Uvod U Savremeno Međunarodno Javno Pravo

Мирослав Стевановић, Увод у савремено међународно јавно право
САДРЖАЈ
1. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА
1.1. Термин међународно јавно право
1.2. Појам међународног јавног права
1.3. Одлике међународног јавног права
1.4. Главне школе међународног права
1.4.1. Природноправна школа међународног права
1.4.2. Позитивноправна школа међународног права
1.4.3. Социолошка школа међународног права
1.5. Однос између међународног права и унутрашњег права
Дуалистичка теорија
Монистичка теорија
1.6. Подела међународног јавног права
1.7. Међународно јавно право и мирољубива коегзистенција
2. ИЗВОРИ МЕЂУНРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА
2.1. Појам и врсте извора међународног јавног права
2.2. Међународни уговор као извор МЈП
2.3. Обичајна правна правила као извор МЈП
2.4. Општа правна начела која признају просвећени народи као извор МЈП
2.5. Једнострани акти држава као извор МЈП
2.6. Одлуке међународних организација као извор међународног јавног права
2.7. Судске пресуде и мишљење доктрине као извор МЈП
2.8. Меко право као извор МЈП
2.9. Кодификација међународног јавног права
2.10. Хијерархија извора МЈП
Однос између уговора и обичаја
Перемпторне норме
Меко право
Обавезе erga omnes
3. СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
3.1. Држава
3.1.1. Признање држава
3.1.2. Признање влада
3.1.3. Основна права и дужности држава
3.1.4. Право на сувереност и право на једнакост
3.1.5. Надлежност држава
3.1.6. Међународна одговорност држава
3.1.7. Појам и правни основ секцесије државе
3.1.8. Сукцесија уговора, јавних добара и имовине, јавних дугова и стечених права
Међународни уговори
Јавна добра и имовина
Јавни фондови
Јавни дугови
Становништво
Унутрашњи правни поредак
Стечена права
3.1.9. Органи за представљање држава
Шеф државе
Влада
Министар иностраних послова
3.2. Међународне организације
3.2.1. Основна права и дужности међународних организација
3.2.1.1. Привилегије и имунитети међународних организација
3.2.1.2. Способност закључења уговора
1
3.2.1.3. Надлежности међународних организација

3.2.1.4. Представљање међународних организација
Активно и пасивно право посланства
Право сазивања међународних конференција у учешћа у њиховом раду
Чланство у другој међународној организацији
3.2.1.5. Одговорност међународних организација
3.2.2. Одлучивање
3.2.3. Сукцесија међународних организација
3.3. Остали субјекти међународног јавног права
3.3.1. Појединци као субјекти МЈП
3.3.2. Групе као субјекти МЈП
Забрана ропства
Избеглице
Апатриди
Мањине
Aзил
Eкстрадиција
3.3.3. Субјекти sui generis
Регионалне организације
Невладине организације
Нетериторијални ентитети
Побуњеници и покрети за национално ослобођење
Света столица
Мултинационалне компаније
4. МЕЂУНАРОДНО УГОВАРАЊЕ
4.1. Уговорне стране
4.2. Закључивање и ступање на снагу међународног уговора
4.2.1. Преговори, усвајање текста и аутентификација текста
4.2.2. Изражавање пристанка државе да буде обавезана уговором
4.2.3. Ступање на снагу међународног уговора
Важење међународних уговора у Р Србији
4.3. Примена уговора
4.3.1. Садржинска примена уговора
4.3.1.1. Резерве
4.3.1.2. Регистрација уговора
4.3.2. Временска примена уговора
4.3.2.1. Интертемпорално право
4.3.3. Територијално важење уговора
4.4. Дејство уговора
Уговори и треће државе
Дејство низа уговора у вези са истим предметом
4.5. Престанак важења уговора
Утицај рата на међународне уговоре
Сукцесије држава и међународни уговори
4.5.1. Неважност уговора
4.5.1.1. Рушљивост
Одредбе националног права о надлежности за закључивање уговора
Принуда над представником државе
Принуда над државом или употреба силе
Грешка, превара преговарачке стране, или корупција представника
4.5.1.2. Неважност
4.6. Тумачење уговора
Обавезна снага међународних уговора
Језичко тумачење
5. РЕШАВАЊЕ СПОРОВА
2
5.1. Мирно решавање спорова

5.1.1. Дипломатска средства мирног решавања спорова
Преговори
Посредовање и добре услуге
Анкетне комисије
Мирење
Поступак пред УН
5.2. Правосудно решавање спорова
5.2.1. Арбитража
5.2.1.1. Стални арбитражни суд
5.2.2. Међународни суд правде
5.2.2.1. Надлежност Међународног суда правде
5.2.2.2. Поступак пред Међународним судом правде
5.3. Решавање спорова принудом
5.3.1. Насилна средства решавања спорова
5.3.1.1. Ограничење и забрана рата
Начело забране употребе силе
6. ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
6.1. Оснивање и чланство у УН
6.2. Циљеви и начела УН
Проблем тумачења Повеље УН
6.3. Правни положај УН
6.4. Органи УН
6.4.1. Савет безбедности
6.4.2. Генерална скупштина
6.4.3. Секретаријат
6.4.4. Економски и социјални савет
6.5. Уједињене нације и мир и безбедност
6.5.1. Мирно решавање спорова пред Саветом безбедности
6.5.2. Мирно решавање спорова пред Генералном скупштином
6.5.3. Колективна безбедност и принудне акције (Глава VII)
Пракса поступања по Глави VII Повеље
6.5.3.1. Резолуција Генералне скупштине „Уједињени за мир“
6.5.3.2. Пракса СБ након Хладног рата
Режим репарација у складу са Главом VII Повеље
Покушај увођења хуманитарних криза под Главу VII Повеље
Случај бивше СФРЈ
6.5.3.3. Мисије УН за одржавање мира
7. ИЗУЗЕЦИ ОД НАДЛЕЖНОСТИ ДРЖАВА
7.1. Кодификација правила о изузецима од надлежности држава
7.1.1. Имунитет држава
7.1.2. Дипломате и дипломатски имунитет
7.1.2.1. Имунитети дипломатске мисије и дипломатске привилегије
7.1.3. Конзуларни имунитети и привилегије
7.1.4. Имунитет међународних организација
7.1.5. Одрицање од имунитета
8. ПРОСТОРИ И ТЕРИТОРИЈА ДРЖАВА
8.1. Појам државне територије
Службености
8.1.2. Начини стицања и губљења државне територе
8.1.2.1. Границе
8.2. Интернационализоване територије
8.3. Међународне реке
8.3.1. Правна природа коришћења међународних река
8.3.1.1. Употреба међународних река у сврху пловидбе
3
Режим пловидбе на Дунаву

8.3.1.2. Ванпловно коришћење међународних река
8.4. Међународно право мора
8.4.1. Унутрашње морске воде
8.4.2. Архипелашко море
8.4.3. Територијално море
8.4.4. Спољни морски појас
8.4.5. Епиконтинентални појас
8.4.6. Искључива економска зона
8.4.7. Отворено море
8.4.8. Мореузи
8.4.9. Морски канали
8.4.10. Међународни суд за право мора
8.5. Ваздушни простор
8.5.1. Ваздушни простор
8.5.1.2. Ваздушна пловидба
8.6. Космичко право
8.6.1. Развој космичког права
8.6.1.1. Уговор о космосу као извор космичког права
8.6.1.2. Уговори о коришћењу космоса након Уговора о косомсу
8.6.1.3. Правци развоја космичког права
9. РАТНО ПРАВО
9.1. Развој правила ратовања
Правни појам агресије
9.1.1. Ограничења рата
10. МЕЂУНАРОДНО ХУМАНИТАРНО ПРАВО
10.1. Развој међународног хуманитарног права
10.1.1. Садржина међународног хуманитарног права
10.1.2. Значај Међународног комитета Црвеног крста
11. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ЉУДСКИХ ПРАВА
11.1. Универзална заштита људских права
Комитет за људска права
Специјалне процедуре
11.2. Регионална заштита људских права
12. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
12.1. Развој међународног нормативног поретка одрживог развоја
Савремени дискурс одрживог развоја у МЈП
11.2. Стварање међународних правила одрживог развоја
Општа процесна начела међународног права одрживог развоја
13. МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО
13.1. Развој међународног кривичног права
Међународна кривична дела
13.1.1. Међунаодно кривично судство
14. МЕЂУНАРОДНО ТРГОВИНСКО ПРАВО
14.1. Развој међународног економског права
Нормативни поредак у области међународног економског права
14.1.1. Решавање међународних економских спорова
15. МЕЂУНАРОДНО ФИНАНСИЈСКО ПРАВО
15.1. Развој међународног финансијсог права;
15.1.1. Нормативни финансијаски поредак,
Решавање сукоба
4
1. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

1.2. Термин међународно јавно право
У римском праву нормативно је била заокружена грана која је уређивала односе

између припадника различитих етничких група а била је названа право народа (ius
gentium). Ради се о кодификацији правила чија је суштинска посебност била у томе што
се, за разлику од класичног грађанског права (ius civile) које је се односило само на
римске грађане, примењивала на Римљане и на странце. Из идеје која је била у основи
нормативног поретка који се бави односима између субјеката различитих, углавном,
етничких група (из којих се историјски обликују нације), који је био остварен кроз ius
gentium, изворно је изведено анологно одређење права које се односи на различите
суверенитете - право нација/народа (the law of nations).
У теоријским разматрањима права које уређује односе који се тичу различитих
суверенитета, средином осамнаестог века још увек није била препозната разлика
између појединаца и држава као субјеката тог права. Тако, Вилијам Блекстон у делу
Коментари на законе Енглеске (William Blackstone, Commentaries on the Laws of
England), из 1765. године,.право нација одређује према изворима. По њему, право
нација може да проистекне било из природне правде или из праксе много држава, док
унутрашњи закони, општи и појединачни акти потичу од држава и носилаца
самоуправа унутар њих.
Позитивистичка доктрина је, се током 19. века, мења термин право нација и у оквиру
ње се развио израз међународно право. Овај појам је за означавање права које се
односи на различите суверенитете први употребио Џереми Бентам, у делу Увод у
начела морала и законодавства (Jeremy Bentham, An Introduction to the Princiles of
Morals and Legislation), 1789. године. Бентам, као међународно право, одређује концепт
који се односи на правна правила „међусобних трансакција између суверенитета као
таквих“. Категоришући ту групу правила на основу субјеката чије поступање је
предмет регулисања, он изводи закључак да међународно право за субјекте има само
државе.
1.2. Појам међународног јавног права
Међународно јавно право подразумева систем правних норми којима се уређују односи
између субјеката међународних односа. Посебности тог правног система у односу на
унутрашње право, потичу од природе субјеката који поседују капацитет да буду
носиоци права и обавеза у међусобним односима уређеним тим правом.
Класично схватање права полазило је од претпоставке да својство субјекта
међународног јавног права могу имати искључиво државе.
Временом се јавило и схватање да се то право односи и на индивидуе те, стога, да и
појединци могу бити субјекти међународног јавног права. Такво становиште се у
пракси препознаје у одлуци Врховног суда САД, крајем XVIII века, који је у спору о
дипломатском праву и рибарењу везано за бродове под заставама Француске и
Шпаније у морским водама САД нашао да је „међународно право је део нашег
(америчког) права и може бити размотрено и примењено од стране надлежних
5
судова...“1 У том смислу, и Статут Међународног војног суда у Нирнбергу као

надлежност тог посебно образованог (ad hoc) правосудног тела утврђује суђење за
међународне злочине за које постоји индивидуална одговорност,2 из чега сходно
проистиче да је постојала претпоставка међународне обавезе индивидуа да се
уздржавају од таквих понашања. Половином двадесетог века, Европска конвенција за
заштиту људских права и основних слобода предвиђа обавезу држава уговорница да
одређена права и слободе (попут на живот, слободу од тортуре и нечовечног или
понижавајућег третмана, од ропства) „јeмче свакоме у својој надлежности“.3 Европски
суд правде је, 1963. године, у предмету по тужби холандске компаније Ван Генд ен
Лоос против националне управе прихода у коме је потврдио супрематију заједничког
права Европске економске заједнице над националним правом чланица, изричито
препознао применљивост тог права, које је међународног (регионалног) карактера, на
субјекте националних права држава чланица.
Данас је, углавном, опште прихваћено да су субјекти међународног права првенствено
државе, а поред њих међународне организације и, у одређеном обиму и индивидуе.
Међусобни односи између субјеката међународног права за предмет имају поступање
поводом неког интереса. Ти интереси се испољавају кроз држање или коришћење
неког добра државе како у њеној спољном тако и у унутрашњем поступању. У том
смислу, и одређене вредности (попут, на пример, људска права) се испољавају као
добро државе, због чега се њихово остваривање сматра од интереса за политичку
заједницу као такву, односно за националну безбедност. Несклад између тих интереса
доводи до спора на међудржавном нивоу, који може ескалирати у сукоб између
субјеката. Осим интереса везаних за државе појединачно, више држава може, као
међународна заједница, у форми међународне организација или уговорно, поставити
питање заједничког интереса.
Сукоб интереса се решава тако што један интерес преовлада над другим. Ради
остваривања преовладавања интереса неког субјекта основ за истицање захтева може
бити двојаке природе: правне и политичке. Основ истицања захтева је правне природе
уколико је везан за сагласност или несагласност интереса са важећим међународним
правилом које уређује поступање којим се тај интерес остварује. Свако истицање
захтева по другачијем основу је политичке природе.
1.3. Одлике међународног јавног права
Међународно право има неке посебности које га разликују од унутрашњег права, које
је структурирано вертикално и заснива се на хијерархији власти, а у чијем стварању
учествује преко институција или политичких партија политичке заједнице којој
припада и субјеки су обавезни да му се повинује.
1
US Supreme Court, The Paquete Habana, Decision January 8, 1900, 175 U.S. 677 (1900), p. 700.
2
Повеља Међународног војног трибунала, Лондонски споразум о Међународном војном трибуналу
(1945), 82 UNTS 279, Додатак, чл. 6(c).
3
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (1950), ETS 5, чл. 1.
6
Посебности међународног јавног права имају објективан узрок, будући да проистичу

из специфичности друштвено историјских услова настанка и развоја међународног
права. Прво, међународни правни поредак је устројен је хоризонтално и у његовом
стварању учествује велики број држава и бројне међународне организације. Стога,
међународно право има функцију средства координације и контроле одређених
дружтвених односа и процеса у медјународној заједници, због чега у себи садржи
елементе компромиса између различитих држава.
Друго, суштину међународне заједнице чине реципрочни односи држава као основних
субјеката те заједнице. Реципроцитет уноси равнотежу међу субјектима међународног
поретка. Из тог разлога, међународно право у себи садржи одређени ниво пропорције.
Треће, међународно право има особену правну технику, различиту од технике
унутрашњег права, како у погледу доношења правних правила тако и у погледу
њиховог обезбеђивања. У међународном праву не постоји врховни законодавац, тако
да правна правила настају путем обичаја и уговора, односно прећутном или изричитом
сагласношћу воља суверених држава. Данас се, додуше, правна правила све више
доносе мултилатералним акцијама, кроз кодификације и кроз систем међународних
организација, што ствара утисак да се постепено развија унеколико централизованији
процес настанка међународних правних правила.
1.4. Главне школе међународног права
1.4.1. Природноправна школа међународног права

Стари грчки и римски филозофи бавили су се питањима вођења рата, међусобног
општења политичких заједница у контексту ширих филозофских или религиозних
разматрања. У делима Платона, Аристотела и Сократа развија се конструкција права
које је по мери човека и које је као такво битан унутрашњи сегмент људске заједнице
(природно). По Софистима, који полазе од тога да се до истине долазе умом, а не
чулима, појам природно право обухвата нормативни поредак који уређује односе
између људи а заснива се на здравом разуму, који је иманентан индивидуи, односно
који је људском бићу усађен Провиђењем.
Средњовековни католички мислиоци бавили су се правним аспектом односа између
држава. У оквиру тзв. Шпанске школа међународног права, Франциско Виторија
одређује ius gentium са природноправне позиције; појам природе рата, слободну
трговину и слободу мора; Пјерин Бели заговара коректно поступање према
заробљеницима и становништву окупираних територија; Балтазар Ајала артикулише
поштовање добре вере у односима са непријатељима и успостављање заједничких
права народа уз пристанак држава, а Ђовани Ђентиле препознаје питања положаја
амбасада, праведности рата, уговора између држава, неутралног статуса, клаузуле
промене обавеза због суштински промењених околности (rebus sic stantibus) у
мировним уговорима. Природно право, како се тада артикулише, посматра целовито
идеју заједнице индивидуа, као људског рода, те по тој унутрашњој логици не прави
разлику између јавног и приватног права. Тек језуитски теолог и филозоф Франциско
Суарез препознаје двоструко значење израза ius gentium и услове за правичан рат, а
7
последично и питање ограничења слободне воље владара кроз јавно право народа. Он,
наиме, полазећи од премисе о човековој друштвеној природи налази да право обавезује
и ограничава зато што је човек слободан и разуман као и стога што је придржавање
права израз објективне доброте, те да је у основи права морални императив, услед чега
свака држава, која није сама по себи нужно вечна, представља не само самосталну
једника у оквиру природног права већ истовремено и члана шире заједнице
(communitas orbis)4.
У теорији међународног права, за најистакнутијег представника природноправне
школе сматра се Хуго Гроцијус. По Гроцијусу, државе као и индивидуе не могу живети
изоловано. Из те иманентне друштвености произилази природно право – закон природе
и закон нација. Гроцијус прихвата поделу ратова на праведне и неправедне и творац је
модерне концепције о праву мора, као општег добра човечанства. Природноправна
школа ограничава аутономију воље држава у међусобним односима, полазећи од две
основне претпоставке. Прво, природа тежи свом очувању и то представља први
природни закон. Друго, тежња за очувањем као природни закон намеће обавезу
свакоме да не чини било шта што би било у супротности не само са сопственим
интересима већ и са интересима других у заједници која постоји по природи ствари.
Услед феномена да се заједница стално развија, а да је природно право вечно, односно
као такво непроменљиво, оно се мора употпуњавати позитивним правом. У том
контексту, правила природног права би служила за оцену да ли су позитивна правила у
сагласности са смислом природе или нису. Гроцијус констатује да правила
међународног права не поседују санкције, али да и право без санкција није без дејства,
будући да се и оно извршава из страха да се неправно не врати неправдом или
неправом.5
Гроцијуса схватања инспирисала су многе правне теоретичаре. Један од њих, Самјуел
Пуфендорф, налази да су правни односи различитих народа засновани на природном
праву, у смислу заједничке везе између народа, које је апсолутни критеријум
понашања држава на међународном плану и није подложно промени. 6 У Србији, међу
присталицама природноправне школе био је Јован Стерија Поповић. По његовим
записима насталим средином деветнаестог века, право (народа и држава) почива
најопштије посматрано на праправу. То праправо он одређује као самосталност, коју
чине два основна права: право на сопствену територију, независност, сопствено име,
сопствени устав, и сопствену владу, с једне стране, и право целости из којег следи да је
народ сам себи циљ, с друге стране. Права народа Поповић разликује према
критеријуму да ли она припадају народу по природи ствари или на основу уговора, и
сходно томе их дели на „корена“ и „набављена“.7
4
Suárez, Francisco, Tractatus de legibus ac Deo Legislatore, 1613.
5
Grotius, Hugo, De jure belli ac pacis, 1625.
6
Pufendorf, Samuel von, De jure naturae et gentium, 1672.
7
Поповић, Јован Стерија, Природно право - реторика, 1995
8
1.4.2. Позитивноправна школа међународног права

Позитивистичка школа међународног права сматра да су једини извори међународног
права вољни акти субјеката међународног права, који се изражавају кроз међународне
уговоре и обичаје. Централни појам тог схватања је појам воље. У оквиру ове школе,
разликују се три начина ограничења суверене воље државе: (а) као појединачног
вољног акта8; (б) као опште воље; или (в) као колективне воље.
(а) Према Хегелу, држава је апсолутно суверена и међународно право резултанта њене
изоловане воље, која је искључиви творац правних правила међународног права. Из
тога следи да је. Најдоследнији представник овог правца мишљења је Георг Јелинек.
По њему, једино држава ствара позитивно право преко својих заповести воље које
имају правни карактер. Држави нико не може да ускрати ни један атрибут власти
(сувереност), осим уколико она то не чини сопственом вољом. Како налази, основ
међународног права је у сваком акту државне воље који ограничава вољу која
произилази из унутрашње природе воље (самоограничење државе), који држава може у
одговарајућој процедури и окончати.9 Како је објаснио Вензел, у процесу стварања
правних правила међународног права воља државе се своди на појединачни пристанак
као основ обавезивања.10 Овим схватањима се, у савременим радовима из
међународног јавног права, које одликује развој субјективитета недржавних субјеката,
оспорава доследна применљивост, с обзиром на индиције у савременој пракси да
међународно право не ствара искључиво воља државе.
У други правац позитивноправног поимања спада теорија у којој је централна тачка
разликовање две врсте уговора, контрактуалних и легислативних. Према тој теорији,
коју је поставио Хајнрих Трипел, постоје уговори који су резултат воља странака чији
су интереси супротни, али су између супротстављених интереса успостављене
корелације, кроз уговорну форму. Насупрот овим, постоје уговори у којима су се
идентификовале заједничке воље странака и супротни елементи интереса спојили, тако
да странке имају заједницки циљ. На основу Трипел сматра да међународно и
унутрашње право имају одвојене правне изворе и посебне предмете регулисања, те су
стога два аутономна правна система. Извор унутрашњег права је воља државе, а
међународног права заједничка воља држава и ако је појединачна држава не усвоји не
може се једнострано отказати изузев у случају суштинске промене околности.11
Вољу која ствара правила међународног права за категорију међународне заједнице
везују колективистичке (интегралистичке) теорије воље. Према заговорницима овог
правца мишљења, воља међународне заједнице, посматране као целине, произилази из
интереса који превазилазе индивидуалне интересе држава, стога што, како објашњава
Ласа Опенхајм, представљају заједницу виших интереса или вредности на којима
међународна заједница почива и стандарда који су неопходни за њен опстанак.12
8
Према Хегелу, држава је апсолутно суверена и њена воља је искључиви творац правних правила
међународног права.
9
Jellinek, Georg, Allgemeine Staatslehre, 1914
10
Wenzel, Max, Juristische Grundprobleme, 1920.
11
Triepel, Heinrich, Les rapports entre le Droit interne et le Droit international, I, 1923.
12
Oppenheim, Lassa, International Law, 1912.
9
Трипелово схватање, о постојању заједничке воље, обележило је раскид са строгим

позитивистичким концептом да је за стварање правних правила релевантна воља сваке
државе појединачно. Аутономија воље трпи формална ограничења, која су изражена у
техничким правилима уговорног права. О конкретном облика ограничења воља
државе, постоје два приступа: нормативистички и објективистички. Најистакнутији
представник нормативистичког је Ханс Келзен, који у духу позитивистичког концепта
воље (мада се његово гледиште не може подвести под школу) налази да постоји
основна норма међународног права у виду обавезе државе да изврши закључене
уговоре (pacta sunt servanda).13 Из таквог приступа произилази да су волунтаризам и
консенсуализам суочени са међународноправном обавезом, С друге стране,
објективистички приступ указује да правни приступ не обезбеђује одговор на проблем
обавезе поштовања права. Заговорници овог приступа посматрају међународно право
као израз заједничких потреба и објективно право виде, како налази Леон Диги, као
оно које би по мишљењу већине требало да је санкционисано. 14 То практично значи
препознавање посебне наддржавне воље, услед солидарности или биолошке потребе, а
следствено и један од основа настанка норми међународног права од којих није могуће
одступање, односно ius cogens. Оно што је заједничко за оба приступа јесте да у
структури међународног права препознају хијерархију правних правила на основу
њихове правне снаге.
1.4.3. Социолошка школа међународног права
Социолошке теорије међународног права појавиле су се као реакција на строги
позитивизам. Заговорници социолошких теорија међународног права право
посматрају, претежно, са становишта правне технике и формалних доказа о постојању
права. Од краја I светског рата, велики број водећих светских теоретичара, за
полазиште свог проучавања узима међународно друштво (заједницу) и многобројне
друштвене чиниоце, који су од значаја за разумевање порекла, стабилности, промена и
настанка права као друштвене појаве.
На концепту правне свести као инхерентне људском бићу развијају се гледишта, попут
конституционалистичких Хуга Крабеа, која у основи савремене државе виде
суверенитет права.15 Доследно изведено, уколико се држава посматра искључиво као
систем правних односа који постоје унутар једне заједнице, у којој је власт заменила
духовну моћ, међународно право би било сведено на наднационална правила.
Диги, у делу Уговор о уставном праву, образлаже теорију солидарности. Он констатује
да само индивидуа, имајући свесну вољу, може бити потчињена објективном праву.
Држава, у том смислу, представља скуп људи на одређеној територији на којој јачи
намеће вољу слабијем. Човек као друштвено биће је солидарно са другим људима и за
одређена правила постоји скоро једнодушно осећање о важности, те је солидарност
идеалистички постављена као општа чињеница.16
13
Келзен, Ханс, Чиста теорија права, 1934. Нормативистичко становиште уважава и Редакциона
комисија Конференције о уговорном праву, 1969. године.
14
Duguit, Léon, Basis Of Obligation In International Law,1958.
15
Krabbe, Hugo, De moderne Staatsidee, 1915.
16
Duguit, Leon, Traité de droit constitutionnel, Vol. 3, 1927.
10
Постпозитивистичка учења, постпозитивизам и постмодернизам, заснивају се на

постулатима либералне политичке теорије примењеним на међународну заједницу,
односно на схватању међународне заједнице као друштвено-политичке целине.
Увођење појма темељног начела/норме као правила које је у међународном праву
опште обавезујуће (ius cogens) има за резултат разликовање норми на когентне и више
диспозитивне.
Суштина савремених социолошких теорија међународног права бави се односом и
узајамним утицајем између друштвених, економских, политичких, психолошких
аспеката (које одређују као социолошки основ) с једне, и права, с друге стране.
Јеадн од најрепрезентативнијих представника социолошке школе међународног права,
Макс Хубер, налази да је веза између друштвене стварности и права најуочљивија
управо на у области међународног права, јер ту објективни правни поредак почива на
вољи субјеката. Држава је, наиме, као субјект међународног права истовремено и
творац тог права. Међународно право и конкретни правни односи између држава
одражавају интересе и односе снага у односима између појединих држава.
Међународно право представља поредак који не кореспондира тренутним односима
између две држава појединачно, већ просечном и трајном карактеру односа између
држава. Препреку развоју међународног права, Хубер види у начину на који се
формирају спољне политике, јер појединачни интереси власти држава представљају
кочницу развоја међународног права и стварања међународних организација.17
1.5. Однос између међународног права и унутрашњег права
Међународно право је у доба неразвијених међународних односа и недовољно
изграђене међународне заједнице представљало оскудан систем норми чији се предмет
регулисања сводио на дипломатске односе, поморску пловидбу и рат. Под утицајем
природноправне школе, класична доктрина је посматрала међународно и унутрашње
право као делове јединственог правног система, који имају извор у природи људског
бића. Развој међудржавног живота и односа довели су до артикулисања два супротна
правна схватања односа између унутрашњег и међународног права: дуалистичку и
монистичку.
Дуалистичка теорија
Дуалистичка концепција полази од различитог посматрање унутрашњег и
међународног права. Заговорници дуализма су на становишту да се ради о два потпуно
одвојена и аутономна правна система. Дијаметралне разлике између њих испољавају
се, према дуалистима, у погледу: (а) субјеката (појединци наспрам држава), (б) извора
(воља државе наспрам заједничке воље држава) и в) предмета (односи између
физицких и правних лица наспрам односа између држава).
Представник и оснивач ове теорије је Хајнрих Трипел, који сматра да унутрашње и
међународно право коегзистирају као два независна, одвојена објективна права.
међународно и унутрашње право су два одвојена, али равноправна и међусобно
независна правна система између којих не постоје никакве међусобне везе. Елементи
по којима се ова два система разликују су: 1) различити формални извори:
17
Huber, Max, Die soziologischen Grundlagen des Völkerrechts, 1928.
11
међународни уговори и обичаји су извор међународног права, док унутрашње право

настаје законодавном активношћу држава; 2) различит предмет регулисања:
међународно право регулише односе између држава (данас и међународних
организација), док унутрашње право регулише односе између појединаца као и њихове
односе са сопственом државом; 3) субјекти који их стварају: међународно право је
систем норми створен заједничком вољом суверених држава који уређује односе
између формално једнаких и равноправних субјеката, док су унутрашње норме
створене вољом суверене власти којој су подређени несуверени појединци на које се те
норме односе.18 Други заступник дуализма, Дионизио Анцилоти, сматра да се
објективни основ међународног права налази у начелу pacta sunt servanda.
Међународно право не обавезује државу све док се држава не изјасни да прихвата
конкретно правило међународног права19
Дуалистичкој теорији се замера да запоставља појединца као крајњег адресата правних
правила. Међутим, како објашњава Милан Бартош „...државе не би пристале на било
какве одредбе које би појединцима неограничено давале право да се пред
међународном заједницом жале на поступке своје владе... Таква пракса
претпостављала би претходну
измену данашњег схватања суверенитета држава и начела из Повеље Уједињених
нација да се међународна заједница не сме мешати у унутрашња питања појединих
држава“20
Монистичка теорија
Монистичка концепција полази од идеје о јединству правног поретка. Сам појам
јединственог правног поретка се, међутим, различито доктринарно схвата међу
присталицама монизма. С једне стране је становиште које полази од става да је држава
једини извор права и изводи закључак о примату државног над међународним правом.
Према заговорницима овог становишта, међународно право представља део права
државе који се односи на њене спољне послове. С друге стране је концепт који
заговара примат међународног права. Ово становиште полази од тога да међународна
заједница поседује власт која је независна од људи који живе на територији одређене
државе и закључује да међународно право заправо делегира унутрашње право.
Монисти сматрају да су међународно и унутрашње право делови јединственог правног
система. Присталице монизма полазе од неколико основних претпоставки:
1) унутрашње и међународно право се у крајњој линији односе на појединце и
регулишу њихово понашање; 2) право је у обе сфере норма која веже њене адресате
независно од њихове воље; 3) између ова два права нема суштинских разлика, онa су
делови јединственог правног система који садржи и начела којима се решавају
евентуални сукоби између унутрашњих прописа и међународног права. Монистичку
теорију први је образложио Ханс Келзен у делу Проблем суверености и теорија права
народа. Право је, по његовом мишљењу, јединствен и хијерархијски уређен систем на
чијем врху се налази међународно право. Келзен сматра да држава не постоји ван
18
Triepel, Heinrich, Volkerrecht und Landesrecht, 1899.
19
Anzilotti, Dionisio, L'esenzione degli Stati stranieri nella giurisdizione, 1910.
20
Бартош, Милан, Међународно јавно право - I knjiga, 1954.
12
права, јер није ништа друго до њен унутрашњи правни систем. Разлике између
међународних и унутрашњих норми нису релевантне пошто им је предмет регулисања
исти. Узрок и циљ сваке норме увек је појединац. Унутрашње и међународно право се
преплићу и представљajу неодвојиве делове јединственог правног система 21 У Србији,
монистичко схватање међународног права са супрематијом унутрашњег права заступао
је Слободан Јовановић, који је заговарао теорију суверености државе као правне
личности, која није ограничена природним правом ни сувереношћу народа.22
Монистичкој теорији са приматом међународног права се замера придавање
нереаланог примата било међународно било унутрашњем праву. Устави савремених
држава различито утврђују питање овог односа. У једној групи су државе чији основни
закони дају предност међународном уопште (Немачка, Италија, Ирска) или бар
међународним уговорима (Холандија, Француска, данас донекле и Србија). У другу,
које предност дају унутрашњем праву, спадају државе англосаксонског (прецедентног)
правног система, које праве разлику између правила међународног обичајног и
уговорног права. Када се ради о обичајним правилима оне примењују принцип да је
међународно право део унутрашњег права. У погледу међународних уговора,
британско право за већину захтева интервенцију законодавног органа, док амерички
правни поредак даје једнаку правну снагу међународним уговорима и домаћим
законима. У трећу групу спадају државе чији устави не садрже посебне одредбе о
односу унутрашњег и међународног права (Индија, Алжир). У четврту групу спадају
устави који задржавају монистичку концепцију (Француска, Ирска).
У судару монистичке и дуалистичке, развила се компромисна теорија, на премиси да
међународно и унутрашње право никада не моги доћи у сукоб. Представник Џералд
Фицморис сматра да, будући да у међународном праву тренутно конкретно није могуће
законодавно деловање са непосредно обавезујућим дејством, главни метод помоћу
којег правила могу наћи одређену меру разјашњења и развоја своде се на судске изјаве
те врсте. 23 Ова гледишта уважавају нека практична искустава у примени правила
међународног права у националним правним порецима и у неким тачкама се
подударају са дуалистичком теоријом .
Међународни судови се нису изјашњавали о дилеми између монистизма- дуализма. У
пракси, без обзира на начин заснивања, држава не може неизвршење своје
међународне обавезе правдати унутрашњим правом. У унутрашњим правима регулише
се општи однос између унутрашњег и међународног права. Тако се разликују следећа
решења, од којих су три варијанте монизма: да се међународно право сматра саставним
делом унутрашњег права, да се приоритет даје међународном праву, да се даје
приоритет унутрашњем праву или опредељење за дуалистичку концепцију. Пракса
држава је доминантно монистичка, а често се отклања примат међународног права,
тако што се правила међународног права уклапају у унутрашњи правни поредак
одговарајућим правним поступком којом се то правило претвара у унутрашње правно
21
Kelsen, Hans, Das Problem der Souvertnität und die Theorie des Volkerrechts, 1920.
22
Јовановић, Слободан, Основи правне теорије о држави, 1906.
23
Fitzmaurice, Gerald, The Future of Public International Law and of the International Legal System in the
Circumstances of Today, 1973.
13
правило (трансформација) или признавањем правне снаге правилима међународног

права у унутрашњем праву нормом (адопција).
1.6. Подела међународног јавног права
Међународно право дели се пре свега на јавно и међународно приватно право.
Међународно приватно право се разликује од међународног јавног права по томе што
је део унутрашњег права. Оно уређује грађанско правне односе у којима постоји
елемент иностраности (решавање сукоба надлежности). Субјекти међународног
приватног права су правна и физичка лица, извори су претежно националног
карактера, а за изрицање санкција је надлежан национални суд.
Могу се разликовати опсте и посебно међународно право. Опште међународно право
би било оно које садржи општа правна правила која се односе на целокупну
међународну заједницу. Посебно међународно право било би оно које се односи на
известан број држава, географски или другачије повезаних.
Међународно право може уређивати односе везано за доба рата или везано за доба
мира. Како је по Повељи ОУН, рат забрањен, ова подела не би требало да је важећа, но
упркос томе постоје дисциплина Међународно хуманитарно право, која обухвата и
правила везано за ратовање.
Осим наведени подела, данас су развијене и посебне дисциплине које се баве
применом међународног права у одређеним областима, као што су : међународни
саобраћај, одговорност за злочине, поморска правила, право животне средине. Све већи
развој међународних односа резултира потребом ширења правила међународног права,
а самим тим и новим дисциплинама ове гране права.
1.7. Међународно јавно право и мирољубива коегзистенција
Данас, све мање теоретичара оспорава правна својства међународног јавног права.
Преовлађујуће мишљење јесте да је међународно јавно право грана права, као и друге
правне гране.
Међутим, овој грани се и даље оспорава делотворност, тако што се указује да
паралелно функционише право јачега, 24 као и да не постоји међународни орган која би
могао да обезбеди ефикасно извршење међународних обавеза по службеној дужности.25
Постоје заговорници мишљења да постоји развој и у погледу његовог стварања, тако
што Генерална скупштина Организације уједињених нација (УН) постаје врста
међународног законодавца, у смислу усвајања система конвенција отворених државама
за приступање. Што се тиче санкција, оне се у међународном праву извршавају путем
24
Да ли је једнострано бомбардовање из политичких циљева исто што и међународни тероризам, да ли
је напад на СРЈ агресија, да ли је отцепљење Крима легално или је то израз легитимитета моћи.
25
Саветник за националну безбедност председника САД објавио је да се САД повлаче из Опционог
протокола уз Бечку конвенцију о дипломатским односима због става Међународног суда правде
поводом палестинске тужбе због измештања амбасаде у Израелу из Тела Авива у међународни град
Јерусалим, уз образложење да је њоме нарушен суверенитет САД. Израел је објавио да неће извршити
пресуду МСП да исплати дуг за нафту коју је присвојио из заједничког нафтовода са Ираном, после
свргавања режима Шаха.
14
дозвољене самопомоћи, мерама реципроцитета и опозивом дипломатских

представника.
У ери интензивне глобализације и универзализације вредности, постоје и мишљења да
је слабљење суверенитета неминивност и са тим све развијеније уређивање односа на
међународном нивоу (попут људских права, животне средине и сл.).
Међународни односи, уколико су препуштени спонтаном и аутархичном одвијању,
теже да воде у систем равнотеже снага. Основна слабост система равнотеже снага
произилази, како примећују Смиља Аврамов и Миленко Крећа, из тога што „свака
промена у односу снага изазива поремећај и доводи до нових сукоба“.26
Почетком 1960.-тих година, у окриљу УН је покренута кодификација начела
мирољубиве коегзистенције између држава.27 Та иницијатива је формализована на XV
заседању Генералне скупштине УН, када је усвојена одлука о даљој кодификацији и
прогресивном развоју међународног права. Ова одлука полази од чињенице да
ситуација у свету захтева повећану улогу међународног права, те се приступило
утврђивању стања међународног права, са циљем да се између држава унапреде
пријатељски односи и појача сарадња. На XVI заседању Генералне скупштине усвојена
је одлука да се приступи проучавању начела међународног права о пријатељским
односима и сарадњи међу државама у складу са Повељом УН, ради њиховог
прогресивног развоја и кодификације. Генерална скупштина је 1966. године образовала
Специјални комитет са задатком да приреми нацрт начела међународног права о
пријатељским односима и сарадњи између држава.
Декларација о томе је усвојена на Генералној скупштини 1970. године и у њој се
прокламују следећа начела:
 забрана употребе силе,

 мирно решавање спорова,
 немешање у унутрашње ствари државе,
 сарадња држава у складу са Повељом,
 равноправност и самоопредељење народа, једнакост држава, и
 испуњавање обавеза у складу са Повељом.
2. ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

2.1. Појам и врсте извора међународног јавног права
Извори међународног права подразумевају чиниоце који стварају правна правила и
облике кроз које се та правила изражавају. Отуда је могуће разликовати материјалне и
формалне изворе.
Материјални извори се налазе у друштвеним чињеницама из којих настају одређени
правни облици. У теорији међународног права нема сагласности о томе шта чини
26
Аврамов, Смиља; Крећа, Миленко, Међународно јавно право, Београд: Савремена администрација,
2001, стр. 219.
27
Генерална скупштина УН, Резолуција 1505 „Будући рад у области кодификације и прогресивног
развоја међународног права“, XV заседање ГСУН (12. децембар 1960).
15
изворе у материјалном смислу. О томе постоје две групе схватања, која се изводе било
из природноправне школе било из позитивизма. Пема првој групи аутора, право се
изјадначава право са моралом, а друга група сматра да је држава та која треба да
створи право на основу своје воље. Данас је широко заступљено мижљење да
материјалне изворе међународног права треба тражити у општем интересу
међународне заједнице.
Формални извори представљају израз узрока који стварају међународно правна
правила. Ови извори се деле на главне (међународни уговори, обичаји, и општа правна
начела) и помоћне (одлуке међународних судова и доктрина).
Између главних извора не постоји однос строге хијерархије. Изузетак су општа правна
начела која имају примену тек ако нема уговора и обичаја. Евентуални сукоб између
уговора и обицаја, суд разрешава на основу начела потоњи закон ставља ван снаге
ранији закон (lex posterior derogat legi priori) и посебан закон ставља ван снаге општи
закон (lex specialis derogat legi generali).
Ова формална систематизација извора међународног права је, како је указао Стеван
Ђорђевић „недовољна и не одговара међународној стварности... (и) потребно је
употпунити набрајање извора бар са једностраним правним актима и одлукама
међународних организација“.28 У изворе се може сврстати и правичност, будући да суд
може да суди по правичности (ex equio et bono) уколико се на то сагласе стране у
спору.
2.2. Међународни уговор као извор МЈП
Међународни уговор је правни акт којим стране уговорнице сагласношћу воља
регулишу своје интересе са намером да произведу последице предвиђене правилима
међународног права. Уговори се, истовремено, јављају као инструменти којима се
стварају норме међународног права. У класификацији извора међународног права
Статута Међународног суда правде (чл. 38), уговори се своде на „[п]равила које су
стране у спору изричито признале“.29
Предност уговора као извора медјународног права је у томе сто ствара прецизна
правила. У међународној пракси, поред назива уговор користе се и следећи називи:
споразум, конвенција, пакт, повеља итд.
Два су основна услова да би уговор био подвргнут правилима међународног права.
Прво, мора бити потписан између држава, држава и међународних организација или
између међународних организација. Ради се о томе да је суштински услов за његово
постојање субјективитет држава и међународних организација. Други услов, је да
његову садржину и питања на која се односи чине односи које обично регулише
међународно право.
28
Ђорђевић, Стеван, Класификација и хијерархијски однос извора међународног права, Анали правног
факултета у Београду, 4/1995, стр. 329.
29
Статут Међународног суда правде, 33 UNTS 993, чл. 38. Према чл. 93 Закона о Повељи Уједињених
нација ("Сл. лист Демократске Федеративне Југославије", бр. 69/45) сви чланови ОУН су ipso facto
уговорне стране овог Статута.
16
Неки елементи не утичу на међународни карактер уговора. То су назив уговора, његова

форма и поступак његовог доносења.
Најпогоднија форма за склапање уговора је писмена форма. Закључивање уговора се
може врсити на два начина. Први је сложен, са висе фаза (преговори, усвајање,
аутентификација, изразавање пристанка) и тада се уговор појављује као јединствен
инструмент. Други је једноставнији начин, који се своди се на размену два или више
међусобно повезаних инструмената (нота, писама, и сл.).
Међународни уговори се разликују по броју страна уговорница (двострани и
вишестрани), предмету (политички, економски, технички), могућности приступања
(отворени и затворени) или географском дејству (генерални и регионални).
Са аспекта формалних извора, значајна је подела међународних уговора према њиховој
функцији на легислативне и контрактуалне. Легислативни уговори имају за циљ да на
општи и једообразан начин и на дужи временски период регулишу међународне односе
(Хаске конвенције из 1899. и 1907, Женевске конвенције из 1949). Контрактуални
уговори регулишу конкретан међународни однос и ограниченог су временског трајања
(нпр. о обелезавању границе). Контрактуални уговори не стварају нова, већ примењују
постојећа правила на одређени случај и најчешће се тичу односа између два или мањег
броја субјеката.
2.3. Обичајна правна правила као извор МЈП
Дуго времена, најважнији начин стварања правила међународног права били су
обичаји. Од XIX века, примат преузимају међународни уговори, али обичај није
изгубио занчај као извор међународног права.
Међународни обичај је доказ опште праксе која је прихваћена као право. Из тога
проистичу два елемента неопходна за настанак правила обичајног међународног права.
Материјални елемент чини пракса, а субјективни елемент прихватање праксе као
права. Пракса се састоји у понављаном вршењу аката од стране субјеката
међународног права. Понављано вршење обично се изражава чињењем, али није
искључено да обичај настане и уздржавањем од чињења.
Пракса, као оквир из којег проистиче обицај, мора да задовољи одређене услове. Са
временског аспекта, потребно је да буде учестала, стална, трајна и непрекидна. За
настанак обицаја потребан је већи број преседана, мада се данас све више говори о
обичајима на основу само једног преседана (инстант обичаји), попут обичајног правила
о слободи космоса које је настало лансирањем првог сателита у свемир. За настанак
обичаја тражи се да пракса буде једнообразна. Једнообразност проистиче из околности
да се у истим или сличним ситуацијама субјекти међународног права морају понашати
на истоветан начин. Иначе, осим као општи, обичаји могу бити посебни (регионални) и
појединацни (у оквиру две државе).
Важност обичаја може престати на више начина. Најважнији је престанак праксе, што
доводи до ишчезавања међународног обичаја. Осим тога, обичај може престати
17
стварањем новог обичајног правила, дотрајалошћу, или закључењем кодификационог

уговора који исту материју регулише другачије.
Обичаји као извор међународног јавног права имају неке предности у односу на
уговоре. Они су дуговечнији од уговора, при чему се могу прилагођавати развоју
праксе. Они су, због начина настанка, више су оријентисани на праксу и стварне
међународне односе. Ове предности значајно умањују непрецизност и проблеме око
доказивања садржине правила насталог обичајем.
Обичаји се појављују у неписаном облику. Отуда, да би се постојање обичаја доказало,
најцешће се, поред чињеничног стања и постојања манифестације свести да се
примењује правно правило, морају користити и помоћни извори, судска пракса и
доктрина.
2.4. Општа правна начела која признају просвећени народи као извор МЈП
Општа правна начела се различито схватају и тумаче. Стога, у вези са овим извором
постоји много спорних питања у пракси и у теорији.
Постоји у теорији размимоилажење о томе да ли општа правна начела могу имати
својство главног извора уопште или бар извора савременог међународног јавног права.
Међу њима, за неке, општа правна начела представљају прелазну фазу у процесу
стварања међународног обичаја, а за друге помоћно средство у доказивању постојања
обичајног правила, док треци у њима виде овлашћење за суд да спор режи по правди и
правичности. Друга група аутора признаје општим правним начелима својство
самосталног извора међународног права, иза уговора и обичаја. За следбенике
природноправне школе општа правна начела постоје независно од воље држава и
представљају израз идеје права и вечите правде, а не позитивна правила. Поборници
позитивистичке школе тумаче општа правна начела као позитивна правила која
потичу, у крајњој линији, из воље субјеката међународног права.
Теоретичари међународног права нису сагласни ни о улози општих правних начела у
систему извора међународног права. Већина редактора Статута Међународног суда
правде пошла је од става да постојећа уговорна и обичајна правила не покривају
свеукупност односа у међународној заједници, тако да се приликом решавања спора
суд може наци пред правном празнином. Како суд не би дошао у ситуацију да, због
недостатка правила које би применио, не може да изрекне пресуду потребно је
установити још један извор - општа правна начела. Улогу опште правних начела неки
тумаче и шире, видећи у њима критеријуме на основу којих судија долази до елемената
нове међународно правне норме, с тим сто да тако створена норма важи за конкретан
случај и конкретног судију.
У постојећем уговорном и обичајном праву некада нема норме под коју би суд могао
да подведе чињенично стање конкретног случаја о коме одлучује. Како не би морао да
одбије решавање спора када се нађе пред таквом правном празнином, оставља му се
могућност да посегне за опште правним начелима. На тај начин, међутим, суд не
ствара ново правно правило, већ само консултује унутрашња законодавства држава
18
поводом спорног питања, проналази зајендички именитељ у низу правних норми и

испитује његову применљивост у међународним оквирима, те на основу њега решава
спор.
Опште правна начела примењују се тек након уговора и обичаја. За њихову примену се
тражи да буду прихваћена од стране “цивилизованих народа”, односно да начело важи
у већем броју држава које припадају различитим правним системима.
У опжта правна начела могли би се уврстити нека начела грађанског права, попут на
пример да се уговори морају савесно извршавати (Рacta sund servanda), као и нека
начела процесног права, попута на пример презумпција да суд познаје право (Jura novit
curia), која углавном воде порекло из римског права.
2.5. Једнострани акти држава као извор МЈП
Једнострани правни акти се не спомињу као формални извор међународног права у
члану 38 Статута Међународног суда правде. У редакцији тог Статута примењен је
став да изворе међународног права могу да чине само правила која су резултат
сагласности држава или извршавања уговора у доброј вери.
Једностани правни акт је изјава воље субјекта међународног права која повлачи правне
последице. Субјекти међународног права их могу користити како би у конкретним
случајевима створили, изменили или прекинули одређено правно стање. Сви
једностани правни акти немају исти значај. Они могу бити извор међународног права
само под условом да су званичне природе. То подразумева да се морају дати у име
државе од стране органа надлежних за њено представљање у међународним односима,
односно да морају имати довољан капацитет да самостално и независно стварају
правне обавезе за субјекте међународног права, зависно од начела добре вере и
легитимних очекивања. Одређујући елемент је материјална аутономија, зато што
правни потенцијал једностраног акта не зависи од адекватности или сагласности са
другим нормама или правилима која омогућују стварање права. Једнострани правни
акти не стварају сами по себи међународна правила, али имају капацитет да створе
правну обавезу уколико се ради о јасној и недвосмисленој вољи једног субјекта
међународног права у том смислу.
Главне врсте једностраних правних аката државе који могу имати еђународноправне
последице су: саопштење, признање, протест, одрицање, и обећање.
Саопштење (нотификација) је службено обавестење од међународног значаја упућено
другом субјекту међународног права. Саопштењем се субјекти обично обавештавају о
догађајима из унутрашњег политичког и правног живота (о избору шефа државе,
промени владе итд). Међународно право познаје, поред ових факултативних, случајеве
у којима је саопштење обавезно (поморска блокаде, о привременој окупацији
територији у миру итд). Саопштење се, по правилу, даје непосредно.
Признање је једнострана изјава којом држава потврђује постојање извесних чињеница,
пристаје на новонастало стање, или усваја захтев другог субјекта међународног права.
19
Признање се може учинити изричито или прећутно. Посебан значај има признање нове
државе.
Протест је једнострани правни акт којим држава изражава неслагање са одређеним
чињеницама или оспорава правну ваљаност насталог стања или захтева другог субјекта
међународног права. Протест је потребан када се ћутање субјекта може протумачити
као одобравање. У међународном праву протест има функцију правног средства којим
субјекат међународног права чува и штити права и интересе. Циљ протеста може бити
спречавање стварања новог правила обичајног права. Протест се изражава писмено или
усмено.
Одрицање је једнострана изјава воље којом се субјекат међународног права лишава
неког права или правно заштићеног интереса. Тако се, на пример, Југославија 1947.
одрекла репарације коју је Бугарска дуговала на основу мировног уговора.
Обећање се, захваљујући пресудама Међународног суда правде у случају нуклеарних
проба, данас сматра као самосталан и посебан једнострани правни акт. Обећање је
једнострана изјава воље којом се субјекат међународног права обавезује у корист
другог субјекта, групе субјеката, или према међународној заједници, а његова
обавезност се темељи на начелу савесности. Обећање се може дати писмено или
усмено.
Као једнострани акт државе може се квалификовати и ситуација када страна јасним и
недвосмисленим чињењем или изјавама доведе другу страну у уверење услед којег ова
промени свој став или понашање, ризикујући штету због такве промене, поступање
прве стране представља основ њене обавезе и истовремено је ограничавају у давању
других изјава или стицању супротних права (естопел). Институт естопела има
двоструку функцију у међународним судским поступцима. Ако оштећена држава
сматра да је претрпела штету због тога што одговорна држава није поштовала обавезу
констиусану естопелом тада оштећеној држави као тужиоцу, естопел даје утуживо
право и представља њен тужбени захтев. Ако тужена држава сматра да се тужилац
понашао недоследно, она тада може истаћи естопел као приговор недоследности, чиме
се покушава осујетити право на тужбени захтев тужиоца.
2.6. Одлуке међународних организација као извор међународног јавног права
Међународне организације доносе бројне и разноврсне одлуке. У њиховом доношењу
учествују државе чланице, али нису вишестрани правни акти зато што у њима до
изражаја долази воља организације, а не држава чланица.
Одлуке међународних организација су посебна врста једностраних правних аката. Оне
представљају изјаву воље органа успостављених оснивачким уговором. Најзначајнија
подела је на одлуке (акте) који имају обавезну снагу за онога на кога се односе
(обавезне одлуке), и акте који такву снагу немају (препоруке). Обавезне одлуке
представљају изузетак. Према обавезности, обавезујуће одлуке могу бити: опште
обавезујуће и појединачне обавезујуће. У опште обавезујуће спадају: правилници,
којима организације самостално уређују одређене друштвене односе; одлуке
20
(резолуције) којима се на општи начин тумачи статут; и опште унутрашње одлуке. У

појединачне обавезујуће одлуке спадају: наредбе чланицама и одлуке којима се
решавају спорови.
Овлашћење међународне оргнизације да регулише друштвене односе није изворно,
веће се изводи из статута. Чланицу обавезује општа одлука организације на коју је
пристала, будући да се ту не ради о уговорима који подлежу ратификацији.
Правилници организацијама са наддржавним одликама су непосредно обавезни на
територији чланице, као и одлуке којима се на општи начин тумачи статут, осим у
случају када представљају ревизију унутрашњег уређења организације. У случају
појединачних интерних одлука, поред наредби чланицама које предвиђају неке
организације (попут Повеље УН, Светска здравствена организација...), посебно су
интересантне одлуке којима се решавају спорови које представљају квазисудску
функцију органа међународне организације (Савет директора у Међународној банци за
обнову и развој, препоруке СБ и ГС ОУН...). У обавезујуће одлуке не спадају свечане
препоруке (декларације), одобрења чланицама да чине нешто што није у складу са
њиховим обавезама и препоруке (осим уколко нису попут у Европској заједници за
угаљ и челик одређене као обавезне или попут у Општем споразуму о царинама и
трговини снабдевене санкцијом).
2.7. Судске пресуде и мишљење доктрине као извор МЈП
Поред конкретних облика аката путем којих настају норме међународног јавног права
(извори у формалном смислу), постоје и друштвене чињенице из којих произилази
право или основ свеукупног правног поретка, односно извори у материјалном смислу.
Препознавање садржине права и обавеа у нормама јесте превасходно задатак судова, а
расветљавање материјалних извора пре свега науке. Судске одлуке и учења
најпозванијих стручњака међународног јавног права различитих народа Статут
Међународног суда правде предвиђа као допунске изворе међународног јавног права.
Судске пресуде и мишљење доктрине представљају помоћна средства која се могу
користити за утврђивање правних правила.
Када се судске одлуке помињу у контексту потенцијалног извора међународног јавног
права, онда се подразумева искључиво јуриспуденција међународних судова У
међународном јавном праву, правна снага судске одлуке може бити обавезујућа само
за странке у спору (ratione personae) и односи се само на предмет спора (ratione
materiae). Суштина судске одлуке као помоћног извора јесте могућност да послужи као
средство да се утврди садржина правних правила која се налазе у главним формалним
изворима међународног јавног права.
Кад се ради о доктрини, односно мишљењу најпозванијих стручњака међународног
јавног права различитих народа, као потенцијалном извору међународног јавног права,
Релевантна мишљења теоретичара не представљају субјективизам, већ сагласност
стручњака различитих народа, односно правних система о материјалним изворима и
садржини појмова, института и установа међународног јавног права. У том смислу,
утицај теорије може бити директан, уколико се прецизира релевантно правило које
21
проистиче из материјалних извора, или индиректан, уколико се користи за тумачење

правних појмова, института и установа који су битни за предмет спора.
Поред доктрине и судских одлука, допунско средство за утврђивање правила може
бити начело правичности (еx aequо et bono). Начело правичности, међутим, не
представља сталну категорију, већ се може користити искључиво у поступку
арбитраже уколико странке у спору на то пристану. Основна функција начела
правичности јесте да исправи крутост примене општих правних правила у конкретном
случају и да попуни логичке празнине у позитивном међународном праву. Примена
овог начела као извора подразумева решење спора које не мора бити на основу важећег
правила (contra legem), или није уређено правом те стога није противправно (praeter
legem) или је правно подводиво под позитивно право (infa legem), али ни у ком случају
не може бити противно перемпторној норми међународног јавног права.
2.8. Меко право као извор МЈП
Норме у међународним инструментима које понашање субјеката међународног права
дефинишу вредносно, без правне санкције, чине меко право. Инструменти који
прокламују такве норме нису међународни уговори, чак и када су усвојени
мултилатерално, будући да не подлежу прихватању држава. Непоштовање норми
садржаних у њима, међутим, може бити предмет политичких и других санкција. Такав
карактер имају и одлуке у оквиру УН, ОЕБС и међународних организација или тела,
којима се субјекти међународног права упућују на одређено поступање, као израз
међународног јавног мњења или стања међународног система.
Постоје међународни инструменати из чијих необавезујућих правила проистичу
правне последице. То указује да за уређивање одређених односа на међународном
нивоу државама може бити прихватљива квази правна природа меког права. Разлози за
то могу бити: а) успостављање међусобне координације у односима у којима је
централно начело eo ipso довољан подстицај за придржавање; б) процена да изгледна
маргинална штета због непридржавања неке норме превазилази очекивану маргиналну
корист од избегавања непридржавања; в) несигурност да ли ће норма бити
прихватљива, али је корисно да се омогући накнадно усаглашавање, јер је лакше да се
нормирање одређеног односа усмери мимо формалних преговора; и г) прихватање
правно необавезујућег тумачења о садржини права и обавеза која проистичу из
правила међународног права (попут концепта општег права на међународном нивоу).
Меко право чине необавезујуће норме које тумаче или информишу о правном схватању
обавезујућих правила или стварају очекивање о понашању. Зависно од тога да ли
постоји свест о дужности, могу се разликовати обавезујућа и необавезујћа правила, као
и квази-правна и политичка правила. Будући да правни текстови могу бити уопштени,
непрецизни или неодређени, а да наметање правила у међународном поретку почива на
дозвољеној самопомоћи, тумачења могу бити обавезујућа (или необавезујућа). Њихов
правни значај је у томе што обликују схватање о томе шта чини придржавање правног
правила на које се односе и тако стварају свест која садржина понашања је у складу са
правом. Специфичност у њиховом прихватању је у томе да државе прибегавају нечему
22
што је више од одсуства правног обвезивања, али мање од правила међународног

права. Државе могу да генеришу меко право и индиректно, у оквиру међународних
организација. Раширено је мишљење да извор права могу постати декларације
Генералне скупштине УН које су усвојене једногласно или великом већином
укључујући сталне чланице Савета безбедности, као и налози Савета безбедности
којима се намеће обавеза свим државама. Међународни уговори могу предвиђати
поступак за решавање спорова, као и надзор. У таквим случајевима могуће је да
постоји обавеза потписница да доставе извештај телу овлашћеном да процењује норме
са аспекта садржине права и обавеза у њима. Примењивањем de facto постулата општег
права, државе легитимишу неке међународне институције да стварају опште право, а
уједно избегавају да изразе сагласност на обавезаност одређеним правилом. У таквом
случају, тумачења о садржини права и обавеза (макар и екстензивна) имају дејство
према свим државама које подлежу тој норми, чиме се обезбеђује тешња сарадња
између сагласних држава, без потребе да препусте контролу, правним уређењем
међусобних односа.
2.9. Кодификација међународног јавног права
Кодификација обухвата прикупљање, сређивање, и систематизацију правних правила у
једну целину, чиме се омогућава регулисање општег интереса у међународној
заједници.
Правила која се кодификују морају бити садржана у међународним уговорима, општим
правним начелима, једностраним правним актима и одлукама међународних
организација. Тако, кодификација представља претварање формалних извора у
међународни уговор. Према обиму кодификације, она може бити општа и делимична.
Кодификација пружа већу правну сигурност, доприноси развоју међународног права,
проширује подручја његове примене и уз то олакшава рад међународних судова и
арбитража. Слабе стране кодификације су статичност, могућност правних празнина и
стварање правних правила која коче развој праксе.
Зависно од круга субјеката које обавезује, разликују се: а) чиста кодификација, која
кодификује постојеће међународно право и обавезује све субјекте независно од тога да
ли су стране уговора којим је изврешена кодификација, и б) легислација, којом се
уговор тек ствара и има конститутивни значај само стране које су је прихватиле.
Најзначајнија подела је према субјектима који врше кодификацију на: а) доктринарну
кодификацију и б) службену кодификација (од стане државе или више држава).
Доктринарна кодификација нема обавезну снагу правила међународног права, већ су то
необавезна мишљења која могу посредно утицати на будућу званичну кодификацију.
Посебан значај имају Институт за међународно право у Генту и Удружење за
међународно право у Бриселу. Темељи за плански рад на службеној кодификацији
постављени су Повељом УН. Тај задатак утврђен као надлежност Генералне
скупштине, која је 1947. године образовала Комисију за међународно право. Комисија
прави нацрте које може предложити Генералној скупштини да понуди на усвајање
државама у облику конвенције. На тај начин су, на пример, изврсене кодификације
23
важних области попут права мора, дипломатског права и конзуларног права. Нацрте
кодификације могу припрематиа и друга тела и комисије УН, попут Конвенције о
незастаревању ратних злочина и злочина против човечности, коју је припремила
Комисија за права човека, помоћни орган Економског и социјалног савета.
2.10. Хијерархија извора МЈП
Однос између уговора и обичаја
1. Када уговор ступи на снагу, његова правила између страна уговорница преиначују
правила обичајног права, односно у случају сукоба обичајног и уговорног правила
важи опште начело да потоња норма суспендује ранију норму (lex posterior derogat legi
priori). Једино опште ограничење јесте да уговорна правила нису противна правилима
ius cogens. При томе се, међутим, морају узети у обзир два начела, да потоња општа
норма не суспендује посебну норму (lex posterior generali non derogat priori speciali) и
да посебна норма суспендује општу норму (lex specialis derogat legi generali).
2. Уговори и обичаји су начелно једнаке правне снаге, с тим што обичај опстаје
временом. Наиме, уколико се уговорна правила не поштују од стране једне или више
уговорница, она могу да престану кроз обичајем успостављено правило.
3. Општа начела, с обзиром на своју сврху да попуњавају празнине, су подређена
правилима уговора и обичаја.
4. Судске одлуке и доктринарна мишљења су помоћна средства за утврђивање правила
међународног права. Чињеница је да пресуде обично носе већу тежину.
5. Може се спорити да ли правичност представља извор међународног права, али када
га стране прихвате да се одлучује ex equio et bono арбитражни суд је овлашћен да њом
замени свако правило из извора предвиђених чланом 38 Статута МСП. Једино опште
ограничење јесте да уговорна правила нису противна правилима ius cogens.
Перемпторне норме
Правило из уговора, обичаја и других извора било би неважеће уколико је противно, тј.
правилу које је прихваћено и препознато као такво од стране међународне заједнице
држава као целине (ius cogens). Примери забрана за која постоји значајна сагласност да
испуњавају овај критеријум: употребе силе. геноцида, ропства, тешких кршења
људских права. Правила ius cogens могу проистећи из уговора или обичаја, али
вероватно не и из других извора.
Меко право
Меко право је термин који се односи на контроверзе око правног статуса неких
декларација и резолуција међународних организација, које формално не
успопостављају правно обавезујућа правила, али ни правно ирелевантна политичка
начела. Државе које учествују у њиховом усвајању очито су сагласне да не желе да се
правно обавежу, али да желе да успоставе извесне норме и начела о неком предмету од
заједничког интереса. Такве смернице или тумачења постојећих правила у пракси могу
имати значајну тежину, иако нису формални извори права. Без обзира на тај значај,
остаје неопходно да се прави разлика између постојећег права (de lege lata) и
24
кодификације његовог позитивног развоја (de lege ferenda), односно између правно
обавезујућих и необавезујућих норми.
Обавезе erga omnes
Проблем правила ius cogens везан је за концепт обавеза које делују према свима. У
нацрту Правила о одговорности држава, Комисија УН за међународно право заузима
став да је оваква обавезност односи на утуживост у случају кршења од стране сваке
државе, а не само оштећене. Кршење обавезе erga omnes не подразумева нужно
међународни злочин (јер међународно право не познаје кривичну одговорност држава)
те је ужи од ius cogens, док с друге стране забрана масовног загађења није опште
прихваћено као правило ius cogens.
3. СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

3.1. Држава
Опште је прихваћено становиште је да су субјекти међународног права пре свега
државе.
Међународно право разликује два начина настанка државе: а) оригинарни и
б) деривативни. Оригинарни начин настанка подразумева територијализацију
политичке заједнице на територији која је ненасељена или на којој претходно није
постојала држава. Сваки други начин је деривативан.
Доскора се сматрало да је настанак и нестанак држава последица чињеница. У том
смислу, позивало се на примере ратова, побуна и револуција. Међутим, кроз историју
постоји правно настајање држава, раније чином деобе између наследника престола, а
од 17. века као резултат одређене политике (уједињење Немачке или Италије, распад
Аустро-Угарске). Правно настајање представља и случај када се држава ствара
међународно правним акатима, односно одлуком међународне заједнице (Генерална
скупштина УН је усвојила одлуку о стварању државе Израел).
Теоријски, држава нестаје уколико изгуби један од елемената који је чине државом
(територију, становништво, организовану власт). Држава може да изгуби неки од ових
елемената и на делу територије држава Нестанак или губитак дела територије државе
има правна дејства: а) у погледу међународних уговора и б) у погледу државних
дугова.
а) У погледу међународних уговора дејство нестанка се огледа у томе да њихова
важност престаје у односу на бившу државу, према околностима случаја: а1) нестала
држава престаје да буде уговорна страна;у колективним уговорима; а2) на територију
државе која се прикључи другој држави примењују се уговори државе којој се
прикључила; и
а3) државе које су настале распадом бивше државе, неће се сматрати везаном
уговорима старе држава.
б) Дејство у погледу државног дуга је да се он преносе на нову/е државе, или у случају
распада да се дели између новонасталих држава сразмерно (према територији,
становништву, или економском богатству).
25
Уколико је освајање територије извршено силом или претњом силом, не може се

признати. У том смислу, на пример, по Смитсоновој доктрини, влада САД неће
признати ситуацију, уговор, или споразум који крши уговор којим су се државе
одрекле права на рат (Брајан-Келогов пакт из 1928. године)
3.1.1. Признање држава
Да би држава постојала у смислу међународног права, неопходно је постоје одређени
елеменати: пре свега стално становништво (народ), затим дефинисана територија,
организована сопствена власт. Део теорије сматра да је неопходна и способност да
улази у правне односе са постојећим државама, односно признање новостворене
државе, као формална потврда да су наведени елементи остварени.
Од XVIII века, у теорији постоји спор је да ли је признање услов за ступање нове
државе у међународну заједницу. Из тога су се, временом, о дејству признања
уобличиле две теорије: конститутивна и декларативна.
Према конститутивној теорији, међународну заједницу чине суверене државе, које
творе организовани скуп, који сходно томе одлучује о томе да ли ће новог члана
примити или игнорисати. Стога, сама појава новог ентитета са државним елементима
не значи само по себи и његово постојање у међународној заједници, већ се пријем се
цени у сваком случају понаособ. Обавеза новонастале државе је да признаје постојећи
међународни поредак и право.
Према декларативној теорији, нова држава, ма по ком основу настала, права која се
везују за међународну личност стиче аутоматски. По овом гледишту, уколико постоје
елементи државе постоји држава у међународном праву. Сходно томе, признањем се не
ствара држава, већ се само констатује да постоји већ створена држава. Ова теорија
данас има превагу у пракси.
Признање може бити de facto и de iure, али ово разликовање је без практичног значаја
са правног аспекта. Такође може бити неопозиво и условно. Преовлађујуће мишљење
је да је признање неопозиво, док условно признање често представља средство уцене,
тако што се се новој држави постављају услови које добровољно не би прихватила.
Признање нове државе може бити двојако: индивидуално и колективно.
Једно од права у међународној заједници, које произилази из начела суверености
држава, је да новообразовану државу могу да признају, или да одбију да је признају,
или се уздржавају од изјашњења. Са већом организованошћу и међуповезаношћу
међународне заједнице наметнуло се и питање оправданости индивидуалног признања,
односно постојања потребе да се успостави надлежност за признање.
Признање државе може извршити међународна организација. То може учинити на 3
начина. Прво, нова држава може да стекне међународно признање путем процедуре
пријема. Друго, усвајањем пуномоћја признају се представници неке нове власти
одређеног ентитета. Треће, резолуцијом се може одлучити да се створи нова држава,
што укључује и колективно признање.
26
Обично се сматра да опште признање представља пријем у УН. Пријем у чланство

ОУН врши се одлуком Генералне скупштине, на препоруку Савета безбедности.
Препорука Савета безбедности, за коју се захтева сагласност свих пет сталних чланица
овог органа, је нужни услов да би се то питање нашло пред Генералном скупштином.
Одлука о пријему се усваја квалификованом већином Генералне скупштине (2/3
држава). Пријем у чланство је правно и политичко политичко, али нема општи
карактер у смислу да обавезује било коју државу да призна новонасталу државу, већ се
ограничава на однос нове државе према правима и обавезама које подразумева
чланство у УН.
3.1.2. Признање влада
Признање влада се разликује од признања држава пре свега по томе што је скоро увек
политичко питање, да ли је у рукама владе концентрисана моћ, да ли ефективно врши
власт, односно да ли је у стању да контролише територију државе. Осим тога,
савремени тренд је да критеријум буде и да ли је на одговарајући начин изражена
“воља народа”.
У међународном праву се прави разлика између уставне и револуционарне владе. Ако
је промена владе у складу са прописима до тада важећег Устава, онда се поводом
промене другим државама обично достављају нотификације и добијају потврде о
пријему нотификација на знање или честитке председнику државе или владе, што се
сматра формом извршеног признања. Ако је влада образована после револуционарне
активности (распада уставног поретка), тада се разматрају политички интереси и акт
признања је дискрециони чин држава.
О питању признања влада постоје два приступа: а) Тобарова доктрина, по концепту
министра спољних послова Еквадора, Карлоса Тобара Зулумбидеа, који је заговарао да
латиноамеричке државе не треба да признају ни једну владу која је на власт дошла
насилно (1907. године је између земаља средње Америке потписан уговор у том
смислу, исту доктрину прогласио је и амерички председник Вудро Вилсон, 1913.
године); б) Естрадова доктрина, по упутству министра иностраних послова Мексика
Ђенара Естраде да мексичка влада задржава право да продужава или укида
дипломатска представниства како то одговара интересима Мексика, односно да може
признати сваку владу државе пријема без обзира како је дошла на власт).
У пракси се често први разлика између de facto и de iure владе. Влада de facto се сматра
само држаоцем а не носиоцем власти, док је влада de iure поседује и једно и друго.
Признање влада може бити, као и у случају држава, условно и безусловно.
3.1.3. Основна права и дужности држава
Од половине XVIII века, теоретичари настоје да утврде правна правила, у циљу што
нормалнијег развоја међународних односа. Развој међународних односа оправдава
овакве тежње теорије, али је проблем у томе да регулисање ове материје задире у
политичку активност држава.
На конференцији у Сан Франциску, 1945. године, покренута је иницијатива за усвајање
Декларације о правима и дужностима држава, а неке дрзаве су чак предложиле да се та
27
Декларација унесе у Повељу УН. Питање такве декларације никада није стигло на
дневни ред УН због негативног става великих сила.
Схватање да државе имају нека основна права потиче од теоретичара природног права.
По њима, основна права држава представљају њихова природна права. Они, по
правилу, полазе од основног права државе, на самоодржање, и из њега развијају остала.
Позитивистичка школа такође препознаје постојање основних права на којима почива
међународни поредак. Заговорници ове школе, полазећи од од поделе на права која не
зависе од воље државе и изведена права која су резултат њихове воље, изводе
закључак да права која не зависе од воље дрђава представљају њихова основна права,
У теорији не постоји сагласност о обиму основних права и дужности држава.
Основним правима држава се, најшире посматрано, сматрају: сувереност, једнакост
држава, право на одбрану, међународно општење и поштовање лишности државе. У
дужности држава спадају: мирољубиво општење, немешање у унутрашње ствари
других држава, уздржавање од употребе силе и савесно извршавање међународних
обавеза. Наведена права и обавезе афирмисана су у Повељи УН.
3.1.4. Право на сувереност и право на једнакост
Идеја суверености настаје под утицајем два чиниоца: 1) борбе против тадашње папске
свемоћи и 2) тежње за укидањем феудалне расцепканости. Током буржоаских
револуција развија се идеја суверености народа и, последично, начело једнакости
држава и, следствено, начело забрана мешања у унутрашњи живот државе. Сувереност
подразумева право државе на независност у вођењу својих унутрашњих послова,
односно практично се своди на независност од спољњег мешања.
Данас, у условима веће глобалне економске међуповезаности, постоји тренд јачања
међународне заједнице. Напад на сувереност данас се најчешће врши директно, у виду
тежње да се успостави контрола над сувереним актима друге државе преко захтева
ултимативне природе, инсистирања на привилегованом статусу за одређено особље,
званичних претњи, непријатељске пропаганде, као и индиректно (погранични маневри
и демонстративни покрети оружаних снага). Напад на сувереност се може вржити и
економским санкцијама.
Сувереност подразумева, с једне стране, територијалну сувереност, односно врховну
власт (јурисдикцију) над лицима и стварима у границама територије државе.
Територијална сувереност је ограничена једино правилима међнародног права. С друге
стране, обухвата персоналну сувереност која се огледа у врховној власти државе над
својим држављанима ма где се налазили. Територијална и персонална јурисдикција
може бити: а) искључива, б) конкурентна (упоредно са другом државом, попут према
пиратима на отвореном мору) и в) ограничена (међународним актом).
У међународном праву су предвиђени имунитетети од територијалне надлезности за
дипломате, ратне бродове или ваздухоплове, применом начела реципроцитета. Ова
питања су регулисана међународним уговорима.
28
У међународном праву, државе су теоријски једнаке, без обзира на њихову снагу,

величину или степен развоја. Ни једна држава нема право јурисдикције над другом.
Прихватање обавезних међународних правила је ствар суверене воље државе и не
може је приморати на покоравање у том погледу. На иницијативу САД, да се у УН
обезбеди једнакост свим чланицама, ово је унето у Повељу УН. Начело једнакости
разрађено је у Декларацији УН о начелима међународног права о пријатељским
односима и сарадњи међу државама из 1970. године.
3.1.5. Надлежност држава
Међународно право је произашло из плуралистичког система територијално
организованих држава. Полазни основ био је територијални принцип. основно начело
од кога се пошло у изградњи међународног поретка, које је до данас опште, је да су
државе слободне да уреде односе унутар својих граница.
Поставка о територијалној надлезности држава има упориште у суверенитету.
Надлежност држава се простире и ван њених граница, на простор на коме нема
суверену власт. Држава поседује: територијалну надлежност, персоналну надлежност,
надлежност коју врши у општем интересу. Територијална и персонална надлежност
заснивају се на вези државе као субјекта међународног права и њене територије,
односно њених држављана. Насупрот томе, надлежности у општем интересу
(спречавање и кажњавање пиратерије, отмице авиона, геноцида, трговине дрогом итд.)
врше се у име међународне заједнице.
Територијална надлежност се јавља у двоструком виду: позитивном и негативном.
Позитиван вид се огледа у искључивој надлежности државе над лицима и стварима на
својој територији коју обезбеђује монополом принуде. Негативан вид се огледа у
забрани мешања у унутрашње ствари других држава и обавези уздржавања од аката
принуде према на туђој територијуи, како би се омогућило подједнако остваривање
територијалне надлезности коегзистирајућих чланова међународне заједнице.
Територијална надлежност је апсолутно право државе, у смислу да мора бити
поштовано од стране других субјеката међународног права. Државе су, временом,
путем обичаја, уговора и путем унутрашњег права, постепено добровољно
ограничавале своју надлежност, попут нпр. прихватањем права пролаза кроз
територијално море.
Држава има надлезност у односу на сва лица на својој територији, били држављани или
странци, изузев оних која уживају имунитет. У односу на држављане, надлежност је
независна од физичког пространства државе. На њих се закони државе простиру без
обзира где живе (о војној обавези, обавезама из породичног права итд.). Држављани
који бораве ван територије државе уживају дипломатску и конзуларну заштиту своје
земље. Држава поседује надлежност и над бродовима који плове под њеном заставом и
авионима у лету који имају њене ознаке.
Области у којима су државе задржале пуну слободу регулисања односа, назива се
домен искључиве надлежности. Институт за међународно право дефинисао је домен
исључиве надлежности као подручје где надлежност држава није везана међународним
29
правом. Повеља УН не прецизира сва питања која спадају у домен искључиве

надлежности, али предвиђа један изузетак, да она не сме бити препрека да се
предузимају принудне мере потребне за обезбеђење или успостављање мира.
3.1.6. Међународна одговорност држава
У праву, одговорност је правна ситуација која је створена повредом неког туђег права,
односно правног добра заштићеног вазећим прописима. У међународном праву,
одговорност настаје из чињенице причињене штете, тј. повреде неког права или
правног добра неке друге државе. До одговорности може доћи у у односима између
држава и индивидуа, у односима између држава, као и између држава и других
међународних ентитета.
Питање је да ли је правни основ за тужбу и морална штета. Преовлађујуће мишљење је,
у актуелном стању међународних односа, морална штета не може бити правни основ
одговорности.
Држава као субјект може да сноси политичку одговорност (нпр. разоружање агресора),
грађанскоправну одговорност (накнада ратне штете), али не може да буде кривично
одговорна. За таквесвоје радње, држава може да сноси последице, али оне долазе као
резултат политичке борбе, а не као резултат судске пресуде. Групе и организације као
правна лица могу бити кривично одговорне у границама своје државе, али не и држава
као правно лице. Физичка лица одговарају за своја кривична дела која су извршила у
име државе, али не зато што се кривична одговорност преноси са државе на индивидуе.
Држава је одговорна за своје административне акте тј. за поступке извршних органа,
нарочито у погледу непридржавања уговорних обавеза. Међународни суд правде је
1953. донео одлуку да ни једна држава не може на своју руку лишити стране
држављане њихових стечених права, без правичне надокнаде.
Међународна одговорност државе може наступити по три основа:
1) непосредна одговорност за акте који се приписују државном апарату као целини, и у
том случају тужба се управља против државе. На унутрашњем праву тужене државе је
да уреди одговорност индивидуа као непосредних извршилаца.
2) да предузме санкције против одговорних индивидуа на својој територији, и у том
случају тужба се управља на државу као носиоца власти који треба да прузи
задовољење предузимањем поступка, а не као против одговорног колектива.
3) одговорност за функционисање њених слузби, недовољну организацију на њеној
територији, јер свака организација представља ризик за онога који је дужан да
организацију успостави. Међународни суд правде осудио је Албанију на накнаду штете
Великој Британији зато што није вршила дужност чувања територијалног мора од
мина.
Последице одговорности државе огледају се у повраћају у пређашње стање,
удовољавању накнадом штете и морално-политичком задовољењу (у форми извињења,
жаљења, итд.).
3.1.7. Појам и правни основ секцесије државе
30
Сукцесија држава представља правну установу везану за промену територијалног

суверенитета, посредством које држава која стиче територију улази у извесне правне
односе државе којој је та територија припадала раније. Циљ сукцесије је да се ублаже
економске и правне последице које изазива нестанак субјекта или његово
територијално умањење и да обезбеди већу правну сигурност. Са сукцесију је пре свега
значајан правни основ, односно. законитост територијалних промена, зато што од тога
зависи коначан пренос права и обавеза на државу сукцесора.
До територијалне промене може доћи на различите начине: а) спајањем више држава у
јединствену, б) добровољним раздвајањем (Шведска и Норвешка 1905), в) принудним
раздвајањем (Аустро-Угарска 1918), г) припајањем дела државне територије другој
држави. До сукцесије може доћи и у међународним организацијама.
Од појма сукцесије се разликује појама континуитета државе, а с тим у вези и
идентитета дрзаве. Док се код сукцесије ради о наслеђивању права и обавеза предходне
државе и може постојати више наследника, на континуитет може претендовати само
једна држава. Код континуитета, проблем се своди на питање да ли је држава која је
претрпела промене продужава свој живот или нестаје са међународне сцене, а на њеној
територији се појављује нови субјекат.
На међународној сцени се појављује територија нове државе која тек треба да се
одреди. Она стиче права само на основу обичајних правила и тек јој предстоји ступање
у међународне уговоре. Континуитет државе не зависи од политичких промена унутар
државе, у виду револуције, државног удара и сл. У случају СФР Југославије, на
пример, Бандитерова комисија је нашла да се створило 6 нових независних држава и да
је Југославија потпуно престала да постоји.
Класична теорија о сукцесији држава, под утицајем приватног права, процес сукцесије
посматра као пренос суверенитета (теорија универзалне сукцесије). Ова теорија се
испоставила нефункционална како су односи држава постали сложенији. У XIX веку се
развија теорија која је полазила од чињенице да је суверенитет непреносив, односно да
држава сукцесор нема никакве везе са старом државом. Највећи део доктрине извлачи
закључак да држава сукцесор стицањем подручја не улази у исти правни однос као
предходна држава, јер на државу сукцесора није могуће пренети све јавноправне
обавезе.
Правила о сукцесији развијала су се кроз обичајно право. Због значаја овог питања у
савременим условима, када је на међународној сцени настао велики број нових држава,
УН су приступиле кодификацији ове материје. У Бечу је 1978. потписана Конвенција о
сукцесијиј држава у односу на уговоре, а 1983. Конвенција о сукцесији у односу на
државну имовину, архиве, и дугове. Ни једна од њих још није ступила на снагу јер их
није ратификовао довољан број држава.
3.1.8. Сукцесија уговора, јавних добара и имовине, јавних дугова и стечених права
31
Међународни уговори
Традиционално међународно право полазило је од претпоставке да међународни
уговори не надживљују државе које су их закључиле. Уговори представљају резултат
сагласности воља уговорних страна и засновани су на реципроцитету, те потпуним
нестанком државе као субјекта међународног права нестају и уговори на које се
сагласила.
Посебан режим важи за легислативне уговоре, који садрже апстрактна правна правила
донета у интересу целокупне међународне заједнице (Женевске конвенције из 1949), у
смислу да да такви уговори обавезују и државу сукцесора.
Бечка конвенција о сукцесији прави разлику између нових држава а) чија је територија
пре сукцесије била зависна територија, за чије је међународне односе била одговорна
предходна дрзава, и б) које се појављују као последица сједињења, раздвајања и
отцепљења. У случају сједињења, нова држава на основу начела самоопредељења и
суверенитета има пуну слободу да регулише своје односе са другим државама и није
везана уговорима предходних држава. У случају раздвајања, Конвенција усваја начело
уговорног континуитета, осим ако се уговорне стране не сагласе другачије. Уколико
уговорна страна изгуби део територије, а њен субјективитет тиме не буде доведен у
питање, уговори остају у важности, а губе дејство само у односу на отцепљену
територију.
Јавна добра и имовина
Држава као правна личност може да поседује покретну и непокретну имовину.
Уколико дође до потпуног нестанка државе, целокупна имовина предходне државе се
преноси на државу сукцесора или се дели на државе сукцесоре по територијалном
принципу. Спор може настати код покретне имовине, а тада важи начело да се на
отцепљену територију преноси само онај део покретне имовине који је у функцији те
територије.
Јавни фондови
Пензиони, здравствени, осигуравајући и други јавни фондови деле се на основу
доприноса.
Јавни дугови
Са територијом држава сукцесор наслеђује и јавни дуг. Обавеза плаћања јавних дугова
изводи се из економског континуитета. Пренос дугова је сложена операција. У случају
распада или поделе државе на више самосталних држава, државе сукцесори одговарају
за дуг солидарно. Као критеријум за деобу дуга узима се економски капацитет,
пространство територије, и становништво. Питање јавних дугова решава се уговорима.
Становништво
Услед територијалних промена долази до промена и у држављанству становништва.
Општа декларација о правима човека истиче да свако лице има право на
држављанство. То право је још увек у рукама држава. Да би територијалне промене
што мање погађале становништво, у новије време се уводи могућност опције за
32
држављанство државе сукцесора или предходне државе у одређеном временском

периоду.
Унутрашњи правни поредак
Променом суверенитета над одређеном територијом престаје активност политичких
установа и органа раније државе и тиме се прекида веза са ранијим правним поретком.
Уобичајено је да се остави прелазни период.
Стечена права
Приватноправне обавезе држава могу бити веома различите (дугови физичким и
правним лицима и обавезе из концесија итд.). Оштећена страна може се обратити
органима државе сукцесора, али између правног поретка предходне државе и државе
сукцесора постоји потпуна независност. Држава сукцесор има слободу одлучивања у
регулисању приватноправних обавеза. Класична доктрина међународног права
покушала је да пренесе појам стечених права, те да као основно правило које регулише
приватноправне обавезе у случају промене територијалног суверенитета постави
правило о поштовању тих права, законито стечених на бази ранијег поретка (после I
светског рата, мировни уговори су фаворизовали стечена права). Међутим, пракса
после II светског рата није следила овакво решење.
3.1.9. Органи за представљање држава
Шеф државе
У доба апсолутизма, владари су били носиоци суверенитета и сматрани су субјектима
међународног права. Данас је шеф државе само орган своје државе који је заступа у
међународним односима без посебног пуномоћја. Готово је до XIX века владало
схватање да је шеф државе овлашћен да заступа државу у целости, односно да је
његово право неограничено у погледу вођења спољних послова државе. Временом је
ово право уставно ограничавано и данас је шеф државе по правилу надлежан за: а)
проглашавање ратног стања, б) закључивање мира, в) примање, акредитовање, и
опозивање дипломатских представника, и г) евентуално за ратификацију међународних
уговора.
Инострани шеф државе је екстериторијалан и ужива апсолутни кривични имунитет.
Резиденција у којој борави је неповредива. Он има право да слободно и неограничено
општи са својом земљом. Уколико би извршио злочин може му се отказати
гостопримство у земљи у којој борави. Шеф државе у иностранству има право на
највише почасти које су протоколом утврђене: право на тутулу, војне почасти, на
свечан дочек итд.
До I светског рата, шеф државе је био потпуно међународноправно неодговоран.
Данас, он може бити одговоран за злочине против мира и човечности, ратне злочине,
посебно за злочин геноцида, без обзира да ли је он по уставу своје државе ослобођен
одговорности.
Влада
Спољнополитички акти владе као целине изражавају одређене интересе државе. Без
обзира у којој се форми доносе, спољнополитички акти владе обавезују државу.
33
Председник владе овлашћен је да даје изјаве у име владе, он представља своју државу
без пуномоћства на основу своје активне функције.
Министар иностраних послова
На челу спољног ресора налази се ресорни министар који руководи целокупном
спољном службом. Она обухвата све службенике и сва дипломатска и конзуларна
представништва. Дужност је министра да прима стране представнике, да врши надзор
приликом састављања спољнополитичких аката, да води рачуна о извршавању
међународних уговора и свих обавеза преузетих од стране његове земље. Министар је
представник владе са овлашћењем да истиче и штити интересе државе у области
спољних послова. Према међународном праву, министар иностраних послова је на
основу своје функције овлашћен да даје изјаве у име владе и оне обавезују државу.
3.2. Међународне организације
Субјект међународног права је свако ко има правну и пословну способност у
међународном правном поретку. Међународни суд правде је у саветодавном мишљењу
Накнада штете претрпљене у служби УН, из 1949. године, једногласно усвојио
становиште да УН имају способност да истичу међународни захтев за накнаду штете
причињене самој Организацији и жртвама према одговорној држави. Развој
међународног права довео је 1945. до стварања међународне организације чији су
циљеви и начела изложени у Повељи УН. Да би се ти циљеви постигли нужно је да
Организација има међународну особност. Суд је закључио да је ОУН међународни
субјект. То значи да је ОУН субјект међународног права, у смислу да има способност
стицања права и обавеза и да тим поводом истиче међународне захтеве.
Међународне организације не располажу општом надлежношћу као државе. Данас је
опште прихваћено да оне закључују међународне уговоре с државама и између себе, а
ти се уговори се не разликују од уговора у којима су странке само државе.
У теорији међународног јавног права, често се напомиње да нема опште прихваћеног
одређења појма „међународна организација“. Овај појам се оквирно одређује
набрајањем елемената који одликују међународну организацију. Тако, на пример,
Војин Димитријевић одређује међународну организацију као трајни облик сарадње
међу државама ради постизања неког заједничког циља, који је установљен на основу
споразума и поседује самосталност у односу на државе, оличену у посебним органима
чија је функција да испуњавају циљеве организације. Слично одређење у контексу рада
на уговорном праву даје и Фицморис, који међународне организације одређује као
„колективитет држава основан међународним уговором, са статутом и заједничким
органима и субјективитетом различитим од субјективитета њених држава чланица,
који је и субјект међународног права с овлашћењем закључавања међународних
уговора.
Комисија УН за међународно право дајла је функционалну дефиницију појма
међународне организације као "[о]рганизације основане уговором или другим
инструментом који је регулисан међународним правом, која поседује и сопствени
међународноправни субјективитет. Међународне организације могу као своје чланице,
34
поред држава, укључивати и друге ентитете“.30 Ово одређење је прецизније од њеног

конститутивног одређења као „међувладине организације“ коју је ова Комисија
користила у ранијим кодификацијама: Бечкој конвенцији о представљању држава у
њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера из 1975),
или Бечкој конвенцији о уговорима између међународних организација и држава и
међународних организација из 1986 године.
Ради се о организацији која као своје чланице има државе а у сопственом својству
врши одређене функције јавне власти. Оснива се међународним уговором, али може и
без постојања формалног уговора инструментом који је регулисан међунродним
правом, практично на међународној конференцији или актом међународне
организације (ОЕБС, ОПЕЦ, УНЕСКО је развио начин оснивања међународних
организација у процедури да Генерална конференција и Извршни одбор УНЕСКО
усвајају статут нове организације, а државе које су заинтересоване могу обавестити
генералног директора УНЕСКО да прихватају статут).
Коментар члана 2. каже да се Нацрт чланова о одговорности међународних
организација не примењује на организације које су основане према неком националном
правном систему (транснационалне организације). Дефиниција не обухвата ни
међународне невладине организације, иако су то подржале многе државе у Шестом
(правном) комитету ГС УН. Комисија УН за међународно право је стала на становиште
да се Нацрт чланова примењује на организације основане према националном праву
код којих је накнадно усвојен инструмент регулисан међународним правом, који је
ступио на снагу (прганизације попут Нордијског савета).
Међународном организацијом се сматра искључиво организација која поседује
сопствени међународноправни субјективитет. Постојање воље која је различита од
воље држава чланица је суштински елемент међународноправног субјективитета
међународне организације. Само субјекти међународног права могу сносити
одговорност за међународно противправне акте, односно субјективитет је претпоставка
међународне одговорности.
Док све државе имају субјективитет према међународном праву, код међународних
организација се субјективитет утврђује за сваку од њих применом различитих метода.
Сходно државама, као мерила се узимају следећа овлашћења: (1) способност за
закључивање међународних уговора; (2) право посланства; (3) уживање привилегија и
имунитета; и (4) истицање међународноправних захтева.
У међународноправној теорији постоје различита гледишта о питању
међународноправног субјективитета међународних организација. Према првој,
делегираног субјективитета, превазиђеној, међународна организација има
субјективитет само ако је то изричито назначено у њеном оснивачком акту. Ова
теорија утемељена је на позитивистичком ставу да се међународно право заснива само
на слободно израженој вољи држава. Иначе, ретке организације чији оснивачки акти
говоре о њиховом међународноправном субјективитету. Према другој теорији,
објективног (инхерентног) субјективитета, међународна организација има
30
Нацрт чланова о одговорности међународних организација, 2009, члан 2(а),
35
субјективитет док год има властиту вољу, различиту од воље својих чланица. Овакав
субјективитет не зависи од воље држава чланица, већ проистиче из општег
међународног права. Наиме, чим један ентитет правно постоји, тј. испуњава захтеве за
установљавањем које међународно право поставља, тај ентитет има
међународноправни субјективитет. У случају држава то је стицање државности, а у
случају организација то је стицање организационости.
Овде се поставља питање колико је поседовање властите воље правна фикција.
Логички би било неодрживо тврдити да у ситуацији неусвајања одлуке због
противљења неке државе организација има вољу различиту од збира воља држава
чланица, а у случају једногласног усвајања неке одлуке да је њена воља само збир воља
чланица. Међународна организација или има или нема своју властиту вољу. Ако
оснивачи желе да организација нема међународноправни субјективитет, онда се то
мора поштовати. Трећа школа мишљења заступа имплицирани субјективитета. Према
тој теорији, међународна организација има субјективитет онда када јој је он дат било
експлицитно у оснивачком акту, било имплицитно, јер без његовог постојања она не
може испунити своју функцију. Међународни суд правде је, у случају Одштете за
повреде претрпљене у служби УН, закључио да је УН „субјект међународног права и
да је способна да има међународна права и обавезе, и да има способност да штити своја
права покрећући међународне правне захтеве“. Уз то, Суд је стао на становиште да за
поседовање међународноправног субјективитета УН није релевантно да ли их
нечланице признају. Многи аутори су изводили објективне критеријуме који одређују
када међународна организација има међународноправни субјективитет (1) удружење
држава које има законите циљеве и које има бар један орган који није потчињен нечијој
вољи до заједничкој вољи оних који тај орган чине; и (2) да постоји разлика између
организације и њених чланова у односу на права, дужности, овлашћења и
одговорности намеђународном нивоу и да је намера да организација има ова права,
дужности, овлашћења и одговорности.
Произлази закључак о објективном међународноправном субјективитету само у односу
на УН. Признавање субјективитета неке међународне организације од стране држава
нечланица у потпуности ирелевантно. Питање признања субјективитета организације
контроверзно. Ако би признање било суштински елемент субјективитета, онда би
организација била одговорна само према оним државама које су је признале, док би
чланице преузимале одговорност према државама које организацију нису признале.
Није јасно шта Kомисија УН за међународно право подразумева под појмом „чланица,“
нити да ли у једној међународној организација могу постојати различите категорије
чланства. Пуноправне чланице учествују у пуном обиму чланских права у свим
активностима организације. Мешународна организација мора имати државе као
чланице. Придружене чланице су категорија чланица које могу да учествују у раду
организације али без права гласа у пленарном органу (зависне територије, владе у
егзилу, ослободилачки покрети). Делимичне чланице јесу оне које нису чланице
организације али су пуноправни чланови неких њених органа.
3.2.1. Основна права и дужности међународних организација
36
Међународне организације су субјекти међународног права и као такве су везане

обавезама које им намећу општа правила међународног права, према њиховим
оснивачким актима и међународним уговорима чија су уговорна страна. Међународни
суд правде је био поборник становишта да када постоји правни субјективитет
организације, то је онда ‘објективан’ субјективитет. Тако, не би било неопходно
испитивати да ли је оштећена држава признала правни субјективитет међународне
организације пре разматрања да ли међународна организација може бити међународно
одговорна. Институт за међународно право је, поводом питања правних последица за
државе чланице због неиспуњавања обавеза међународне организације према трећим
лицима, допунио субјективитет захтево да буде „властити“, у смислу да организација
мора бити „различита од својих чланица“.
3.2.1.1. Привилегије и имунитети међународних организација
Област је уређена Конвенцијом о представљању држава у њиховим односима са
међународним организацијама и Општом конвенцијом о привилегијама и имунитетима
УН (1946), Конвенција о привилегијама и имунитетима специјализованих установа
(1947).
Тространи однос: држава чланица - међународна одрганизација – држава седишта),.
Уобичајено је да статути међународних организација предвиђају да ће за вршење
својих задатака уживати привилегије и имунитете, док ће представници држава и
службеници међународних организација имати привилегије и имунитете за потребе
обављања послова.
Међународне организације имају следеће привилегије и имунитете: имунитет од
јурисдикције држава, неповредивост просторија и неповредивост архива, заштита
имовине и привилегије у односу на валутна ограничења, фискални имунитети,
имунитети представника држава, олакшице у погледу комуникација, слобода говора у
оквиру организације, положај међународних службеника (најспорније изузеће од
националне службе)... Споразуми о седишту уређују слободу приступа седишту,
полицијску заштиту, право које се примењује на просторије.
3.2.1.2. Способност закључења уговора
Уговори међународних организација су данас уобичајени. У пракси су на снази
различити споразуми УН и специјализованих установа, попут уговора о пријатељству
и доброј вољи, уговора о техничкој помоћи и сарадњи, уговора о седишту, уговора о
слању мировних снага (Република Србија има на својој територији снаге УН на КиМ -
КФОР).
Конвенција о праву уговора између држава и међународних организација из 1986.
године је изричита у погледу права међународних организација да закључују
међународне уговоре, али она још увек није ступила на снагу.
3.2.1.3. Надлежности међународних организација
Спровођење одлука на територији држава чланица остаје у надлежности држава.
Ингеренције међународне организације односе се на омогућавање сарадње и
подстицање усвајања решења.
37
Територијалну јурисдикцију има над простором седишта, у погледу уређења бар

административне функције. Детаљи се обично уносе у уговоре о седишту организације.
Могу имати делимичну полицијску јурисдикцију, условно схваћено.
Изузеци су били покушаји да се одређене територије ставе под контролу УН (Трст,
Западни Иријан, Дарфур), али то је само помооћ у васпостављању власти, а не изворни
суверенитет. Други изузетак је Конвенција о праву мора, која морско дно проглашава
баштином човечанства и поверва међународној организацији – Власти право
управљања. Такође, Споразум о делатности држава на месецу и другим небеским
телима проглашава та тела и орбите заједничком баштином човечанства (који није на
снази).
Персонална јурисдикција односи се на службенике међународних организација, лични
положај, радни односи, плата. Санкције се своде на дисциплинске мере, укоре,
суспензије. Код снага за одржавање мира су крупнија питања, али оне подлежу
одговорности својим државама.
3.2.1.4. Представљање међународних организација
Активно и пасивно право посланства
Ово је елемент субјективитета. Конвенција о представљању држава у њиховим
односима с међународним организацијама универзалног карактера, која није ступила
на снагу, предвиђа пасивно право посланства. Државе могу, ако дозвољавају правила
организације успостављати сталне мисије, да обезбеде представљање. Сталне мисије су
акредитоване у седишту организације. Чланице Савета безбедности су представљене у
седишту организације, према Повељи. Такође постоје представништва у седишту,
ради праћења активности организације.
Активно право посланства испољава се у посредним облицима представљања.
Информациони центри, представници, делегације, мисије. Мисија ЕУ се највише
приближава дипломатској мисији.
Право сазивања међународних конференција у учешћа у њиховом раду
Неке међународне организације могу самостално да сазивају међународне
конференције. Међутим, још увек не могу да учествују пуноправно
Чланство у другој међународној организацији
Ово је изузетна појава, али постоји у техничким организацијама у којима неке уско
специјализоване међународне организације чак дају и представнике у органу
управљања (Међународна агенција за атомску енергију)
3.2.1.5. Одговорност међународних организација
Последица је могућности да стичу права и обавезе. Ограничена је утолико што немају
своју територију и своје држављане и није иста као одговорност држава.
Међународне организације имају одговорност по Конвенцији о праву мора, за
делатност коју обављају у подморју ван јурисдикције држава.
Конвенција о међународној одговорности за штету проузроковану космичким
објектима (1971) такође предвиђа да организација сноси одговорност за штету као
држава чланица која је прихватила Конвенцију. Одговорност као и држава чланица има
38
и организација ЕУ за штету коју проузрокују њени органи и службеници у вршењу

дужности.
3.2.2. Одлучивање
Највиши органи (пленарни, законодавни) састоје се од представника држава. Имају
најширу надлежност.
Извршни органи нису на једнак начин решени. Надлежности варирају од Савета
безбедности који доноси обавезујуће одлуке за све, преко финансијских организација у
којима врше сва овлашћења између заседања. До прецизно овлажћених комитетима
Међународне агенције за цивилно ваздухопловство и Међународне агенције за атомску
енергију, даље експлицито највиши извршни орган у Светској здравственој
организацији или Светској метеоролошкој организацији. Коначно УНЕСКО, у коме је
извршни орган одговоран Конференцији и у коме државе не постављају своје
представнике.
Некад помоћни органи могу доносити одлуке, али они не могу имати овлашћења
највишег органа.
3.2.3. Сукцесија међународних организација
Преношење функција, права и обавеза на нову. Обично се врши резолуцијама нове
организације или постојеће на коју се преноси. Међународни суд правде је нашао да
када универзална организација врши надзор, није могуће да надзор престне, те мора
прећи на организацију која има исте или сличне функције.
На примеру Друштва народа: није дошло до сукцесије (пренета је функција депозитара
уговора али одлуком Генералне скупштине УН), већ су саме организације закључивале
споразуме.
ОЕЕЦ у ОЕЦД је прешла „реконструисањем“. Углавном је од случаја до случаја.
Статути међународних организација представљају политичке и личне уговоре који се,
у случају распада држава чланица, не преносе на све сукцесоре. Најчешће је потребна
сагласност.
3.3. Остали субјекти међународног јавног права
3.3.1. Појединци
Међународно јавно право, најопштије посматрано, уређује односе између држава.
Осим између држава, препознат је и субјективит међународних организација у
границама функционалних потреба. Временом је, из практичних потреба, у
међнародном праву препознато и начело слободе личности и једнакости свих људи
без обзира на њихово порекло. На тај начин, ова грана права обухвата и неке односе
између субјеката међународног права и појединаца, подређених различитим
државама.
Дуго је могућност да индивидуа као таква буде непосредно подређена правилима
међународног права била потпуно негирана. Аргумент за то било да међународно
право постоји раду уређења интереса држава, а да интересе држављана штите правни
39
поретци држава којима припадају. Данас, заговорници таквог мишљења зависност

индивидуе од државе заснивају на поставци да чак и када физичка лица стичу права и
обавезе у међународном праву основ за то је у међународним уговорима, односно у
сагласности воља држава.
Постоје, с друге стране, и гледиште да је индивидуа виде искључиви субјекат
међународног права. Према овом гледишту, права и дужности држава у међународном
праву у крајњој линији представљају права и дужности индивидуа. Поборници
оваквог мишљења заговарају потпуни субјективитет индивидуа међународном праву
и физичка лица посматрају као посебну категорију субјеката међународног права, уз
државе и међународне организције.
Између ова два схватања, постоји низ компромисних ставова, који генерално виде
физичко лице као могућег носиоца међународних права и обавеза, било само
одређених било само до одређеног нивоа.
Данас, у окриљу међународног јавног је развијена посебна дисциплина која обухвата
правила која стварају обавезе државама у односу на индивидуе, укључујући и посебне
поступке у којима индивидуе могу да иступају наспрам држава. Међутим, како је
половином 20. века приметио Милан Бартош, „...јасно да државе не би пристале на
било какве одредбе које би појединцима неограничено давале право да се пред
међународном заједницом жале на поступке своје владе. То би значило, на пример,
допустити Уједињеним нацијама да у сваком тренутку контролишу како државе
поступају са својим грађанима. Таква пракса претпостављала би претходну измену
данашњег схватања суверенитета држава и начела из Повеље Уједињених нација да се
међународна заједница не сме мешати у унутрашња питања појединих држава“.31
3.3.2. Групе
Забрана ропства
Некад је у свету трговина људским бићима била дозвољена и државе су се бориле да
остваре бољи положај у тој трговини. До почетка 19. века, ропски положај је
препознат као најекстремнији облик кршења људског достојанства. Први пут је ово
виђење израђено на Бечком конгресу 1815. године, на ком је усвојена начелна
декларација којом је трговина робљем проглашена повредом европског међународног
права. Након тога, Актом о Конгу, из 1885. године, ропство и трговина робљем је
забрањено (у сливу Конга), да би Бриселском конвенцијом из 1890. године био
усаглашен низ мера против држава које тргују робовима.
У окриљу Друштва народа, 1926. године, закључена је Конвенција о ропству у којој се
за циљ прокламовано потпуно укидања ропства, а УН су, 1957. године, усвојиле
Допунску конвенцију о укидању ропства, трговине робљем, и праксе сличне ропству.
Ропство се одређује као „стање или полозај неког лица над којим се врше неки или сви
атрибути права својине“. Конвенција из 1957. године забрањује дужничко ропство,
принудни рад, договорне бракове, продају малолетника. Државе потписнице су
31
Бартош, Милан, Међународно јавно право -I књига, Београд: Култура, 1954, стр. 375
40
афирмисале правило обичајног права да роб који се склони на брод уговорнице

постаје слободан.
Међународно јавно право је посебну пажњу посветило и забрани трговине женама и
децом (тзв. белим робљем). На том плану у УН је 1949. усвојена Конвенција о
сузбијању трговине људским бићима и експлоатације проституције других лица.
Избеглице
Потреба да се међународним правом регулише положај избеглица јавила се после I и
II светског рата. Ради се о категорији лица коју одликује то да у масама напуштају
своју државу и траже уточиште у другој држави. Услед проблема избеглих Јевреја из
Немачке и избеглица из Русије, Друшво народа је 1933. године образовало Високи
комесаријат за избеглице. Проблем избеглица непосредно после II светског рата је био
у надлежности Управе Уједињених нација за помоћ и обнову и Међувладиног
комитета за избеглице, а 1947. године је образована Међународна организација за
избеглице, као специјализована агенција УН, коју је од 1949 .године заменио Високи
комесар за избеглице.
УН су 1951. године сазвале међународну конференцију, на којој је донета Конвенција
о положају избеглица. Конвенцијом је прихваћено широко одређење појма избеглице,
тако да обухвата готово сва лица са избегличким статусом. Избеглиштво се везује за
прогон лица на верској, националној, расној или политичкој основи, односно за
политичке моменте. Положај избеглица је регулисан увођењем стандарда. Према
најповољнијим стандарду, избеглице се изједначавају са држављанима државе на
чијој су територији. Конвенција о положају избеглица, уважавајући да избеглица нема
никакав контакт са државом из које је избегао, предвиђа низ административних
помоћи које избеглицама треба обезбедити: издавање путних исправа, дозвола
слободног бирања пребивалишта, и забрану протеривања тамо где им прети реална
опасност. Од 1954. године, у примени Конвенције, избеглицама се, поред заштите,
пружа и економска помоћ.
Конвенција о положају избеглица је 1957. године допуњена закључењем Аранжмана о
избеглим морнарима, у Хагу. Њиме су под заштитни режим, анологно избеглицама,
уврштени избегли морнари који немају стално место боравка.
Данас, у пракси примене режима предвиђеног заизбеглице, као проблем се
испостављају пре свега проблем обавезне пријема избеглица, а затим и дужине
њиховог боравка, односно остваривање асимилације, натурализације или
репатријације.
Апатриди
Апатриди су лица без држављанства. Појам апатрида је везан за правне моменте.
Наиме, ради се о ситуацији када физичко лице остане без држављанства, било да је од
родитеља неуређеног држављанства било да је отпуштено из држављанство државе,
или услед сукоба закона и сукцесије. Када је лице без држављанства оно је уједно
лишено правне заштите државе.
41
Конвенција о правном полозају лица без дрзављанства усвојена је 1954. године на

конференцији коју су тим поводом сазвале УН. У погледу личног статуса и правног
положаја лица без држављанства, Конвенције предвиђа идентична решења као за
избеглице. Иако је апатридија везана за правне моменте, стране потписнице су се
сагласиле да се лице без држављанства не може протерати из државе у којој борави,
осим уколико то налажу разлози националне безбедности и јавног реда. Државе
уговорнице су се обавезале да ће, како би се апатридија ликвидирала као појава, у
границама могућности олакшати асимилацију и натурализацију лица без
држављанства.
Мањине
Заштита мањина у међународном праву, с једне стране, има за циљ да се обезбеди
равноправност, односно недискриминација, припадника мањина у односу на већинско
становништво, а с друге, да се мањинама обезбеде посебна права која су неопходна за
очување њихових особености. Најпознатији покушај одређења појма мањине је да се
ради о бројчано мањој групи од остатка становништа државе, која је у недоминантном
положају, а чији чланови који су држављани те државе имају етничке, верске и језичке
одлике другачије од остатка становништва и исказују, макар само имплицитно, осећај
солидарности усмерен на очување своје културе, традиције, вере, и језика.
Заштита мањина добија систематски карактер након I светског рата под окриљем
Друства народа. Мировним уговорима гарантовани су мањинама политичка и
грађанска једнакост и забрану дискриминације. Систем мањинске заштите у оквиру
Лиге народа имао је и слабости. Наиме, дата је предност правима мањина у односу на
њихове обавезе које имају према државама у којима живе. Злоупотребе идеје заштите
мањина у пракси резултирале су тиме да се у УН одустало од посебног регулисања
заштите мањина. Повеља УН не помиње појам мањина, већ искључиво говори о
поштовању права човека и основних слобода за све без разлике у погледу расе, пола,
вере, и језика. Исти приступ следи и Општа декларација о правима човека из 1948.
године.
Због тешког положаја мањина у послератним годинама, поједини међународни
уговори реафиришу одредбе о заштити мањина, попут, на пример, Пакта о грађанским
и политичким правима (1978). Крајем ХХ века, у УН је усвојена Декларација УН о
правима припадника националних или етничких, верских и језичких мањина (1992),
али она нема правно обавезујући карактер. Данас, осим за државе правно обавезујућих
забране дискриминације и поштовања равноправности, постоје правно необавезујућа
основна начела заштите мањина. У погледу системске заштите на међународном
нивоу, у УН нема органа чија је надлежност да се бави питањима мањина.
У Европи, за заштиту мањина је значајна активност Савета Европе и ОЕБС. У окриљу
Савета Европе усвојена су два документа посвећена проблему заштите мањина:
Европска повеља о регионалним и мањинским језицима (1992.) и Оквирна конвенција
за заштиту националних мањина (1994.), која је први вишестрани уговор о застити
мањина. У оквиру ОЕБС, 1993. године је установљен Високи комесар за националне
мањине.
42
Постоји пракса да државе закључују билатералне споразуме, којима узајамно

обезбеђују заштиту права припадника својих етничких група на територији
уговорнице.
Aзил
За свако лице које је у својој држави прогоњено, Општа декларација о правима човека
прокламује право да тражи азил и да ужива азил у другим државама. Током израде
Пактова о људским правима, постајао је предлог да се у њих уврсти и право на азил,
чиме би се створила могућност да свако има право да тражи и добије азил на
територији држава уговорница, од чега се одустало јер практично би значило потпуно
отварање граница држава.
У недостатку утврђеног права азила, Генералној скупштини УН је 1960. године
достављен нацрт Декларације о праву азила, али до данас није усвојен. У пракси,
свака држава, у складу са својом сувереношћу, економским и политичким условима,
дискреционо одлучује да ли ће одобрити или ускратити азил.
Eкстрадиција
У циљу извршења казне или вођења кривичног поступка против индивидуе на
територији друге државе, држава у којој се налази може се применити поступак
изручења (екстрадиције). У овом поступку учествују државе, али је објекат
непосредно индивидуа. Државе су су дужне да примене стандарде заштите личности
ове категорије лица, али екстрадиција није поступак у њиховом интересу, већ је у
интересу заједнице. Екстрадиција се неће применити на лице које је извршило
политичко кривично дело.
Неки теоретичари екстрадицију приказују као међународноправну обавезу у случају
тешких кривичних дела, али пракса то не потврђује. Државе су чврсто на становишту
дане постоји општа обавеза изручења. Правни основ екстрадиције може бити: уговор,
правила куртоазије и реципроцитета, и унутрашњи прописи. Уговори о екстрадицији
могу бити двострани и вишестрани. После I светског рата уцињен је покусај да се
екстрадиција уреди вишестраним уговорима, предвиђањем изручења у случајевима
кривотворења новца. Екстрадицијеа на бази куртоазије и реципроцитета је случај
између држава које негују пријатељске односе. У одсуству уговорног регулисања,
екстрадиција се регулише унутрашњим прописима. У Србији је регулисано Законом о
кривичном поступку.
Екстрадиција је деликатан процес и не покреће се када су у питању лакша кривична
дела. Предпоставке за изручење су: да је држава надлезна за пресуђење конкретног
кривичног дела и да ће изручено лице бити предато надлежном суду, који ће водити
судски поступак. Поступак изручења покреће се на захтев државе молиље који се
доставља редовним дипломатским путем.
3.3.3. Субјекти sui generis
Разумевање међународноправног субјективитета више се ослањало на поставке опште
теорије права, апстрахирајући појам правног субјективитета од поједине врсте
учесника међународних односа. То је резултирало општим елементима дефинисања
43
субјективитета – правном способношћу (ко може бити носилац права и обавеза) и

пословном способношћу (својим радњама стварати правне последице). На тај је
начин, међународноправни субјективитет постао је својство оствариво сваком
унапред неодређеном ентитету чије би фактично учествовање у међународним
односима постало довољно интензивно да би пре или касније добило неко правно
уређење, а сам ентитет из тога права и обавезе, чиме стиче нужни елемент правне
особности. Од 1980.-их, у међународноправној доктрини се као субјекти
међународног права прихватају и неки учесници правно уређених међународних
односа чије фактично учешће у међународним односима међународно право не може
да игнорише.
Регионалне организације
Регионална међународна организација окупља у свом чланству државе. Примери
оваквих организација су Европска унија, Арапска лига, Организација Америчких
држава држава, Афричка унија, Савет Европе, Нордијски савет... Ради се о
организацијама које имају за циљ координацију између држава (и међународних
организација) на међународном – регионалном нивоу. Циљеве и надлежности овог
типа организација одређују државе чланице, те је основ субјективитета оваквих
организација од пресудног значаја воља држава изражена у оснивачком акту.
Делатности организације проистичу из дефинисаних циљева, те следи да је неопходно
да на снагу ступи и статут, који одређује оквир пословне способности организације и
тако практично потврђује правни субјективитет међународне организације, у смислу
њеног права на закључивање међународних уговора, систем привилегија и имунитета
представника држава чланица и саме међународне организације и њених службеника.
Поступци и начин доношења одлука и надлежности органа међународне регионалне
организације најчешће се одређују статутом, али могу бити утврђене и уговором.
Међународне невладине организације
Међународном приватном организацијом сматра се свака она творевина која успе да
се као таква региструје у некој од постојећих држава, задовољавајући захтеве њеног
законодавства. Највећи број невладиних организација окупља људе исте професије –
Међународни савез преводилаца или Европска федерација јавних службеника, али
постоје и организације које штите сталешке интересе својих члановапопут Савеза
клубова књижевника, Међународне федерације фудбалских удружења и друге.
Свакако су најутицајније оне које су се наметнуле као значајан чинилац међународних
односа, као што је на пример Међународна амнестија (Amnesti International), која има
саветодавни статус у УН.
У категорију невладиних организација које међународно право препознаје као
посебне субјекте спада Међународни црвени крст. Црвени крст има статус
међународне невладиних организације sui generis. Ради се о једној од најстаријих
међународних невладиних организација чије је деловање у области хуманитарне
делатности од великог значаја. Ова организација има велику улогу и у позитивном
развоју хуманитарног права, па је тако израдила Кодекс понашања у случају
катастрофа, који је прихваћен као правно обавезујући. Црвени крст спада у ред оних
међународних невладиних организација које имају међународну пословну способност.
44
Она се огледа у оба вида, пословној и деликтној способности. Отуда, Међународни

одбор Црвеног крста и Међународна федерација националних друштава Црвеног
крста и Црвеног полумесеца могу закључивати међународне уговоре и на тај начин
учествовати у међународноправним односима. Склапањем уговора о свом и статусу
својих мисија, Међународни одбор Црвеног крста је фактички постигао признање
правне особности на територији држава уговорница.
Нетериторијални ентитети
Такав положај је уживао и Малтешки ред (Суверени јерусалимски, родоски и
малтешки војни хоспитални ред светог Јована). Реч је о црквеном реду који је Света
столица 1113. године признала као наднационалну аутономну организацију и једно
време је под својом контролом имао и одређену територију (нпр. Кипар и Родос).
Губитком територија, није нестао и његов међународноправни субјективитет.
Међународноправни субјективитет Малтешког реда произлази из његове
организационе структуре која обухвата представничко тело (Врховна скупштина
витезова), извршни орган (Суверено веће) и председника организације (Велики
мајстор Реда). Малтешки ред у свом саставу има национална удружења из више
држава, а делује независно од влада тих држава и, најопштије посматрано, има
сопствене непрофитне циљеве (заштита сиромашних и болесних, као рани облик
Црвеног крста). Малтешки ред има дипломатска представништва у преко 90 држава,
укључујући и у Србији. Побуњеници и покрети за национално ослобођење
Побуњеници, односно покрети за национално ослобођење постоје ,када је у питању
грађански рат или распад уставног система, паралелно са владом међународно
признате државе. Као такви, они нису субјект међународних односа. Међутим,
фактичко стање је да покрети могу да настоје да искористите територије и оружане
групе унутар држава зарад остварења својих интереса, као што унутрашње ратове за
национално ослобођење могу да воде воде различити идеолошки покрети. Из праксе
проистиче могућност карактеристичног субјективитета ослободилачких покрета и
покрета за национално ослобођење у случајевима када их признају друге државе. Тај
субјективит се испољава у прихватању њихове надлежности, учешћу на
међународним конференцијама, па чак и слање спољних мисија.
45
Света столица
Света Столица се сматра субјектом међународног права од настанка, а град-држава
Ватикан као суверена држава је установљен Латеранским споразумoм (тзв. Уговором о
помирењу) између Свете Столице и Италије из 1929. године. Данас је град-држава
Ватикан теократска, aпсолутистичка и изборна монархија, којој је признат пуна својина
и апсолутни суверенитет на територији. На челу Ватикана је папа, који је истовремено
и поглавар Римокатоличке цркве,
Света Столица, од 1964. године, ужива статус државе, сталног посматрача у УН (без
права гласа), а члан је и низа међународних организација. Света Столица је узела
учешће у оснивању ОУН, као један од петнаест чланова Саветодавног одбора о
избеглицама, а потом и у конференцији на којој је разматрана Конвенција о положају
избеглица и нацрт протокола о лицима без држављанства. Света Столица је, између
осталог, постала посматрач у Економском и социјалном савету УН 1956. године.
Специфичности међународно-правног субјективитета Свете Столице су пре свега
изостанак територије, као и њен верски карактер. Одговор Свете Столице је да
међународно-правни положај Свете Столице има двоструку природу, будући да је
двострука природа њених овлашћења: Света Столица заиста има суверену власт над
градом-државом Ватиканом, и у погледу те власти сноси одговорност као суверен, а у
односу на Римокатоличку цркву на територији других држава је са својством
транснационалног ентитета.
Мултинационалне компаније
Термин мултинационалне компаније обухвата разне компаније које у својој структури
и раду имају изражене елементе транснационалности. Оснивање и пословање
мултинационалних компанија регулисано је првенствено унутрашњим прописима
држава седишта, а затим и држава у којима је активнана. Правни положај ових
субјеката делом је уређен и нормама међународног права, а пре свега садржаним у
међународним споразумима. Савремена пракса указује да мултинационалне компаније
уживају одређена међународним правом утврђена права: (а) на закључење ме ђ
ународних споразума (уговори измеђукомпанија и држава спадају у изворе
међународног ваздухопловног права, укључене у формулисање и усвајање
међународних уговора из области телекомуникација, заштите животне
средине,освајања и експлоатације космоса итд); (б) право учешћа на међународним
конференцијама (највеће мултинационалне компаније имају већа средства и
техннолошка знања и искуство од већине држава); (в) право на заштиту инвестиција
(признато и заштићено и међународним правом, вишестраним и двостраним
споразумима, а у извесном смислу и обичајним међународним правом); (г) заштита
основних људских права и слобода. Мултинационалне компаније, сходно томе да
имају права, имају непосредне обавезе у неким областима. На пример, у оквиру УН је
Поткомисија за заштиту и унапређење људских права усвојила Норме о одговорности
транснационалних корпорација и других привредних компанија у погледу људских
права (2003). Питање одговорности тих компанија може се, пре свега, поставити у вези
са непоштовањем односно кршењем људских права и слобода. Проблем међународне
одговорности мултинационалних компанија може се јавити и поводом извршења
међународних злочина, као и због корупције (мита), кршења прописа о забрани
снабдевања одређених субјеката неком робом/кршење санкција УН, шверца и
46
недозвољени промета одређеним супстанцама), због кршења норми о заштити животне

средине, итд.
4. МЕЂУНАРОДНО УГОВАРАЊЕ
У одржавању међусобних односа, државе решавају питања од двостраног, заједничког
и општег интереса тако што подударном вољом утврђују правила свог понашања и
поступања.
У теорији, појам међународни уговор се дефинише на 2 начина: (1) по теорији
сагласности воље, суштина уговора је у сагласности воља страна уговорница о једном
питању или предмету; (2) по формалној теорији уговор представља постојање
формалног акта о сагласности воља страна уговорница.
О садржини, језику, поступку склапања и облику међународних уговора не постоје
правила. Уговор, обично, садржи а) наслов (елемент идентификације), б) инвокацију
(историјски део уговора), в) уводни део (преамбула), г) диспозитивни део (права и
обавезе), д) прелазне и завршне одредбе (питања која нису у непосредној вези са
предметом уговора).
Међународни уговор може бити закључен у различитој формаи, уколико је постигнута
и писмено утврђена сагласност уговорница о предмету уговора.
Међународни уговор може имати разне облике: оснивање међународне организације
(повеља, устав); уређење значајних политичких питања или војни савез (пакт);
регулисање економских, социјалних и културних питања или вишестрани споразум
под окриљем међународне организације (конвенција); значајан вишестрани споразум
(акт); споразум Свете столице (конкордат); споразум о арбитражи (компромис);
споразум војних команданата током трајања непријатељстава (картел); допунски акт
(протокол); прелазни или привремени споразум (modus vivendi); заједничка изјава о
ставу (декларација); права и обавезе формулисане у неколико аката (споразум);
сагласност о новим питањима на међународној конференцији (записници са
међународних конференција); акти донети на неформалан начин у политички
компликованој ситуацији (меморандум о разумевању); преузимање обавезе страна да
ће приступити преговорима у циљу закључења уговора (pactum de contrahendo).
Врсте међународних уговора разликују се на основу низа критеријумима:
а) број уговорница – двострани, вишестрани и колективни (садрже правна правила
обавезна за све државе).
б) дејство норми – легислативни (садрже општа правила међународног права) и
контрактуални (регулишу одређени међународни однос).
в) географско дејство – генерални и регионални.
г) могућност приступања – отворени, затворени, полуотворени (услов да им се
приступи је сагласност првобитних уговорница).
д) предмету – политички, економски, административни, технички итд.
ђ) форма – писмени и усмени (без правне снаге).
ж) начин закључења – свечани (у специјалној процедури и подлежу ратификацији) и
упрошћени (разменoм нота и ступају на снагу прихватањем или одобрењем).
47
У теорији не постоји општеприхваћена подела уговора међународних организација.

Њихова класификуја се може извршити: а) према својству страна уговорница - између
држава и међународних организација и између међународних организација; б) према
предмету - о сарадњи у сукцесији, в) према форми и начину закључења - формални и
неформални, и г) према броју уговорница - билатерални, квази-мултилатерални - више
уговорница у два блока, и мултилатерални).
Кодификација правила међународног уговора и њихов прогресивни развој обухвата, уз
формулисање правила, и политичка питања од чијег решења зависе односи између
држава. Комисије УН за међународно право почела је рад на кодификацији правила
међународног уговора 1949. године, а њен Нацрт је био основа Конвенције о праву
уговора усвојене на конференцији у Бечу 1969. године, која је ступила на снагу 1980.
године.
Бечка конвенција о праву уговора је погодна полазна тачка за разматрање института
међународног уговора. Комисија УН за међународно правосматра да ова конвенција
одражава постојеће обичајно право.
Бечка конвенција термин "уговор" одређује, за сврхе конвенције, као међународни
споразум закључен писмено између држава и регулисан међународним правом, било у
једном или два или више међусобно повезаних инструмената (чл 2(1) а). Исто
одређење "уговора" користи и Бечка конвенција о сукцесији држава у погледу уговора
из 1978. године, која је ступила на снагу 1996. године.
Наведено одређење не обухвата неколико типова међународних уговора:
- споразуме између држава који су регулисани националним или локалним правом,
- споразуме који немају за циљ да стварају правне обавезе,
- усмене договоре између држава који се уобичајено називају уговори
- стриктно посматрано, ни споразуме између држава и међународних организација ни
између међународних организација, мада предвиђа да се "може примењивати и на
друге, осим међудржавних уговора, уколико постоје услови да се примене по
међународном обичајном праву". Прогресивни развој међународног права довео је,
1986. године, до потписивања Конвенције о праву уговора између држава и
међународних организација или између међународних организација, али још увек није
ступила на снагу јер нема 35 депонованих ратификација.
4.1. Уговорне стране
Комисија УН за међународно право је истакла да свака држава поседује способност да
закључује међународне уговоре, а државе чланице савезне државе само уколико је
предвиђено и у границама савезног устава. Према уговорној способности, државе се
могу категорисати на: а) суверене државе (неспорно право закључивања уговора),
б) федералне државе (само федерална држава има право да закључује уговоре),
в) конфедерације држава (свака држава чланица посебно закључује уговоре), г) државе
у персоналној унији (свака држава чланица посебно закључује уговоре), д) државе у
реалној унији (надлежност има само унија), ђ) Ватикан (може да закључује
48
међународне уговоре), е) неутралне државе (не могу да закључују све врсте уговора
нпр. о савезу), ж) протекторати (склапање уговора врши надлежна држава).
Како је уговор резултат подударности воља за пуноважно закључење је потребно да га
склопе надлежни органи. Питање надлежних органа постаје актуелно с настанком
демократских држава и увођењем начела поделе власти. По правилу, државу у
спољним пословима представља орган који је надлежан за закључење међународних
уговора. Унутрашња правила сваке државе одређују органе надлежне за закључење
међународних уговора. На првом месту то су шеф државе, председник владе итд.
Ограничења ове надлежности постоје, зависно од уговора и карактера преузетих
обавеза, у облику обавезе да се прибави одобрење законодавног тела, или другог
надлежног органа. У пракси, међународни уговори се углавном склапају преко
дипломатских представника који морају имати пуномоћје, којим се предвиђа обим и
границе овлашћења представника. Уколико су прекорачена овлашћења уговор се
сматра ништавим.
Одредбе о надлежним органима за закључење уговора у име међународних
организација налазе се у њиховим конститутивним актима, а често се одређује и
праксом и путем тумачења аката о оснивању. Најстарије гледиште је право
међународних организација да закључују уговоре везивало за одредбе конститутивног
акта, у смислу да међународна организација може дзакључује само оне уговоре на које
је изричито овлашћена својим уставним актом. Пракса уговарања изван изричитих
овлашћења била је повод да део доктрине лансира супротно схватање по коме МО
имају претпостављено право склапања уговора, у смислу да се право међународних
организација да закључују уговоре конституише сагласношћу држава које им дају
овлашћење за склапање уговора у форми конститутивног акта и преко чланова којима
се организацији поверавају функције чије вршење нужно подразумева склапање
уговора (имплицитна надлежност). Уговорна способност међународних организација
је изведеног карактера, изузев ОУН које представљају објективну правну личност, као
и ЕУ, дакле, своди се на уговорно призната овлашћења тј. на обавезу pacta sunt
servanda.
4.2. Закључивање и ступање на снагу међународног уговора
4.2.1. Преговори, усвајање текста и аутентификација текста

Како се преговори воде зависи од уговора који се жели закључити. Обично, преговори
за закључење вишестраних уговора се воде на међународним конференцијама, а
преговори између две стране предмет билатералних разговора између министара
спољних послова или су дипломатских представника. Не постоје међународна правила
о вођењу преговора, те се они могу обављати усмено и кроз непосредне контакте
преговарача, као и писменим путем (попут дипломатским нотама или писмима која
шаљу за то овлашћена лица), па чак и телефонским путем. Током преговора, сваки
састанак се завршава протоколом који преговарачи парафирају/потписују. Преговори и
прва етапа уговарања (потписивање/парафирање) спроводе органи извршне власти.
49
Када се постигне сагласност и утврде начела на којима уговор треба да почива,

приступа се редиговању текста, а затим његовом усвајању. Текст треба да прихвате
учесници у преговорима. Ранија пракса била је да се усвајање текста врши
једногласно. Данас, Бечка конвенција предвиђа да се усвајање текста уговора спроводи
пристанком држава које учествују у изради нацрта, изузев када се текст усваја на
међународној конференцији када је за усвајање потребно две трећине присутних, осим
уколико се истом већином не одлучи другачије (чл. 9(1)(2)). Ово решење представља
прогресивни развој међународног права, с обзиром на ранију праксу једногласности.
Усвајање текста, само по себи, не ствара обавезе за државу.
Прихваћен текст пролази коначну редакцију (аутентификација). Аутентификација
текста је потребна да би се државе упознале са садржином уговора. Од тог момента
текст уговора више не може бити мењан и оверава се као коначан и веродостојан.
Текст се оверава потписивањем. Аутентификација не ствара обавезе нити уводи нове
обавезе у текст, већ представља коначну верзију која није подложна изменама, како би
државе имале поуздан ослонац за разматрање домашаја одредби будућег уговора.
4.2.2. Изражавање пристанка државе да буде обавезана уговором
Пристанак државе да буде обавезана уговором може се изразити потписом, разменом
инструмената који чине уговор, ратификацијом, прихватањем. одобравањем или
приступањем, или на било којин други начин ако је тако договорено (чл. 11).
У неким случајевима дипломате које су преговарачи могу бити овлашћени да потпишу
у име државе уговор.
Од појаве демократских устава, потписивање је сведено на фазу постигнуте
сагласности страна учесница у преговорима, а коначна изјава воље државе потписнице
да прихвата као обавезу утврђени текст међународног уговора постала је
ратификација.
До ратификације долази када се размене инструменти између уговорних страна,
односно када се депонују код депозитара. У сличају мултилатералних уговора
депозитар је одређена држава или међународна организација. Иначе, код депозитара се
мора депоновати сва комуникација држава везано за уговор: ратификације,
приступања, резерве, денунцијације итд.
Бечка конвенција пристанак на обавезивање везује за ратификацију: 1) уколико сам
уговор тако предвиђа, 2) уколико је тако договорено од држава преговарача, 3)
уколико је представник државе свој потпис ставио са резервом ратификације или 4)
уколико је та намера исказана током преговора (чл. 14(1)).
Спровођење уговора може конституисати прећутну ратификацију. На пр., уколико се
држава са успехом позове на права по основу нератификованог уговора, неће моћи да
се позива да није обавезана уговором који није ратификовала.
Централно питање за дефинисање установе ратификације је надлежност органа.
Приликом закључења уговора, правило је да се поштују уставне одредбе државе која
врши ратификацију. Ратификација може бити противуставна из два разлога: (1) ако
50
одлуку о обавезивању државе није донео орган који би био надлежан да дела у таквом
случају; и (2) ако орган који врши ратификацију није поступао сагласно својој
надлежности иако је деловао као овлашћени орган.
Најзначајнија особина ратификације је необавезност. Ова особина се испољава у праву
државе да уопште не приступи ратификацији одређеног уговора и у непостојању
обавезе да приступи ратификацији у одређеном року.
Друга важна одлика ратификације је да не може да има ретроактивно дејство. Трећа
одлика је да ратификација не може да буде условна. Наиме, држава може или да
ратификује уговор или да одбије да то учини, али не може постављати услове, нити
приликом ратификације мењати уговор.
Бечка конвенција из 1986. године не предвиђа ратификацију као начин обавезивања
међународних организација. Уместо тога, оне пристанак на уговор дају актом
формалне потврде. Приступање је поступак на основу којег стране уговорнице које
нису учестововале у закључењу уговора изјављују у форми посебне исправе своју
сагласност да постану стране уговорнице. Уговори који садрже клаузулу о
приступању, право на приступ чине независним од ступања уговора на снагу.
Држава може постати уговорна страна приступањем. Ради се о случају када држава
није учествовала у преговорима који су довели до уговора, већ је позвана или
прихваћена од уговорница да се прикључи. Приступање је могуће само ако се све
стране уговорнице сагласе.
Држава своју вољу да се обавеже одредбама уговора може изразити прихватањем
уговора. Ову потребу диктирали су практични разлози, да се државама омогући да
избегну сложени поступак ратификације, уз поштовање својих уставних и
унутрашњих правила о закључивању међународних уговора.
Установа одобравања уговора предвиђа да потписани уговор не подлеже
ратификацији, али истовремено се ступања на снагу доводи у зависност од добијања
одобрења или потврде од надлежних органа држава уговорница.
Склапање уговора путем размене нота и сл. представља закључење уговора у
упрошћеној форми. Састоји се у томе што једна уговорница шаље другој ноту у којој
предлаже текст уговора који треба закључити. Друга страна треба да изрази своју
сагласност с предложеним текстом и дâ изјаву о намери да ће текст сматрати као своју
међународну обавезу. Циљ закључења оваквих споразума је углавном да се допуне,
измене, или продуже постојећи уговори. Оваква врста споразума, по правилу, не
захтева ратификацију.
Савремено уговарање компликује ситуацију са обавезивањем. Прво, данашњи уговори
се често закључују разменом инструмената (нота) између две државе. Сваку ноту
потписује овлашћени представник државе, међутим у неким случајевима намера
држава може бити да је потребна ратификација. Друго, неки се уговори остављају за
приступање веома дуго, тако да се губи разлика између приступања и потписивања и
ратификације. Треће, уместо ратификације данас се понекад користи прихватање или
одобравање. Ови поступци омогућавају да се избегне уставни поступак потребан за
51
обавезивање. Четврто, све чешће се нацрт текста уговора израђује у оквиру

међународних организација, а затим отвара за приступање, ратификацију, прихватање
или одобрење држава.
4.2.3. Ступање на снагу међународног уговора
Стране уговорнице су слободне да одреде датум када ће уговор ступити на снагу.
Уобичајено, уговор ступа на снагу чим преговарачке стране изразе пристанак да буду
обавезане њиме. Опште је правило да то чине изричитим одредбама уговора. Међутим
тај датум се може одредити и имплицитно, из одредби самог уговора. Ако уговор не
утврђује ступање на снагу на ова два начина, сматра се да се као презумпција намере
страна уговорница у погледу датума ступања уговора на снагу могу узети депоновање
ратификационих инструмената или инструмената прихватања, одобрења, или
стављања потписа.
Приликом ступања уговора на снагу треба водити рачуна када је међународна уговорна
обавеза перфектна и када уговор постаје обавезан за стране уговорнице. Према Бечкој
конвенцији, држава је обавезна да се уздржи од било ког акта којим би поништила циљ
и сврху уговора након што је потписала уговор или разменила инструменте о
ратификацији, прихватању или одобрењу, све док не најави намеру да не буде страна
уговорница, или уколико је свој пристанак да се обавеже везала за ступање на снагу
уговора која се у међувремнено неприкладно одужила. Ово правило има упориште у
обичајном, праву, али је спорна сама идеја да се одустане од датог пристанка.
Када мали број држава прихвати уговор, да би ступио на снагу, он је ступио на снагу
између њих. Уговор не може важити ретроактивно, осим ако је тако иузричито
уговорено.
Важење међународних уговора у Р Србији
Устав Републике Србије предвиђа да су "потврђени међународни уговори (као и
општеприхваћена правила међународног права, у шта би могли спадатаи обичајна
правила али и општа правна начела међународног права предвиђена у чл 38(1) Статута
МСП, који се сматрају општеприхваћена.) саставни део правног поретка Републике
Србије" (чл. 16). Међународне уговоре прихвата (ратификује) Народна скупштина,
осим када је законом предвиђено да није потребна ратификација. Дакле, потребна је
ратификација и објављивање закона о потврђивању. Устав Србије не садржи изричиту
одредбу о примату домаћег или међународног права, међутим, како предвиђа да
међународни уговори не смеју бити у супшротности са Уставом (чл. 194(4) а да
“закони не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима”, следи
да је у хијерархији правних прописа само Устав изнад потврђеног међународног
уговора. Иначе, према Уставу, “судови [...] суде (и) на основу [...] потврђених
међународних уговора.” (чл. 142(2))
Овлашћења, надлежности, изражавање обавезивања у нажем праву уређује Закон о
закључивању и извршавању међународних уговора.
4.3. Примена уговора
4.3.1. Садржинска примена уговора
52
4.3.1.1. Резерве
Стављајући резерве, страна уговорница ограничава примену уговора у два правца: а)
било тако што искључује извесне одредбе уговора, или б) тако што мења њихов правни
учинак у односу на себе. Установа резерви је средство усаглашавања различитих
интереса страна уговорница, макар у ограниченом обиму. Резерве као установа
углавном су везане за вишестранеуговоре. У литератури се подвлачи да је она у
суштини једнострана формална изјава помоћу које се страна уговорница ограђује од
једне или више одредаба уговора или им даје одређен смисао. Према Бечким
конвенцијама стављање резерве није допуштено: ако говор изричито забрањује
стављање резерви, ако уговор допуста стављање само одређених резерви, ако је резерва
неспојива са предметом и циљем уговора који иначе не садржи одредбе о резервама.
Као једнострани правни акт, резерва за своју пуноважност и ступање на снагу мора да
добије сагласност других страна уговорница. У међународној уговорној пракси постоји
више начина за прихватање резерви: изричито - уношењем клаузуле о резервама у
текст уговора .На основу ове клаузуле допушта се стављање резерви. Резерве се
стављају приликом ратификације.Резерве
Бечка конвенција одређује резерве као "једнострану изјаву... државе, када потписује,
ратификује, прихвата, одобрава или приступа уговору, којом жели да искључи или
модификује правно дејство неких одредби уговора у примени у односу на ту државу"
(2(1) d).
Традиционално правило је било да држава не може да стави резерве уколико је не
прихвате све стране уговорнице. МСП је, у саветодавном мишљењу у случају
Ковенције о спречавању геноцида, нашао да ово правило јесте неспиорна вредност, али
да није применљиво на све типове уговора. Суд је мишљења да "држава која је
ставила... резерву на коју су примедбу имале једна или више страна... али не и друге,
може да се сматра страном уговорницом уколико је резерва компатибилна са
предметом и циљем конвенције". Бечка конвенција следи правно мишљење МСП, али
чини уступак присталицама традиционалног становишта, тако што препознаје да
резерве не морају бити компатибилне са одређеном врстом уговора уколико нису
прихваћене једногласно.
Резерва је, дакле, допуштена ако није забрањена уговором, ако уговор допушта таквуи
резерву и ако није неспојива са предметом и циљем. Она не мора да буде прихваћена
од свих уговорница уколико уговор не предвиђа другачије.
4.3.1.2. Регистрација уговора
Повеља УН предвиђа да "сваки уговор... у који ступи било која чланица УН после
ступања на снагу Повеље ће чим пре могуће бити регистрован код Секретаријата и
објављен" (102(1)). Према Повељи УН, уколико државе пропусте да региструју
међународни уговор, ни једна од страна се не може позивати на тај уговор пред било
којим органом УН (10282)). Уговори се објављују у UN Treaty Series (UNTS).
Бечка конвенција покушава да достављање уговора учини обавезним, како би се
спречило да се улази у уговорне обавезе без знања народа и других држава, чији
интереси могу бити угрожени.
53
4.3.2. Временска примена уговора

Важење уговора обухвата временски период од дана ступања на снагу до тренутка
наступања правних чињеница које МП предвиђа као основе за престанак дејства
уговора. Пошто пракса не познаје уговоре са вечитим трајањем, уговором се најчешће
предвиђа време трајања уговора. Уговор се примењује само на ситуације између
почетног и крајњег тренутка његовог временског важења. Међутим, стране уговорнице
се могу споразумети да примену уговора прошире ван временских оквира, према
прошлим догађајима и чињеницама или док се не рашчисте све ситуације створене
током његове примене чије последице трају.
Међународни уговори не могу деловати ретроактивно. Некада имају привидно
ретроактивно дејство. Ради се о особеној правној техници која се користи приликом
регулисања временског важења допунских споразума или аранжмана о изменама
раније закључених уговора. Она се састоји у томе што се почетак дејства допунских
споразума везује за датум ступања на снагу главног уговора.
4.3.2.1. Интертемпорално право
Премисе: а) да настанак уговора мора да се цени у светлу права које је на снази у време
закључења уговора и б) да примена уговора треба да буде у складу са позитивним
правилима међународног права за последицу имају престанак права садржаних у
уговору услед настанка нових правила међународног права која служе као критеријум
законитости у међународним односима. Дејство ове установе огледа се само у односу
на даље трајање права и обавеза, не ab initio на сам уговор. Бечка конвенција предвиђа
(71(2)) престанак уговора када норма није сагласна са нормом новог правила ius cogens,
ослобађа стране обавезе да наставе са извршавањем уговора и не штети правима,
обавезама и правним ситуацијама насталим пре настанка нове норме (која се могу
одржати уколико нису у сукобу са новом нормом перемпторног права).
4.3.3. Територијално важење уговора
Опште је правило да се уговор примењује и производи дејство на читавој територији
сваке уговорнице. Бечка конвенција предвиђа опште правило и услове за изузетак, да
"уколико другачија намера не проистиче из уговора или је другачије утврђена, уговор
је обавезујући за сваку страну у погледу целе територије" (чл. 29).
Примена овог начела може да наиђе на тешкоће због постојања колонијалних клаузула
и различитих уставних прописа сложених држава. Проблем одређивања подручја
примене уговора може се поставити поводом федералне клаузуле. Једино су државе
способне да се уговором обавежу у односу на територију. Међународне организације
немају територију. Територијални аспект примене није од значаја код свих уговора које
државе закључују са међународним организацијама. Само када је извршење уговора
суштински везано за државну територију, када се држава обавезала према организацији
као носилац територијалног суверенитета може се говорити о територијалној примени
уговора. Међународна пракса познаје и изузетке од начела да је територијална примена
ирелевантна у односу на међународне организације, када се међународној
54
организацији поверава јурисдикција над територијом изван њеног седишта која

укључује и право закључења уговора у име ових подручја.
4.4. Дејство уговора
Уговори и треће државе

Опште је правило да уговор не ствара права и обавезе за треће државе које нису страна
уговорница. Изузетак од општег правила је дат у члановима 35-37:
1. За трећу државу настаје обавеза на основу одредбе уговора ако се чланице
споразумеју да створе обавезу на основу те одредбе и ако трећа држава ту обавезу
изричито прихвати писменим путем. (чл. 35)
2. 1. Право за трећу државу настаје на основу одредбе уговора, ако чланице овог
уговора намеравају да на основу ове одредбе дају право било трећој држави или групи
држава којој она припада, било овим државама и ако трећа држава на то пристане.
Сматра се да је дат пристанак све док не постоје супротна обавештења, осим ако
уговором није друкчије одређено.
2. Држава која остварује право на основу тачке 1 дужна је да се за остваривање овог
права придржава услова предвиђених уговором или установљених према његовим
одредбама. (чл. 36)
У случају када је обавеза за трећу државу настала на основу одредбе уговора и
пристанка треће државе, ова обавеза се може поништити или изменити само уз
пристанак чланица уговора и треће државе, уколико није утврђено да су се о томе
друкчије договориле. У случају када је право за трећу државу настало тако што су јој
уговорнице дале право, ово право могу поништити или изменити чланице само ако се
установи да је било утврђено да се не може поништити или изменити без пристанка
треће државе. (чл. 37)
Бечка конвенција констатује да правило поменуто у уговору може постати обавезно за
трећу државу као обичајно правило међународног права, које је као такво признато.
(чл. 38) Овде се, међутим, не ради о примени појма дејства уговора на трећу државу у
стриктном значењу.
Некад се сугерише да чл 2(6) Повеље УН намеће обавезу државама без њиховог
пристанка, ако је потребно за одржавање међународног мира и безбедности. Mеђутим,
ни овде се не ради о правима и обавезама ("да свака држава делује у складу са
начелима из чл. 2 Повеље“), већ о прокламацији политике.
Дејство низа уговора у вези са истим предметом
Могуће је да страна уговорница уђе у други споразум о истом предмету и да одредбе
два уговора не буду доследне. Бечка конвенција у чл. 30(2-5) предвиђа детаљна
правила о овом проблему:
2. Ако неки уговор одређује да подлеже ранијем или доцнијем уговору или да не треба
да се сматра несагласним са тим другим уговором, одредбе овог последњег уговора
имају предност.
3. Ако су чланице ранијег уговора чланице доцнијег уговора а ранији уговор није
престао или није његова примена обустављена, ранији уговор се примењује само ако
су његове одредбе сагласне са одредбама доцнијег уговора.
55
4. Ако чланице ранијег уговора нису све чланице доцнијег уговора:

а) у односу између држава чланица оба уговора, ранији уговор се примењује само ако
су његове одредбе сагласне са одредбама доцнијег уговора;
б) у односима између државе чланице оба уговора и државе чланице само у једном од
ових уговора, уговор у коме су чланице обе државе регулише њихова узајамна права и
обавезе.
5. Тачка 4 примењује се без уштрба ништавости, гашења и обустављања или
одговорности које може да настане применом уговора чије су одредбе несагласне са
обавезама преузетим на основу неког другог уговора.
4.5. Престанак важења уговора
Једнострани отказ знатан број уговора условљава сагласношћу осталих страна
уговорница. Једнострано отказивање често ствара међународне спорове.
Протек времена – правило је да се уговори склапају на одређени временски рок. По
истекутог времена уговор престаје да важи, односно да се примењује.
Остварење уговорног циља – извршењем одређене уговорне радње уговор престаје да
важи (нпр. о разграничењу).
Накнадна немогућност извршења уговора – према општим правилима уговор престаје
када његово извршење постане физички немогуће. Због немогућности извршења
уговор не мора увек да престане, већ се у извесним случајевима његово дејство
привремено обуставља.
Одустајање због неизвршења од стране друге стране уговорнице – уговор може да
престане због тога сто га једна страна уговорница не извршава. Савремена уговорна
пракса и доктрина не прихватају у потпуности овакво становисте јер неизвршење
уговорних одредби ремети равнотежу међу једнаким партнерима и доводи невину
страну у тежи положај. Становиште је да то има само за последицу да се недужној
страни омогући избор: да остане страна уговорница и да захтева извршење уговора или
да одустане од њега.
Престанак или обустава дејства уговора као последица његове повреде – већина аутора
признаје да повреда уговора од једне стране уговорнице може да пружи право другој
да раскине уговор или да обустави извршење своје уговорне обавезе. Мишљења се
разликују у погледу домашаја права које треба признати другој страни да поништи
уговор и услова под којима би то могла да учини.
Одрицање од права из уговора – неки писци помињу одрицање као начин
престанкауговора. Они истичу да, слично праву повериоца да се мозе одрећи дуга који
потражује од дужника, треба признати исту могућност и у погледу права страна
уговорница међународног уговора. Овај начин окончања не би могао да се примени на
легислативне уговоре и уговоре мултилатералног карактера од општег значаја, будући
да се у таквим случајевима ради о скупу права и обавеза, створених у општем
интересу, тј. у интересу свих страна уговорница.
56
Престанак или обустава дејства уговора услед закључења новог уговора – тиче се
случајева у којима стране уговорнице, изричито не оконцавајући или не мењајући први
уговор, закључују други уговор, који је у толикој мери неспојив са ранијим, да се мора
сматрати да су имале намеру да први уговор укину.
Раскидни услов – ако је уговор склопљен под раскидним условом, онда испуњењем тог
услова уговор престаје да важи.
Престанак уговора који је несагласан са доцнијом императивном нормом опстег
међународног права – међународни уговори могу да престану да важе и због тога што
су несагласни са општим правилима међународног права која имају императивни
карактер и од којих није дозвољено одступање путем уговарања између страна
уговорница.
Битна промена околности (клаузула rebus sic stantibus) - како се суштина клаузуле
сводина промену околности, то се у пракси предвиђа да се престанак дејства уговора,
односно повлацење из уговора, може учинити са позивом на промену околности које
су постојале у моменту када се ступало у уговор, а стране уговорнице га нису могле
предвидети. Услов запримену овог основа је да се промена околности догодила
независно од воље страна уговорница, и да се, са настанком нових битних услова, даље
изврсшење уговора може сматрати штетним за једну од страна уговорница.
Утицај рата на међународне уговоре
Савремена пракса је истакла концепцију по којој се сви уговори не окончавају ратом,
већ у зависности од материје коју уређују, најчешће обустављају до завршетка рата.
(1) Двострани уговори се окончавају са избијањем рата, мада постоје изузеци (Уговор о
гаранцији Швајцарске неутралности).
(2) Вишестраним уговорима легислативног карактера обуставља се дејство током рата.
(3) Постоје уговори који почињу да се примењују тек са наступањем ратног стања
(уговори о поступку према ратним заробљеницима).
Сукцесије држава и међународни уговори
У савременом МП још нису изграђена одговарајућа правна правила која би регулисала
односе између државе предходнице и државе наследнице у вези са даљом судбином
међународних уговора пре појаве нове државе на одређеној територији. У теорији се
помињу 3 решења: (1) нова држава није везана старим уговорним односима; (2) нова
држава има право да бира које ће уговоре задржати на снази; (2) предвиђа се рок у
коме ће уговорни партнери накнадним споразумом одредити који ће уговори остати на
снази, а који неће, с тим сто се сматра да до истека предвиђеног рока нова држава
задржава све уговоре старе државе.
4.5.1. Неважност уговора
Како би се спречило да државе покушају да избегну уговорне обавезе које им не
одговарају произвољним тврдњама да уговор није важећи, Бечка конвенција предвиђа
као опште правило да ваљаност уговора или пристанка стране да буде везана уговором
може да се оспори само применом конвенције:
4.5.1.1. Рушљивост
57
Одредбе националног права о надлежности за закључивање уговора

Већина држава прихвата став из Бечке конвенције: "1. Држава не може да се позове...
на одредбе свог права у погледу надлежности за закључење уговора као разлог
неважности уколико то кршење није било очити и не тиче се унутрашњег правила од
фундаменталног значаја. 2. Кршење је очито ако је објективно евидентно свакој
држави која поступа у складу са нормалном праксом и у доброј вери" (чл. 46).
Члан 7(1) предвиђа да ће се особа сматрати представником државе у сврху...
изражавања пристанка државе да буде обавезана уговором уколико: а) преда
одговарајуће овлашћење, или б) проистиче из праксе односне државе или других
околнолсти да је намера била да се особа сматра представником државе за ту сврху и
да располаже пуним овлашћењем.
Члан 7(2) предвиђа да шефови држава, шефови влада и министри спољних послова, по
природи своје функције и без обавезе да предоче пуно овлашћење, се сматрају као
представници државе за потребе свих радњи везано за закључивање уговора.
Члан 8 предвиђа да радња везано за закључење уговора особе која се не може сматрати
овлашћеним представником у смислу чл. 7 је без правног дејства уколико се накнадно
не потврди од стране односне државе.
Уколико представник државе уђе у уговор у име државе, прекорачењем овлашћења
или противно инструкцијама, према чл. 47: Ако овлашћење представника да изрази
пристанак државе да буде везана конкретним уговором је дато по посебним
ограничењима, пропуст да се поштују та ограничења се не може истицати као разлог
неважности израженог пристанка осим уколико ограничења нису обзнањена другим
државама преговарачима пре изражавања пристанка.
Принуда над представником државе
Члан 51 Бечке конвенције предвиђа: "[И]зражавање пристанка државе да буде везана
уговором која је изнуђена принудом њеног представника актима претње против њега
биће без правног дејства".
Принуда над државом или употреба силе
Уговор је рушљив ако је закључење изведено претњом или употребом силе кршењем
начела међународног права отелотвореног у Повељи УН. Међутим, ако је уговор
изведен силом у периоду када сила није била забрањена (пре Повеље) на ваљаност
уговора не делују накнадне промене и његове одредбе су на снази.
Грешка, превара друге преговарачке стране, или корупција представника
Бечка конвенција предвиђа да страна која оспорава ваљаност уговора мора да обавести
друге стране и да им остави време да дају своје примедбе, пре преузимања акције.
4.5.1.2. Неважност
Супротност са ius cogens.
Члан 66 Бечке конвенције поверава надлежност Међународном суду правде за спорове
поводом ius cogens и поверава надлежност за друге спорове о ваљаности специјалној
комисији за помирење установљеном по одредбама прилога уз конвенцију. Због
58
успостављања судске надлежности пред МСП конвенцију нису ратификовали САД,

Француска...
4.6. Тумачење уговора
Између страна уговорница може доћи до спора због различитог схватања неке одредбе,
више одредаба, смисла и садржаја неке речи или реченице или уговора у целости.
Отуда су се у пракси развила нека основна начела тумачења међународних уговора.
Међу њима су најзначајнији: а) тумачење има за циљ да се утврди стварна намера
уговорних страна б) тумачење не треба да буде у супротности са основним начелима
међународног права в) предпоставка је да уговорнице нису имале намеру да
закључе уговор чији је предмет немогућ, или са циљем да га не изврше г) тумачење
израза у уговору треба да буде доброј вери и у складу са свакодневним значењем.
У поступку тумачења међународних уговора примењују се методи који и у
унутрашњем праву: граматичко, логичко, и историјско тумачење.
Обавезна снага међународних уговора
Опште правило понашања је поштовање и испуњавање преузетих обавеза. У
међународној заједници нема органа који би могао да намеће поштовање уговора или
принуду у случајевима када се обавеза не извршава. На то државе обавезује једно од
основних начела међународног права pacta sunt servanda. Повеља УН у преамбули
подвлачи потребу обезбеђења услова под којима ће моћи да се очувају правда и
поштовање обавеза које проистичу из уговора. Према Декларацији о начелима
међународног права о пријатељским односима и сарадњи између држава из 1970.
године, начело савесног испуњавања обавеза је један од основних начела мирољубиве
коегзистенције. Битне одреднице савременог контекста pacta sunt servanda су
међународноправна забрана рата и настојање да се успостави механизам контроле
употребе силе. Стога, се његова примена повезује за материјалноправне услове:
слободан пристанак уговорница и допуштеност предмета уговора. Штитећи уговоре
који су резултат слободног пристанка и чији садржај не противуречи општим
вредностима, поштовање уговора добија улогу чиниоца мирољубиве коегзистенције.
Оно, тиме, из обичајног правила прераста у уговорну и императивну норму.
Две су основне одлике начела pacta sunt servanda: императивна природа и савесност
(bona fides). Примена начела pacta sunt servanda своди се на питање да ли обавези
поштовања подлезу сви међународни уговори или је ово начело само правило које у
одређеним случајевима подлезе изузецима, зависно од временског дејства, или од
категорије.
Језичко тумачење
Језичко тумачење може се описати као начин тумачења који искључиво посматра текст
и речи у документу и који, за потребе утврђивања садржине норме, примењује
различите претпоставке о значењу речи и израза. Тако, на пример, а) претпоставља се
да се речи користе у свом уобичајеном значењу, осим уколико из контекста јасно не
проистиче да им је намењено конкретно техничко значење; б) документ се мора читати
као целина и претпоставља се да се иста реч у различитим деловима документа
59
користи са истим значењем; в) уколико је могуће посебне одредбе се неће тумачити

тако да се сукобљавају са другим одредбама или да чине друге одредбе сувишним или
да доводе до очите апсурдности.
Од општег правила да изразе у уговору треба тумачити у складу са њиховим
свакодневним значењем предвиђен је изузетак, у случају када стране уговорнице имају
намеру да неком изразу у уговору дају посебно значење. У међународном праву,
језичко тумачење се суочава са ограничењима због тога што се споразуми сачињавају,
по правилу, мање прецизним и мање техничким речником.
Уколико је уговор сачињен на два или више језика, Бечке конвенције предвиђају да је
текст веродостојан на свим језицима, осим ако уговором није одређено или се стране
уговорнице нису договориле предност једног текста.
Намера страна уговорница може се ближе утврђивати посматрањем историјског
контекста у коме су одредбе настајале, током преговора, кроз документацију о
преговорима (препараторни радови, travaux preparatoires). Зато се ова документа често
користе као допунски метод тумачења уговора. Међутим, препараторни радови се ређе
користе за тумачење основачких споразума међународних организација а више за
тумачење уговора.
Начин на који државе извршавају своје обавезе које проистичу из уговора, односно
пракса, може да указује на изворну намеру доносилаца у погледу садржине норме, те
се користи у тумачењу. Тако на пример, када је међународној организацији предвиђено
овлашћење да одлуке усваја већином гласова, таква пракса ће се користити за извођење
закључка како су државе чланице обавезне да прихватају одлуке чак и када им се
противе, којима онда остаје на располагању само позивање на стриктно тумачење
припремних радова. Пракса, међутим, може постати несагласна са текстом уговора.
Колико год да се уговор не може мењати без сагласности уговорница, ако се прихвата
да пракса може довести до раскида уговора, онда се мора прихватити да пракса може и
ревидирати одредбе уговора. Правило је да се акти страна уговорница тумаче у оквиру
циља ради којих је закључен и свако деловање изван тог оквира (ultra vires) не би било
сагласно са уговором.
Претпоставка је у међународном праву да уговор треба тумачити тако да се омогући
остваривање циља. Ова претпоставка је, наизглед, у сукобу са начелом да их треба
тумачити рестриктивно како се не би ограничавала сувереност држава, које се
примењује у тумачењу уговора који се односе на уговарање надлежности
међународних судова, или кад уговори више оптерећују неке стране, али има своју
примену у тумачењу оснивачких уговора међународних организација. Начело
делотворности у тумачењу уговора је потврђено у саветодавном мишљењу
Међународног суда правде, у коме је изнео да се овлашћења УН не могу свести само на
она која се изричито наводе у Повељи, већ обухватају и она неопходна да се оствари
сврха због које су државе чланице основале УН и повериле јој мандат.
5. РЕШАВАЊЕ СПОРОВА
5.1. Мирно решавање спорова
60
Супротстављени интереси међународних субјеката изазивају међyнародне спорове.

Међународно право располаже средствима за решавање спорова мирним путем, за
обезбеђење мира, као и правилима која се односе на примену силе.
У теорији међународног права уобичајена је подела међународних спорова на правне и
политичке. Правним споровима сматрају се сви спорови у којима стране реципрочно
оспоравају извесно право, а политичке спорове представљају спорови у којима није реч
о непризнавању неког права. Правни спор се, према Пакту Друштва народа, одређује
као спор који може бити решаван арбитражом или судском одлуком, а односи се на
тумачење неког уговора, на свако питање међународног права, на постојање чињенице
која би, ако постоји, представљала повреду међународне обавезе, као и на природу и
видину накнаде због такве повреде. Сходно томе, правни спорови се могу дефинисати
према објективном и према субјективном критеријуму. Према објективном
критеријуму правни спорови би били спорови који се решавају применом правила
међународног права, односно они који су засновани на постојећем праву. Према
субјективном критеријуму, правни спорови су спорови поводом којих су стране
спремне да прибегну решавању применом правних правила.
Политички спор се одређује негативно, као спор који се не односи на питања која чине
предмет правних спорова. У том смислу, политички спорови би били спорови које
стране желе да реше изван важећег међународног права, на основу односа снага.
Политички спорови се тичу измене актуелног права и у њиховој основи су сукобљени
интереси. У доктрини се често истиче да је у пракси тешко разликовати правне и
политичке спорове, с обзиром да сваки политички спор има своју правну страну, као
што и сваки правни спор има своју политичку садржину.
5.1.1. Дипломатска средства мирног решавања спорова
Преговори
Прво средство за мирно решаванyе међународних спорова су преговори. Преговори се
обично иницирају саопштавањем или изјавом у којој страна излаже свој став, односно
свој случај. Спор се може окончати у овом иницијалном стадијуму, тако што друга
страна прихвати саопштења, односно разменом изјава. Решавање спора се може
наставити, тако што се даље размењују изјаве, уколико стране очекују да тако могу да
дођу до жељеног резултата. После једне или вишеструке размене изјава, стране могу
приступити организовању дипломатских састанака. Прихватањем преговора странке
преузимају никакве обавезе, осим да започну преговоре као средство мирног решавања
спорова.
Посредовање и добре услуге
Посредовање представља помоћ странама у спору. Посредовање може бити у облику
савета од треће државе, групе држава или неке личности са међународним угледом, у
циљу мирног решења међународног спора. Посредовање може бити тражено, а може
бити и понуђено. Посредовање може да се састоји у преношењу захтева и одговора,
али не може да пређе у саветодавни карактер.
Посредовање се може предвидети и као дужност на основу међународног уговора. На
пример, Хашка конвенција о мирном решаванyу међународних спорова предвиђа
61
посредовање као право држава ван спора да понуде своје добре услуге, односно
посредовање, и да се њихово вршенyе не сматра непријатељским актом. Према Повељи
ОУН, Савет безбедности УН је надлежан да понуди и да затражи посредовање у
међународном спору. Посредничку улогу може да има и генерални секретар УН.
У старијој литературу прави се разлика између посредовања и добрих услуга, које су се
сматрале скупом разних корака трећих држава у циљу омогућавања преговора између
страна у спору, док се посредовање састојало у непосредном вођењу преговора на бази
предлога посредника. Данас је ова разлика нестала у пракси и под посредовањем се
подразумевају и добре услуге.
Анкетне комисије
Међународна анкетна комисија је тело коме је поверен задатак да непристрасно утврди
чињенице на којима почива међународни спор и да о томе поднесе извештај странама у
спору. Утврђивање чињеница може бити поверено и некој личности која ужива
поверење обе стране. Анкетна комисија се образује на основу споразума страна у
спору. Стране могу да при комисији именују своје представнике и адвокате и оне
одређују правила поступка. Након обавељеног поступка саставља се извештај који
потписују сви чланови комисије, а затим се он чита на јавном заседању, уз
представнике и адвокате спорних страна. Извештај комисије не обавезује стране у
спору, већ им служи као основ за даље преговоре, односно решавање спора. Хашка
конвенција о решавању међународних спорова мирним путем из 1899. и Друга Хашка
конвенција из 1907. садржале су одредбе о анкетним комисијама. Данас, многи уговори
предвиђају примену анкетних комисија.
Мирење
Мирење је поступак у коме стране свој спор износе комисији или изабраном лицу, са
задатком да се он размотри са чињеничне и са правне стране. Чешће се мирење врши
путем комисија састављених од више лица. Комисија или изабрана личност подноси
извештај са предлозима за решење спора. Правило је да се стране унапред не обавезују
на усвајање предложених решења. Историјски, мирење као средство решавања
спорова, је произашло из праксе међународних анкетних комисија. Мирење је било
честа пракса између два светска рата. Оно је нашло своје место у Пакту Друштва
народа, према коме су органи Друштва народа вршили улогу мирења. Разлика између
мирења и анкетних комисија се састоји у томе сто анкетне комисије утврђују само
чињенично стање, а мирење је поступак у коме се разматра и фактичка и правна страна
спора. Мирење треба разликовати и од посредновааа. При посредовању, у решавању
спора по правилу учествују треће државе својим услугама и саветима.
Поступак пред УН
Државама се забрањује употреба силе у погледу заштите или остварења неког свог
интереса, изузев у случају самоодбране, али и тада, у складу са постојећим правилима.
Повеља УН изричито налаже да стране у спору авет безбедности је овлашћен да може
стране позвати да спор реше на један од поменутих начина. Уколико стране у спору не
могу да реше спор на један од тих начина, оне ће га изнети пред Савет безбедности или
Генералну скупстину. Савет безбедности може у сваком стадијуму спора да препоручи
62
одговарајуће поступке или начине у циљу решења спора. У томе је дужан да води
рачуна о свим поступцима за решавање спора који су стране претходно усвојиле.
Уколико се не би постигло мирно решење спора без интервенције УН, онда су стране у
спору дужне да га изнесу пред надлежне органе Организације. Државе треба да пред
УН износе спорове чије би нерешавање могло да доведе до угрожавања међународног
мира и безбедности. У Повељи се подстиче Савет безбедности да стране у спору
упућује да своје међународне спорове износе пред Међународни суд правде.
5.2. Правосудно решавање спорова
Судском решавању међународних спорова допринели су оснивање Сталног суда
међународне правде, 1920. године од стране Друштва народа, и Генерални акт о
мирном ресавању спорова усвојен у оквиру те организације, 1928. године. Овај уговор
требало је да послужи државама као модел за решавање спорова, са циљем да се сваки
спор може на крају подврћи арбитражи. По правној природи, радило се о акту
супсидијарног карактера који се примењује само ако се стране нису споразумеле да
спор реше на други начин. Стране у спору су могле користити три поступка: 1)
предходно мирење, обавезно за политичке, и факултативно за правне спорове; 2)
судски поступак пред Сталним судом међународне правде за спорове правне природе;
и 3) арбитражни суд од 5 чланова за спорове политичке природе. Након II Светког
рата, уместо Сталног суда међународне правде, основан је Међународни суд правде,
тако да се судско решавање међународних спорова данас врши преко Међунароног
суда правде и абритражом.
5.2.1. Арбитража
Према дефиницији Друге хашке конвенције о мирном решавању спорова од 1907.
године, арбитража представља решавање спорова између држава од стране судија које
су изабрале и на основу поштовања права. Прибегавање арбитражи подразумева
обавезу савесног извршења пресуде. Осим међудржавних спорова, арбитражом се
решавају спорови између држава и међународних организација или измеђy
међународних организација. Прибегавање арбитрази се заснива на добровољном
пристанку страна у спору. Поред тога, воља страна у спору је битна и за именовање
арбитара. Код арбитраже спор се решава применом права. То је у суштини суђење на
основу позитивног међународног права. Задатак арбитраже је да оцени изнете доказе,
утврди чињенице и одреди право које на њих треба применити. Арбитражи се може
поверити да спор реши применом начела правичности или да у недостатку правила
међународног права сама дође до правила на основу којих конкретан спор треба
решити. Овакво овлашћење захтева изричиту сагласност страна у спору. Арбитража
решава спор пресудом која је обавезна за стране. Понекад, стране ограничавају
надлежност арбитраже само на даваее препорука и мишљења о начину решавања
спора. У међународном праву не постоји једниствен тип арбитраже који би био
универзално примењив у сваком појединачном случају. У пракси су изграђени
разноврсни облици арбитражног решавања спорова. На основу извесних заједничких
обележја могуће је разликовати неколико врста арбитраже. У доктрини се наводе: ad
hoc и сталне, факултативне и обавезне, и инокосне и колегијалне. Пригодна арбитража
63
се образује ради решавања конкретног спора и њена функција је органичена на

решавање тог спора и престаје пресуђењем. Стална арбитража се образује на
неодређено време и ради решавања неодређеног броја спорова (напр. Стални
арбитражни суд са седистем у Хагу, установљен на Првој хашкој конференцији).
Према времену и начину преузимања обавезе да се спор реши арбитражом разликују се
факултативна и обавезна арбитража. Арбитраже је увек факултативна, међутим тај
пристанак се може дати за већ настали спор, или за спорове који се још нису појавили.
Факултативна арбитража се односи на случај када су се стране обавезале да постојећи
спор изнесу пред арбитражу. Обавезна арбитража значи да су се стране обавезале
унапред, пре избијања спора, да прибегну арбитражном решавању. Према томе да ли је
састављена од једног или више арбитара разликује се инокосна или колегијална
арбитража. Настанак модерне арбитраже везује се за Уговор о пријатељству, трговини
и пловидби између САД и Велике Британије из 1794. године, којим је решаванyе
спорова било поверено мешовитим комисијама. Други важан развој је случај поводом
тужбе САД да је Велика Британија за време америчког грађанског рата прекршила
обавезу неутралности дозволивши да се у њеним лукама граде ратни бродови за
Конфедерацију Алабама решен. Петочлана арбитражна комисија у Женеви је 1872.
године пресудила у корист САД и наложила Великој Британији да плати одшету што је
ова и учинила. Комисију су чиниле су већином арбитри из трећих земаља. Значајан
догађај у историји арбитраже су Хашке мировне конференције 1889. и 1907. године, на
којима су правила арбитражног поступка кодификована.
5.2.1.1. Стални арбитражни суд
Стални арбитражни суд основан је на Првој хашкој конференцији. То није стални суд,
већ списак кандидата за арбитре које именују државе уговорнице. Списак се саставља
тако што свака потписница Хашких конвенција именује до 4 личности признате
стручности за питања међународног права и највишег моралног угледа на период од 6
година (националне групе). Када дође до спора, стране са овог списка могу изабрати
арбитре којима поверавају решавање спора. Сталност Хашког арбитражног суда
обезбеђују два органа: Стални административни савет и Међународни биро.
Стални савет чине дипломатски представници уговорница акредитовани у Холандији и
холандски министар иностраних послова који врши функцију председника. Савет
контролише рад Бироа и решава сва питања у вези функционисања Суда.
Биро обавља функцију писарнице: стара се о архиви, води судску администрацију и
прикупља све податке о међународној арбитражи. Подстицај ширењу арбитраже дао је
и Генерални акт о мирном решавању спорова којим је извршена кодификација правила
у вези арбитраже. Стране у спору су слободне да одреде правила по којима ће се
водити арбитражни поступак. Та правила могу утврдити у арбитражном споразуму или
предвидети примену одредаба о поступку из постојећих међународних конвенција.
Уколико стране нису предвидела правила нити упутиле на постојећа правила,
арбитражни суд је слободан да сам уреди поступак.
Поступак пред арбитражом се обично дели на писмени и усмени. Писмена фаза је
обавезна, док се усмени поступак спроводи само уколико је предвиђено арбитражним
64
споразумом или ако суд одлучи да је потребна. Писмени поступак обухвата

подношење поднесака, противподнесака, и евентуално одговора на одговоре. Рокове за
подносење писмених поднесака могу одредити саме стране, а уколико то нису учиниле
утврђује их арбитражни суд. Стране у спору представлyају заступници којима у раду
помазу саветници и адвокати. У усменој фази поступка стране, преко заступника,
саветника и адвоката, излажу своје захтеве, допуњавају раније поднете доказе и
одговарају на питања суда. Усменом расправом руководи председник. Арбитражна
пресуда се доноси већином гласова чланова суда и мора бити образложена.
Од тренутка објављиваља пресуда постаје обавезна. Арбитражна пресуда је коначна и
против ње није дозвољена жалба. Њена обавезна снага заснива се на предходном
арбитражном споразуму и општем правном начелу pacta sunt servanda. Пресуда има
обавезан карактер само према странама и за решени случај. Стране су обавезне да
пресуду изврше савесно и у потпуности. Уколико страна не испуни обавезу на основу
пресуде Арбитражног суда, Повеља УН предвиђа право Савета безбедности да одлучи
о мерама које би требало предузети.
5.2.2. Међународни суд правде
Идеја о стварању сталног међународног суда опште надлежности први пут је остварена
у оквиру Друштва народа, у виду о Сталног суда међународне правде. Суд је радио у
Хагу од 1922. године до окупације Холандије од стране Немачке. За то време је
изрекао 31 пресуду и дао 27 саветодавних мишљења. Формално је распуштен
резолуцијом Друштва 1946. године. Претходно је на Конференцији у Сан Франциску
одлучено да се оснује нови Међународни суд правде (МСП).
МСП је састављен од 15 независних судија, који се бирају без обзира на држављанство
из редова лица која у својим државама заузимају највиша судска звања или су признати
правни стручњаци међународног права. Ради обезбеђења независности у вршењу
службе судије уживају дипломатске привилегије и имунитете у мери и обиму као и
шефови дипломатских мисија акредитованих у Хагу. Судије МСП бирају Генерална
скупштина и Савет безбедности. Кандидате предлажу националне групе Сталног
арбитражног суда. Свака од њих шаље Генералном секретару ОУН списак од 4
кандидата (највише 2 „своја“) који листу кандидата доставља Генералној скупштини и
СБ. Изабрани су кандидати који добију апсолутну већину у ГС и у СБ. Судије се бирају
на 9 година и могу бити поново бирани. Суд се обнавља сваке 3. године избором
трећине састава, односно 5 судија. Из реда судија Суд бира председника и
потпредседника на 3 године. Иста лица могу бити поново бирана. Седиште Суда је у
Хагу и он заседа у пуном саставу. За образовање Суда довољан је кворум од 9 судија.
Суд образује и већа од 5 судија и два заменика за спорове по скраћеном поступку, а за
неке спорове може се образовати веће од 3 судије (напр. о транспорту).
Право да се појаве пред Судом као странке резервисано је за државе. Страначку
способност имају само државе које су стране потписнице Статута. Пошто је Статут
саставни део Повеље УН, све државе чланице УН су стране Статута МСП. Суду се
могу обраћати и државе нечланице УН које постану стране Статута. Државе нечланице
65
УН које нису постале стране Статута могу бити парничне стране према условима које
одређује СБ. Појединци и међународне организације не могу бити стране пред МСП.
5.2.2.1. Надлежност Међународног суда правде
МСП је надлежан за суђење у споровима које парничне стране изнесу на решавање
(парнична надлежност) и за давање саветодавних мишљења на тражење овлашћених
субјеката (саветодавна надлежност). Суд може бити надлежан само уколико постоји
воља страна да се спор реши поверавањем надлежности Суду.
Статут МСП прописује начине на који држава може изразити вољу за пристанак:
(а) стране могу настали спор изнети пред Суд закључењем посебног споразума
(компромис); (б) Суду се могу поверити будући спорови уношењем посебне одредбе у
међународни уговор; (в) посебан случај је када државе једнострано или реципрочно
изјаве да прихватају обавезну надлежност Суда за одређене врсте будућих спорова
(тзв. факултативна клаузула), којом признају као обавезну надлежност Суда у свим
правним споровима, без посебног компромиса, у односу на било коју државу која
прихвати исту обавезу. На свакој држави је да приликом формулисања овакве изјаве
одлучи о границама које поставља у погледу свог прихватања надлежности МСП. Ове
изјаве се депонују код Генералног секретара УН. У случају спора о надлежности Суда,
питање се решава одлуком Суда.
Повеља УН предвиђа да саветодавно мишљење могу тражити Генерална скупштина и
Савет безбедности. Право да траже саветодавно мишљење могу имати остали органи и
специјализоване агенције УН искључиво у случају када их на то овласти Генерална
скупштина УН.
Државе нису овлашћене да траже саветодавна мишљења од МСП. За њих постоји
посредан пут, да траж мишљење преко Генералне скупштина, СБ и других овлашћених
органа УН. СР Југославија је ушла у систем факултативне клаузуле 1999. године, по
ком основу је и Р Србија као сукцесор обавезна да прихвата надлежност МСП.
5.2.2.2. Поступак пред Међународним судом правде
Поступак решавања спора пред МСП започиње или саопштавањем посебног споразума
о његовој надлежности или писменим захтевом који се упућује секретару Суда. Први
начин се примењује у случају када су се стране споразумеле да конкретни спор изнесу
пред Суд. Тако закључени споразум (компромис) свака од страна или обе заједнички
саопштавају Суду. У поступку који је започет на овај начин не постоји тужилац и
тужени у процесном смислу. Поступак се може покренути и писменим захтевом
(тужбом) у случају када су се стране унапред обавезале да ће евентуалне спорове
поднети на решавање Суду. Тада страна која подноси захтев има улогу тужиоца, док се
страна против које је поднет захтев појављује као туженљ. Постоји могућност и
противтужбе.
Парничне стране пред Судом представљају заступници, а њима могу помагати
саветници и адвокати. Службени језици суда су француски и енглески. У поступку
пред Судом, поред страна које су закључиле компромис или тужиоца и туженог у
случају подношења тужбе, могу се појавити и треће државе (у случају да трећа држава
66
има правни интерес који може бити угрожен пресудом у спору, или уколико се ради о
тумачењу вишестраног уговора).
Поступак пред Судом има писмени и усмени део. Писмени поступак састоји се од
достављања Суду и странкама подесака, противподесака, одговора на противподеске,
као и доказних списа и исправа. Доставе се врше преко секретаријата Суда. Током
писменог поступка парничне стране могу истицати предходне приговоре који се могу
односити на прихватљивост тужбе или надлежност Суда. Истицање приговора за
последицу има прекид поступка о главној ствари и спровођење посебног писменог и
усменог поступка.
Усмени поступак се састоји од судског саслушања заступника, саветника, и адвоката, и
из извођења доказа. Раправа је окончана кад заступници, саветници и адвокати заврше
своја излагања о предмету спора. Завршну реч дају заступници странака и том
приликом Суду подносе коначне закључке у писменом облику. Расправу закључује
председник, а затим се Суд повлачи на већање. Већање је тајно. Све док Суд не објави
пресуду стране имају могућност да прекину поступак, споразумно или једнострано.
Поступак решавања спора завршава се објављивањем пресуде. Она се чита на јавној
седници. Пресуда МСП је коначна и обавезна. Обнова поступка може се тражити само
у случају откривања нове чињенице од одлучујућег значаја која је пре изрицања
пресуде била непозната Суду и страни која тражи обнову.
Пресуде МСП морају се извршавати. Поступак за давање саветодавног мишљења
покреће се писменом подеском овлашћеног органа или организације. Подесак мора да
садржи тачне податке о питању које је предмет захтева. Уз подесак се прилазу све
исправе које могу допринети разјашњењу питања. По пријему захтева Суд спроводи
посебан поступак обавештавања држава и међународних организација и истовремено
их позива да дају своје писмене и усмене коментаре.
Суд је приликом давања саветодавних мишљења спроводио готово исти поступак као
код решавања спорова. Саветодавни поступак се завршава давањем саветодавног
мишљења, које се чита на јавној седници. Саветодавна мишљења могу се унапред
прихватити као обавезна, уколико уговор или конститутивни акт организације
предвиђа тражење саветодавног мишљења које ће сматрати обавезним.
5.3. Решавање спорова принудом
Уједињене нације су, приликом састављања Повеље 1945. године, одлучиле да створе
систем колективних мера у случају агресије који ће ефикасно дејствовати у датом
тренутку.
У надлежности је Савета безбедности да утвди да ли постоји угрожавање мира,
нарушење мира, или агресија. Он је овлашћен да чини препоруке или доноси
резолуције о томе какве ће се мере предузети да би се сачували или поново
успоставили међународни мир и безбедност. Предходно овај орган мора да позове
заинтересоване стране да се повинују привременим мерама које донесе. Дакле, Савет
безбедности не може одмах да прибегне директним принудним мерама, које би у
извесним случајевима могле да заоштре ситуацију.
67
Следећа фаза била би предузимање мера које не повлаче употребу оружане силе, ради
извршења одлуке СБ. У Повељи се прецизирају мере: економске санкције, саобраћајна
изолација и прекид дипломатских односа. Уколико се ове мере покажу као недовољне,
СБ је овлашћен да предузме сваку меру ваздухопловним, поморским, или копненим
снагама која је нужна ради одржања и успостављања међународног мира и
безбедности.
Чланови УН су обавезни да на позив СБ ставе на располагање оружане снаге, помоћ и
друге олакшице, посебно ради одржања међународног мира и безбедности. Средства за
оружану акцију СБ морају бити унапред припремљена, како би УН биле спремне на
хитно предузимање мера. Повеља предвиђа оснивање Комитета војног стаба са
задатком да даје савете и указује помоћ СБ у свим питањима које се тичу војних
потреба СБ. Доношење одлуке СБ о употреби међународних оружаних снага
условљено је потврдним гласом 5 сталних цланова СБ.
5.3.1. Насилна средства решавања спорова
Реторзија је противмера којом се једна држава служи да би наношењем штете другој
остварила свој интерес на начин који не значи повреду правила међународног права
(на пр. повећање увозних царина, опорезивање лица из одређене државе итд). То је
ипак средство које може да изазове затегнутост у односима између држава.
Репресалија је насилна противмера којом се једна држава служи да би наношењем
штете другој дршави заштитила или остварила свој интерес на начин који предвиђа
повреду туђег права (на пр. хапшење невиног страног држављанина као противмера
према његовој држави). Повеља УН не дозвољава примену репресалија, ни у циљу
заштите, ни у циљу остварења свог интереса. Репресалије су до 1945. године биле
дозвољена установа у међународном праву. Оне се не заснивају ни на каквом праву и
нису резултат вршења неког права. Држава која прибегне репресалијама је
истовремено и судија и страна у спору. Такво стање није правно одрживо. У систему
колективне безбедности, утврђеном у Повељи УН, репресалије су забрањене и као
облик самопомоћи. У теорији међународног права постоји схватање да су репресалије
оправдане ради заштите интереса једне државе, под условом да престану ако се тај циљ
постигне. По овом схватању, оне се такође могу применити у ратно доба, уколико не
крше правила човечности. Репресалије као институт се налазе у међународном ратном
праву.
Рат је одбрана интереса или њихово насилно остваривање од стране једне или више
држава оружаним снагама. То је фактичко стање у односима између држава у којем се
употребљавају средства силе. Намера ратовања може бити испољена у форми објаве
рата, ултиматума (који се претвара у објаву рата уколико се поставлyени захтев не
усвоји) у директном и индиректном отпочињању непријатељстава. Некад се сматрало
да свака суверена држава располаже легитимним правом на вођење рата. Од доношења
Повеље УН рат се изричито забрањује.
5.3.1.1. Ограничење и забрана рата
68
Суштина ратног права своди се на ограничења која су компромис између начела војне
потребе и захтева човечности. У том смислу она су негација идеје „тоталног“ рата.
Стварана кроз праксу држава и неписано право, ограничења у рату су данас углавном
кодификована. По свом карактеру и значају могу бити општа и посебна: прва
представљају основна начела ратног права, док се код других ради о појединачним
забранама у рату. У међународном ратном и хуманитарном праву постоји неколико
основних правила која се, с обзиром на висок степен општости, могу сматрати правним
начелима. Ради се о руководећим начелима која треба да служе као образац понашања
у сукобу у случају када нема конкретних правила. Прво и најстарије је да је једини
законити циљ рата слабљење војне силе непријатеља. За војну победу није неопходно
да војници противника буду убијени, већ је довољно да буду избачени из борбе. Оно
намеће обавезу страна у сукобу да у свако доба праве разлику између бораца и војних
објеката против којих се могу изводити борбена дејства и цивила и цивилних објеката
који уживају заштиту и морају бити поштеђени од последница непријатељстава.
Следеће је да стране у сукобу немају неограничено право избора средстава и начина
ратовања. Оно је творевина обичајног права али је укључено у више међународних
уговора. Ово начело забрањује средства и начине борбе којима се изазивају сувишне
повреде, непотребне патње, дуготрајна оштећења животне средине и без разлике гађају
војни и цивилни објекти. Основна начела ратног права не садрже прецизна правила
поступања у извођењу борбених дејстава, те је потребно да се разраде појединачним
забранама везано за лица и добра, средства и начине ратовања.
Начело забране употребе силе
Пракса у погледу примене хуманитарног права у савременим орузаним сукобима је
показала да Женевске конвенције из 1949. године не одговарају у потпуности новом
развоју међународних односа. После вишегодишњих консултација у круговима
Међународног црвеног крста и УН, сазвана је дипломатска конференција, која је
одржана у 4 заседања у периоду 1974-1977 и усвојила 2 протокола: 1. о заштити жртава
међународних оружаних сукоба и 2. о заштити жртава немеђународних сукоба. Први
протокол проширује појам међународног оружаног сукоба који од обухвата
антиколонијалне ратове и друге оружане сукобе који народи воде за остварење свог
права на самоопредељење које им је загарантовано Повељом УН. Овај протокол, осим
новина које се тичу заштите жртава рата, садржи и правила која се односе на вођење
војних операција која су до тада била предмет Хашких конвенција из 1899. и 1907.
године. Овај протокол ставља у знатно тежи положај агресора и окупатора, а
олакшавају одбрану жртви агресије. Други протокол ствара низ обавеза за уговорне
стране, које су дужне да поштују у унутрашњим сукобима. До његовог доношења,
државе су биле обавезне да у унутрашњим сукобима примењују само општа начела
хуманитарног права.
Начело неинтервенције
Интервенција представља један од облика политичке силе. Може се одредити као
мешање у односе других држава, без њихове сагласности, или мешање у унутрашње
послове других држава, у циљу одржања или мењања постојећег стања супротно вољи
ових држава. Према средствима и методима, интервенција може бити: оружана,
69
економска, политичка, дипломатска и хуманитарна. Она се разликује од других облика

употребе силе: циљ интервенције је ограничен на мењање или присилно одржавање
датог политичког поретка; стратегија интервенције се своди на спрегу силе и политике,
у новије време и идеологије. Њу одликује неједнакост субјеката и брзина операција.
Интервенција у унутрашње послове других држава сматра се недозвољеном. Велике
силе настоје да интервенције правдају цивилизацијском мисијом или хуманитарним
моментима.
Први значајнији покушај борбе против интервенције представља Монроова доктрина.
Председник САД Џејмс Монро 1823. устаје против интервенционизма европских сила
у догађања на америчком континенту, у време када САД нису биле велика сила, него
протагонист новог поретка. У обраћању Конгресу САД он је истакао три начела:
забрану даље колонизације Америке од стране европских држава, забрану мешања
европских држава у унутрашње ствари америчких држава и изјаву да САД неће
интервенисати у пословима Европе (ова доктрина је напуштена 1940. године). На
линији борбе против интервенционизма је и Драгова доктрина. Када су 1903. Немацка,
Велика Британија, и Италија предузеле оружану акцију против Венецуеле, министар
спољних послова Аргентине Луис Драго је упутио меморандум САД са захтевом да се
забрани употреба силе у циљу наплате финансијских потраживања. Ова доктрина је
афирмисана на Другој хашкој конференцији, 1907. године, и на тај начин је постала
једно од правила међународног права, названа по свом предлагачу „Портерова
доктрина“. Најрадикалније промене на том терену доноси Повеља УН која намеће
обавезу чланицама да се уздрже од претње силом или од употребе силе против
територијалног интегритета или политичке независности ма које државе. Изузетак од
овог правила представљају унутрашњи сукоби који доводе у питаље светски мир.
6. ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
6.1. Оснивање и чланство у УН
Оснивање УН дошло је као резултат настојања да се успостави универзална
међународна организација чија би основна сврха била да се одржава мир преко система
колективне безбедности.
Прокламација Атлантске повеље, из 1941. године, износи основне смернице
послератне политике, а између осталог: 1. да се убудуће неће вршити никакве
територијалне промене које не би одговарале слободно израженој вољи народа 2. да
сви народи имају право да изаберу облик владавине 3. све државе велике и мале,
победнице и побеђене, треба да имају подједнак приступ трговини и сировинама света
4. сви народи света нужно морају доћи до сазнања о потреби одрицања од употребе
силе.
На конференцији у Сан Франциску, 1945. године, 50 учесница је потписало Повељу
УН, тако што су Кина, Француска, СССР, Велика Британија и САД, и већина осталих
потписница, депоновали ратификационе инструменте код владе САД.
Од оснивачких 50, УН су до 2011. године нарасле на 193 државе чланице, колико их
није било у тренутку оснивања. Пријем нових чланица, односно приступање Повељи,
70
уређено је у чл. 4: „[Ч]ланство у УН отворено је свим мирољубивим државама које

прихвате обавезе садржане у овој Повељи, а по оцени Организације су способне и
вољне да те обавезе извршавају. Пријем такве државе у чланство спроводи се на
основу одлуке Генералне скупштине, а по препоруци Савета безбедности.“
Треба разликовати пријем од представљања. Питања везано за пријем нових чланица се
третирају као непроцедурална, што значи да се право вета примењује у Савету
безбедности, док се питања представљања третирају као процедурална, што значи да се
тим поводом не може улагати вето. Суштински, разлика се најбоље види на примеру да
је комунистичка Кина примљена као нова држава, Тајван би задржао чланство у УН и
место сталне чланице Савета безбедности.
Чланица УН против које се примењују мере УН може бити суспендована од
коришћења права по основу чланства. Чланица која упорно крши начела Повеље може
бити искључена. Одлуке о суспензији и искључењу доноси Генерална скупштина на
препоруку Савета безбедности. Ове одредбе за сада нису примењиване у пракси.
Случај бивше Југославије након отцепљења дела република из федерације, 1991.
године, представља индиректно искључење, будући да су једнострано одцепљене нове
државе примљене, упркос неуређеним граничним питањима, а остатку Југославије није
дозвољено да остане уместо бивше Југославије. Савет безбедности и Генерална
скупштина су одлучили да СРЈ више није иста држава као СФРЈ и да поднесе захтев за
чланство, а да се у међувремену уздржи од рада у Генералној скупштини, иако је
наставила да учествује у раду неких тела УН.
Повеља не уређује иступање државе, које је препознато на конференцији у Сан
Франциску у изузетним случајевима, например "уколико се испостави да "организација
није способна да одржи мир или то може да уради само науштрб права и правде, или
ако се права и обавезе чланице промене Повељом тако да не може да их изврши или
прихвати, или ако усвојени амандмани не буду ратификовани да би ступили на снагу.
6.2. Циљеви и начела УН
УН представљају заједницу суверених држава, засновану на начелу суверене

једнакости. Основ организације је Повеља која је по својој природи вишестрани
уговор. Као добровољна организација, УН се чланицама обраћа путем препорука, а
уколико желе да створе правну обавезу прибегавају закључењу међународних уговора.
Преговори, споразуми и сарадња су основни методи рада УН. Оснивачи су смисао и
основни циљ организације видели у стварању универзалног система безбедности.
Безбедност представља темељни садржај Повеље. Економска и социјална неправда
биле су извор рата. Стога, мир који има у виду Повеља, треба да буде остварен кроз
спречавање агресије, континуирано решавање политичких,економских, социјалних,
културних и хуманитарних проблема. Све ове акције имају за циљ јединство света и
недељивост светског мира.
Циљеви УН утврђени су у чл. 1 Повеље организације:
„[1.] одржање међународног мира и безбедности и у ту сврху: предузимање ефикасних
колективних мера ради спречавања и отклањања претњи миру и сузбијање аката
71
агресије или других повреда мира, као и постизање мирним средствима, а у складу с
начелима правде и међународног права, сређивања или решавања међународних
спорова или ситуација који би могли довести до повреде мира;
2. развијање међу нацијама пријатељских односа заснованих на поштовању начела
равноправности и самоопредељења народа и предузимање других одговарајућих мера
ради учвршћења општег мира;
3. постизање међународне сарадње решавањем међународних проблема, економске,
социјалне, културне или хуманитарне природе и унапређивање и подстицање
поштовања права човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол, језик или
веру; и
4. да постану средиште за усклађивање акција предузетих ради постизања ових
заједничких циљева.“
Поменути циљеви треба, према чл. 2 Повеље, да се остварују применом следећих
начела: 1. забрана употребе силе 2. мирно решавање међународних спорова 3.
савесно испуњавање обавеза преузетих у сагласности са Повељом и 4. забрана
интервенције у унутрашње ствари држава. У истом члану се ограничава овлашћење УН
у остваривању усвојених циљева: „[Н]ишта у Повељи неће бити овлашћење за УН да
интервенишу у питањима која су у основи у домаћој јурисдикцији државе нити ће од
држава чланица захтевати да се подвргну њиховом решавању по постојећој Повељи,
али ово начело не прејудицира примену силе на основу Главе VII“.
Термин "домаћа јурисдикција" се, међутим, у пракси тумачи уско, што према
наведеном тексту Повеље не делује као изворна намера оснивача. У погледу
неинтервенционизма, цитирана одредба садржи ограду само на случајеве примене
Главе VII, у случају акција које се примењују када постоји претња миру, кршење мира
или акт агресије. Питање је колико је ова одредба данас неопходна, с обзиром да акти
који представљају претњу миру, кршење мира и акт агресије не могу сматрати
искључиво у унутрашњој надлежности. Повеља прокламује начело самоопредељења и,
доследно томе, оставља државама слободу одлучивања о облику владавине или свом
политичком уређењу. .
Након Хладног рата, међутим, јавља се нови сценарио глобалног поретка у коме
наизглед израста и шира улога УН, посебно у погледу пролиферације разних типова
операција за одржавање мира и других облика активизма Савета безбедности УН.
Колективна безбедност је један од инструмената политике УН, а безбедност
подразумева спречавање рата и оружаних сукоба, као и омогућавање несметаног
развоја свих чланица међународне заједнице. То претпоставља шири спектар
активности, поред војних. Безбедност, тако схваћена, садржи три основна елемента: 1.
одрицање од употребе силе за решавање међународних спорова 2. недељивост светског
мира и ангажовање свих чланица међународне заједнице у спречавању аката агресије и
успостављању светског мира 3. повиновање одлукама међународног ауторитета који је
снабдевен надлежношћу да утврди повреду мира и одлучи о мерама које треба
предузети. Систем колективне безбедности искључује потпуно силу из свог
оперативног механизма. Окончање Хладног рата је означио почетак дубоких
структуралних промена у међународним односима. Политички вакум изазван силаском
72
пола моћи са светске сцене омогућио је Савету безбедности да делује ефикасније, али
је дошло злоупотребе овог стања од стране САД, за наметање политичке воље.
Проблем тумачења Повеље УН
УН су основане уговором, Повељом Уједињених нација. Постоји 5 званичних текстова,
на енглеском, француском, руском, шпанском и кинеском, који се сваки сматра
аутентичним (арапски је као званични језик УН успостављен тек 1973. године, те
верзија на арапском није аутентична за тумачење). Повељу УН су састављали углавном
политичари, у оквиру различитих одбора, убрзано збопг историјских околности и уз
мало учешће правника, те је често врло неодређена или пропушта да успостави
одредбу за однос који третира; а, због због недовољне координације приликом њиховог
осмишљавања некад успоставља механизме који не функционишу у пракси или
захтевају импровизацију да би се попуниле празнине.
Осим политичког састављања текста, треба имати у виду да енглески и француски нису
били матерњи језици већине делегата у Сан Франциску, те је непрецизност нацрта била
неизбежна. Осом тога, већина данашњих чланица УН није била међу 50 држава
оснивача, због чега су припремни радови на састављању текста Повеље од мале
користи. Наведени разлози су, поред објективних политичких интереса, утицали да се
током историје организације јављају спорови о њеном исправном тумачењу. При томе,
флуидно састављени оснивачки документи УН за циљ су имали да омогуће
флексибилност у пракси, што је додатно подстицало спорове у тумачењу.
Повеља УН предвиђа да се ревизија врши већином гласова, односно "две трећине
држава чланица, укључујући сталне чланице Савета безбедности". Ова логика би, по
анологији, требало да се примењује и у случају потребе амандирања према пракси.
6.3. Правни положај УН
УН је правна личност и субјект међународног права. Она се појављујекао непосредни
носилац права и обавеза.
Организација УН ужива на територији сваке чланице правну способност која јој је
потребна за обављање задатака и постизање циљева. УН има активно и пасивно право
посланства. Њена имовина и потраживања УН уживају судски имунитет и не може
бити предмет преметачине, реквизиције, заплене, а њене просторије, архива и сви
документи су неприкосновени. Организација ужива и низ финансијских привилегија, у
смислу да може да има фондове злата, девиза, отворене рачуне у свакој монети, а може
да врши трансфере својих фондова без ичије контроле. Ослобођена је пореза, царина,
увозних и извозних ограничења за предмете који служе за њену службену потребу. УН
има парничну способност.
Организација УН је међународно одговорна за дела и пропусте својих органа или за
штете које произађу из политичке и војне активности, али само ако дело или пропуст
представља прекорачење војне потребе.
УН може да закључује двостране или вишестране уговоре са другим организацијама
или појединим државама, при чему сваки Савет закључује уговоре из своје
надлежности. Начин пристанка УН на обавезивање је потврда надлежног органа.
73
6.4. Органи УН
6.4.1. Савет безбедности

Савет безбедности је орган коме је поверена одговорност за мир и безбедност у свету.
Данас броји 5 сталних и 10 несталних чланова. У циљу ефикасног деловања, сваки
члан Савета безбедности има у седишту организације свог сталног представника.
Сваки члан има један глас, с тим да стални чланови Савета безбедности имају право
вета. Ово право је ублажено увођењен института процедуралних питања, која
председник може ставити на дневни ред и тако довести до расправе чак и ако би нека
стална чланица уложила вето. Одлуке се доносе са 9 гласова у процедуралним
питањима (везано за дневни ред и прелиминарна питања), а у непроцедуралним мора
постојати сагласност сталних чланова.
Уколико одлучује везано за мирно решавање спорова, на основу Главе VI Повеље,
члан 27(3) предвиђа да ће се стална чланица СБ која је страна у спору уздржати од
гласања. Ова обавеза се у многим случајевима игнорише.
Акције на основу Главе VI (у случају претње миру, повреде мира и аката агресије)
подразумевају да Члан 39. Савет утврђује да ли постоји претња миру, повреда миру,
или агресија и даје препоруке или одлучује које ће се мере предузети, да би се одржали
или васпоставили међународни мир и безбедност. Савет безбедности може, пре но што
да препоруке или одлучи о мерама, позвати заинтересоване стране да се повинују
привременим мерама за које он сматра да су потребне или пожељне. Такве привремене
мере не смеју утицати на права, захтеве или положај заинтересованих страна. СБ, пема
чл. 41, може одлучити какве мере које не повлаче употребу оружане силе треба да се
примене у циљу извршења његових одлука, и може позвати чланове УН да примене
такве мере. Ове могу да садрже потпун или делимичан прекид економских односа и
железничких, поморских, ваздушних, поштанских, телеграфских, радиографских и
других веза, а, исто тако, и прекид дипломатских односа. Према чл. 42, ако СБ сматра
да мере предвиђене у члану 41 не одговарају или се покаже да су недовољне он може
предузети такву акцију ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама која је
потребна ради одржања или васпостављања међународног мира и безбедности. Таква
акција може укључити демонстрације, блокаду и друге операције ваздухопловним,
поморским или сувоземним снагама чланова УН. Према чл. 43. сви чланови УН се
обавезују да ставе на располагање Савету безбедности, на његов позив и у складу са
посебним споразумом оружане снаге, помоћ и олакшице, укључујући ту и право
пролаза, неопходне ради одржања међународног мира и безбедности. Они се закључују
између СБ и чланова или група чланова и подлежу ратификацији држава потписница.
Председавање Саветом безбедности је ротирајуће на месец дана. Иницијативу за
састанак може дати а) било којачланица, б) Генерална скупштина, или в) свака држава
која износи спор пред Савет безбедности.
Према чл. 24(1) Повеље, основна надлежност која је поверена Савету безбедности је
одржавање мира и безбедности. Осим ове, СБ учествује у изборним процесима од које
74
зависи функционисање целокупног механизма (за судије Међународног суда правде,

пријем у чланство).
У оквиру своје надлежности, СБ има двоструку улогу. да испита сваки спор или
ситуацију која може да угрози међународни мир и безбедност и да у случају када
утврди постојање угрожавања мира, нарушавања мира или агресије предузима
превентивне или принудне мере. Савет безбедности има помоћно тело, Комитет војног
штаба, чији је задатак да пружа савете и помоћ СБ уколико разматра питања која се
тичу војних потреба.
Савет безбедности може да доноси обавезујуће одлуке, за које су чланице, у чл. 25
прихватиле правну обавезу да их поштују.
Од 1993. године, Генерална скупштина је покренула радну групу која се бави правични
представљањем у Савету безбедности, али је проблем двојак, с једне стране није
рационално да буде већи у саставу, а с друге питање је и политичког баланса унутар
органа.
6.4.2. Генерална скупштина
Генерална скупштина може расправљати о свим питањима или о свим предметима у
оквиру ове Повеље или које се односе на овлашћења и задатке сваког органа пред
виђеног у овој Повељи. Иузев у случајевима предвиђеним у члану 12 (без захтева СБ,
док обавља задатке поверене Повељом или везано за одржавање мира) ГС може да даје
препоруке члановима УН или Савету безбедности о свим таквим питањима или
предметима.
1. Генерална скупштина може разматрати општа начела сарадње у очувању
међународног мира и безбедности, укључујући начела на којима почивају разоружање
и регулисање наоружања, и може у погледу тих начела да даје препоруке члановима
или Савету безбедности или и првима и другом.
2. Генерална скупштина може расправљати о свим питањима одржања међународног
мира и безбедности која пред њу изнесе било који члан Уједињених нација или Савет
безбедности или држава нечланица Уједињених нација у складу с чланом 35, став 2
(када се страна која износи спор обавеже да ће прихватити мирно решење спора према
Повељи), и може, с изузетком предвиђеним у члану 12, да даје препоруке о сваком
таквом питању заинтересованој држави или државама или Савету безбедности или и
једнима и другима.
Генерална скупштина покреће студије и даје препоруке у циљу унапређења
међународне политичке сарадње и прогресивног развоја и кодификације међународног
права; као и унапређења међународне сарадње у економској, социјалној, образовној и
здравственој области и помаже у остваривању људских права и основних слобода.
Осим општих надлежности, Генерална скупштина има и конкретна овлашћења:
разматра извештаје свих главних органа УН, одобрава буџет организације, утврђује
обавезне уплате чланица, у складу са начелом капацитета за плаћање (више од
половине чланица уплаћују минимум од 0,01%, а само 14 плаћају више од 1% и
75
сервисирају преко 86% расхода), под претњом да чланице које не измире обавезе могу
бити ускраћене права гласа.
Свака чланица у ГС има један глас. Препоруке о важним питањима се доносе
двотрећинском већином присутних који гласају. У та питања, према чл. 18(1) Повеље,
спадају оне везано за одржавање мира, избор несталних чланица Савета безбедности,
пријем нових чланица, суспензија права из чланства, искључење из чланства, буџетска
питања, старатељство.
Помоћне органе ГС чини 7 одбора који покривају главне задатке скупштине: 1) за
политику и безбедност 2) специјални политички комитет 3) за привреду и финансије
4) социјалноа, хуманитарна и културна питања 5) за старатељство 6) за управу и
буџетска питања и 7) за правна питања.
Генерална скупштина одржава редовна годишња заседања и ванредна, по потреби.
Редовна отпочињу трећег уторка сваког септембра у години, а ванредна заседања
сазива Генерални секретар на захтев СБ или већине чланова ГС УН. За свако заседање
се бира председник и 7 потпредседника. Како би се избегао сукоб надлежностима са
СБ, чл 12. Повеље предвиђа да ГС не може да учини никакве препоруке док СБ
расправља о некој ситуацији унутар своје надлежности, уколико то СБ не затражи. Она
утврђује начела на којима треба да почива светски мир, а СБ предузима мере за њихово
спровођење. Резолуције ГС нису обавезујуће, али могу бити сведочанство о постојању
обичајне норме или о исправно тумачењу постојећег правила.
6.4.3. Секретаријат
Секретаријат УН има око 15.000 запослених у седишту и другим канцеларијама
организације. Секретаријат води Генерални секретар, који обавља и друге дужности
које му повере ГС, СБ, Економски и социјални савет и Старатељски савет. Осим тога,
према чл. 99 Повље, он може да скрене пажњу ГС на било које питање које по њему
може да угрози одржавање међународног мира и безбедности. Генерални секретар није
службеник било ког органа, али западне државе тумаче да он може да покреће
сопствене политичке иницијативе, док велике силе нису заинтересоване да Генерални
секретар буде независна политичка личност.
Према чл. 100. Повеље, „1. У вршењу својих дужности генерални секретар и особље не
траже нити примају упутства ни од које власти изван Организације. Они ће се
уздржати од сваке акције која би се могла одразити на њихов положај као
међународних службеника једино Организацији. 2. Сваки члан Уједињених нација
обавезује се да ће поштовати искључиво међународни карактер функција генералног
секретара и особља и да неће тежити да на њих утиче у вршењу њихових дужности.“
Полуга контролисања Секретаријата је финансирање.
Радни односи у Секретаријату уређени су Правилником ГС, која је образовала
Административни трибунал да расправља службеничке спорове.
6.4.4. Економски и социјални савет
76
Оснивачи УН пошли су од сазнања да стабилност тек постављеног политичког система

зависи од економских и социјалних услова у свету. Члан 55. Повеље предвиђа:
„[У] циљу стварања услова стабилности и благостања који су неопходни за
мирољубиве и пријатељске односе између нација, засноване на поштовању начела
равноправности и самоопредељења народа, Уједињене нације раде на унапређењу: а)
повећања животног стандарда, пуног запослења и услова за економски и социјални
напредак и развој: б) решавања међународних економских, социјалних, здравствених и
сродних проблема и међународне културне и просветне сарадње; и в) свеопштег
поштовања и уважавања људских права као и основних слобода за све без обзира на
расу, пол, језик или веру. У чл. 56. све чланице „се обавезују да ће предузимати
заједничку и појединачну акцију у сарадњи с Организацијом ради постизања циљева
утврђених у члану 55.“
Екосок делује под руководством Генералне скупштине. Има 54 члана које бира ГС на 3
године, сваке године по 18. Ако расправља питање од интереса за неког члана УН који
није члан Екосок, та чланица ће бити позвана да учествује у расправи, али без права
гласа. Екосок има два редовна годишња заседања, а формирао је регионалне економске
и функционално-техничке комисије. Регионалне комисије сумеђувладина тела,
састављена од представника држава ових региона. Функционално-техничке комисије
покривају поједине секторе рада, нпр. за социјални развој, за статистику, итд. Чланове
ових комисија предлажу државе, уз консултовање са Генералним секретаром, а
потврђује их Екосок. Значајна је сарадња са Специјализованим агенцијама и НВО.
Екосок може из области своје надлежности да припреми нацрт конвенција, које затим
подноси на одобрење ГС, а може да сазива међународне конференције по питањима из
своје надлежности.. У том смислу представља механизам који олакшава сарадњу на
економском и социјалном плану, али нема међународни ауторитет да намеће своје
одлуке. Екосок организује израду студија и извештаја, чини препоруке чланицама по
питањима из своје надлежности и извршава друге послове које му повери ГС, а уз
одобрење ГС може да врши услуге на захтев чланица УН и специјализованих агенција,
које су једна од главних области рада овог органа. Према чл. 63(2) Повеље, Екосок
„[у]саглашава делатност специјализованих агенција (установљених међународним
споразумом и са широком међународном одговорношћу сродним пољима) саветујући
се с њима и дајући препоруке таквим агенцијама, а исто тако, дајући препоруке
Генералној скупштини и члановима Уједињених нација.“ Тренутно је 19 таквих
агенција, међу којима су најпознатије финансијске (ММФ, МБОР, Неђународна
финансијска корпорација – Светска банка група); трговинске (Светска трговинска
организација) велика четворка (Међународна организација рада, Унеско, Организација
за пољопривреду и исхрану, Светска здравствена организација), као и
различитеструковне организације које могу да усвајају обавезујућа правила за чланице,
сазивају међународне конференције и израђују нацрте конвенција.
6.5. Уједињене нације и мир и безбедност
Члан 1(1) Повеље као једну од сврха УН прокламује: "[п]редузимање ефикасних
колективних мера ради спречавања и отклањања претњи миру, сузбијање аката
77
агресије или других повреда мира као и постизање мирним путем, а у складу са
начелима правде и међународног права, сређивања или решавања међународних
спорова или конфликтних ситуација које би могле довести до повреда мира". С друге
стране, члан 2(3) обавезује државе да "[р]ешавају своје међународне спорове мирним
путем тако да мир у свету, безбедност и правда не буду повређени"
Два најважнија политичка органа УН за мирно решавање спорова су Савет безбедности
и Генерална скупштина. Поред њих, важну улогу у нуђењу "добрих услуга" странама у
спору, која често мора да се изводи у тајности, има и Генерални секретар УН.
6.5.1. Мирно решавање спорова пред Саветом безбедности
Спор пред Савет безбедности, према одредбаа Повеље, могу изнети:
 држава чланица УН без обзира да ли је страна у спору (чл. 35(1))
 држава која није чланица УН под условом да је страна у спору и да унапред
прихвати, у схрху спора, обавезу мирног решавања према Повељи (чл. 35(2))
 Генерална скупштина може скренути пажњу Савету безбедности на ситуације
које су од изгледа да угрозе међународни мир и безбедност (чл. 11(3))
 Генерални секретар може скренути пажњу Савету безбедности на било које
питање које по његовом мишљењу може да прети одржавању светског мира и
безбедности (чл. 99)
Савет безбедности одлучује да ли ће прихватити изнете спорове. тако што их ставља на
дневни ред. Спор, једнако, може бити и повучен са дневног реда. Стране у спору
немају утицај на ову одлуку. Питања дневног реда спадају у процедурална питања, те
се у његовом утврђивању не примењује право вета сталних чланица.
Глава VI Повеље овлашћује Савет безбедности да одлучи о различитим врстама
препорука за мирно решавање спора у конкретном случају, као и у погледу
истраживања околности спора. Околности у којима Савет безбедности може да
препоручи процедуре решавања спора нису прецизно одређене. У пракси, СБ по
правилу занемарује ово сложено питање и издаје препоруке, без позивања на одредбе
Повеље и задирања у тумачења непрецизних оквира у глави VI.
У доктрини постоје различита схватања о томе да ли су одлуке СБ донете на основу
ове главе VI обавезујуће. Текст Повеље изричито, у чл. 36, предвиђа обавезујуће
дејство одлука СБ само када поступа на основу главе VII. Међутим, Међународни суд
правде је у једној од својих пресуда стао на становиште да су чланице УН прихватиле
обавезу да прихвате и спроведу одлуке СБ, те одлуке овог тела могу бити обавезујуће и
мимо делокруга предвиђеног у глави VII (у конкретном случају се радило о одлуци СБ
на основу чл. 25 из главе V). Сам Савет безбедности се често уздржавао од јасног
одређења на основу којих чланова Повеље заснива своју одлуку.
6.5.2. Мирно решавање спорова пред Генералном скупштином
Генерална скупштина може расправљати о свим питањима или о свим предметима у
оквиру ове Повеље или које се односе на овлашћења и задатке сваког органа
78
предвиђеног у овој Повељи може да даје препоруке о свим таквим питањима или
предметима (чл. 10).
Генерална скупштина је овлашћена да разматра општа начела сарадње у одржању
међународног мира и безбедности, као и о свим питањима која се тичу одржња
међународног мира и безбедности а која би била изнета пред њу од стране ма ког
чланаУН или СБ или од стране државе која није члан УН (чл. 11(2)
Генерална скупштина може да препоручује мере за мирно сређивање сваке ситуације,
независно од њеног порекла, за коју налази да може да штети општем благостању или
пријатељским односима меду нацијама, укључујући ситуације настале повредом
одредаба ове Повеље које постављају циљеве и начела Уједињених нација (чл. 14).
Ограничење поступања Генералне скупштине у мирном решавању спорова предвиђено
је у чл. 12 Повеље: „Док Савет безбедности обавља у погледу било кога спора или
ситуације задатке који су му поверени овом Повељом, Генерална скупштина не даје
никакву препоруку у вези с тим спором или ситуацијом, сем ако то не затражи Савет
безбедности.
Захтев Генералној скупштини да размотри спор може поднети свака држава чланица,
али исто тако и нечланица под условом да унапред прихвати за сврху спора обавезу
мирног решавања спора. Генерална скупштина може, по том захтеву, усвајати
препоруке и/или образовати мисије за утврђивање чињеница. Државе, иако имају
дужност поштовања одлука ГС, немају правну обавезу да спроведу препоруке нити да
сарађују са тим мисијама. Најопштије посматано, државе износе спор пред ГС
углавном како би извршиле политички притисак на неку страну у спору.
6.5.3. Колективна безбедност и принудне акције (Глава VII)
Сврха система безбедности јесте могућност наметања мира. Замишљен је тако да се
ослања на начелну забрану коришћења било какве силе (чл. 2(4) Повеље) и на систем
економских политичких и војних мера против агресије.
Монопол примене силе на међународном нивоу трпи два изузетка:
- први је једнострана или вишестрана акција предузета у самоодбрани. Наиме, према
чл. 51, Повеља поштује урођено право на појединачну или колективну самоодбрану у
случају оружаног напада против члана УН. Мере самоодбране се могу предузети док
СБ не предузме мере потребне за очување међународног мира и безбедности. О мерама
у вршењу права на самоодбрану одмах се извештава СБ и оне не смеју да доведу у
питање овлашћења и одговорност СБ да такву акцију у складу са Повељом уколико је
сматра нужном ради одржања или васпостављања међународног мира и безбедности.
- други су мере наметања које предузме регионална организација и одобри Савет
безбедности. У том смислу, чл. 53 предвиђа да Савет безбедности, кад је целисходно,
користи регионалне споразуме или агенције за принудну акцију под својим
руководством. По регионалним споразумима ни преко регионалних агенција неће бити
предузета ниједна принудна акција без одобрења Савета безбедности, изузев против
непријатељске силе „која је у току другог светског рата била непријатељ било ког
потписника Повеље“ или у регионалним споразумима против обнављања агресивне
79
политике било које такве државе, све док Организација не буде могла, на тражење
заинтересованих влада, да преузме одговорност за сузбијање нове агресије такве
државе.
Глава VII Повеље је насловљена „Акције у случају претње миру, повреде мира и аката
агресије“, међутим у даљем тексту изрази нису ближе одређени. У доктрини је,
полазећи од одредбе чл 39, у којој се предвиђа да СБ утврђује да ли постоји претња
миру, повреда миру, или агресија и даје препоруке или одлучује које ће се мере
предузети да би се одржали или васпоставили међународни мир и безбедност, било
опште прихваћено је то да су изрази „претње миру“ и „повреде мира“ били намењени
да се односе на међународни мир. Штавише, сматрало се да је начело да СБ пре
примене мера треба да покуша да примени привремене мере. Оно што је довело до
расправа о том питању јесте непридржавање оваквог схватања у пракси почев од краја
20. века. Забуну, у том смислу, уноси широко тумачење термина из чл. 40, по коме СБ
може (пре препоруке или одлуке о мерама) позвати заинтересоване стране да се
повинују привременим мерама за које сматра да су потребне или пожељне, коју се
према опортунитету посматра као синоним за препоруку, као обавезујући акт СБ у
случају поступања по Глави VII. Овакво гледиште би имало смисла уколико би се чл.
40 посматрао изоловано, а сам члан схватио као овлашћење на одржавање
међународног поретка. Оно је чак коришћено у случајевима када је примењивано у
циљу настојања да се дође до прекида борби (на пример 1948, између Арапа и
Израела), међутим непоштовање позива нису пратиле мере предвиђене у случају
непоштовања препорука, те се та логика не чини основаном. СБ је у неким случајевима
користио овлашћења из чл. 40 преко препорука, односно без изричитих наредби, чиме
је стваран утисак о моралној обавезности, али без правне обавезе да се предузму мере
принуде, углавном зато што је нека од страна у сукобу била под заштитом неке од
сталних чланица.
Мере принуде stricto sensu, односно акције против претње миру, повреди миру или
акта агресије, могу бити: а) без употребе оружане силе и б) применом оружане силе.
а) СБ, према чл. 41, може одлучити какве мере које не повлаче употребу оружане силе
треба да се примене у циљу извршења његових одлука и позвати чланице УН да
примене мере које могу да садрже потпун или делимичан прекид економских односа и
железничких, поморских, ваздушних, поштанских, телеграфских, радиографских и
других веза, а и дипломатских односа.
б) Ако СБ сматра да мере предвиђене у чл. 41 не одговарају или се покажу недовољне,
може предузети акцију ваздухопловним, поморским или копненим снагама потребном
ради одржања или васпостављања међународног мира и безбедности. Таква акција
може укључити демонстрације, блокаду и друге операције ваздухопловним, поморским
или сувоземним снагама чланица УН.
Када се ради о предузимању мера принуде са применом оружане силе, важно је имати
на уму да су замишљене као заједничка обавеза. Наиме, у чл. 43, чланице УН се
обавезују да СБ ставе на располагање, на његов позив и у складу са посебним
споразумом, оружане снаге, помоћ и олакшице, укључујући право пролаза, неопходне
ради одржања међународног мира и безбедности. Међутим, у досадашњој пракси,
80
државе чланице нису закључивале посебне споразуме (мада је и Комитет војног штаба
остао пасивно тело СБ које се повремено састаје). Из садржине овлашћења СБ
предвиђеног у чл. 42, тумачењем што важи за веће важи за мање (a fortiori a maiore ad
minus), следи да појединачна држава може да примени силу чак и када би она у
нормалним околностима била нелегална уколико су испуњени услови да постоји
претња међународном миру и безбедности и да се не поштују или се покажу
недовољне мере без употребе оружане силе. Она, међутим, не може бити правно
обавезана да примени силу без сопственог пристанка. С друге стране, таква одлука СБ
би обавезујућа била за државу против које се мере предузимају, у смислу да она не би
могла да се позиве на право на самоодбрану, нити да прибегне одмазди, као ни да
накнадно тражи одштету. У том случају одлука СБ би имала двоструку правну
природу, с једне стране је обавезујућа у односу на државу против које се одобрава
примена мера уз употребу оружане силе, а с друге препорука за чланицу УН којој би се
одобрила примена мера које су начелно забрањене Повељом.
Пракса поступања по Глави VII Повеље
Током Хладног рата, систем колективне безбедности углавном је био недоследно
спроведен услед конфронтације два идеолошка блока и био је у функцији одржавања
равнотеже снага између блокова, без резултата. Од 1946. до 1986. године, СБ је ретко
реаговао у оквиру делокруга предвиђеног у случају претње миру, повреде мира и аката
агресије. У два случаја, сукоба Северне Кореја и Јужне Кореје, 1950. године, у у сукобу
Британије и Аргентине око Малвинских острва, 1986. године, СБ је констатовао да
постоји повреда мира, само се, 1985. године, у случајевима напада Израела на циљеве
ПЛО и Јужне Африке на Анголу, констатовао акте агресије, док је у само седам
случајева утврдио да постоји претња за међународни мир и безбедност. До 1990.
године, само у два случаја, Северне Кореје и Јужне Родезије, одлучио да одобри
примену силе, не рачунајући овлашћење за самоодбрану у операцијама одржавања
мира.
Из овог периода посебан значај има начин на који су мере примењене према Северној
Кореји. Наиме, 1950. године Северна Кореја је прешла линију тзв. 38. паралеле, чиме је
ушла на територију Јужне Кореје. СБ је, захваљујући одсуству представника СССР,
усвојио одлуку да чланице пруже Јужној Кореји неопходну помоћ да се одбије
оружани напад и васпостави међународни мир, а затим и другу којом је јединствена
команда поверена САД. Снаге ангажоване у тој операцији нису чинили војници из
других држава, осим Јужне Кореје и САД.
6.5.3.1. Резолуција Генералне скупштине „Уједињени за мир“
Одлуке СБ у случају Северне Кореје су омогућене одлуком Генералне скупштине.
Наиме, чланице УН су, у чл. 24, како би се обезбедила брза и ефикасна акција УН,
повериле СБ првенствену одговорност за одржање међународног мира и безбедности.
Услед изостанка акције тог тела, због бојкота СССР, истакнут је аргумент да то не
преклудира секундарну одговорност ГС за међународни мир (што је 1962. године
афирмисано и у предмету пред Међународним судом правде). Тако се пред ГС, у
складу са овлашћењем овог тела да утврђује свој дневни ред, нашао предлог
81
резолуције који је представљао de facto ревизију Повеље УН, у смислу де су

Генералној скупштине дата овлашћења која спадала у искључиву надлежност СБ из
разлога што је Савет безбедностио био спречен у обављању своје првенствене улоге
очувања мира и безбедности: „[У]колико Савет безбедности услед недостатка
једногласности сталних чланова буде у немогућности да изврши своју примарну улогу
у вези успостављања и одржања мира и безбедности, Генерална скупштина ће одмах
размотрити ситуацију и донети одговарајуће препоруке члановима за предузимање
колективних мера, а у случају кршења мира, или аката агресије употребу оружаних
снага.” Ова резолуција се може применити само у случају кршења мира или агресије,
не и угрожавања међународног мира и безбедности; када ГС може уколико је СБ
спречен, да се сазове по хитном поступку у року од 24 часа да размотри ситуацију и
препоручи потребне мере.
Иначе, резолуција „Уједињени за мир“ је први пут примењена, 1956. године, на
предлог СФР Југославије поводом агресије Велике Британије, Француске и Израела на
Египат.
У новембру 1965. године белачко становништво британске колоније, Родезије,
прогласило је независност, без уважавања већинског црначког становништва. Наредне
године, СБ је утврдио да ситуација у Родезији представља претњу за међународни мир.
Јужна Родезија. Противљење у Британији је превазиђено на основу чл. 39, по коме СБ
утврђује претњу, те државе чланице не могу промене мишљење Савета. У конкретном
случају Јужне Родезије, СБ је одлучио о примени мера без употребе оружане силе, али
је та одлука значајна зато што су, попут касније у случају апартхејда у Јужној Африци,
колективне економске санкције примењене на основу квалификације масовног кршења
основних људских права као претње међународном миру. С друге стране, занимљиво је
да СБ није по истом основу одлучио о примени мера према Биафри, према режиму
Црвених Кмера ни у многим другим случајевима. С тим у вези, додуше, треба имати у
виду да СБ није одлучио да одобри примену силе ни према Јужној Родезији нити према
Јужној Африци.
6.5.3.2. Пракса СБ након Хладног рата
Након Хладног рата, значајно је у порасту једнострана употреба силе од стране САД,
изван механизма УН. Постојали су случајеви у којима су интереси САД коинцидирали
са онима међународне заједнице, попут у случају окупације Кувајта од стране Ирака.
Карактеристично за нову динамику је прокламација са први пут од оснивања одржаног
скупа шефова држава или влада чланица Савета безбедности, 1992. године, да
„[н]евојни извори нестабилности у економској, социјалној, хуманитарној и еколошкој
области су постали претња за мир и безбедност.“
Само у периоду од 1990. до 1995. године СБ је одлучио о примени колективних мера у
осам случајева, против Ирака, Либерије, бивше СФРЈ, Сомалије, Анголе, Хаитија и
Руанде, од којих је у пет одобрио употребу силе. Међутим, иза ових случајева остала
су отворена питања. У случају Ирака, СБ је донео одлуку да ће државе чланице у
сарадњи са владом Кувајта предузети неопходне мере да се васпостави међународни
мир и безбедност у региону, након чега су САД (уз подршку Британије) извршиле
82
напад на Ирак (операција „Пустињска олуја“). Сама одлука, неспорно, подразумева и

могућност оружаних мера, али је проблем то што, процесно посматрано, није
испоштован смисао одредбе члана 42 и њена позиција иза чл. 41, да се оружане мере
примењују након неспровођења или неадекватности мера, тако што се СБ уопште није
изјаснио о томе. Штавише, више држава је, након те интервенције покушало да
оствари компензацију због штете коју се претрпеле, у складу са чл. 50, по коме „[А]ко
СБ предузме превентивне мере или принудне мере против било које државе, свака
друга држава која се суочи с посебним економским проблемима насталим као
последица тих мера, има право да се саветује са СБ у вези с решавањем тих тешкоћа.“
Ово је успоставило лош преседан за будућу сарадњу држава на плану примене мера за
одржавање међународног мира и безбедности, али и довело до теза да су САД
узурпирале СБ.
Режим репарација у складу са Главом VII Повеље
СБ је пре почетка интервенције усвојио одлуку да је Ирак одговоран по међународном
праву за штету проузроковану Кувајту и трећим државама, компанијама и
појединцима, насталим услед последица окупације Кувајта. СБ је захтевао од Ирака,
након пораза, да прихвати међународну одговорност по овој резолуцији.
На основу резолуције, СБ је образовао Компензациони фонд и Комисију за
компензације, са седиштем у Женеви, као помоћно тело СБ, са истим саставом, које је
требало да решава о 2,6 милиона захтева из преко 100 држава. Ирачке резерве, у
висини од 12,6 билиона долара, пребачене су на чување у америчке Федералне резерве
и, како је накнадно установљено, ненаменски су потрошене од стране Привремених
власти.
Покушај увођења хуманитарних криза под Главу VII Повеље
Савезничка интервенција у Ираку довела је до тешког положаја и расељавања великог
броја ирачких Курда. У доктрини су, тада, почели да се износе аргументи како СБ
може да усвоји принудне мере услед унутрашње ситуације уколико су масовна кршења
људских права таквог обима и интезитета да представљају претњу или нарушавају мир,
упркос изричитом начелу неинтервенционизма у чл. 2(7) Повеље. Белгија и Француска
су, уз подршку Британије и САД, 1991. године, поднеле резолуцију којом се осуђује
репресија над цивилним становништвом Ирака, која за последицу има претњу за
међународни мир и безбедност. Ова резолуција, међутим, не представља преседан,
будући да не помиње било какве колективне принудне мере, нити одобрава или
овлашћује на оружану акцију.
У препараторним документима са седнице се види да је већина држава, укључујући и
неколико несталних чланица које су гласале за њено прихватање, инсистирала на
уравнотеженим формулацијама, како би се избегао преседан који би представљао ultra
vires поступање СБ и нарушавање начела суверенитета држава без упоришта у Повељи.
Како се испоставило, резолуција (688) послужила је као оправдање не само за оружане
акције Курда, већ и за наметање зоне забране лета како би се спроводили ваздушни
удари у јануару 1992. године, након којих је свргнута владе те државе и успостављена
Привремена власт међународних снага (САД и Велике Британије).
83
Случај бивше СФРЈ

Европска унија и ОЕБС нису успели да реше сложену ситуацију са проблмом признања
држава насталих из бивше СФРЈ, а тензије су се развиле у унутрашње сукобе. У
септембру 1991. године, СБ је усвојио резолуцију (713) у којој изражава забринутост
због оружаних сукоба и последица за суседне државе и наводи да „[н]аставак ове
ситуације представља претњу за међународни мир и безбедност“. У преамбули ове
резолуције прокламује се да никакве територијалне добити или промене борбама неће
бити прихватљив.
У оперативном делу резолуције, СБ је одлучио да ће све државе, у циљу успостављања
мира и стабилности у Југославији, моментално применити ембарго на све испоруке
оружја и војне опреме док СБ не одлучи другачије, у консултацији Генералног
секретара и Владе Југославије. Генерални секретар УН је именовао личног изасланика
за преговоре о прекиду ватре и истраживање опција о мировним снагама УН.
У фебруару 1992. године, СБ је одлучио да су се испунили услови за размештање
Заштитних снага УН (УНПРОФОР) на територијама у којима су етнички Срби били у
већини, у којима су се одвијали грађански ратови. Задатак мисије био је да помогне
хуманитарним организацијама и да буде подршка повратку расељених и избеглих
лица.
Ситуација се погоршавала и након избијања сукоба у БиХ, СБ је у мају 1992. године
усвојио Резолуцију 752, којом је позвао сукобљене стране на моменталну обуставу
борбених дејстава и повлачење јединица ЈНА и Хрватске. Под изговором да
југословенске власти нису спровеле одлуку, СБ је 30. маја 1992, Резолуцијом 757
наложио свеобухватне економске санкције, на основу чл. 41 Повеље. У аугусту исте
године, СБ препознаје да „ситуација у БиХ представља претњу за међународни мир и
безбедност и да је достављање хуманитарне помоћи важан елемент напора Савета да
успостави међународни мир и безбедност у том прстору.“
У октобру 1992. године, СБ предузима неуобичајену акцију, тако што Резолуцијом 780
образује независну Комисију стручњака да истраже оптужбе у вези кршења
међународног хуманитарног права. Истовремено, Комисија УН за људска правасе први
пут у историји одржава ванредни састанак, како би усвојила резолуцију којом се
осуђује „политика етничког чишћења. У новембру 1992. године, СБ, у Резолуцији 878,
прокламуј да су анексирање територија силом и пракса етничког чишћења илегалне и
да прогнанима мора бити дозвољено да семирно врате кућама. Оперативни део одлуке,
с друге стране, састојао се од захтева Генералном секретару да у сарадњи са другим
телима, истражи могућности и потребе да се унапреди идеја безбедних зона за
хуманитарне потребе.
Наставак сукоба је довео до тога да је СБ, Резолуцијом 770, 1993. године образовао
Међународни кривични трибунал са надлежношћу да суди злочине у оружаним
сукобима у бившој Југославији и одобро државама чланицама да предузму све
неопходне мере у ваздушном простору БиХ, у случају даљих кршења, да се обезбеди
придржавање забране летова. Уздржавањ Кине и накнадно противљење Русије није
уродило плодом и у мају 1993, СБ је резолуцијом 824 прогласио Сарајево, Тузлу,
84
Жепу, Горажде и Бихаћ безбедним зонама, као што је месец дана раније одлучио за
Сребрницу.
У марту 1995. године, СБ одлучује о замени УНПРОФОР са три мисије одржавања
мира; УНПРОФОР у БиХ, УНКРО у Хрватској и УНПРЕДЕП у Македонији. Након
неуспешне акције против босанских Срба, на иницијативу САД и уз противљење
НАТО партнера, у августу 1995, помак је постигнут у новембру исте године, Општим
оквирним споразумом за мир у БиХ постигнутим у ваздухопловној бази Дејтон у САД
и потписаним у децембру 1995. у Паризу. Након тога, СБ је одобрио ангажовање
60.000 војника за мултинационалне снаге подршке Дејтонском споразуму (ИФОР), од
војника НАТО и неНАТО снага.
6.5.3.3. Мисије УН за одржавање мира
Мисије одржавања мира изворно су се јасно разликовале од акција примене силе СБ.
Ова разлика је времено постајала све нејаснија, због увођења нових врста операција,
названих друга генерација одржавања мира (мешовито одржавање мира) које могу да
укључују и одобрење за употребу неких елемената силе.
Изворне мисије одржавања мира за циљ су имале избегавање даљих борби,
замрзавањем сукоба. Присуство војног и цивилног особља УН на терену било је
усмерено на примену претходно постигнутог споразума о прекиду ватре или
раздвајању сукобљених снага, како би се подстакло тражење решења и обезбедила
хуманитарна помоћ. Такве операције спроводиле су се уз сагласност државе домаћина
и по правилу других страна у сукобу, а спровоиле су се по начелу непристрасности.
Таквих операција је укупно били тринаест.
Природа мисија одржавања мира након Хладног рата и даље се заснива на сагласности
страна, али је њихова сврха често да примене решење пре него што је договорено,
попут у случају Југгославије. Стога се оне могу посматрати и као покушај да се
примени договорено политичко решење, те их одликује шири круг учесника и нова
конфликтнија улога УН, у смислу истовременог извршиоца, посредника и гарантора
политичког плана.
Штавише, од краја 20. века нагласак је на спречавању сукоба, тако да УН почињу да
примењују активности које се називају рано упозорење и превентивна дипломатија, без
јасног упоришта у Повељи. У том контексту, посебно се истичу предлози Генералног
секретара који превазилазе одржавање мира, тако што обухватају ефективну војну
заштиту хуманитарних операција, али и стварање јединица УН за наметање прекида
ватре (цивилна полиција УН), без изричите сагласности страна у сукобу.
Нови напори УН у склопу одржавања мира укључују и праксу да се врши утицај на
успостављање или повратак владиних структура и поретка у држави.
За сада, још увек није остварена и све више је без изгледне перспективе и идеја о
успостављању снага УН за брза дејства, које излазе из оквира предвиђеног у чл. 43
Повеље те би државе чланице требало да постигну посебне прелазне аранжмане са
УН,. Ова идеја, најопштије посматрано, представља кулминацију прешироког
тумачења повеље и политичког волунтаризма у међународном систему, а пред УН
85
ставља задатке које ова организација није предвиђена да остварује, чиме компромитује
њену улогу и значај. То води злоупотребама, попут увођења санкција држави због
одбијања да испоручи лице које се у другој држави сумњичи за тероризам.
У таквом оквиру, СБ, чија су широка овлашћења једнострано злоупотребљавана изван
правног оквира одлука, дошао је у ситуацију да тешко обавља основну функцију.
Западне државе искористиле су своју доминацију у Савету безбедности и у систему
УН, уопште, и створиле позицију у којој су злоупотребиле легитимну примену силе. У
сврху одржавања таквог система је механизам финансирања организације, финансијска
помоћ економски неразвијеним државама и њиховим представницима, који су често
само гласачка машина. Можда пре свих органа, реформа је потребна СБ, који је главно
упориште система колективне безбедности.
7. ИЗУЗЕЦИ ОД НАДЛЕЖНОСТИ ДРЖАВА
7.1. Кодификација правила о изузецима од надлежности држава
У међународним односима постоје одређене категорије лица и тела које, по правилима
међународног јавног права, уживају имунитет од надлежности судова држава у којима
се налазе. У такве спадају стране државе и њихови дипломатски представници и
одређене међународне организације.
Дипломатско право дуго се заснивало на обичајном праву. Правилник о рангу
дипломатских представнка из 1815. (Бечки конгрес) предвидео је три класе
димпломатских представника: амбасадори, посланици, и отправници послова.
Протоколом Ахенског конгреса 1818. извршена је допуна на тај начин што се
образовала нова класа, министра резидента, који се налазио између посланика и
отправника послова. Хаванска конвенција 1928. године је извршила поделу
дипломатских представника на редовне и ванредне. Редовни су представници они који
стално представљају владу једне државе код владе друге државе, док су ванредни они
којима је поверена специјална мисија, или су акредитовани да представљају владу на
међународним конгресима и конференцијама. Конвенција регулише њихове
привилегије и имунитете, церемонијал, избор, функције, почетак и крај мисије.
Након оснивања УН поставило се питање кодификације. Као приоритетне из ове
области донете су: Конвенција о привилегијама и имунитетима УН 1946. и Конвенција
о привилегијама и имунитетима специјализованих агенција 1947. Генерална скупштина
ОУН је наложила да се 1961. сазове у Бечу међународна конференција са циљем да се
путем конвенција изврши кодификација правила о дипломатским односима и
имунитетима.
На Бечкој конференцији је усвојена Конвенција, и два протокола: Протокол са
факултативним потписивањем о стицању држављанства (чланови мисије који немају
држављанство државе код које се акредитују не могу стећи држављанство те државе) и
Протокол са факултативним потписивањем који се тиче обавезног решавања спорова
пред Међународним судом правде. У оквиру ове кодификације донете су и Конвенције
о специјалним мисијама 1969; Конвенција о спречавању и кажњавању кривичних дела
против лица под међународном заштитом 1973.
86
До усвајања Бечке конвенције о конзуларним односима 1963. није вршена

кодификација конзуларног права. Конвенција регулише низ конзуларних односа,
њихових имунитета и привилегија, и положај конзула.
7.1.1. Имунитет држава
У међународном јавном праву, имунитет држава подразумева правна правила и начела
која уређују услове под којима државе могу да се позову на изузеће од подређености
законској, судској и административној власти државе форума.
Проблем имунитета држава отвара у међународном јавном праву питања на два нивоа:
један је у погледу имунитет од поступка пред судом државе форума поводом питања
уговора или штете из деликта, а други је изузеће од мера појединачних аката против
имовине имовине државе, посебно уколико су те мере везане за извршавање одлука
судова.
Правила о имунитету држава настају, углавном, обичајем и, за сада, се тешко
кодификују у међународним уговорима. Наиме, будући да су државе независне и
правно једнаке, те према општем правном начелу par in parem non imperium et iudicio
habet ни једна држава не може вршити надлежност над другом, без њеног изричитог
пристанка. Као опште начело у примени овог института може се сматрати да
национални судови не могу да прихвате надлежност над другом државом, као правним
лицем.
Историјски, институт имунитета од јурисдикције државе форума потиче од
изједначавања владара и државе, што је до данас остало у виду облику правила да
шефови држава уживају потпуни имунитет, чак и за акте предузете у личном својству.
У развоју овог института, изворно, је био прихватан концепт апсолутног имунитета.
Данас је, у пракси већине држава, прихваћена доктрина квалификаованог имунитета, у
смислу да обухвата акте учињене у званичном својству, али не и за акте у
приватноправном својству. Ова доктрина, додуше, још увек није опште прихваћена (на
пример, Кина и Јужна Африка и даље примењују апсолутни имунитет).
Важан разлога због којег у погледу имунитета држава тешко настају обичајна правна
правила је практичне природе, будући да се ради о правилима унутрашњег права, па је
тешко очекивати обликовање међународне праксе.
Данас, павила о имунитету држава произлазе из обичаја, појединих међународних
уговора, националних прописа и праксе међународних и националих судова. Стање
међународног јавног права у области имунитета држава одражавју статуси Европске
конвенције о имунитету државе из 1972. године, која није доживела већу прихваћеност,
иако представља напор да се ова област уреди, те је отворена за све државе, као и
Конвенције о јурисдикционом имунитету држава и њихове имовине, усвојеној на
Генералној скупштини УН 2004. године, која такође није ступила на снагу.
Европска конвенција указује у прилог начела ограниченог судског имунитета државе,
тако што се inter partes предвиђа да се држава пред судом друге државе уговорнице не
може се позивати на свој имунитет: 1) ако је сама покренула судски поступак или се у
њега укључила као умешач, 2) ако је након што јој је достављене тужба поднела
87
противтужбу против тужиоца, 3) ако се добровољно и изричито одрекла свог

имунитета 4) кад се судски поступак односи на уговор о запошљавању између те
државе и неког појединца, 5) уколико са једним или више лица учествује у некој
компанији, удружењу или другом правном ентитету регистрованом на територији
државе где се води судски поступак, 6) кад на територији државе суда поседује неку
канцеларију, агенцију или установу у којој је ангажована као приватно лице, 7) ако се
судски поступак односи на право интелектуалне својине које је заштићено у држави
суда, а које страна држава наводно крши, 8) ако се судски поступак односи на њена
права, обавезе или интересе везане за коришћење или поседовање непокретне имовине
на територији државе суда, 9) кад се судски поступак односи на њено имовинско право
које произлази из наследства, поклона или напуштене имовине. Неће се сматрати да се
држава одрекла свога имунитета уколико се појави пред судом друге државе
уговорнице како би доказала свој имунитет.
Концепт квалификованог имунитета може деловати како имплицира да није пожељно
да се државе ангажују у комерцијалним активностима, што није случај. Наиме,
разликовање званичних од приватноправних послова не зависи од својства радње
државе, већ од овлашћења суда државе форума да одлучује о споровима који
проистекну из тих радњи. Радње, које по њиховој природи, могу да врше само државе
нису подобне за одлучивање судова других држава. Насупрот томе, радње које могу да
врше државе и дрига физичка и правна лица могу да доведу до непотребних проблема
уколико њихове последице не би могла бити расправљене пред судовима државе
форума.
Други приговор квалификованом имунитету тиче се разликовања између званичних и
комерцијалних аката, која није увек јасна. Ово питање је посебно сложено уколико се
ради о случају када страна влада предузима комерцијалне активности у сврху
остваривања јавних циљева. Генерално, судови примењују две врсте критеријума:
објективни тест, којим се утврђује разлика природе акта, с једне, и субјективни тест,
којим се утврђује сврха акта, с друге стране. Колико год изгледало смисаоно, резултати
ових тестова испостављају се проблематични за лак силогизам, посебно када треба
разликовати комерцијалне изузетке у оквиру послова централних банака везано за
спољни дуг, или пак комерцијалних изузетака када дође до деликтне штете, а посебно
када се ради о тешком кршењу људских права. Сва ова питања не постављају се
уколико се прихвата доктрина апсолутног имунитета држава.
Поред радњи које предузимају, имунитет држава обухвата и поступке поводом
имовине у којима друге државе могу да имају интерес, чак и ако нису страна у
поступку. Према доктрини квалификованог имунитета, уколико страна држава користи
имовину у комерцијалне сврхе на њу се не примењује изузеће од надлежности суда
државе форума. Проблем се састоји у томе да суд не може да допусти страној држави
да заустави поступак између физичких и правних лица самом тврдњом да има интерес
на имовини, док истовремено, не може да захтева од стране државе да доказује
основаност интереса, јер би тиме обесмислио сам институт имунитета државе. Судови
неких држава решавају ову противуречност тако што захтевају да страна држава, у
88
таквом случају, достави доказе који суду омогућавају да стекне утисак да се не ради о
неоснованој тврдњи или мањкавом правном основу.
Коначно, питање је шта подразумева појам држава у контексту института имунитета
државе. Оно обухвата проблеме разликовања ентитета унутар државе, признања
државе, политичког уређења државе и овлашћења која проистичу из имунитета
државе.
Држава се, такође, не може позивати на свој имунитет у случајевима који се тичу
успостављања права на патент, назив компаније, робне марке, или било ког случаја у
смислу заштите интелектуалног права. Разлог немогућности позивања на имунитет у
овим и сличним случајевима јесте да се сматра као одрицање од права на изузимање од
јурисдикције државе форума чињеница подношења захтева за заштиту неког права или
добијање статуса робне марке. Страној држави се, по правилу, не признаје судски
имунитет у спору који за предмет има непокретност на домаћој територији. Такво
решење се намеће само по себи јер се ради о општем правном принципу који је
прихваћен у сваком правном систему. Због тога се увек утврђује строго месна
надлежност према месту где се непокретност налази. Судски имунитет неће бити
признат страној држави ни у случају кад је она на пример акционар у неком предузећу,
затим власник трговачког брода... Судски имунитет се не би признао ни у погледу
спорова у којима је страна држава корисник поклона, тестаментални наследник,
титулар ауторског права или права индустријске својине.
Непризнавање страној држави парничног имунитета не значи да ће јој неће бити
признат и извршни имунитет. Извршни имунитет је и формално постављен строже од
парничног јер код првог суд, да би провео извршење на имовини стране државе, мора у
сваком случају да затражи и добије претходну сагласност надлежног министарства
правде, осим ако је страна држава изричито пристала на извршење. Извршни имунитет
се увек признаје у случајевима кад се ради о имовини стране државе коју користе њена
дипломатско-конзуларна представништва (просторије мисије, намештај, архива,
документи, возила и др.), јер су те ствари заштићене и изузете од извршења
мултилатералним и билатералним конвенцијама којима су уређени дипломатски и
конзуларни односи. Уговори о раду према Нацрту правила Комисије за међународно
право представљају општи изузетак на који се неће примењивати правила о имунитету
државе.
Према тексту Конвенције о јурисдикционом имунитету држава и њихове имовине, да
би страна држава била изузета од јурисдикције домаћег суда, она мора да се на свој
имунитет изричито позове или да се не упусти у поступак, у ком случају суд мора да се
одреди према том питању. Уобичајено је да у случају сумње обавезујуће мишљење даје
Министарство правде, а у кривичном или управном поступку то је најчешће
Министарство за иностране послове. Страна држава се у сваком конкретном случају
може одрећи свог имунитета било изричито, било упуштањем у спор, у ком случају се
подразумева да је она прихватила надлежност суда друге државе. Држава се не може
позивати на свој имунитет ни у случајевима који се тичу успостављања права на
патент, назив компаније, робне марке, или било ког случаја у смислу заштите
89
интелектуалног права. Страној држави се, по правилу, не признаје судски имунитет у

спору који за предмет има непокретност на домаћој територији, ни у случају кад је она
на пример акционар у неком предузећу, затим власник трговачког брода... Судски
имунитет се не би признао ни у погледу спорова у којима је страна држава корисник
поклона, тестаментални наследник, титулар ауторског права или права индустријске
својине.
Непризнавање страној држави парничног имунитета не значи још да ће јој бити
непризнат и извршни имунитет. Да би спровео извршење на имовини стране државе, су
мора у сваком случају да затражи и добије претходну сагласност надлежног
министарства правде, осим ако је страна држава изричито пристала на извршење.
Извршни имунитет се увек признаје у случајевима кад се ради о имовини стране
државе коју користе њена дипломатско-конзуларна представништва (просторије
мисије, намештај, архива, документи, возила и др.), јер су заштићене и изузете од
извршења мултилатералним и билатералним конвенцијама којима су уређени
дипломатски и конзуларни односи.
Развојем модерног међународног права појавили су се случајеви у којима се државе
одричу права на имунитет у ситуацијама када може доћи до поступака са страним
физичким или правним лицем које на неки начин инвестира у дату државу. Честа је
пракса да се тада закључују билателарни инвестициони уговори, према којима се
надлежност за решавање спора поверава некој арбитражи. У таквим случајевима
формирани арбитражни суд је надлежан да тумачи и пуноважност арбитражног
споразума, арбитражну процедуру, као и потенцијално право на надокнаду штете, што
представља меритум спора.
У Републици Србији, према Закону о парничном поступку, ако се из околности случаја
може утврдити да је страна држава иступала као носилац суверенитета и јавне власти,
односно предузимала тзв. акте јавног карактера, суд ће се огласити ненадлежним,
укинуће спроведене радње у поступку и одбациће тужбу. Према Закону о извршном
поступку, „на имовини стране државе... не може се одредити извршење односно
обезбеђење без претходне писмене сагласности надлежног органа, осим ако је страна
држава или међународна организација изричито пристала на извршење односно
обезбеђење.“
Доктрина државног акта
Доктрина државног акта развијена је углавном у државама које примењују систем
општег права (прецедентно право). Њена је суштина да судови одбијају да одлучују о
актима које су донели државни органи стране државе у оквиру своје надлежности.
Разлика имунитета државног акта у односу на имунитет државе огледа се у томе што
имунитет државе процесна сметња за успостављање надлежности суда које се држава
може одрећи, док државни акт представљаа материјалну сметњу које се држава не
може одрећи. Доктрина државног акта поставља пред државу захтев да докаже да је
акт поводом којег се покреће судски поступак у државби форума извршен у име
државе, а не у приватном својству.
90
У погледу ове доктрине постоје различита мишљења да ли представља правило

међународног права. Размимоилажење проистиче из тога да ли се примењује на две
различите врсте правних ситуација. Прва је у случају када је пред државом форума
утужено физичко лице за акте које је извршило као службеник или званичник стране
државе. У случајевима када су поступали у службеном својству, ова лица уживају
имунитет пред судовима других држава. Изузетак од овога би представљали случајеви
универзалне надлежности, за радње које би представљале ратне злочине, злочине
против мира и злогине против човечности. Друга ситуација је у случају
експропријације имовине и њене продаје физичком лицу, које претходни власник тужи
пред судом друге државе. По овом питању разликује се америчка доктрина која
експропријацију стране имовине сматра кршењем међународног права, док државе
континенталног права не препознају институт државног акта, већ примењују начела
сукоба закона.
7.1.2. Дипломате и дипломатски имунитет
Дипломатски представници су овлашћена лица за представљање државе у
иностранству. Бечка конвенција од 1961. прецизира следећа значења појединим
дипломатским представницима: шеф мисије је лице које је држава акредитовала, и дала
му овлашћења да дела у том својству; чланови мисије деле се на чланове дипломатског
особља који имају дипломатско својство, и на чланове особља мисије који обухватају
административно и техничко особље. Шеф мисије или члан дипломатског особља
може представљати државу код сваке међународне организације, као и што више
држава може да акредитује исто лице као шефа мисије у једној другој држави. Свака
суверена држава има право на слање дипломатских представника, као и право на
примање страних дипломатских представника.
Према Бечкој конвенцији, шефови мисија се деле на три класе: (а) амбасадоре или
нунције акредитоване код шефова држава, (б) посланике, министре или интернунције
акредитоване код шефова држава, (ц) отправнике послова акредитоване код министра
иностраних послова.
Државе се споразумевају о класи којој треба да припадају шефови њихових мисија.
Они добијају ранг у својој класи према дану и часу преузимања функције (по
подношењу акредитивних писама). Постоје две врсте отправника послова: прави
отправник послова (који је посебно акредитован и представља шефа мисије), и
привремени отправник послова (није акредитован, већ је то најстарији службеник
представништва у одсуству шефа мисије).
Пре упућивања дипломатских представника државе морају једна другој дати одобрење
за отварање сталног дипломатског представништва. Одобрење на основу кога се
извесно лице прима за шефа мисије једне стране државе зове се агреман. Обичајно је
правило да одбијање агремана треба да буде образложено. Агреман се даје шефу
мисије. Међутим данас је одобрење потребно и за војног, поморског, и ваздухопловног
аташеа. Након добијеног агремана, дипломатски представник се поставља декретом
или указом (унутрашњи акт).
91
Нови шеф мисије носи са собом акредитивна писма (строго формалне природе), која се
предају на свечан начин, и тиме се стиче право на вршење дипломатске функције.
Остале чланове мисије држава именује по свој избору. За њих је потребна
нотификација министарству иностраних послова земље у којој се акредитују како код
њиховог доласка, тако и код одласка.
У главне разлоге за крај дипломатске мисије треба пре свега уврстити проток времена,
извршење дипломатског задатка, смрт представника, опозив или захтев територијалне
државе да се дипломатски представник повуче са свог положаја уколико је постао
непожељан, прекид дипломатских односа, и рат.
Дипломатске привилегије и имунитети могу се сврстати у три групе: (а) имунитети и
привилегије у погледу просторија мисије и њене архиве (б) имунитети и привилегије
које се односе на рад саме мислије (в) лични имунитети и привилегије.
У међународним односима, све државе су истовремено државе одашиљања и државе
пријема спољашњих органа за одржавање тих односа. Правила о дипломатском
имунитету неопходна су за одржавање односа између држава и опште су прихваћена у
свим правним цивилизацијама, културама и пракси. Конвенција о дипломатским
односима из 1961. године, која је постигла скоро општи приступ држава. Већина
одредби ове Конвенције кодификује обичајно право и стога се може користити као
доказ о постојању обичаја у случају спора са државом која није страна ове Конвенције.
Успостављање дипломатских односа представља узајамни интерес држава. Они се,
међутим, могу раскинути једнострано, углавном у знак неслагања са поступањем друге
стране или као непријатељски акт према другој страни, када се од друге државе захтева
да повуче своју дипломатску мисију.
Држава пријема даје пристанак на класу шефа дипломатске мисије (агреман), који је
најчешће у рангу амбасадора (разлика у рангу осталих шефова мисија, укљуујући
амбасадоре при међународним организацијама, се према Конвенцији допушта у
погледу етикеције и пресеансе). За остале чланове дипломатског особља није потребан
пристанак државе пријема. Држава пријема, додуше, може неко лице да прогласи за
непожељну особу (persona non grata), што државу одашиљања приморава да је не
пошаље или да је повуче. Бечка конвенција, у чл. 11, предвиђа да држава пријема може
да захтева да се величина мисије одржава у оквиру који се сматра разуман и нормалан.
Функције дипломатске мисије регулисане су Конвенције. Оне се, према чл. 3(1),
састоје нарочито у:
 представљању државе одашиљања код државе пријема;
 заштити интереса државе одашиљања и њених држављана у држави пријема, у
границама које дозвољава међународно право;
 преговарању с владом државе пријема;
 обавештавању, свим дозвољеним средствима, о условима и развоју догађаја у
држави пријема и подношењу извештаја о томе влади државе одашиљања;
 унапређивању пријатељских односа и развијању привредних, културних и научних
односа између државе одашиљања и државе пријема.
92
Конвенција не утврђује ове функције таксативно, а изричито предвиђа да се њене

одредбе не могу тумачити као забрана да дипломатска мисија врши и конзуларне
функције. У данашње време, дипломатске мисије чак делују у функцији унапређења
извоза или привлачења капитала у државу одашиљања, а у ту сврху одржавају односе
са јавношћу (пропаганду) која може да прерасте у поступање дипломата ограничено је
у чл. 41(1), одредбом да "[н]е дирејући у њихове привилегије и имунитет, сва лица која
уживају те привилегије и имунтиет дужна су да поштују законе и прописе државе код
које се акредитује. Она су такоде дужна да се не мешају у унтурашње ствари те
државе."
Кроз историју изасланици суверена и држава су уживали привилегије и имунитете како
би могли да обављају задатке који су им поверени у држави пријема. Бечка конвенција
прокламује у Преамбули да сврха привилегија и имунитета није да користе појединцу
већ да обезбеде ефикасно извршавање дипломатске мисије као представљања и
заступања државе. Основ привилегија и имунитета је, дакле, двојак: уживају их
званични дипломатски представници држава одашиљања и неопходне су за ефикасно
извршавање дипломатских функција уопште. Иако Конвенција предвиђа представљање
као основ, савремено становиште је да дипломате (као и државе) не уживају имунитет
у приватноправним пословима, већ да је основ привилегија и имунитета функционалан
- ефикасно извршавање функција мисије.
Бечка конвенција у чл. 31(1) предвиђа: "[Д]ипломатски агент ужива имунтиет од
кривичног, грађанског и управног судства државе код које се акредитује, изузев када се
ради о: (а) стварној тужби која се односи на приватне непокретности на територији
државе пријема, осим ако је поседује за рачун државе одфашиљања а за потребе
мисије; (б) тужби која се односи на наслеђе, у којој се појављује као извршилац
тестамента, администратор, наследник или легатор по приватној основи а не у име
државе која акредитује; (в) тужби која се односи на слободне професије или трговачке
делатности коју врши дипломатски агент у држави пријема, изван својих службених
функција. Дипломатски агент није обавезан да сведочи. Против њега се не може
предузети икаква мера извршења, изузев у случајевима када не ужива имунитет од
судства државе код које се акредитује, и под условом да се извршење може спровести а
да се тиме не вређа неприкосновеност његове личности или стана.
Чланови породице дипломате уживају исти имунитет као и дипломатски агент, под
условом да нису држављани државе пријема.
Институт дипломатског имунитета не значи да су лица која дипломатски представници
и чланови њихових породица повреде потпуно без заштите. Дипломате су чиновници и
њихова каријера зависи од примереног понашања, те је у пракси најчешће случај да
амбасадор покреће мере против припадника свог особља. У екстремним случајевима,
држава пријема може дипломатског представника прогласити за непожељну особу.
Бечка конвенција не предвиђа пун имунитет за сво особље дипломатске мисије, које
поред дипломата обухвата техничко опсобље (службеници, архисисти, техничка лица)
и приватну послугу (возачи, рецепционари). Њихов имунитет је ограничен само на
службене акте. Исти критеријум се примењује и на дипломатско особље које има
93
држављанство или стално пребивалиште у држави пријема. Имунитети, за наведене

категорије, имају искључиво функционални основ.
По престанку дипломатске функције у мисији, имунитет остаје у разумном року,
потребном да напусти државу пријема. Након тога, према чл. 39(2) Конвенције, може
бити тужен за акте почињене током службовања у дипломатској мисији, изузев за
учињене службене акте.
7.1.2.1. Имунитети дипломатске мисије и дипломатске привилегије
Дипломате у ужем смислу уживају и друге посвластице и имунитете.
Просторије дипломатске мисије и приватна резиденција дипломата су неповредиви.
Органи државе пријема не могу улазити у те просторе без одобрења државе
одашиљања и морају да предузимају одговарајуће кораке да их заштите од
повређивања.
С друге стране, дипломатске просторије нису екстериторијалне. Наиме, акти који се у
њима предузимају сматрају се предузетим на територији државе пријема, тако да се и
извршиоци кривичних дела који се затекну у8 њима по правилу изручују властима
државе пријема. Држава одашиљања не сме да затвара лица у дипломатским
просторијама.
Архиви, документа и друга имовина која припада дипломатској мисији су
неповредиви. Мисија мора да има неометану комуникацију са државом одашиљања
преко свих прикладних средстава, укључујући дипломатске курире и кодиранр или
шифроване поруке. Једино не сме да користи радио иодашиљач уколико нема
сагласност државе пријема.
Службена коресподенција мисије је неповредива и дипломатска торба (дипломатска
кеса треба да садржи само документа и предмете намењене за службено коришћење) не
сме да се отвара или задржи. Озвучавање дипломатских просторија се не помиње у
Конвенцији, али се сматра та такво поступање државе пријема не би било у духу
Конвенције.
Држава која акредитује и шеф мисије ослобођени су сваког државног, регионалног или
комуналног пореза и такса за просторије мисије под условом да се не ради о порезима
или таксама који се убирају као накнада за посебно уцињене услуге (вода, струја...).
Дипломате су такође изузете од пореза и такси. Фискално ослободење се не примењује
уколико, према законодавству државе пријема, оне падају на терет лица које је
сауговарац државе одашиљања или шефа мисије.
Држава пријема мора да допусти увоз, без царинских дажбина, предмета за службену
употребу мисије и предмета за личну употребу дипломата и чланова њихових
породица.
Према чл. 29. дипломате не подлежу било ком облику задржавања или лишавања
слободе и морају се предузети одговарајући кораци да се заштите од напада.
7.1.3. Конзуларни имунитети и привилегије
94
Конзули су овлашћена лица која на територији друге државе штите интересе државе и
њених држављана у административном и економском погледу, и на просветном,
културном, и научном пољу. Правило је да конзули немају политичку функцију.
Разликују се две врсте конзула: конзул од каријере и почасни конзул. Конзул од
каријере је стални службеник државе који не може имати друго занимање. Почасни
конзули су угледни грађани, најчешће државе пријема који без плате обављају
конзуларне послове. Постоје 4 класе шефова конзулата: генерални конзул (поставља га
шеф државе), конзул (поставља га шеф државе и има мањи конзуларни округ), вице
конзул (налази се под контролом конзула или генералног конзула и поставља га
министар иностраних послова, конзуларни агент (поставља га генерални конзул или
конзул уз сагласност државе и он ради на основу овлашћења које је добио од
генералног конзула или конзула).
Шефови конзулата имају ранг у свакој класи према датуму издавања егзекватуре
(извршнице).
Новонаименовани шефови конзулата добијају од државе именовања патентно писмо.
Генерални конзул и конзул ово писмо добијају од шефа државе, а вице конзул од
министра иностраних послова. Наименовани шеф конзулата у једној земљи добија то
својство тек када држава у коју одлази пристане да то лице врши такве функције.
Пристанак државе се огледа у додељивању извршнице. Бечка конвенција о
конзуларним односима дозвољава могућност и привременог ступања на дужност сефа
конзулата.
Конзул по правилу штити интересе своје земље на свом територијалном подручју: води
рачуна о поштовању и примени уговора који постоје између његове и државе пријема и
да интервенише против повреда уговорних одредаба. Конзул штити интересе
држављана физичких и правних лица државе одашиљања у складу са законима и
прописима земље пријем, међународним споразумима, међународним обицајима, као и
на основу Бечке конвенције о конзуларним односима. Конзуларни функционери имају
слободу општења са држављанима дрзаве одашиљаца. Конзул је надлежан за низ
послова административно-управног карактера, попут издавање путних исправа виза и
других докумената. Значајна функција је помагање развоја трговинских, економских,
културних и научних односа. Општа заштита пловидбе је у надлежности конзула.
Дрзава која је конзула поставила може га у сваком тренутку опозвати. Функције
конзула престају и уколико му држава одузме патентно писмо. У оба случаја потребна
је нотификација држави пријема. Држава пријема може да повуче изврсницу. Крај
конзуларне мисије настаје смрћу конзула или подношењем оставке, и у случају
избијања рата.
У окриљу УН, 1963. године усвојена је Бечка конвенција о конзуларним односима.
Према ставу Међународног суда правде, ова конвенција кодификује право о
конзуларним односима, тако да мишљења дела доктрине како проширује обичајна
правила по питању конзуларних имунитета остају за расправу. У сваком случају, она
најмање одражава билатерална обичајна конзуларна правила. Ово се посебно односи
95
на чл. 36, којим се предвиђа право на комуникацију са држављанима државе

одашиљања на територији државе пријема који су у затвору пред суђење или након
пресуде у кривичном поступку.
Конзуларна конвенција у великом обиму преузима статус дипломата за статус конзула,
што проистиче из раширене праксе да се обједињују дипломатске и конзуларне
функције. Лица која делују као конзули уживају дипломатски имунитет. Конзули који
не делују као дипломате, такође, уживају многе привилегије и имунитете као
дипломате. Суштинска разлика је у томе што њихов имунитет од кривичног и
грађанског судства обухвата само акте које су предузели службено. Друга разлика је да
предмете за личну употребу могу да увезу без царина и пореза само након именовања,
а не и током трајања мандата.
7.1.4. Имунитет међународних организација
Није сасвим извесно да ли је опште правило да међународне организације могу да
уживају имунитете, како је предвиђено Општом конвенцијом о привилегијама и
имунитетима УН из 1946. године и Споразума о седишту УН и САД. Сврха имунитета
у случају међународне организације била би искључиво функционална.
Према Конвенцији, УН уживају пун имунитет од правних поступака (Одељак 2),
пореских и царинских обавеза (Одељак 7). Просторије, имовина, архива и документа
УН су неповредиви (Одељак 3). Особље УН је изузето од пореза на приходе (Одељак
18). Генерални секретар УН и помоћници секретара уживају дипломатски имунитет
(Одељак 19). За остало особље УН, државе чланице нису биле спремне да прихвате пун
дипломатски имунитет, већ само за службене радње и изузеће од војне обавезе у
матичној држави. Генерални секретар ће укинути имунитет члану особља ако по
његовом мишљењу ремети ток правде, без предрасуда за интересе УН (Одељак 20). УН
су обавезне да уреде одговарајуће начине за захтеве против себе, укључујући за
деликтну штету, начин прихватања компромиса о арбитражи и сл.
Представници држава чланица који присуствују састанцима УН уживају дипломатске
привилегије и имунитете, изузев што тај имунитет важи само за њихове службене
радње, док су од царина ослобођени само у погледу личног пртљага.
7.1.5. Одрицање од имунитета
Ималац имунитета није изнад закона државе пријема. Обавезе локалног права важе и за
њега, али се не могу наметнути. Стога се и од имунитета државе и од дипломатског
имунитета може одрећи. Одрицање мора да изврши држава одашиљања и одрицање
самог имаоца имунитета је без дејства.
Пред судом, одрицање се може извршити на два начина: изричито или имплицитно.
Бечка конвенција, у чл. 32(2) предвиђа да одрицање мора бити изричито, али није
извесно да ли ово правило изражава обичај, те да може да се примени и на имунитет
државе. Уколико се држава или дипломата појављују као тужилац, не могу се позвати
на имунитет у случају против тужбе по истом питању. Одрицање пред првостепеним
судом за последицу има и све поступке по жалби.
96
Одрицање од имунитета пред судом не обухвата одрицање од имунитета од извршења.

За извршни поступак је потребно посебно одрицање. Што се тиче извршења над
имовином државе, у већини држава које не прихватају имунитет државе за
комерцијалне акте, имовина која служи за комерцијалне сврхе није обухваћена
имунитетом од извршења, тако да се у тим случајевима не поставља питање имунитета.
8. ПРОСТОРИ И ТЕРИТОРИЈА ДРЖАВА
8.1. Појам државне територије
Државна територија је простор омеђен границама државе. Она обухвата земљишни,
ваздушни простор и обално море. На том простору држава врши своју јурисдикцију, на
лицима која се на њој налазе и на стварима које јој припадају. Вршење власти на
територији је у искључивој надлежности и једино је ограничено правилима
међународног права. Државна територија је заштићена међународним правом.
Држава не сме својим актом или пропустањем да дозволи да се њена територија
користи на штету права друге државе. На државној територији може постојати двојство
власти, власт савезне државе и федералне јединице, као што могу да дејствују две
суверене власти (кондоминијум).
Службености
Службеност у међународном праву је обавеза државе да се на својој територији
уздржава од вршења аката који су њеној надлежности; или да толерише вршење аката
стране државе на својој територији. Ова обавеза државе проистиче из општих
међународних правила (пловидба по међународним рекама),или је уговорне природе
(право транзита робе). Службености су се у међународном праву јавиле као резултат
економских потреба држава. Ако користе међународној сарадњи оне представљају
позитивни међународноправни инструмент. Уколико су изнуђене од стране друге
државе или се користе као средство политичког притиска оне су негативне.
Службеност не располаже правом на вршење власти, већ само правом на мирно
коришћење. Као стандардне службености сматрају се слободне зоне у делу луке или
око железничке станице, подизање постројења на туђој територији, концесије за
рибарење итд. У пракси постоје бројне службености војне природе (стационирање
страних трупа).
8.1.2. Начини стицања и губљења државне територе
Кроз историју међнародних односа државе су стицале територију на различите нацине.
До територијалних промена је најчежће долазило путем ратова. Повеља УН изрицито
забрањује претњу или употребу силе против територијалног интегритета или
политичке независности сваке државе. У савременом међународном праву, државна
територија се може стећи само мирним путем: прираштајем, окупацијом, уступањем, и
одржајем.
(а) Прираштај представља стицање државне територије деловањем природних сила или
вештачким путем. До увећања државне територије у овом случају долази услед
стварања речних наноса, појавом острвца на реци, језеру, и у територијалном мору, или
настанком делте на ушћу реке. Прираштај је вештачки уколико се појављује као
97
последица људског рада. За овај вид стицања територије није потребан правни акт,
тако да увећан део територије аутоматски потпада под сувереност државе на чијој
сетериторији увећање догодило.
(б) Окупација је заузимање области која не припада ни једној држави са намером да се
укључи у своју државну територију. У моменту окупације не сме постојати било каква
организована власт на територији која се заузима. Да би се сматрала пуноважном,
окупација мора бити ефективна (стварно вршење власти, обезбеђивање правног
поретка и сношење међународне одговорности за ту територију). Од државе која
запоседањем стиче сувереност захтева се да то саопшти другим државама, како би оне
могле истаћи евентуалне приговоре.
(ц) Уступање је стицање државне територије на основу међународног уговора између
предходног суверена и државе која добија територију. Цесија се може извршити без
накнаде, или уз накнаду.
(д) Одржајем се на основу поседовања одређене области, чему се не противи ранији
држалац, стиче сувереност на тој територији. За пуноважност одражаја тражи се
дапоседовање територије буде ефективно, мирно, несметано и јавно.
8.1.2.1. Границе
Државне границе су бране између државних територија. Оне се простиру својом
дужином између две државе и изнад граничне линије у ваздушном простору.
Истовремено, спустају се у дубине подземља, дужином граничне линије. Ако граница
иде реком за мерило се узима њена геометријска средина.
Границе између држава морају бити засноване на међународном уговору или на актима
колективног признања. Повлачење граница, према европској пракси, обично се врши у
3 фазе: 1) усвајање међународног акта у коме се разграничење налази, 2) рад
међународне комисије за разграничење на терену, 3) детаљно постављање пограничних
ознака.
8.2. Интернационализоване територије
Под појмом интернационализоване територије подразумева се полозај једне територије
која је на основу међународног уговора трајно стављена под власт и контролу
одређеног броја чланова међународне заједнице, или међународне организације.
Поларне области постале су предмет интересовања тек последњих деценија, након што
су у тим пределима откривена рудна богатства и што су се испољиле као подесан терен
за вршење нуклеарних тестова. Поред тога, Арктик има посебан значај и као најкраћи
саобраћајни пут између САД и Русије. Канада, Норвешка, Данска, Русија, и САД су
поставиле свој захтев у вези признања суверенитета над деловима Северног пола
(Антартика), а Британија, Аустралија, Нови Зеланд, Чиле, Аргентина, САД и Русија
над Јужним полом.
У решавању проблема поларних области тескоцу представља околност да је, због
климатских и географских услова, немогуће извршити стварно запоседање територије,
што је услов за мирну окупацију. Велики број теоретичара се залаже за успостављање
међународне управе над тим областима.
98
Крајем хладног рата САД и бивши СССР (чији је правни сукцесор Руска федерација)
су потписале две споразума о сарадњи у зонама Арктика: споразум о границама на
мору, и изградњи међународног парка у Беринговом региону.
У односу на Антартик поставило је захтев седам земаља. На иницијативу САД 1959.
сазвана је конференција у Вашингтону где је потписан споразум на основу кога ће у
интересу целокупног човечанства, Антартик бити коришћен исључиво у мирољубиве
сврхе. Уговор изричито забрањује било какве мере војне природе или вршење опита
било ког оружја. Сва лица која бораве на Антартику потпадају под јурисдикцију
државе уговорнице чији су држављани. Уговор је отвореног типа и може му се
прикљуцчити било која држава чланица УН. Уговор о Антартику представља
компромис; уговорне стране су се сагласиле да одредбе уговора не могу бити
протумачене у смислу одрицања права на територијални суверенитет Антартика, али
да ни један акт нити активност коју предузимају у оквиру уговора не може бити основ
за стицање суверенитета на Антартику. Свака држава уговорница има право да
предузима мере инспекције, и све сто се налази на Антартику је подлозно инспекцији.
8.3. Међународне реке
8.3.1. Правна природа коришћења међународних река
Међународно јавно право обухвата и правила која регулишу односе везано за реке које
својим током, од извора до ушћа, нису унутар територије једне државе (међународне
реке). Међународна река такво својство може имати по два основа, било стога што
раздваја територију две или више држава (гранична река), било зато што својим током
пролазио кроз две или више држава (сукцесивна река).
За међународноправни карактер реке која је гранична или сукцесивна није од значаја
да ли је пловна, ни да ли се користи у привредне сврхе. Својство међународне реке
није непосредно ни њен ток, као природно својство, већ проистиче из њене
територијализације. Отуда, уколико природним путем промени ток и остане унутар
границе једне државе, она постаје националном реком.
Међународноправни режим коришћења међународних река обухвата, од завршног акта
Бечког конгреса, 1815. године, две групе односа: а) њихову слободну употребу у
провидбене сврхе; и б) питање режима управљања њима (које обухвата питања
коришћења права, одржавања полиције, такси, одржавања, царина... до заштите
животне средине у савременом међународном праву.)
8.3.1.1. Употреба међународних река у сврху пловидбе
Природну употребу реке представља пловидба. Сврха пловидбе може бити саобраћај,
транспорт или комерцијална. Природноправна школа је била на становишту да се мора
допустити нешкодљив пролаз реком, али дуго времена државе нису примењивали
овакво теоријско схватање, те су полазећи од премисе да нису обавезне да страним
бродовима могу забранити пролаз кроз своју територију, употребу реке у пловидбене
сврхе уређивале унутрашњим правима или двостраним уговорима.
99
Потребе међународне трговине довеле су до тога да је већ на Бечком конгресу

утврђено: "Пловидба дуж целог тока река, од тачке када постаје пловна до ушћа, биће
потпуно слободна и неће се моћи, у погледу трговине, никоме забранити; подразумева
се дужност саображавања правилницима који се односе на полицијске мере у вези са
том пловидбом, а који ће бити састављени једнообразно за све и бити што је могуће
поволјнији за трговину свих нација." (чл. CIV). Завршном акту Бечког конгреса
придружени су правилници за пловидбу неким важним европским речним путевима,
који су тиме постали саставни део тог акта, односно са истом правном снагом.
Начело слободе пловидбе међународном реком није тумачено једнообразно. Наиме,
док се правни основ пловидбе у Европи успостављао међународним уговорима, у
Азији и Латинској Америци таква пракса је, вођена поставкама позитивизма,
успостављана путем концесија, односно једностраних аката држава. Ово је за
последицу имало разлике у погледу обима корисника и обима пловидбе. Тако, примена
концесија за остваривање овог начела је водила томе да се оно односило сам но на
државе којима је дата, док је у случају једностраног акта слобода пловидбе могла на
исти начин бити и опозвана. За разлику од слободе пловидбе као израза суверене воље,
уговорни режим је обезбеђивао једнакост држава. Она се, истина, у почетку односила
само на прибрежне државе, али је временом начело слободе пловидбе прихваћено као
опште, независно од заставе брода. Начело слободе пловидбе међународним рекама
данас пресдставља део општег међународног права.
Правила пловидбе међународним рекама којима би се конкретизовало начело слободне
пловидбе нису регулисана на општи начин.
Покушај, након Првог светског рата, када је на основу Версајског уговора сазвана је
конференција у Барцелони, 1921. године, резултирао је са три усвојена акта:
Конвенција о пловним путевима од међународног значаја, Протокол уз ту конвенцију и
Статут о режиму пловних путева од међународног значаја, али не и општом
сагласности изван општих начела пловидбе.
Међу тим начелима је, пре свега, да је слобода пловидбе за бродове свих држава,
прибрежних и неприбрежних, што је једино ограничено у погледу права каботаже која
је резервисана за прибрежне државе. Слобода пловидбе не обухвата јавне бродове
(војни, полицијски), а у време ратног стања се примењује само у мери у којој не долази
у сукоб са правима и дужностима зараћених и неутралних држава. Право слободе
пловидбе може се дерогирати само изузетно, уколико су у питању безбедност и
животни интерес држава.
Друго начело је забрана дискриминације између бродова држава уговорница.
Треће, дажбине транзитним бродовима могу се наплаћивати само у мери неопходној за
одржавање и побољшавање пловидбе.
Четврто, прибрежна држава има право да доноси прописе и предузима мере у
областима полицијског, царинског и санитарног надзора, емиграције и имиграције,
увоза и извоза.
100
Пето, свака прибрежна држава понаособ је надлежна да регулише пловидбу, уз

потребу једнообразног система пловидбе.
Такође је усаглашено да се спорови у тумачењу и примени ових начела решавају
мирним путем, уз помоћ органа Друштва народа и Сталног суда међународне правде.
Како не постоје општа правила, уређење питање пловидбе међународним рекама
углавном се развијало према политичким околностима. Режим пловидбе на Дунаву
Режим пловидбе на Дунаву
Уређење пловидбе Дунавом дуго се развијало кроз праксу и двостране аранжмане
између Аустрије, која је доминирала средњим током, и Русије, која је доминирала
ушћем Дунава.
Први вишестрани уговорни режим пловидбе на Дунаву успостављен је половином 19.
века (Париски уговор), у коме се предвиђа примена релевантних начела Бечког
конгреса и да ће одредбе о слободи пловидбе овом реком представљати део "европског
јавног права". Међутим, Париски уговор не садржи ограничење из завршног документа
Бечког конгреса, да је правон пловидбе предвиђено у сврху трговине. Осим што право
пловидбе поставља на широј основи, Париски уговор утврђује забрану наметања
ограничења пловидби Дунавом, забрану наплаћивања такси само за пловидбу и само за
робу на броду. За спровођење одредби уговора предвиђена је надлежност две комисије,
неприбрежних држава (Британија, Француска, Русија, Аустроугарска, Пруска,
Сардинија и Турска) и Прибрежна комисија (Аустрија, Баварска, Турска, Виртенберг и
делегати три вазалне кнежевине, Србије, Влашке и Молдавије). Европска комисија
била је ограничена ratione loci i ratione temporis, тако што је предвиђена обавеза радова
да се рашчисти ушће и суседни делови за пловидбу и то у року од 2 године, када
уговорнице могу да прогласе укидање Европске комисије и преузимање њених
надлежности од стране Прибрежне комисије.
После Првог светског рата, режим пловидбе на Дунаву регулисан је Версајским
уговором и Дефинитивним статутом Дунава из 1921. године. Успостављен је
либерални режим пловидбе за прибрежне и неприбрежне државе, читавим током,
заједно са притокама, укључујући канал Дунав-Рајна када и ако буде прокопан. Силе
победнице су из чланства Европске комисије искључиле поражене, Немачку, Турску,
Аустроугарску, као и Русију која после Октобарске револуције није учествовала на
Версајској конференцији.
Између два рата, дунавско питање одликује борба неприбрежних држава да учврсте
власт и отпор томе неприбрежних.
Данашњи режим пловидбе на Дунаву уређен је Конвенцијом о режимун пловидбе на
Дунаву из 1948. године. Ову конвенцију су усвојиле прибрежне државе СССР,
Украјина, Бугарска, Румунија, Чехословачка и Мађарска, док су неприбрежне државе
(САД, Британија и Француска) биле против, док прибрежне државе Немачка и
Аустрија нису учествовале (обе су у то вереме биле окупационе зоне без државног
статуса). Конвенцијом је уведено ограничење слободе пловидбе према локалним
разлозима (ratione loci), утврђена је садржина начела слободне пловидбе, регулисање
101
пловидбе је утврђено као надлежност прибрежних држава и успостављен је

организациони механизам.
Режим пловидбе предвиђен Конвенцијом односи се на пловни део реке Дунав (од Улма
до Црног мора и излаз на море кроз рукавац Сулински канал. Подунавске државе могу
установити слободу пловидбе притокама, попут Југославије и Мађарске за реку Тису.
У погледу садржине начела слободне пловидбе, Конвенција предвиђа да важи за све
држављане, трговачке бродове и робу на бази равноправности у погледу лучких и
пловидбених такси и у погледу услова трговачке пловидбе. Пловидба ратних бродова
је забрањена, а ратни бродови приобалних држава могу пловити ван границе државе
заставе само у случају претходног споразума.
Прибрежна држава доноси санитарна и полицијска правила везано за пловидбу, са
резервом недискриминације по националној припадности брода.
Санитарну, царинску и безбедносну надлежност на Дунаву имају прибрежне државе.
Правилници које у ту сврху доносе саопштавају се Дунавској комисији.
Пловидба се врши на основу правила која утврде прибрежне државе чију обалу Дунав
сече а у зонама где обале Дунава припадају двема државама правилима утврђеним
посебним споразумом између тих држава. Изузетак је у секторима доњег тока Дунава и
Ђердапа, за које правила доноси Администрација за те секторе (Румунија и Русија и
Румунија и Србија.
Конвенцијом је формирана Дунавска комисија од представника подунавских држава.
Комисија има општу надлежност (стара се о извршавању одредби конвенције) и
посебне надлежности (правила речбне безбедности, уједначавање правила пловидбе,
планирање великих радова у интересу пловиидбе, објављивање саобраћајних и
пловидбених карата... Комисија има свој печат и заставу, а њени чланови и она сама,
њене простоприје и архива уживају дипломатски имунитете.
Измене конвенције могу се вршити на захтев већине уговорница, а на снагу ступају
када ратификационе инструменте депонује 6 држава.
Решавање спорова у тумачењу и примени између уговорница предвиђено је у
двостепеном поступку. Спор се прво покушава решити путем директних преговора.
Уколико преговори не уроде плодом, онда се на захтев било које стране подноси
Комисији за мирење.
Комисију за мирење чини по један представник држава у спору и трећи члан кога
одређује председник Дунавске комисије или Комисија као целина. Одлуке комисије су
коначне и обавезне су за стране у спору, те она практично представља арбитражни суд.
8.3.1.2. Ванпловно коришћење међународних река
Међународно речно право обухвата и правила о коришћењу међународних пловних
путева у непловидбене сврхе. Разлог за уређење ове области је да река, која је са
аспекта пловидбе непотерошно добро, представља ресурс који се може исцрпити
мењањем својства воде или запремине водотока.
102
До данас, међународно јавно право не садржи општа правила непловидбеног

коришћења река, али је Генерална скупштина УН 1997. године усвојила Нацрт
конвенције о непловидбеном коришћењу међународних водних токова. Поред овог
документа, постоје напори попут резолуције Института за међународно право
"Употреба немаритимних међународних река (укључујући пловидбу)".
Предмет права о непловидбеном коришћењу обухвата поред онога што се сматра
међународном реком и физичко јединство унутар кога долази до међусобног
прожимања и утицаја свих природних извора, било да је ре о загађивању воде,
искоришћавању воде или очувању количина воде." Дакле речно корито, у смислу
ванпловног коришћења, чини целину са другим надземним, површинским и
подтзем,ним водама. У том контексту се разликују дренажни и хидраулични базен и
систем међународног водног тока. Дренажни базен, у смислу међународног права,
чини географско подручје на две или више држава одређено границама водомеђа
система вода, укључујући подземне и надземне воде, који се уливају у заједничко
ушће. Систем међународних токова чине површинске и подземне воде које преко
физичких веза конституишу јединствену целинуз и утичу у заједничко ушће.
Дренажни базен обухвата и део копна захваћеног водомеђама, што заједно чини један
екосистем. Прибрежне државе испољавају отпор оваквом одређењу, јер се тако задире
у искоришћавање простора, односно у суверенитет, посебно над природним изворима.
Конвенција утврђује право држава воденог тока да на својим територијама користе
међународни водни ток на правичан и разуман начин. То подразумева коришћење и
развој водног тока у циљу постизања оптималног и одрживог коришћења. Ово правило
се квалификује као основно право и обавеза држава.
Оно је допуњено правилом о заједничком учешћу дртжава водног тојка у употреби,
развоју и заштити водног тока на разуман и правичан начин. То имплицира, поред
права коришћења, дужност сарадње у заштити и развоју водног тока. У том смислу
треба имати на уму да је Стални суд међународне правде још у спору из 1929. године
нашао основ права свих прибрежних држава на накој међународној реци у "заједници
права и интереса" из чега се изводи њихова једнакост. Што се тиче "правичног и
разумног начина" коришћења међународних водних токова, ради се о правном
стандарду који се цени у сваком конкретном случају. За њихово утврђивање
Конвенција предвиђа као релевантне: географске, друштвене, економске, популационе,
последице употребе, очување, заштиту, развој и друге факторе релевантне за узајамно
корисно и одрживо искоришћавање.
Што се тиче одговорности за штету услед коришћења међународних водних токова у
непловидбене сврхе, Конвенција предвиђа два услова: да се ради о значајној штети и да
је до ње дошло услед тога што држава није испољила дужну пажњу. У случају када је
штета проузрокована упркос постојању дужне пажње, Конвенција предвиђа обавезу
уговорница да, ако нема споразума о томе, приступе консултацијама о обиму штете и
правичној и разум,ној употреби. При утврђивању висине штете узимају се у обзир све
околности, као и да ли је штетна радња довела неке користи за државу водног тока.
103
Конвенција успоставља резидуално право, по коме ни једна држава водног тока нема
инхерентни приоритет у непловиодбеној употреби вода међународног водног тока.
Могући спорови тим поводом решавају се у складу са начелима правичног и разумног
коришћења и забране проузроковања значајне штете. У том контексту треба поменути
и препознавање потребе очувања еластичности у односу према ратзличитим
употребама међународних водних токова, које се образлаже неопходношћу да се
обезбеди снабдевање пијаћом водом и за будуће генерације
8.4. Међународно право мора
8.4.1. Унутрашње морске воде
Појам унутрашње морске воде подразумева делове мора који се налазе од утврђене
базне линије према копну и најтешње су повезани са њим. У унутрашње морске воде
спадају: морске површине лука, море до ниске линије осеке укључујући највиши ниво
плиме, ушћа река, заливи и делови мора између острва у случају када се полазна линија
утврђује правим цртама.
Обална држава има, по правилу, суверенитет над унутрашњим морским водама,
морским дном, подморјем и ваздушним стубом изнад унутрашњих морских вода.
Искључива сувереност обалне државе над унутрашњим морским водама ограничена је
основним правом држава на саобраћај. Страним трговачким бродовима је допуштено
да тим водама плове ради уласка или изласка из лука отворених за међународни
саобраћај. Током пловидбе кроз унутрашње морске воде и боравка у луци страни
трговачки брод је под јурисдикцијом обалне државе.
Уколико чланови посаде страног трговачког брода изврше кривично дело, а оно не
повређује интересе и јавни поредак обалне државе, међународна је пракса да се обална
држава уздржава од кривичне јурисдикције. У таквим ситуацијама, кривичне
надлежности обалне државе се активирају на захтев заповедника брода или конзула
државе под чијом заставом брод плови.
8.4.2. Архипелашко море
Појам архипелаг означава групу острва на релативно малом растојању и међусобно
повезана тако да чине природну географску целину која припадају истој држави. С
овим појмом повезана је архипелашка држава, коју чине један или више географски,
политички и економски и историјски повезаних архипелага и чију копнену територију
чине искључиво острва.
Појам архипелашко море представља морски простор архипелашке државе спајањем
правих линија које повезују крајње тачке најудаљенијих спољних острва и надводних
гребена као спољних граница архипелашког мора, којим су обухваћена и главна острва
док унутрашњу границу чини линија осеке дуж обале острва.
Кроз архипеласко море, Конвенција је усвојила право нешкодљивог проласка за
трговачке и ратне бродове свих држава, али архипеласка држава може из разлога своје
безбедности привремено да обустави нешкодљиви пролаз бродова без дискриминације
према националности брода.
104
8.4.3. Територијално море

Територијално (обално) море обухвата морски појас који се од обале или линије
унутрашњих морских вода, односно архипелашких линија, државе простире до ширине
од 12 наутичких миља према отвореном мору. Територијално море, ваздушни стуб
изнад њега, подморје и морско дно испод територијалног мора налазе се под сувереном
влашћу обалне државе, која има искључиво право коришћења природних богатстава у
том појасу.
До усвајања Конвенције о праву мора 1982. године, државе су различито одређивале
ширину свог територијаног мора, али је право ширину од 12 миља прерасло у опште
правило обичајног права мора. У случају када се обале две државе налазе једна
наспрам друге или се додирују ширина територијалног мора одређена је средишњом
цртом (еквидистанцом), између полазних линија обалних држава.
Места на мору која служе бродовима за сидрење, утовар и истовар робе, а изван су
граница територијалног мора, сматрају се делом територијалног мора. Сувереност
обалне државе над територијалним морем се испољава кроз вршење законодавне,
судске и полицијске власти, уређење пловидбе, вршење санитарног и царинског
надзора, искључиво право на редован превоз путника и робе између свих пристаниста
исте државе (каботажq), прописивање поморског церемонијала и друго.
8.4.4. Спољни морски појас
Обалне државе теже да помере спољне границе свог територијалног мора према
отвореном мору, успостављањем дела своје суверености на новим морским
просторима. Тако су се створиле предпоставке за настанак института спољног морског
појаса. Конвенција о праву мора из 1982. године прихватила је да спољни морски појас
представља део отвореног мора наслоњен на границе територијалног мора установљен
ради спречавања царинских, пореских, санитарних и имиграционих прекршаја прописа
обалне државе.
Конвенција, поред превентивне, прихвата и контролна и репресивна овлашћења
приобалне државе, тако што предвиђа право на сузбијање трговине археолошким и
историјским предметима нађеним у мору као и право кажњавања за кршења
царинских, пореских, санитарних и имиграционих закона почињена на територији
обалне државе, укључујући и у територијалним водама. Ширина спољњег појаса,
према Конвенцији, може да износи највише 12 наутичких миља.
Конвенција о праву мора подржава став да је спољњи појас део отвореног мора, у ком
смислу је у том појасу допуштен риболов страних бродова, осим уколико приобална
држава прогласи искључиву економску зону.
8.4.5. Епиконтинентални појас
Део морског дна и подземља, без воденог ступа и површине мора изнад, на којем право
истраживања и искоришћавања природног богатства има искључиво обална држава
назива се епиконтинентални појас. Овај појас почиње од спољних граница
територијалног мора и протеже се до удаљености од 200 наутичкиј миља.
105
Епиконтинентални појас може да премаши 200 наутичких миља, у ком случају

приобална држава има обавезу обавештавања Комисије за границе епиконтиненталног
појаса и да плаћа доприносе Међународној власти због искоришћавања природних
богатстава изван границе од 200 наутичких миља.
Обална држава има суверено право на епиконтинентални појас ширине до 200 миља
без ограничења, а уколико ширина граница прелази 200 миља онда је према
Конвенцији из 1982. у обавези да својим или актом међународне снаге одреди те
границе. Обална држава има искључиво право на истраживање и искоришћавање
природних, рудних и минералних богатстава, те живих врста са морског дна у
епиконтиненталном појасу, али своје право може пренети и на другу државу.
Остварење суверених права приобалне државе на морском дну и подземљу не сме да
ремети право пловидбе и ваздушне пловидбе изнад епиконтиненталног појаса.
8.4.6. Искључива економска зона
Искључива економска зона (привредни појас) је установљена обичајним правом, почев
од неких нелегалних одлука приобалних држава, после другог светског рата, да
прошире националну јурисдикцију изван границасвог територијалног мора. Почетна
линија искључиве економске зоне поклапа се са почетком територијалног мора а
спољна граница се простире до шрине од двеста наутичких миља. Практично, ширина
искључиве економске зоне представља разлику између максималне ширине од 200
миља и ширине територијалног мора.
Право на искључиву економску зону се стиче изричитим проглашењем од стране
приоблне државе, у супротном тај простор остаје под третманом отвореног мора. У
искључивој економској зони, права обалне државе су везана за научно истраживање,
искоришћавање, очување и управљање живим и неживим богатствима и природним
изворима на морском дну, подземљу и воденом простору изнад. У искључивој
економској зони, обална држава има надлежност да прецизира услове и време
риболова, количине улова, риболовна средства, накнаде и друге детаље везане за
риболов друге државе.
8.4.7. Отворено море
Појам отвореног мора, према Конвенцији о отвореном мору из 1958.године (једна од 4
женевске конвенције усвојене те године у области права мора), дефинисан је као
морски простор ван националне јурисдикације обалних држава. Конвенција о праву
мора из 1982.године, под појмом отворено море подразумева све делове мора који нису
укључени у искључиву економску зону, територијално море или унутрашње морске
воде неке државе или архипелашке воде неке архипелашке државе.
Конвенција из 1958. године прокламовала је под начелом слободе мора 4 слободе: 1.
Слободу пловидбе, 2. слободу риболова, 3. слободу полагања поморских каблова и
цевовода и слободу прелета, а Конвенција из 1982, додала је: 4. слободу изградње
вештачких острва и 5. слободу научног истраживања.
Правни статус отвореног мора као res communis omnium подразумева једнако право
обалним и континенталних држава у уживању слобода отвореног мора. Бродови свих
106
држава имају иста права у погледу слободе пловидбе отвореним морем и исти статус у
морским лукама.
Свака држава прописима дефинише услове под којима врши регистрацију и упис у
регистар бродова. У складу са поморским обичајима држава припадности обавезује
капетане бродова који плове под њеном заставом на пружање помоћи лицима у мору,
бродовима и ваздухопловима који су у опасности под условом да при том не угрозе
властити брод посаду и путнике.
Уколико страни трговачки брод повреди прописе обалне државе у делу мора који је
под њеном јурисдикцијом, ратни и службени бродови и ваздухоплови обалне државе
имају право прогона под условом да трговачки брод који је повредио њене прописе
одбије да се заустави после упозорења.
У случају сумње да ли је у отвореном мору страни трговачки брод извршио неку од
забрањених радњи, право да изврше преглед имају и ратни бродови и ваздухоплови
других држава који могу да заплене брод ухапсе одговорна лица и привремено одузму
добра на броду, док судови те државе не одлуче о казни и мерама према броду и
добрима.
У случају судара или другог догађаја који повлачи дисциплинску или кривичну
одговорност капетана или чланова посаде њихову одговорност утврдице надлежни
управни или судски органи државе припадности брода или државе чији су та лица
држављани.
8.4.8. Мореузи
Појам мореуз подразумева природна сужења мора (теснаце) између 2 копна који
представљају везу између два дела истог мора, или отвореног мора (Гибралтар) или
између отвореног мора и територијалног мора неке државе, која служе за међународну
пловидбу. Мореузи могу да раздвајају обале 2 или више држава (Ламанш) или
унутрашње обале једне државе (Босфор и Дарданели). Мореузи су природни
феномени. Детерминанте за регулисање правног режима мореуза су његова величина и
географски положај.
Међународни значај мореуза расте са погоршањем међународних односа услед
економских промена и неравнотежама геостратешких интереса. Постоје и мореузи на
улазима у заливе или унутрашња мора која су под третманом унутрашњих морских
вода једне државе па стога и под третманом националне јурисдикције, те нису предмет
интересовања међународног јавног права.
Међународна пловидба мореузима не сме бити предмет наплате било каквих такса.
Слобода пловидбе кроз мореузе који су већи од 24 наутичке миље није огранићена
прописима обалних држава. Уколико је држава прогласила искључиву економску зону,
слобода пловидбе и слобода прелета могу бити ограничени због заштите морске
средине. Уколико мореуз спаја део отвореног мора са другим делом отвореног мора
или искључиве економске зоне зоне важи режим транзитног пролаза. Право транзитног
проласка уживају сви бродови укључујуци и подморнице и ваздухоплове. Обалне
107
државе не смеју обуставити пловидбу, а дужне су да брину о безбедности. Правни

режим неких мореуза регулисан је у целини или делимично међународним уговорима.
8.4.9. Морски канали
Морски канали су вештачке творевине настале као производ људских потреба да
прокопом територије створе нове водене путеве, који спајају 2 мора са циљем краће,
брже, јефтиније и безбедније пловидбе. На пример, Суецки канал спаја Средоземно са
Црвеним морем, а преко њега са Индијским океаном. Панамски канал представља
најкраћу везу између Атланског и Тихог океана. Килски канал прокопан је 1895. годин
као краћи и безбеднији пут од северног до балтичког мора.
Пролаз каналима није био предмет кодификације права мора, јер су по правилу копани
на територији једне државе, али су у фази пројектовања, изградње и нарочито
коришћења нека питања интернационализована у складу са интересима водећих
светских сила у тим деловима света.
Међународна пракса коришћења морских канала је углавном уједначена и начелно су
отворени за пролаз бродова свих држава без дискриминације. Бродови страних држава
дужни су да поштују прописе државе под чији суверинитет подпада морски канал, као
и да плате таксе на основу пловидбе каналом.
8.4.10. Међународни суд за право мора
Конвенција УН о праву мора предвиђа правосудно решавање спорова који настану у
њеном извршавању. У ту сврху конвенцијом је предвиђен Међународни суд за право
мора (МСПМ). Овај суд специјализоване надлежности је образован 1996. године, са
седиштем у Хамбургу.
МСПМ има парничну и саветодавну надлежност. Наиме, надлежан је за решавање
спорова које му, у складу са Конвенцијом о праву мора из 1982. године, повере стране
у спору, као и за решавање спорова у вези са применом или тумаĉењем било ког другог
уговора који се тиче те Конвенције.
8.5. Ваздушни простор
8.5.1. Ваздушни простор

О правном положају ваздушног простора изнад територије држава су се, до првог
светског рата, развиле различите теорије. По једној, ваздушни простор је потпуно
слободан и не подлеже суверености. По другој, постоји зона територијалног ваздуха
која је под суверенитетом државе, аналогно „територијалном мору“, а следствено и
слободна зона. Трећа теорија је налазила да је ваздушни простор изнад територије
државе у потпуности унутар њеног суверенитета. Четврта теорија је била на
становишту да кроз ваздушни простор постоји право нешкодљивог прелета за цивилне
ваздухоплове свих држава. Оно око чега су све почетне теорије биле сагласне јесте да
је ваздушни простор изнад отвореног мора и ничије земље (terrae nullius) слободан и
отворен за све државе.
Након Првог светског рата, уследило је препознавање безбедносних последица
употребе ваздушног простора, што је довело до настанка новог правила обичајног
108
права. Војна употреба ваздухоплова током рата резултирала је тиме да свако правило
које није задовољило интересе безбедности државе није било прихватљиво из
безбедносних разлога. Државе су инсистирале на пуном суверенитету над својим
ваздушним простором, неограниченим правом нешкодљивог прелета. Париска
Конвенција о регулисању ваздухопловства из 1919. афирмише пун суверенитет над
ваздушним простором.
Од тада се развија пракса да ваздухоплови једне државе имају право да лете преко
отвореног мора, али не и преко територије или територијалног мора друге државе. Овај
обичај је афирисан у Конвенцији о међународном цивилном ваздухопловству из 1944.
године (Чикашка конвенција)32, која у чл. 1 предвиђа да „[с]вака држава има потпуни и
искључиви суверенитет над ваздушним простором изнад своје територије“, а у чл. 2
Конвенције, да „[т]ериторија једне државе обухвата копнена подручја и територијалне
воде под суверенитетом, сизеренитетом, заштитом или мандатом поменуте државе“.
Суверенитет државе у ваздушном простору изнад њене територије дуго се сматрао
неограничен растојањем. Ово гледиште је у савременом међународном јавном праву
модификовано препознавањем надваздушног простора (свемира). Данашње право
ваздушног простора, које је усредсређено на режим који се односи на ваздушну
навигацију, развија се од Чикашке конференције и тада усвојених конвенција (о
међународном цивилном ваздухопловству, о транзиту у ваздушном саобраћају, о
ваздушном саобраћају). Чикашком конвенцијом, осим што су утврђена основна начела
међународног ваздухопловног права, утемељена је Међународна организација
цивилног ваздухопловства (ИЦАО), која је постала специјализована агенција
Уједињених нација.
Начело пуне и искључиве суверености над националним ваздушним простором је
обичајно правило међународног права. Оно је афирмисано и различитим вишестраним
и двостраним уговорима који дозвољавају авионима да прелазе и слете на територије
држава уговорница. Кршење националног ваздушног простора од стране неовлаштених
летелица других држава представља озбиљно кршење међународног права и довело је
до многих међународних инцидената и спорова. Примена овог начела у пракси намеће
два питања. Прво је да ли постоји право прелета преко држава, анологно третману
суверенитета у праву нешкодљивог пролаза кроз територијално море. Опште је
прихваћено да такво право не постоји у ваздушном простору, већ да је међународно
обичајно правило да ваздухоплови могу да прелазе ваздушни простор држава само уз
сагласност држава, а уколико нема таквог споразума наступа ситуација незаконитог
упада која представља разлог за пресретање, мада додуше не и за напад (осим у веома
изузетним случајевима). Друго питање је границе између националног и спољног
ваздушног простора. Ово је у међународном праву неодређено, јер ниједна конвенција
не садржи одредбе о тој граници, нити о томе постоји договор између држава. Данас је,
као последица развоја космичког права, значајно измењено схватање да се суверенитет
државе у ваздушном простору простире неограничено, како се некад сматрало.
8.5.1.2. Ваздушна пловидба
32
Одлука о ратификацији Конвенције о међународном цивилном ваздухопловству и Протокола о
изменама и допунама Конвенције, "Сл. лист ФНРЈ – Међународни уговори и други споразуми", 3/54.
109
Чикашка конвенција не доноси велике промене у односу на ранију кодификацију

правила ваздушне пловидбе из 1919. године, али садржи детаљнија и прецизнија
правила, у складу са споразумима о стандардима ваздушне навигације. Њом се,
међутим, не утврђује правни оквир за међународни ваздушни саобраћај, који
препуштен двостраним споразумима. Сходно томе, државе су закључиле много
споразума који се односе на руте и обим саобраћаја.
Чикашка конвенција потврђује основна начела обичајног међународног
ваздухопловног права. Свака држава има потпун и искључив суверенитет над
ваздушним простором изнад своје територије (чл. 1). Ваздухоплови имају
држављанство државе у којој су регистровани. Редовни међународни ваздушни превоз
не може се обављати преко или на територији друге државе, осим уз одобрење те
државе и у складу са условима такве дозволе или одобрења (чл. 6). Авиони који
обављају непланиране ваздушне услуге имају право да врше летове у или у транзиту
нон-стоп преко територије друге државе и да праве заустављања у несаобраћајне сврхе
без потребе да претходно прибаве дозволу те државе, али подлежу праву државе над
којом је лете да захтева слетање или да наметне одређена ограничења, попут рута и
подручја ван граница (чл. 5). Државе могу са стварају „забрањене зоне“ и да
привремено затворе национални ваздушни простора, под условом недискриминације
(чл. 9). Држава има право да усвоји правила о ваздушном сабраћају на својој
територији, као и техничке стандарде, у складу са анексом уз конвенцију (чл. 11).
Држава има обавезу да поштује своје прописе и да њени ваздухоплови поштују
прописе других држава у њиховом простору (чл. 12). За употребу својих аеродрома и
структура за навигацију може наплаћивати таксе (чл. 15), али су од наплата изузете
акциза и слични намети за гориво, мазива, делове и друге ствари остају у авиону (чл.
24).
Чикашка конвенције се не односи на државне ваздухоплове, односно оне које користе
војска, царина и полиција. Та категорија ваздухоплова, према чл. 3 Конвенције, нема
право да лети преко територије друге државе или да се на њу слети без одобрења
посебним споразумом или на други начин, у складу са њиховим условима.
8.6. Космичко право
8.6.1. Развој космичког права

Територијални интегритет државе, према чл. 2(4) Повеље обухвата не земљу, воду и
ваздушни простор. Активности држава, међутим, могу се предузимати слободно, попут
на отвореном мору, у космосу. Сходно Повељи, територијални интегритет државе се
протеже и на њене људске и природне ресурсе у космосу. Стога се на међународне
односе у космосу примењују правила међународног права. Космичко право се,
генерално, развијало у кроз настојање да се обезбеди употреба космичког простора у
мирољубиве сврхе и у интересу читавог човечанства.
Први корак ка осигурању употребе космичког простора у мирољубиве сврхе учињен је
1957. године, када је после предлога Канаде, Француске, Британије и САД Комисији
УН за разоружање да се изведе студија о систему контроле који би осигурао да се
објекти лансирани у космички простор користе искључиво у мирољубиве и научне
110
сврхе, Генерална скупштина усвојила Резолуцију која се односила на космички

простор, уз употребу термина „искључиво у мирољубиве сврхе“.
Генерална скупштина је 1958 године усвојила је резолуцију која је утврдила
„заједнички интерес“ човечанства да космичко пространство „треба да се користи само
у мирољубиве сврхе“. Овом резолуцијом је установљен и ad hoc Комитет за
мирољубиву употребу космоса, који је 1959. године постао стални Комитет. У
извештају правног подкомитета овог комитета се наводи да примена Повеље УН и
Статута Међународног суда правде није ограничена на Земљу, и да су државе света
развиле праксу да је „космички простор, под условима једнакости, слободно доступан
за истраживање и употребу у складу са постојећим или будућим међународним правом
или споразумима“. Комитет за мирољубиву употребу космоса има 77 чланова и један је
од највећих Комитета у УН. Комитет је основао Научно-технолошки и Правни
поткомитет. Одлуке у Комитету се доносе консензусом, а резолуције које припрема на
Генералној скупштини се усвајају такође консензусом. У оквиру овог Комитета је
закључен најважнији уговор који афирмише мирољубиву употребу космоса, Уговор о
космосу.
Комитет за мирољубиву употребу космоса је припремио а Генерална скупштина је
усвојила Резолуцију, 1961 године, у којој је прокламовано да се при истраживању и
употреби космоса државе чланице воде са два начела: 1) применом општег
међународног права а посебно Повељом УН на космички простор, и 2) забраном
националног присвајања делова космичког простора и његових ресурса. Државе су
додатно обавезане да поднесу Комитету све неопходне информације о објектима
лансираним у космос како би Комитет установио јавни регистар. Генерална скупштина
је 1962 године усвојила је резолуцију „Међународна сарадња у мирољубивој употреби
космоса“, којом је обавезала државе да у потпуности информишу Кoмитет о свим
космичким програмима а Комитет да усаврши свеобухватна правна начела о
мирољубивој употреби космичког простора.
Уговор о (делимичној) забрани тестирања нуклеарног оружја у атмосфери, космосу и
под водом из 1963 године забранио је нуклеарне тестове и експлозије и у космичком
простору. Овај Уговор су изворно потписале СССР, САД и Британија, а касније је био
отворен за потписивање и другим државама. Државе потписнице су прогласиле за свој
највиши циљ што брже постизање споразума о општем и потпуном разоружању под
строгом међународном контролом и у складу са циљевима УН, који ће довести до
престанка трке у наоружању и елиминисати подстицај за производњом и тестирањем
свих врста оружја, а посебно нуклеарног. Овај уговор, међутим, забранио је тестирање,
али не и постављање и употребу нуклеарног оружја. Такође, није предвиђена
процедура за процену испуњености обавеза од стране држава, а држава потписница
може да се повуче из уговора у случају „изванредних околности“, које нису одређене
већ су препуштене државама на оцену.
Гeнерална скупштина је 1963 године усвојила „Декларацију о правним принципима
који управљају делатностима држава у истраживању и употреби космичког простора“.
Ова декларација представља општи правни оквир за све космичке активности и начела
111
која прокламује сматрају се суштинским начелима космичког права. Декларације

налаже да делатности држава у истраживању и искоришћавању космоса буду у
интересу одржавања међународног мира и безбедности и унапређења међународне
сарадње и разумевања (чл. 4). Ова декларација представљала је основу за доношење
Уговора о начелима које управљају делатностима држава у истраживању и коришћењу
космоса, укључујући Месец и остала небеска тела
8.6.1.1. Уговор о космосу као извор космичког права

У Повељи УН се прокламује да државе морају да се уздрже од претње и употребе силе
у међународним односима. Космичке силе су, међутим, рано увиделе војни потенцијал
употребе нових технологија и почеле су да развијају капацитете да користе космичко
пространство у војне сврхе. Опште је прихваћено да, иако Повеља не помиње
космички простор изричито, то не значи да искључује космички простор из свог
домашаја, односно да се и у том простору важиопшта забрана претње и употребе силе.
Начело уздржавања од претње и употребе силе у међународним односима у области
космичког права афирмише Уговор о начелима које управљају делатностима држава у
истраживању и коришћењу космоса, укључујући Месец и остала небеска тела (Уговор
о космосу) из 1967. године (чл. III). Уговор о космосу је усвојен једногласно на
Генералној скупштини и представља основ космичког права.
Према Уговору, истраживање и употреба космичког пространства, укључујући Месец
и остала небеска тела, врши се у интересу и добробити целог човечанства, и
проглашава се слобода научног истраживања космоса (чл. I).
Уговор о космосу афирмише и начело мирољубиве употребе космоса у интересу
читавог човечанства, независно од економског и научног развоја државе (чл. IV).
Уговор забрањује постављање у орбиту око Земље било каквог објекта који носи
нуклеарно оружје или било какву другу врсту оружја за масовно уништење,
инсталирање таквог оружја на небеска тела, или постављање таквог оружја у
космичком простору на било који други начин; и постављање војних база, уређаја и
утврђења, тестирање било каквог оружја и извођење војних маневара на Месецу и
осталим небеским телима.
Месец и остала небеска тела користе се искључиво за мирољубиве сврхе (чл. IV(2)),
међутим остављена је правна празнина у погледу осталих делова космичког простора
(искључујући Месец и друга небеска тела). Уколико се термин „мирољубиво“ тумачи
као „неагресивно“ онда војна природа активности није битна за квалификацију, већ то
да ли су агресивне. Оваквим тумачењем долази се до схватања да није забрањено само
постављање оружја за масовно уништење у орбиту око неке планете. На данашњем
технолошком нивоу, остаје неуређено и питање конвенционалног оружја, попут анти-
сателитског и војних сателита, који могу законито да се поставе у орбиту око Земље.
Уговор о космосу установљава демилитаризацију Месеца и осталих небеских тела, уз
обавезу да „Месец буде коришћен искључиво у мирољубиве сврхе“. Из тога следи да
све активности на Месецу морају да буду невојне природе. Како је циљ Уговора очито
112
потпуна демилитаризација небеских тела, могло би се закључити да су у супротности

са забраном и војне активности око других небеских тела.
Уговором о космосу је постигнута делимична демилитаризација Земљине орбите и
космоса, а потпуна демилитаризација Месеца и небеских тела. Забрањује се
постављање „било ког објекта који носи нуклеарно оружје или било које друго оружје
за масовно уништење“ на „Месецу и осталим небеским телима“, па се не примењује на
космички простор између небеских тела.
Обавеза страна уговорница је да информишу (у највећој изводљивој мери) Генералног
секретара УН као и јавност и научну међународну заједницу о природи, начину
предузимања, локацијама и резултатима активности које предузимају у космичком
простору (чл. XI). Уговор допушта „употребу било које опреме или уређаја“ у сврху
мирољубивог истраживања Месеца и других небеских тела. Ова формулације не
искључује тумачење да је у сврху истраживања и искоришћавања космоса и небеских
тела допуштена употреба војних објеката.
Уговор установљава систем инспекције који странама уговорницама омогућава
„слободан приступ свим пределима на небеским телима“ и нарочито „свим станицама,
инсталацији, опреми и космичким возилима на Месецу и осталим небеским телима“.
Вршење права на инспекцију је условљено двојако: 1) треба да се врши на основу
реципроцитета и 2) тек након што је посета најављена у разумном времену и након
консултација између уговорница. Услов реципроцитета даје уговорницама могућност
да пониште право на инспекцију.
8.6.1.2. Уговори о коришћењу космоса након Уговора о косомсу
Споразум о Месецу из 1979 године проширује забрану коришћења космоса у
немирољубиве сврхе из члана IV(2) Уговора о космосу, тако што забрањује било какву
претњу или употребу силе или било какав непријатељски акт или претњу
непријатељским актом на Месецу (чл. 3(2)). Такође, овај уговор премашује обим
забране постављања објеката који носе нуклеарно или било коју другу врсту оружја за
масовно уништење на Месецу из члана IV Уговора о космосу, тако што то забрањује и
у орбитама око Месеца, или трајекторијама према Месецу или око њега (чл. 3(3)).
Конвенција за забрану војне или било које друге непријатељске употребе техника
модификовања природног окружења из 1977 године (ЕНМОД Конвенција) данас има
76 чланица, укључујући и космичке силе САД, Русију и Кину. Према овој Конвенцији,
државе уговорнице се обавезују да се не упуштају у војну или било какву другу
непријатељску употребу техника модификовања природног окружења које имају
широко распрострањене, дуготрајне или озбиљне последице у одређеним областима,
укључујући и космички простор. Под техникама модификовања природног окружења
сматрају се било које технике за мењање динамике, композиције и структуре Земље,
укључујући њену биоту, литосферу, хидросферу и атмосферу, или космичког простора.
Конвенција изричито допушта употребу техника модификовања природног окружења
у мирољубиве сврхе (чл. III). Ова Конвенција данас је посебно значајна јер се под њен
домашај може подвести тестирање анти-сателитског оружја (АSАТ), зато што употреба
ове врсте оружја резултира штетним дејствима по космичко окружење јер се након
113
распада сателита нагомилава космички отпад који у орбитама може да остане

неодређен број година, доводећи тако у ризик безбедност космичких објеката.
Међутим, да би Конвенција могла да се примени, потребно је да државе ове технике
модификовања природног окружења користе против друге државе, док у случају
тестирања анти-сателитског оружја долази до уништавања сателита саме државе која
употребљава то оружје, дакле није испуњен услов наношења штете другој држави.
Међународни кодекс понашања против пролиферације балистичких ракета из 2002.
године је значајан за космичко право како зато што балистичке ракете са нуклеарним
бојевим главама пролазе кроз космички простор, тако и зато што овакав тип ракета
може да буде модификован да служи као анти-сателитско оружје. Кодекс прокламује
дужност држава да не подржавају програме балистичких ракета у државама
осумњиченим да развијају или прибављају оружје за масовно уништење (чл. 3(5)). Овај
инструмент није правно обавезујући, односно спада у корпус меког права, али његове
одредбе поседују значајан политички ауторитет. Стране кодекса се подстичу да
подносе годишње извештаје о својим балистичким ракетним програмима и да пре
предузимања балистичких ракетних тестова узбуне остале стране. Овај Кодекс има 137
потписница, међу којима су САД и Русија, али нема држава које активно развијају
балистичке ракете, попут Северне Кореје, Кине и Ирана.
8.6.1.3. Правци развоја космичког права
Међународно космичко право даје основна начела који се тичу ванваздушног простора
(укључујући месец и друга небеска тела), међу којима су:
 Забрана присвајања: Спољни простор не подлеже националном присвајању захтевом
суверенитета, употребом или окупацијом или на било који други начин. Оно је
"заједничко наслеђе човечанства".
 Слобода истраживања: Спољни простор је слободан за истраживање и употребу од
стране свих држава без дискриминације и у складу са међународним правом, и
постоји слободан приступ свим областима небеских тела.
 Добро целог човечанства: Истраживање и коришћење спољног простора вршиће се
у корист и интересе свих земаља, без обзира на њихов економски или научни развој.
 Забрана оружја за масовно уништење: Забрањено је постављање у орбиту око земље
било каквих објеката који носе нуклеарно оружје или било које друге врсте оружја
за масовно уништење и постављање таквог оружја на небеска тела или постављање
таквог оружја у свемир на било који начин.
 Демилитаризација: Месец и друга небеска тела користиће се искључиво у
мирољубиве сврхе. Забрањено је постављање војних база, инсталација и утврђења,
тестирање оружја и спровођење војних акција на небеским телима.
 Одговорност за штету: Држава која лансира или наручи лансирање објекта у
Спољни простор, као и држава са чије територије или објекта је лансиран
међународно су одговорне за штету нанету другој држави или својим држављанима
таквим објектом или његовим саставним деловима на земљи, у ваздушном простору
или у свемиру, укључујући месец и друга небеска тела.
114
 Држава у чијем је регистру предмет лансиран у свемир, задржава надлежност и

контролу над тим објектом и његовим особљем, док је у свемиру или небеском телу.
 Обавеза избегавања штетних контаминација и штетних промена у околини.
 Дужност пружања помоћи свемирским возилима и астронаутима у невољи, те
њихово враћање на сигурно и брзо у државу регистра њиховог свемирског возила.
 Дужност информисања генералног секретара УН, јавности и међународне научне
заједнице о природи, понашању, локацијама и резултатима активности у космосу.
 Дужност отварања свих станица, инсталација, опреме и свемирских возила на
Месецу и другим небеским телима представницима других држава ради инспекције.
Конференцији за разоружање, 2008.године, Кина и Русија су поднеле нацрт Уговора за
превенцију постављања оружја у космичком простору и претње и употребе силе
против космичких објеката. Циљ овог нацрта је спречавање „наоружања“ космичког
простора тако што се захтева да државе „не постављају у орбиту око Земље било какав
објекат који носи било какву врсту оружја, да не инсталирају такво оружје на небеска
тела и да не постављају такво оружје у космос на било који други начин; да не
прибегавају претњи или употреби силе усмерене против космичких објеката; као и да
не помажу или наводе друге државе, групе држава или међународне организације да
учествују у активностима које овај Уговор забрањује.“ Ниједна држава, међутим, није
потписала ову верзију нацрта. Тачке раскола су биле у нејасном одређењу оружја, као
и то да се фокусира оружје базирано у космосу, а не и тестирање и постављање анти-
сателитског оружја базираног на Земљи. Русија је 2014.године представила нову
верзију нацрта оваквог Уговора, али ни овај нацрт Уговора није обухватио анти-
сателитско оружје базирано на Земљи.
С друге стране су трендови кроз „меко“ право. Нацрт Међународног кодекса за
предузимање активности у космосу, настао на основу иницијативе ЕУ, објављен је
2008.године, а задња верзија је из 2014.године. Кодекс се односи на војне и на цивилне
активности у космосу. Кодекс захтева, између осталог, да се државе „уздрже од било
какве међународне акције која би довела, посредно или непосредно, до оштећења или
уништења космичких објеката, осим ако се таква акција не предузима како би се
смањило стварање космичког отпада, ако је оправдана императивним безбедносним
обзирима“, или је оправдана на основу Повеље УН, укључујући урођено право на
индивидуалну или колективну самоодбрану(чл. 4(2)).
Тренутно, ако се има у виду да се сателити могу користити у различите сврхе, може се
говорити о ризику о милитаризације космоса. Ове активности, за сада, посматрају се
као неагресивна употреба космоса (у војне сврхе), с обзиром да није дошло до
постављања оружја у космички простор.
9. РАТНО ПРАВО
9.1. Развој правила ратовања
У међусобним односима државе се руководе сопственим интересом. У остваривању
интереса, некада се руководе моралом, некада међународним правом, а некада силом,
која је крајње средство у међународним односима. Најгрубљи вид силе је рат. Рат,
115
најопштије посматрано, представља „оружани сукоб држава у циљу постизања

политичке надмоћности, средствима која предвиђа међународно право”. 33 Из тога
проистиче да практично једна или више држава настоји да своју вољу силом наметне
другој држави/државама, везано за нешто што сматра својим правом.
Традиционално међународно право познавало је право у доба рата, а стање рата је било
уређено правилима који су сматрана легалним као и правила у време мира. Прве
изворе ратног права чинила су међународна обичајна права, а у другој половини 19.
века долази до њихове кодификације кроз уговоре (Париска декларација о поморском
рату из 1856., Петроградска декларација из 1868, Хашке конференције из 1899. и
1907.). Фокус је био на правилима о начину вођења рата и услова под којим држава
може прибећи рату. Проблем ограничења права држава на вођење рата дошло је на
дневни ред тек после катастрофалних последица Првог светског рата. Хашким
конвенцијама се забрањује употребе многих оружја и државе се обавезују да ће
учинити све у циљу обезбеђења мирног решавања спорова шире. Тиме право на рат
(ius ad bellum) није било забрањено, aли је прецизирањем правних оквира његовог
вођења учињен је помак у настојању да се правно спречава избијање рата.
Између два светска рата, многи међународни акти су били усмерени на оганичење
употребе оружане силе. Нацрт уговора о узајамној помоћи (1923) и Женевски протокол
(1924) су агресорски рат прогласили међународним злочином, а у Брајан–Келоговом
пакту (1928) стране уговорнице први пут правно осуђују прибегавање рату ради
решавања спорова и одричу се рата као средства у међународним односима.
Правна забрана рата дефинисана је тек у Повељи УН. Њоме се забрањује рат и свака
претња или употреба силе „на начин који није у складу са циљевима УН”. У ставу 4(2)
Повеље истиче се да се државе чланице УН „ [о]дричу у својим међународним
односима претње силом, или употребе силе против територијалног интегитета или
политичке независности ма које државе, или на сваки други начин несагласан са
циљевима Уједињених нација”. Тиме је правило о забрани агресорског рата, Друштва
народа, проширено у правило о забрани употребе силе и претње употребом силе
против територијалног интегитета или политичке независности сваке државе. Савету
безбедности је овлашћен да утврђује да ли постоји угрожавање мира или акт агресије и
да, у вези с тим, предузима одговарајуће мере.
Правни појам агресије
Специјални Комитет УН је тек 1974. године усвојио текст дефиниције агресије, на
основу предлога који је 1950. године Генералној скупштини поднела Совјетска
делегација, а уз подршку несврстаног блока.Агресија је употреба оружане силе од
стране неке државе против суверенитета, територијалног интегритета или политичке
независности друге државе, или која је на било који начин неспојива с Повељом УН.
Доказ о акту агресије чиниће, prima facie, прва употреба оружане силе државе у
супротности са Повељом, мада Савет безбедности може закључити да одлука да је
извршен акт агресије не би била оправдана у светлу других релевантних оклоности или
да консеквенце нису довољног значаја.
33
Аврамов, Смиља, међународно јавно право, Београд: Савреена администрација, 1973, стр. 363.
116
Акт агресије представља сваки од следећих аката: а) Инвазија или напад оружаним
снагама, или било каква војна окупација која произилази из такве инвазије или напада,
или било каква анексија, употребом силе, територије друге државе; б) Бомбардовање
неке друге државе, или употреба оружја од стране друге државе; в) Блокада лука или
обала оружаним снагама; г) Напад оружаним снагама неке државе на копнене,
поморске или ваздухопловне снаге, или на морнаричку и авиофлоту неке друге државе;
д) Употреба оружаних снага које су стациониране на територији друге државе
споразумно са државом која их прима, супротно условима које обезбеђује уговор или
продужавање њиховог присуства после истека уговорног рока; ф) Поступак неке
државе којим допушта да њено подручје, које је ставила на располагање некој другој
држави, буде употребљено за акт агресије против треће државе; г) Упућивање, од
стране или у име неке државе, наоружаних банди, група, добровољаца или најамника,
који изводе акте оружане силе против друге државе таквог значаја, какав имају акти
наведени напред, или садрже у себи суштину напред описаних аката.
Агресија повлачи међународну одговорност, а територијална присвајања или
предности остварене агресије нису и неће се признати као законита. Ништа у овој
дефиницији не треба тумачити као да на било који начин проширује или сужава
домашај Повеље, укључујући у погледу употребе силе која је допуштена.
Ништа у овој дефиницијине може ни на који начин ићи на уштрб праву на
самоодређење, слободу и независност, како произилази из Повеље, народима силом
лишеног тог права, посебно народима под колонијалним и расистичким режимима или
другим формама стране доминације; нити праву ових народа да се боре до краја и да
траже и добију подршку у складу са начелима Повеље.
9.1.1. Ограничења рата
Међународно право се, међутим, и данас суочава са проблемом грубог кршења забране
примене оружане силе за остваривање политичких циљева. Правна забрана, дакле, није
решила проблем рата. Због тога се развијају покушаји да се путем међународног права
прецизирају и одреде услови под којима се рат може водити, односно каква се средства
могу употребити у ратовању. Поједина ограничења су веома стара, попут употребе
неких оруђа, а многи обичаји пореклом из етичких или верских мотива добијају правни
основ у међународним уговорима, међу којима:
• Ограничења у погледу лица односе се на заштиту лица која не учествују у рату
– старци, деца и жене – труднице, затим лица која су у борби онеспособљена за даљу
борбу – рањенике, болеснике и војнике који се предају, забрана присиљавања
држављана противничке стране да се боре против своје земље, затим бомбардовање
цивилног становништва које не учествује у оружаној борби, слободан промет лекова и
санитетског материјала за време рата (Женевска конвенција из 1949.).
• Ограничења у погледу добара односе се на све објекте који нису војни: цивилна
насеља која нису брањена (зграде, насеља, села и градови), санитетске и
неутрализоване зоне и зоне безбедности, културна добра и сва друга невојна покретна
и непокретна добра (ако није „апсолутно неопходно ради извођења војних операција”)
итд.
117
• Ограничења у погледу средстава борбе: забрањују се, између осталог

пројектили који се шире у људском телу, отрови и бактериолошка средства, оружје
које непотребно повећава људску патњу и др. Занимљиво је да ограничења у погледу
средстава борбе ни у једном међународном акту не обухватају иуричито нуклеарно
оружје, као и да противпраност примене те врсте оруђа није утврдио ни Међународни
суд правде. При томе, и део међународноправне доктрине сматра да ограничена
употреба нуклеарног оружја не би била противправна.
Забрана освајачког рата као средства општења у међународним односима нису
спречили избијање агресорских ратова. Зато се у међународном праву покреће питање
одговорности и санкција против држава и лица која да врше такве злочине, као и
међународног кривичног судства. Злочини фашистичких оружаних снага у Другом
светском рату убрзала су рад на изради санкција за лица која су починила ратне
злочине.
Правни систем УН забрањује сваки агресивни рат и сваку другу употребу оружане
силе и претњу употребом силе. Тиме је агресивни рат стављен ван закона, а мир
проглашен јединим легалним стањем међународних односа. То практично подразумева
да се, „међународно право не може делити на право мира и право рата. Чињеница да и
поред тога рат егзистира у савременом свету, није производ правних односа.
10. МЕЂУНАРОДНО ХУМАНИТАРНО ПРАВО
10.1. Развој међународног хуманитарног права
До средине 19. века, правила ратовања су била обичајна по својој природи. Њихово
признавање проистицало је из тога што су постојала од давнина и одговарала
захтевима цивилизације. Све цивилизације су развиле правила са циљем да се смањи
насиље. У 19. веку, оснивач невладине организације Црвени крст, Анри Динан, је,
позивајући се на „међународна начела санкционисана у Конвенцији и неповредива по
карактеру’’ за заштиту рањених и свих који покушавају да им пруже помоћ, покренуо
нешто што се развило у међународно хуманитарно право. Наиме, подстичући усвајање
Женевске конвенције за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним
снагама на копну (1864), постављен је темељ међународном уговорном хуманитарном
праву. Овај уговор је ревидиран је 1906, 1929. и 1949. године, проширујући заштиту на
болничке бродове, ратне заробљенике и цивиле.
Основу данашњег међународног хуманитарног права чине четири Женевске
конвенције од 1949. године. Њиховим прихватањем државе су у миру усвојиле правила
која ублажавају страхоте рата и штите оне који су њему изложени. Извођење
непријатељстава регулише и низ уговора из области права ратовања, попут
Петроградске декларације (1868), Хашких конвенција (1899. и 1907.) и Женевски
протокол (1925.). Усвајањем два Допунска протокола уз Женевске конвенције из 1949.
године, 1977. године, спојена су правила ратовања и хуманитарна правила. Ови
протоколи садрже правила извођења непријатељстава и правила која штите жртве рата.
Овој листи су до данас додате још неки уговори, посебно Конвенција о одређеном
класичном оружју (1980), Отавска конвенција о забрани противперсоналних мина
118
(1997), Статут међународног кривичног суда (1998), Протокол уз Конвенцију о

заштити културних добара у оружаним сукобима од 1954, 1999. године. и Опциони
протокол о учешћу деце у оружаним сукобима (2000).
Упркос напретку у кодификацији међународног хуманитарног права остаје велики
значај обичајног хуманитарног права. Разлога за то је неколико: прво, данас
универзално прихватање уживају Женевске конвенције, али не и други главни уговори,
укључујући поменуте Допунске протоколе; друго, уговори се примењују само између и
унутар држава које су их ратификовале, док правила обичајног међународног
хуманитарног права обавезују све државе и све стране у сукобу; и треће, међународно
хуманитарно право применљиво на немеђународне оружане сукобе није довољно да
задовољи основне потребе за заштитом у овим сукобима, будући да пракса
превазилази одредбе заједничког члана 3. Женевских конвенција и Допунског
протокола II, који се примењује на све оружане сукобе, међународне и немеђународне.
10.1.1. Садржина међународног хуманитарног права
У оружаним сукобима, правну заштиту жртвама рата, односно лицима које не
учествују или више не учествују у непријатељствима (рањеници, болесници,
бродоломници, лица лишена слободе у вези са оружаним сукобом и цивили) пружају
заједнички члан 3 Женевских конвенција и Допунски протоколи који се примењује у
немеђународним оружаним сукобима. Ипак, много је кршења ових уговора и основних
хуманитарних начела, које су довеле до патње и смрти. Међународна конференција за
заштиту жртава рата, у Женеви, 1993. године, посебно је разматрала начине и средства
за одговор на кршења међународног хуманитарног права, али није постигла развој
нових правила, већ је само потврдила „потребу за ефикаснијом применом
хуманитарног права”.
Уговорно међународно хуманитарно право покрива различите аспекте ратовања, пружа
заштиту жртвама рата и ограничава дозвољена средства и начине ратовања. Режим
заштите лица која не учествују или више не учествују у оружаном сукобу обезбеђују
четири Женевске конвенције (1949) и Допунски протоколи (1977). Средстава и начине
ратовања регулишу Петроградска декларација (1868), Хашке конвенције (1899. и 1907)
Женевски протокола о гасовима (1925), Конвенција о биолошком оружју (1972),
Допунски протоколи (1977), Конвенција о одређеном класичном оружју (1980),
Конвенција о хемијском наоружању (1993) и Отавска конвенција о забрани
антиперсоналних мина (1997). Заштита културних добара у случајевима оружаних
сукоба регулисана је Хашком конвенцијом (1954) и два протокола уз ту Конвенцију.
Листу ратних злочина који подлежу међународној јурисдикцији садржи Статут
међународног кривичног суда.
Примену ових уговора у данашњим оружаним сукобима прате два важна недостатка:
прво, правила се односе само на државе које су их ратификовале што значи да се
различити уговори међународног хуманитарног права примењују у различитим
оружаним сукобима у зависности од тога које су уговоре државе у сукобу
ратификовале, друго, обиље уговорног права не регулише довољно детаљно велики
119
део данашњих оружаних сукоба од којих је већина немеђународног карактера и

подложна мањем броју уговорних правила од међународних.
Међународно хуманитарно право, најопштије посматрано, обухвата правила у шест
области: разликовање мета, заштићена лица и објекте, специфичне начине ратовања,
оружје, третман цивила и лица ван борбе и поступање у складу са правилима
хуманитарног права. Свака од ових области садржи следеће унутрашње објекте
заштите:
1/ Начело разликовања: 1. између цивила и бораца; 2. између цивилних објеката и
војних циљева; 3. пропорционалност напада 4. предострожност у нападу и у погледу
последица напада; 6. недискриминаторних напада.
2/ Посебно заштићена лица и објекти: 1. санитетско и верско особље; 2. хуманитарно;
3. мировних мисија, 4. новинари, 5. заштићене зоне; 6. културна добра; 7. грађевине и
инсталације које садрже опасне силе; 8. природна средина.
3/ Специфични начини ратовања: 1. ускраћивање милости; 2. уништавање и
конфискација својине; 3. изгладњивање и приступ хуманитарној помоћи; 4. обмана;
5. комуникација са непријатељем.
4/ Оружје: 1. општа начела коришћења оружја; 2. отрови; 3. нуклеарно оружје;
4. биолошко оружје; 5. хемијско оружје; 6. распрскавајући пројектили; 8. оружје које
примарно повређује фрагментима који се не могу детектовати; 9. мине изненађења;
10. копнене мине; 11. запаљиво оружје; 12. ласерско оружје за ослепљивање.
5/ Третман цивила и лица ван борбе: 1. основне гаранције; 2. статус бораца и ратних
заробљеника; 3. рањеници, болесници и бродоломници; 4. мртви; 5. нестала лица;
6. лица лишена слободе; 7. расељавање и расељена лица; 8. остала лица која уживају
посебну заштиту.
6/ Поступање у складу са међународним хуманитарним правом: 1. спровођење
међународног хуманитарног права; 2. одговорност и репарација; 3. индивидуална
одговорност; 4. ратни злочини.
10.1.2. Значај Међународног комитета Црвеног крста
У развоју међународног хуманитарног права водећа снага је био Међународни комитет
Црвеног крста (МКЦК). Он је иницирао процес који је довео до усвајања Женевских
конвенција за заштиту жртава рата из 1864, 1906, 1929. и 1949. године и био је укључен
у настанку Хашке конвенције 1899.године и Хашке конвенције 1907-године. На овим
конференцијама су прилагођена правила поморског ратовања из средине 19. века и
претеча су Женевских конвенција од 1949. године, којима се побољшава положај
рањеника, болесника и бродоломника у оружаним снагама на мору. МКЦК је покренуо
иницијативу за допуну Женевских конвенција, која је довела до усвајања два Допунска
протокола, 1977. године. Такође је подстицао развој и учествовао у преговорима
поводом многих других уговора, као што су Конвенција о одређеном класичном
оружју (1980), Отавска конвенција о забрани антиперсоналних мина (1997) и Статута
Међународног кривичног суда (1998).
МКЦК је, услед свог доприноса овој грани права, добио мандат да ради на „доследној
примени међународног хуманитарног права које је применљиво у оружаним сукобима”
120
и на „разумевању и ширењу знања о међународном хуманитарном праву применљивом

у оружаним сукобима и да припрема развој тога права.”
11. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ЉУДСКИХ ПРАВА
11.1. Универзална заштита људских права
Одредбе о људским правима укључене су у текст Повеља УН. Елементи основних

права и слобода личности експонирају значај основних начела међународног поретка у
систему УН. У циљу стварања услова стабилности и благостања који су неопходни за
мирољубиве и пријатељске односе између нација, УН раде на унапређењу „[с]веопштег
поштовања и уважавања људских права и основних слобода (...) сви чланови се
обавезују да ће предузимати заједничку и појединачну акцију (…) ради постизања
циљева утврђених у члану 55.“ Обавеза активног деловања и сарадње на остваривању
свеопштег поштовања и уважавања људских права и основних слобода је, у тренутку
када нису била утврђена права која уживају међународну заштиту, била без садржине.
У међународној заједници тог доба, успостављање универзалне правне обавезе је
изискивало сагласност о обиму права. Идеолошки дискурс, у виду приоритетизовања
политичких и грађанских права, или социјалних, економских и културних права,
резултирао је дискреционим тумачењем ове обавезе на националним нивоима. С једне
стране, људска права су тако интернационализована, а с друге, утврђено је њихово
опште важење за сва лица без обзира на расну, верску, и етничку припадност. Са
данашњег аспекта, одредбе о људским правима у Повељи УН представљају општа
правила заштите људских права у међународном јавном праву, без обзира што Повеља
не предвиђа гаранције за њихову примену.
С обзиром на карактер одредаба Повеље наметала се потреба да се усвоји документ
којим би се људска права регулисала детаљније. Припремни рад обављен је у оквиру
Комисије УН за људска права, која је начинила нацрт Опште декларације о људским
правима, који је Генерална скупштина УН усвојила 1948. године. Декларација се
састоји из увода и оперативног дела. У уводном делу су прокламовани разлози и сврха
њеног доношења. Оперативни део се може поделити на 3 дела: 1) филозофска основа
људских права, која проглашава да се сва људска бића рађају слободна и једнака, 2)
општа начела, првенствено једнакост и недискриминација и 3) забрана делатности на
поништењу права и слобода прокламованих Декларацијом. Ова декларација
представља оквир тумачења обавеза држава о обиму међународно заштићених
људских права. Као разлози усвајања ове декларације, наводи се inter alia да је: а)
„признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова
људске породице темељ слободе, правде и мира у свету; б) непоштовање и презир
људских права водило је варварским поступцима, који су вређали савест човечанства,
и… стварање света у којем ће људска бића уживати слободу говора и убеђења и бити
слободна од страха и несташице проглашено као највиша тежња сваког човека; и в)
битно да људска права буду заштићена владавином права како човек не би био
приморан да као крајњем излазу прибегне побуни против тираније и угњетавања.”
Иако су прокламовани правно необавезујућом одлуком, ови разлози представљају
начела поступања чланица УН у унутрашљим правима. Они произилазе из три
121
вредности око којих су државе окупљене у УН: људска права и достојанство као основ
слободе, правде и мира у свету; људске слободе као највиша тежња индивидуе, и
национална заштита људских права ради делегитимисања насиља, као средство.
Једна од сврха УН је „да одржавају међународни мир и безбедност, и да ради тога:
предузимају делотворне заједничке мере за спречавање и отклањање претњи миру“ (чл
1) Сходно томе, декларација је инструмент који легитимише међународне акције у
случају претње миру и уједно имплицира обавезу држава да у свом правном поретку
обезбеде заштиту људских права, будући да би у супротном грађани, са аспекта
чланица УН, имали легитиман основ да прибегну побуни против тираније и
угњетавања. Декларација прокламује поштовање људских слобода као услов
стабилности неопходан за мирољубиве и пријатељске односе између нација, тако што
их наглашава као питање „савести човечанства“. Из тога произилази надлежност
органа УН: Економског и социјалног савета, у погледу настојања да се оствари
глобално окружење у којем ће људска бића уживати слободу говора и убеђења и бити
слободна од страха и несташице (мирољубиви и пријатељски односи између нација); и
Савета безбедности, у погледу обезбеђење достојанства и једнаких и неотуђивих права
свих чланова људске породице као темеља слободе, правде и мира у свету.
Декларација, како није у правно обавезујућој форми, не садржи одредбе о надзору над
остваривањем прокламованих права. У међувремену, начела Декларације су, по
некима, стекла статус правила која прихватају просвећени народи, а по другима статус
општих начела обичајног права.
Комисија УН за људска права човека је, 1948. године, израдила и нацрт Пакта о
правима човека, а у овиру Економског и социјалног савета и Генералне скупштине је
1951. године одлучено да се израде два пакта, један који ће обухватити економска,
културна и социјална права, и други који ће обухватити грађанска и политичка права.
Генерална скупштина УН је 1966. године усвојила Међународни пакт о грађанским и
политичким правима и Међународни пакт о економским, социјалним, и културним
правима човека. Системскиправно посматрано, ови пактови разрађују људска права
наведена у Повељи ОУН и прокламована у Општој декларацији о правима човека. Уз
пактове је усвојен и трећи документ, Факултативни протокол уз Пакт о политичким и
грађанским правима који има за циљ да појединцима непосредно омогући обраћање
Комитету за људска права. Њиме се, по први пут, за државе које га потпишу, предвиђа
поступак контроле над остваривањем међународно заштићених људских права.
Комитет за људска права
Међународни уговори о људским правима предвиђају процедуру надзора, која
обухвата извештавање као редован поступак и поступке по представкама. У оквиру
извештавања, спроводи се дијалог државе и надлежног комитета, о примени
конкретног уговора у тој држави. Основна улога комитета је настојање да држава
спроводи преузете обавезе. Последица овакве улоге је обликовање правне праксе,
посебно тумачења садржине конкретних права предвиђених уговором. Процесни
положај комитета посредно проистиче из одредби протокола, којим се потписнице
обавезују да подносе извештаје, како редовне годишње тако и кад год комитет затражи,
што имплицира субординацију овим телима, иако су у поступку равноправне стране.
122
Улога комитета појачана је и правом да стави примедбе на извештај, које могу

доставити и EКOСОЦ.
Факултативни протокол уз ПГПП омогућава да поступак надзора над спровођењем
обавеза државе која га је ратификовала покрену и појединци који тврде да су жртве
кршења било ког права утврђеног Пактом. Разматрање поднесака појединаца потврђује
утисак да се мешање у унутрашње ствари држава, у циљу обезбеђивања основних
људских права, прихвата као легитимни међународни интерес. Поступак по
представци је дозвољен само у односу на државе које су прихватиле надлежност
Комитета да прима и да се пред њим расправља о представкама. Поступак тече до
постизања споразумног решења између страна, а уколико до тога не дође, КЉП може,
уз претходну сагласност страна, пружити добре услуге, у виду образовања ad hoc
независне стручне комисије за помирење (чл. 41 ПГПП). Уколико не може да постигне
мирно решење спора, износи став о томе да ли је држава повредила одређено право
заштићено пактом. Поступак мирења не представља правосудно решавање спора.
Специјалне процедуре
Процедуре надзора надлежних тела УН обухватају специјалне процедуре на теме
одређеног људског права или одређене државе. Правни основ ових поступака изведен
је из члана 68. Повеље УН, која предвиђа: „Економски и социјални савет образује
комисије за економска и социјална питања и унапређивање права човека, као и друге
такве комисије за које се укаже потреба у циљу обављања његових задатака.” Сходно
томе, овлашћена тела у оквиру механизма УН спроводе поступак специјалних
процедура над спровођењем људских права. Специјалне процедуре се успостављају
одлуком СЉП, којом се именује специјални известилац или независни стручњак,
односно формира радна група и утврђује мандат специјалне процедуре. Специјалне
процедуре имају широке ингеренције у односу на државу за коју се мандатују, будући
да се стање људских права оцењује институционално, законодавно, правосудно,
управно и de facto, кроз званичне контакте са државним и локалним властима,
судијама, посланицима, представницима невладиног сектора и жртвама кршења
људских права. Извештај о налазима подноси се СЉП и садржи закључке и препоруке,
а упућује се и држави обухваћеној мандатом.
У циљу разматрања питања развоја и обезбедињавања људских права одржане су две
међународне конференције. Прво је у Техерану, 1968. године, одржана Међународна
конференција о правима човека. На њој је само усвојена прокламација којом се
потврђује висока вредност Повеље, тражи прихватање Пактова, и осуђује Апартхејд.
Друга међународна конференција о правима човека одржана је у Бечу, 1993. године. На
њој је усвојен документ „Бечка декларација и програм акције“, у коме су: а) сажета
највазнија начела постојећих инструмената, б) означени основни правци деловања
држава на том плану и в) стандардизована организација у циљу даљег развоја права
човека.
10.2. Регионална заштита људских права
Регионална заштита људских права започела је усвајањем у окриљу Савета Европе
Европске конвенције о људским правима, 1950. године, настављена усвајањем
123
Америчке конвенције о људским правима 1967. године, а затим Афричке повеља о

људским и правима народа, 1981. године. У настојању да се ефикасније заштите
људска права разрађени су разни други регионални уговори.
Европском конвенцијом су првобитно створене Европска комисија и Европски суд за
људска права којима је поверено поштовање обавеза које су преузеле стране
Конвенције, али ступањем на снагу Протокола бр. 1137 уз Конвенцију 1998. године,
контролна механизам је реструктуисан тако да се све притужбе директно усмеравају
Европском суду за људска права, првом и до сада једином сталном суду за људска
права.
Ограничења у остваривању права заштићених Европском конвнцијом морају у свим
околностима да се намећу "у складу са законом", буду "предвиђене законом" или
"прописане законом"; а морају бити и „неопходни у демократском друштву“ за посебне
сврхе као што су, на пример, у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда,
здравља или морала, спречавања нереда или криминала или заштите права и слобода
других (оправдани разлози варирају у зависности од права).
Америчка конвенција о људским правима из 1969. године ступила је на снагу 1978. и,
од 2002., има 24 државе потписнице. Конвенција је ојачала Међамеричку комисију за
људска права, која је постојала од 1960. године као аутономни ентитет Организације
америчких држава, у орган заснован на уговору који је заједно са Међуамеричким
судом за људска права надлежан у вези са питањима која се односе на испуњење
обавеза које су преузеле државе стране Конвенције. Генерална скупштина ОАС је,
1988. године, усвојила Додатни протокол у области економских, социјалних и
културних права, којим се државе стране „обавезују на усвајање мера, како унутар тако
и кроз међународну сарадњу, у циљу постепеног постизања пуног остваривања права
подразумеваних у економским, социјалним, образовним, научним и културним
стандардима утврђеним у Повељи ОАД.
Према Америчкој конвенцији, остваривање неких права (на испољавање религије и
уверења; на слободу мисли и изражавања; слободу окупљања и удруживања; и на
слободу кретања и боравка) може бити изложено ограничењима ако је потребно ради
заштите јавне безбедности, здравља, морала, (јавног) реда, националне безбедности
или права и слобода других. Поред тога, закон може на одређеним основама „уредити
остваривање права и могућности“ везано за право учешћа у власти. Ограничења морају
бити прописана законом, утврђена законом, наметнута у складу са законом или у
складу са законом. Према општој одредби, ограничења остваривања права
предвиђених Конвенцијом се „не могу примењивати осим у складу са законима
донетим из разлога од општег интереса и у складу са сврхом за коју су таква
ограничења успостављена“ (чл. 30). Међуамерички суд за људска права је накнадно
образлагао да постоји „нераскидива веза између начела законитости, демократских
институција и владавине права“ и што се тиче начела демократског друштва, само
ограничења остваривања права на окупљање и на слободу удруживања предвиђају да
ограничења морају бити „неопходна и у демократском друштву“. Међутим, америчка
Конвенција и посебно условљава ограничења да „ниједна одредба Конвенције неће
бити тумачна као као да спречава друга права или гаранције које су својствене људској
личности или произилазе из представничке демократије као облика власти и да су
124
права сваке особе ограничена правима других, безбедношћу свих и праведним

захтевима опште добробити у демократском друштву.
Међуамеричкa комисијa за људска права надлежнa je зa: (1) развијање свести о
људским правима; (2) давање препорука владама држава чланица; (3) припрема студија
и извештаја за које сматра да је корисно у вршењу својих дужности; и (4) предузимање
акција на представкама и другим комуникацијама у складу са својим овлашћењима из
Конвенције. Право на појединачну представку Комисији о кршењу права из
Конвенције има "било која особа или група лица или било који невладин ентитет који
је правно признат у једној или више држава чланица Организације [америчких држава].
С друге стране, за међудржавне жалбе се захтева посебна изјава којом дотична држава
признаје надлежност Комисије за испитивање поднеска против друге државе стране
која је дала исту изјаву.
Механизам извршења у области економских, социјалних и културних права разликује
се од поступака по Конвенцији по томе што се државе потписнице обавезују само на
„подношење периодичних извештаја о прогресивним мерама које су предузеле како би
обезбедиле дужно поштовање права у њему. Протокол предвиђа примену жалбеног
поступка пред Комисијом и Судом само у погледу права на организовање и
придруживање синдикатима и права на образовање, а тек потом у случајевима у којима
се наводно кршење може „директно приписати“ држави потписници. Међуамеричка
конвенција о спречавању и кажњавању мучења, за разлику од УН и европских
конвенција о мучењу, не предвиђа никакав посебан механизам за спровођење. Државе
странке ће обавестити Међамеричку комисију за људска права о свим законодавним,
судским, административним или другим мерама које усвоје у примени ове конвенције.
Међуамеричку конвенцију о спречавању, кажњавању и искорењивању насиља над
женама, усвојену 1994. године, ратификовала је 31 земља. Ова конвенција је једини
међународни уговор који искључиво има за циљ уклањање родног насиље.
Афричка повеља је у погледу заштићених права инспирисана Општом декларацијом о
људским правима и међународним пактима о људским правима, али одражава
специфичности афричке концепције. Повељом је образована Афричка комисију за
људска и права народа, „да би унапредила људска и права народа и обезбедила њихову
заштиту у Африци“ (чл. 30). У оквиру Афричке комисије за људска и људска права, у
току је израда додатног протокола о правима жена у Африци. У том задатку, Комисији
помоћ пружа Канцеларија Високог комесаријата УН за људска права. У погледу
функције Комисије да обезбеди заштиту људских права и права народа она је надлежна
да прима поднеске од држава и других извора, али и да умачи све одредбе Повеље, на
захтев државе странке, институције Организације афричког јединства или афричке
организације признате од ОАЈ Протоколом уз Повељу, 1998. године. осниван је
Афрички суд за људска и права народа. До данас је само 9 од 30 држава које су
ратификовале протокол прихватило надлежност овог суда да поступа по притужбама
појединаца или невладиних организација. (чл. 45, ст. 3). Повеља предвиђа и дужности
појединца према одређеним групама, у смислу, да „дужности према својој породици и
друштву, држави и другим правно признатим заједницама и међународној заједници“
(чл. 27), као и према другим појединцима, „да поштује и има у виду друга људска бића
без дискриминације и да одржава односе који имају за циљ унапређење, очување и
јачање међусобног поштовања и толеранције“.
125
До 2000. године, 20 афричких држава је ратификовало и Афричку повељу о правима и

добробити детета из 1990. године. Ова повеља садржи листу права детета и оснива
Афрички комитет стручњака за права и добробит детета. Комитет унапређује и штити
права садржана у Повељи и надгледати спровођење и обезбеђује заштиту односних
права. У вршењу првог дела свог мандата, прикупља и документује информације,
организује састанке, даје препоруке владама, формулише правила и начела за
унапређење заштите права и добробити афричког детета и сарађује са другим
афричким регионалним и међународним институцијама у тој области. Може тумачити
Повељу, на захтев државе чланице или институције ОАЈ. У погледу надгледања
примене Повеље, предвиђена су два поступка: извештавање и по проговору.
12. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

12.1. Развој међународног нормативног поретка одрживог развоја
Развој међународног нормативног поретка одрживог развоја се, према одређености и

општости заштитног објекта, може уопштити у четири етапе:
(1) од Конвенцијe о рибарењу до формирања УН
Конвенција о рибарењу, из 1818. године, ограничава квоту улова рибе између
уговорница и на одређеном подручју. Конвенција о заштити дивљих птица и животиња
у Африци из 1900. године први је инструмент заштите екосистема као целине.
Арбитража о трговини фокиним крзном из 1893. године успоставља
екстратериторијално важење еколошких норми државе, а у случају топионице у Трејлу
1941. године се утврђује да постоји обавеза да се не узрокује еколошка штета
територији друге државе (будуће начело међународног еколошког права);
(2) од формирања УН до Стокхолмске конференције
Повеља УН не садржи одредбе о очувању природних ресурса и заштити животне
средине. Право на здраву животну средину не садрже ни Међународни пакт о
грађанским и политичким правима ни Међународни пакт о економским, социјалним и
културним правима, који штити само право на тежњу личном економском, социјалном
и културном развоју и на слободу одлучивања о својим природним богатствима и
ресурсима и унапређивању свих аспеката индустрије и чистоће животне средине;
(3) од Стокхолмске до Конференције у Рио де Жанеиру
Стокхолмска декларација (1972) успоставила је као основна начела: прво, да је
одговарајућа заштита животне средине кључна за добробит човека и уживање
основних људских права, укључујући право на живот и, друго, да је обавезно
предузимање мера ради заштите здравља и животне средине. Ова начела налазе израз у
Конвенцији о заштити озонског омотача 1985. године и Монтреалском протоколу о
супстанцама које угрожавају озонски омотач 1987. године. Сагласност успостављена
на Конференцији у Стокхолму довела је до образовања Програма УН за животну
средину (UNEP).
(4) од Рио конференције о животној средини и развоју
Успоставља се сагласност о постојању три стуба одрживог развоја: економски развој,
друштвени развој и заштита животне средине. Рио декларација прокламује као начела
у области животне средине и развоја - право на здрав и продуктиван живот у
хармонији са природом (начело 1), обавезу доступности информација, дужност
126
укључивања грађана у доношење одлука и обавезу на делотворан приступ судској

заштити и управном поступку, укључујући накнаду штете и доступност правних
лекова (начело 10). Ова конференција доводи до две кључне промене у правној
концептуализацији одрживог развоја: укључивању одрживог развоја у међународне
инструменте који се односе на људска права и до кристалисања схватања о постојању
обавеза држава на плану одрживог развоја. Генерално, правни инструменти усвојени у
овом периоду не дају основа за тврдњу да је одрживи развој прецизиран као појам у
материјалном праву. Чињеница је да су начела за шуме усвојена као необавезујућа
изјава, да Оквирна конвенција о промени климе и накнадни протоколи не успостављају
конкретне обавезе смањења емисије гасова који стварају ефекат стаклене баште,
Конвенција о биолошкој разноврсности је пример немоћног правног инстумента, а до
данас није међународно кодификовано право на здраву/адекватну животну средину. С
друге стране, у овом се периоду догодио одређени продор када је реч о процесним
аспектима одрживог развоја. Наиме, право на здраву/адекватну животну средину
успостављено је процедурално, пошто је остварена веза између овог права и
међународно заштићених права на живот и права на имовину. Кроз њих се омогућава
остваривање права на здраву/адекватну животну средину, због чега се јављају критике
да то одржава антропоцентричност. Такође је учињен и помак на плану приступа
информацијама, односно учешћа јавности у доношењу одлука, у вези са проценом
утицаја одлука по животну средину.
Савремени дискурс одрживог развоја у МЈП
Данашњи правни дискурс одрживог развоја настоји да одговори на два питања, у
погледу заштите животне средине као вредности у области права личности и у погледу
нормирања садржине односа у вези права на здраву/одговарајућу животну средину. Уз
то, актуелни тренд уређивања димензија одрживог развоја на међународном нивоу
указује на сегментирање на међународном и националном нивоу, а чини се и
регионално, што отежава успостављање сагласности у процесу њиховог међународног
формулисања, као и у тумачењу нормативног садржаја.
Први покушај да се садржина права и обавеза у вези са односом између људских права
и животне средине дефинише је Нацрт декларације о људским правима и животној
средини из 1994. године. Декларација се задржава на систематизацији дотадашњих
инструмената који се баве овим питањем, због тога има исте недостатке у погледу
опште прихватљивости и апстрактности и остала је на нивоу покушаја. У оквиру
припрема за конференцију о одрживом развоју у Рио де Жанеиру (2012), Програм УН
за животну средину је формирао стручну групу, са задатком да утврди статус
постојећих норми и стандарда који се односе на међуповезаност људских права и
заштите животне средине. Нацрт декларације о људским правима и животној средини
завршен је 2010. године, али није објављен због неслагања око темељних питања -
начела заштите људских права и животне средине као одраза тежње за “зеленом”
економијом. На том плану одређени помак је постигнут усвајањем резолуције израђене
у оквиру Савета УН за људска права, под називом „Људска права и животна средина“,
у којој се препознаје да су „многи облици оштећења животне средине
транснационалног карактера и да је делотворна међународна сарадња да им се посвети,
127
важна да би се подржали национални напори за остваривање људских права“. Идеја

ове резолуције је да се формулишу препоруке о обавезама у вези са уживањем људских
права која се односе на „безбедну, чисту, здраву и одрживу животну средину”. Осим
утврђивања постојања везе између људских права и животне средине у оквиру
одрживог развоја, те доброг администрирања унутар држава као неопходног за
одрживи развој, други помак у прецизирању нормативног садржаја одрживог развоја
није постигнут.
11.2. Стварање међународних правила одрживог развоја
Вишестрани споразуми о животној средини постају све бројнији након Међународне
конференције о људском окружењу у Стокхолму 1972. године. Неке студије процењују
да тренутно постоји око 700 споразума који уређују ову област. Разлози за тај раст
обухвата реакцију на тежину еколошких проблема и све веће уважавање да су питања
заштите животне средине често глобална.
Мултилатерални споразуми о животној средини прве генерације разликовали су се од
оних који су потписани и ступају на снагу последњих година. Обично су били
усмерени на заштиту одређене природне врсте или су имали тенденцију да се баве
једним конкретном средином, нпр. океанима. С временом и са све ширим уважавање
међусобне повезаности еколошких процеса, постепено су напуштени секторски
приступи и, као последица тога, интегрисани су механизми и решења. Мултилатерални
споразуми о животној средини су остали секторски до почетка 1990-их.
Споразуми о животној средини друге генерације настају након Конференције УН о
животној средини и развоју, 1992. године, на којој су владе широм света препознале
интеракцију између друштва и еколошких проблема и везе између развоја и животне
средине. Каснији мултилатерални споразуми. испољавају свеобухватнији приступ,
тако што су усредсређени на одрживи развој и одрживо коришћење природних
ресурса.
Нови споразуми о животној средини у потпуности прихватају наведене аспекте.
Преговори о новом вишестраном споразуму о животној средини данас се обично
одвијају под окриљем међувладиног преговарачког одбора, док је главно тело за
преговоре који се односе на постојеће мултилатералне споразуме о животној средини
обично конференција. Мултилатерални уговори о животној средини могу успоставити
механизме за поштивање и процедуре за решавање спорова. У случају да странке не
спроводе своје обавезне обавезе, механизам за поштовање закона може се користити за
помоћ у спровођењу и поступци за решавање спорова могу се користити за решавање
питања која настају између страна.
Неке државе и међународне организације заговарају одрживи развој као ново обичајно
начело међународног права, које се успоставља као обавезујуће за све. На такво
схватање део држава упорно истиче резерве да уколико би се радило о правном
обавезујућем начелу међународног права, прихваћенo уговором или као настајући
обичај, његов нормативни смисао би морао да садржи бар вредносни захтев адресатима
да у развојном процесу узимају у обзир заштиту животне средине и обрнуто, за
128
интеграцију ових процеса, што није случај у пракси. У смислу вредносних захтева, за
сада су у окриљу УН-а све државе прокламовале скуп циљева - назване Циљеви
одрживог развоја.
Животна средина и одрживи развој су мултидисциплинарне области. У тим областима
пропуштање низа нужно сегментарних одлука се испољава кумулативно, због чега су у
оквиру концепта владавине права развијени начело процене и холистички приступ.
Многи узроци и последице проблема животне средине укрштају се са економским и
друштвеним сектором, те одрживо управљање животном средином изискује
координацију и кохерентност политике и права у ова три сектора. Ово се обезбеђује
начелом интеграције и холистичким приступом, који треба да обезбеде правну снагу
одговарајућим задацима на плану квалитета животне средине. То намеће и питање
уређивања одговорности за заштиту животне средине. Проблеми животне средине
често прелазе границе држава, али када су последице само националне одлучивање
зависи од односа користи и трошкова. Да би се обезбедио одговарајући третман свих
аспеката и последица, морају се успостављати наднационалне процедуре и
институције. То повлачи одређени ниво бирократизације и централизованог
финансирања, због чега може да представља изазов за суверенитет држава, а често и за
институционализацију, као и за трендове унутрашње децентрализације.
Многе последице животне средине су дугорочне, а будуће генерације немају као такве
правни субјективитет. Тако је, иако су у основи идеје одрживог развоја брига за
будућност и међугенерацијска правичност, отворен простор за политичке одлуке у
интересу садашњости. Због тога, теоријски концепт одрживог развоја се одређује као
начело и задатак правних система, али се тешко устројавају инструменти
обезбеђивања, те је “животна средина тиха жртва корупције.“ Вишеструке интересе
треба уредити сходно начелима интеграције и процене, па корупција, подмићивања,
уцене, изнуде, патронажа, сиве зоне политичке подршке, клијентелизам... природа и
природне вредности (обновљиви извори, администрирање животне средине) постају
међународне теме, зато што је јачање правног положаја природе и природних
вредности предуслов за одговарајућу равнотежу и за функционисање демократског
система. Резоновање Комисије за животну средину и развој, 1987. године, било је да се
задаци морају уклопити у кључне секторске и међународне политике, а да секторске
агенције и владе треба да буду директно одговорне и подложне системској контроли
дужности, функција и надлежности за обезбеђивање да смернице, програми и буџети
подржавају развој који jе еколошки као и економски одржив.
Општа процесна начела међународног права одрживог развоја
Везано за примену начела интеграције, на кoнференцији Рио+ је прокламована потреба
да у заштити човекове животне средине предводници, осим држава, постану и други
учесници. Током последњих деценија, међународно право је у вези са животном
средином све више укључивало области попут међународне трговине, међународних
инвестиција, економског развоја, људских права и националне безбедности. На тај
начин заштита животне средине више није изолована из друштвено-политичких и
финансијских токова те данас суштински обухвата и питања правде за сиромашне
заједнице, као последица тога да оне имају превасходан интерес за одржив развој.
129
Одређене процесне обавезе утврђене су међународним инструментима која се односе

на животну средину. Ту, пре сега, спада обавештавање, консултације, сарадња и
процена утицаја на животну средину. Ради се о претпоставци дужности претходног
обавештавања свих потенцијално погођеним државама о могућим штетним
активностима, дужност консултација у доброј вери, укључујући могућност прегледа и
расправе о предложеним штетним активностима, захтев за прибављање претходне
информисане сагласности држава домаћина у вези с активностима планираним на
својој територији и дужност да врши процене утицаја на животну средину.
Следећа опште прихваћена дужност је право на транспарентност и учешће јавности.
Кроз транспарентност, учешће у одлучивању и приступ правди људима се обезбеђује
могућност да се изјасне о одлукама које утичу на њихове животне услове. ова права
Заједно, ове обавезе државе дају глас народу и јачају еколошку, а посредно, и
демократизацију управљања животном средином.
Битно опште начело које је преузето из области еколошке заштите је принцип
загађивача плаћа. Примена овог начела има за циљ да у области заштите животне
средине обезбеди да се пуни трошкови одразе на крајњу цену робе и услуга.
13. МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО
13.1. Развој међународног кривичног права
Версајски мировни уговор, у чл. 227, представља први покушај у међународном праву
да се утврди лична одговорност органа, укључујући шефа државе. Требало је да
послужи да се суди Вилхелму II због повреде уговора о миру. Холандија га, међутим,
није изручила, а за није ни постојао правни основ јер Холандија није била страна
Версајског уговора. У Другом светском рату, нацистисти су починили велики број
ратних злочина. Одлукама Постдамске конференције, 1945. године, потврђена су
начела личне међународне кривичне одговорности. Контролни савет за Немачку
донео је закон о кажњавању лица одговорних за ратне злочине, злочине против
човечности и злочине против мира. Лондонским споразумом образован је
Међународни војни суд и утврђен његов Статут (надлежност, састав и општа начела).
Међународно суђење вођама нацистичког режима омогућено је Нирнбершким
процесима. Њима је формулисан концепт универзалне правде за злочине против
међународног хуманитарног права и основних права личности. Сходно максими да
држава као правно лице не може да почини злочин, Нирнбершки трибунал је за
злочине нацистичког режима судио припадницима институција тог режима као лично
одговорним. Успостављању међународне одговорности носилаца репресије допринела
су два нирнбершка начела: 1) чињеница да је извршилац деловао као шеф
државе или одговорни владин службеник не ослобађа од одговорности за међународна
кривична дела и 2) чињеница да је окривљени деловао на основу наредбе не ослобађа
од одговорности по међународном праву ако му је у околностима у то време било
могуће да се не покори овој наредби.
Генерална скупштина УН је резолуцијом, 1946. године, потврдила начела афирмисана
статутом Нирнбершког суда и наложила Комисији за кодификацију међународног
130
права да та начела формулише и да изради нацрт Кодекса злочина против мира и

безбедности човечанства. Према извештају Комисије, сваки учинилац дела које је
предвиђено као злочин против међународног права, одговоран је за то дело и мора
бити кажњен по међународном праву, без обзира да ли је унутрашње законодавство
његове државе инкриминисало такву радњу. Наглашено је да учиниоца не може
ослободити од одговорности то што прима наређења своје владе или претпостављеног,
ако та наређења воде у злочин. Што се тиче територијалне надлежности, одговорнима
суде судови држава у којима су таква дела почињена. Ако се злочини не могу
географски одредити или су почињени у више земаља, надлежан је међународни суд.
Појам међународног кривичног права представља део међународног јавног права који
се односи на део кривичног права посматраног са стране међународног јавног права.
Ова правna дисциплина повезује континентални и система општег права, преко
новооформљених ad hoc и сталних међународних кривичних судова. Oва дисциплина
је хибридна, утолико што је по природи и циљевима слична са кривичним правом, али
је по настанку део међународног јавног права. Због значаја се издваја у посебну
дисциплину – међународно кривично право.
Постоје различита схватања појма међународног кривичног права. Према најужем,
међународно кривично право одређено искључиво просторним важењем кривичног
права неке државе уз уважавање чињеница где је дело учињено, према коме је учињено
и ко га је учинио. Према најширем, међународнм кривично право је наднационално
које у одређеним случајевима примењује Међународни кривични суд. Међутим,
свакако најзначајније схватање подразумева понашања предвиђена у кривичним
законоима држава као кривична дела настала прихватањем обавеза из међународних
аката.
Међународна кривична дела
У окриљу Генералне скупштине је 1998. године, усвојен Статут Међународног
кривичног суда. Ради се о последици тога да су се учврстили opinio iuris и међународни
консензус о применљивости Нирнбершких начела у погледу универзалне надлежности
за злочине по међународном праву и о потреби да одговорни за кршења међународног
хуманитарног права буду кажњени. Уз то су усвојени многи уговори који предвиђају
национално кажњавање злочина који изазивају међународну забринутост, а
универзална надлежност је призната у случају флагрантне повреде људских права,
попут за мучење.
У поступцима за међународна кривична дела пред међународним и пред националним
судовима трећих држава прихваћен је концепт универзалне правде. МКС је судио
Омару ел Башару за геноцид извршен у Судану током његовог мандата. У Великој
Британији је ухапшен бивши чилеански диктатор Аугусто Пиноче по оптужби
шпанског суда, због отмица, ликвидација и мучења током његове владавине. Као норме
из корпуса људских и хуманитарних права, чија кршења током репресивног режима
ствара правни основ за универзалну надлежност, чине се најмање оне које се не могу
дерогирати: забрана дискриминације, право на живот, право на човечно поступање,
забрана ропства, слобода савести, забрана ратних злочина, забрана геноцида , право на
131
самоопредељење, а нека права (попут слободе од арбитрарног лишавања слободе)

третирају се као ius cogens на регионалном нивоу.
Оваквим актима се регулише материја посебног дела кривичног права. У том оквиру,
шире схватање међународног кривичног дела обухвата понашања за која је
заинтересована међународна заједница због њиховог глобалног (међународног)
значаја. Уже схватање подразумева међународна кривична дела за које се судило од
стране Међународних војних судова у Нирнбергу (1946.године) и Токију
(1948.године), а која су потврђена Женевским конвенцијама из 1949.године и
допунским Протоколима уз те конвенције усвојеним 1977.године. Посебно треба
обратити пажњу на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида из
1948.године. Сходно наведеном, у групе кривичних дела обухваћених посебним делом
међународног спадају четири катагорије: ратни злочини, злочин против човечности,
злочин против мира и злочин геноцида.
13.1.1. Међународно кривично судство
Након Првог светског рата било је више покушаја формирања међународног кривичног
суда, преко Друштва народа, али неуспешно. Између два светска рата, државе су
делиле правду преко националних судова на субјективан и пристрасан начин под
командом најутицајнијих сила победница. Након Другог светског рата, правда се
догодила под утицајем политике и светских велесила у Нирнбершком (1946.године) и
Токијском (1948.године) процесу. Међутим, и у овим процесима су силе победнице
(САД, СССР, Велика Британија, Француска) кројиле политику и уређивале рад судова.
Први је основан уговором између ових сила, док је други основан објаво америчког
генерала Дагласа Мекартура.
Област међународног кривичног судства 1993.годину је обележило оснивање, од
стране Савета безбедности УН, односно без међународног уговора, ad hoc трибунала за
ратне злочине у бившој Југославији (Хашки трибунал), након којег је 1994. године
основан и за злочине у Руанду. Хашки трибунал је основан као принудна мера од
стране СБ УН, резолуцијом 808 и 827 из 1993.године, на основу главе VII Повеље
ОУН, а у циљу успостављања и очувања међународног мира. Нарушавању мира у
СФРЈ, међутим, допринеле су и неке друге, па вероватно ради избегавања суочавања
са чињеницама, овај трибунал не суди за дела злочина против мира. Оснивање таквог
трибунала представља помак у међународном кривичном праву, али је спорно да ли
су ,,злочини“ почињени у бившој Југославији били највећи у савременој историји, или
је требало почети од оних у Вијетнамском рату, Иранско-Ирачком рату …). Како део
доктрине указује, Хашки трибунал је ,,експериментална институција“, која се користи
ради кажњавања за непослушност. Основна сврха кажњавања за злочине требало би да
буде одмеравање казне по униформним начелима и мерилима, на основу непристрасно
и објективно утврђених чињеница. Највећи проблем ad hoc трибунала је недоследност
и неуниформност процесних и материјалних аката, што је за последицу имало кршење
основних начела концепта кривичног права, да нема кривичног дела ни казне уколико
претходно нису утврђене законом, као и недоследно поштовање претпоставке
невиности. Поступак је нешто прцизније уређен Статутом Трибунала, али уз честе
132
промене и уз велику слободу одлучивања тужилаштва при састављању оптужница и

кривичног гоњења осумњичених за кривичних дела..
Холандски град Хаг, у коме је седишта Трибунала за гоњење одговорних за озбиљне
повреде међународног хуманитарног права извршена на територији бивше СФРЈ, од
2002. године је седиште и сталног Међународног кривичног суда. Кроз историју било
је доста предлога и иницијатива за његово оснивање, али значајније су потекле током
1990-их година. Предлог за његово оснивање поднет је у Риму 1998.године на
дипломатској конференцији одржаној под покровитељством УН. Изгласан је Статут
који је прослеђиван парламентима држава на ратификацију. Статут је ступио на снагу
2002.године, након што је 66 држава, од 139 учесница конференције, депоновало своје
ратификационе инструменте Генералном секретару УН. Међународни кривични суд је
надлежан за кривична дела геноцида, кривична дела против човечности, кривична дела
агресије и ратне злочине, и то само када су дела учињена на територији неке од земаља
које су прихватиле Статут или од стране њихових држављана. Неки аутори указују на
требд развоја савременог међународног кривичног правосуђа, од Нинберга преко Хага
до Рима, али овај суд представља уговорну институцију која тек треба да покаже
(не)оправданост свог оснивања. За сада, међу странама уговорницама нису три велике
силе САД, Руска Федерација и Кина.
Поред сталних и ad hoc трибунала, постоје и мешовити (интернационализовани)
судови. Ради се о институцијама које имају међународни карактер у смислу да су
основане за одређена подручија (Косово и Метохија, Источни Тимор, Сијера Леоне,
БиХ, Ирак, Камбоџа), специфична због непостојања владавине права немогућности да
се успостави независно судство. Такви правосудни механизми су образовани на КиМ у
Србији и у БиХ. На КиМ, мешовити карактер судовима дат је на основу одредби
УНМИК-а, а у саставу доминирају стране судије странци, док главну улогу има УН. У
БиХ, због специфичних међународних односа, мешовити судови су формирани као
посебна одељења у саставу редовних судова.
14. МЕЂУНАРОДНО ЕКОНОМСКО ПРАВО
14.1. Развој међународног економског права
Свет је до 1970. године изашао из глобалног поретка, у оквиру којег је велики број
држава стекао независност са наслеђеном ситуацијом у којој су над њиховим
економским активностима и потенцијалима страни појединци или компаније уживали
уступке или привилегије или контролу. У многим државама контрола и привилегије
над природним богатствима и рударским правима је била успостављена на основу
уговора о концесији закљученим са бившима упљављачима, колонијалним или неког
другог експлоататорског типа. Када је дотична држава желела да се укључи у политику
економског развоја, једна од првих иницијатива које је морала да предузме била је да
прилагоди коришћење својих природних ресурса сопственим економским политикама.
Из тог разлога, овим државама је постало неопходно да успоставе суверенитет над
природним ресурсима земље и, у складу са тим, да пред појединце и компаније са
седиштем у другим државама, углавном бивши колонијалним силама, испоставе захтев
да се придржавају нове политике коју су усвојиле у циљу остваривања права на развој.
133
У многим земљама. економски суверенитет није било могуће успоставити без

уклањања права концесија и привилегија над националним природним ресурсима
страних појединаца и компанија. С друге стране, развијене државе чији су држављани
пословали у иностранству и прекоморским територијама како би оплођивали капитал
одупирале су се покушајима да се у пословању странцима намећу национални закони.
Та група држава је заговарала да се постојеће концесије и уговори морају поштовати.
Резултат тог сукоба је препознавање и афирмисање начела трајне суверености над
природним ресурсима.
Када је број новоовисних земаља у развоју порастао, те државе су настојале да потврде
свој пуни економски суверенитет проглашавајући да имају потпун и трајан
суверенитет над природним ресурсима - без обзира на било какав аранжман њихових
претходних колонијалних администрација. Због тога је у Генералној скупштини УН-а,
1962. Године, усвојена резолуција о трајном суверенитету над природним ресурсима
(ТСПР). У њој се, у чл. 1 и чл. 2 прокламује: „[1]. Право народа и народа на стални
суверенитет над својим природним богатством и ресурсима мора се остваривати у
интересу свог националног развој и добробит људи у дотичној држави; 2.
Истраживање, развој и располагање таквим ресурсима, као и увоз страног капитала
потребног за ове сврхе, треба да буде у складу са правилима и условима за које народи
и нације сматрају да су неопходни или пожељни у погледу одобрење, ограничавање
или забрана таквих активности.“
У оквиру покушаја примене циљева новог међунаеодног економског поретка и
успостављања правила међународних економских односа, Генерална скупштина УН је,
1974. године, усвојила Повељу о економским правима и дужностима држава (ПЕПДП).
У ПЕПДП се одређују основе међународних еконмских односа: „Економски, као и
политички и други односи између држава биће регулисани, између осталог, следећим
начелима: (a) суверенитет, територијални интегритет и политичка независност држава;
(b) суверена једнакост свих држава; (c) ненападање; (d) не-интервенција; (e) узајамна и
правична корист; (f) мирни суживот; (g) једнака права и самоодређење народа; (h)
мирно решавање спорова; (i) отклањање неправди које су проузроковане силом и које
лишавају нацију природних средстава потребних за нормалан развој; (j) извршење у
доброј вери међународних обавеза; (k) поштовање људских права и међународних
обавеза; (l) нема покушаја тражења хегемоније и сфера утицаја; (m) унапређење
међународне социјалне правде; (n) међународна сарадња за развој; (o) бесплатан
приступ и од мора од стране затворених земаља у оквиру горе наведених начела.
Један од централних идеја ТСПР и ПЕПДП је економски развој држава. Овај идеја је
ојачана резолуцијом Генералне скупштине УН-а о праву на економски развој држава,
из 1986. године. Право на развој је тешко правно дефинисати и нема јасно правно
значење, препознавање његовог постојања је омогућило међународној заједници да се
на то ослања да развије друга начела међународне трговине и посебан и
преференцијални третман за државе у развоју.
Нормативни поредак у области међународног економског права
134
Међународно економско право се заснива на општим начелима међународног јавног

права, као што су извршавање уговора у доброј вери, слободе, суверене једнакости,
реципроцитет,а суверенитета (економског)... Осим тога, оно се заснива и на
савременим начелима која се развијају, као што су: дужност сарадње, суверенитет над
преференцијалним природним ресурсима за земље у развоју уопште и најмање
развијене земље посебно...
Унапређивање развојне интеграције држава у развоју у светску економију кроз
трговину и инвестиције на међународном плану институционализовано је кроз
Конференцију УН о трговини и развоју (УНКТАД), 1964. године.34 Од тада су се на
глобалном нивоу догодиле суштинске промене: а) повећан је ток директних страних
инвестиција; б) све више је међународних инвестиционих споразума; в)
државе у развоју и фирме из држава у развоју постају инвеститори; и г) све је више
споразума о избегавању двоструког опорезивања. У овом процесу, улога УНКТАД је
формализована 1993. године, преузимањем радног програма међународних
инвестиционих споразума. Тиме је успостављена централна улога ове специјализоване
агенције УН за сва питања која се односе на директне стране инвестиције у оквиру
Секретаријата УН. Та улога почива на три стуба: (1) помоћ у развијању међувладиних
консензуса; (2) обезбеђивање истраживања и анализе развојне перспективе; и (3)
обезбеђивање техничке сарадње и изградње капацитета у државама у развоју.
Нови дискурс обухвата подвргавање критици неолибералних постулата у
међународном економском поретку, доминантних током последње деценије ХХ века,
које се описују као „дивље деведесете“ када је људска похлепа заменила вредности на
којима је почивала идеја названа Нови међународни економски поредак, а
империјалистички методи надјачали хегемонистичке, укључујући и начела која су
опстала у области природних ресурса. Резолуције Генералне скупштине УН
артикулисале су нормативни концепт по којем бивше колоније имају право на
одговарајућу компензацију, међутим те одлуке нису прерасле у нормативни поредак.
Из арбитражне праксе, у спору који је компаније Тексако против Либије због
национализације нафтних поља која је ова компанија експлоатисала у тој држави, по
основу кршења уговора о концесији, као и у предмету Шеврон Тексако против
Еквадора, због наношења штете по животну и друштвену средину у региону Амазона и
на тај начин кршења уговора о заштити страних улагања између Еквадора и САД, чини
се да те резолуције још увек представљају сао тежњу и да немају капацитет да наметну
позитиван развој међународног права у области међународних економских односа.
Подлогу овом стању и даље представља арбитражна одлука из 1930. године, по тужби
британске компаније Лена голдфилдс (Lena Goldfields) против Совјетског Савеза због
штете услед промене уговора о концесији над рудницима злата у Сибиру, у складу са
законодавством које је ступило на снагу у оквиру тзв. Нове економске политике СССР-
а. По први пут је један транснационални уговор, за који је „меродавно било
национално право“, интернационализован, делимичном применом међународних
правила, што је омогућило да се институт међународне комерцијалне арбитраже
34
Тада је 77 држава у развоју (данашња ”Група 77”) усвојило декларацију у којој су изнеле своје погледе
о будућим облицима сарадње са развијеним државама.
135
претвори у „међународни квазисудски поступак“. Покушај редефинисања уговора о

комерцијалном страном улагању као међудржавног у развијеним државама не би
производило правне последице, нити их данас производи, већ је подвргнуто
националном праву. Данас, потрага за глобалним поретком који би обезбедио одрживи
развој, схваћен као раст уз правичност и одговорност у односу на глобалне
забринутости, оличена је у укључивању нових учесника у међународне односе без
задирања у стару констелацију моћи.
Дозвољена ограничења, применом државних мера у међународној трговини, Општи
споразум о царинама и трговини (ГАТТ) из 1994. године,35 своди на случајеве када се
ради о приоритетима јавне политике у здравству, животној средини и очувању
природних ресурса. Чак и овако минимална ограничења, тела за решавање спорова
Светске трговинске организације (СТО) тумаче веома уско. Државама се као
ограничење за примену мера намеће дужност укључивања обавезе да неће јачати
еколошке стандарде како би обезбедиле компаративну предност у привлачењу
инвестиција (стварање „рајева загађивања“). Изузев тога, заштита одрживог развоја од
страних директних инвестиција почива на уопштеним фразама, попут оне да стране
„препознају значај јачања капацитета да се заштити животна средина и унапреди
одрживи развој заједно са јачањем трговинских и инвестиционих односа између њих и
да предузимају заједничке пројекте у сарадњи.“ Примена ових одредби препуштена је
дијалогу, сарадњи и финансирању, односно више односима утицаја него нормативном
режиму.
Уређивање међународне трговине је основна функција СТО, као међународне
организације. Срж правила међународне трговине чини поменути ГАТТ, који
иницијално уређује питања у вези са трговином индустријским производима. Овај
споразум, данас, обухвата уговоре о пољопривреди, текстилу и одећи, трговини
услугама, трговинским аспектима права интелектуалне својине, санитарним и
фитосанитарним мерама, техничким препрекама у међународној трговини,
антидампингу, субвенцијама и компензаторним мерама, процедурама за увозне
дозволе и друге. Најважнији елемент Споразума о СТО представљају одредбе о
царинама. Оне, наиме, постају једини инструмент заштитне политике држава; а
примена нецаринских мера је дозвољена искључиво у посебним случајевима. Међутим,
нормативни тренд се успоставља предвиђањем начела да ће се просечна царинска
стопа на увоз индустријских производа из развијених држава етапно смањивати, а
бесцарински увоз повећавати, у вредности укупног увоза развијених земаља, при чему
се не задире у клаузуле о најповлашћенијој нацији и националном третману.
Међународне економске и трговинске активности настављају да се развијају, без
уважавања интереса за одрживи развој и заштету животне средине. Главни мотив
међународног економског поретка остаје унапређење слободног кретања робе и
капитала преко граница и омогућавање државама да максимално искористе своје
природне ресурсе за свој економски раст. Међународно економско право представља
покушај да се ово ширење међународних економских и комерцијалних активности
35
Закон о потврђивању Споразума о примени члана VI Општег споразума царинама и трговини из 1994.
године са анексима, Сл. лист СРЈ - Међународни уговори, бр.ј 7/1998-3.
136
уреди у обиму и мери колико је могуће, што у пракси отежава препознавање битних
елемената осрживости, развоја и дугорочне стабилности међународних економских
односа.
14.1.1. Решавање међународних економских спорова
Решавање међународних економских спорова обухвата и учешће категорије тела за
решавање спорова пред која се спор може изнети и која о њеми износе суд на основу
права. У оваква тела спадају Панел за решавање спорова СТО, Апелационо тело СТО,
арбитражни трибунали и правосудна тела stricto sensu. There is no substantive reason for
this choice other than the lack of a better generic designation.
У том оквиру, арбитражни трибунали и правосудна тела stricto sensu се посебно
издвајају када се ради о споровима у области међународног економског (трговинског)
права. Конвенција о признању и извршењу страних арбитражних одлука (Њујоршка
конвенција), из 1958. године36, предвиђа обавезу судова држава уговорница да признају
постојање арбитражног споразума, као и признање и извршење страних арбитражних
одлука донетих у некој од земаља потписница. Њујоршкој конвенцији до сада је
приступило 157 држава и она представља најважнији документ у области решавања
међународних трговинских спорова. Сврха ове Конвенције јесте да обезбеди
јединствене стандарде за признање и извршење страних арбитражних одлука. Други
циљ је да се обезбеди да судови држава потписница признају постојање арбитражног
споразума и да ускрате приступ странакама судууколико би судски поступак био у
супротности са њиховом арбитражним споразумом и да их упути на арбитражу.
Комисија Уједињених нација за међународно трговинско право (УНЦИТРАЛ)
израдила је свеобухватана процесна правила чију примену странке могу да уговоре за
арбитражни поступак који проистиче из спора поводом њиховог пословног односа.37
Правила обухватају све аспекте арбитражног поступка, обезбеђују модел арбитражну
клаузулу, утврђују правила поступка у вези са именовањем арбитара и вођењем
арбитражног поступка, и предвиђају правила која се односе на форму, дејство и
тумачење арбитражне одлуке. Арбитражна правила УНЦИТРАЛ-а примењује Стална
арбитража при Привредној комори Србије.
15. МЕЂУНАРОДНО ФИНАНСИЈСКО ПРАВО
15.1. Развој међународног финансијсог права
Инструменти који су усвојени на преговарачкој рунди СТО о економском развоју у
Дохи, 2001. године, представљали су одраз тежње да се новим околностима у свету, у
светлу пада нивоа ширења уговора о директним страним инвестицијама, прилагоди
тако што ће се више уважавати потреба неразвијених држава. Ово прилагођавање се
пре свега односило на област међународних инвестиција. У том контексту, неки аутори
су повлачење многих латиноамеричких држава из система директних страних
36
Конвенција о признању и извршењу иностраних арбитражних одлука, Сл. лист СФРЈ – Међународни
уговори, бр.ј 11/1981.
37
Арбитражна правила Комисије Уједињених нација за међународно трговинско право (УНЦИТРАЛ)
пред Спољнотрговинском арбитражом при Привредној комори Србије, Сл. Гласник Р Србије, бр.
2/2014.
137
инестиција оцењивали као повратак доктрине која заговара националну контролу

страних инвестиција (тзв. Калвова доктрина), сходно Повељи о економским правима и
дужностима држава усвојеној у УН, 1974. године.
Прву деценију 21. века је, према процени Организације за европску безбедност и
сарадњу (ОЕЦД), обележио рекордан ток директних страних инвестиција. Упркос
томе, свет је остао суочен са великом неизвесношћу у погледу стабилности
међународног финансијског система. Оно што је постало извесно јесте то да су све
државе, најопштије посматрано, постале извознице и увознице капитала. Како се
интереси извозница капитала суочавали се са интересима увозница капитала, на
међународном нивоу почињу да се успостављају основна правила о правима и, у мањој
мери, обавезама инвеститора.
У том периоду, инвестиције подржавају и неки мултилатерални споразуми који се не
односе непосредно на правила у тој области међународних финансија. Тако, на
пример, механизам чистог развоја, који је успостављен Кјото Протоколом уз
Конвенцију УН о климатским променама, у функцији је подстицаја инвестиција у
државе у развоју кроз пројекте смањења емисије гасова са дејством „стаклене баште“,
што проистиче из чињенице да се у већини пројеката покренутих по овом механизму
као циљ наводи допринос трансферу технолошких знања или опреме. Такође,
Монтреалским протоколом уз Бечку конвенцију о заштити озонског омотача предвиђа
се образовање Мултилатералног фонда за финансирање супституције материја
штетних за озонски омотач у државама у развоју, у оквиру којег су средства доступна
и за пројекте правних лица са локалном приватном власничком структуром.
Подела између сиромашних и богатих држава постала је толика да се одражава у виду
отвореног анимозитета према међународним организацијама у области финансија
(мешународним финансијским институцијама), либерализацији и групи
најразвијенијих држава (Г-7, Г-20). Векови експлоатације су већину држава оставили
не само без значајне домаће привреде, инфраструктурног развоја и техничких ресурса,
већ и без расположивог капитала. Након процеса деколонизације опстале су
неоимперијалистичке економске структуре, у оквиру којих се те државе одржавају као
сировинске базе и места за пласман производа из развијених држава. 38 Међународни
поредак још увек не успева да успостави одговарајући правни режим који би обезбедио
финансијске предуслове за одрживи развој. С једне стране, док се у области „борбе
против тероризма“ на међународном плану заговара државноцентрични приступ, с
друге такве реформе се одбијају када се ради о финансијском сектору.
15.1.1. Нормативни финансијаски поредак
Међународно финансијско право представља укупност норми којима се регулишу
међудржавни финансијскоправни односи. У оквиру ове дисциплине, данас се као
извори колективо подразумева сложен сет регулаторних правила, стандарда и
најбољих пракси. Субјекти међународног финансијског права су државе, односно њени
38
Нови међународни економски поредак заснивао се на премиси да државе у развоју имају право на
помоћ на основу, између осталог, претходне експлоатације. Ово је, као правни основ, нашло примену у
националним правима у случајевима накнадe урођеничким или одређеним етничким групама, попут
Индијанцима и Афроамериканцима у САД.
138
финансијски органи, међународне владине и невладине организације у области

комерцијалних финансија, као и међународне корпорације. Дубоко међународна
природа текуће финансијске кризе, која почиње од 2007. године, експонирала је то да
су тржишта капитала глобалнија него икад раније. Осим тога, напредак у
информационим и рачунарским технологијама је интензивираи покретљивост
капитала, услед чега је дошло до повећавања учешћа инвеститора на иностраним
тржиштима. Коначно, у финансијску праксу су уведене финансијске иновације које
служе повећању прекограничних капиталних токова. На тај начин, финансијске
институције које нису задовољне правилима једне надлежности могу све лакше
прелазити у другу надлежност са слабијим и потенцијално недовољним надзором ради
прикупљања капитала или укључивања у сложене финансијске трансакције. Како су и
инвеститори такође постали мобилнији и учествују на страним тржиштима, долази се у
ситуацију да се склапају трансакције или користи инвестициони капитал од
инвеститора са седиштем у јурисдикцијама који подлежу строжем или ефикасном
надзору. У таквим случајевима бива нарушен интегритет тржишта и регулаторни
надзор, од стране офшор и мобилних компанија. Производ регулаторне поделе рада,
преко које власти држава преко спектра домаћих и међународних институција
међусобно комуницирају и кооперативно и конкурентно како би успоставиле општа
правила и стандарде је међународно финансијско право.
У овом децентрализованом регулаторном простору, подељност на национално и
међународно је повезана са међународним јавним правом. Узајамне односе између
регулатора одликују и конкуренција и сарадња, понекад истовремено - у зависности од
области о којој се преговара.
Средиште савремене међународне финансијске инфраструктуре су примарни
регулатори, у виду међународних тела за утврђивање стандарда. Ради се о глобалним
институцијама у којима се националне власти редовно састају како би координирале и
артикулирале заједничке политике. Тако, на пример, нормативни производи групе Г-20
у виду „комуникеа“ и „декларација“, који се обично објављују на крају самита,
обавештавају јавност о сагласности које су постигле чланице Г-20. У овим јавним
инструментима, шефови држава и влада Г-20, као група, предочавају заједничка
становишта у погледу економске политике, узрока и решења микроекономских и
макроекономских изазова. До сада, они су се бавили различитим темама: подизања
квалитета капитала које поседују банке, реструктурирања система раног упозоравања
ММФ-а и координације са стандардним одредиоцима за бољу финансијску регулацију,
посебно у погледу дериватива и агенција за кредитни рејтинг.
Регулаторни програми међународних тела за утврђивање стандарда, који су по
природи широко постављени, углавном се спроводе кроз детаљније постављање
стандарда од стране националних регулатора и наднационалних организација за
утврђивање стандарда. Најпознатији међу међународним креаторима стандарда је
Базелски комитет, група састављена искључиво од гувернера централних банака и
националних регулаторних банака земаља Г-20. Комитет настоји да унапреди квалитет
банкарства широм света „усвајањем међународних стандарда бонитетног надзора који
покривају питања попут адекватности капитала и консолидованог надзора
139
прекограничног пословања банке“. Међу нормативним производима Базелског одбора

су Кључна начела супервизорски надзор банака, у којима се дефинишу најбоље праксе
за банкарске регулаторе, и Конкордат о прекограничном банкарском надзору, који
прокламује општа начела „за сарадњу између националних власти у надзору над стране
банке. Ова правила су ревидирана 2004. године (Базел II), која је највећим светским
банкама дала значајну дискрецију у методима за генерисање сопствених унутрашњих
рејтинга, и поново 2010. године (Базел III). Кључни стандард за регулисање хартија од
вредности је Међународна организација комисија за хартије од вредности (МОКХоВ).
Ово тело, као и Базелски комитет, није формирано међудржавним споразумом, па га
већина теоретичара не сматра правом међународном организацијом. Међутим, његово
чланство је глобално и, а за разлику од ограниченог чланства у Базелском комитету, у
тој организацији учествује преко 180 националних регулаторних агенција.
Поред примарних регулатора, постоје и друга важна тела за постављање стандарда која
уживају много ограничене мандате и баве се посебним, технократским проблемима
финансија. ОЕЦД, у оквиру које је дуго промовисано корпоративно управљање,
објавила је низ начела. Три сета стандарда су привукла посебну пажњу. Први су
међународне смернице Одбора за међународне рачуноводствене стандарде, уз учешће
Међународне федерације рачуновођа, у којима се одређују како се поједине врсте
трансакција и догађаја морају исказати у финансијским извештајима. Други је Радна
група за финансијску акцију (ФАТФ), првобитно конципирана као правила против
прања новца, а од 2001. и против финансирања тероризма.
У међународној финансијској архитектури постоје и институције чији су оснивачки
документи међународни уговори, које су са статусом специјализованих агенција УН.
Светска банка и Међународни монетарни фонд (ММФ) спроводе консултације и
надзор са свим својим чланицама, у складу са Споразумом о ММФ (чл. IV).
Међународно финансијско право бави се превазилажењем једноставних препрека у
координацији, као што су недостатак поверења, ризик улагања из односа везаних са
проблемима осигурања. Међународни финансијски прописи имају квалитет јавних
прописа у мери у којој нормирају начела, стандарде и правила доброг управљања, а
истовремено омогућавају флексибилност у погледу примене тако да могу бити
прилагођени локалним потребама и околностима. Ове препреке се
Решавање сукоба
Поред санкције у виду угледа и трошкова на тржишти, случајеви неусклађености са
стандардима могу довести до санкција од стране међународних организација и
финансијских институција. Наиме, ММФ и Светска банка, будући да су уједно и
зајмодавци и извори развојне помоћи, имају дискреционо овлашћење да захтевају
усклађивање са међународним стандардима као услову за добијање кредита. Оне могу
јавно да објаве да се држава чланица не придржава одређених правила или стандарда.
Наведена стратегија повезана је и са институцијама међународног јавног права, попут
Уједињених нација и користи се када државе одбијају широко прихваћене стандарде
међународног права, попут у области људских права и националне безбедности.
Пример дисциплиновања у контексту прилагођавања стандардима је Мултилатерални
140
меморандум о разумевању у окриљу Међународне организације комисија за хартије од

вредности. Према овом инструменту, потписнице ће у оквиру својих надлежности
пружити помоћ потребну за спровођење закона и прописа о хартијама од вредности.
Међународни монетарни фонд се, у вези са својом улогом на основу надзора над
макроекономским управљањем, специјализује у три области јавног управљања: у
транспарентности владиних рачуна, делотворности управљања јавним ресурсима и
стабилности и транспарентности правног окружења у приватном сектору. С обзиром
на то да добро администрирање обезбеђује оправдање за политичке, друштвене и
економске приоритете, оно је непосредно повезано са начелима одрживог развоја.
Будући да институције уређују економске, друштвене и односе у вези са животном
средином, неки аутори, полазећи од одрживог развоја као „начина структурирања
размишљања, одлучивања и акција“, односно „процеса на који се дистрибуирају
информације“ изводе закључак да је добра администрација саставни део одрживог
развоја и да представља његову четврту, институционалну, димензију.
У оквиру међународног финансијског права остварује се и јавноправна функција. Осим
преко ФАТФ, развија се у уговорна сарадња против корупције и против подмићивања
јавних чиновника. У тој области усвојене су две конвенције, једна у окриљу УН
(Конвенција УН против корупције, усвојена 2003, СиЦГ је ратификовала 2005. године),
а друга у окриљу ОЕЦД (Конвенција о борби против подстицања страних јавних
службеника у међународним пословним трансакцијама, усвојена 1997. године, није
ратификована у нашој земљи). На тај начин се, поред дужности држава да обезбеде
примену стандарда поступања ФАТФ против прања новца и финансирања тероризма,
афирмише међународноправна обавеза активног сузбијања корупције и мита.
Најопштије посматрано, међународно финансијско право испољава више
координацијске, него субординацијске одлике. Оно још увек нема универзалан
карактер, будући да се многа финансијска права међусобно разликују док су неке
норме нису прихваћене у неким националним правима. У последње време се сусрећемо
са развојем наднационалног пореског права на регионалном нивоу, у оквиру ЕУ, али се
и мешу ти правилима нека примењују непосредно, док друге тек треба применити у
националним правним порецима држава чланица.
141

Uvod U Savremeno Međunarodno Javno Pravo

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Uvod U Savremeno Međunarodno Javno Pravo

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Мирослав Стевановић, Увод у савремено међународно јавно право

3.2.1.3. Надлежности међународних организација

5.1. Мирно решавање спорова

Режим пловидбе на Дунаву

1. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

У римском праву нормативно је била заокружена грана која је уређивала односе

судова...“1 У том смислу, и Статут Међународног војног суда у Нирнбергу као

Посебности међународног јавног права имају објективан узрок, будући да проистичу

1.4.1. Природноправна школа међународног права

1.4.2. Позитивноправна школа међународног права

Трипелово схватање, о постојању заједничке воље, обележило је раскид са строгим

Постпозитивистичка учења, постпозитивизам и постмодернизам, заснивају се на

међународни уговори и обичаји су извор међународног права, док унутрашње право

правило (трансформација) или признавањем правне снаге правилима међународног

дозвољене самопомоћи, мерама реципроцитета и опозивом дипломатских

 забрана употребе силе,

2. ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

Неки елементи не утичу на међународни карактер уговора. То су назив уговора, његова

стварањем новог обичајног правила, дотрајалошћу, или закључењем кодификационог

поводом спорног питања, проналази зајендички именитељ у низу правних норми и

(резолуције) којима се на општи начин тумачи статут; и опште унутрашње одлуке. У

проистиче из материјалних извора, или индиректан, уколико се користи за тумачење

што је више од одсуства правног обвезивања, али мање од правила међународног

3. СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Уколико је освајање територије извршено силом или претњом силом, не може се

Обично се сматра да опште признање представља пријем у УН. Пријем у чланство

У међународном праву, државе су теоријски једнаке, без обзира на њихову снагу,

правом. Повеља УН не прецизира сва питања која спадају у домен искључиве

Сукцесија држава представља правну установу везану за промену територијалног

држављанство државе сукцесора или предходне државе у одређеном временском

поред држава, укључивати и друге ентитете“.30 Ово одређење је прецизније од њеног

Међународне организације су субјекти међународног права и као такве су везане

Територијалну јурисдикцију има над простором седишта, у погледу уређења бар

и организација ЕУ за штету коју проузрокују њени органи и службеници у вршењу

поретци држава којима припадају. Данас, заговорници таквог мишљења зависност

афирмисале правило обичајног права да роб који се склони на брод уговорнице

Конвенција о правном полозају лица без дрзављанства усвојена је 1954. године на

Постоји пракса да државе закључују билатералне споразуме, којима узајамно

субјективитета – правном способношћу (ко може бити носилац права и обавеза) и

Она се огледа у оба вида, пословној и деликтној способности. Отуда, Међународни

недозвољени промета одређеним супстанцама), због кршења норми о заштити животне

У теорији не постоји општеприхваћена подела уговора међународних организација.

4.2. Закључивање и ступање на снагу међународног уговора

4.2.1. Преговори, усвајање текста и аутентификација текста

Када се постигне сагласност и утврде начела на којима уговор треба да почива,

обавезивање. Четврто, све чешће се нацрт текста уговора израђује у оквиру

4.3.2. Временска примена уговора

организацији поверава јурисдикција над територијом изван њеног седишта која

Уговори и треће државе

4. Ако чланице ранијег уговора нису све чланице доцнијег уговора:

Одредбе националног права о надлежности за закључивање уговора

успостављања судске надлежности пред МСП конвенцију нису ратификовали САД,

користи са истим значењем; в) уколико је могуће посебне одредбе се неће тумачити

Супротстављени интереси међународних субјеката изазивају међyнародне спорове.

се образује ради решавања конкретног спора и њена функција је органичена на

споразумом или ако суд одлучи да је потребна. Писмени поступак обухвата

економска, политичка, дипломатска и хуманитарна. Она се разликује од других облика

уређено је у чл. 4: „[Ч]ланство у УН отворено је свим мирољубивим државама које

УН представљају заједницу суверених држава, засновану на начелу суверене

6.4.1. Савет безбедности

зависи функционисање целокупног механизма (за судије Међународног суда правде,

Оснивачи УН пошли су од сазнања да стабилност тек постављеног политичког система

резолуције који је представљао de facto ревизију Повеље УН, у смислу де су