SADRŽAJ:

1. Uvod.........................................................................Error! Bookmark not defined.

2. Istorijski razvoj advokature..................................Error! Bookmark not defined.

3. Položaj advokature u pravnom sistemu...............Error! Bookmark not defined.

4. Organizacija advokature .......................................Error! Bookmark not defined.

5. Odnos advokata i klijenta…………………….………………………………..8

6. Etika, moral, humanost i dostojanstvo advokata……………………...……..9
7. Zaključak…...………………………………………………………………….11

8. Literatura ................................................................Error! Bookmark not defined.

 1. Uvod

Advokatura je u svakom civilizovanom i kulturnom društvu od izuzetnog značaja za pravni

poredak svake države. Neophodni je elemenat prava, a time i društva. Obezbeđuje zaštitu
sloboda i prava građana, a kada se ukaže potreba i pravnih lica. Da bi advokatura koja živi dva
milenijuma istorije mogla obaviti dosta teške, složene i pre svega odgovorne zadatke, pored
stručnosti i visokog stepena profesionalne etike, neophodno je da njeni članovi, odnosno
advokati poseduju građansku hrabrost u “isterivanju” pravde. Advokatura je bila i ostala
intelektualno-obrazovno najjača služba svakog društva i same države. 1
Advokatura predstavlja značajnu instituciju za pravilno funkcionisalje pravosudnog sistema
i naročito za stranke koje imaju pravo na sudsku zaštitu u parničnom postupku, gde za razliku od
drugih zemalja, kao što su npr. Nemačka, Austrija, kod nas ne postoji obaveza da stranku zastupa
advokat, sem u postupku po reviziji. Ali je takođe poznato da savesne stranke koje su svesne
svojih mogućnosti vrlo rado angažuju advocate, odnosno lica koja poseduju stručna znanja i
imaju iskustva na tom polju. Na ovaj način oni doprinose mogućnosti da stranka uspe u sporu, a
takođe i celishodnijem angažovanju pravosudnog aparata.
U evrokontinentalnim pravima advokat ima dvostruku ulogu: on je zastupnik stranaka, ali
je takođe i organ u sistemu pravosuđa. Tradicionalno je nezavistan, a sama nezavisnost
advokature je nužan preduslov za obavljalje dvostruke funkcije ove institucije. Objašnjenje leži u
tome što samo advokat koji nije zavistan od države, sudova, ali i samih stranaka može s uspehom
da obavlja obe navedene funkcije koje mu poverava Zakon.2
Ciceron je pre mnogo vekova rekao: „Dužnost je sudije da se u sporovima uvek drži istine,
a advokat da brani katkad neverovatnu stvar, pa iako nije potpuno istinita“.
Advokatura predstavlja izuzetno važnu delatnost, čija bi prevashodna nadležnost bila:
zastupanje, odbrana i drugi oblici pravne pomoći u cilju ostvarivanja i zaštite sloboda, prava i
drugih interesa građana i pravnih lica. Dok, sam advokat po pravilu deluje u domenu ugroženih
sloboda i prava i nedovoljnom poznavanju propisa lica koja su mu se obratila za pomoć.

1
Popović P. J: Definicija, značaj, razvoj, mesto i uloga advokature u društvu i državi, a posebno
u kulturi odnosno arhivskoj delatnosti. 79-89, Atlanta, 2014.

2
Jakšić A. Građansko procesno pravo. Pravni Fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2007.
2
Advokati, da bi to bili i opravdano nosili to ime i titulu, moraju u svom radu biti: stručni,
samostalni, savesni, nezavisni i svakako humani. Dužnost advokata je da uvek ima principijelan i
nepokolebljiv stav u tumačenju i primeni ustavnih i zakonskih odredbi i da usvom radu ispoljava
stručnost, odlučnost, objektivnost i da poštuje istinu. 3

2. Istorijski razvoj advokature

Prvi tragovi advokature na teritoriji bivše Jugoslavije nazirali su se upravo u Srbiji, odnosno
u zemljama koje su činile sastavni deo Dušanovog carstva. U kneževini Srbiji u granicama Srbije
advokatura je stvorena Zakonom o pravozastupnicima iz 1865. godne. Primenjivao se sve do
1914. godine. Zakon je propisivao ko sve može biti advokat, kao i pod kojima uslovima. On se
morao isticati znanjem i moralom, neophodnim radnim stažom i da je položio pravozastupnički
ispit. Dopunom postojećeg zakona iz 1896. godine advokat je morao imati i završen Pravni
fakultet.
Na prostorima Srbije u Dušanovom zakoniku iz 1354. godine koji je kasnije dopunjavan
nazire se i spominje neki oblik advokature, mada se ne može sa sigurnošću tvrditi da je postojala
advokatura u srednjovekovnoj Srbiji. Spominju se pravni institute, kao što su: Parac, Namik, i sl.
Ali je bilo teško tvrditi o mogućnosti pravnog zastupanja u vremenu dok su Turci držali Srpske
zemlje, gde je paša mogao da ubije Srbina ili Turčina i da za to nikom ne odgovara.
Stupanjem na snagu Ustava iz 1838. godine zapaža se donošenje brojnih propisa, među
kojima je najvažniji Građanski zakonik iz 1844. godine, koji je rađen po ugledu na Austrijski
građanski zakonik, gde se izuzetno poštuje privatna svojina, kakva je postojala i u Rimskom
pravu. Godine 1862. u Srbiji se usvaja Zakon o pravozastupnicima, gde su postupak, uslovi pod
kojima se može dobiti status pravozastupnika biranja, potrebne kvalifikacije, ocena ličnosti i dr.
propisani ovim zakonom i podzakonskim aktima. Nakon stvaranja Kraljevine Srba Hrvata i
Slovenaca i kasnije u vremenu socijalističkog perioda donet je veći broj zakona o advokaturama.

3
Miljević V. Advokatska tajna kao temeljno i večno načelo profesije. Branič: Beograd,2014.

3
 Advkatska komora na Kosovu i Metohiji razvijala se zavisno od specifičnosti područja i
društveno-političkih, demografskih i drugih prilika. Ona je kao i u pokrajini Vojvodini iste
godine donela prvi samostalni zakon.
Advokatura u Vojvodini obavljala se dosta uspešno u svim periodima njenog delovanja, a
prvi samostalni zakon je donet 1971. godine, (Sl. list SAPV br 24/1971). Kraj Prvog svetskog
rata obeležava nestanak velikih imperijalnih sila i proces stvaranja novih državnih prostora u
Evropi, pa je tako 1.12. 1918. godine proglašeno ujedinjenje Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca. Trebalo je dosta vremena da se pravni sistem novostvorene države uobliči: usvajaju
se zakoni, pre svih krivični, krivično procesni i dr. Godine 1928. dat je u proceduru Zakon o
advokatima, ali usled političkih prilika nešto izmenjen, koji je stupio na snagu 17.03. 1929.
godine. Po ovom zakonu advokat je bio ovlašćen da savetuje zainteresovane o pravnim stvarima,
i da zastupa stranke pred sudovima i drugim organima vlasti. Posla kog se primio morao je vršiti
isključivo po zakonu i savesno da čuva tajnu o stvarima koje su mu poverene u zastupanju. Za
povredu advokatskih dužnosti odgovornost je bila imovinska, disciplinska, ali i krivična. U
Socijalističkoj Jugoslaviji doneto je pet zakona o advokaturi (1946; 1957; 1971; 1977 i 1998).
Zakoni su najčešće donošeni promenom ustava ili donošenjem novih sistemskih zakona.
Brojne nadležnosti prešle su u delokrug republika, pa je bilo obavezujuće da republike donose
„svoje zakone o advokaturama“, prema kojima je advokatura dobijala svoje mesto u pravosuđu i
društvu u celini. Advokatski red brani zakon, preko njega građane, a preko građana državu.
Opštim zakonom o advokaturi i drugoj pravnoj pomoći iz 1970. godine, advokatura je
definisana kao „društvena služba“, gde se uvodi princip nezavisnosti advokature i advokatima se
daju šira prava. Zakon o advokaturi iz 1998. godine je zadnje doneti zakon o advokaturi na nivou
Jugoslavije, jer je ubrzo nakon toga došlo do raspadanja. Po ovom zakonu advokatura postaje
nezavisna i samostalna društvena služba koja je organizvana u advokatske komore, ali advokati
samostalno ili udruženi u advokatske komore pružaju pravnu pomoć fizičkim i pravnim licima.
Javna ovlašćenja advokata postaju još veća, a takođe je omogućeno i stranim državljanima da se
bave advokaturom. Zakonom je propisano da se uvode advokatske komore Jugoslavije, odnosno
da se zakonom konstituišu. Ocena svih zakona o advokaturama jeste da su oni proizvod vremena
u kom su nastajali i društvanih i političkih prilika koje su vladale u tom vremenu.
Republički i pokrajinski zakoni o advokaturama u bivšoj Jugoslaviji nisu ni nabrojeni ni
uneti u ovom radu, jer se prostorno ne bi mogli uklopiti zbog njihove brojnosti. Nakon

4
raspadanja Jugoslavije i stvaranjem novih međusobno i međunarodno priznatih država sa
prostora bivše SFRJ, svaka od njih je izgradila svoj pravni sistem, uredila i donela zakone o
advokaturi.4

3. Položaj advokature u pravnom sistemu

Advokatura jeste posebna društvena pravna služba u sklopu čitavog pravosudnog sistema.
Ona služi pre svega za pružanje stručne pravne pomoći u različitim oblastima i situacijama
primene i ostvarivanja pravnog sistema, pravo zastupanju građana i pravnih lica. S druge strane,
pak, institucija advokature jeste nezavisni deo pravosudnog sistema države, a njena nezavisnost
se obezbeđuje i dužnošću advokata da odbije pružanje pravne pomoći stranci, ako postoji sukob
interesa između njega i stranke i sl. 5
Shodno tome, prema članu 15. 3A, advokat je dužan da
odbije pružanje pravne pomoći u sledećim slučajevima:
1. ako je u istoj pravnoj stvari zastupao suprotnu stranku;
2. ako je bio advokatski pripravnik u advokatskoj kancelariji u kojoj se zastupa, ili je bila
zastupana suprotna strana;
3. ako je član ili je bio član zajedničke advokatske kancelarije ili advokatskog ortačkog
društva, u kojima se u istoj pravnoj stvari zastupa, ili je bila zastupana suprotna stranka;
4. ako je u istoj pravnoj stvari postupao kao nosilac pravosudne funkcije ili službeno lice u
državnom organu;
5. ako mu u roku od godinu dana od prestanka pravosudne funkcije pravnu pomoć zatraži
stranka u čijoj je bilo kojoj drugoj pravnoj stvari postupao kao nosilac pravosudne funkcije;
6. ako su interesi stranke koja traži pravnu pomoć u suprotnosti sa njegovim interesima ili
interesima njegovih bliskih srodnika, prijatelja, saradnika ili drugih stranaka, u skladu sa
Statutom i Kodeksom;
7. u drugim slučajevima utvrđenim zakonom, Statutom i Kodeksom.6

4
Istorija Jugoslovenske advokature I-III, izdavač Advokatska komora Jugoslavije-Beograd,
2002.
5
Jakšić A. Građansko procesno pravo. Pravni Fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2007.
6
Zakon o advokaturi se bazira na aktima OUN i Saveta Evrope. Reč je o sledećim aktima:
5
 Društveni karakter, uloga i sama organizacija advokature zavise od opštih i posebnih uslova
svakog društveno-pravnog sistema. Po pravilu ona je postavljena kao javna služba, koja postoji u
javnom društvenom interesu i čije je funkcionisanje društveno potrebno, ali i veoma korisno.
Advokati pružaju stručnu pravnu pomoć građanima, ustanovama i organizacijama doprinoseći u
krajnjoj liniji i pravilnom primenjivanju zakona uopšte. Štaviše, u određenim slučajevima (u
krivičnom postupku) optuženi građanin po zakonu mora imati stručnog pomagača, odnosno
branioca. Podvlačeći specifičnu ulogu i položaj, advokati su u vršenju advokature samostalni.
Vršenje advokature obuhvata davanje pravnih saveta, zastupanje i odbranu stranaka pred
sudovima ili pak drugim državnim organima, kao i pred ustanovama i organizacijama.
Zastupanje stranaka u njihovim pravnim poslovima sa drugim pravnim licima (zaključivanje
ugovora, poravnanje, davanje izjava i sl.) i sastavljanje isprava (ugovori, testamenti) i podnesaka
(predstavke, molbe) predstavljaju vrlo bitne nadležnosti. 7

4. Organizacija advokature

Advokatura se radi pružanja pravne pomoći može obavljati kao nezavisno i samostalno
zanimanje (član 2. 3A). Po pravilu, advokati obavljaju svoju profesiju samostalno, ali se takođe
mogu udruživati i u zajedničku advokatsku kancelariju ili u advokatsko ortačko društvo (član 2.
st. 2. 3A). 8 Pružanjem pravne pomoći kao zanimanjem mogu se baviti samo advokati. Lica koja
nisu advokati mogu biti punomoćnici stranaka i branioci okrivljenih samo pod uslovima koji su
propisani zakonom. Pravo na vršenje advokature stiče se upisom u imenik advokata, koji se vodi

1. Osnovni principi o ulozi advokata, usvojeni na Osmom kongresu UN o kriminalnoj prevenciji

i tretmanu prestupnika u Havani 27.8. - 07.09 .1990. rodine (U.N. Doc. NCONF. 144/28/Rev. 1
at. J 18, 1990)
2. Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrone, Rec. (2000) 21 o obavljanju advokatske
profesije usvojena 25.10.2000. godine na 727. sastanku zamenika ministara i
3. Smernica 98/5/E 6. Evropskog parlamenta i Saveta od 16.02.1998. godine za olakšanje
delovanja advokata u zemljama članicama, u kojima advokat nije stekao svoju kvalifikaciju.
7
Popović P. J: Definicija, značaj, razvoj, mesto i uloga advokature u društvu i državi, a posebno
u kulturi odnosno arhivskoj delatnosti. 79-89, Atlanta, 2014.

8
Zakon o advokaturi
6
u svakoj advokatskoj komori. Pravo upisa u advokatsku komoru, prema članu 5. 3A ima advokat
koji ispunjava sledeće uslove:
1. da ima diplomu pravnog fakulteta stečenu u Republici Srbiji ili diplomu pravnog fakulteta
stečenu u stranoj državi priznatu u skladu sa propisima koji regulišu oblast visokog obrazovanja;
2. da je položio pravosudni i advokatski ispit u Republici Srbiji;
3. da je državljanin Republike Srbije;
4. da ima potpunu poslovnu sposobnost;
5. da nije u radnom odnosu;
6. da nema drugu registrovanu delatnost, odnosno da nije direktor preduzeća;
7. da se protiv njega ne vodi krivični nostupak za krivično delo koje bi ga činilo nedostojnim
poverenja za bavljenje advokaturom;
8. da nije osuđivan za krivično delo koje ga čini nedostojnim za bavljenje advokaturom;
9. da je dostojan poverenja za bavljelje advokaturom. Smatra se da nije dostojno poverenja za
bavljenje advokaturom lice iz čijeg se ponašanja u obavljanju ranije profesionalne delatnosti ili
drugih postupaka može zaključiti da neće savesno obavljati advokaturu i čuvati njen ugled.
Dostojnost poverenja za obavljanje advokature utvrđuje se u skladu sa opšteprihvaćenim
moralnim normama i Kodeksom profesionalne etike advokata;
10. da pruži dokaz o sedištu svoje advokatske kancelarije.
Takođe, za upise u advokatske komore potrebno je da se saglase upravni odbor i savet
advokatske komore.

5. Odnos advokata i klijenta

Sam odnos advokata i klijenta zasniva se na ugovoru o nalogu, koji je materijalno-pravnog

karaktera, tako da nema nikakve posebnosti što se tiče načina zaključenja, sadržaja ili forme.
Naime, kada je u pitanju odnos prema klijentu, advokat treba da sa primerenom pažnjom i sa
razumevanjem za nedoumice, strahove ili ustručavanja klijenta, sasluša njegov problem i usmeri
ga na kazivanje o činjenicama koje su od značaja za pružanje pravne pomoći, a prilikom
prihvatanja zastupanja advokat će klijentu ukazati da je pretpostavka uspešnog zastupanja
iskrenost klijenta i da je potrebno da mu ovaj iznese sve činjenice i dokaze i otkrije svoje stvarne
pobude i ciljeve. Takođe, da mu ukaže da je poverljivost iznesenih podataka zaštićena obavezom

7
čuvanja advokatske tajne i pod kojim uslovima tajna može biti otkrivena, zatim na svoju ocenu
činjenične i pravne prirode predmeta; na vrstu i osnovne osobine postupka koji će biti primenjen;
na način obračuna i naplate, i na približan ili, kada je to moguće, tačan iznos naknade za svoj rad,
po pravilu, prema Advokatskoj tarifi; i na kraju na obavezu da evidenciju o novcu, hartijama od
vrednosti ili drugim imovinskim vrednostima koje mu klijent poveri, kada je to zakonom
propisano prikaže na zahtev nadležnog organa javne vlasti (član 24 Kodeksa profesionalne etike
advokata („Sl. glasnik RS“, br. 27/2012))
Ono što je takođe važno jeste da advokat nije obavezan da prihvati ponudu klijenta da ga
zastupa. Izuzetak je kada to predviđa zakon, gde on ne može da odbije da zastupa stranku, ako ga
je postavio sud u okviru njenog prava na besplatnu sudsku pomoć. 9

6. Etika, moral, humanost i dostojanstvo advokata

Kod nepoštovanja ili zloupotrebe prava i obaveza izostaje moral, etika, humanost,
stručnost i ljudsko dostojanstvo. Ljudsko dostojanstvo je svakom čoveku urođeno i ne može se
izgubiti, a definiše se kao „skup svih onih svojstava koja ukazuju na osobenu i uzvišenu prirodu
čoveka“. Nažalost, vređanje ljudskog dostojanstva često se sprovodi na način koji se ne može
sankcionisati adekvatnom kaznenom merom, jer postupci nisu dovoljno jasno kvalifikovani ili su
teško dokazivi.
Da bi advokatura, kao samostalna društvena služba, mogla da vrši funkciju pružanja
pravne pomoći, advokati moraju da vode računa o principima humanizma, istine i pravde, kao i
da učvrste poverenje društva i zastupanih stranaka. Advokature usvajaju kodekse profesionalne
etike advokata, koje predstavljaju skup načela i pravila o ponašanju advokata prilikom obavljanja
svoje profesije, kojih se moraju pridržavati. Nepridržavanje načela i pravila kodeksa predstavlja
povredu discipline, pa i prestanak rada advokata. Advokat je dužan da u svom radu i životu
uopšte, vodi računa o ugledu advokature, o svom dostojanstvu i časti, a i da se pridržava opštih
pravila ponašanja.
Takođe je dužan da uvek ima principijelan i nepokolebljiv stav u tumačenju i primeni
ustavnihi zakonskih odredaba, da poštuje istinu i da u celokupnom svom radu ispoljava potrebnu

9
Zakon o advokaturi
8
stručnost, humanizam i odlučnost; da se stalno mora usavršavati u svom stručnom znanju i
opštem obrazovanju; da ne sme da obavlja poslove nespojive sa dostojanstvom i da ispoljava
pravnu i opštu kulturu. Zatim, on ne sme da zauzima neprijateljski stav prema protivnoj stranci i
da prema njoj bude nehuman, već korektan i pravičan i ne sme da stupa u kontakt sa protivnom
strankom, bez saglasnosti i u dogovoru sa svojom strankom.
Advokat je dužan da pokuša mirno rešiti spor između stranaka još pre pokretanja samog
spora i ne sme da stvara nepotrebne troškove strankama i iskorišćava neznanje protivne stranke i
ne treba da se suprotstavlja želji svoje stranke.
Advokat je dužan da čuva profesionalnu tajnu i sve što je u vezi sa pružanjem pravne
pomoći doznao kao poverljivo od svoje stranke ili na drugi način za vreme pružanja te iste
pomoći i posle sve dok bi njeno iznošenje moglo da šteti stranci. Međutim, može da otkrije ono
što je od stranke doznao, a što predstavlja profesionalnu tajnu, samo ako mu to stranka na
nesumnjiv način dozvoli ili radi očuvanja njenih ličnih interesa.
Zakoni o advokaturama propisuju advokatima obavezu da čuvaju kao profesionalnu tajnu
sve ono što im je poverilo fizičko ili pravno lice, koje oni kao advokati zasupaju. To je
neophodno zbog toga što je advokatska tajna posebna za odnose koji spajaju advokata i klijenta i
gde ne postoje granice koje se smeju prekoračiti. Tajna je za advokata obavezna i nakon
prestanka bavljenja advokaturom. Ako recimo advokat sazna od svog klijenta da je počinio i
najteže krivično delo, a ne saopšti ga nadležnim organima ili nekom tećem licu on neće i ne
može biti odgovoran.

9
 7. Zaključak

Advokatura kao nauka i specijalna služba mora da prednjači u razmišljanjima i saznanjima

o ishodima, da u slučajevima pojavljivanja halapljivih, prljavih i nehumanih namera i slutnji
stranaka, svojim iskustvom preobraća u istinu i pravdu i time obezbeđuje prisustvo umnosti,
vođstva i humanosti.
Mogli bi možda jednostavnijim jezikom da kažemo, ako građanin ima određeno pravo, nije
logično da mu advokat pruža uslugu, već mu može samo pružiti pravnu pomoć da to pravo i
ostvari. Određena prava već pripadaju građanima, samo je vrlo često potrebna stručna pomoć da
se do istog dođe. Ako građanin ima pravo na odbranu ili zastupanje pred sudom, advokat nije tu
da mu pruži uslugu zastupanja, već da mu pruži pravnu pomoć koja već zbog svoje složenosti i
svih prethodno navedenih dužnosti advokata, ima sasvim drugu dimenziju u odnosu na usluge.
Iz svega navedenog nedvosmisleno proizilazi da advokat svome klijentu pruža pravnu
pomoć radi ostvarenja njegovih prava u skladu sa svojom profesionalnom i moralnom dužnošću,
zasnovanom na etičkom kodeksu.

10
 8. Literatura

Istorija Jugoslovenske advokature I-III, izdavač Advokatska komora Jugoslavije-Beograd,

2002.
Jakšić A. Građansko procesno pravo. Pravni Fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd,
2007.
Miljević V. Advokatska tajna kao temeljno i večno načelo profesije. Branič: Beograd, 2014.
Popović J. Definicija, značaj, razvoj, mesto i uloga advokature u društvu i državi, a posebno u
kulturi odnosno arhivskoj delatnosti, 79-89, Atlanta, 2014.
Pravni Leksikon Savremena adninistracija Beograd, 1989.
Zakon o advokaturi iz 1998. „Službeni list SFRJ“ broj /1998.
Zakon o elektronskom dokumentu „Službeni glasnik Srbije“ br 51/09
Zakon o elektronskom potpisu „Službeni glasnik Srbije“
Zakon o javnom informisanju „Sl. glasnik RS“ broj 43/2003 i 61/2005
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja „Sl. glasnik RS“) broj
120/2004
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti „Sl glasnik RS” broj 120/2004

11