пракси када је ревизија
дозвољена и ако предмет поступка има вредност мању од 40.000 евра. То је такозвана
посебна ревизија и она је дозвољена једино ако Врховни касациони суд изјави да је
дошло до погрешна примена материјалног права и да је потребно да се размотре правна
питања ради општег интереса или интереса равноправности грађана, уједначавање
судске праксе.
На крају треба и да погледамо који су то разлози саме ревизије од којих су увек у
питању формални разлози. То су повреде неких апсолутно битних правила оставинског
поступка у поступку пред првостепени и другостепени судом, овде јако битно
назначити да ревизија не може да се изјави због повреде правила о стварној
надлежности. Следећи разлог је повреда релативно битних правила оставинског
поступка у поступку пред другостепеним судом. И на крају као и код жалбе разлог за
ревизију може бити погрешна примена материјалног права. За разлику од тужбе као
редовног правног лека када је ревизија у питању није могуће да се изјави и да се
поднесе због погрешног и непотпуног утврђеног чињенично стање.

13
 4. ПРАВОСНАЖНОСТ ОСТАВИНСКОГ
РЕШЕЊА У СУДСКОЈ ПРАКСИ

О судској пракси у оставинском поступку смо спомињали у претходним поглављима.

Овде ћемо да се осврнемо на случајевима из праксе где ћемо видети како се тумачи
правоснажност из угла саме праксе.
Један од занимљивих случајева је када једна странка тачније учесник у оставинском
поступку може да истекне, да затражи неко своје право у парничном поступку иако је
већ донето правоснажно решење о наслеђивању. Једини услов да се затражи овакво
право је да учесник у оставинском поступку не истиче своје право својине на основу
наслеђа, већ по неком другом правном основу.
Има случајева у пракси који се односе на правоснажно решење о наслеђивању где су
странке које су учествовали у поступку по расправљању заоставштине везане у погледу
одлуке о праву наслеђивања уколико им законом није признато право да свој захтев
остварује у парници. Међутим, у пракси постоји један изузетак или могућност, а то је
да сваки учесник оставинског поступка може и после правоснажности решења о
наслеђивању тужбом да тражи ствар ко је била предмет заоставштине. Услов како би
ово било оствариво је то да тужбени захтев мора да се заснива на праву својине или
неком другом правном основу које није зависно од права на наслеђе.
Такође, у судској пракси постоји један случај, тачније, право које је стварноправне
природе и које незастарева. То је дејство правоснажног решења о наслеђивању када су
у питању брачни другови. Брачни друг оставиоца има овлашћење да након што издатог
правоснажно решење оставинског поступка у коме је и сам учествовао, али није поднео
захтев за издавање имовине по основу брачне тековине из заоставштине, тражи
признање права власништва на целој или делу заоставштине по основу брачне
тековине.
Правоснажно оставинско решење обавезује наследнике у оставинском поступку само у
односу на наследног правне, а не и у односу на стварноправне захтеве према
заоставштине.7

7
Антић; 2013, Београд; стр 151

14
 5. ЗАКЉУЧАК

Кроз овај рад смо прошли кроз две гране права наследно и грађанско процесно право и
видели њихово међусобно деловање. Објаснили смо правоснажност у обе димензије.
Њено деловање, могућност и границе. Резултат овог рада се осврће на теоријски оквир
који показује да правоснажност није необорива и није безгранична. Има своје мане и
границе. Објаснили смо да правоснажно деловање и у теорији и у пракси има своје
изузетке.
Главна тема и закључак овог рада је то да правоснажност оставинског решења је
релативна. Да се у формалном смислу више односи на неке условно речено техничке
ствари, док је у материјалном смислу тешка за дефинисати и разлучити. У
материјалном смислу правоснажност је најкомплекснија, јер су ту у питању сами
односи међу странкама и правне чињенице које се односе на саме странке које су као и
увек релативне и не могу се никад прецизно дефинисати. Прошли смо и кроз велики
број правних лекова и тужби како би се правоснажност оборила. А са освртом на
судску праксу можемо видети како две правне радње функционишу у складној
кохабицији.
У правном свету је досад позната чињеница да теорија и пракса нису увек у складу. Да
то зависи од случаја до случаја, да се закон може тумачити на разне начине. Тако и у
случају правоснажности оставинског решења. Иако у теорији правоснажност
функционише донекле савршено, у пракси је доказано да има доста такозваних правних
„рупа“ и изузетака које теоријска поставка није предвидела. Да су границе
правоснажности, ма колико биле јасно дефинисане у закону, апсолутно релативне у
пракси. Да су правни лекови разноврси и да имају велике распоне у деловању.
Зато сажетак и сам закључак овог рада је да у теорији су ствари концизне, чисте, без
већих дилема, док у пракси то није баш увек случај. Међутим, пракса се итекако
придржава закона, жели да нађе најбоље решење за саме странке у поступку, како нико
не би био оштећен, а правда и право били задовољни, као и интерес и равноправност
грађана.

15
16
 6. ЛИТЕРАТУРА

1. Антић, О. (2013). " Наследно право (приручници за полагање правосудног испита)" -

пето издање, Београд; Правни факултет универзитета у Београду и Јавно предузеће
Службени гласник
2. Ђурђевић, Д. (2020). " Институције наследног права", Београд; Правни факултет
универзитета у Београду
3. Јакшић, А. (2020). " Грађанско процесно право", Београд; Правни факултет
универзитета у Београду
4. Кеча, Р., Кнежевић, М. (2017). " Грађанско процесно право (приручник за полагање
правосудног испита)" - дванаесто издање, Београд; Правни факултет универзитета у
Београду
5. Закон о наслеђивању ("Сл. гласник РС", бр. 46/95, 101/2003 - одлука УСРС и 6/2015)
6. Закон о ванпарничном поступку ("Сл. гласник СРС", бр. 25/82 и 48/88 и "Сл. гласник
РС", бр. 46/95 - др. закон, 18/2005 - др. закон, 85/2012, 45/2013 - др. закон, 55/2014,
6/2015, 106/2015 - др. закон и 14/2022)

17