Моје путешествие у потрази за одговорима

Сусрет са православном браћом и сестрама

Помоз Бог, православна браћо и сестре ! Ја, недостојни и

грешни Небојша, након извјесног времена од повратка кући сабрах
све што прођох, што видјех и што чух на овом мом путешествиу па
сједох да напишем све то вама православнима. У овим смутним
временима осјетих потребу да кренем на пут и потражим одговоре,
те да покушам умолити наше православне оце, да нас поведу у
отворенију борбу против двају овосвјетских великих зала,
биометрије и екуменизма.
Молио сам Господа нашега да ме води на овом путешествиу те да
оно буде на корист како моје душе тако и душа православне браће и
сестара.
Тако наумих да кренем, а већ увече прије самог поласка онај
лукави ме спотакао којекаквим својим обманам и препрекама да
касно легнем и да теже устанем на вријеме. Уз све то, била је то
уједно и једна околност и догађај који је био стресан у одређеној
мјери те је обесхрабрујуће дјеловао на мене овако раслабљеног и
недовољно ревног у вјери за спасење сопствене душе. Но
схватајући, слава Богу, да је то све тако како јесте, помолих се
Господу у њега се уздајући и у његово водство па око 10:00 одлучно
пођох.
При поласку је опет било некаквих мањих спотицања и кашњења
те застајања јер сам слаб и расијан, а лукави не спава. Но, Господу
на водство сам се препустио. Дрину и ту измишљену проклету
границу прешао сам код Лознице у мјесту Шепак. Узеше ми личну
карту па умјесто читања мог имена са личне карте, скенираше код
на њој те кренух даље. Након вожње по киши тог тмурног дана
дођох надомак Ваљева гдје ме дочекаше сестра Хелена, сестра
Снежа и брат Рушке. Ту у православном дому иако је вријеме било
тмурно и хладно, сијало је сунце које грије душу човјека. Све је
одисало једном простом једноставношћу и ненаметљивошћу, а
љубав и гостопримство православне браће и сестара у мени су
будили велико охрабрење у овој мојој потрази за одговорима у овим
смутним и тешким временима. Жене су биле обучене тако пристојно
и у марамама и све је одисало таквим духом да ми се на тренутке
чинило да сам се вратио назад далеко у прошлост када је
православље било кодекс понашања, облачења и живота. Осјећао
сам се као да сам им род најрођенији јер су ме тако примили и
угостили. Неописива топлина чини да свако обесхрабрење ишчезава
када боравите са православном истинском браћом и сестрама, када
се са њима заједно молите, заједно ручате и разговарате. Тако се
запричасмо нешто дуже но што смо планирали. Сестри Хелени сам
дао дио камена из храма Гроба Господњег који је мени дао брат
Давор. Њему је овај камен из Јерусалима донијела сестра хаџи
Љиљана. Дао сам јој уз камен и мало Свете земље из Свете
Канавке из Дивјева коју ми је такође дао брат Давор. Све то је било
у кутијици изнутра помазаној освећеним уљем Светог Нектарија
Егинског. Много се обрадовала томе.
Унапријед смо телефонски заказали разговор са оцем
архимандритом др. Никодимом Богосављевићем из манастира
Голубац у селу Голубац. Желио сам овог високо образованог оца
који је у више наврата јавно бесједио против јереси и критског
сабора посјетити и молити га да се јавно оградимо од јереси и
епископа који су потписали јерес на Криту. Такође сам желио да га
питам да нас поведе у борбу против биометрије тј. у борбу за
укидање овог зла. Сестра Хелена је разумјела да ће отац бити у
манастиру од 12.00 па на даље. Кренули смо око 16:00. Крајолик је
био прекрасан иако је кишно хладно вријеме више давало утисак
јесењих хладноћа. Само је зеленило разобличавало ту лажну јесен.
Пут до манастира преко зелених брежуљака није једноставан.
Бројна макадамска рачвања учинила су да се убрзо изгубимо.
Тачније скренули смо са пута за манастир. Након неколико,
окретања и враћања уназад, те распитивања код пролазника
нађосмо манастир. Капија је била откључана. Онако бојажљиво
уђосмо. Бар ја за себе могу рећи да сам се осјећао тако. Бојажљиво
од неизвјесности. Киша, хладно, почињм кашљати. Нека грозница
ме хвата, већ је касно, а ја толико километара од Брчког. Да ли ћу
наћи оца Никодима ? Да ли ћу успјети разговарати са њим ?
Ушли смо у храм, цјеливали иконе и чинили све онако како се чини
у храму православном те изашли и потражили оца. Но није био ту.
Пошто је он једини житељ манастира никога нисмо нашли.
Покушали смо преко другог брата доћи до броја оца Никодима јер
се сестри Хелени испразнила батерија телефона. Нисмо успијевали.
Некако смо ипак успоставили контакт и отац нам је одговорио да је
чекао али је морао отићи. Замолили смо га да ме прими сутрадан
али није био сигуран јер је имао обавеза. Остало је на томе да ћемо
се можда видјети сутра, мада сусрет није био извјестан. Кренули
смо назад за Ваљево. Одвели су ме до брата Милисава код којег је
требао да преноћи брат Миле из Горажда, а ја да исти дан идем за
Обреновац код тетке. Међутим, брат Миле је био спријечен да пође,
а за мој полазак ка Обреновцу било је прилично касно по овако
кишовитом времену. Брат Милисав је брат у пуном смислу те ријечи.
Он и његова вриједна супруга Милка, која се уствари зове Драгана
ал је зову Милка, су ме угостили као најрођенији род. То вече добио
сам грозницу и високу температуру. Обесхрабрен, изашао сам до
аута да узмем неке ствари. Размишљао сам како и шта даље.
Нисам дошао ни до оца Никодима, а планирао сам до оца Симеона
у Рукумији и оца Јоила у Ћириловцу. Грозница ме је тресла те нисам
знао ни како да возим до куће назад, а камоли толики пут који сам
наумио. Био сам око 150 километара далеко од куће, обесхрабрен,
готово па и очајан. Шта урадити и како се вратити кући? Ту напољу
док су по мени падале капи хладне кише помолих се Господу за
водсво и одлучих да по сваку цијену наставим даље јер знам да Бог
не оставља оне који га траже. Знао сам да ће Он наћи за мене
ријешење. Вратих се у кућу код брата Милисава и његове вриједне и
љубазне жене, а наше сестре Милке. Дао ми је нешто за
температуру али мени је било јако хладно и дрхтао сам. Брат рече
жени да наложи ватру но ја сам инситирао да то не раде због мене
јер мени ће и даље бити хладно. Донесе Милисав праве вунене
чарапе те их обух. Помолили смо се Богу, вечерали изврсну вечеру и
захвалили. Затим сам попио чај и онако под грозницом сам пошао
да спавам. Брат ми је дао прави вунени јелек. Онај од народне
ношње. Е кад га обукох... препородих се. Спавао сам тако лијепо.
Ујутро се пробудих прилично рано. Изузев мање прехладе, осјећао
сам се одлично. Заиста. У односу на оно стање претходне ноћи
осјећао сам се невјероватно боље. Доручковали смо и попричали.
Сазнао сам многе ствари о страдању нашег народа на тим
просторима. Испричао ми је како су његови рођени убијени за
вријеме комунистичког режима. Чак и жене па и дјеца су била
убијана, а чешће одвођена од родитеља. И то све само зато што су
били православни или зато што нису били за комунизам. Неки су
убијени само зато што су прије другог свјетског рата били у једници
Драже Михајловића док је он био официр регуларне војске
Краљевине Југославије. Брат Милисав ми је показао и разну
документацију и свједочења у вези свега тога. Поклонио ми је мајицу
са Ваљевском Грачаницом те још неке мени вриједне ствари.
Вријеме је текло те смо се спремили и кренули пут манастира
Голубац.

Сусрет са оцем Никодимом

 Тај дан је за разлику од претходног био сунчан и лијеп. Дошли смо
до манастира и брат Милисав је кренуо ка свом селу да обави
послове око живине, а ја остадох да се нађем са оцем Никодимом.
Молио сам Господа да ми у уста стави оне ријечи и питања оцу, које
ће бити корисне како за моју душу тако и за душе православне
браће и сестара. Добио сам број оца Никодима од сестре Хелене па
га бојажљиво позвах и замолих за сусрет. Било је јутро око 9 или 10
часова. Рекао је да има обавеза у граду у 12. Био сам спреман
чекати га но он је одлучио да ипак разговарамо када сам већ дошао
ту до манастира. Примио ме у салу и понудио соком и посним
колачима. Осјећао сам извјесну трему пред духовним и
интелектуалним ауторитетом оца Никодима.
,,Шта још радиш осим што не радиш ништа?“, нашалио се отац
Никодим.
Затекао ме том шалом неспремног је па сам нешто збуњено
промрмљао.
За почетак му изнесох једно виђење чисто да започенем разговор.
,,Отац Симеон рекао да је персирање вјероватно западна
новотарија јер ако смо са Богом на ти, нема разлога да међусобно
будемо на ви.“
,,Не слажем се баш са тим.“, рече отац Никодим.
Наравно ја сам то уважио и обраћао му се персирајући га.
Рече још: ,,Хтео си причати. Време прича је прошло.“
Хм, помислих како је можда рекао баш оно што је требао рећи.
Вријеме прича је прошло... Да, требамо се показати на дјелу,
помислих. Тада ми у мисао дођоше ријечи Господа нашега из Светог
Писма гдје Он сам каже да неће сваки који му говори Господе,
Господе ући у Царство Небеско.
Осјетих некакво охрабрење па почех са првом темом или
питањем.
,,Све што ћу рећи није чисто моје расуђивање, већ знајући да сам
слабог и варљивог ума у ова опасна и смутна времена, морао сам
да се водим осим читањем Светог Писма и пророчких ријечи у њему,
казивањем Светих отаца, подвижника, преподобних стараца, наших
, руских, грчких и свих православних великих духовника и стараца.
Све ово уз молитву Богу да ме одржи на правом путу.“, рекох му.
На ово ме отац Никодим прекину да ми објасни следеће ствари о
расуђивању.
,,Дар раусђивања не добија се тек тако, већ га даје Бог коме он
хоће.“ Наравно да сам се у овоме потпуно сложио са њим.
Даље рече: ,,Дар расуђивања се не даје толико баш пустињацима,
подвижницима , келијским старцима и испосницима већ некима који
управљају нечим. Овима првима се углавном дарује дар
исцелитељства и чудотворства.“, објасни отац Никодим.
Запитах се у себи због чега ми овако говори. Да ли претпоставља
шта ћу зборити будући да зна шта данашњи старци попут баћушке
Рафаила Берестова казују ? Како то може рећи ? Па да ли онда
Свети Серафим Саровски није имао дар расуђивања ? Да ли старац
Авељ није имао дар расуђивања. Да ли бројни подвижници и старци
који зборише сви једнако нису имали дар расуђивања ? Зашто су
цареви и управитељи када треба да донесу одлуку ишли код страца
пустињака и подвижника ? Не знам, нисам у себи ништа тврдио већ
сам се само питао.
Почех са првим питањем тј. темом.
,,Схватио сам да је име сама суштина човјека и човјек се
препознаје по кршетном имену које је дар од Бога. И на земљи само
човјек има име и у њему је енергија наше душе. Наша имена су у
књизи живота. Јасно је да морамо да чувамо наша имена као дар од
Бога и суштину наше словесности и наше душе коју немају
звијериње односно животиње. Циљ нечастивог је да нас прије било
какве смрти уподоби за ад умјесто за Царство Небеско. Дакле када
се у мом случају ја одлучим на подношење захтјева за издавање
личне карте, установа која издаје документ додијели ми број у виду
кода којим ће ме касније идентификовати. Баш као што су ме
идентификовали на граници на почетку овог мог путовања. Ја затим
прихватам такав документ и потписујем дигитализованим потписом
и дигитализованим скенирањем отиска прста. Сваки пут када ме из
неке потребе идентификују, умјесто да прочитају прво моје име, а
затим остале податке, они скенирају мој број у облику бар кода како
би ме идентификовали, а затим ишчитавају моје податке. Ја сам се
дакле на овај начин одрекао свог крштеног имена које је пало у
други план иза броја или кода. То сам урадио прихватањем
кодираних ЦИПС докумената који још нису били биометријски али су
свеједно зло јер је тај број уствари бројно име које садржи 666 и
налази се у компјутеру који се назива звијер. Тај број који сам
прихватио је дио система дизајнираног да у будућности служи
антихристу у владавини над жигосаним људима. Ово је прво
одрицање које је присаједињење броја имену. Код биометрије се
ради о томе да се слика особе преводи у дигиталну информацију са
кључним тачкама препознавања као и отисак прста. За сада ово
двоје се везује опет за број у дигиталном облику који је умјесто
имена додјиељен човјеку, а формиран је у комјутеру који се заиста
зове звијер данас и садржи 666. Ово је друго одрицање и
присаједињење броја тијелу. То је друго антипогружење
антихристовог антикрштења и уписивања у његову књигу смрти. На
овај начин ми одаљавамо анђела чувара од себе, гушимо глас
савјести и све више се уподобљујемо за коначно жигосање и
примање универзалне картице као у Русији када се изотропским
ласером у кожи нанесе оку невидљив печат што је издајаа Христа,
губитак благодати и пут у потпуно гушење савјести те суноврат у
пакао.“
Затражио сам благослов за одбацивање ових докумената. Он је
одбио да ми да благослов образложивши да онда благослов везује
њега и мене. Рекао је да је раније о овоме говорио и да то има на
његовом сајту. Испричао ми је је да када су њега питали жели ли
личну карту са чипом или без чипа, рекао им је да жели са чипом.
Отац тврди да ти документи немају неку значајнију духовну опасност
погубну по душу. Каже да то јесте један мањи корак у настојању
глобалиста да учине човјека робом али нека они њега обиљежавају
како хоће, нека додијељују број који хоће. Још од њега нису тражили
да се одрекне Христа и у томе је суштина. Када то буду од њега
тражили, онда он неће прихавтити тај жиг. Међутим нисам се могао
сложити са тим јер сви Свети људи и Божији видеоци којима је Бог
дао визије и дар пророштва да виде догађаје из Откровења уче нас
да антихрист неће тражити да се људи одрекну Бога већ ће се
напротив претвартаи као кротак и мирољубив, представљајући себе
Христом или послаником од Бога. И како ћемо тада када не буде
било готовог новца успостави се потпуни тоталитаризам пружити
икакав отпор ако данас нисмо у стању пружити отпор овом
биометријском злу које је корак ка жигу ? Затим је отац Никодим
погледао моју личну карту и рекао:
,, Па ту нема броја 666 јер КОД на њој није као што је на свим
производима, са продуженим линијама на почетку, средини и на
крају.“
,,То нема везе, људи од струке доказали су да сваки бар код има
666. Шта ако вам ја сада докажем да ту има број 666 ?“, упитах га.
Дакле он је констатовао да лични документи данас нису ништа
позитивно али нису за сада ништа опасно по душу. Ако се редовно
причешћујемо, постимо, исповиједамо, нема опасности од
данашњих докумената. Рекао је да ако се кајемо за гријехе и будно
мотримо у духовном смислу примијетит ћемо тај тренутак, када
власти издају неки документ или нешто што је погубно за нашу душу.
Али ево ја кажем да све то радим и да сам примијетио да је ово
погубно за моју душу. Ипак он сматра да чип који се буде давао на
уградњу у тијело не треба прихватити по никакву цијену јер је то
нешто попут скрнављења тијела или тако некако.
Поменуо сам му упокојеног Василија Новикова којег су звали још и
бјесогонитељ. Рекао је да не зна на кога мислим, што ми је било
чудно. Испричао сам му како је тај руски отац изгонио демоне и како
сам гледао снимак на коме га демон из жене покушава преварити
али отац се држи Христа и демон је свезан. Испричао сам му како је
сам демон био натјеран да говори о документима и погубности по
душу ових докумената и пластичних картица због којег ће многе
душе у ад. Отац Никодим је рекао да не зна баш за то те није више
коментарисао.
Друга тема о којој сам започео разговор са оцем Никодимом је
била опасност од екуменизма и критске јереси те помињања или
непомињања оних епископа на литургијама који се не оградише од
јереси са критског сабора или је чак потписаше и прихватише.
Рекох му: ,,Оче ево обрадовало ме је сазнање да ваш епископ није
присуствовао критском сабору.“
,,Ха, ха , ха, ха !“, громко се насмијао. „ Да, био је... и то у
последњи час. Требао је да иде епископ из Америке али није могао
јер му је изгорела црква. И онда су се они питали кога још да поведу.
На крају су се досетили да поведу епископа ваљевског.“, објасни
отац Никодим.
Још рече: „ Па они се са њим готово па спрдају.“
Схватих да говори како се епископи екуменисти и патријарх скоро па
спрдају са епископом ваљевским.
Описао ми је како су га просто онако „угурали“ на сабор, а да није
стигао ни рећи да ли жели или не. Тако да је у задњи час отишао на
тај сабор.
Отац ми је испричао како је његов епископ сликао телефоном свој
потпис у рубрици ПРОТИВ испод документа о односу Православне
Цркве са осталим „хришћанским заједницама“. Дакле није потписао
да је сагласан са тим документом већ да је против. Овај му је
одговорио да је то бадава када је потписао неке од докумената на
том сабору који садрже три друге јереси. Нисам схватио које су
јереси у питању али то није суштински ни битно.
Затим сам га питао: „Оче, да ли ми онда требамо присуствовати
литургијама на којима се помиње епископ који је прихватио или
потписао ове јереси ?“
Одговорио ми је: „Ви са тим немате ништа. Ви сте мирјани и ви за
то не сносите одговорност. Све докле се литургија не измени и
докле се врши Православно, ваше је да идете на литургије. Чак и
ако има неких ситних измена које нису значајне али нису ни добре,
опет је литургија валидна. Ако вам те измене сметају, онда тражите
храм где нема тих измена у литургији. Све док нема измена у самом
чину освећивања вина и хлеба, докле се тај чин претварања вина у
Крв Христову и хлеба у Тело Христво врши исправно и Православно,
литургија је валидна. Када ту наступе измене онда више није
валидна.“ Он се не слаже да се уносе било какве измјене у
литургију и писао је о томе у својим књигама те јавно бесједио.
Отац Никодим се слаже са констатацијом да је сабор на Криту
незаконит, невалидан и лажан те да само Цар може сазвати
Васељенски Свети Сабор. Објаснио ми је да иако нису сви епископи
потписали да су сагласни са свим документима сабора, нити су
учествовале све помјесне Цркве, организатори сабора су са
учесницима који прихватају сабор констатовали да су одлуке сабора
обавезујуће за све јер су патријарси потписали те документе. Дакле
то је типична папска доктрина која ниподаштава саборност Цркве.
„То је био сабор папа или папско сабрање.“, рече отац Никодим.
„Црква је окупирана од стране екумениста и јеретика. Ми смо под
окупацијом.“, додао је.
Објаснио је да постоји тај пут и начин силаска Светог Духа од Оца,
кроз Сина у Цркву, кроз епископе па на свештенике и према
мирајнима, колико сам могао да га пратим. Писао је о томе у својим
књигама. Он каже да иако су епископи јеретици или екуменисти да је
тај пут силаска Светог Духа и даље непромијењен и није прекинут.
Питао сам га :“ А шта ћемо са анатемом коју су оци са Свете Горе
са баћушком Рафаилом Берестовим бацили на епископе који су
прихватили документе критског сабора и оне свештенике који их
помињу ?“
Одговорио ми је: „Та реч има своју тежину, али они немају
континуитет у том ставу.“
Нисам могао да се надговарам са њим али сам помислио :
„Па чекај, баћушка Рафаил, толике године служи Богу на Светој
Гори, подвижник и пустињак отшелник, пред крај овоземаљског
живота...да буде тако непромишљен и баци анатему без разлога,
неоправдану пред Богом ? Па да ли би се такав старац усудио да
погуби на тај начин своју душу ?“ И не сам он, већ сви ти оци и
монаси са њим.
Питао сам оца Никодима шта мисли о епископу Артемију. И за
њега ми је рекао да нема континуитет у том свом ставу одјељивања
од јеретика или екумениста па се поставља питање његове
искрености у свему томе. Јер има празнину од двадесетак дана
колико сам схватио. Због тога се тај његов потез може посматрати не
само као његово исповједништво вјере већ као његову контра мјеру
на рашчињење њега самог од стране екумениста. Каже да је
написао књигу о томе.
„Нити је рашчињење Артемија законито, нити је његово
отцепљење законито“, констатовао је отац Никодим и објаснио да у
томе лежи начин и пут помирења Артемија и Синода који га је
рашчининио.
 Отац је рекао да када је Артемије хиротонисао једног хорепископа
да се он није успротивио томе. Каже да је помислио : „Хајде нека не
замре то.“ (ваљда мисли на борбу против екуменизма) Али када је
Артемије наставио да хиротонише још хорепископа онда се већ није
могао сложити са тим.
Питао сам га у вези обраћања јеромонаха Гаврила Кондрашова и
његовом објашњењу да је опсано по душу наставити молитвено
општити са онима који су прихватили или исповиједају јерес као и са
онима који помињу јеретике. Отац Никодим ми је рекао да је
Кондрашов уплашен, преплашен превише.
Такође ми је рекао да се не слаже са тим што ради сестра Хелена
Гранић. Она је узела да брани Цркву. Шта има она да брани Цркву ?
„Христос ће то да учини.“, каже он.
Када сам га питао како ће то Христос да уради, он ми је одговорио
да ће да одбрани Цркву кроз крв.
Рекао је да се не слаже ни са тим што раде Грачанички стражари,
јер је то јалов посао. Нема, као то је готово.
Нема плода, како он каже. И ја сам мислио у почетку да нема
плода. Међутим пренио сам му ријечи сестре Хелене на ову
констатацију. Она је уочила да се кроз литије и борбу за Ваљевску
Грачаницу велики број браће који нису живјели православно
прикључило православљу. Велики број њих који уопште није постио
нити живио православно, почео је да живи православно. Отац
Никодим се сложио да то јесте позитвно у вези тога иако мисли да
монах Антоније ради као и Хелена узалудан посао и да не могу они
бранити Цркву већ ће то урадити Христос.
Отац каже: „ Христос ће то да уради. Када дође цар има све
јеретике и екуменисте да построји. Само не знам како ће се
екуменисти оправдати када дођу на страшни суд непокајани.“
Помислих: „А кога ће то цар да води у рат ако не нас људе ? И
какав ћете ви из монаштва и црквеног клира дати одговор цару или
Христу ако не преживите тај рат ? Има ли оправдања за млакост?“
Ипак га упитах :,, Па оче, не мислите ли да би требало нешто ипак
чинити ?“
„Па ја чиним. Јавно говорим против јереси. Пишем књиге против
јереси екуменизма. Ево оградио сам се у манастиру од јереси. Нема
измене литургија нити било чега. Ето чиним. “, одговорио је.
Хм, а и даље при освећивању хљеба и вина помиње свог епископа
за којег је и сам рекао да је потписао три јереси. Дакле причешћује
се из исте чаше са јеретиком јер који потпише и сложи се са
јересима није ли јеретик ? Но, нисам улазио у даљу дискусију.
Питао сам: „Гдје је онда граница ? Шта је то што мора да се деси
да ми онда закључимо да је то онај моменат из Откровења и
моменат из казивања светих људи и прозорљивих стараца ? Шта је
линија преко које се не смије о прећи и морамо одустати од
саучествовања у молитви и општења са онима који пређу ту
линију?“
Одговорио ми је: „ Када се заједно причесте са јеретицима,
римокатолицима или било којим другим. Или када прогласе
уједињење. Тада су они за нас мртви.“
Сам отац Никодим је у својој књизи о сабору разобличио јереси
којима се отварају врата за уједињење са католицима и којима се
приближавају ставови са овим јеретицима.
Питао сам га како да пређемо преко 15. канона прво другог
цариградског сабора у вези помињања епископа који јавно
проповиједају или прихватају јерес.
Канон гласи овако : „А они, који се одјељују од општења са својим
епископом због какве јереси која је од Светих Сабора или отаца
осуђена, то јест кад он јавно проповиједа јерес и отворено о њој у
Цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима
зато што су прије саборног разбора оделили се од таквога епископа,
него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји.
Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и
назовиучитеље, нити расколом порушили јединство Цркве, него
напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“
Овако је објаснио : „ Када су канони у питању ту морамо обратити
пажњу на свако слово и сваку запету. На сваку реч и смисао.“
Отац каже да канон говори о јереси осуђеној од светих сабора или
отаца. Екуменизам није постојао у то доба тако да није осуђен од
светих сабора. Јесте осуђен од отаца када се појавио али каже да ти
оци који су га осудили нису престајали помињати епископе због ове
јереси и нису се на тај начин оградили па ево и ми слиједимо онда
те оце.
Нисам улазио у даљу дискусију, а сјетио сам се ријечи Светог
Козме РАВНОАПОСТОЛСКОГ :,, Проклињите папу, од њега је СВО
ЗЛО.“ Шта је екуменизам до снисхођење папи или свему злу како
каже РАВНОАПОСТОЛСКИ светитељ ?
Питао ме зашто не узмем да слиједим једног нашег оца, рецимо
оца Симеона, православну стијену.
,,А отац Јоил?“,питао сам.
,,Да и он је велики духовник и православна стена. Њега можеш
следити.“
Онда сам му испричао како је отац Јоил бесједио да је приликом
покушаја да узме нове документе и приликом фотографисања
осјетио да је изашла сва духовност из њега и да се испразнио. Није
хтио дати отисак и тражио је да га бришу. Једва се каже вратио.
,,Ја...не могу баш да верујем баш у то“, рекао је отац Никодим на
моју причу.
Па, питах се у себи: ,,Како не вјерујеш оче када ми малоприје рече
да слиједим оца Јоила, православну стијену?“
На крају ове теме додао је да ако баш желим могу одбацити
документе као један вид моје жртве али да то није неопходно за
спасење моје душе. Каже да му то помало личи на неку врсту
мазохизма. Предложио ми је да пратим Серафима пирејског којег и
он слиједи јер не иде ни радикално лијево нити радикално десно,
већ исправном средином. Отац Никодим за себе каже да иде
средином те да је он овако, најлибералнији.

Ту смо завршили разговор и дотакли се теме о облику Земље и

свемиру. Сложили смо се да Земља није лопта у бесконачном
свемиру која ротира око осе и он је рекао да је случајно видио нека
истраживања људи који се баве овом тематиком. Дошао је до
закључка да су у праву и да се у Цркви треба борити за сваку истину
и против било којег облика лажи.
Рекао ми је да је добро што сам опрезан и истражујем али да сам
превише уплашен. Није ми хтио дати благослов за одбацивање
докумената. Рекао ми је да се не плашим већ да се радујем у
Христу.
„ Цар ће доћи и жртва мученика Романових је залог за долазак
православног цара који ће ујединти и ослободити Православне.“,
рекао је. „Има све да их построји.“, додао је. Благословио ме је и дао
ми двије његове књиге: „Ипак се не окреће“ и „ Свети и велики сабор
2016.“ У другој разобличава критски сабор.
На крају се насмијешио и нашалио на свој рачун: „ А сада морам
ићи, одвести свој скромни ауто BMW мајстору.“
Поздравили смо се и растали.

Прије разговора са оцем Никодимом молио сам Господа да од оца

чујем оно што ће бити корисно како за моју душу тако и за душе
православне браће и сестара. Разговор је текао и одговори које сам
тражио остали су нејасни и недоречени, непотпуни... Ипак прва
реченица коју ми је отац Никодим рекао је баш оно штто је требало
да чујем, за шта сам молио Господа. То је само изговорио тек тако,
више се није враћао на то.
Рекао је одједном и само једном: „Хтео си причати...време
прича је прошло.“

Кренуо сам до брата Милисава како би смо заједно отишли до

потопљене Ваљевске Грачанице.
 Окрепљење душе код Ваљевске Грачанице

Завршивши разговор са оцем Никодимом упутио сам се до дома

нашег брата Милисава. Нашли смо се и кренули до најстарије и
највеће светиње Србскога Православног Народа, манастира
Ваљевске Грачанице т.ј. потопљеног храма посвећеног Светом
Архангелу Михаилу.
Дођосмо до те проклете бране „Стубе -Ровни“. То је земљана
брана попут насипа која спаја два узвишења или брда и прекривена
је каменом. По ријечима градитеља брана, такве бране би требале
бити уствари најстабилније. Међутим, акумулације са таквим
бранама морају се одмах пунити водом. Брана је зауставила ток
двије мање ријеке, Сушице и Јабланице па се и језеро настало на
тај начин, рачва у два крака. Ова акумулација од 50 милиона кубика
воде није одмах пуњена водом већ се брана сушила на сунцу и
мрзла зими прије неголи је акумулација напуњена. У тренутку док
смо стајали поред бране видјеле су се влажне флеке у доњем
дијелу бране. Ово никако није добар знак. То значи да вода налази
неке пукотине или канале и провлачи се кроз брану. Знамо шта бива
ако вода крене нагло да протиче и испире ту брану у облику насипа.
Ваљево се налази у току испод те проклете бране. Ово је иначе
веома трусно подручје гдје су прилично учестали потреси тла.
Попели смо се на брану и када сам погледао на површину воде
језера згрозио сам се. По површини је пливала некаква масноћа,
много отпада, смећа, пластичних флаша и некакве прљавштине.
Дакле то је „њихово“ ријешавање питања снабдијевања Ваљева
водом. Акумулација уопште није ни приближно довољно очишћена и
припремљена за намјену питке воде. Та вода је сада дошла у додир
са рудницима и загадила се тешким металима, чак вјероватно и
живом. Ваљево нема фабрику воде већ се таква прљава вода из ове
акумулације једноставно пусти кроз филтере у водовод. Да иронија
буде потпуна и загонетна, по ријечима Ваљевчана, па и брата
Милисава који је ту био самном на брани, Ваљево никада није
имало проблема са водоснабдијевањем. Ваљево је имало 7
подземних изворишта са водом која је међу најквалитетнијим
водама у Европи. Сада се ова прљава и загађена вода улила у та
изворишта и трајно их загадила. Они Ваљевчани који су иоле
самосвјесни не пију више воду из водовода јер се осјети на бару т.ј.
на муљ веома често. Сами инжињери признају да имају велики
губитак воде и да она вјероватно одлази у та подземна изворишта.
На дну бране има испуст за одржавање нивоа акумулације који иде
у корито ријеке Јабланице. Ријека уствари не тече иако је
акумулација напуњена, а нове количине воде константно дотичу у
акумулацију. Вјероватно зато што вода загађена тешким металима и
живом из рудника одлази у подземне изворе питке воде који су сада
трајно загађени.
Још у вријеме СФРЈ војска је радила студију евакуцаије. Закључак
је да је евакуација немогућа јер би плимни талас био висок 22 метра
и за 13 минута би стигао у Ваљево што евакуацију чини немогућом.
Број жртава би био катастрофалан јер се не ради само о поплави и
утапању већ механичком рушилачком удару воде. Сликовито
речено: Од зграде општине остали би само темељи.
Првобитни пројекат био је планиран тако да је брана требала бити
за пола своје висине нижа. Ипак Зоран Михајловић, масон и бивши
предјседник општине Ваљево те бивши министар кумовао је томе да
брана буде дупло виша. Па ЗАШТО ? Ако Ваљево није никада
имало проблем са водом, ако је опасност од земљотреса и пуцања
бране очигледна, ако не постоји могућност евакуације ( да не
помињем терористички напад), онда зашто ?
Одговор лежи у чињеници да је Зоран Михајловић масон.
Шта су масони хтјели постићи овим чином ?
У горњем дијелу долине која је сада напуњена водом налази се
манастир Ваљевска Грачаница. Ту је храм посвећен Светом
Архангелу Михаилу. Око самог храма има ПЕТ ДО ШЕСТ ХИЉАДА
веома старих гробова који су остали потопљени. Једна монахиња
која је 22 године живјела у Превлачком Манастиру била је присутна
при ексхумацији Превлачких Мученика. Она тврди да су облици
камена који су нађени при тој ексухамцији Превлачких Мученика
идентични троугластом камењу нађеном у гробовима око Ваљевске
Грачанице. Ти облици камења изнад глава говоре да су то гробови
из трећег вијека. По неким другим облицима камења који су нађени
може се закључити да су неки гробови из шестог вијека. Све то је
ова монахиња видјела приликом ископавања. Постоје и докази који
упућују да је ова светиња чак из првог вијека. Изнад Цркве, узводно
према ријеци Грачаници по којој је ова Светиња добила име налази
се пећина са уклесаним записима и рибом што је симбол Хришћана
из првог вијека. Та пећина је највјероватније била испосница
монаха. Ту је вјеровано била цијела монашка држава на овом
подручју, гдје је саборни храм био баш та потопљена светиња.
На оближњем брду била је осматрачница јер су за вријеме
Турака осматрачи јављали када би ови пошли надирати. Међутим
Турци су лукаво успјели једном да опколе и побију четири стотине
монаха. Након неколико деценија су оборили Црквени храм до
темеља. Током пар деценија све је запустјело. Затим се опет
оформило братство од стотину монаха и стотину искушеника т.ј.
ученика. Међутим, Турци су поново опколили и побили те монахе и
срушили храм до темеља. Опет је на неколико деценија све
запустјело. Онда су по предању Гласа цркве из 1924. године из
Ужица дошла два брата са породицама и населили ово напуштено
свето мјесто те су уочи празника чули појање анђела. На мјесту гдје
је био олтар била је никла липа. Та браћа са породицама су на липи
видјели некаква свјетлила. Схватили су да је то опомена од Светог
Архангела Михаила коме је храм био посвећен те да их опомиње да
су на манастирском имању и да треба да саграде црквени храм. Они
1817. године трећи пут дижу на истим темељима Цркву која је у
садашњем облику, у староморавском стилу. Нису имали довољно
средстава да изграде кубе или куполу али су у зидовима
конструктивно остављена проширења и учвршћења за куполу.
Када је наш свети Владика Николај Жички 1930. године градио
своју задужбину Цркву у Лелићу гдје се данас налазе његове свете
мошти донешене из Америке, довео је чувене охридске мајсторе јер
је тада био владика охридски. Прибавио је материјал за Цркву у
Лелићу и саградио је, а дио материјала донио је овдје до Ваљевске
Грачанице и саградио кубе или куполу. Тако да је наш владика
Николај постао сактитор ове светиње. Оно што је важно је то да
када је владика Николај са два ђакона пошао из Лелића за Пустињу,
наишао је покрај ове Светиње и ушао унутра. Неколико сати се
задржао у олтару наш свети владика Николај Жички у овој светињи
Ваљевској Грачаници. Након неколико сати изашао је унатрашке са
рукама подигнутим небу и било је очигледно да је имао виђење.
Рекао је: „Ова Светиња имаће велика искушења.“ При томе су му
пришла три брата и тражили су му благослов да иду на Свету Гору
пјешке.
Владика им је одговорио: „Не морате ићи на Свету Гору, ево вам
Свете Горе у Србији“.
Предање говори да су ову светињу градили Немањићи, међутим
јасно је да може лако бити да је грађена и раније.
Када су наводни археолози и истраживачи из завода за заштиту
споменика и културе дошли да копају, откопали су четиристо до
петсто гробова и однијели кости из тих гробова некуда на
истраживање. Приликом ископавања гробова у самом броду
црквеног храма, браћа, грачанички стражари су видјели једне
темеље који су ужи од данашњих темеља храма те се види да је
први храм био нешто ужи.
Ту је било шест спратова гробница.
 Срећом да ови богоборци нису копали у самом олтару. Сигурно их
је сам Господ спријечио у томе. Унаоколо је остало пет до шест
хиљада древних гробова по чему се види колика је то Светиња. Око
самог Храма било је четири спрата сахрањивања. Са друге стране
код улаза било је шест спратова сахрањивања, као јама. Гробови на
трећем нивоу имали су камење за које поменута монахиња тврди да
су из шестог вијека јер су исти као каменови код Превлачких
Мученика. За покојнике на четвртом нивоу гробница монахиња по
облику камења тврди да би могли бити из трећег вијека.
Поред свега овога, поред појања анђела и чудеса, те поред
осјећања велике благодати приликом литургије и служби,
несрећници и непријатељи Србства и Православља предвођени
Михајловићем су подигли брану до тог нивоа да би по налогу масона
потопили ову светињу која је ВЕЗА НЕБА СА СРБСКИМ НАРОДОМ.
То је веза низ коју се обилно слијева Божија Благодат.
Иако вода пуни кањон узводно и улијева се у подземне изворе
кроз кречњачке стијене те се губи 512 литара у секунди, богоборни
отпадници неће да испусте дио акумулације како би Светиња
изашла из воде. Постоји и ријешење са преградом испод храма како
би храм остао непотопљен али онда циљ непријатеља
Православља неби био испуњен.
Али има нешто интересантно и охрабрујуће у свему овоме што
говори да се са Богом надметати не може.
Пошто ова светиња није имала бетонски већ земљани под, у њој су
као и око ње, како већ рекосмо, сахрањивани игумани или црквени
великодостојници кроз вијекове. Литургије су практично вршене над
тим гробовима. Због тога се ту осјећала тако велика благодат на
присуству литургијама. Каже се да ко није присуствовао литургији у
Ваљевској Грачаници једноставно не може знати каква је ту
благодат и не зна шта је то.
Када је завод за заштиту културе и споменика почео да ради
ископавања тих гробница у тих шест слојева гробова, довели су
нестручне мјештане, неке момке. Онда су ови због нестручности
крамповима и другим алатом ломили те кости, лобање и скрнавили
те веома очуване, онако жућкасте, непропадајуће кости како описује
брат Милисав. Затим су се тим младићима који су скрнавили
гробнице почеле дешавати ружне и срашне ствари. Било је
случајева да дигну руку на себе, случајева скидања са вјешала и
разне сличне ствари. Тај исти завод је онда све те кости потрпао у
76 џакова и помијешао их те однио на испитивање. Стајало је то код
њих по ходницима и подрумима. Међутим почеле су им се дешавати
разне чудне ствари. Они се поплаше јер су плашљиви као већина
безбожника, те узму те џакове са костима Божијих људи и однесу у
истраживачку станицу Петница. Та станица није ништа друго до
регрутациони центар за младе масоне. Ту младе људе, дјецу која
добро баратају, језицима, информатиком или су надарена на разним
научним пољима регрутују у масонерију. Ту им организују кампове и
испирају мозак. Пошто су се и тим безбожницима у истраживачкој
станци Петница почеле дешавати чудне и страшне ствари они
будући да су плашљиви као и сви безбожници, потрпају џакове са
костима у комби те довезу до тада још непотопљене Светиње.
Избаце их и побјегну. Монах Антоније сабере браћу, те ископају
гробницу и озидају бетонским блоком. Сложе те џакове са костима
унутра, поклопе бетоским поклопцима. Тако су те мошти остале
поред Светиње.
Дакле једини циљ изградње ове проклете бране је покушај
прекидања везе између Србског Православног Народа и Неба те
прекидања излива Божије Благодати кроз ову Светињу. Због тога су
прије потапања ови богоборци покушали багером срушити храм.
Браћа стражари Ваљевске Грачанице знајући да су око њих шпијуни
који раде за масонерију открили су смишљено дио договора и плана
којим ће то спријечити док су детаље знали само они, браћа. Нико
од багериста није се усудио да руши ову светињу јер је због
молитава ових Христових витезова сам Господ пустио страх на
потенцијалне рушиоце те су устукнули и побјегли. Од бијеса су
слали полицију која је хапсила и тукла ове витезове Грачаничке
Стражаре. Многи од њих свједоче да се чује хорско појање из воде.
Постоје казивања која свједоче да су ранијих деценија момци
који би увече пошли поред ове светиње на неку игранку чули појање
и видјели свјетла. Сишли би и затекли врата закључана, нема
никога, а кандила горе и мирише тамјан, као да је литургија у току.
Ево све ово ми испричаше брат Милисав, брат Јордан и брат
Веља, Грачанички Стражари.
Мој први сусрет и упознавање са браћом десио се отприлике
овако.
Сусрет са браћом стражарима, на мене је оставио снажан утисак.
Са братом Милисавом дођох до куће у којој живе браћа стражари.
Затекли смо их како обављају свакодневне послове који се иначе
раде у сваком домаћинству. Брат Веља је кречио камење којим је
оградио дио земље око једне воћке.
„Помоз Бог браћо!“, поздравих.
„Бог ти помогао!“, одговорише.
Кућа у којој живе је стара, напуштена и готово рушевна. Међутим
браћа су је обновили и оспособили за живот онолико колико су
могли. Унутра је све старо али одмах при уласку, на источном зиду
се уочава икона Светог Архангела Михаила изнад стола за
ручавање. Око куће је висио веш и одјећа коју браћа перу ручно. У
близини је повртњак и један ограђени дио земље на ком су кокошке
чепркале земљу и чупкале листиће траве. Иако помало напуштено и
забачено те подалеко од града, на овом мјесу осјетих се као да сам
дошао кући. Као да сам дошао код својих. Близина овако велике
Светиње и љубав у Христу која је била међу браћом дотакли су
моју душу тако да ће то заувијек остати у мом сјећању. Гдје год да се
налазим касније, увијек ме вуче жеља да одем до те велике светиње
коју душмани потопише и до православне браће Стражара
Грачаничких.
Брат Јордан предложи да пођемо до потопљеног храма, тачније до
воде. Ишли смо низ прилично стрм воћњак зарастао у високу траву.
Прошли смо кроз пролазе између ограда и напуштених кућа из којих
су људи морали бити исељени јер је то сада зона хидроакумулације.
Оно што је трагично у томе је то, да је сва та земља око манастира
била уствари манастриско имање. Безбожни комунизам је то одузео
манастиру и подијелио сељацима. Ти сељаци и њихови потомци су
ту исту земљу која је одузета од манастира продали безбожној
власти окупиране Србије за новац како би се та земља потопила.
Само један брат није хтио да прода ту земљу који је наслиједио од
дједа и она је потопљена без новчане накнаде. А није је продао јер
зна да је то била манастриска земља и да се оно што је Богу
посвећено не може продавати и са тим се не може трговати.
У покушају да вјерном народу замажу очи богоборци су саградили
нови храм на оближње брдо што је сулудо јер се не може земља
освећена толиком крвљу Божијих људи и мученика премјестити. Не
може се премјестити свето мјесто. Међутим тај храм који су
богоборци понудили у замјену није у употреби и не служи се у њему
нити је освјештан.
Дошли смо до воде. Мали слпав био је причвршћен уз обалу а за
њега канап који је како браћа кажу везан за крст. Нисам сигуран да
ли је везан за крст на самом храму или за плутајући крст изнад
храма. Храм је сада већ потпуно потопљен. Налази се од обале тј.
ивице воде можда неких тридесетак метара. Изнад врха ове велике
светиње је сада око 8 до 10 метара воде. Ту код воде налази се
импровизовани иконостас са иконама испод стакла и наткривен
кровићем који штити од кише. Прекрстисмо се и цјеливасмо иконе.
Помолих се Богу на овом светом мјесту. Поклоних се у правцу
светиње и попричах још са браћом. Затим се поново вратисмо уз тај
повелики успон до куће. Поздравили смо се и кренуо сам пут
Трстенице, села надомак Обреновца, код тетке и тече те код мојих
сестара од тетке.
 Поподне стигох код мојих који су ме срдачно дочекали. И тако у
разговорима проведосмо вријеме све до вечери.
Ујутро сам поранио уставши при самом изласку сунца. Лијеп је тај
сеоски ваздух шумадије. Лијеп је толико да су безбожници од
зависти радили све да га загаде и униште, да га нема више. Али има
га и биће га док је Срба Православних и док је Бога и Господа
нашега.
Сједох у ауто и запутих се ка манастиру Рукумија.

Сусрет са оцем Симеоном рукумијским.

Док сам у мислима пловио по Православљу, размишљао о

чудесним промислима Божијим, некако ми пут прође за тили час и ја
брзо стигох блузу Рукумије. Дан прије звао сам манастир
телефоном и речено ми је да дођем на литургију у 9.00. Међутим,
пратећи навигацију некако залутах неким узбрдитим блатњавим
стазама. Никако да нађем пут до манастира. Упитах неке људе и они
рекоше да наставим куда сам пошао како се небих морао много
враћати. Уплашио сам се да нећу на вријеме стићи на литургију.
Помолих се Господу и Пресветој за помоћ, да небих закаснио, и
некако преко површинског копа угља траговима гусјеница багера
сиђох до манастира доста прије литургије.
Ушао сам у манастри и дошао до црквеног храма. У току је била
служба. Уђох у порту и било ме је страх отворити друга врата да
уђем у храм јер сам се плашио да шкрипом и лупањем врата не
ометам литургију. Није ми било јасно како то да сам закаснио.
Изговорих у себи Христову молитву те уђох у храм и стадох поред
врата. Схватио сам да је у току била јутарња молитва. По завршетку
молитве монаси су изашли, а ја сам остао сам чекајући да видим
оца Симеона. Дуго није излазио из олтара. Имао сам велику трему
јер сам га доживљавао као велики духовни ауторитет. Ово ми је
трећи долазак у Рукумију. Други долазак је био недуго након првог и
отац ме је тада препознао. Сада је прошло већ доста времена,
мислио сам да неће знати ко сам. Касније сам схватио да се сво то
вријеме отац спремао за литургију. Почела је литургија.
Присуствовање на литургији у Рукумији у човјеку оставља снажнији
осјећај смирења душе. Литургија траје дуго, баш онолико колико
мора да траје и све је тачно по правилима до најситнијих детаља.
Ово ми је касније појашњавао сам отац Симеон. Од како сам устао
нисам јео нити пио ништа због тога што сам намјераво прво узети
нафору.
Након литургије, отац нам је подијелио нафору и отишао опет у
олтар. Ја сам изашао из храма и питао једног монаха шта он мисли
да ли бих могао поразговарати са оцем о питањима која тиште моју
и душе браће и сестара. Рекох да долазим из далека. Осјећао сам
трему и устручавање од духовног ауторитета оца Симеона. Монах
ми рече да слободно питам оца. Дочекао сам га кад је излазио из
храма и замолио га један важан разговор. Понових му све што рекох
том млађем монаху. Отац Симеон се благо осмјехну и рече да
сачекам.
„Сједи горе за сто. Послужи се слободно.“ Ту је било још неких
људи и жена који су жељели причати са оцем. Био је и један бивши
играч и тренер партизана, извјесни Горан.Заборавих му презиме.
По завршетку разних обавеза, отац Симеон је сјео међу нас. Људи
су питали за савјет о свакодневним обичним животним проблемима.
Молили га да се моли за њих да добију посао, да лакше уче за
испите на факултету итд итд. Са нестрпљењем сам чекао да сви
заврше и плашио се да нећу стићи добити одговоре на питања која
су духовне природе и муче наше душе. Отац је на сва питања која
нису духовне природе умјесто чуда које су људи тражили и
очекивали, имао корисне савјете који заиста могу ријешити њихове
проблеме. Имао сам осјећај да вријеме убрзано тече и да ми просто
клизи те да нећу успјети. Молио сам Господа да ми у уста стави оне
ријечи и питања која ће бити од користи за моју душу и за душе
православне браће и сестара те да од оца чујем одговор који ће
бити душекористан за нас све.
Нестрпљиво сам у једној паузи при разговру рекао:,, Оче ја сам...“
„Да, знам, дошао си да питаш нешто...“, веома смиреним и
укрепљујућим гласом, са смијешком на лицу предухитрио ме је отац.
Одахнуо сам.
Када су сви отишли, отац ми рече:,, Ти си већ био... из Републике
Србске. Смршао си нешто.“
Запањио сам се. Како ли ме је само препознао?
„Да, јесам, али то...“
Отац ме предухитри надовезујући се опет смиреним и
укрепљујућим гласом:,, ...да, то сада није важно.“
Рекох му: ,, Оче, дошао сам из далека. Мене и браћу и сестре које
познајем муче два питања духовне природе. Двије опасности које
нису материјалне природе већ опасности које могу бити
душепогубне. “ Испричах му за мој боравак у Ваљеву и посјету
Грачаничким Стражарима. Видно се обрадовао тим вијестима и
рекао ми да им пренесем његове ријечи подршке и поздраве.
Упитах оца о опасности екуменизма, те о опасности од
присуствовања литургијама и молитвеном општењу са
свешетеницима који помињу епископе који су потписали критске
јереси.
Отац Симеон, прозбори благим гласом:
„Јерес се у Србској Православној Цркви појавила и пре критског
сабора.“
Рече да ето његов епископ Игњатије штампа уџбенике за
вјеронауку у којима он проповиједа да је све што је Бог Творац
створио смртно. Па чак ваљда и анђели колико сам га разумио.
Просто ми није било јасно, одакле, како, зашто. Помислио сам да
има некакв одговор да тако страшну ствар ради један православни
епископ.
„Па зашто он то проповиједа оче Симеоне ?“ , био сам више него
збуњен и уздрман.
„Па...Бог зна зашто. Ко ће знати шта се њему десило и како... то
само он зна зашто...“ замишљено и забринуто ми одговори отац. Још
рече: „ Ми смо под окупацијом. Окупирани смо. Екуменисти и
јеретици су нас окупирали.“
Упитао ме је да ли сам бивао на литургијама код свештеника.
Одговорио сам да јесам. Затим ме питао да ли сам био на литургији
код њега у манастиру. Рекох да јесам.
„Па да ли си осетио разлику ? “, питао ме је.
„Да, наравно, осјетио сам разлику веома.“, одговорих му.
Отац настави: „ То је због тога што се ја пред литургију припремам.
Још јутрос нисам био најбоље спреман. Иначе разлика је бити на
литургији у манастру неголи у храму код свештеника. Литургија
треба да траје сат и по времена.“
Тада сватих да је већ прошло 14 часова те да нисам ништа јео од
синоћ. Али оно што је било чудесно је да нисам био уопште гладан.
Појео сам само пар комадића нафоре од оца Симеона и два „бакина
колача“ са послужења манастирске трпезе за госте. Нисам био нити
гладан, нити жедан. Осјећао сам се као да сам јео обилно не
осјетивши никакву слабост нити малаксалост.
Отац се вратио на моје питање. Рекао је да докле год не измијене
Свето Причешће дотле можемо присуствовати литургијама. Рекао је
да никакве измјене у вези литургије нису прихватљиве, нити
отворене двери када морају бити затворене, нити изговарање на
глас молитава које свештеник мора изговорити тихо, нити икаква
најмања ситница може да се мијења. Уколико то примијетимо
требало би да потражимо храм у којем се не мијења литургија. Ипак,
каже да све то иако је лоше не мора да буде нама забрањујуће да
због тога никако не присуствујемо на литургији. Све дколе не
измијене Свето Причешће можемо присуствовати. Када то ураде
онда је ту крај. Црта. Преко тога не можемо ићи на литургију и
причешћивати се.
Дакле, упозорио је да пазимо да нешто не измијене у самом
освећивању вина и хљеба. Да пазимо да не измијешају честице за
мртве и за живе. То никако. То причешће не смијемо узети.
„ Али оче како ћу ја то да видим?“, упитах.
„ Па висок си ти. Видиш колики си. Завири ти мало. Видећеш ти то
сигурно.“, одговори ми.
„Али оче, како да пређемо преко онога што нам говори 15. канон
прво другог цариградског сабора?“ , питао сам.
„Веруј ми, све сам ја то добро прочитао, о свему размишљао.
Радовно се ти моли Богу, исповједај, причешћуј. Живи православно.“
одговорио ми је опет неконкретно на моје питање.
„Па оче, гдје је та линија коју и не можемо и не смијемо прећи ? Који
је то моменат када ми више не смијемо присуствовати молитвама са
оним свештеницима или епископима који пређу ту линију ?“, био сам
упоран у тражењу одговора ?
„Када се причесте са јеретиком... онда је ту крај .“ одговорио ми је.
Нисам схватао са каквим јеретиком. Кардиналом, папом ? Да ли је
то подразумијевало ограђивање од свешетеника или епископа који
причешћује иновјерене ? Хм... Нисам се сјетио све то да питам.
Читав разговор је био као балансирање да се избјегне болна истина.
Попут, грубо речено игра мачке и миша.
Но изговорио је једну реченицу. На све то моје преиспитивање са
њим и ту игру између стрепње и охрабрења у којем смо се вртили у
круг, једном је застао и изговорио одједном нешто онако полако и
наглашено.
Рекао је: „ Нема више правих исповедника вере православне код
нас. Нема ни једног епископа чврстог исповедника. Има у Русији,
можда си чуо. Лонгин Жар али код нас нема. Нема више
исповедника...да. Ето Никанор осуђује Игњатијеву јерес јавно. Чуо
сам да и Јефрем не подржава критски сабор и јерес. Али није то то.
Нема исповедника...да...
Тако је то...“, био је замишљен. Често је током разговора склапао
очи као да ће заспати, али ипак би одговорио на оно што би га
питали у тим моментима када је изгледало као да спава. Иначе отац
Симеон не спава више од четири сата дневно.
Схватио сам да више немамо шта зборити о овој теми па поставих
питање о погубности демонских биометријских докумената.
Каже отац Симеон да су ти документи нешто попут оног
експеримента са жабом. Када постепено загријавамо воду у којој је
жаба и она се жива скува. Тако и ови документи. То је све кување
људи, припрема за жиг али још није жиг. Каже није то још погубно за
душу у потпуности. Рекао је да ко год може треба се повући на село
али опет, како он каже, шта да радиш ако живиш у граду, принуђен
си да их имаш.
„Па нисам принуђен оче. Ја могу да не затражим документе. Имам
избор.“, рекох му.
„Не, они траже од тебе, да ти тражиш.“ ,појасни отац.
„ Па ја могу да не прихватим.“, рекох.
„Да можеш. Тешко питање.“ констатова отац.
„Па да ли да их одбацим ?“, упитах опет.
„Тешко питање...тешко.
Битно је да када покажеш личну карту, да на њој нема три шестице.“,
констатова отац.
„А шта ако у бар коду има три шестице ?“ , питао сам.
„Е онда...тешко питање.
Ево ја немам те нове документе. Само оне старе, неважеће.
Када ме је полиција хтела идентификовати због нечега, тражили су
матични број, а ја им рекох да немам код себе документе и не знам
напамет. Онда су питали име и презиме, па им рекох световно име и
презиме и идентификоваше ме.
Затим су тражили од једног малдог монаха име, а он им рече
монашко име и презиме те га не нађоше. Ја им онда рекох његово
свеетовно име и презиме и нађоше га. Ето видиш могу они тебе
идентификовати твојим именом, није да те морају идентификовати
бројем. Стављају они ту и број али није то још одрицање. Ти ако си
духован и живиш православно, уочићеш ти када то дође, неће те
преварити.“ заврши отац причу о овом догађају.
Помислих, да, могу они то али не раде тако већ је ситем осмишљен
да нас идентификују увијек прво бројем на том проклетом
документу.
Запитах се у себи, како то отац каже да ме неће моћи преварити
када у Откровењу пише : „ ...да би ако је могуће преварио и
изабране...“ Ето трудим се да живим православно и ја сам ето уочио
да је постало душепогубно. Но, не знам зашто нас нико од стараца
није повео у борбу против овог зла.
Отац Симеон се сложио са мојом констатцијом да је моје крштено
име као и свих крштених уписано у књигу живота и као такво је дар
од Бога. У имену је садржана енергија и суштина наше душе. На
земљи само човјек има име, а немају га животиње нити дрвеће.
Стога је оно важно за нас, а не број. Сложио се са тим али је рекао
да се то о документима не мора исповиједати јер то још није
одрицање од Христа мада је лоше ипак.
„Оче зар нисмо могли сви устати у литије и борбу против ових
докумената те спријечити да их људи у незнању узимају? Ево
хајдемо сада у литије против биометрије. Хајдемо у борбу. Ја сам
спреман.“
„Да...могли смо...“, тихо је прозборио. То је урађено у Украјини. Али
ето сад, овдје, људи већ то имају... Схватио сам да не знам шта бих
више питао нити рекао.
Рекох му да идем код оца Јоила. Отац Симеон се обрадовао кад
поменух оца Јоила и рекао да га поздравим. Благословио ме је,
поздравио још неке од браће и сестара које познајем и растали смо
се. Схватио сам током вожње да је 16:00 те да још нисам ни
доручковао, а осјећам се као да сам и доручковао и ручао.
Дјеловање нафоре...

Опет ка Ваљевској Грачаници

Вратио сам се за Трстеницу код мојих и преноћио. Опет ме је

нечастиви ударио те сам духовно био растројен и десио ми се један
онако непријатан догађај ту у селу. Али само сам помоћ потражио од
Пресвете и од Господа нашега и ситуација се смирила. Испричах се
са родбином и кренух ка Црној Гори. Није требало да свраћам у
Ваљево већ у једно мање мјесто код још једне сестре којој сам
носио земљу из Свете Канавке и камен из храма гроба Господњег из
Јерусалима. Међутим није било изводљиво да тај дан дођем до ње
па сам одредио да идем за Ћириловац. Вријеме је измицало и
нисам знао гдје ћу преноћити нити докле ћу стићи прије мрака. Ипак
нешто ме је вукло ка Ваљеву. Једноставно сам скренуо у правцу
Ваљева и право дошао до куће брата Милисава. Звонио сам али
нико није био код куће. Земљу из Свете Канавке из Дивјева оставио
сам му на скровито мјесто те га позвао телефоном и јавио ми гдје
сам је ставио. Изненадио се кад је чуо да сам опет у Ваљеву.
Затим сам се запутио до Ваљевске Грачанице. Желио сам видјети
браћу Грачаничке Стражаре и пренијети им подршку оца Симеона и
бодрити их. Дођох до куће у којој бораве али нема никога нигдје.
Зовем, обилазим али нема никога. Пођох ка потопљеној Светињи
али нисам никако могао да нађем пролаз нити правац до тог Светог
мјеста. Тумарао сам између воћака, напуштених кућа и ограда кроз
високу траву. Никако да нађем пут којим се силази. Вријеме је и
даље текло и мене је хватала помало напетост. Смирих се и опет се
обратих Пресветој и нашему Господу за помоћ. Моментално угледах
погажену траву и трагове које су направила браћа својим стопама.
Сиђох доле и затекох их. Тек су завршили са молитвама које
приносе по благослову свештеника.
„Ево га брат опет !“, обрадовасмо се једни другима. Цјеливах иконе,
конопац везан за крст, и земљу на којој сам стајао. Пренесох им
поздраве подршке оца Симеона што их је обрадовало. Извадио сам
им и дао камен из храма гроба Господњег и цјеливали су га радујући
се. Отишли смо у кућу, помолили се и заједно ручали па
заблагодарили Богу. Сједили смо још једно вријем те разговарали.
Браћа су ми причали о томе како су лично чули појање анђела из
воде и то у више наврата. Један од браће је причао како се то
дешавало чак и када је ту било више особа присутно и сви могу да
посвједоче. Каже да када су чули појање из воде, погледали су се и
окренули у правцу Светиње. Њему су сузе саме текле низ лице од
усхићености и радости због овог знака Божије близине.
Затим је до нас дошла једна релативно старија жена. Православна
сестра којој не знам име. Радовали су јој се кад је стигла. Док смо
разговарали, брат Јордан је жалио невјерне људе који су се
чамцима возили по води која је потопила Светињу и молио Бога да
их приведе здравом разуму и покајању.
Напослетку је дошло вријеме да кренеми да се растанемо. Повезао
сам ту сестру, старију од нас до оближње раскрснице. Тако ми је
захваљивала и благодарила да сам након што је изашла схватио
колико сам јадан и колико далеко од онога какав треба у срцу да
будем. Колико сам само далеко иза те простодушне жене која је
огањ Божији. Гори хришћанском, православном љубављу према
свима око себе, а у њеном срцу чини се нема мјеста за ништа друго
сем за добро и за самог Господа Исуса Христа.
Наставих даље преко планина. Цијелим путем чуо сам се са братом
Милетом који је био спријечен да пође самном на ово путешествие.
Док сам прелазио планину Тару угледах неко музејско етно село код
Кремне. Ту уђох па човјеком који води то мјесто измијени контакт и
неке од информација везаних за све ово о чему пишем. Тражио сам
књигу креманског пророчанства али ону коју је написао Казимировић
по казивању проте Захарија, колико се сјећам имена. Ону коју је
прочитао и сам свети владика Николај Жички и рекао да су то
пророчке ријечи од Бога дате Божијим људима, те потврдио
вјеродостојност ових пророчанстава. Рекао ми је да је оригинал
негдје сакривен, узидан у неку кућу и доћи ће вријеме када ће се он
открити. Дао ми је књигу коју сам тражио и која је најближа
оригиналу т.ј. садржи нека пророчанства из оригиналног рукописа,
вјероватно не сва.
 То је мања књига. Показао ми је лажне књиге са много више страна
и текста те разна лажна издања у којима је свашта додавано и
лагано. У тренутку писања још нисам прочитао ову књигу нити
контактирао овог човјека иако смо размијенили контакте. А нисам ни
прегледао мејл, а вјероватно је отац Никодим писао. Хм...
неодговрно од мене.

Сусрет са оцем Јоилом

Дођох некако у Вишеград пред сумрак. Ту сам пронашао кума који

ме је крстио и ноћио сам код њега. То је било тачно на Светог
Василија Острошог и постило се на риби јер је био петак.Кумови
живе још у баракама колективног смјештаја у Вишеграду. Неописива
је била је радост коју је исказивала кума када ме је видјела. Радовао
сам се што сам видио да у њиховом дому гори кандило испред
иконе и да посте тај дан када сам дошао код њих. Заиста сам се
радовао том сусрету са кумовима и преспавао сам код њих. Рано
ујутро поздравили смо се и кренух ка Црној Гори. Почела је јака
киша, баш невријеме али шта је ту је.
Прођох бројне пејзаже и крајолике, а вријеме се промијенило на
боље. Возећи према Колашину, сунце је већ гријало кроз
вјетробранско стакло и постајало је прилично топло.
У Колашину упитах за пут до манастира Ћириловац јер га у
навигацији нисам налазио. Објасни ми један младић и упита са чиме
идем.
„Па аутом.“, одговорих.
„Мислиш, Голфом ?“, упита помало зачуђено.
„Да.“, потврдих.
Он само подиже обрве и накриви главу, те рече: „Хм, не знам,
пробај...“
Наставих даље уз Божију помоћ.
У почетку сам возио кроз типична црногорска брдовита села.
Сељани су ме испраћали погледом док сам пролазио. Пут се губио
све више у шуми и планини те из макадама прелазио у шумски
земљани пут. У даљини сам видио врхове планина покривене
снијегом иако је већ био празник Светог Василија Острошког.
Мислим да су ти сњежни врхови уствари планина Комови. Пар пута
сам помислио да заиста нећу моћи наставити својим аутом. Да је
пало мало кише овдје, не бих могао проћи аутом. Два три пута сам
се био изгубио јер нема нити једне куће нити икога живога. Молио
сам се Господу и Пресветој и опет би ми неким чудом указали на пут.
Тако са Божијом помоћи стигох до Манастира Ћириловац.
 Висока капија је била закључана. Звонио сам на интерфон и на
звоно, но нико се није јавио нити изашао. Упорно сам звонио, куцао
на метална врата капије. Позивао сам телефонски број манастира
али само се укључивала аутоматска секретарица. Позивао број оца
Јоила али је био недоступан. Нигдје никога. Живе душе нисам видио
нити чуо. Испред је био некакав помоћни објекат са малим
трактором и некаква мања њива на заравни те једно теренско
возило. Прођох иза тог објекта до провалије и погледах иза објекта у
двориште манастира. Но никога нисам видио у дворишту. Стадох уза
зид тог објекта и обратих се Господу нашему и Пресветој, да учине
да некако видим оца Јоила. Да изговорим питања и добијем оне
одговоре које ће бити од душевне користи за нас православне.
Пошто сам се вратио на паркинг, одједном угледах неког човјека у
цивилној одјећи како гледа у мом правцу.
„Изволи брате.“, рече ми. Обасјних му све и он ме позва да уђем.
Манастир је лијепо уређен али не много велик. Одише миром и
тишином. Нисам видио много монаха, два до три можда колико могу
да се сјетим. Али видио сам и два до три млађа мушкарца у
цивилној одјећи.
Ушао сам у храм у којем се осјетио благоухан мирис душевног
спокоја. Тишина. Осјетио сам такво угодно смирење које до сада
нисам имао прилике осјетити. Баш онако спокој и тишина. Цјеливао
иконе, поклонио се и изашао, а онда угледах да један од тих
младића води под руку оца Јоила и придржава га, док се отац при
ходу помаже штапом у другој руци.
Некако је онемоћао пребрзо. Тешко је ходао и није баш могао сам
да иде. Поздравио сам га како доликује и цјеливао руку те уђосмо у
храм. Желио је да ту у Цркви, у храму разговарамо. Отац је сјео на
дрвену столицу. Схватио сам да не чује добро јер је носио слушни
апарат и окренуо ухо ка мени те рекао: „Хајде сада говори.“
Отац заиста слабо чује, стар је и нема много снаге да бесједи као
раније. Имам осјећај да ме доста тога што изговорим не чује
најбоље те да се замара док говори. Дакле са оцем Јоилом нисам
могао улазити у дискусију и опширно разматрање, јер је то било
немогуће због његовог здравственог стања.
Питао сам га за документе, за личну карту.
Отац ми је описао свој случај. Причао је да када је пошао да извади
те кодиране биометријске документе да би се на њега регистровало
ауто које се користи за транспорт десило се нешто страшно. Наиме,
када је стао пред камеру и када су га усликали осјетио је да се
потпуно испразнио. Каже:,,Сва духовност изађе из мене. Страшно.
Нисам хтио ставит онај прст на оно, онај ласер нити потписати.
Рекох , бриши ме. Бриши ме ! И нисам узео. Једва се повратих у
пређашње стање.“
Ето шта је отац Јоил доживио у покушају узимања докумената.
Затим је наставио: „ Био сам кад је једна сестра стала да је сликају
за документе. Она је цијело вријеме изговарала молитву Христову.
Господе Исусе Христе, Сине Божији помилује ме. Никако апарат није
могао да је услика, колико год су покушавали. На крају су јој рекли
да донесе ону папирну слику од фотографа па да направе за личну.
Отисак прста никако није могао да јој се очита. Остао им је само
бијели крст на тамном умјесто отиска.“
Није да не вјерујем оцу Јоилу али чињеница је да он није узео
документа јер је осјетио да се духовно испразнио током покушаја
узимања докумената довољна је да не покушавам ово што је
урадила ова сестра из приче оца Јоила.
Отац Јоил каже да је то лоше по душу, ти документи, није добро.
Опасно је.
„Па да одбацим онда ову личну ?“, упитах га.
„Па нема шта ти да одбациш, готово је сад. То је већ отишло, тамо у
Звијер. То је отишло тамо.“ , рече отац.
„Па онда да се покајем и бацим је ,вратим је ?“
„А можеш ти то урадити, али ти подаци су отишли тамо. Није добро,
штетно је.“ рекао је забринутим гласом.
Затим је тражио да види моју личну. Покушао је пронаћи чип но моја
је стара лична карта без чипа али је кодирана. Бар нема видљивог
чипа.
„Па, значи оче, за мене је готово, нема ми спаса ?“
„Није још готово. Штетно јесте, али није готово. То није још жиг“,
одговори отац.
Вратио ми је и рекао: „ Него стави ти њу у алуминијумску фолију.“
Ја пробао. Умотао телефон у фолију и речем им да ме зову. Кад оно
ништа. Не може. Ето видјећеш кад народ ово дозна и почне радити,
да ће да изађе прича како је алуминијум отрован и како је штетно и
опасно то радити. Пази што ти речем.“
„Па како онда да препознам када буде жиг ?“, био сам упоран.
„Стављаће жиг на десну руку или на чело. Није то сад али...доћи ће
то.“, забринуто је изговорио.
Образложио је да је тај код на личној карти припрема за жигосање
људи. Па питао сам га шта ако ја случајно погинем са овим кодом и
на страшном суду Господ ме пита зашто си направио тај корак ка
жигосању.
„Па ниси знао.“ , одговорио ми је отац.
Да али ја сам крив за моје незнање о православној вјери.
 Нисам могао улазити у дубљу расправу о томе да мени није
забрињавајући тај технички аспект докумената т.ј. да ли ме могу
пратити или не већ додијељивање бар кода мом имену.
Затим сам питао о екуменистичком сабору на Криту. Питао сам да
ли ми смијемо да учествујемо на литургијама иако се спомињу
епископи који су потписали, и сложили се или се нису јавно
оградили од тих јерертичких докумената.
„Да ли ћемо онда ми сносити одговорност ?“
„Нећете ви сносити одговорност. Ви сте мирјани и ви то не знате, они
ће сносити одговорност, а ви идите у храм у који идете. А осми сабор
не дао Бог да буде. Ово сад је све припрема за осми сабор.“ , са
замарањем је одговорио отац.
Питао сам га гдје је та граница коју ако свештенство пређе, ми онда
не смијемо саучествовати у литургији.
Рекао је :,, Видиш синко, мијењају се литургије. Читају се на глас
молитве које се читају само пред Богом. Разне ствари се мијењају.
Ви ако немате гдје, идите у тај храм гдје идете, а они ће да
одговарају што тако чине...Тако ти је то...ти се не бој.“ , већ се био
заморио отац одговарајући на моја питања.
„ Остани у вјери и Господ ће те сачувати.“ , додао је.
Ја се ево сада питам, шта значи остати у вјери ? Је л снисходити
јеретицима и демонском кодирању помоћу докумената, да ли је то
остајање у вјери ? Је ли страх због маловјерја да ми Господ неће
дати хљеба ако вратим документе, стајање у вјери? Или је супротно.
„Смутна су и тешка времена.“ , рече отац. Цијело вријеме разговора
отац Јоил је дјеловао веома забринуто за свијет и за душе, а
изгледао је као да види надолазећу катастрофу и страдање.
Био је јако љубазан према мени.
Испричао сам му у вези Ваљевске Грачанице. Није био довољно
информисан те је питао да ли је то онај храм што хоће да га потопе.
Објасних му да је потопљен и укратко о томе шта се дешава и како
се Грачанички Стражари боре за ту светињу. Видно се обрадовао
томе када сам му причао о тој ревној браћи. Рекао ми је да је чуо
како ће када буду пресјецали свечано траку за отворење и пријем те
бране, Архангел Михаил пресјећи брану. Нисам даље детаљисао о
овој теми.
„ Да ли ће оче доћи цар ?“, упитах га.
„Е не знам. То не знам.“ Гледао је отац забринуто у под и штапом
чинио по њему покрете као да нешто црта или пише.
„Прије тога ће бити...страшно. Чућете о ратовима и гласине о
ратовима... Страшно ће да буде...пропаст...“ изговорио је то тако да
сам се најежио.
„Па ваљда ће оче да дође цар.“ , охрабрих сам себе.
„Хоће ал прије тога ће да буде страдање. Него ништа се ти не бој,
моли се Господу Богу.“, охрабривао ме је.
Видио сам да не може више да разговара. Заморио се. Није ме
најбоље могао чути увијек. Устао је лагано.
„ Добро оче онда, с Богом. Слава Господу на сусрету и разговору.“
„Е чекај, чекај ! Стани. Како се оно зовеш ! Чекај да те
благословим.“, заустави ме отац.
Благословио ме је и поздравили смо се.
„Нека те Бог сачува синко.“
„ И вас оче све.“, одговорих и пођох назад кући.
Са Божијом помоћи стигох жив и здрав и духовно обновљен кући.

Сусрет са оцем Доситејем у манастиру Осовица

Након извјесног времена, пођох са супругом и још једном сестром у

Христу до манастира Осовица на исповијед и на разговор са оцем
Доситејем.
Након завршене литургије, исповиједисмо се. Ово је прва
исповијед која је била некако другачија у смислу да сам најмање
осјећао након ње. Једноставно нисам много тога осјећао, након
исповијести, што није био случај раније. Сестра је исповиједила
кајање због молитвеног општења са свештеницима који помињу
епископе преступнике који су прихватили јерес на сабору на Криту.
Јеромонах Теофил ју је укорио због тога и рекао да она не смије да
осуђује. Баш је дуго времена корио због тога. На крају је разријешио
гријеха. Ипак она није осуђивала епископе већ се кајала од
неограђивања од јереси коју су епископи прихватили, а свети оци
раније осудили.
Сјели смо са тим драгим оцем Доситејем којем је како смо
сазнали замироточила икона светог цара Николаја. Међутим он је
избјегавао причу о томе. Скретао је причу на мироточење икона код
другиих сестара и браће. Цијело вријеме била је гужва и када се
мало разишао народ дотакли смо се теме докумената.
Испричао је о једној сестри у Русији која је телефонски
контактирала неког монаха из Абхазије и молила да јој каже у вези
докумената. Објаснио јој је колико је то погубно за душу. Писао јој
писма о томе, и слао књиге. Када је уз његову помоћ учврстила вјеру
и није узела кодиране документе отишла је тамо да пронађе тог оца
и захвали му се. Питала је за њега монахе које је тамо нашла но
сви су је зачуђено гледали. На крају су јој рекли да они новој браћи
која се замонаше не дају имена оних који су се упокојили. Та жена је
остала у чуду схвативши да се онај који је упутио на пут спасења
давно прије тога упокојио.
 Тако је текао разговор између нас и оца Доситеја али никако се
нисмо могли дотаћи теме о одласку или неодласку на литургије због
помињања епископа који су прихватили критске јереси. Отац је био
опрезан и то видно иако је улазио у отворене вербалне конфликте
са епископом и са игуманом у вези докумената и чврсто стајао у
вјери. Сам Бог га је до дана данашњег очувао и сачувао у
манастиру. Морадосмо поћи и не успједосмо прозборити ништа о тој
теми у вези ограђивања од екумениста. Кад дођосмо кући рекох ово
брату како не успједосмо причати са оцем о томе. Овај брат ми рече:
„ Брате било је онако како је морало бити. Тачно како је Господ
хтио.“ Да, брат је био потпуно у праву.

Сабрани утисци и расуђивање

Пођох на ово путешествије у циљу да добијем одговоре и да

покушам умолити неког од отаца да устану жестоко у
исповједнисштво и борбу против два зла: биометрије и екуменизма.
Сви разговори, све што сам рекао и што сам чуо, нису били
конкретни. Нико није јасно објаснио зашто се и како не придржавамо
15 канона прво другог цариградског сабора, те како се не води
примјерима светих људи који су се кроз хришћанску историју
ватрено борили против јереси. Нико није дао конкретан одговор
зашто се не устане у борбу против биометрије када су многи старци
и подвижници објаснили колико је ово зло. Сам упокојени отац
јеромонах Василиј Новиков којег су звали Бјесогонитељ је на сав
глас упозоравао на ово зло. Зато су га и убили слуге сатанине.
Отровали тако да су му изазвали рак. Овај отац је тјерао демоне да
напуштају особе које су ови мучили. Везивао их именом Христовим.
Тјерао саме демоне да говоре о душепогубности ових докумената за
шта постоје бројни снимци који су заиста страшни.
Ни ријеч баћушке Рафаила Берестова, који је био отшелник није
довољна да пробуди наше духовнике и старце на устајање у борбу.
Баћушка Рафаил са оцима светогорцима бацио је анатему на све
који су потписали документе на криту и на свештенике који помињу
ове епископе. Баћушка је говорио и о штетности биометрије и
погубности. Могли бисмо писати до сутра о овоме али и даље нема
јасног одговора од наших стараца и духовника.
Ипак моје путешествије није било без одговора. Сваки пут када
бих долазио до неког од отаца молио бих Господа да чујем оно што
ће бити од користи за спасење моје душе и душа браће и сестара.
Три сам одговора добио. Сваки од отаца је изговорио по једну
упечатљиву реченицу која је моментално остала урезана у моје
сјећање. Све друго је било некакво надговарање, околишање,
некаква дискусија у круг али у једном моменту би сваки отац само
одједном изговорио тако упечатљиво ријеч да би она једноставно
дала све одговоре.

Отац Никодим на самом почетку разговора : ,,Хтео си причати.

Време прича је прошло.“
Рекао је то на почетку, тек тако одједном, и више није ништа
објаснио о томе. Као да није ни изговорио ту реченицу.

Отац Симеон, средином разговора: „ Нема више правих

исповедника вере православне код нас.“
Затим је тихо обасјнио да нема епископа исповиједника и
замишељно и забринуто престао о томе.

Отац Јоил, при крају разговора: „Прије тога ће

бити...страшно...Страшно ће да буде...пропаст...“
Ово је рекао тако забринуто и замишљено гледајући у под тако да
сам осјетио језу док је то изговарао. Као да је видио слике тог
страшног ужаса.

Отац Доситеј
Отац је заиста отац који стоји у истини и вјери што се тиче личних
карата али он сам. Бори се том линијом да он не прихавата
кодирана документа али не устаје јавно у борбу против тога. Нисмо
добили никакав нови одговор на постављено питање у вези
присуствовања литургијама гдје се помиње епископ који је потписао
документе са крита или се није оградио од њих. Нисмо добили ни
одговор зашто се не устане у отворену борбу против ова два зла,
екуменизма и биометрије.
Можда је Господ дао ова три одговора на мом путешсетвију и више
није потребно да знам.

Вријеме причања је прошло.

Нема више правих исповједника вјере православне код нас.

Прије тога ће бити страшно. Страшно ће да буде...пропаст.

Ако су ово одговори, онда је то управо оно што нас савјетују, наши
светитељи кроз историју те наши велики духовници и старци. Ови
одговори су онда у сагласју са оним што нам поручују светогорци
који бацише анатему на све саучеснике и учеснике критског сабора
и на биометрију. У сагласју су са оним што нам говоре старци
Кијевско Печерске лавре. У сагласју су са оним што кажу пустињаци
из Абхазије и са оним што говораше отац јеромонах Василиј
Новиков, бјесогонитељ и сви попут њега. Попут нашега старца
Тадеја јер и он говораше као Отац Василиј и обојици мироточе
фотографије. О страшном времену говори и наш старац Гаврило. О
ограђивању од јеретика и да нема исповједника говори и Генадиј
Кодрашов т.ј. Гаврило Кондрашов, ђакон подворја Оптинске
Пустиње.
Нема више стараца и ватрених исповједника вјере који би нас
повели у ову борбу. Нема више благочестивих епископа
исповједника вјере. Нема нико богобојазан у власти која нам води
државу. Зашто ? Зато што се нисмо удостојили покајањем. Да се
10% Срба покаје, одмах би господ дао истинске исповједнике и
епископе за борбу против наведена два зла. Но мало је покајаних.
То је мало стадо Светосавско које ће Господ очувати и зарад тог
стада послати цара. Но треба цара дочекати у тврдом стајању у
вјери. Оштро одбацити биометрију и оградити се од јереси и
јеретика. Покајање ће се десити кроз велико страдање које ће се
десити прије доласка цара. Тако нам говорише свети и Божији Људи.
Драга браћо и сестре то је што имадох за писати. Молите Господа
да вам да исправно расуђивање за спасење душа свих нас.
Слава Богу на свему. С Богом.
недостојни Небојша