ПРВИ КОЛОКВИЈУМ ИЗ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

1. ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ, НАСТАНАК И РАЗВОЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Појам: Назив облигационо право има своје синониме. Синоними облигационог права су:
тражбено право, дуговинско право, обвезно право. Код нас су најчешће у употреби
облигационо право и обвезно право јер најпотпуније изражавају суштину односа којих се
тичу. Облигационо право обухвата ону врсту односа који се називају облигационим
односима (облигацијама). То су грађанскоправни односи између одређених лица која су
једно другом обавезана на одређено понашање и представља грану грађанског права, али
је повезано и са стварним правом. Облигационо право је претежно право промета робе и
услуга, оно се не бави стеченим вредностима, односно већ створеним правним стањима и
њиховом заштитом, него стварањем и променом таквих стања. Путем облигационих
права врши се промет стварних права, омогућује се њихов прелазак са једног правног
субјекта на другог, а за то су потребне облигационоправне обавезе. Онај у чију је корист
такво располагање учињено без одговарајуће обавезе сматра се неосновано обогаћеним и
биће дужан да примљено врати (погледати пример у књизи страна 26.)
Израз “облигационо право” означава у једном смислу грану грађанскоправне науке која
изучава облигационе односе и норме које те односе регулишу, а у другом смислу
позитивно право – скуп правних норми које регулишу облигационе односе. Облигационо
право нема за предмет изучавања јединствену област друштвених односа, већ се
интересује за облигационе односе у најширем смислу.

Значај: Облигациони односи чине најчешће правне односе међу људима. Они битишу
свуда где постоје и човекове потребе за исвесним материјалним и духовним добрима која
се размењују на тржишту. Највећи део својих свакодневних потреба задовољавамо
ступајући у облигационе односе (куповина хлеба, новина, аутобуске карте итд.).
Облигационо право омогућава појединцима да своје материјалне и духовне потребе
подмире у мери коју они сами слободно утврђују. Без облигационих односа расподела
добара међу људима била би готово немогућа. Значај облигационог права као научне
дисциплине може се мерити значајем друштвених односа које називамо облигационим
односима. А облигациони односи битишу не само у областима друштвеног живота које
наткриљује разгранато стабло грађанског права, него и у областима које покривају
остали делови правног система. Стога се може рећи да је облигационо право општи део
свих права јер садржи основна правила за све облике дуга. Сва правна добра (имовинска и
неимовинска) заштићена су нормама облигационог права. Њихово непоштовање
недопуштеним радњама повлачи за собом обавезу надокнаде штете, а то је типична
облигационоправна обавеза.

Настанак: За грађанско право може се у целости рећи да представља непосредну

надградњу на робноновчаним односима, а пошто је облигационо право дело грађанског
права, то важи и за њега. Настало је у оном тренутку када су се развили робна
производња и размена. Као непосредни пратиоци робне привреде јавили су се институти
облигационог права и то: продаја, зајам у житу, послуга, најам, залога и надокнада
штете. Робноновчане односе чине углавном институти облигационог права, и то
најчешће уговор, као правни инструмент без кога је робна размена немогућа. У прво
време ове установе су примитивније и знатно другачије од истоимених установа
данашњег облигационог права. У средњем веку, развој облигационог права бива
заустављен враћањем на натуралну привреду, касније обновом тржишне привреде и
робноновчаних односа, оно поново оживљава. Облигационо право потпуно се развило у
XIX веку, у доба настанка капитализма и капиталистичких односа у привреди. Тада се
врше и системске кодификације грађанског, односно облигационог права, у форми
законика.

1
Сви правни односи, па и облигациони, условљени су конкретним економским односима
друштва. Облигационо право које иначе садржи веома апстрактне правне категорије и
принципе, стално се развијало, и на развој није ни до данас завршен.
Преображај облигационог права нарочито је видљив у његовом посебном делу,
развијенији и разноврснији друштвени односи условљавали су настанак нових типова
уговора, док су стари типови ишчезавали са нестанком односа који су их изазвали.
Преображај је видљив и у општем теоријском делу облигација. Многи принципи римског
права постали су веома скучени, па их је ваљало мењати и допуњавати (нпр. могућност да
се уговор закључи у корист трећег лица, коју римско право никада није признавало).
Ипак, облигационо право је релативно најстабилнији део грађанског права, јер је мање од
осталих подложно променама, оно се и данас служи великим бројем правних појмова који
потичу из римског права, јер они садрже извесну општост за потребе робног промета и
пружања услуга и заједничка су за све културне народе.

2. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА; НАЧЕЛО САВЕСНОСТИ И ПОШТЕЊА

Донет 30. марта 1978. год, ступио на снагу октобра исте године. Претходио му је
преднацрт “Скица за Законик о облигацијама и уговорима” проф. Михаила
Константиновића као полазна основа доцније текста који је припремила Подкомисија
Савезне скупштине за израду закона о облигационим односима. Касније су уследиле 3
његове измене и допуне (''Службени лист СФРЈ'', бр. 29/78, 39/85, 57/89, 31/93). Био је
пропис савезног карактера када је донет, а касније одвајањем република, свака га је
задржала као републички закон. Његове одредбе су опште природе, те његове одредбе не
важе за оне облигационе односе који су регулисани другим законима (закон о промету
непокретности, одговорност за штету коју проузрокује животиња или грађевина, уговор
о поклону итд.), одредбе овог закона могу се примењивати само онда када неко питање
из облигационог односа није посебним законом уређено.

ЗОО је први југословенски закон ове врсте. Пре његовог доношења наша земља није
имала јединствен законски пропис о овој проблематици, у различитим деловима земље
били су на снази три закона који су уређивали ту материју: српски Грађански законик,
аустријски Општи грађански законик и црногорски Општи имовински законик.
За облигационе односе између друштвених правних лица примењиване су Опште узансе
за промет робом. Многа правна правила из раније важећих правних прописа нису била у
складу са начелима новог друштвеног и правног система, стога су судови били
принуђени да сами формулишу или да корсте готова правна правила која су одговарала
новом друштвеном уређењу. При таквом стању ствари није увек било могуће обезбедити
и јединствену судску праксу. ЗОО је управо правни акт који је требало да обезбеди то
јединство. Он прописује јединствена правна правила која веже не само за читаву земљу,
већ и за све учеснике у облигационим односима. Законодавац је правна правила подигао
на степен општих правних норми који ће убудуће важити за све учеснике у
облигационим односима.

Начело савесности и поштења: ЗОО сврстава га у своја најзначајнија овлашћења и

формулише га императивно: ''У заснивању облигационих односа и остваривању права и
обавеза из тих односа учесници су дужни да се придржавају начела савесности и
поштења'' (чл. 12). Тиме је речено да правну заштиту може очекивати само онај субјект
који поступа савесно и поштено. Ова идеја исказана је у Општим узансама за промет робе.
ЗОО полази од тога да се савесност и поштење не поклапају, него узајамно
допуњавају. Законска норма која се тиче начела савесности и поштења поставља
правним субјектима један максимално апстрактан захтев (тзв. генерална клаузула).
Норма не садржи неко прецизно мерило о томе како ваља поступити.

2
Захтеви који произилазе из ове правне норме субјекти треба да спознају у свакој
конкретној ситуацији, а у случају спора међу њима да их прецизира суд.
Ово начело омогућава суду да даље израђује и усавршава право руководећи се моралним
принципима друштва. Ово је врховно начело облигационог права и у стању је да
ограничава важност свих осталих правила уколико су у супротности са овим начелом.

3. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ ТРАЖБИНЕ; КОРИСТ ПОВЕРИОЧЕВА ОД ЧИНИДБЕ

Реч тражбина или потраживање означава потребу да се нешто учини. Овај појам
предпоставља да онај ко нешто тражи, има право и на тражено. Тражбина је апстрактан
и типичан облигационоправни појам који подразумева утуживо право на чинидбу
или захтев. Тражбина обухвата право једног учесника да захтева извесну чинидбу
од другога.

Чинидба као предмет тражбине: Тражбина представља право да се од другога захтева

одређено понашање, а то понашање представља предмет тражбине, коју чине овлашћење
да се од друге стране захтева одређено понашање, тј. оно што представља предмет
тражбине. Тражбина има своју садржину већ у тренутку постанка, док је предмет нешто
што није одмах присутно, што ће тек настати при извршењу, уз могућност да никада не
наступи. Предмет је оно на шта је усмерена садржина тражбине. Дуговање одређеног
понашања није исто што и само то понашање. Дуговање је садржина, а понашање је
предмет тражбине. Чинидба означава вршење или обављање неке радње, а затим и саму
радњу, односно функцију. У правном смислу, чинидба не подразумева само радњу у
позитивном смислу, већ и нерадњу, стога чинидба подразумева чињење и нечињење,
односно трпљење. Чинидба некада подразумева радњу, а некада и резултат радње.
Са обзиром на постигнути резултат, чинидбе могу бити:

 чисто физичке – састоје се у  чисто правне – творе искључиво

примени материјалног света правне последице
(све врсте занатских услуга) (предаја ствари у својину купцу)

Постоје и чинидбе код којих се и не поставља питање резлтата; случај код чинидби које
се састоје у пропуштању, ту је за испуњење обавезе довољно само задато понашање.

Корист повериочева од чинидбе: Чинидбом се подмирује одређени повериочев интерес, а

уколико такав интерес недостаје, тражбина не може настати, али када он престане да
постоји или буде намирен, тражбина се гаси. Повериочева корист од чинидбе углавном је
имовинске природе, јер своју цену у економској размени имају не само ствари и њихова
употреба, него и услуге и производи духовног рада. Путем чинидбе може се подмирити
сваки интерес повериочев, не само имовински. (Чинидба која представља предмет
обавезе мора бити подобна економској процени и мора задовољити неки повериочев
интерес, макар и неимовински.) Није свака тражбина актива у имовини повериоца, а
пасива у имовини дужника. Потребно је да дугована чинидба буде подложна новчаној
процени - да има своју новчану вредност или да се може прибавити за новац. То значи да
свако понашање није подесно да буде предмет тражбине (лична интима човека,
вероисповест, љубав, пријатељство...). Сваки интерес који је друштвено оправдан може
се задовољити кроз предмет тражбине. Неимовински интереси повериоца може се
претворити у имовински, ако дужник не изврши своју обавезу и тиме проузрокује
материјалну надокнаду штете повериоцу. У том случају, давање надокнаде повлачи за
њега имовински издатак, а за повериоца имовинско обештећење.

3
4. САДРЖИНА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

Садржину облигационог односа чине:

 једна или више  обавезе узајамне  права

облигација обзирности преображавања
 тзв. споредна права  права на приговоре

Једна или више облигација: Свака облигација тиче се једне чинидбе, учесници
облигационих односа имају обостране и узајамне обавезе на неку чинидбу. Те обавезе
могу бити двојаке: примарне и секундарне. Примарне обавезе су оне са којима настаје сам
облигациони однос и које одређују његов тип. Секундарне су оне обавезе које не настају
када и облигациони однос, већ уколико буду прекршене примарне обавезе.

Споредна права: Реч је о правима која служе обезбеђењу тражбине и трају само док се
тражбина не подмири.

Обавезе узајамне обзирности или посебне обавезе: Ове обавезе се темеље на законској
норми која од страна у облигационом односу захтева да се при заснивању тих односа и
при остваривању права и обавеза придржавају начела савесности и поштења. Садржина
тих обавеза већином није одређена у тренутку постанка облигационо односа, већ зависи
од даљег тока ствари. Субјекти су дужни да се један према другоме односе онако како је у
датој ситуацији потребно. Када обавезе нису унапред одређене, није ни могуће тражити
њихово испуњење. Обавезе узајамне обзирности имају помоћну улогу: оне не улазе у
садржину чинидбе у правом смислу, мада стоје са њом у унутрашњој вези. У њих спадају:
обавеза да се предузму одређене мере ради спречавања штете, да се разјасне постојеће
опасности везане за употребу ствари итд. Реч је о обавезама страна у облигационом
односу да се једна према другој опходе онако како се, с обзиром на циљ облигационом
односа и врсту чинидбе, може очекивати од савесних и поштених пословних партнера.

Права преображавања: Она се састоје из овлашћења учесника да својом једностраном

вољом изазову жељено правно дејство. По свом карактеру та овлашћења су различита.
Некима од њих се може преиначити садржина облигационог односа (право избора између
више алтернативних обавеза, право да се одустане од уговора и захтева надокнада
штете...). Другима се облигациони однос може окончати и њих називају негативна права
(право побијања, право опозивања датог налога). Трећима се може засновати
облигациони однос (нпр. може прихватити понуду и тиме довести до настанка уговора).

Право на приговоре: Оно је слично негативним правима преображавања, јер је уперено

против захтева друге стране. Његова сврха је да се тај захтев одбије, зато што се
постојање тражбине негира или да се макар одложи њено испуњење (приговор
застарелости, приговор преклузије, приговор неиспуњеног уговора и приговор предходне
тужбе).

5. НЕУТУЖИВЕ ТРАЖБИНЕ

Постоје тражбине којима недостаје особина утуживости. Међутим, то не мења чињеницу

да дужник дугује. Уколико изврши своју обавезу, мора при томе остати. Дужник не може
захтевати повраћај датога, зато што га поверилац није могао принудити на исплату.
Пошто испуњењем гаси свој дуг, акт испуњења није поклон. Неутуживе тражбине обично
се називају природне или натуралне облигације. Овај назив потиче из римског права.
Римљани су имали назив obligatio tantum naturalis, који је означавао правно непотпуну
обавезу. Такве обавезе настале су из уговора који су склапали робови.

4
Касније је појам натуралне обавезе примењен и на обавезе које преузме лице млађе од 25
година, без учешћа свог стараоца. У теорији се користе изрази непотпуне или несавршене
облигације, облигације са слабијом санкцијом, дугови без одговорности и сл. Три основне
врсте неутуживих тражбина су:

1) застареле тражбине
2) тражбине из уговора о допуштеној игри и опклади
3) тражбине из уговора који нису склопљени у одговарајућој доказној форми

Од неутуживих тражбина треба разликовати несамосталне обавезе. Могуће је да неко

дугује извесну радњу, али поверилац извршење те радње не може захтевати ни преко ни
мимо суда. Он може једино захтевати надокнаду штете, ако добровољно испуњење
изостане услед дужникове кривице.

6. ВРСТЕ ОБАВЕЗА С ОБЗИРОМ НА СВОЈСТВА

Позитивне и негативне обавезе: Дужник је најчешће обавезан да изврши неку радњу за

повериоца, да му нешто да (dare) или учини (facere). У том случају каже се да је обавеза
позитивна. Радња може бити физичка (предаја ствари, орање њиве) или правна (изјава
воље, уступање права). Али, обавеза се може састојати и у пасивном дужниковом држању,
у уздржавању од нечега што му је иначе допуштено да чини. Обавеза која има такав
изглед је негативна (обавеза да се не подиже грађевина на властитом земљишту, да се
не стиче или не отуђује неко право). Негативне обавезе могу се сводити и на неко
трпљење да сам поверилац чини нешто што према општим правилима не би смео
чинити. Негативне обавезе имају некада секундарни карактер, тј. представљају допуну
главне обавезе дужника која је позитивна (обавеза закуподавца да не омета закупца у
коришћењу ствари). Негативне обавезе тичу се чешће главне чинидбе (таква је обавеза
једне стране према другој да се уздржи од закључивања извесног уговора са неким трећим
лицима). Између позитивних и негативних обавеза постоји правно значајна разлика.
Пропуштене радње, на пример, могу се накнадно предузети и учињени пропуст
исправити. Код негативних обавеза то није могуће.

Личне и неличне обавезе: Свака обавеза из облигационог односа има лични карактер, у
том смислу што важи само за одређеног дужника и не тиче се трећег лица. Неке од њих су
такве да их не може испунити нико други осим дужника; јер његове физичке или духовне
снаге карактеришу чинидбу (обавеза сликара да изради слику - у овом случају каже се да је
обавеза лична). За разлику од њих постоје неличне обавезе, чије испуњење од стране
самог дужника није неименовано да би се задовољио повериочев интерес. Њих може
испунити и свако треће лице уместо дужника (све обавезе које се тичу исплате одређене
суме новца, обавеза која се састоји у предаји неке друге заменљиве ствари).

Краткотрајне и дуготрајне обавезе: Краткотрајним обавезама називају се оне које се

концентришу на један одређени тренутак у коме се оне испуњавају (обавеза да се
повериоцу преда нека ствар или да се плати нека свота новца, а када то буде учињено
облигациони однос се гаси). Дуготрајне или сложене обавезе имају другачији карактер,
јер представљају трајно испуњење од стране дужника или понављање истих поступака у
одређеним временским размацима (обавезе које се састоје из нечињења - њих дужник
испуњава у сваком тренутку уздржавања, али облигациони однос као целина траје и даље,
све док не истекне рок његове важности). И позитивне обавезе могу бити дуготрајне
(обавеза издржавања, обавеза плаћања премија осигурања).

Дељиве и недељиве обавезе: Ова подела врши се с обзиром на то да ли се обавеза може

разделити на више аликвотних делова, без штете по суштину ствари на коју се односи.

5
Ако је то могуће, обавеза је дељива (обавеза да се испоручи тона брашна или да се плати
1000 динара, па се та количина испоручи или уплати у деловима, а битно је да укупан збир
ствари не буде мањи од дугованог). Ипак, дељиве обавезе се по правилу испуњавају
одједном. Ако је предмет тражбине ствар коју није могуће поделити на мање аликвотне
делове, а да се при томе не дира у њену суштину, обавеза је недељива (обавеза да се
преда жива животиња, да се сашије одело). Ове обавезе због њихове природе није могуће
испуњавати у деловима, него се то мора учинити одједном.

7. ИНДИВИДУАЛНЕ И ГЕНЕРИЧКЕ ОБАВЕЗЕ; КУМУЛАТИВНЕ ОБАВЕЗЕ

Обавеза предаје ствари може се односити на ствар која је одређена особено или само по
врсти. У зависности од тога, облигације могу бити индивидуалне и генеричке.
Индивидуална облигација је она облигација која се тиче ствари чији је идентитет
известан, а то значи да дужник, мимо дуговане ствари, не може дати ниједну другу ствар.
Индивидуалне обавезе се, по правилу, односе на неку незаменљиву ствар и у том случају
не постоји никаква разлика између предмета облигације и предмета испуњења. У случају
да предмет облигације пропадне, облигација се гаси, јер се она не може надоместити
ниједним другим предметом. Насупрот индивидуалним, постоје и генеричке обавезе.
Оне се тичу предаје ствари чији идентитет није известан. Таква ствар је одређена само
према општим обележјима која су својствена свим стварима одређене врсте. Из тог рода
дужник може дати било коју ствар. Предмет обавезе је у овом случају знатно шири од
предмета испуњења. По правилу, предмет генеричких обавеза чине заменљиве ствари,
које се одређују према броју, тежини, мери и сл. Постоји могућност да се генеричка
облигација индивидуализује. То значи да дужник није у могућности да да било коју ствар
из одређеног рода, већ је ограничен и круг ствари из којих се може испунити обавеза ужи
од круга који чине све ствари одређене врсте (дужник има обавезу да испоручи сандук
вина, али не било ког вина, већ вина из одређеног винограда). У случају да виноград
пропадне, доћи ће до гашења облигације, баш као код индивидуалних облигација. Ризик
случајне пропасти ствари одређене по роду сноси дужник, док ризик случајне пропасти
индивидуално одређене ствари сноси поверилац.

6
Подврсту генеричких чине ограничене генеричке обавезе. Оне се тичу ствари коју ваља
узети из ограничене залихе ствари одеђених по роду (две овце из једног стада). Такве
обавезе нису индивидуалне, јер се не зна која ће управо ствар бити предмет испуњења, а
нису ни генеричке, јер круг ствари из којег се обавеза може испунити ужи је од круга који
чине све ствари односно врсте. Дужник не може ни у овом случају дати ствар испод
средњег квалитета. Он сноси ризик делимичне пропасти услед случаја, све док је
испуњење могуће из остатка ствари. Али, ако пропадне цела залиха, обавеза се гаси.

КУМУЛАТИВНЕ ОБАВЕЗЕ: Кумулативне обавезе су оне обавезе где дужник дугује

повериоцу два или више предмета (чинидбе, престације), али тако да је дужан све да их
изврши. Уколико није другачије уговорено, све чинидбе имају се извршити у исти мах, не
у различито време. Ако извршење једне постане немогуће услед узрока за који дужник не
одговара, последице зависе од тога да ли је поверилац заинтересован за преостале
чинидбе. Ако јесте, дужник их дугује и даље све док не испуни. Али, ако поверилац за њих
није заинтересован, обавеза се гаси.

8. АЛТЕРНАТИВНЕ ОБАВЕЗЕ

Алтернативна обавеза спада у дугове који се тичу чинидбе што није одређена, него је
само одредљива. Обавезом је обухваћено више могућих чинидби, али је неизвесно која ће
од њих бити извршена. Дужник дугује више различитих чинидби, али да би се ослободио
обавезе, није потребно да их испуни све, него само једну од њих. Која од њих ће то бити,
зависи до воље лице које има право избора, а то право може припадати дужнику,
повериоцу или неком трећем. Алтернативна обавеза није условна, неизвесност не
постоји по питању тога да ли се нешто дугује, него која ће од дугованих чинидби бити
извршена. Ако то не зависи ни од субјеката облигационог односа нити од трећег лица,
него од других околности, тада је реч о условном дугу.
Поједине дуговане чинидбе код алтернативне обавезе треба да се разликују по предмету,
не само по начину или месту испуњења. Алтернативна обавеза не постоји у случају када
се дугује једна чинидба, а уколико се она не изврши, на њено место треба да наступи нека
друга. У пракси се овакве обавезе не појављују тако често. Поједине ствари које се
алтернативно дугују могу бити одређене индивидуално или по роду, што упућује даље на
потребу поређења алтернативних са генеричким обавезама и између њих постоје
сличности и разлике.

СЛИЧНОСТИ:

 предмет и једне и друге обавезе у почетку није одређен, него је само одредљив; та
релативна неодређеност се отклања путем посебне конкретизације предмета
испуњења
 пропаст неког предмета од укупне количине из које обавезу ваља испунити, не
доводи до гашења обавезе ни у једном ни у другом случају
 и код једне и код друге обавезе једном од субјеката је, у крајњој линији, свеједно која
ће ствар бити предмет испуњења

РАЗЛИКЕ: Међутим, ове обавезе нису обавезе истог типа. За алтернативну обавезу битно
је да је страна која има право избора може одабрати баш ону ствар коју највише жели.
Код генеричких, ни за дужника ни за повериоца није, по правилу, битна особеност
дуговане ствари, него њено генеричко обележје. Код ње се не врши избор, већ се ствар
издваја из одређене масе ствари.

7
Право избора једне од дугованих чинидби: Право избора између два или више предмета
може имати дужник и поверилац, или извесно треће лице. О томе одлучују стране
уговорнице или законодавац. Али, ако другачије није ни уговорено нити је законом
прописано, право избора припада дужнику. У случају када право избора припада
дужнику, па се њиме не користи, поверилац не може бирати сам, уместо дужника. Он
једино може захтевати алтернативно испуњење и одлука суда такође мора гласити
алтернативно. Тек ако дужник не испуни обавезу, ни после правоснажне судске пресуде,
поверилац може захтев за принудно извршење уперити, по властитом избору, на једну
одређену ствар од више дугованих. Но, и у том стадијуму дужник још има могућност да се
користи својим правом избора, све док једна од дугованих ствари не буде потпуно или
делимично предата повериоцу. Међутим, ако право избора припада повериоцу, па се он
не изјасни о томе у року одређеном за испуњењ,е запада у поверилачку доцњу. Дужник га
може позвати да избор учини и зато му одредити накнадни рок, па ако поверилац тај рок
пропусти, његово право избора прелази на дужника.
Али, ако је избор требало да изврши извесно треће лице па то не учини свака странка у
облигационом односу може захтевати да избор изврши суд. Изјава којом се врши избор
има карактер једностране изјаве воље. Неопозива је по правилу и може се извршити у
било којој форми, изричито или конклудентним радњама и постаје пуноважна када за њу
сазна друга страна. Ако је ствар послата, избор се сматра учињеним у тренутку када
друго лице прими обавештење о пошиљци. Али, кад дужник пошаље одређену ствар не
знајући да има право извора, може тако учињену изјаву о избору побијати због заблуде и
извршити другачији избор. И поверилац може прећутно извршити избор онда кад је на
то овлашћен. Има право да побија претпоставке о избору, уколико није знао за своје
овлашћење да бира, под условом да је у стању да врати дужнику ствар коју је од њега
примио.
Избор представља акт воље којим се сложена алтернативна обавеза претвара у просту.
Изјава о избору спада у тзв. права преображавања. Она мења правни однос између
дужнника и повериоца делујући резолутно ма све оне чинидбе које нису изабране.
Алтернативна обавеза је безусловна и једино је њен предмет у почетку био одредљив,
али се избором претворио у одређен.

Немогућност испуњења неке од дугованих чинидби: Ако испуњење једног од дугованих

предмета постане немогуће услед узрока за који не одговара ниједна страна у
облигационом односу, дуг се своди на преостале могуће предмете. Али, ако је
немогућност испуњења изазвана кривицом једне стране, последице зависе од тога која
од њих има право избора.

1. Ако право избора има поверилац, па испуњење једног предмета обавезе постане
немогуће његовом кривицом, он може захтевати неки од преосталих могућих
предмета али је дужан да плати надокнаду за онај чију је немогућност скривио
или да изабере немогући предмет и тако угаси обавезу.

2. Ако право избора припада повериоцу, а немогућност испуњења једног од

предмета обавеза скриви дужник, поверилац може да захтева или преостали
предмет или надокнаду вредности онога који се не може испунити.

3. Ако право избора припада дужнику, па испуњење неког од дугованих предмета

постане немогуће његовом кривицом, он може дати повериоцу неки од
преосталих предмета.

4. Ако право избора припада дужнику, а испуњење једно од дугованих предмета

постане немогуће кривицом повериочевом, дужник може изабрати немогући
предмет и тако угасити обавезу.

8
9. ФАКУЛТАТИВНЕ ОБАВЕЗЕ

Факултативне обавезе су оне обавезе код којих се само један предмет дугује, али
дужник има могућност да се ослободи и ако испуни повериоцу неки други одређен
предмет. Будући да постоји могућност да се дугована чинидба замени и испуни другом
одређеном чинидбом, сматра се да код ових обавеза постоји један предмет који се дугује,
а више предмета којима се дуг може исплатити. Овлашћење да се дугована чинидба
замени другом назива се facultas alternativa. Оно се установљава правним послом или
законом, а може припадати дужнику или повериоцу.

Кад овлашћење за замену има дужник: У овом случају дужник дугује извесну чинидбу
али је овлашћен да, уместо ње, изврши другу одређену чинидбу и да се тако ослободи
обавезе. Типичан случај такве обавезе по римском праву била је обавеза робовласника да
надокнади штету коју је другоме проузроковао његов роб, или да му уступи роба.
Поверилац је овлашћен да захтева само дуговану чинидбу, док дужник може своју
обавезу испунити и недугованом (факултативном) чинидбом.
Дужниково овлашћење за замену код факултативних обавеза је квалитативно другачије
од права избора код алтернативних обавеза. Док је право избора неопозиво, овлашћење
за замену није. Кад се дужник изјасни за факултативну чинидбу, он ни од тог тренутка
њу не дугује. Његова изјава не мења ништа у облигационом односу тако да поверилац и
после тога може захтевати само испуњење дуговане чинидбе. И дужник задржава
могућност да се обавезе ослободи испуњењем једне или друге чинидбе, све док
поверилац у поступку принудног извршења не добије потпуно или делимично предмет
обавезе. Међутим, ако испуњење дуговане чинидбе постане немогуће, правне последице
зависе од узрока немогућности. Ако дужник није за њега одговоран, његова се обавеза
гаси. Али, ако је одговоран, дугује надокнаду штете. Поверилац може од њега захтевати
само надокнаду, док је дужник властан да уместо надокнаде изврши факултативну
чинидбу. Будући да је извршење факултативне чинидбе дужникова привилегија, не
његова дужност, њу поверилац не може захтевти ни у ком случају. Но, ако извршење
факултативне чинидбе постане немогуће, обавеза да се испуни дугована траје и даље.
Једина је последица тога што дужник губи могућност да дуговану чинидбу замени.

Када овлашћење за замену има поверилац: И у овом случају дужник дугује извесну
чинидбу, али је поверилац овлашћен да уместо ње, захтева извршење друге одређене
чинидбе. Ако се поверилац не користи својим овлашћењем за замену, дужник може
извршити једино чинидбу коју дугује, и тако се ослободити обавезе. Он не мора чекати да
се поверилац изјасни (осим ако је уговорен рок за изјашњавање), јер је чинидба коју дугује
унапред одређена. Ствар је искључиво повериочева да се брине о свом овлашћењу и да га
употреби на врeме. Уколико чинидба коју дужник дугује постане немогућа, последице
зависе од узрока немогућности. Ако је за узрок дужник одговоран, постоји његова
обавеза да надокнади штету. Али поверилац може, уместо надокнаде, захтевати
факултативну чинидбу. Уколико дужник није одговоран, обавеза се гаси.

10. НОВЧАНЕ ОБАВЕЗЕ

Под новчаним обавезама се подразумевају обавезе које се тичу плаћања одређене или
одредљиве своте новца. Оне су најчешће и најзначајније. Чинидба се састоји у плаћању
извесне суме новца. У функцији надокнаде штете, новац је у стању да замени скоро сваку
другу чинидбу, под условом да се она не испуни никако или бар како ваља.
Новац је покретна ствар, служи као мерило вредности правних добара свих врста и
користи се као опште средство размене (новац у ужем смислу). Новцем се сматрају, не
само домаћи, него и инострани новчани знаци (новац у ширем смислу).

9
Новац је ствар одређена по роду – не дугује се, по правилу, одређена новчаница, већ
одређена сума или вредност новчаница. Међутим, под новцем у ужем смислу се
подразумевају искључиво средства размене утврђена прописима домаће земље. То
својство новца се назива ''принудни курс''. Новац у ужем смислу чини законско
средство плаћања на територији одређене земље и састоји се из папирних
новчаница (банкнота) и кованог новца. Вредност означена на новчаницама
представља њихову номиналну вредност и њу гарантује држава. Осим ње, постоји и
унутрашња вредност новца која се изражава у његовој куповној моћи и та моћ је
променљива, јер зависи од услова на тржишту. Вредност новца једне земље у поређењу са
новцем других земаља чини његову курсну вредност. Од куповне моћи и курсне
вредности треба разликовати вредност материјала од кога су новчани знаци
направљени.
Новац у правном смислу речи подразумева и тзв. обрачунски новац, који служи за
безготовинска књиговодствена плаћања. Онај ко плаћа не даје повериоцу готовину, него
своје потраживање наспрам банке или неке друге финансијске институције. Тим
потраживањем не располаже одмах, него тек кад се умеша треће лице, а то је банка. За
повериоца настаје додатни ризик, јер банка може постати платежно неспособна.
Правно гледано, плаћање обрачунским новцем представља неку врсту давања ради
испуњења, са којим поверилац треба да се сагласи. Плаћање путем обрачунског новца
претпоставља да и исплатилац и прималац исплате имају своје трговачке рачуне (конта)
код неке банке. Ако они наизменично мењају улоге дужника и повериоца, тада је
потребно да њихова међусобна потраживања, односно плаћања буду приближно
уравнотежена, да би се могла угасити пребијањем. Ако су плаћања неравномерна,
задоцнела или се уопште не извршавају, поверилац може доспети у стање
инсолвентности, које га може одвести у стечај. Тај ризик се обично предупређује чешћим
изавнавањем тзв. ''негативних салда''.

СРЕДСТВО ПЛАЋАЊА: На територији Републике Србије законско средство плаћања је

динар. Средства плаћања чине динар и страна средства плаћања. Страна средства
плаћања јесу девизе (потраживања у иностранству која гласе на страну валуту) и
ефективни страни новац (потраживања у готовини, односно папирни или ковани новац
који гласи на страну валуту). Инструменти плаћања су: чекови, менице, акредитиви,
дознаке, платне картице и други инструменти плаћања – потраживања од издаваоца –
нерезидента, која гласе на страну валуту и могу се уновчити у страну валуту.

КУРС ДИНАРА: Курс динара према страним валутама на девизном тржишту формира се
слободно, у складу са понудом и тражњом девиза. Званични средњи курс динара
формира се на начин утврђен прописом Народне банке Србије. За потребе књиговодства
и статистике примењује се званични средњи курс динара. За обрачун царине и других
увозних дажбина примењује се званични средњи курс динара утврђен последњег радног
дана у недељи која претходи недељи у којој се утврђује износ царине и других увозних
дажбина, у складу са законом који уређује царине.

ОСОБЕНОСТИ НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА: Новчане обавезе сврставају се, обично, у генеричке

дугове. Дужник треба да преда одређену суму новца, а не ствар “средње” или
“одговарајуће каквоће”, као код обичних генеричких обавеза. Недостатак новца не
представља немогућност чинидбе која доводи до гашења дуга, јер дужник одговара
целом својом имовином коју може претворити у новац. Новчану обавезу дужник може
испунити и пре рока. Начелно се дугује онај износ новца на који је дуг гласио на почетку -
принцип монетарног номинализма. Начело монетарног номинализма значи да је дужник
дужан исплатити онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, осим ако закон
одређује нешто друго. Начело валоризма узима у обзир промене вредности новца

10
односно његове куповне моћи (ако вредност новца падне, број новчаних јединица треба
повећати, а ако порасте број новчаних јединица треба смањити).
Сврха валоризације је заштита начела једнаке вредности чинидби. Од начела монетарног
номинализма постоје одступања, а осим тога странке могу уговорити примену тзв.
заштитних клаузула.

ОБЕЗВРЕЂЕЊЕ НОВЦА И ОСИГУРАЊЕ ЊЕГОВЕ ВРЕДНОСТИ: Новчани дуг није дуг

одређене вредности, него одређеног броја новчаних јединица (номиналистички принцип).
Поверилац може претрпети штету ако је, у тренутку исплате, куповна моћ новца
умањена. Законодавац води рачуна о томе кад утврђује правила о надокнади штете, јер
прописује да се висина обештећења одређује према ценама у време доношења судске
одлуке. Судови дозвољавају да се досуђена новчана рента повећа, уколико знатно
порасту трошкови живота.

Што се тиче осигурања вредности новца, повериоци се користе тзв. клаузулама о

осигурању вредности (споразуми по којима дугована сума, у случају кад куповна моћ
новца опада, треба да се ревалоризује помоћу чиниоца који има за основицу “унутрашњу
вредност” новца). Златне клаузуле – дугована новчана свота се израчунава на основу
цене одређене количине злата у време доспелости обавеза (у нашем праву изричито
забрањена). Индексне клаузуле – састоје се из споразума који новчане обавезе везују за
одређене показатеље (индексе) цена (данас најчешће у употреби – нпр. раст цена на мало).
Клаузула ''клизне скале'' - “У уговорима у којима се једна страна обавезује да изради и
испоручи одређене предмете, дозвољено је уговорити да ће цена зависити од цена
материјала и од рада, као и од других елемената који утичу на висину трошкова
производње, у одређено време на одређеном тржишту”. У пракси се примењују најчешће
два облика: описни облик (описно се одређује како ће се уговорена цена прилагођавати
новонасталим околностима) и математичка женевска формула.

11. КАМАТА

Камата је надокнада на коју поверилац има право због тога што је лишен извесне своте
новца коју му неко дугује, под условом да се та надокнада одређује према висини дуга и
према времену његовог трајања. Она се израчунава у процентима од дуговане суме за
једну годину. Потраживање камате не настаје у једном одређеном тренутку, него
постепено, све док постоји главно потраживање. Код уговорне камате постоје тачни
каматни термини, обично се камата на зајам исплаћује годишње. Камата доспева по
истеку године, уколико за одређени случај није прописано нешто друго.
Од камате треба разликовати ренту. Код ренте недостаје потраживање главнице, тако да
се дужникова обавеза исцрпљује у периодичном плаћању одређеног новчаног износа.
Пошто камата представља дуг главнице, она је у односу на њега споредна обавеза.
Ако је исплаћена главница, сматра се да је исплаћена и камата. Камата се не подудара ни
са поступним отплатама дуга (ратама), нити са отписаним сумама на рачун вредности
основних средстава (амортизација), а разликује се и од дела чисте добити што га добија
лице које је новац уложило у одређени посао (дивиденда). Пошто камата претпоставља
дуг главнице, она је у односу на њега споредна и зависна обавеза:

 Уступањем потраживања главнице, претпоставља се и уступање права на камату.

 Ако је исплаћена главница, сматра се да је плаћена и камата.
 Кад застари потраживање главнице, застарело је и потраживање камате.
 Утуживање камате врши се, по правилу, заједно са главним потраживањем.

11
Aко се главно потраживање утужи без камате, сматра се да неисплаћене камате
поверилац опрашта дужнику, па се зато оне не могу утужити накнадно.
Каматно потраживање може се засебно уступити или заложити.
КАМАТНА СТОПА: Висина камате утврђује се обично у процентима од главног новчаног
дуга. Тај износ се назива каматна стопа. Она може бити одређена уговором између
заинтересованих лица и законом (уговорна и законска камата).
Уговорна зависи од понуде и потражње новчаног капитала. Међутим, не постоји потпуна
слобода уговарања каматних стопа, него је она законом ограничена, како би се
онемогућило зеленашење. Утврђена је горња граница до које се може уговорити висина
каматне стопе (максималне уговорне камате између физичких лица не могу бити веће од

каматне стопе која се у месту испуњења плаћа на неорочене штедне улоге). За правна
лица важе посебни правни прописи о каматним стопама (ако је уговорена већа камата од
дозвољене, важи највећа дозвољена стопа камате).
Уколико је уговорена камата, али није одређена њена стопа ни време доспевања између
физичких лица важи каматна стопа која се плаћа на штедне улоге по виђењу, док
између правних лица важи каматна стопа коју банка или друга банкарска
организација плаћа, односно уговара за такву или сличну врсту посла.
Доспела, а неисплаћена камата не може се, по правилу, претворити у капитал који опет
доноси камату (камата на камату). То је императивно законско правило које се
уговором не може мењати, али може се унапред уговорити да ће се стопа камате

повећати, ако дужник доспеле камате не исплати на време. Забрана камате на камату не
важи за кредитно пословање банака и других банкарских организација.

ИСПУЊЕЊЕ НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА: Најчешћи и најуобичајени начин испуњења

доспеле новчане обавезе јесте путем новчане исплате од стране дужника у корист
повериоца. Могуће је новчану обавезу испунити и пребијањем међусобних
потраживања (компензација), уступањем потраживања (цесија), променом
дужника, упутом на другог (асигнација). Новчану обавезу дужник може увек
испунити и пре рока (сматра се да је рок уговорен у његовом интересу). Дужник се
не може унапред одрећи свога овлашћења да новчани дуг исплати пре рока.

12. ВРСТЕ ИЗВОРА ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА У НАШЕМ ПРАВУ

Под изворима облигација подразумевају се правно релевантне чињенице за које

објективно право везује настанак облигационих односа. Извори облигационих односа у
нашем праву се углавном подударају са изворима који су признати и у осталим правним
системима европских земаља. У њих спадају:

1. Уговори – сагласна изјава воље најмање две стране, да се међу њима заснује
одређени облигациони однос. Уговор је најчешћи и најважнији извор
облигационих односа.
2. Проузроковање штете другоме – кад неко проузрокује штету другом, дужан је
да је надокнади, док оштећеник стиче право да тражи надокнаду.
3. Неосновано обогаћење – у облигационоправним односима се дешава да неко
лице стекне одређену корист на рачун другог лица, без правно признатог основа
стицања. Садржину овог односа чини обавеза обогаћеног да корист врати оном на
чији је рачун стекао, а ако повраћај користи није могућ, дужан је да му накнади
штету.
4. Незвано вршење туђих послова или пословодство без налога – ко
самоиницијативно обавља неки туђи посао, а да није обавезан то да ради, стиче

12
 право да од господара посла захтева надокнаду трошкова које је при том имао, па
и награду за учињену услугу. Такво понашање под одређеним условима може
бити узрок настанка облигациог односа између заинтересованих лица.

5. Једностране изјаве воље - поред двостраних изјава воља и једностране изјаве

могу бити извор облигационог односа. То су таква обећања извесне чинидбе за
чију пуноважност није потребна сагласност повериоца. У једностране изјаве воље
које творе облигационе односе спадају: јавно обећање награде и издавање
вредносних папира.
6. Остали извори (брак, сродство, сувласништво, суседство – законске облигације у
ужем смислу)

13. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ УГОВОРА

Појам уговора: Уговор је сагласност воља два или више лица којим се постиже одређено
облигационоправно дејство које се састоји у настанку, измени или гашењу облигације.
Уговор је закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним елементима уговора.
Уговор се може односити на три ствари: уговор као правни акт, уговор као правни однос и
на правни документ или исправу.

а) Уговор као правни акт - Под уговором као правним актом треба разумети размену
сагласних изјава воље између два или више лица, којом се заснива, мења или укида
одређени правни однос. Размена подударних изјава воље јесте један догађај, један чин,
који се обично назива закључење уговора. Као правни акт уговор се нити склапа, нити
раскида, нити поништава, него се њиме зачиње, преобликује или окончава правни однос.
Он је средство, није циљ. Са обзиром на број његових страна, уговор може бити двострани
(билатерални) и вишестрани (мултилатерални). Од уговора треба разликовати тзв.
заједничке изјаве више лица, којима се, на пример, октазује неки правни однос или врши
употреба права избора између различитих алтернативних могућности и овде се воље
међусобно не размењују, већ су те воље паралелне или спојене у једну удружену изјаву
коју чини једно лице, у име свих. Облигациони уговор можемо дефинисати као размену
подударних изјава воље између два или више лица, којим се заснива, мења или укида
одређени облигациони однос. Од уговора треба разликовати ''закључке више лица'', јер они
представљају сагласност воља више лица, али за разлику од уговора код њих се не тражи
сагласност воља свих учесника, већ сагласност већине.

б) Уговор као правни однос - Уговор у смислу правног односа резултат је уговор у смислу
правног акта. Они се један наспрам другог односе као узрок и последица. Правни однос
који је произишао из уговора као правног акта назива се уговорни однос – или просто
уговор. Правни односи што настају сагласном изјавом воља могу бити различитог
карактера: облигационоправни, међународни, па чак и управноправни.

ц) Уговор као правни документ - Реч уговор се користи и као ознака за уговорну
исправу, у којој су исписане сагласне изјаве воља одређених лица. У том смислу се говори
о: слању и потписивању уговора, о броју примерака и слично.

Значај уговора: Уговор као правни акт јесте један од најважнијих извора облигационих
односа. Он је креативни вољни акт самих субјеката облигационих односа. Значај уговора
је највећи у области имовинског права. У овим областима друштвеног живота стално
долази до размене роба и услуга, а уговор је посредник у тој размени. Кад је облигационо
право у питању, уговор има велики значај, јер се њиме могу, не само стварати нови
облигациони односи, већ мењати већ постојећи и укинути исти.

13
14. ПОЈАМ И САДРЖИНА ПРИНЦИПА СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА

Приватна аутономија је индивидуалистички принцип самоодређења, подразумева

слободу сваког појединца да сам производи и обликује своје правне односе, према
властитој вољи. Принцип слободе уговарања подразумева могућност правних субјеката
да својом слободном вољом стварају правну норму која их обавезује на одређено
међусобно понашање. Та је норма резултат њихове обостране сагласности, која се назива
уговор и која за њих има снагу закона. Стране у облигационим односима су слободне у
границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја. Принцип слободе
уговарања се састоји из мноштва разнородних слобода. Међу њима су најважније:

1. Слобода да се уговор закључи или не закључи - начелно, нико није дужан да

одређени уговор закључи. Ако на склапање уговора неко буде приморан, или ако
је одговарајућу одлуку донео под утицајем властите заблуде, уговор је правно
неваљан.

2. Слобода избора уговорног партнера - свако може бирати лице са којим ће

одређени уговор закључити. Ако је избор учињен под утицајем заблуде о
личности изабраног, то може бити разлог да се уговор оспори, уколико су лична
својства партнера за другог уговорника била битна.

3. Слобода уређивања садржине уговора - свој уговорни однос стране уговорнице

могу уредђивати како желе. То се не односи само на уговорне чинидбе, него и на
последице неиспуњења чинидбе. Законом утврђене санкције могу се и мењати и
укидати и ублажити или појачати.

4. Слобода одређивања типа уговора - стране уговорнице нису везане за законске

типове уговора. Оне могу склапати уговоре који се не дају подвести под неки од
постојећих типова. У римском праву није било могуће закључити уговоре који
нису били регулисани. За њих су такви уговори били nudum pаctum.
5. Слобода одређивања обавезности уговора - уговор ствара обавезе за стране
уговорнице, али су оне у могућности да саме одреде меру његове обавезности.
Ускладу са тим постоје разни модалитети:

a. Споразум који не производи правне обавезе, то су тзв. џентлменски

уговори. Он не ствара правне дужности, али увек има практичну вредност.
b. Споразум ограничене обавезности - могуће је да се испуњење или настанак
неке обавезе доведе у зависности од неког услова.

6. Слобода избора форме уговора - уколико законом није прописана форма, стране
уговорнице имају право изабрати било коју форму у којој ће уговор закључити.

7. Слобода да се уговор раскине или замени – стране уговорнице су слободне да

склопљени уговор, у целости или делимично раскину, па и да га замене другим
уговором.

8. Слобода избора меродавног права - ако су стране уговорнице држављани

разних држава, имају могућност да унапред одаберу закон одређене државе који
ће бити меродаван за њихов уговорни однос.

14
15. ОГРАНИЧЕЊЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА

У правној теорији се често износи тврдња да слобода уговарања не важи данас као
принцип уговорног права, већ да постоји још само као изузетак. Слобода претпоставља
економску и социјалну једнакост уговорника, а такве једнакости међу њима најчешће
нема. Само јачи партнер слободно одлучује да ли ће и какав уговор закључити. Највећи
број уговора се закључује данас на темељу општих услова које је саставила једна страна.
Та слобода уговарања недостаје јер друга страна није у стању да утиче на те услове.
Према мишљењу извесних писаца, требало би да се развија критеријум уговорне
правичности. Правни поредак одређује грание слободе уговарања и потребу за
ограничавањем слободе изискују два разлога. Слобода се мора заштити против њене
злоупотребе од стране уговорника. Друштвена заједница као целина захтева да буде
заштићена од свега противно јавном интересу. Начело правне слободе гарантује само
правну, не и стварну слободу поступања уговорника. Страна која је економски или
социјално слабија се мора прилагодити вољи јаче стране, њена је слобода фактички
ограничена. Правним ограничењима, начело слободе уговарања се не укида него само
коригује, у мери коју изискују одређени друштвени разлози.

Ограничења слободе да се уговор не закључи: Да би се потрошачи заштитили од

опасности, другој страни је наметнута обавеза да склапа одређене уговоре. Такву обавезу
имају сва предузећа која врше јавне службе, као што су јавни превоз путника, комуналне
услуге, ПТТ услуге и слично. Пружање одговарајућих услуга јесте главни задатак тих
предузећа и она су у обавези да закључују одређене уговоре са сваким грађанином који
то затражи под једнаким условима. Ако одбију то да учине, дугују накнаду штете
заинтересованом лицу. Ако неко има законску дужност да уговор склопи, заинтересовано
лице може од њега захтевати да то учини без одлагања. Сем вршилаца јавних служби,
дужност да закључе извесне уговоре имају и грађани који такву делатност не обављају,
али је њихова обавеза у интересу трећих лица.

Ограничење слободе да се уговор закључи: Извесне ствари и услуге не могу бити

предмет правног промета, па се зато о њима не може уговор ни закључити.
Немогућност закључења таквих уговора одређују императивне норме, ради правичности
или ради заштите социјално слабијих субјеката. Забрана закључивања уговора може
проистећи и из добрих обичаја. Поред забране промета одређених ствари, постоји и
забрана споразумног одређивања њиховог квалитета. За неке производе стране
уговорнице нису слободне да одреде квалитет, он је одређен прописима о квалитету.
Држава често одређује цене извесних производа, односно услуга, те и тако ограничава
слободу уговарања. Не могу се склапати уговори који су противни добрим обичајима,
принудним прописима или јавном поретку. Нарочит значај има правило које забрањује
закључење уговора којим се ствара или искоришћава монополски положај на тржишту.

Ограничење слободе избора уговорног партнера: Нека лица имају право првенства да
склопе одређене уговоре са другим одређеним лицима (право прече куповине, закупа и
сл.). То њихово прече право може бити уговорног или законског порекла.
Његова суштина је у томе што онај ко жели да закључи уговор на који одређено лице има
прече право, мора понуду за закључење уговора упутити првенствено том лицу. Тек ако
оно понуду одбије, оно може бити упућено сваком трећем лицу, али под истим условима.
Ако понудилац, не поштујући прече право одређеног лица, закључи уговор са неким
трећим, дугује надокнаду штете лицу чије право није уважио. Прече право се не може

15
истицати наспрам трећих савесних лица, осим ако је оно било уписано у јавне књиге или
се темељи на закону.

Уговори за које је потребна сагласност трећег лица: Слобода уговарања је понекад

посредно ограничена и захтевом да треће лице да своју сагласност за закључење
одређеног уговора. Трећи који треба да се сагласи је државни орган или физичко лице.
Сагласност може претходити уговору (дозвола) или уследити након закљученог уговора
(одобрење). Она се захтева у циљу заштите друштвених интереса или интереса
појединаца. Уговор закључен без дозволе правно не постоји, док уговор без одобрења
може стећи важност условно, уколико одобрење буде дато (непотпуни уговор). И дозвола
и одобрење морају бити у оној форми која је прописана за уговоре за чије се закључење
дају.

Остала индиректна ограничења слободе уговарања: Поред сагласност трећег лица, у

индиректна ограничења слободе уговарања спадају: форма коју закон тражи за неке
врсте уговора, ћутање једне стране коме закон, у одређеним случајевима, придаје значај
конклудентне радње (прећутно изражене воље о прихватању понуде за склапање
уговора), као и тумачење уговора при ком се извесним изразима придаје значење
уобичајено међу људима који учествују у правном саобраћају.

16. ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ УГОВОРНИКА

Први услов за склапање уговора јесте пословна способност лица која у њему учествују.
Извесне категорије немају никакву способност, неке имају само ограничену, док трећа
имају пословну способност у неограниченој мери. Већи је број физичких лица који имају
неограничену моћ да закључују уговоре. Наспрам њих стоје лица која такву моћ немају
или је имају у ограниченој мери.
Апсолутно неспособна су да закључе уговор сва лица до одређеног доба старости. По
нашем праву, старосна граница износи 14 година. Апсолутно неспособна су и пунолетна
лица која због душевне или физичке болести нису у могућности да се старају освојој
личности, правима и обавезама, због чега се у погледу пословне способности
изједначавају са малолетницима до 14 година. За ова лица уговоре могу закључивати
њихови законски заступници (родитељи или старатељи). Из практичних разлога и ова
лица могу да закључују уобичајене и свакодневне уговоре чија је новчана вредност мала
(куповина новина или хлеба). Пословно неспособна лица могу закључивати доброчине
уговоре којим себи прибављају неку имовинску корист, неутралне правне послове или
правне послове мањег значаја. Малолетници старији од 14 година и пунолетна лица
која су делимично лишена пословне способности располажу ограниченом
способношћу уговарања. Самостално могу склапати једино оне уговоре чије им је
закључивање законом дозвољено, а остале уговоре само уз сагласност законског
заступника. Уговори закључени без те сагласности су недовршени или непотпуни и могу
бити употпуњени накнадним одобрењем.
Сауговорник ограничено пословно способног лица може познати његовог законског
заступника да се изјасни да ли уговор одобрава. Ако се овај о томе не изјасни у року од 30
дана, сматра се да је ускратио своју сагласност. Законски заступник има право да захтева
и поништење уговора који није одобрио. Право на поништење припада и ограничено
пословно способном лицу кад стекне пуну пословну способност, уколико тужбу за
поништење поднесе у року од три месеца по стицању способности. Сауговорник
ограничено пословно способног лица који није знао да је оно ограничено способно, може
одустати од уговора без одобрења законског заступника. То право има и сауговорник
који је знао да уговор закључује са лице које је ограничено пословно способно, али је од
њега био преварен да има одобрење свог законског заступника. Право на одустанак од

16
уговора се гаси у року од 30 дана од сазнања за пословну неспособност друге стране,
односно за недостатак одобрења законског заступника, али и раније уколико заступник
одобри уговор пре истека тог рока.

17. ПРЕДМЕТ УГОВОРА

Оно што чини непосредни предмет уговорне тражбине јесте и посредни предмет уговора
у смислу правног акта. Према томе, предмет уговора не може бити ништа друго него
чинидба или престација коју једна страна у уговору дугује другој. Код двостраних уговора
свака страна дугује најмање по једну чинидбу, па зато и уговор има најмање два
предмета. Ако једна страна дугује више разноврсних чинидби, оне су једне од њих главне,
друге споредне. Предмет уговора и предмет тражбине су истоветни. Уговор и нема свој
засебан предмет, већ његов предмет уједно припада и тражбини коју је уговор произвео.
ЗОО каже: ''Уговорна обавеза се може састојати у давању, чињењу, нечињењу и трпљењу''.
Захтеви који се постављају предмету уговора су следећи:

 да задовољава неки повериочев  да буде одређен или одредив

интерес, имовински или  да је могућ
неимовински  да је допуштен

Одређеност предмета уговора: – предмет мора бити одређен или барем одредив.
Одређен је ако се тачно зна шта дужник дугује повериоцу. Оно што дужник има да учини
ваљало би да буде одређено у погледу врсте, количине, квалитета, места, времена и
начина извршења. Није, међутим, нужно да уговорне стране утврде све те састојке,
довољно је да се споразумеју о тзв. битним елементима уговора. Предмет уговора је
одредљив у случају кад уговор садржи податке помоћу којих се он може одредити или
кад су уговорници оставили трећем лицу (арбитражном вештаку) да га одреди. Ако
треће лице неће или не може да то учини, уговор је ништав. Треће лице нема апсолутну
слободу приликом одређивања предмета уговора. Његово овлашћење ограничено је
вољом и интересом уговорника, те мора одговарати правичности. Оштећена страна има
право да га оспорава и да захтева да предмет уговора одреди судија. Предмет уговора
одређују, по правилу, стране уговорнице и то споразумно, али се оне могу договорити да
то учини само једна страна и да о томе обавести другу. ЗОО прописује да ће одредба
уговора којом се одређивање цене ставља на вољу једном уговорнику сматрати
непостојећом и тада купац дугује цену као у случају кад она није одређена. Цена као
битан елемент уговора о продаји сматра се одређеном и кад је прописана од стране
државних органа, стране уговорнице се не не могу договарати о цену, већ морају
прихватити прописану. Ако би уговорили цену већу од прописане, уговор због тога није у
целости неважећи, него је неважећа једино одредба о цени, купац би дуговао једино
износ прописане цене, а ако је већ исплатио уговорену цену, има право на повраћај
разлике. Цене услуга или ствари данас се одређују једнострано и општим условима
пословања. Погрешно назначење ствари не шкоди уговору уколико је њен идентитет
међу уговорницима неспоран.

Могућност предмета уговора: – Ако уговорену чинидбу није могуће испунити, уговор
је бесмислен и беспредметан. Правна судбина склопљеног уговора и његове последице
зависе од тога о каквој се немогућности ради.
Овде се мисли на почетну (првобитну) немогућност, која постоји у тренутку склапања
уговора. Постоји и доцнија (накнадна) немогућност.

Врсте немогућности: Основна деоба свих врста немогућности да се уговорна обавеза

испуни јесте деоба на објективну и субјективну. Објективна немогућност означава
немогућност у апсолутном смислу; она постоји кад је реч о чинидби коју није у стању да

17
изврши нико, него само одређени дужник. Субјективна немогућност је опет немогућност
у релативном смислу. Она се тиче чинидбе која превазилази снагу и способности
конкретног дужника, па се зове неспособност или немоћ. Немогућност може бити
фактичка и правна.
Код физичке немогућности, остварење чинидбе не допуштају природни закони. Правна
немогућност се темељи на правним разлозима и то када се дужник обавезе на правно
неизводљиву чинидбу.

Последице објективне немогућности: Ако је у тренутку склапања уговора предмет

обавезе једне стране објективно или трајно немогућ, уговор је ништав. Уколико је
немогућ само део предмета обавезе, уговор се сматра пуноважним у погледу могућег
дела, ако то одговара претпостављној вољи његових страна. Деси ли се да објективно
немогућа чинидба постане доцније могућа, уговор и даље остаје ништав. Уговор може
опстати, упркос немогућности његовог предмета, па се договоре да дужник преузме
гаранцију за свој дуг и тиме се обећава надокнада штете за случај да чинидба изостане.
Када је у питању продаја непостојећег потраживања, гаранција се подразумеа по сили
закона. Ништавост уговора због објективне немогућности предмета обавезе једне стране
не повлачи безусловно њену дужност да надокнади штету. Али, оштећени нема право на
надокнаду штете ако је и он у време скапања уговора, за немогућност знао или је морао
знати.

Последице субјективне немогућности: Субјективна немогућност предмета обавезе

једне стране не узрокује ништавост уговора. Уговор је пуноважан само што захтев да
дужник намири свој примарни дуг остаје без резултата, стога тужба за надокнаду штете
има једино смисла, јер је надокнада немогућа. Спорно је под којим условима дужност
надокнаде настаје. Једни сматрају да само дужник који је одговоран за властиту немоћ
(знао је за њу или је морао знати) има обавезу да је надокнади. Други мисле да дужник
треба штету надокнадити без обзира на своју кривицу, јер има законску обавезу
гаранције да је способан да обећану чинидбу изврши.

Допуштеност предмета уговора: Предмет уговора мора бити допуштен и мора бити у
складу са принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Није нужно да
сама радња као предмет обавезе буде недопуштена, довољно је ако се њеним извршењем
постже забрањен циљ. Суд цени у сваком појединачном случају који су то уговори са
недопуштеним предметом. То може бити, на пример: уговор о отуђењу будућег
наследства или легата ком се неко нада, уговор којим се ограничава слобода располагања
путем тестамента, уговор о отуђењу ствари које су стављене ван промета, зеленашки
уговори свих врста. Уговори са недопуштеним предметом су по правилу ништави, осим
ако циљ прекршеног правила упућује на неку другу санкцију или ако закон прописује
нешто друго.

18. ОСНОВ И МОТИВ УГОВОРА

Свако ко се уговором обавезује на нешто, подстакнут је на то неком побудом. Ту побуду

чине његове представе о циљевима које жели постићи, а циљеви могу бити ближи или
даљи, непосредни или посредни, правни или економски. За уговор је посебно значајан
непосредан, типичан правни циљ, који уговорник жели постићи преузимањем обавезе
према другој страни. Он се назива основ обавезивања или основ уговора.
Латински израз за њега је causa (разлог, узрок нечега). Основ уговора треба разликовати
од правног основа (оних чињеница које имају моћ стварања облигационих обавеза). И сам
уговор је правни основ за облигације које из њега настају.

18
Основ уговора пружа правно објашњење због чега је он закључен, којим су разлозима
уговорници били на закључење подстакнути. Тако бива јасно да уговор није био сам себи
циљ, већ средство за постизање неког другог циља.

Разлике између основа и мотив: Од основа треба разликовати његове мотиве. Они су
удаљеније побуде и очекивања која наводе на закључење уговора.
Они изазивају жељу за постизањем циља који значи основ. Док основ објашњава обавезу
уговорника, мотив даје објашњење за сам основ. И једно и друго су психички покретачи
спојени у заједнички ланац. Мотиви су најчешће скривене побуде и зато се налазе изван
садржине уговора, док је основ у самом уговору, у његовој садржини. Основ је битан услов
постојања уговора, док мотив то није. Код једне исте врсте уговора основ је увек исти.
Основ је објективно својство уговора које је познато свакој уговорној страни. Мотиви су
скривени субјективни циљеви којима уговорници стреме. Они могу бити потпуно
различити код појединих уговора исте врсте, јер нису ограничени само на један једини
циљ.

Значај основа и мотива: Основ је битан услов настанка и опстанка сваког уговора.
Уговор ком недостаје основ је празно обећање. Основ мора бити допуштен, он је
недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим
обичајима. Основ уговора мора бити истинит. Ако су уговорници у заблуди о основу, тада
постоји неспоразум и уговор остаје без дејства.
Мотив не може ни имати онај правни значај за уговор који има основ. Он сам по себи не
утиче на пуноважност уговора ни када је недозвољен, али је могуће да мотив као лична
побуда доспе у сам уговор и постане његова садржина као основ. Ако је незаконит или
неморалан мотив битно утицао на одлуку једног уговорника да закључи теретни уговор,
он може бити узрок неважности само уколико је друга страна знала за њега или је могла
знати.

Кауза може бити: фиктивна, путативна и симулована.

Фиктивна кауза је она кауза која не постоји, али се ствара привид страна
уговорницама да она постоји. Путативна кауза постоји када обе уговорне стране
имају погрешну представу о каузи (заблуда). Код симуловане каузе, стране
уговорнице закључују један уговор, али стварају привид закључења неког другог
уговора.

19. ПОЈАМ ПОНУДЕ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРA; УСЛОВИ КОЈЕ ТРЕБА ДА ЗАДОВОЉИ

ПОНУДА

Понуда је предлог једне стране другој да закључе уговор одређене садржине. Она је
једнострана изјава воље којом се даје иницијатива за уговор и по правилу, нешто обећава
другоме. Понуда није обична радња којом се припрема закључење уговора, него је сама
уговорна изјава. Она је пуноважна једино ако је потпуна (ако се из њене садржине може
извесно закључити о суштини уговора који се хоће склопити). Лице коме је она упућена
може уговор склопити простим саглашавањем без икаквих преговора. Понуда не мора
представљати готов нацрт уговора.
Од понуде треба разликовати позив да се понуда упути (invitatio offerendi). Позивом се
такође изражава спремност на закључење уговора. Међутим, пошиљалац позива не жели
да се њиме обавеже, јер коначну одлуку да уговор склопи још није донео. Он показује
само властиту тежњу ка закључењу одредђеног уговора и очекује да му друга страна
упути понуду у том смислу. Пошиљалац позива није дужан да прихвати понуду која му је
упућена (нпр. поруџбину књиге означену у каталогу или огласу).
Али, будући да је слањем позива испољио известан степен готовости да склопи уговор
коју му буде понуђен, дужан је одбити понуду на коју не пристаје - изричито и без

19
одлагања. Уколико пропусти да то учини, постаје везан за своју изјаву као да је
понудилац, јер се позив, већином, схвата као антиципирана изјава воље о прихватању
понуде. ЗОО прописује да пошиљалац позива одговара за штету коју претрпи понудилац,
ако без основаног разлога не прихвати његову понуду. Неосновано одбијање понуде која се
темељи на позиву није у сагласности са начелом савесности и поштења, те обавезује на
надокнаду штете због веровања.
Услови које треба да задовољи понуда: Понуда претпоставља више услова који се тичу
изјавиоца, адресата, садржине и форме изјаве:

1. Понуду треба да упути лице које ће, у случају да понуда буде прихваћена, имати
статус једне уговорне стране. Оно се назива понудилац. Понуда мора потицати од
будућег уговорног партнера, сем њега, нико трећи не може упутити понуду за
закључење уговора. Трећа лица могу иступати само као законски или уговорни
заступници понудиоца, или као гласници који преносе његову изјаву воље.

2. Понуда треба да је упућена другој страни, као евентуалном сауговарачу. То лице се

назива понуђени. По правилу, понуда се упућује одређеном лицу и то је нарочито
битно приликом склапања уговора због индивидуалних својстава сауговарача, тј.
уговора intuitu personae. Међутим, нема правних препрека ни за понуде које су
упућене неодређеном броју лица (општа или генерална понуда), али и тада се
уговор може закључити само са одређеним лицем.

3. Понуда треба да има одређену садржину. У њој морају бити означени сви битни
елементи и састојци уговора који се жели закључити (essеntialia negоtii). То су
елементи који су нужни за дату врсту уговора. Цена као битан елемент у неким
случајевима може бити прописана од стране државних органа, па зато не мора
стајати у понуди. Кад уговором о продаји у привреди цена није одређена или
одредива, купац је дужан да плати цену коју је продавац редовно наплаћивао у
време закључења уговора, а у недостатку ове, разумну цену, тј. текућу цену у време
закључења уговора. Ако се ни текућа цена не може утврдити, меродавна је цена
коју утврђује суд према околностима случаја. Понуда не мора обухватити и
природне елементе (naturalia negotii), као што су време, место, рок извршења
уговора или евентуалне елементе, као што су капара, уговорна казна, одустаница.
Ненавођење природних елемената значи да понудилац пристаје на онакво њихово
значење какво за дату врсту уговора одређују диспозитивне правне норме.

4. Понуда мора изражавати озбиљну намеру понудиоца да склопи уговор одређене

садржине (аnimus оbligаndi). Понудилац треба да је свестан правних последица које
произилазе из његове изјаве. Одсуство намере да се уговор закључи се утврђује
помоћу објективних мерила, као што су понашања страна, њихове речи и
пропратне околности. Уобичајене клаузуле јесу: ''необавезно'', ''без обавезе'',
''понуда необавезна'' и сл. Такве ограде значе да изјавилац не жели да се
дефинитивно веже за своју изјаву, већ задржава за себе могућност да се
предомисли и у случају да адресат пристане на склапање уговора. Понуда са
оградом је позив за преговоре или позив да се понуда упути.

5. Ако се понуда односи на уговор за чије закључење закон захтева особену форму,
она мора бити исказана у тој форми. Уколико није поштована тражена форма,
изјава воље нема значај понуде, па макар и да задовољава све остале услове.

20. ДЕЈСТВО ПОНУДЕ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА; ПОНУДА ПРИСУТНОМ И ОДСУТНОМ

ЛИЦУ

20
Понудом се ствара могућност за понуђено лице да закључи уговор који му је предложен.
Она обавезује понудоца чим се понуђени благовремено прихвати. После тога, понудилац
се не може предомислити и опозивањем понуде спречити дејство закљученог уговора.
Правни систем већине европских земаља (укључујући и наше право) стоје на становишту
да понуда сама по себи обавезује понудиоца, па било да је орочено или неорочено.
Понудилац постаје везан својом понудом чим понуђени сазна за њу.
Он је дужан да остане при понуди и да закључи уговор у њеним оквирима. То захтева
начело обавезности изјављене воље, којим се штити веровање једног лица у понуду.
Могућност опозивања понуде постоји у једном случају – ако пре него што понуђени
прихвати битно се промене околности на штету понудиоца. Понудилац није везан за
своју понуду до бесконачности, јер би понуђени имао могућност злоупотребе. Рок
трајања понуде, тј. року коме понуђени има право да размисли и одговори на учињену му
понуду (делиберациони рок) може одредити сам понудилац. Ако је он то учинио у писму
или телеграму, сматра се да је рок почо да тече од датума означеног у писму, односно од
часа када је телеграм предат пошти- Ако понудилац није одредио рок за прихватање
понуде, тада је значајна околност да ли је понуда упућена пристуном или одсутном
лицу.

Понуда присутном лицу (inter prаеsеntes): Понуда присутном лицу обавезује

понудиоца само за кратко време. Пошто је понуђени у могућности да се о њој одмах
изјасни, треба да је прихвати одмах, сем ако из околности произилази да му припада
известан рок за размишљање. То намеће потребу разграничења понуде присутном од
понуде одсутном лицу. Разликовање ове две ситуације не врши се према географском
критеријуму, тј. са обзиром на просторну удаљеност понудиоца и понуђеног, већ са
обзиром на то да ли се они налазе у непосредној или посредној вези. Ако понуђени
сазнаје за понуду непосредно од понудиоца и ако је у могућности да се о њој одмах
изјасни, реч је о понуди присутном лицу. Кад је то сазнање понуђеног посредно тј. ако је
између изјаве воље једне и друге стране нужан известан временски размак, у питању је
понуда одсутном лицу.

Понуда одсутном лицу: Понуда одсутном лицу обавезује за један разуман рок. То је оно
време које је редовно потребно да понуда стигне понуђеном, да је овај размотри, о њој
одлучи и да уредно послат одговор о прихватању стигне понудиоцу. Што се сматра
редовно потребним временом, зависи од околности. Дужина тог времена зависи од
међусобне удаљености понудиоца и понуђеног или од организације поштанске службе у
месту једне и друге стране.

21. СМРТ ИЛИ ГУБИТАК ПОСЛОВНЕ СПОСОБНОСТИ ЈЕДНЕ СТРАНЕ КОД ПОНУДЕ;
ПОВЛАЧЕЊЕ И ОПОЗИВАЊЕ ПОНУДЕ

Смрт или губитак пословне способности једне странe: Дешава се да после упућене
понуде, а пре него што је она прихваћена или одбијена, наступи смрт или губитак
пословне способности понудиоца или понуђеног. ЗОО каже да понуда не губи дејство ако
је смрт или неспособност једне стране наступила пре њеног прихватања, сем ако
супротно произилази из намере страна, обичаја или природе посла. Само изузетно, понуда
не надживљује понудиоца, односно не важи за наследнике понуђенога (нпр. када је
понудилац у самој понуди одредио да његови наследници неће њоме бити везани) или када
је реч о чинидбама које имају лични карактер (дело мајстора, научника, уметника).

Повлачење и опозивање понуде: Разлика се обично не прави (у правној теорији и

законодавству) измедју опозива и повлачења понуде, будући да се у оба случаја понуда
гаси. Опозивањем се окончава правно дејство понуде које је већ наступило, док се
повлачењем спречава да правно дејство понуде наступи. Повлачење укида понуду у свом

21
постојању, не остављајући од ње никаквог трага, па се зато сматра да није ни постојала.
За понуђеног то може бити не само правна функција, него и чињеница. И повлачење и
опозивање понуде се могу учинити у било којој форми. Повлачењем понуде се жели
предухитрити стање везаности понудиоца за понуду (уколико се она иначе сматра
неопозивом), оно је могуће само пре него што је везаност отпочела. То дејство започиње у
тренутку у ком је понуђени сазнао за понуду, због чега је рок за повлачење кратак.
ЗОО прописује да се она може повући само под условом да понуђени прими изјаву о
повлачењу истовремено са изјавом о прихватању. По нашем праву понудилац није
овлашћен да опозове понуду, осим у случају промењених околности. Понудилац то може
учинити и касније, све док понуђени не упозна садржину понуде, након чега у обзир
долази само опозивање понуде. По нашем праву, понудилац није овлашћен да опозове
понуду, осим у случају промењених околности. Ако он то учини, а понуђени понуду
прихвати, сматра се да је уговор закључен. У том случају, понуђени има право да захтева
да се уговор изврши.

22. ПРИХВАТАЊЕ ПОНУДЕ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА

Прихват понуде је једнострана изјава воље понуђеног, која је упућена понудиоцу и

која се у свим битним елементима поклапа са садржином понуде. Прихватањем
понуде уговор се сматра закљученим. Закључење уговора пролази кроз 2 фазе:
изношење понуде и прихватање. Понуда је прихваћена када понудилац прими изјаву
понуђеног да прихвата понуду, али и када понуђени пошаље ствар или плати цену итд.
Прихват понуде може бити учињен изричито и прећутно, тј. конклудентним радњама.

Услови прихватања понуде: Да би прихват понуде довео до закључења уговора мора да

задовољи следеће услове:

1. Прихват понуде треба да потиче од понуђеног лица или од његовог овлашћеног

заступника. Ако понуда није учињена intuitu personае, њу могу прихватити и
наследници понуђеног лица. Мимо њих, понуду не може прихватити нико трећи.

2. Изјава о прихватању понуде треба да буде недвосмислена, тј. да се из ње поуздано

може утврдити да понуђени пристаје на предложени уговор. Ћутање, које није
праћено конклудентним радњама, не може имати важност прихватања, већ га
треба схватити као знак несаглашавања са понудом. Није допуштено једнострано
наметање обавезе другом да одговори на понуду, док понуђени стиче могућност
да уговор закључи без изјаве о прихватању. Правило по ком ћутање није
саглашавање са понудом није без изузетака. Понуда се може прихватити обичним
ћутањем пре свега, у случају када су се понудилац и понуђени тако договорили.
Кад понуђени стоји у сталној пословној вези са понудиоцем у погледу одређене
робе, сматра се да је прихватио понуду која се односи баш на ту робу, ако је није
одмах или у остављеном року одбио. Лице које се понудило другом да извршава
његове налоге за обављање одређених послова, као и лице у чију пословну
делатност спада вршење таквих налога, дужно је да изврши добијени налог ако га
није одмах одбило. Ако не жели да се његово ћутање схвати као пристанак,
понуђени би у овим случајевима морао да се огради, тј. рећи да не прихвата
понуду. Само изузетно је још у важности правило канонског права qui tacet,
consentire videtur.

3. Прихватање понуде треба да буде безусловно, оно не сме бити пропраћено неком
резервом, нити се садржина понуде може њиме преиначити. Ако се у изјави о
прихватању предложи истовремено да се понуда у нечему измени или допуни,
сматра се да је првобитна понуда одбијена и стављена уједно нова понуда

22
 понудиоцу (амандмански прихват). Подударност изјава понудиоца и понуђеног се
назива споразум, сагласност, а неподударност се назива неспоразум, несагласност.
Постоје две врсте неспоразума: отворени и прикривени (латентан). Отворени
неспоразум је неспоразум ког су странке свесне, а код прикривеног странке мисле
да су им изјаве подударне, али оне то нису. Уговорници се не морају увек
споразумети о небитним састојцима уговора.
Ако се споразумели о битним елементима, а неке споредне оставили за касније,
тада се сматра да је уговор у погледу битних елемената закључен. Ако се стране
уговорнице о њима касније не споразумеју, уредиће их суд водећи рачуна о
претходним преговорима, о утврђеној пракси између уговорника и о обичајима.
Неподударност изјављених воља о битним елементима не спречава закључење
уговора ни у случају кад понуђени пристане да преузме и већу обавезу од оне
предложене у понуди.

4. Прихватање понуде треба да уследи благовремено. Неблаговремено прихватање

понуде се сматра новом понудом коју чини понуђени, уколико задовољава
потребне услове. Уговор није склопљен ако понудилац одмах, а најкасније првог
идућег радног дана по пријему изјаве, или и пре њеног пријема, а по истеку рока
за прихватање понуде, извести понуђеног да се због закашњења не сматра везан
својом понудом.

5. Понуда треба да буде прихваћена у одговарајућој форми, ако закон тако налаже.
Овај захтев се поставља само кад је реч о формалном уговору. Ако се нуди
закључење неформалног уговора, понуда се може прихватити у било којој форми.
Изјава о прихватању понуде се може повући само до одређеног временског
тренутка (док не буде достављена понудиоцу). Повлачење се сматра
благовременим и кад је достављено истовремено са изјавом да је понуда
прихваћена.

23. ВРЕМЕ И МЕСТО ЗАКЉУЧЕЊА УГОВОРА

Уговор се састоји из понуде и прихватања понуде. Време склапања уговора важно је због
тога што се од тог часа рачуна рок у коме уговор ваља да се изврши. Сем тога, за уговор
важе само они закони коју су били на снази кад је он склопљен, а и способност уговорника
цени се према том тренутку. О времену закључења уговора постоје различита
становишта у законодавству и правној пракси појединих земаља. Њих објашњавају
четири теорије:

1. теорија изјаве (очитовања) – уговор се сматра склопљеним оног тренутка кад је

понуђени изјавио своју вољу да прихвата понуду (нпр. написао писмо понудиоцу).
Међутим, док се изјава о прихватању налази у власти понуђеног, ту је чињеницу
тешко доказати. Тренутак изјаве понуђеног данас се узима као тренутак
закључења уговора једино у случају када је он своју вољу изјавио посредно,
извршењем одређене радње. Уговор је настао оног часа кад је та радња предузета.

2. теорија отправљања (одашиљања) – уговор је закључен у тренутку у коме је

понуђени послао понудиоцу позитиван одговор на понуду (предао писмо у пошту
или га убацио у сандуче). Ризик преноса изјаве сноси понудилац. Сматра се да је
уговор закључен и у случају кад одговор не добије. Наравно, понуђени мора
доказати да је уговор послао – што је за обично писмо готово немогуће.

3. теорија пријема – уговор је закључен оног часа кад је понудилац примио изјаву
понуђеног да прихвата понуду (нпр. кад је добио писмо или телеграм). За разлику

23
 од теорије одашиљања, по којој понудилац сноси ризик преноса и понуде и
прихвата, по теорији пријема он дели ризик са понуђеним, тј. свако од њих сноси
ризик преноса властите изјаве воље. Уговор је склопљен, на пример, чим је писмо
понуђеног приспело у поштанско сандуче понудиоца – ЗОО прихвата ово
становиште. Ако се уговор закључује прихватањем налога, сматра се да је
склопљен у тренутку када је понуда, односно налог стигао понуђеном.
4. теорија сазнања – уговор је закључен у тренутку у коме је понудилац сазнао да се
понуђени сагласио са понудом (нпр. прочитао писмо или телеграм). Али пошто је
сазнање те чињенице тешко доказати, претпоставља се да је понудилац дознао за
прихват понуде чим је одговор примио (поклапа се практично са претходном
теоријом).

Место закључења уговора – по ЗОО, местом закључења уговора сматра се место у коме
је понудилац имао своје седиште, односно пребивалиште у тренутку кад је учинио
понуду (место закључења важно је код уговора са иностраним елементом). По њему се
одређује национално право меродавно за уговорни однос, па чак и надлежнст суда који
одлучује о спору између уговорника. Исто правило важи и у случају сукоба регионалних
закона унутар исте државе.

24. УГОВОРИ КОЈИ СЕ ЗАКЉУЧУЈУ НА ТЕМЕЉУ ОПШТИХ УСЛОВА ПОСЛОВАЊА

Класичан начин склапања уговора подразумева погађање уговорника о његовој

садржини. Данас, међутим, таквог погађања све мање има и користе се другачији начини
уговарања. Уместо уговора који имају своја индивидуална обилежја, појавили су се
уговори који се склапају на темељу тзв. општих услова пословања. Они не представљају
неки нарочит тип уговора, нарочит је једино начин на који се он закључује. Опште
услове пословања чини списак типичних или стандардизованих уговорних
клаузула које се састављају унапред. То су апстрактна правила за све будуће
појединачне уговоре.

Основа важења општих услова пословања: Пошто општи услови пословања садрже
генерална правила за будуће случајеве, са становишта њихових састављача они имају
исту улогу као закон. Међутим, њима недостаје нормативно важење, које стичу само
вољом и друге стране уговорнице, која се мора поуздано утврдити. Та страна треба да се
потчини општим условима пословања, тј. да закључи споразум о њиховом важењу. Такав
споразум представља појединачан уговор који се назива: формуларни, шаблонски,
стандардни, масовни или типски уговор.
Одредбе општих услова пословања постају садржина конкретног уговора на основу
оквирног или појединачног споразума између уговорника. У том случају се не ради о
засебном споразуму, већ о делу уговора. Онај ко користи опште услове послов а дужан је
да свог угороног партнера упозори на своје опште услове и да му омогући да се упозна са
њиховом општом садржином. Друга уговорна страна се са општим условима пословања
може сагласити изричито или прећутно. Сматра се да су општи услови, у тим случајевима,
морали бити познати другој страни у часу склапања уговора. Формуларни уговори се
често изједначавају са атхезионим уговорима (уговорима по приступу). Битно обележје
атхезионих уговора јесте то што је њихове клаузуле унапред одредила једна страна, тако
да друга страна није у стању да у предложеним условима било шта мења. Она може
једино у целости да прихвати уговор или да га у целости одбије. Код формуларних
уговора, стране су бар у начелу слободне да измене клаузуле општих услова пословања и
да их прилагоде својим потребама. Стране уговорнице могу уговорити да извесни делови
општих услова пословања не важе за њихов уговор и у том случају за њих су меродавне
посебне погодбе, али ће важити и одредбе из општих услова које те погодбе допуњују.

24
Посебне погодбе могу бити на формулару, у облику додатка писаног руком или
уговорене усмено (под условом да се могу доказати).

Контрола садржине општих услова пословања: Општи услови пословања подвргавају

се државној контроли, како би се заштитила друга, слабија страна. Контрола се спроводи
на три начина:
 доношењем законских прописа који одређују границе слободе састављача општих
услова пословања
 налагањем обавезе састављачима да их пре употребе поднесу на сагласност
надлежном управном органу
 давањем овлашћења судовима да накнадно проверавају јесу ли општи услови
пословања неправично регулисали права и обавезе уговорника на штету друге
стране

Приликом спровођења контроле суд се руководи начелом савесности и поштења. Циљ

ове контроле је да сузбије могућност слободе уговарања од стране састављача општих
услова. ЗОО прописује да су ништаве одредбе општих услова противне циљу закљученог
уговора или добрим пословним обичајима. Суд може одбити примену оопштих услова
које једну страну лишава права да стави приговоре, или на основу којих она губи права из
уговора или рокове, или које су иначе неправичне или претерано строге према њој. Због
ништавости једне од одредаба општих услова, није ништав цео формуларни уговор, јер
ће се уместо ништаве одредбе, применити диспозитивна законска норма. Али, то је
немогуће када су општи услови у целости неправични за другу страну, суд би морао
изнова да преиначи садржину закљученог уговора, на начин који је за стране посве
неочекиван. Тако би се стварао потпуно нов уговор. Будући да суд на то није овлашћен,
сматра се да је формуларни уговор у целости ништав.

Код нас, Закон о заштити потрошача штити потрошаче од неправичних

уговорних одредаба. Потрошачки спорови су ослобођени таксе. Суд поништава
оне уговоре који су противни циљу или добрим пословним обичајима.

25. ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОСИ НА ТЕМЕЉУ ПРЕГОВОРА

Закључењу уговора често претходе преговори између потенцијалних уговорника, што је

редован случај код уговора којима се размењују веће имовинске вредности. Под
преговорима се подразумева размена мишљења о предмету уговора између
потенцијалних страна уговорница. Код преговора се преговара о свим елементима
уговора. Започињање преговора може бити подстакнуто не само понудом, него и
позивом да се понуда упути или позивом за преговоре.
Циљ тих поступака јесте да се разјасне могућности склапања уговора и да се припреми
његово закључење. Садржину уговора не одређује преговор који му је претходио, већ сам
уговор. Не постоји обавеза да се ступи у преговор нити да се започети настави. Свака
страна може прекинути преговор када оне то пожеле, осим ако се њиме припрема
закључење уговора који су стране дужне да склопе по сили закона или предуговора.
Преговори се не морају завршити закључењем уговора, а ако уговор буде закључен,
преговор прераста у уговорни однос. Лица која преговарају о склапању уговора
задржавају своју слободу одлучивања све дотле док уговор не буде склопљен.
И само ступање у преговор ради закључења одређеног уговора је у стању да међу
учесницима заснује облигациони однос и тај однос се темељи на закону. У случају судског
спора, правило је да свако сноси своје трошкове, а уколико постоје трошкови које сносе
обе стране, ти трошкови се расподељују једнако на обе стране.

25
Из тог односа за учеснике не настају права и обавезе које се тичу испуњења уговора, него
њиховог понашања за време преговора. Извесни правници га називају облигационим
односом без примарне обавезе на чинидбу, чије кршење постаје извор обавезе да се
надокнади штета, која представља секундарну обавезу на чинидбу. Он ствара за учеснике
посебне врсте обавеза, а пре свега обавезу појачане узајамне обзирности, лојалности и
дискреције. Мерило за њих је начело савесности и поштења. Из тог начела проистичу
четири главне дужности:
1. Учесници у преговору су дужни да поступају озбиљно, нико не сме да започне или
продужи преговор ако са тим лицем немају намеру да закључе уговор, у
супротном, одговара другој страни за штету насталу вођењем преговора.
Онај ко води преговор са намером да уговор закључи може одустати од намере
уколико за то има оправдан разлог и дужан је одмах да другу страну о томе
обавести. Ако одустане без основаног разлога или о одустанку не обавести одмах
другу страну, одговараће за штету коју је тиме проузроковао. Други учесник нема
право да од њега захтева да уговор склопи.

2. Свака страна је дужна да обавести другу о свим чињеницама меродавним за

његову одлуку да уговор уопште закључи, односно да га закључи под одређеним
условима, као и о чињеницама које стоје на путу да се склопи пуноважан уговор.

3. Сваки учесник у преговору који даје извесне савете другој страни у вези са скл
ањем уговора, по властитом нахођењу или на тражење друге стране, дужан је да
то чини према најбољем сопственом уверењу, што нарочито важи ако је савет из
области струке онога који га даје.

4. Сваки учесник у преговору има обавезу да предузме све потребне мере заштите,
како би се избегло оштећење правних добара друге стране док преговор траје.

26. ПОЈАМ И СВРХА ФОРМЕ УГОВОРА

Уговор као правни акт претпоставља сагласност изјављених воља одредђених лица. Воља
се може изјавити у сваком облику који је погодан да је учини разумљивом и
недвосмисленом. Начин на који стране уговорнице изјављују своју вољу да заснују
уговорни однос назива се форма уговора. Она је тесно повезана са садржином уговора,
јер чини облик њеног испољавања. Пошто сваки уговора има своју садржину, мора имати
и форму као манифестацију садржине. У неким случајевима уговорници су потпуно
слободни у избору средстава изражавања своје воље, тј. могу изабрати простија или
сложенија стредства што зависи од њиховог нахођења. Они су у могућности да уговор
закључе у било којој форми. У правнотехничком смислу такви уговори се називају
неформални. Ако стране уговорнице немају слободу да изаберу форму у којој ће уговор
склопити, него га морају склопити у тачно одређеној форми – реч је о формалном уговору.
На придржавање те форме може их обавезати закон или њихов претходни споразум. У
зависности од тога, форма је законска или уговорна.
Данас су уговори у начелу неформални, сем кад је законом другачије одређено. За многе
уговоре захтева се одређена писмена форма. Форма чини уговоре јаснијим и
прецизнијим, олакшава доказивање, не само чињенице да је уговор закључен, него и
садржине уговора. Форма наводи уговорнике да темељније размисле о обавезама које
преузимају и предупређује тако њихову лакомисленост. Може имати за циљ да државне
органе или неког другог обавести о настанку уговорног облигационог односа, за који су
они из било ког разлога заинтересовани. Њена је сврха да заштити интерес једне или
обеју страна уговорница, јавни интерес или интерес трећег.

27. КОНСТИТУТИВНА ФОРМА УГОВОРА;

26
ПОСЛЕДИЦЕ НЕПРИДРЖАВАЊА ПРОПИСАНЕ КОНСТИТУТИВНЕ ФОРМЕ УГОВОРА

Форма уговора нема увек исти правни значај. С обзиром на то, разликујемо 2 врсте:
конститутивна (аd sоlеmnilаtеm) и доказна (аd probаtiоnеm).
Конститутивна је она форма која условљава настанак пуноважног уговора. У одсуству те
форме уговор је ништав. Доказна форма има мањи процесноравни значај. Њено
непоштовање не повлачи материјалну неважност уговора, него процесну санкцију.
Уговор коме недостаје доказна форма није могуће пред судом доказивати сведоцима. Он
рађа само неутуживе обавезе. Ако тужена страна не пориче чињеницу да је уговор
закључен, суд је може осудити на удовољи тужбеном захтеву и оно што плати није
плаћено без основа. По ЗОО-у важи претпоставка да је форма конститутивна, ако из
циља прописа који њу одређује не произилази шта друго. Ако су стране уговорнице саме
одлучуле да уговор закључе у одређеној форми, не изјашњавајући се о томе какав јој
значај придају, њихову вољу треба утврдити тумачењем.
Од конститутивне и доказне форме ваља разликовати тзв. писмену потврду о усменом
закљученом уговору. Уговорници се могу договорити да ће свом усменом договору дати
касније одређену форму, сачинити о њему писмену исправу. У том случају је уговор
пуноважан и кад исправа не буде сачињена. Писмена исправа олакшава једино
доказивање уговора, али не искључује могућност и да се доказује сведоцима. Ако је
уговорено сачињавање писмене исправе о уговору, стране уговорнице су дужне да тако
поступе. Уговорник који то одбије одговара за штету другој страни.

Последице непридржавања прописане конститутивне форме: Уговор који није

склопљен у прописаној конститутивној форми јесте ништав, уколико из циља којом је
одређена не произилази шта друго. Будући да не постоји тужба којом би се изнудило
закључење уговора у наложеној форми, ништавост је једино средство којим се осигурава
поштовање принудних прописа о форми. На формалну ништавост се може позвати свака
страна, и у свако време и суд је овлашћен да о томе води рачуна по службеној дужности.
Дешава се да само једна страна зна да је за уговор потребна извесна форма, док друга
мисли да је неформалан. Ако она која зна да је уговор формалан не обавести о томе другу
страну него је лукаво наведе да уговор склопе у непрописаној форми, може јој
приговорити да је скривила ништавост уговора. Уколико она касније одбије да испуни
оно што је обећала, образлажући то ништавошћу уговора због одсуства форме, тада
поступа противно начелу савесноти и поштења. Због таквог поступања биће одговорна
другој страни због culpа in cоntrаhеndо (скривљено кршење неке од обавеза које имају
учесници у преговору). Она је водила преговоре без намере да уговор закључи, па је дужно
да другој страни накнади штету која се састоји од негативног уговорног интереса.
Начелно, формално ништав уговор не стиче правну важност ни кад се чинидба која је
њиме обећана испуни. Но, бива да законодавац и другачије одреди.

По ЗОО, уговор који је ништав зато што није закључен у писменој законској форми може
накнадно да буде оснажен, ако обе стране у целости или у претежном делу добровољно
испуне оно што су њиме једна другој обећале, осим ако из циља због кога је форма
прописана очигледно не произилази нешто друго. Онај ко знајући за формалну ништавост
уговора, испуни добровољно њиме обећану чинидбу, не може тражити повраћај датога
уколико је добио противчинидбу. Ако су обе стране знаће да је уговор формално ништав
и ако су обе испуниле своје узајамне обавезе, тада је правно стање једнако као када би
недостатак форме био отклоњен. Чинидбе су међусобно размењене и постигнута је сврха
уговора и не постоји неосновано обогаћење. Ако је само једна страна добровољно
испунила обећану чинидбу, очекујући да то уради и друга страна, тиме није оснажен цео
уговор. Неиспуњено обећање остаје утуживо, а страна која је дала оно што је обећала има
право на повраћај датог.
За конвалидацију уговора о отуђењу непокретности закључен између приватних
власника важе посебни републички прописи о промету непокретности. Уговор се мора

27
закључити у писменом облику, а потписи морају бити оверени од стране суда. Усмено
склопљен уговор није могуће конвалидирати испуњењем, а писмени уговор ком
недостаје овера од стране суда може бити конвалидиран под следећим условима:

- ако је испуњен у целости - ако није повређено право

- ако је непокретност стечена у оквиру закона прече куповине нити други
- ако је плаћен порез на промет друштвени интереси
Ако због неважности усменог уговора повраћај датог тражи страна која је онемогућила
закључење уговора у писменој форми, суд ће одбити њен захтев, као и у случају када би
реституција била супротна начелима савесности и поштења и моралним схватањима
друштва.

28. ПИСМЕНА ФОРМА УГОВОРА

Писмена форма уговора је најчешћи облик формалних уговора и изискује 2 услова:

 писмени текст  својеручни потпис исправе, некад и овера од суда

уговора

Текст уговора може бити написан руком или машином и потребно је да се налази на
јединственом писменом документу. Захтеву писмене форме уговора удовољено је и када
се понуда и прихватање понуде налазе на два одвојена и различита писмена, која чине и
уговор. Савремено право дозвољава и могућност да се писмени уговор закључи разменом
телеграма који у оригиналу носе потписе уговорника. Што се тиче модерних техничких
средстава комуникације, претеже гледиште да се писмени уговори преко њих не могу
закључити јер недостаје оригинал исправе на којиј би пошиљалац могао ставити свој
потпис. Потписом писмене изјаве уговорница потврђују да је у тексту садржине њихова
воља. Потпис мора бити својеручан. Ако је уговор обострано обавезујући, треба да га
потпишу обе стране уговорнице, али ако обавезу преузима само једна страна, довољан је
само њен потпис. Потребно је да потпис садржи лично и породично име потписника, мада
се сматра да је довољно да садржи само једно или друго, па чак и псеудоним, под условом
да је личност довољно јасно означена да се може идентификовати. Потпис иде испод
текста уговора, не у средини. Ако уговор закључују лица која нису у могућности да се
потпишу, њихов потпис може се заменити од суда или другог државног органа оверени
ручни знак, односно потпис два сведока која су присуствовали закључењу уговора. Ако је
сагласност међу странкама неспорна и видљива из других њихових поступака, онда пуки
недостатак потписа не може бити узрок неважности уговора.
Дешава се да се стране уговорнице, поред писменог текста уговора, споразумеју и усмено
о извесним његовим састојцима. По правилу, усмени споразуми остају без правног
дејства и важи само оно што се налази у писменој исправи. Ипак, пуноважне су и усмене
погодбе о споредним тачкама о којима у писменом уговору није ништа речено, уколико
нису у супротности са његовом садржином или ако нису противне циљу због којег је
форма установљена. Закон признаје важност и оним усменим погодбама којима се
смањују или олакшавају обавезе једне или друге стране, ако је писмена форма прописана
искључиво у интересу уговорника.
Законска претпоставка по којој је меродаван писмени текст уговора није необорива.
Усмедни споразум, који не важи, може да упропасти и онај формално важећи део, што
бива у случају када се из њега може закључити да је формално важећи део само привидан
правни посао или да га уговорници без усменог споразума нису хтели.
Сваки писмени уговор сам по себи твори фактичку и правну претпоставку потпуности и
тачности, тј. да је у њему садржана коначна меродавна воља лица која су га закључила.
Ако неко потпише уговор без преходног читања, то не тиче на ваљаност уговора. Онај ко
потпише непрочитан уговор, сагласан је са сваком његовом садржином. Али, то не важи

28
када је једна страна довела другу у заблуду о садржини уговора, или када садрижина не
одговара правној вољи уговорника због обостране симулације. Међутим, пуноважан је
писмени уговор чији је један битан састојак случајно погрешно означен, уколико није
споран међу уговорницима.

29. ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА

Уговор садржи правну норму за будуће понашање лица која су га закључила. Пошто у
уговору учествује више лица могуће је свако од њих исте речи другачије појми, или да
(не)изговореним речима намерно или ненамерно прида другачије значење р азличито од
оног првобитног замишљеног, због чега често искрсава потреба за накнадним
тумачењем уговора. Тумачење је потребно само ако стране уговорнице заступају
различита схватања о смислу свог уговора, о његовим правним последицама. Ако су та
схватања подударна, питање тумачења се не поставља. Тумачење је потребно само ако су
изјаве воље нејасне. Ако то није случај, одредбе уговора примењују се онако како гласе.
Старно је правило да оно што је јасно не подлеже тумачењу, јер би се иначе мењао у њему
садржан смисао. Непосредан предмет тумачења јесу заправо изјаве воља из којих се
уговор састоји и говори се о тумачењу уговора као целине. Циљ тумачења није да се
утврди да ли су уговорници нешто сагласно хтели или не, да ли уопште постоји
изјављена воља – то је питање доказивања уговора, не тумачења. Тумачење уговора може
бити судско и вансудско. Судско тумачење је оно које врши суд или неки други државни
орган пред којим се води спор о правима и обавезама страна уговорница. Вансудско
тумачење се обавља изван суда или другог државног органа, по вољи лица којих се
уговор тиче. Стране уговорнице се могу унапред споразумети да у случају несагласности
неко трећи протумачи уговор. Уколико споразумом о тумачењу није другачије утврђено,
уговорници не могу покренути спор пред судом или другим државним органом док
претходно не набаве тумачење уговора дато од трећег лица, осим ако оно одбије да га
протумачи.

Критеријуми тумачења: Главни проблем тумачења уговора се своди на питање односа

воље и њеног испољавања – да ли је циљ тумачења да се установи стварна воља страна
уговорница или објективно значење њихове изјаве?
Треба настојати на стварној или правној вољи лица чији је уговор, што искључује
дословно тумачење текста уговора, независно од манифестоване воље која од њега
одступа, а која се може дозанти из ранијег или каснијег понашања изјавилаца или из
околности од којим је изјава уследила. Треба истражити заједничку намеру уговорника.
Дословно тумачење је формалистичко и одговара примитивном схватању права.
Према овом схватању, воља се може спознати једино из речи у којима је нашла свој израз
и само су речи меродавне за праву садржину онога што се хтело. Стварна воља није
истоветна са унутрашњом вољом. Показало се да критеријум субјективног тумачења
није довољан и не треба му придавати искључиву важност. Ако би се настојало на
стварној вољи и ако би се допустило неограничено доказивање шта су стране при
закључењу уговора замислиле, угрозила би се правна сигурност, због чега је прихваћен
критеријум ограниченог тумачења. Он полази од принципа поверења, који захтева да
се уговор тумачи онако како би изјаву воље у датим околностима појмили разумни и
коректни људи. Садржина изјаве се одређује објективно и важи оно што је под изјавом
требало и што се морало разумети. Објективни критеријум се заснива на
претпостављеној вољи. Резултат овог критеријума се може подударати са стварном
вољом изјавиоца, али може и одступати од ње.
Такво одступање је могуће исправити позивањем на заблуду, што представља нужну
корекцију критеријума објективног тумачења.

29
Посебна правила тумачења: За тумачење уговора важе извесна правила, а то су:

1. При тумачењу ваља стално имати у виду целину уговора и зато поједине његове
одредбе треба довести у међусобну логичку везу. Делови уговора представљју
целину, не постоје сами за себе.

2. Тумач мора увек полазити од претпоставке да у уговору нема противречности и

да у њему није ништа сувишно казано. Не треба узимати да нејасне и двосмислене
одредбе немају никакво дејство, него им ваља наћи прави смисао. Речи ваља
разумети тако да се дело сачува, а не упропасти.

3. Ако се одредбе уговора састоје из речи које могу имати уже и шире значење, а
поуздано се не зна које су значење имале стране у виду, меродавно се сматра уже
значење.

4. У случају кад је уговор закључен према унапред одштампаном садржају, или кад је
на други начин био припремљен и предложен од једне стране уговорнице, његове
нејасне одредбе ваља тумачити у корист друге стране. Такви уговори тумаче се на
штету њихових састављача.

5. Нејасне одредбе у доброчиним уговорима треба тумачити у смислу који је

повољнији за дужника, а у теретном уговору у смислу којим се остварује правичан
однос узајамних давања.

6. За тумачење неодређених израза, уколико је немогуће утврдити који су им значај

уговорници придавали, у неким случајевима су меродавна правила тумачења која
је прописао закон (правила о рачунању рокова).

7. За правну квалификацију уговора (као продаје, зајма, закупа) нису меродавне речи
које су стране употребиле, него њихова стварна намера. Уговор се неће сматрати
неважећим у случају кад су га уговорници погрешно квалификовали.

Допуњујуће тумачење уговора: Дешава се да стране уговорнице неко спорно питање

несу уговором уопште регулисале и у уговору се јавља празнина коју би требало
попунити. То попуњавање често врши законодавац прописујући диспозитивна правила
за небитне елементе уговора. Међутим, ако се празнина не може попунити на тај начин,
то мора учинити суд, путем допуњујућег или квалификованог тумачења уговора. Не
ради се о тумачењу појединих одредаба, већ о тумачењу смислене садржине уговора.

30. ФОРМАЛНИ И НЕФОРМАЛНИ; КОНСЕНСУАЛНИ И РЕАЛНИ УГОВОРИ

Формални уговори су они уговори који, по наређењу закона или по вољи страна
уговорница, треба да се закључе у тачно одређеној форми. Неформални уговори су они
уговори који се могу склопити у било којој форми. Неформални уговори се могу склопити
у свакој од постојећих форми, па и у оној која је одређена за формалне уговоре.

Консенсуалним се сматрају они уговори који се могу закључити самом сагласношћу

изјављених воља уговорника и за пуноважност уговора се тражи само сагласност (уговор
о зајму). Остале радње не спадају у закључење уговора, већ имају друго значење.
Супротност консенсуалним јесу реални уговори, за чије је закључење, поред вербалне
сагласности уговорника, потребно још да се предузме и одређени реални акт, да се другој
страни преда ствар која је предмет чинидбе из уговора (уговор о превозу робе, капара,
уговор о поклону покретне ствари). Назив ''реалан'' уговор потиче од латинске речи ''res’’,
која значи ствар и њом се казује да се уговор закључује помоћу ствари, тачније: путем

30
њене предаје. Обична сагласност изјављених воља је била довољна само код мањег броја
уговора, тзв. консенсуалних контраката, док су остали могли обавезивати само на основу
сасвим одређене форме или на основу реалне предаје ствари која прати одговарајући
споразум. И наш ЗОО уговоре који се у теорији сматрају реалним дефинишу као
консенсуални, што се не може рећи и за доброчине уговоре, јер их он уопште не
регулише.
31. ЈЕДНОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ И ОБОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ УГОВОРИ

Као правни посао уговор је увек двостран, јер су за његов настанак потребне изјаве двеју
воља. Не постоји уговор који је по свом настанку једностран правни посао.
Једнострано обавезујући су уговори чијим закључењем настаје једна или више обавеза,
али само за једну уговорну страну. Облигациони однос који настаје из овог уговора има
прост изглед, обавезује једног, овлашћује другог учесника. Уговорници имају строго
подељене улоге, један је само дужник, други само поверилац.
Двострано обавезујући (синалагматички, узајамни) уговори су уговори чијим
закључењем за уговорне стране настају узајамна права и обавезе, што значи да се сваки
од уговарача истовремено појављује и у улози повериоца и у улози дужника.
У узајамне уговоре не спадају мултилатерални уговори, као што је рецимо уговор о
ортаклуку, зато што се чинидбе не размењују међусобно, него се удружују ради
постизања одређеног заједничног циља.
Неправи, обични или несавршени обострано обавезујући уговори (cоntrаctus
bilаtеrаlis inаеquаlis) разликују се од правих по мотивацији односа у коме стоје међусобна
права и обавезе уговорника. Нису мотивисани жељом за међусобном чинидби, већ неким
другим тежњама. Обавезе страна у таквим случајевима не стоје у односу узјаманости,
немају прави, типичан изглед. Отуда и назив неправни обострани обавезујући уговор. У
неправе уговоре се сврставају и они који су у тренутку настанка били једнострано
обавезујући, али су касније постали двострано обавезни. Постоји трострука зависност
узајамих обавеза уговорника:

1. Генеричка - условљава настанак обавезе једне стране истовременим пуноважним

настанком обавезе друге; уколико се покаже да је уговорник који обећава
немогућу чинидбу знао или морао знати за њену немогућност, биће одговоран за
штету другој страни.

2. Кондиционална - условљава опстанак обавезе једне постојањем обавезе друге

стране и то трајно. Ако извршење обавезе једне стране постане немогућ, ни друга
страна није дужна да испуни своју обавезу.

3. Функционална - огледа се у фази њиховог извршења. Уколико другачије није

уговорено или уобичајено, ни једна страна не може тражити извршење обавеза од
друге ако не нуди истовремено извршење своје обавезе. У противном, друга
страна има права да такав захтев одбије приговором не испуњеног уговора.

Сва та правила не важе за једнострано обавезујуће ни за неправе обострано обавезујуће

уговоре.

32. ТЕРЕТНИ И ДОБРОЧИНИ, КОМУТАТИВНИ И АЛЕАТОРНИ УГОВОРИ

Теретни и доброчини уговори: Критеријум за ову поделу је циљ ком стреме уговорници,
а тај циљ се састоји у одређеној користи за једну или обе стране. Теретни је уговор код
кога једна страна даје накнаду за корист коју на основу уговора добија од друге стране
(уговор о купопродаји, закупу), што ће рећи да једна страна преузима на себе обавезу у
циљу да од друге добије корист која одговара ономе што она сама чини или даје. Ови

31
уговори се још називају и уговор уз накнаду, онерозни, наплатни уговори. Доброчини
уговори су они код којих страна не даје накнаду за оно што је добила од друге стране
(уговор о поклону, остави, послузи, зајму). Они се закључују искључиво у интересу једне
стране, тако да друга на себе преузима обавезу, не очекујући ништа за узврат. Доброчини
уговори се још називају и бесплатни, уговори без надокнаде или лукративни уговори.
Услови закључења доброчиних уговора су строжији од услова које се траже за закључење
теретних уговора (уговор о поклону – тражи се форма). Сваки синалагматички уговор је и
теретни, али није сваки теретни уговор синалагматички. Извесни једнострано
обавезујући уговори могу бити и теретни и доброчини, зависно од воље страна, као што
је уговор о зајму. Под условом да буде схваћен као реални уговор, он је једнострано
обавезујући, али се може сврстати и у теретне и у доброчине уговоре, у зависности од
тога да ли се ради о бескаматном или зајму са каматом.
Ови уговори се разликују на плану уговорне одговорности. Код теретних – уговарачи
одговарају за правне и материјалне недостатке испуњења, код доброчиних само ако је
дужник поступао у злој намери. Савесност повериоца код доброчиних уговора се
строжије цени него код теретних. Лична својства и мотиви лица која су закључила
доброчини уговор имају много већи правни значај.

Комутативни и алеаторни уговори: Комутативни су они код којих су у моменту

закључења уговора познати и висина и однос узајамних давања. То су уговори код којих
уговарачи у моменту закључења уговора тачно знају шта која од страна потражује, а шта
дугује. Ништа није остало да буде утврђено накнадно у зависности од неког неизвесног
или временски неодређеног догађаја. Такви су уговори: уговор о продају, закупу и сл.
Алеаторни уговори су уговори код којих у моменту закључења није познато ко ће од
уговарача добити или изгубити тј. за кога ће настати право, а за кога обавезе и није
познат њихов међусобни однос. Они у целости или делимично зависе од неког
неизвесног или временски неодређеног догађаја. У алеаторне уговоре спадају уговор о
игри и опклади, о осигурању и о доживотном издржавању.

33. ПРЕДУГОВОРИ И КОНАЧНИ УГОВОРИ

Закључењу уговора претходи тзв. предуговорни стадијум. Уговорници предузимају

радње које могу имати различит правни значај, неке од њих су необавезујуће и називају
се трактатима или преговорима.
Предуговор је уговор којим се уговорне стране обавезују да закључе касније неки уговор
одређене садржине, и то између себе или са неким трећим. Тај други уговор се назива
другачије дефинитиван (коначан) уговор. Та два уговора се односе један према другом
као узрок и последица. Закључење коначног уговора значи испуњење предговора.
Предуговор мора имати одређен или одредљив предмет. Уговорници треба у
предуговору да одреде битне састојке коначног уговора на чије се закључење обавезују.
Што се тиче форме предуговора, она се управља према форми коју закон тражи за
коначан уговор, уколико прописана форма има конститутивни значај. Ако је за коначни
уговор прописана нарочита форма, то не значи да се она мора увек поштовати и код
предуговора. Ако налагање одређене форме служи заштити самих уговорника,
предуговор мора бити закључен у форми која се тражи за коначни уговор.
Ако се сврха форме може постићи тиме што ће се коначан уговор закључити у нарочитој
форми, предуговор не мора бити формалан.
Коначни уговор је уговор који представља размену сагласних изјава воље између два или
више лица, којом се заснива, мења или укида одређени правни однос. Предуговором
обећана чинидба се састоји од закључења коначног уговора. Тако се закључење коначног
уговора може захтевати у року од 6 месеци од истека рока предвиђеног за његово
закључење, а ако тај рок није предвиђен, онда од дана када је према природи посла и
околностима коначни уговор требало да буде закључен. Ако се једна страна оглуши о

32
обавезу, друга страна има право на тужбу. Примарно право из предуговора је право на
испуњење, закључење коначног уговора, док је право на накнаду штете секундарне
природе. Тужба за накнаду штете је једино средство у случају када је дугована чинидба
туженог личне природе, када је реч о његовој радњи која претпоставља веће поверење.
Исто важи и у случају кад је чинидба постала немогућа дужниковом кривицом.
Са друге стране, тужени може одбити да закључи коначан уговор ако су се околности од
закључења предуговора толико измениле да об не би ни био закључен да су такве
околности постојале у то време.
Предуговор ваља разликовати од пунктуације (привремени писмени споразум о битним
састојцима уговора, после ког треба да уследи потпуна писмена исправа). Пунктуација је
писмени концепт уговора потписан од стране уговорница. Пунктуација допушта да
захтев за испуњење чинидбе настане одмах. Предуговор треба разликовати и од уговора
о опцији. Уговором о опцији се не ствара обавеза закључења другог уговора, него се
другој страни даје право опције. Овлашћени на опцију стиче право да својом
једностраном изјавом воље, независно од даваоца опције, заснује уговорни однос
одређене садржине или да продужи постојећи.

34. КАУЗАЛНИ И АПСТРАКТНИ УГОВОРИ

Према видљивости каузе, уговори се деле на каузалне и апстрактне. Приликом

закључења уговора, обавезе које уговорници преузимају имају свој основ. Уколико је
основ видљив из саме садржине уговора у питању је каузалан, материјалан, конкретан
или индивидуализован уговор. Њиме се означавају сви они уговори који не садрже голо
обећање одређене чинидбе, него и сагласност уговорника о правној намери обећања, тј.
разлог или сврху обавезивања. Каузални су они код којих је основ уговора одређен и
јасан, тако да се тачно зна зашто се странке обавезују (уговор о купопродаји). Апстрактни
су они код којих се не види основ, тако да се не зна за шта се странке обавезују, ни који им
је циљ у конкретном случају (чек, меница). Апстракни уговори садрже апстракно обећање
одређене чинидбе без навођења разлога обавезивања (cаutio indiscrеtа). И апстрактни
имају каузу, али се она не види. Наравно, он мора имати разлог обавезивања, јер настанак
дуговинског односа без одређеног циљa је противно законима разумног поступања.
Сврха апстрактног уговора може бити да се нека сумњива обавеза утврди као извесна и
иза њега се може скривати посао који правни поредак не одобрава. Пракса је показала да
се ти уговори најчешће и закључују, баш у виду прикривања посла који правно није
дозвољен.

35. КРАТКОТРАЈНИ И ДУГОТРАЈНИ УГОВОРИ

Према дужини трајања престације, уговори се деле на: уговоре са тренутним

(краткотрајни) извршењем обавезе и уговоре са трајним извршењем обавезе
(дуготрајни). Краткотрајним треба сматрати онај уговорни однос који се исцрпљује у
једној чинидби дужника. Чинидба може бити и вишекратна, али се њом и тада постиже
унапред одређен резултат за повериоца или неког трећег. Када тај циљ буде постигнут,
уговорни однос се гаси.
Дуготрајни уговори продужују да битишу и после једнократног или вишекратног
испуњења. Продукују обавезу на континуирано испуњење или сукцесивно понављање
истоврсних чинидби. Временска граница дуготрајних уговора се мора посебно
назначити, што се чини обостраним споразумом или једностраном вољом уговорника.
Дуготрајни уговори се могу закључити на одређено или неодређено време. У првом
случају престају по истеку рока, у другом отказом.
Поред времена, дуготрајан уговор карактерише и временско прилагођавање дужникове
обавезе. Укупан обим чинидбе која се дугује је зависан од времена за које се чинидба

33
наставља, односно понавља. Уколико је време трајања уговорног односа дуже, утолико је
и укупан резултат чинидбе већи. Зато није реч о дуготрајном, већ о краткотрајном
уговору кад је укупан резултат који треба постићи унапред строго одређен, макар да се
чинидба периодично и понавља.
Време важења дуготрајног уговорногодноса одређује укупни резуктат чинидбе, док
резултат чинидбе код краткотрајног уговорног односа одређује колико ће бити време.
Као дуготрајни уговори се сматрају: уговор о закупу, послузи, остави, осигурању,
доживотном издржавању. У краткотрајне спадају: уговор о купопродаји, трампи и сл.
Правило је да се краткотрајни уговори не могу раскинути вољом једног уговорника,
уколико други не прекрши своју обавезу. Дуготрајни уговори закључени на неодређено
могу престати једностраним раскидањем без икаквих нарочитих разлога. То раскидање
се назива отказ, и његово дејство наступа у каснијем временску тренутку (наступањем
отказног рока). Последице уговора се не могу отказом или поништењем укинути
ретроактивно. Када се раскину краткотрајни уговори или пониште, сматра се као да
никад нису били закључени. Њихово анулирање је ретроактивно. Свака страна је дужна
да врати оној другој оно што је од ње примила по основу уговора.

36. ИМЕНОВАНИ И НЕИМЕНОВАНИ, ГЛАВНИ И СПОРЕДНИ, ПРОСТИ И СЛОЖЕНИ

УГОВОРИ

Именовани и неименовани уговори: Уговори који су у закону изричито регулисани и за

које је одређен назив и прописана најбитнија садржина, називају се именовани уговори.
Све уговоре који носе исти назив карактерише јединство предмета и јединство правних
правила којима су они подређени. За уговорне облигационе односе не важи принцип
''numerus clausus’’. Начело слободе уговарања није спојиво са ставом да се сви типови
уговора утврде унапред, већ подразумева слободу уговорника да сами одреде садржину
уговора према циљевима које желе њима постоћи, у оквирима дозвољеног законом.
Постоји могућност да се закључе и уговори који се не дају подвести ни под један тип
уговора које закон познаје, који представљају нешто ново, законом нерегулисано. Такви
нерегулисани уговори су неименовани уговори. Уговорници кад склапају такве уговоре,
морају исцрпно да одреде његову садржину, али су и они подређени општим правилима
које важе за све типове уговора.

Главни и споредни (самостални и акцесорни) уговори: Самостални уговори су

уговори који се закључују и производе правно дејство независно од других уговора. То је
онај уговор без ког се циљ не може постићи, а за постизање тог циља није потребно
постојање неког другог уговора. Зависни уговори су они који не могу самостално да
постоје, већ је њихово закључивање и правна егзистенција зависна од неког другог
уговора. Акцесорни уговори се могу закључити само ако је закључен одређени
самостални уговор. Њихов циљ је да помажу остварење главног уговора. Ако престане
постојати самостални уговор, престаје да постоји и акцесорни, јер он без њега губи
смисао. Споредни уговор, иако зависи од главног (коначног), нема никаквог утицаја на
правну постојаност главног уговора. Зависни уговори су: уговор о јемству, залога,
хипотека, уговорна казна.

Прости и сложени уговори: Садржина уговора се састоји већином од елемената

својствених само једном његовом типу и тада се каже да је уговор прост, једноставан
или елементаран. Али, ако се у њему налазе састојци карактеристични за сва или више
различитих типова, уговор је сложен или мешовит. Није нужно да сви ти састојци буду
заступљени у једнакој мери. Одлучујућа је чињеница да они не карактеришу само један
једини тип уговора, већ више њих. Прости уговори су уговор о зајму, остави, продаји, док
су сложене спадају уговор о пансиону, сефу, болничком лечењу и сл.

34
37. ГЕНЕРАЛНИ И ПОСЕБНИ УГОВОРИ; ИНДИВИДУАЛНИ И КОЛЕКТИВНИ УГОВОРИ

Генерални и посебни уговори: Генералан је онај уговор којим се само уопштено

регулишу права и обавезе његових страна. Они за предмет имају чинидбу која треба
извршавати у дужем временском раздобљу. Генерални уговори су они којима странке
одређују опште елементе свог пословног односа за један велики пословни подухват (нпр.
изградња крупних инвестиционих објеката). По правилу, облигациони односи настали
таквим уговором ће трајати неколико календарских година. На основу тако закљученог
генералног уговора исте уговорне стране закључују посебне уговоре, уговоре за краћи
временски период (за једну годину). Посебни уговори предстaвљају начин реализације
генералног уговора. Заједничко им је тошто имају исто циљ, али су им функције
различите. Посебним уговором се не би могла утврдити права и обавезе које би биле
супротне правима и обавезама утврђеним генералним уговором. Посебни имају
способност да се лако прилагоде промењеним околностима и на тај начин се спречава
раскидање генералног уговора због новонасталих околности. Ове врсте уговора треба
разликовати од тзв. оквирних и појединачних уговора. Оквирним уговора заснива се
стални пословни однос између уговорника, утврђују се општа правила за поједине
послове који ће се касније закључивати између истих субјеката посредством
појединачних уговора.

Индивидуални и колективни уговори: Колективни су они који производе правно

дејство за сва лица која припадају одређеној групи тј. колективитету или организацији,
која је уговор закључила. Важе за оне чланове колектива који за њихово закључење нису
дали сагласност или су постали чланови колективапосле закључења уговора. За
закључење колективног уговора довољно је да се већина чланова сагласи са његовом
садржином. Такви су уговори о раду, осигурању и сл. Колективни уговори најчешће
садрже само опште одредбе или услове под којима ће његови учесници доцније
закључити своје индивидуалне уговоре. Колективни уговори представљају правни оквир
за индивидуалне, које га конкретизују. Индивидуални су они који обавезују само она
лица која су их закључила. Индивидуални и колективни уговори се разликују у погледу
правног дејства, тј. с обзиром на чињеницу да ли обавезују само она лица која су дала
сагласност за закључење уговора или се простиру на све чланове групе у име које је
закључен уговор. Одредбе индивидуалних уговора не могу бити у супротности са
одредбама колективног уговора.

38. УГОВОР У КОРИСТ ТРЕЋЕГ ЛИЦА

Треће лице може учествовати у испуњењу уговора са властитим тражбеним правом

према дужнику. Оно се притом не појављује ни као заступани ни као правни следбеник
повериоца. Такав правни статус трећег одређују саме странке уговорнице закључујући
тзв. правни уговор у корист трећег лица. Типични су: уговор о осигурању живота и поклон
са налогом. Уговором у корист трећег лица једна уговорна страна се обавезује другој
да одређену чинидбу изврши неком трећем, са тим што се трећи овлашћује да од
дужника самостално и непосредно захтева испуњење уговора у своју корист. Код
овог уговора разликују се 3 лица:

- оно које обећава да ће учинити нешто трећем – обећалац (промитент)

- оно коме такво обећање даје – стипулант (промисар)
- лице у чију корист прва два нешто уговарају, а које се зове корисник (бенефицијар)

35
Прва два лица увек су одређена, док треће може бити одредљиво. Трећи стиче право
повериоца из уговора у чијем закључењу не учествује ни посредно ни непосредно.
За настанак тог права није потребна ни његова воља ни његово знање, па ни његова
пословна слособност. То може бити и лице које још није рођено, односно предузеће које
није основано. Треће лице може и да не прихвати право које му се нуди, да га одбије. Ако
то учини, сматра се да га није никад ни стекло. А изјави ли да га прихвата, стипулант не
може више, без његове сагласности, ни опозвати ни изменити корист која је за њега
уговорена. Опозивање, односно намена биће могућа само ако је тако утврђено уговором.
Међутим, ово ограничење не важи за уговоре којима се промитент обавеже да ће учинити
нешто у корист трећег тек после смрти стипулантове. Такву корист стипулант може
опозвати у свако време, па и тестаментом, ако из самог уговора или из околности не
произилази што друго.

Однос промитента и корисника: Промитент овде има положај дужника, а корисник

положај повериоца. Корисник је овлашћен да од промитента непосредно захтева оно што
је уговором за њега одређено. Његово је право потраживања изворно, није изведено из
права стипулантовог. Неодрживо је схватање које корисника види као цесионара, јер он
не мора чак ни знати да је закључен уговор у његову корист.
Право корисник да тражи испуњење линидбе од промитента, и поред тога што је
изворно, заснива се на уговору у корист трећег. Његова судбина зависи од уговора.
Потраживању корисника промитент може да супротстави све приговоре који проистичу
из самог уговора (тзв. објективне приговоре), а које има и према стипуланту. Приговоре
личне природе, који не произилате из уговора, али које има према стипуланту, не може
истицати и према кориснику. Друга је ствар ако промитент такве приговоре има и
наспрам корисника лично. Корисник располаже само правом потраживања од
промитента, није у положају друге уговорне стране. Његова права нису потпуно
истоветна са правима повериоца који има статус уговорника, него су донекле мања од
њих.

Однос промитента и ступиланта (однос покрића): Ако је реч о синалагматичком

уговору, стипулант и промитент имају узајамна права и обавезе, са тим што промитент
дугује чинидбу према трећем лицу, не стипуланту. Стипулант је такође поверилац према
промитенту и може од њега затражити да изврши чинидбу према трећем лицу. Може се
десити да бенефицијар одбије корист која је њему намењена или да је стипулант опозове,
Корист онда треба да припадне стипуланту, било одбијено или опозвано. Ако је личност
корисника од значаја за промитента и ако корисник одбије да корист прими, наступа
немогућност испуњења и гашења дужникове обавезе.

Однос стипуланта и корисника (валутни однос): Природа овог односа зависи од циља
који уговору у корист трећег лица поставља стипулант. Стипулантов однос са
корисником објашњава правно због чега он чинидбу дужникову не жели за себе, већ за
корисника. Најчешће је стипулант корисников дужник по неком основу, па жеи да му на
тај начин исплат и дуг или му да нешто на зајам. Мотиви стипулантови се не тичу
промитента и не дају му право да ускрати дуговану чинидбу позивајући се на њих. Уговор
у корист трећег остаје у важности за промитента без обзира на побуде које има
стипулант у односу на корисника.

39. УГОВОР О ОБЕЋАЊУ ЧИНИДБЕ ТРЕЋЕГ ЛИЦА

Уговор се може закључити у корист, али не и на терет трећих лица, јер би то значило
директно угрожавање сигурности, права и слободе трећих лица, али и правне
сигурности. Свако је у стању да својом изјавом воље обавеже једино себе и лица чији је он

36
овлашћени заступник. Ако неко неовлашћено обећа другом одређену чинидбу трећег
лица, уговор остаје без дејства према трећем. Чак и у случају да трећи касније пристане
на обавезу сходно обећању, он тиме не постаје страна главног уговора.
Њега обавезује само властита изјава воље, не и изјава оног који је иступао као његов
пуномоћник без овлашћења. Уговор о обећању чинидбе трећег лица није без дејства и
међу уговорницима: он обавезује оног ко је обећао туђу чинидбу. Питање је само шта
чини предмет обавезе обећаоца. Обећалац јемчи за обећану чинидбу трећег, а ако она
изостане, дужан је ад другој страни накнади претрпљену штету. Обећалац не одговара
ако је обећао другом да ће се једино заузети код трећег да се овај обавеже да нешто учини
или пропусти.

40. ПРИГОВОР НЕИСПУЊЕНОГ УГОВОРА

Појам и правна природа приговора неиспуњења уговора: Свака страна код узајамних
уговора пристаје да испуни своју обавезу, али само под условом да у исти мах добије
против чинидбу. Право на чинидбу осигурано је приговором неиспуњења уговора
(еhceptio non аdimpleti contrаctus). Њиме се један уговорник може послужити у случају кад
други захтева од њега да испуни обавезу, а сам још није испунио своју, нити нуди њено
испуњење. Међутим, постоје и изузеци од правила о истовремености испуњења обавеза.
Они могу бити одређени уговором, законом или произићи из природе посла. Успешно
истицање приговора неиспуњења уговора претпоставља одређене услове:

 постојање  обавеза тужиоца због чијег неипуњења тужени

пуноважног уговора приговара мора имати карактер против чинидбе у
између тужиоца и односу на обавезу тужене стране, тј. мора
туженог представљати његову главну обавезу из истог
 потребно је да уговора
тужена страна није  потребно је да тужени остаје при уговору и да
била дужна да прва признаје своју обавезу према тужиоцу али одбија да је
испуни своју обавезу он први испуни
према тужиоцу, ни  тужени треба да има пуноважно
по уговору, ни по противпотраживање од тужиоца због којег му
закону, ни по природи приговара
посла

Правна природа: Приговор неиспуњеног уговора спада у ред тзв. дилаторних

(одложних приговора).
Истичући га тужени уствари саопштава тужиоцу да неће да извршава своју обавезу, јер
он није извршио његову или да ће извршити тек након што он изврши његову обавезу.
Деси се и да тужени не истакне приговор, и ако је очигледно да тужилац није испунио
своју обавезу њему, нити је овлашћен да први захтева испуњење, суд ће га осудити на
безусловно извршење обавезе. Приговор неиспуњеног уговора представља правно
средство одбране од несавесних поверилаца.

41. ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ ПРАВНИХ НЕДОСТАТАКА СТВАРИ

Код теретних уговора којима се уступа неко право на ствар, преносилац има двоструку
обавезу према прибавиоцу: обавезу преноса државине и обавезу преноса права.
Преносилац је дужан да гарантује прибавиоцу да пренето право постоји и да нема
правних сметњи за његову употребу. Ако се покаже да је у питању право које уопште не
постоји или да нема одговарајућу садржину, тада је реч о правном недостатку ствари.
Он подразумева чињеницу да трећа лица имају извесна права на ствар, која искључују,

37
умањују или ограничавају прибавиочево право. То могу бити све врсте стварних права и
тражбених права која имају апсолутно дејство.
Овде спадају и ограничења јавноправне природе, која прибавиоцу нису била позната, ако
је преносилац знао за њих или је знао да се могу очекивати, а није их саопштио.
Прибавилац или уопште није стекао право које је требало да стекне или га је стекао у
мањем опсегу него што је очекивао. Недостатак се испољава као премоћ истоврсног
или сличног права неког трећег над прибавиочевим правом.

Појам и врсте евикције: Правни недостатак ствари доводи до евикције прибавиоца.

Под евикцијом треба разумети чињеницу да је прибавилац изгубио државину ствари на
коју му је право пренето, зато што је њу морао дати трећем лицу које је доказало да је
њен власник. О евикцији се говори и у случају кад прибавилац задржи ствар по неком
другом правном основу, као и када правна претензија трећег не доведе до одузимања
државине ствари ни у целости ни делимично, него се покаже да претендент има на њу
једино право службености или закупа, које је прибавилац дужан да трпи као право јаче од
оног које је он прибавио. Само истицање правне претензије од стране трећег лица против
прибавиоца, не значи још и евикцију, већ само прети да до ње дође. Евикција ће
наступити тек ако се спор између трећег и прибавиоца о преимућству сукобљених права
оконча на штету прибавиочеву, ако треће лице изађе из спора као победник. Међутим,
постоји и евикција кад прибавилац без спора и обавештења преносиоца, призна основано
право трећег и преда му ствар или му исплати извесну своту новца да би овај одустао од
свог очигледног права.

Врсте евикције: Евикција може бити потпуна и делимична. Потпуна евикција сасвим
онемогућује прибавиоца да користи право које је, на основу уговора требало да стекне.
Доказано право трећег лица негира у потпуности прибавиочево право. Делимична
евикција постоји у случају кад прибавиочево право није у целости искључено право
евинциента, него је само умањено или ограничено. Преносилац је обавезан да штити
прибавиоца од опасности евикције којом прети правно узнемиравање што долази од
трећег – дужан је да спречи или предупреди евикцију.

Услови обавезе заштитите од евикције: Да би се радило о евикцији, потребно је да су

испуњени следећи услови:

- узнемиравање прибавиоца треба да се заснива на неком праву, а услов је испуњен чим

треће лице истакне одређену правну претензију кога погађа прибавиочево право;
преовладава схватање по ком правни захтев истакнут мимо суда може довести до
евикције, а тражи се једино да он буде очигледно основан, поткрепљен доказима;
преносилац не дугује прибавиоцу заштиту и од чисто физичких узнемиравања трећих
лица без правног претендовања, али, сам преносилац не сме узмениравати прибавиоца ни
правно ни физички

- правни недостатак ствари мора постојати у време кад је уговор закључен, у време кад је
прибавилац требао да стекне право о ком је реч; правило је да само саврстан прибавилац
има право на заштиту од евикције, недостатак мора за прибавиоца бити невидљив, да не
зна за њега нити је могао да зна у време закључења уговора; несавестан преносилац (онај
који је убедио прибавиоца да правни недостатак не постоји) дугује заштиту и од
узнемирења која се темеље на видљивим недостацима; прибавилац који је знао за
могућност да му ствар буде одузета није потпуно лишен заштите од евикције, његова су
права према преносиоцу нешто мања него иначе

- прибавилац се није уговором одрекао права на заштиту од евикције, а правна правила

која ту материју регулишу су диспозитивне природе и допуштају уговорницима

38
могућност да их својом вољом мењају и да одговорност преносиоца ограниче или сасвим
искључе;
ако је преносилац био несавестан, његова обавеза заштите остаје упркос другачијем
споразуму, а споразумно искључење, односно ограничење одговорности за евикцију не
ослобађа преносиоца дужности да се сам уздржи од правних и физичких узнемиравања
прибавиоца

- прибавилац треба да обавести преносиоца када се покаже да треће лице полаже неко
право на ствар, изузев када је то преносиоцу познато; преносилац је дужан да прискочи у
помоћ чим сазна за правно узнемиравање; ако је узнемиравање учињено путем тужбе суду,
обавезан је да се умеша у спор на страни прибавиоца, али је преносилац дужан да штити
прибавиоца и онда када од њега није обавештен и правном узнемирењу, него је за то сазнао
на други начин, а и када није знао за узнемирење, преносилац је дужан за евикцију, а може
се ослободити одговорности само ако докаже да је располагао правним средствима која
би захтев трећих лица одбио и евикцију спречио

Правне последице евикције: Последице евикције зависе од тога да ли је она потпуна или
делимична. Ако је прибавилац лишен државине ствари зато што је треће лице поврати
виндикационом тужбом или тужбом по основу хипотеке, уговор се раскида сам од себе
(по сили закона), без икакве изјаве прибавиоца – потпуна евикција. Ако је дошло само до
делимичне евикције (ако је прибавиочево право умањено или ограничено), прибавилац
може бирати између 2 могућности: да уговор раскине или да захтева сразмерно снижење
надокнаде коју је дао другој страни, односно коју је обећао дати.
Преносилац је дужан да отклони неповољне последице евикције које трпи прибавилац.
Обавезан је да му врати примљену против вредност и надокнади претрпљену штету.
Право на повраћај датог има чак и прибавилац који је знао за правни недостатак, док
обавеза повраћаја примљеног терети и преносиоца који је уговором искључио своју
одговорност за евикцију. Чињеница да преносилац није био дужан да штити прибавиоца
од евикције, не ослобађа га и обавезе да врати примљену противвредност, јер би се иначе
неосновао обогатио. Он може задржати само оно што је примио у случају кад је
прибавилац пристао да уговор за њега има алеаторан карактер. Али, ако се прибавилац
због делимичне евикције одлучио за сразмерно снижење цене, може захтевати повраћај
само одговарајућег дела. Преносиалц је дужан да надокани прибавиоцу и штету изазвану
евикцијом. Штета се најчешће јавља у облику начињених издатака, као што су трошкови
закључења и извршења уговора, трошкови саме ствари и трошкови спора (вансудских и
судских). Долази у обзир и надокнада измакле добити. Право на надокнаду штете нема
прибавилац који је у часу закључења уговора знао за могућност да до евикције дође или
је пристао на искључење одговорности преносиоца због евикције.
Прибавиочева права по основу правних недостатака се гасе истеком годину дана од
сазнања за права трећег, односно истеком шест месеци по правноснажном окончаном
спору.

42. ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ МАТЕРИЈАЛНИХ НЕДОСТАТАКА СТВАРИ

Под материјалним недостатком или маном ствари треба разумети свако одступање
од нормалних физичко - хемијских својстава које је за прибавиоца штетно. Да би
ствар била без мана треба да има својства која од ње очекује сваки потрошач и својства
која очекује конкретни прибавилац. Од ствари одређене врсте свако очекује особине које
омогућавају њену употребу у сврхе којима претежно служи цела врста ствари (коњ ѕа
вучу, кућа за становање). Али прибавилац може од ње очекивати и особена својства, тј
она која немају све ствари одређене врсте (купац жели тркачког коња, ловачког пса).
Ствар има материјалне недостатке кад је није могуће употребити у уобичајене или
нарочите сврхе. Сматра се да је ствар са недостацима и када је преносилац знао или

39
морао знати да прибавилац рачуна са нарочитим својствима које ствар нема, као и када
нема својства и одлике изричито или прећутно уговорене, односно законом прописане.
Појам недостатка одређује се објективно и субјективно. Са друге стране њима се
обухватају и особине које не утичу на употребну, већ само на тржишну вредност ствари
(позлаћен, а не златан прстен, вештачка уместо праве коже и сл.) Што се тиче мањка у
количини, може се посматрати двојако: као рђаво испуњење обавезе у смислу недостатка,
или делимично испуњење обавезе; све зависи од тога да ли оно што недостаје представља
мањак у количини или утиче и на квалитет ствари, тј. на њену употребљивост.

Претпоставке одговрности због материјалних недостатака: Преносилац одговара

прибавиоцу због недостатака ствари уколико се стекну одређене претпоставке. Услови
(претпоставке) за одговорност због материјалних недостатака ствари су:

1. Недостатак ствари треба да је знатан, јер се незнатна мана не узима у обзир.

Знатан недостатак је онај који потпуно онемогућује употребу ствари у одређене
сврхе, или је увеликој мери отежава. Да ли је услов испуњен цени се од случаја до
случаја. При томе се води рачуна о апстрактној и конкретној могућности употребе
ствари. Недостатак је знатан кад у већој мери умањује тржишну вредност
стваризнатан је сваки онај недостатак због ког прибавилац према разумној оцени
не би уопште пристао да уговор закључи или бар не под оним условима под којима га
је склопио и претпоставља се да је сваки недостатак знатан, док се другачије не
докаже.

2. Недостатак треба да је невидљив или скривен за прибавиоца. Таквим се сматра

онај недостатак који прибавилац није уочио нити га је могао уочити при прегледу
ствари – сматра се да прибавиоцу није могао остати непознат недостатак који би
пажљиво лице са просечним знањем и искуством лица истог занимања и струке као
прибавилац, могао лако опазити при уобичајеном прегледу ствари. Али преносилац
одговара и за недостатак који је прибавилац мога лако опазити; ако је изјавио да
ствар нема никакав недостатак или да има одређена својства. ЗОО прописује
безусловну одговорност уколико ствар нема потребна својства за нарочиту
употребу за коју је купац набавља, а која је продавцу била или морала бити позната,
као и у случају кад је продавац уручио ствар која није била саобразна узорку или
моделу.

3. Недостатак мора постојати у тренутку предаје ствари, односно у тренутку у

коме ризик прелази на прибавиоца – после тога не одговара. Али је довољно, ако у
тренутку предаје ствари, постоји макар зачетак из којег се касније мана развила
(животиња инфицирана заразном болешћу).

4. Прибавилац је дужан да примљену ствар прегледа или је да на преглед чим је могуће,

и да о видљивим недостацима обавести преносиоца у року од 8 дана, а код уговора у
привреди – без одлагања. Ако је преглед извршен у присуству обеју страна,
прибавилац своје примедбе на видљиве недостатке треба да саопшти одмах
преносиоцу. Преносилац неће одговарати за недостатке који се покажу 6 месеци од
предаје ствари, изузев ако је уговором одређен дужи рок. Ако је због недостатака
извршена оправка ствари, испорука друге или замена делова, рок за откривање и
саопштавање видљивих и невидљивих мана почиње тећи од предаје оправљене
ствари, односно од замене целе ствари или само њених делова. Обавештење о
недостатку треба да садржи његов ближи опис и позив преносиоцу да ствар
прегледа. Ако је недостатак био познат преносиоцу или му није могао остати
непознат, прибавилац има право да се на њега позове и кад није благовремено
извршио преглед ствари нити другу страну о чињеницама које су јој познате и због
којих јој се може истаћи приговор лукавог поступања.

40
 5. Услов је да одговорност због материјалних недостатака није уговором искључена
или ограничена. Правила о овој врсти одговорности јесу диспозитивне природе и
уговорници их својом вољом могу мењати. Али је споразум о ограничењу или
искључењу одговорности ништав ако је преносилац знао за недостатак, а о њему
није обавестио прибавиоца, или кад му је наметнуо такав споразум користеи
посебан монополски положај. Нема места одговорности због материјалног
недостатка ствари која је продата ''таква-каква је'', ''ђутуре'' (без вагања и
бројања) или путем принудне јавне продаје.

Правне последице материјалних недостатака ствари: Преносилац је одговоран ако

се утврди да ствар има материјалне недостатке. Наш ЗОО признаје прибавиоцу сва
могућа овлашћења због материјалних недостатака ствари. Пре свега, он може
инсистирати на уредном испуњењу уговора, захтевајући од преносиоца да недостатак
отклони или да му преда другу ствар без мане. Осим тога, може тражити снижење цене,
или изјавити да уговор раскида. Уз то, има и право на накнаду штете. Закон га обавезује
да користи прво испуњење уговора (отклањање недостатака или давање друге ствари
без мане), па тек ако га не добије у разумном року, стиче право да уговор раскине или да
захтева снижење цене. Ако се одлучи на раскидање уговора, мора оставити преносиоцу
накнадни разуман рок за испуњење, осим ако му је преносилац саопштио да уговор неће
испунити или ако је очигледно да га не може испунити ни у накнадном року. Кад
накнадни рок прође, уговор се раскида по самом закону, уколико прибавилац без
одлагања не изјави да уговор одржава на снази. Ако само део ствари има недостатке,
прибавилац може раскинути уговор једино у погледу тог дела, осим ако цела уговорена
количина ствари чини целину. Прибавилац губи право да због недостатка уговор
раскине кад није у стању да ствар уопште врати или бар не у оном стању у коме ју је
примио. У том случају, он има на располагању остала права. Право на раскидање уговора
и сва друга права због материјалног недостатка гасе се по истеку једне године од дана
одашиљања обавештења преносиоцу, изузев ако је преносиочевом преваром прибавилац
био спречен да их употреби. Но и после истека тог рока, прибавилац који још није
исплатио цену за ствар, може против преносиочевог захтева за плаћање истаћи свој
захтев да се цена снизи или да му се накнади штета. У вези са одговорношћу за
материјалне недостатке, ствари купац је заштићен и гаранцијом за исправно
функционисање ствари по основу гарантног листа који издаје произвођач, односно
увозник робе.

43. ПРЕКОМЕРНО ОШТЕЋЕЊЕ И ЗЕЛЕНАШКИ УГОВОРИ

Узајамне чинидбе страна код обострано обавезујућих уговора треба у начелу да буду
једнаке или приближно једнаке вредности. ЗОО прописује да учесници у уговору треба да
полазе од начела једнае вредности узајамних давања. Ако једна страна извлачи
несразмену корист на рачун друге, уговор је због тога неправичан и противан начелу
савесности и поштења. То важи под потретпоставком да је реч о већој несразмери
узајамних чинидби, тј. да је једна страна претрпела прекомерно оштећење (laesio
enormis). Уговор је у том случају, под одређеним условима, неправоваљан за оштећену
страну и није дужна да при њему остане. Постоји одговорност обогаћене стране због
прекомерног оштећења друге стране. Институт прекомерног оштећења претпоставља
ове услове:

- Уговор који је изазвао оштећење треба да је узајаман и комутативан. Код доброчиних

уговора и алеаторних уговора, као и код тзв. јавне продаје, прекомерно оштећење није
правно значајно.

41
- Чинидбе на које су се стране уговорнице обавезале треба по вредности да буду
несразмерне у знатној мери, тј. да је једна страна добила уговором знатно више него
што је дала или учинила другој. ЗОО не одређује прецизно износ несразмере.
Он прописује једино да несразмера узајамних чинидби треба да буде ''очигледна'' и да
постоји у време закључења уговора. Није сваки степен несразмере довољан, него је
потребна несразмера у мери која сваком пада у очи, што зависи од околности, чију
процену Закон препушта суду.
- Страна уговорница која је прекомерно оштећена треба да буде у заблуди о правој
вредности узајамних чинидби, да за њу није знала или није могла знати. Ако је страна
пристала да за одређену ствар плати већу цену од прометне због посебне наклоности
према њој, несразмера је правно неважна. Оштећење се, дакле, не просуђује објективно,
као што је било у римском праву и у СГЗ, него се води рачуна и о субјективном моменту
оштећене стране. ЗОО не захтева да уговор буде зеленашки.

Правне последице прекомерног оштећења: Уговор који је изазвао прекомерно

оштећење једне стране јесте рушљив уговор. Оштећена страна има право да захтева
поништење уговора и то путем тужбе или истицањем приговора рушљивости у парници
ради њеног испуњења. Уколико суд овај захтев усвоји и поништи уговор, поништење
делује еx tunc, тј. од почетка, тако да се сматра да уговор није ни закључен. Ако уговор
буде поништен, свака страна је дужна да врати другој оно што је од ње примила по
основу поништеног уговора. Враћање се врши према општим правилима која важе за
рушљиве уговоре. ЗОО не допушта могућност одрицања унапред од права да се захтева
поништење уговора због прекомерног оштећења. Одрицање је могуће тек кад се стекну
услови за прекомерно оштећење, пошто је право да се захтева поништење уговора
настало. Право на поништење се може угасити услед неупотребе, истеком године дана од
како је уговор закључен.

Немогућност испуњења обавезе: Накнадна немогућност испуњења индивидуално

одређене обавезе једне стране код узајамних уговора може наступити услед различитих
узрока. Свеједно је да ли је она субјективна или објективна. Битно је да ли је нека страна
одговорна за немогућност или је она настала без њихове одговорности. Тако постоје три
врсте немогућности: немогућност за коју не одговара ниједна страна, немогућност за
коју одговара дужник и немогућност за коју одговара поверилац.

Немогућност за коју не одговара ниједна страна: Дешава се да испуњење обавезе

једне стране код узајамних уговора постане немогуће услед узрока за које не одговара
ниједна страна или због кривице трећег (дугована ствар буде украдена). У том случају,
гасе се обавезе обе стране. Страна чија је чинидба постала немогућа, сноси ризик
немогућности испуњења властите обавезе, јер губи право да захтева противчинидбу. Ако
је друга страна, у целости или делимично, већ испунила своју обавезу, може захтевати
повраћај по правилима о стицању без основа. Ту важи да онај који ништа није дао, не
треба ништа ни да добије. Другачије је када поверилац захтева од дужника економски
сурогат, оно што је ушло у дужникову имовину на место предмета обавезе чије је
испуњење постало немогуће. Однос размене постоји и даље, јер обавеза дужника није
угашена. Повериалц своју чинидбу такође мора испунити у висини сурогата макар. Не
мора ни захтевати ни примити сурогат, него га може препустити дужнику, а своју
противчинидбу ускратити.
Немогућност испуњења не мора обухватати целу дуговану чинибу, она може бити и
делимична. Део чинидбе који је још могућ, дугује се и даље. Уговор остаје на снази за тај
део, али се и обавеза друге стране сразмерно смањује. Ако делимично испуњење не
одговара потребама друге стране, она може уговор раскинути.

Немогућност за коју одговара дужник: Дужник је одговоран за немогућност испуњења

своје обавезе, ако је крив. Дужник који је својом кривицом запао у доцњ,у сматра се

42
одговорним и за случајну пропаст ствари, уколико не докаже да би она случајно пропала
и да обавезу на време испунио. Дужник је одговоран и када је приликом закључења
уговора могао предвидети да ће ствр касније случајно пропасти.
ЗОО не каже изричито које правне последице повлачи немогућност, али се то може
посредно извести из осталих његових правила о узајамним уговорима, а посебно из члана
262. Те последице одговарају онима које прописује АГЗ.
Због немогуће чинидбе, поверилац може захтевати надокнаду штете због неиспуњења
или тзв. позитивни уговорни интерес. Он треба да добије не само вредност немогуће
чинидбе, него и надокнаду посредно претрпљене штете. Надокнада штете замењује
немогућу чинидбу (теорија замене или сурогата). Ако захтева надокнаду штете,
поверилац треба да испуни властиту обавезу другој страни, јер она у том случају
задржава право на противчинидбу. Ако поверилац захтева надокнаду штете, а не понуди
испуњење обавезе, тада друга страна може истаћи приговор неиспуњеног уговора.
Уколико је своју обавезу испунио мора остати при томе.
Поверилац не мора остати при уговору и своју чинидбу разменити за надокнаду штете
због неиспуњења. Он може и одустати од уговора. Ако је већ испунио своју обавезу, може
захтевати повраћај датога. Уколико је због изостале размене претрпео штету, има право
да тражи њену надокнаду. У том случају је дужан да од износа штете одбије вредност
властите чинидбе и трошкове које је уштедео (теорија диференције). Износ надокнаде
може се израчунати конкретно или апстрактно. Конкретно се обрачунава у случају када
је поверилац закључио уговор са трећим лицем други уговор, да би њиме прибавио
чинидбу коју му дужник није испунио; апстрактно када је реч о роби која има берзанску,
односно тржишну цену. Ако се и надокнада штете и чинидба коју дугује поверилац
састоје у давању извесне своте новца, практично је свеједно да ли штета због
неиспуњења обрачунава по теорији замене или диференције. Али када обе стране дугују
једна другој предају извесне ствари, штета може да зависи од начина на који је
обрачуната. У случају када поверилац тражи да му дужник преда економски сурогат
предмета обавезе чије је испуњење немогуће, као и у случају делимичне немогућности
испуњења, важе слична правила о немогућности за коју не одговара ниједна страна.

Немогућности за које одговара поверилац: Немогућност испуњења обавезе једне

стране може узроковати друга страна, тј. поверилац. Осим тога, поверилац је одговоран и
за случај немогућности која се збила у време његове доцње. У тим случајевима
дужникова обавеза се гаси, али он задржава своје потраживање према другој страни.
Међутим, пошто је дужнику ослобађање од обавезе користило, његово потраживање
према повериоцу се смањује за износ те користи. Ако је немогућност делимична,
поверилац може захтевати испуњење могућег дела, али је дужан да своју против чинидбу
испуни у целости.

44. ПРОМЕЊЕНЕ ОКОЛНОСТИ КОД УГОВОРА

Сваки уговор се закључује са обзиром на извесне опште прилике, као што су постојећи
економски и друштвени поредак, одређена тржишна вредност ствари и услуга, одређени
услови саобраћаја и сл. Према тим приликама, уговорници подешавају своје узајамне
обавезе и циљеве које уговором желе постићи. Они рачунају да ће те прилике потрајати
све док се обавезе из уговора не изврше, док не постигну своје циљеве. Догађа се да се
стране преваре у очекивањима, да се околности промене након закључења уговора, јер
развој догађаја крене у неочекиваном правцу. Услед промене околности може испуњење
обавезе једне стране постати отежано или онемогућено постизање циља уговора ком је
она тежила. Свака промена околности под којима је уговор склопљен не изазива правне
последице; такву моћ имају само промене које карактеришу ова обележја:

43
- Промењене околности треба знатно да отежају испуњење обавезе једне стране
уговорнице, односно да јој циљ уговора чине неостварљивим. Зоо каже да то мора
бити у тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних
страна и да би било неправично одржати га на снази такав какав је.
- Промењене околности морају бити изванредне или непредвидљиве. О околностима
са којима су уговорници у време закључења уговора могли рачунати, не води се
рачуна. Сви дуготрајни уговори се склапају са извесним ризиком (промене на
тржишту, колебања цена, трошкови), што представља нормалан уговорни ризик који
мора сносити свако ко такав уговор закључује. Уговорници се не могу позивати ни на
околности које су могли избећи или отклонити. У непредвидљиве или неотклоњиве
околности спадају извесни природни догађаји (суша, поплава, град, земљотрес).
Затим, то могу бити и управне мере (ограничење промета робе, промена система цена,
промена тарифа).
За околности које доводе до немогућности да се оствари циљ уговора, не сме бити
одговорна ниједна његова страна. Овде се наглашава да није реч о немогућности да
се обећана чинидба испуни, него испуњењем чинидбе друга страна уговорница не
постиже намеравани циљ. Само изузетно циљ једне стране може утицати на судбину
уговора, иако уговор није њим условљен.
- Битне су само оне промене околности које наступе до одређеног времена после
закључења уговора. Ниједна страна уговорница не може се позивати на промењене
околности које се десе по истеку рока одређеног за испуњење њене обавезе.
Задоцнели дужник одговара због немогућности да испуни обавезу и сноси ризик од
промене околности које имају другачије значење.

Последице промењених околности: Страна уговорница на чију су ссе штету околности

промениле може захтевати да се уговор раскине. Тај захтев може истаћи у виду тужбе,
приговора или противтужбе. Она је дужна да о својој намери да тражи раскид уговора
обавести другу страну уговорницу чим сазна за промену околности, јер ако то не учини,
одговара за штету коју друга страна трпи због неблаговременог обавештења. Уместо
раскида, друга страна може понудити или пристати да се садржина уговора прилагоди
новонасталим приликама, да се његови одговарајући услови правично измене. Чак и кад
одлучи страна да се уговор раскине, суд ће обавезати уговорника, на захтев друге стране,
да другој страни надокнади правичан део штете који трпи због раскида уговора.
Приликом одлучивања о раскиду уговора, односно о изменама, суд се руководи начелима
поштеног промета. Води рачуна о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора
односне врсте, о општем интересу и интересу обеју страна. Суд неће одлучити да се
уговор раскине ако то захтева страна која се унапред одрекла права позивања на
промењене околности, осим ако нађе да је то одрицање неспојиво са начелом савесности
и поштења. Одрицање има значај гаранције, која се може предузети само изричито и
недвосмислено.

45. НЕМОГУЋНОСТ ИСПУЊЕЊА ОБАВЕЗЕ ИЗ УГОВОРА

Накнадна немогућност испуњења индивидуално одређене обавезе једне стране код

узајамних уговора може наступити услед различитих узрока. Свеједно је да ли је она
субјективна или објективна. Битно је да ли је нека страна одговорна за немогућност или
је она настала без њихове одговорности. Постоје три врсте немогућности: немогућност
за коју не одговара ниједна страна, немогућност за коју одговара дужник и
немогућност за коју одговара поверилац. Мисли се на немогућност која има трајни
карактер.

Немогућност за коју не одговара ниједна страна: Дешава се да испуњење обавезе

једне стране код узајамних уговора постане немогуће услед узрока за које не одговара
ниједна страна, или због кривице трећег (дугована ствар буде украдена). У том случају

44
гасе се обавезе обе стране. Страна чија је чинидба постала немогућа сноси ризик
немогућности испуњења властите обавезе, јер губи право да захтева противчинидбу. Ако
је друга страна, у целости или делимично, већ испунила своју обавезу, може захтевати
повраћај по правилима о стицању без основа.
Ту важи да онај који ништа није дао, не треба ништа ни да добије. Немогућност испуњења
не мора обухватати целу дуговану чинидбу, она може бити и делимична. Део чинидбе
који је још могућ, дугује се и даље. Уговор остаје на снази за тај део, али се и обавеза друге
стране сразмерно смањује. ако делимично испуњење не одговара потребама друге
стране, она може уговор раскинути.

Немогућност за коју одговара дужник: Дужник је одговоран за немогућност испуњења

своје обавезе ако је крив. Дужник који је својом кривицом запао у доцњу сматра се
одговорним и за случајну пропаст ствари, уколико не докаже да би она случајно пропала
и да обавезу на време испунио. Дужник је одговоран и када је приликом закључења
уговора могао предвидети да ће ствр касније случајно пропасти. ЗОО не каже изричито
које правне последице повлачи немогућност, али се то може посредно извести из осталих
његових правила о узајамним уговорима, а посебно из чл. 262. Те последице одговарају
онима које прописује АГЗ. Због немогуће чинидбе, поверилац може захтевати надокнаду
штете због неиспуњења или тзв. позитивни уговорни интерес. Он треба да добије не
само вредност немогуће чинидбе, него и надокнаду посредно претрпљене штете.
Надокнада штете замењује немогућу чинидбу (теорија замене или сурогата). Ако захтева
надокнаду штете, поверилац треба да испуни властиту обавезу другој страни, јер она у
том случају задржава право на противчинидбу. Ако поверилац захтева надокнаду штете,
а не понуди испуњење обавезе, тада друга страна може истаћи приговор неиспуњеног
уговора. Уколико је своју обавезу испунио, мора остати при томе.
Поверилац не мора остати при уговору и своју чинидбу разменити за надокнаду штете
због неиспуњења. Он може и одустати од уговора. Ако је већ испунио своју обавезу, може
захтевати повраћај датога. Уколико је због изостале размене претрпео штету, има право
да тражи њену надокнаду. У том случају је дужан да од износа штете одбије вредност
властите чинидбе и трошкове које је уштедео (теорија диференције). Износ надокнаде
мое се израчунати конкретно или апстрактно. Конкретно се обрачунава у случају када је
поверилац закључио уговор са трећим лицем други уговор, да би њиме прибавио
чинидбу коју му дужник није испунио; апстрактно када је преч о роби која има
берзанску, односно тржишну цену. Ако се и надокнада штете и чинидба коју дугује
поверилац састоје у давању извесне своте новца, практично је свеједно да ли штета због
неиспуњења обрачунаве по теорији замене или диференције. Али када обе стране дугују
једна другој предају извесне ствари штета може да зависи од начина на који је
обрачуната. У случају када поверилац тражи да му дужник преда економски сурогат
предмета обавезе чије је испуњење немогуће, као и у случају делимичне немогућности
испуњења, важе слична правила о немогућности за коју не одговара ниједна страна.

Немогућности за које одговара поверилац: Немогућност испуњења обавезе једне

стране може узроковати друга страна, тј. поверилац. Осим тога, поверилац је одговоран и
за случај немогућности која се збила у време његове доцње. У тим случајевима
дужникова обавеза се гаси, али он задржава своје потраживање према другој страни.
Међутим, пошто је дужнику ослобађање од обавезе користило, његово потраживање
према повериоцу се смањује за износ те користи. Ако је немогућност делимична,
поверилац може захтевати испуњење могућег дела, али је дужан да своју против чинидбу
испуни у целости.

46. СПОРАЗУМНО РАСКИДАЊЕ УГОВОРА

45
Пошто је уговор дело његових страна, оне имају овлашћење да њим располажу, могу га
допунити, изменити, али и раскинути. Раскинуће га када им уговор више није потребан и
не желе више оно због чега су га закључиле, али о томе треба да се сагласе обе стране.
Споразумом да уговор раскину стране уговорнице противрече својој ранијој сагласности
воља да уговор закључе. Такав спроазум представља уговор о раскидању другог уговора.
Он се може склопити у било којој форми, чак и у случају да је уговор формалан. Стране
уговорнице се о раскиду уговора могу сагласити и прећутно. Уговор о раскидању је
сличај уговору о опроштају дуга, али се разликује тиме што почива на обостраном
интересу. Опроштајем се укида само тражбина, не и уговор који је њу узроковао, док се
раскидањем укида и једно и друго. Данас се сматра да је раскидање уговора могуће све
дотле док се он обострано не испуни. У нашој правној литератури се сматра да
споразумни раскид уговора нема ретроактивно дејство, тако да уговор неће важити само
за будућност – ако је нешто раније учињено на основу уговора, оно остаје пуноважно.
Треба водити рачуна о томе да ли је раскинути уговор краткотрајан или дуготрајан.
Ако се ради о краткотрајном уговору, било би логичније претпоставити да су
уговорници хтели да он престане ретроактивно. Ако је раскинут дуготрајан уговор чије
је испуњење започето, гашење нема реткоактивно дејство због саме природе ствари.
Његово раскидање делује само за будућност, док већ настала права и обавезе остају
нетакнути.

47. ЈЕДНОСТРАНО РАСКИДАЊЕ УГОВОРА ЗБОГ НЕИСПУЊЕЊА

Међусобне обавезе уговорника код узајамних уговора стоје у односу зависности, па се

стога и каже да обавеза једног чини основ обавезе другог. Ако један уговорник не испуни
своју обавезу, други је овлашћен да захтева принудно испуњење или да под одређеним
условима, уговор једнострано раскине. Једнострано раскидање уговора због неиспуњења
претпоставља неколико услова:

- да је једна страна - да друга страна није - да је протекао

верна уговору испунила своју накнадни рок за
обавезу испуњење

а) УГОВОРУ ВЕРНА СТРАНА: Уговорник који је прекршио своју обавезу нема право да од
уговора одустане. Само она страна верна уговору може уговор раскинути зато што је
изостало испуњење обавезе од њеног партнера. Право на раскид уговора иам уговорник
који је испунио своју обавезу или је спреман да је испуни.
б) НЕИСПУЊЕЊЕ ОБАВЕЗЕ ОД ДРУГЕ СТРАНЕ: Претпоставка је да је друга страна
уговорница запала у дужничку доцњу. Ако се ради о потпуном неиспуњењу обавезе,
раскидање уговора је могуће у сваком случају. Ако је неиспуњење делимично, питање
раскидања је теже.
Када је обавеза дељива, одустанак је могућ само у погледу неиспуњеног дела, осим ако
би делимично испуњење било противно циљу уговора. Уколико је обавеза недељива,
због делимичног неиспуњења уговора, уговор се може раскинути у целости. ЗОО посебно
уређује раскидање уговора за узастопним обавезама, односно обавезама чије се
испуњење понавља. Ако изостане испуњење једне узастопне обавезе, уговор се може
раскинути, не само у односу на њу, већ и у односу на све будуће обавезе кад постане
очигледно да оне неће бити испуњене. Раскидање може обухватити и већ испуњене
узастопне обавезе, уколико оне чине целину са неиспуњеним или уколико поверилац
нема интерес за делимично испуњење. Са друге стране, давањем обезбеђења, дужник
може спречити раскидање уговора са узастопним обавезама.
Кривица дужника због неиспуњења није услов одустанка од уговора по нашем праву.
Неиспуњење се мора тицати главне обавезе дужникове, оне која се односи на битан

46
састојак уговора. Због неиспуњења споредних обавеза, поверилац може захтевати
надокнаду штете, али не може одустати од уговора. Неиспуњење еквивалентних
споредних обавеза би могло створити право да се уговор раскине (обавеза продавца да
продату машину монтира).
в) НАКНАДНИ РОК ЗА ИСПУЊЕЊЕ: Уговор који нема карактер фиксног правног посла не
може се раскинути одмах по истеку рока у ком дужник је требало да изврши обавезу.
Поверилац који жели да уговор раскине, мора оставити дужнику примерен накнадни рок
за испуњење. Уколико дужник не испуни обавезу ни у накнадном року, уговор се раскида
по самом закону. Ради отклањања неизвесноти, ЗОО обавезује повериоца да без одлагања
обавести дужника да уговор раскида. То је само декларативан чин.
Повериоцу се накнадним роком омогућује да отклони неизвесност о даљој судбини
уговора коју је дужник изазвао својом доцњом. Из изјаве треба да буде видљива
повериоца да после накнадног рока не жели више размену уговорних чинидби. ЗОО каже
да рок треба бити ''примерен'', прилагођен датим околностима. Сврха накнадног рок је да
започете припреме за испуњење чинидбе приведе крају. Кад је у питању дуготрајан
уговор, накнадни рок, по правилу, је дужи, док код краткотрајних уговора некад може
бити довољно и време од свега неколико сати. У случају спора, водиће се рачуна о томе
колики су значај стране уговорнице придавале времену испуњења. Ако поверилац
накнадни рок одреди сувише кратко, тај рок се може продужити на захтев дужника и
уговор се неће раскинути, по условом да дужник испуни обавезу у заиста примереном
року. Поверилац изузетно може одустати од уговора и без давања накнадног рока за
испуњење и на то је овлашћен у случају кад из дужниковог држања произилази да
обавезу неће испунити ни у накнадном року или када су уговорници право једностраног
ракидања због доцње уговорили. Ако и пре истека рока за испуњење постане јасно да
једна страна обавезу из уговора неће испунити, друга страна може уговор раскинути
одмах.

48. РАСКИДАЊЕ ФИКСНИХ УГОВОРА

По правилу, време доспелости тражбине спада у небитне састојке уговора. Изузетак од

тога чине фиксни уговори, код којих је рок испуњења јако битан. Дужник своју обавезу
мора да испуни у тачно одређеном року, јер се испуњењем у неком другом року не
постиже жељени циљ. Фиксни карактер уговора мора бити видљив из самог уговора или
из околности. Недвосмислена воље се исказује одредбом да ће се уговор сматрати
раскинутим уколико не буде испуњен у одређеном року - тзв. касаторна клаузула. У
теорији се прави разлика између фиксних уговора у апсолутном и у релативном смислу.
Код апсолутно фиксних уговора обавеза се мора испунити у тачно одређеном тренутку, а
ако до тога не дође, испуњење је немогуће (неправни фиксни уговор). Уколико такав
уговор не буде испуњен на време, раскида се сам од себе. Свака страна се може позвати на
аутоматски раскид уговора, али је дужник одговоран за штету због неиспуњења, ако је
крив. Код обичних или релативно фиксних уговора, ситуација је другачија. Време
испуњења је чврсто одређено, али је дуговану чинидбу могуће испунити и у неком
каснијем тренутку. Иако је дужник закаснио, његова чинидба није још постала немогућа.
То су заправо прави фиксни уговори. Такви уговори се раскидају чим дужник прекорачи
рок за испуњење. По нашем праву, до раскида долази по самом закону. Уговор је
дефинитивно раскинут само за дужника, поверилац га може одржати на снази ако без
одлагања обавести дужника да захтева испуњење уговора. Од тог тренутка, уговор губи
фиксни карактер, али то не значи да дужник своју обавезу може испунити у било које
време, већ то мора учинити у разумном року. Ако и тај рок протекне узалудно, поверилац
може изјавити да уговор раскида.

47
49. НИШТАВИ УГОВОРИ

Разликовање ништавих и тзв. непостојећих уговора: Уговор се сматра непостојећим

када му недостаје неки од састојака без којих се он не може замислити, јер су то и
састојци, неминовни за постанак уговора.
Појам непостојећег уговора потиче из породичног права, које познаје тзв. непостојеће
бракове. Непостојећи уговор није уговор; он је само известан неуспео или недовршен
покушај да се уговор закључи. Поред ништавих, непостојећи уговори немају никакву
вредност.

Уговори коју су противни принудним прописима, јавном поретку или добрим

обичајима су ништави, ако циљ повређеног правила не упућује на другу санкцију,
или ако закон у одређеном случају не прописује нешто друго. Ако је закључење
одрђеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази. уколико у
закону није другачије прописано, а страна која је прекришила законску забрану сносиће
казнене последице. У ништаве уговоре спадају и: уговори чији је предмет немогућ,
недопуштен, неодређен или неодредив, уговори без правног основа или са
недопуштеним основом, уговори који нису закључени у предвиђеној форми, као и
зеленашки уговори.
ЗОО прописује да ништавост једне уговорне одредбе не повлачи са собом
ништавност целог уговора ако може опстати без ништаве одредбе и ако није ни
била услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен. Уговор ће
остати на снази чак и ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора у
случају кад је ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе и
важио и без ње. Ако је ништава одредба само у интересу једне стране, тад ваља утврдити
да ли би уговорник закључио уговор без те одредбе. У случају када није могуће
установити са којом би садржином уговор био склопљен без ништавог дела, ваља узети
да је он у целости ништав. Ништав уговор не постаје пуноважан ни кад разлог
ништавости нестане, већ могу закључити нов уговор који испуњава све услове да
буде пуноважан. Ништавост се не лечи ни добровољним испуњењем оног што је њим
обећано. Ако је забрана која чини уговор ништавим била мањег значаја, а уговор је
извршен, ништавост се не може истицати. Ништав уговор се може одржати услед
конверзије. Ако ништав уговор испуњава услове за пуноважност неког другог уговора,
важиће тај други уговор међу уговорницима, али су за то потребне две претпоставке: да
се другим уговором постиже исти или сличан циљ као и првим и ако се може узети
да би уговорници њега закључили да су знали за ништавост свог уговора.

Разлог ништавости делује сам по себи, није потребан никакав нарочит акт да би се
ништавост изазвала: ни изјава воље, ни тужба, ни пресуда. Али се може подићи тужба
ради утврђивања да је уговор ништав. Оно чега нема, не може се ни рушити, могуће је
једино срушити илузију о уговору, ослободити се привида.
Ништавост је апсолутна, важи за и против сваког. Њу је могуће супротставити сваком ко
из ништавог уговора изводи неко право, не само првом прибавиоцу, већ и његовом
следбенику, уколико не ужива правну заштиту због добре вере. На ништавоср се могу
позивати стране уговорнице, њихови правни следбеници и трећа лица на чији правни
положај ништавост утиче. Суд пази на ништавост по службеној дужности, а право на
истицање ништавости се не гаси протеком времена. Право на утврђивање ништавости
има и јавни тужилац.

Последице утврђивања ништавости: За ништав уговор се не може рећи да у правном

смислу не представља ништа и може произвести нежељене правне последице. Страна која
је крива за закључење ништавог уговора одговорна је за штету другој страни коју ова
трпи, зато што верује да је уговор пуноважан, ако друга страна није знала или није могла
знати за постојање узрока ништавости. Према кривој страни се могу применити и

48
казнене санкције, а ако је уговор извршен, активирају се правила о стицању без основа.
Ништавост уговора не штети ни правима трећих савесних лица стеченим на ствари која
је предмет уговора, под условом да је њихово стицање изворно. Из ништавог уговора не
настају пуноважне обавезе за стране уговорнице.
Ако су уговорнице већ испуниле своја обећања, створено је прано стање промене у
њиховим имовинским односима без правног покрића и чинидба бива без правног основа.
Свака страна је онда дужна да врати другој све што је примила на основу ништавог
уговора, а ако то није могуће или ако се природа онога што је испуњено противи
враћању, дугује се одређена надокнада у новцу према ценама у време доношења судске
одлуке. ЗОО допушта могућност да се одступи од обостране реституције у случају када је
уговор ништав зато што је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим
обичајима. Суд може у целости или делимично одбити захтев несавесне стране за
враћање оног што је дала другој страни, или да друга страна што је примила на оснобу
забрањеног уговора, преда општини на чијој територији има седиште, пребивалиште или
боравиште. Суд води рачуна о савесности обеју страна, о значају угроженог добра или
интереса и о друштвеним схватањима морала.

50. РУШЉИВИ УГОВОРИ

Појам рушљивог уговора: Рушљиви уговори нису правно ваљани, јер имају недостатак и
оно што им недостаје их ини једно правно несавршеним или неправоваљаним, али не и
ништавом. Рушљиви уговори нису од почетка неважећи и њиховим закључењем се
оштећују углавном интереси уговорника или других одређених лица. Рушљиви уговори
су потенцијално неважећи, јер могу бити поништени. Захтев за поништење могу истаћи
само извесна лица. У правној теорији се ови уговори називају уговорима чија јве
важност ''лебдећа'' или ''висећа''.
Од рушљивих треба разликовати уговоре који су привремено неважећи, али који могу
постати важећи уколико се испуни услов који се налази ван уговора у правном смислу
(уговори ограничено пословно способних лица закључени без претходне сагласности
законских заступника). Ипак настају извесна дејства из таквих уговора: не могу од таквог
уговора стране уговорнице једноставно одустати, обавезне су да учине све неопходно да
добију пристанак трећег лица и да се уздрже иод свега што би касније осујетило
испуњење уговора. Тек ако пристанак трећег лица остане ускраћен и не буде дат у
одређеном року, уговор постаје трајно неважећи. Недостаци који уговор чине рушљивим
се тичу сагласности воља најчешће. Могуће је да воља једне стране не буде њена права
воља због битне заблуде, претње, преваре или принуде. Рушљив је и узајамни уговор
којим је једна страна прекомерно оштећена.

Поништење рушљивог уговора: Рушљиви уговори се могу поништити. Одлуком о

поништењу се укидају правне последице уговора и има конститутиван карактер.
У правом смислу доводи до престанка уговора и право да се захтева таква одлука имају
само одређена лица. То је, пре свега, страна у чијем је интересу рушљивост установљена.
Али, она може одлучити и да остане при уговору, а док се о томе не изјасни, судбина
уговора је неизвесна. Закон овлашћује сауговорника те стране да од ње захтева
изјашњење у одређеном року (који не може бити краћи од 30 дана), јер се у противном
сматра да је уговор поништен. Одлука суда у овом случају може имати само декларативан
карактер. Поништење уговора могу тражити и њени наследници, осим стране у чијем је
интересу рушљивост установљена, као и лица којима је то право признато у извесним
случајевима и која имају правни интерес да уговор буде поништен.
Право поништења рушљивог уговора се гаси истеком годину дана од дана сазнања за
разлог рушљивости, односно од престанка принуде. Оно нестаје у сваком случају кад
прођу три године од дана закључења уговора.

49
Оснажење рушљивог уговора: Будући да се рушљивим уговорм оштећују интереси
уговорника или одређених трећих лица, његово поништење није неминовно. Лица
овлашћена да траже поништење се могу одрећи тог свог права и при уговору остати.
Она могу рушљив уговор конвалидирати, под условом да су свесни разлога
рушљивости и свог права да траже поништење. Оснажењем се отклања недостатак
који је уговор учинио рушљивим, и то и за будућности и за прошлост. После тога, уговор
постаје трајно важећи. Оснажење уговора се може учинити изричито или прећутно
(добровољним испуњењем властите обавезе, отуђењем купљене ствари). Исти значај има
и пропуштање рока за поништење уговора.

Последице поништења: Поништењем се укида привремена важност уговора и то

ретроактивно. Сматраће се да је уговор од почетка био ништав, да из њега нису ни
настале правне последице. Стране уговорнице се могу споразумети да поништење важи
само за будућност, а да се не поништава све до тад извршено. Али и без таквог споразума,
извесне уговоре, због њихове природе, је немогуће сматрати неважећим од тренутка
закључења. Уговор се може поништити и само делимично, ако се разлог који га чини
рушљивим тиче искључиво једног његовогд ела и ак опреостали део може опстати сам за
себе. Поништен уговор који се после поништења сматра ништавом се не може услед
конверзије одржати као неки други уговор.
Кад се рушљив уговор поништи, обавезе које је он произвео се не морају испунити.
Уколико је нешто већ испуњено, може се тражити повраћај датог. Ако дато није
могуће вратити или се природа оног што је испуњено противи враћању, дугује се
одређена надокнада у новцу према ценама у време доношења судске одлуке. У извесним
случајевима се поништењем не дира у права трећег савесног лица која је оно стекло на
темељу рушљивог уговора. Уговорник на чијој је страни узрок рушљивости, одговоран је
свом сауговорнику за штету коју трпи услед поништења уговора, уколико овај није знао
или није морао знати за постојање узрока рушљивости.

51. СЛУЧАЈНА НЕМОГУЋНОСТ ИСПУЊЕЊА ОБАВЕЗА ИЗ УГОВОРА

Циљ сваке обавезе јесте да буде испуњена и да тако задовољи неки повериочев интерес.
Ако дужник није у стању да учини оно што дугује, каже се да је наступила немогућност
испуњења. Она се може темељити на физичким и правним разлозима. Постоје две врсте
немогућности:физичка и правна. Физичка немогућност постоји када дугована ствар
пропадне услед неког природног догађаја (сликар ослепи и не може да изради слику).
Правна немогућност је она чији разлози исходе из правног поретка одређене
државе (експропријација дуговане ствари). Такође постоје трајна и привремена
немогућност, као и потпуна и делимична немогућност.

Дејство немогућности испуњења обавезе: Ако испуњење обавезе постане трајно

немогуће услед околности за које дужник неодговара, обавеза се гаси. Дужник треба да
докаже да се ради о околностима које искључују његову одговорност. Ако у томе не успе,
сматраће се да је скривио немогућност и дуговаће накнаду штете. До гашења услед
немогућности долази ipso fаcto, тј. није потребна изјава воље. Престанак обавезе не
доводи увек до гашења целог облигационог односа. Ако дужник има и извесне
секундарне обавезе према повериоцу, њих дугује и даље. На пример, начело савесности и
поштења налаже да повериоца обавести о насталој немогућности испуњења без
одлагања. Ако то не учини, може бити осуђена на накнаду штете коју је поверилац због
тога претрпео. Дужник одређене ствари је дужан да уступи повериоцу право
потраживања према трећем лицу које има на основу настале немогућности (право на
надокнаду штете). Ако је то право већ искористио, дугује оно што је добио.
Правило о гашењу обавезе кад испуњење постане немогуће не важи за ствари одређене
по роду, јер важи правило gеnеrа nоn pеrеunt. Дужник се може ослободити једино ако

50
пропадне цела та маса, тј. род.

52. ПРОТЕК ВРЕМЕНА И ОТКАЗ; СМРТ ЈЕДНЕ УГОВОРНЕ СТРАНЕ

Протек времена и отказ: Трајни уговорни односи могу имати одређен или неодређен
рок трајања, у зависности од циља који се њима жели постићи. Ако је рок трајања
унапред одређен, они престају кад рок истекне. Само изузетно може бити уговорено да и
након истека рока облигациони однос продужава за неодређено време, aкo буде
благовремено отказан.
Трајни уговорни односи који су закључени на неодређено време могу престати само
отказом страна уговорница. Отказ је уствари неформална изјава воље која треба да буде
пренета другој страни, али у њој не морају бити наведени разлози. Отказ се може дати у
свако доба, само не у невреме. Последице отказа не наступају одмах, већ након истека
одређеног рока, који се назива отказни рок. Он је одређен уговором, законом или
одговарајућим обичајем. Ако није одређен ни на један начин, однос престаје истеком
разумног рока. Међутим, уговорници могу уговорити да ће он престати самим
достављањем отказа (аутоматски), уколико закон не наређује нешто друго. Поверилац
има право да захтева од дужника оно што је доспело пре него што је обавеза престала
протеком рока или отказом.

Смрт једне уговорне стране: По правилу, уговорни однос се не своди на личну, већ на
имовинскоправну везу између одређених лица. Стога оне не престаје ни после смрти
једног од уговорника, него се преноси и на његове наследнике. Међутим, уколико се
радило о уговору закљученом intuitu pеrsоnае (уговор са обзиром на личне способности
дужника), важи другачије правило (уговор о ортаклуку, о послузи, пуномоћству). Само и
једино у том случају смрт једног од уговорника доводи до престанка уговора. На овај
начин могу се угасити односи који немају лични карактер, уколико је уговором дужника
и повериоца тако унапред одређено. Реч је о трајним облигационим односима. Али када
они престану, поједина периодична потраживања која су била доспела пре смрти
повериоца, прелазе и на наследнике умрлог. И периодичне доспеле обавезе прелазе на
наследнике дужника.

51