Имовина (појам, садржина и карактеристике имовине)

У обичном говору под именом имовине се подразумевају позитивне

вредности изражене у новцу на шта упућује и сама етмологија речи
(имати).

Под појмом имовине обично се подразумевају целокупна права и обавезе

која припадају правном субјекту.

Имовина има правно значење али постоје велика неслагања о скоро свим
питањима. Једни је уопште не спомињу, други (који су мнгобројнији)
посвећују јој значајну пажњу а за треће је она једна од основних категорија
грађанског права.

Тако је средином прошлог века у европској а посебно француској

литератури доминантна два правничка имена Обрија и Роа творце тзв.
класичне теорије по којима постоји веза између имовине и правне
личнисти.

Под појмом имовине се обично подразумевају сва права и обавезе која

припадају правном субјекту. Појам имовине се изводи из појма
личности тако да она почива на принципима:

*да само лица могу имати имовину јер само она могу имати права и
обавезе
*да свако лице има само једну имовину
*да је имовина недељива од личнсти тј до год је лице живо оно не може
пренети имовину у целини на друго лице, већ се могу пренети само делови
имовине.

Дакле имовина је јединствена и недељива.

Имвина представља једно апстрактно јединство и разликује се од права и

обавезе које је чине, јер права и обавезе могу да се умање, мењају и
нестану али тиме не нестаје имовина која постоји сво време.

Тако постоји тзв. објективна теорија имовине на коју су указивали

немачки теоретичари (Бекер, Бринц и Шварц) према њима је битан циљ
односно намена имовине где се правна целина имовине остварује
јединственом наменом имовине стога је могуће да постоји више
имовина у зависности од намене.
Један од ових теоретичара је сматрао да постоји имовина без субјекта. Ова
теорија према којој је субјект сама имовина је исто тако апстрактна и
искључива. Може се рећи да је ова теорија само техничка конструкција јер
субјекти у праву могу само бити лица а не и имовина.
Према новијим теоријама имовину чини скуп свих имовинских
субјективних права једног лица. Док обавезе не улазе у појам имовине већ
представљају терет имовине.
Имовина се дели на покретну имовину и непокретну имовину. Оваква
терминологија се користи и у законима.
Имовину треба разликовати од својине јер имовина поред својине
садржи и остала имовинска права.

Шта чини имовину ?

Имовину чине
*стварна права
*блигациона права која се могу исказати кроз имовину
* интелектуална права која имају имовински карактер

Дакле то су сва она права која се могу исказати у новцу. Како имовина у
модерном схватању обухвата само права погрешно је означавати ствари
као део имовине. Ствари су објекти права својине над којим се врши
право.

Поделу имовине на ПАСИВУ (сва права у имовини) и АКТИВУ (обавезу)

одбацила је модерна теорија.

Имовину чине само права и обавезе а дугови су само терет на

имовини, што значи да ће се обавезе намирити из имовине.

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ИМОВИНЕ

Сва имовинска права која припадају једном субјекту образују јединствену

имовину која се састоји из различитих права.

Јединство имовине огледа се у томе што се из скупа имовинских права

извршавају обавезе субјекта имовине.

ЗА СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ ДУЖНИК ОДГОВАРА ЦЕЛОКУПНОМ СВОЈОМ

ИМОВИНОМ установљавајући у корист поверилаца необезбеђених
залогом једно опште заложно право на дужничкој имовини, које је по
својој природи недељиво, као и сама имовина.
То значи да дужник за своју обавезу одговара свим својим добрима
покретним и непокретним, садашњим и будућим.

То значи да је целокупна имовина подједнако намењена измирењу свих

обавеза без обзира на време њиховог настанка.
Без имовине, као правне целине, правило о имовинској одговорности НЕ
БИ МОГЛО да се спроведе у живот.

Ако дужник добровољно не испуни своју обавезу,.... поверилац може

судским путем тражити да се намири из дужничке имовине. Имовина
дужника пружа гаранцију повериоцу за намирење потраживања.

Имовином се штити и сам дужник јер се обавезе извршавају на

његовој личности. Подела имовина на више делова је недопустива јер
би издвајање дела имовине од стране дужника могло довести повериоца у
стање да не може намирити своје потраживање. Повериоцу одговара да
сва имовинска права имају исти „правни режим“ а то је могуће само
ако је имовина јединствена целина.

Уколико би права повериоца била угрожена чињеницом да имовина није

јединствена он се може обратити суду и ПАУЛИЈАНСКОМ ТУЖБОМ
тражити заштиту од правних радњи свог дужника.

(ПАУЛИЈАНСКА ТУЖБА - Аctio Pauliana je vrsta tužbe (ili prigovora),

ustanova rimskog prava kojom se pobijaju dužnikove pravne
radnje učinjene na štetu poverioca,odnosno pobijanje pravnih
radnji dužnika, koji na različite načine umanjuje svoju imovinu,
kako bi onemogućio poverioca da se naplati. Svrha ove tužbe nije da se
poništi pravna radnja dužnika već da se ona učini bez dejstva samo prema
poveriocu koji je zahtevao pobijanje i to samo u obimu koji je potreban da on
namiri svoje potraživanje prema dužniku, Aktivno legitimisan za ovu tužbu je
dužnikov poverlilac, dok je tuženi lice u čiju korist je učinjena pravna
radnja dužnika, a ne dužnik. Ovo predstavlja jedan od izuzetaka da je
obligacija "res inter alios acta" odnosno da ima dejstva samo prema
stranama u obligacionom odnosu).

ЈЕДИНСТВО ИМОВИНЕ ПОДРЗУМЕВА МОГУЋНОСТ ПОВЕРИОЦА ДА СЕ

НАПЛАТИ ИЗ БИЛО КОГ ПРАВА КОЈИ ЧИНИ ИМОВИНУ, А НЕ САМО
ОНОГ ПРАВА ПОВОДОМ КОЈЕГ ЈЕ НАСТАЛО ПРАВО.

У случају правних лица постоји могућност образовања ужих имовинских

целина у оквиру јединствебе имовине правног лица. На пример код ДОО
улагач одговара за обавезе друштва само до износа свог улога у
друштву.
Појам целокупне имовине треба разликовати од заоставштвине.
Заоштавштина је ужи појам јер се нека имовинска права гасе смрћу и не
прелазе на наследнике. На пример, личне службености, право на
издржавање и сл.

имовина је склона промењивости јер поједина права која чине имовину

из ње излазе а друга права улазе у имовину и даље егзистира тиме се
мења ИДЕНТИТЕТ ИМОВИНЕ тј она остаје иста иако се повећавају или
смањују имовинска права.

Титулар имовине се НЕ МОЖЕ ЛИШИТИ ИМОВИНЕ против своје воље

нити она може бити потуно одузета. Смрћу титулара целокупна имовина
прелази на наследнике тако да наследници ступају у имовинска права
оставиоца.

Од правила да се имовина за живота не може одвојити од њеног титулара

постоји изузетак предвиђен Законом о наслеђивању републике Србије
где предак може уговором уступити своју имовину потенцијалним
наследницима и потомцима.

Правно лице престаје да постоји као правни субјект окончањем

СТЕЧАЈА који представља посебни институт колективног намирења
поверилаца генералним извршењем на имовини стечајног
дужника.