POSLOVNO PRAVO – I DEO

– Autorizovana predavanja –

I UVOD U PRAVO; UVOD U POSLOVNO PRAVO

1. Osnovni pravni pojmovi

U ovom delu bavićemo se uvodom u pravo, odnosno osnovnim pravnim pojmovima,
definicijama prava, društvenim i pravnim normama, pravom i državom, pravnim odnosima,
pravnim sistemom i pravnim poretkom, izvorima prava, važenjem i tumačenjem prava,
subjektima prava, te njihovom pravnom i poslovnom sposobnošću.
Takođe, bavićemo se i uvodom u poslovno pravo, njegovim pojmom i predmetom, kao i
izvorima poslovnog prava.

1.1. Definisanje prava i suštinske odlike prava

Pravo je veoma složena pojava i nije ga lako tačno odrediti. U pravnoj teoriji ne postoji
jedinstvena opšteprihvaćena definicija pojma „pravo“. Međutim, za potrebe ovog predmeta
možemo izdvojiti neke koje bi nam, u najkraćem, približile suštinske odlike prava. Tako se u
pravnoj literaturi pravo definiše na sledeće načine:
„Pravo predstavlja skup normi čiju primenu sankcioniše država, nastaje istovremeno sa
državom i sa njom čini neraskidivu celinu“;
„Pravo se može odrediti kao sistematsko regulisanje društvenih odnosa putem normi
(pravila) koje se smatraju obavezujućim za članove društva i njegove institucije“;
Važno je razumeti da nije u pitanju prost skup, već SISTEM normi.
PRAVNI POREDAK možemo definisati kao jedinstvo pravnih normi i ljudskog ponašanja u
skladu sa tim normama u određenom društvu i u konkretnom vremenu.
Postoje brojne teorije o pojmu pravu. Jedna od najznačajnijih škola (pozitivnopravna
škola, odnosno učenje, kao najpoznatije i široko rasprostranjeno), određuje pravo na sledeći
način:
„Pravo predstavlja sistematizovan skup opštih pravnih normi. Te pravne norme svojom
voljom kreira država. Takođe, država obezbeđuje primenu pravnih normi putem prinudne sile
(monopol fizičke sile), a prinudnom silom raspolaže njen aparat za vladanje.“
Pravne norme predstavljaju najvažniju vrstu društvenih normi i regulišu ponašanje ljudi.

1
 Suštinske odlike prava su:
• Institucionalnost – institucije i pravo oduvek stoje u međusobnoj tesnoj vezi, institucije
su te koje stvaraju, menjaju i primenjuju pravo, dok su i one same postale i funkcionišu na
osnovu određenih pravnih normi.
• Prinudnost – primena pravnih normi je garantovana državnom prinudom. Upravo ta
činjenica najbolje oslikava dejstvo države na pravo. Prinudnost prava može biti fizička (policija
može rasterati nezakonito okupljene demonstrante) i putem sankcija koja ne podrazumeva
fizičku prinudu (na primer blokada računa kompanije zbog neizmirenih obaveza).
• Normativnost – najkraće rečeno se ogleda u tome što pravo obezbeđuje opšti okvir u
kojem društvo funkcioniše. To čini putem normi – pravnih pravila.

1.2. Pojam društvenog odnosa i društvene norme

Čovek je društveno biće. U tom smislu, živi i radi u društvu, te dolazi u kontakt sa ljudima.
Komunikacija između ljudi kreira određene odnose, a ti odnosi nazivaju se društvenim
odnosima. Društveni odnosi su, takođe, regulisani pravilima ponašanja – društvene norme, ali
iza tih pravila ne stoji uvek organizovana sankcija države. Organizovana sankcija države stoji
isključivo iza pravnih normi.
Društvene norme uređuju ponašanje ljudi u društvu i mogu biti različite: običajne,
moralne, religijske, pravne, itd. Svaka norma sadrži dva elementa: dispoziciju i sankciju. No,
samo kod pravnih normi sankcija je čvrsto postavljena, određena unapred i jasna, i njeno
poštovanje obezbeđuje država (organizovani aparat fizičke prinude). Za razliku od pravnih
normi, kod moralnih i običajnih normi, oblik i intenzitet sankcije (npr. griža savesti, osećaj
srama, itd.) opredeljeni su i zavise od reakcije sredine u kojoj postoje – izostaje sankcija
države. Moralne norme nastaju spontano i neorganizovano.

1.3. Pojam pravnog odnosa

Pravni odnos predstavlja posebnu vrstu društvenog odnosa i karakterišu ga određene
posebnosti:
‐ regulisan je pravnom normom;
‐ obezbeđen je pravnom sankcijom;
‐ proizlaze posebna prava i obaveze – prava i obaveze pravne prirode;
‐ pravno je obavezan;
‐ utuživ i
‐ podleže prinudnom izvršenju.
Suštinska razlika između pravnog i nekog drugog društvenog odnosa je:
Pravni odnos je regulisan i sankcionisan pravnom normom.
Pravni odnos nastaje između subjekata prava (pravnih subjekata). Nužno pretpostavlja
dve strane, iako se na svakoj strani može naći jedan ili više subjekata prava. Iz pravnog odnosa
nastaju subjektivna prava i obaveze. Pravni odnosi zasnivaju se između subjekata prava, a

2
povodom objekata prava (objekat prava ima svoju vrednost i može se izraziti u novcu, npr.
stvari, proizvodi ljudskog uma, ljudske radnje i dr.). Pravni odnosi nastaju, menjaju se i
prestaju.
Najvažnija karakteristika prava jeste da pravo sadrži norme (pravna pravila ponašanja),
koje štiti i kreira država.
Pravni odnos je onaj društveni odnos koji je uređen pravom.

Da bi određeni odnos bio pravno uređen potrebno je da nastane kao posledica pravne
činjenice.

Pravne činjenice

Pravne činjenice se mogu odrediti kao određene okolnosti, prirodni događaji i ljudske
radnje, za koje objektivno pravo vezuje nastanak, promenu ili prestanak pravnog odnosa.
Da bi jedna činjenica bila okarakterisana kao prirodni događaj potrebno je da je nastala
bez ljudskog delovanja i nezavisno od ljudske volje.
Kada su u pitanju činjenice koje predstavljaju ljudske radnje, važno je odrediti da li su iste
u skladu sa pravom, npr. pravni poslovi (stupanje u radni odnos, kupovina knjiga, uzimanje u
najam), radnje poput podnošenja tužbe, žalbe i slično ili su u pitanju protivpravne radnje
poput kletve, krađe, razbojništva, prevara i dr.

Posebne vrste pravnih činjenica – fikcija i presumpcija

Fikcija ‐ pravna činjenica za koju se zna da se uopšte nije dogodila ili da se nikada neće ni
dogoditi, ali se uzima kao da se dogodila. Predstavlja sankcionisanje imaginarnog stanja radi
zaštite nekog opravdanog interesa, npr. “začeto dete se smatra već rođenim”.
Presumpcija ‐ pravna činjenica za koju nije sigurno da li se dogodila ili nije, ali se smatra
da se dogodila.
Razlikujemo:
 oborive presumpcije – može se dokazivati suprotno i
 neoborive presumpcije – ne može se dokazivati suprotno.

Vrste pravnih odnosa:

 Apstraktni
društveni odnos uređen pravnim normama

 Konkretni
društveni odnos uređen pravnim normama koji nastaje između konkretnih pravnih
subjekata.

Važno je da postoji međuzavisnost između apstraktnih i konkretnih pravnih odnosa.

3
 Apstraktni pravni odnos ne može da postoji sam po sebi, ako se ne ostvaruje putem
konkretnih pravnih odnosa, odnosno uslov postojanja apstraktnog pravnog odnosa je njegova
delotvornost, tj. potvrđivanje kroz konkretne pravne odnose.

1.4. Pravna norma

Društvena norma predstavlja pravilo ili standard ponašanja u okviru neke društvene
grupe, koji pripadnici te grupe smatraju OBAVEZNIM.
Pravna norma se može definisati kao pravilo/standard ponašanja, odnosno
obrazac/model ponašanja, čiju efikasnost garantuje država.
• Merilo ponašanja (šta je ispravno, a šta ne)
• Sredstvo usmeravanja ljudskog ponašanja (naredba, ovlašćenje, zabrana)
• Predstavlja dvostrani odnos – adresant (onaj koji stvara normu) adresat (onaj kome je
norma upućena, tj.na koga se odnosi).
Pravna norma je pravilo ponašanja koje je zaštićeno organizovanom sankcijom države – štiti
ga država. Pravna norma je najbitniji element prava, a sankcija kod pravne norme predviđena
je unapred, propisana i obezbeđena prinudnom silom države.

1.4.1. Elementi pravne norme ‐ Dispozicija i sankcija

Elementi pravne norme su: hipoteza (pretpostavka), dispozicija (pravilo ponašanja) i sankcija
(kazna).

4
  Hipoteza
Deo pravne norme koji sadrži jedan ili više uslova , koji treba da budu ispunjeni da bi došlo
do primene pravnog pravila.

• Dispozicija
Pravilo ponašanja, normativna radnja, osnovni element norme koji izražava šta (ne)treba,
može, sme da bude učinjeno; šta je dozvoljeno, a šta nije; šta je pravo, a šta je krivo.
Dispozicija je pravilo kako se treba ponašati, kako ne bi došlo do primene sankcije.

• Sankcija
Sankcija predstavlja pravnu posledicu u slučaju ponašanja suprotnog onom koje je
propisano u dispoziciji; unapred propisana kazna, ako dođe do povrede dispozicije.
Primer: Prema Zakonu o obligacionim odnosima ugovor o prodaji nepokretnih stvari mora
biti zaključen u formi propisanoj posebnim zakonom koji uređuje promet nepokretnosti – u
pismenoj formi, pod pretnjom ništavosti.
Analiza elemenata pravne norme:
Hipoteza je: prethodno zaključen ugovor o prodaju nepokretnosti.
Dispozicija je: naredba zakonodavca da ugovor mora biti u pisanoj formi.
Sankcija je: ništavost ugovora – ne proizvodi pravno dejstvo.

1.4.2. Vrste pravnih normi

Iako su u načelu sve pravne norme obavezujuća pravila ponašanja, razlikuju se prema
prirodi, dejstvu, donosiocu, itd. Tako pravne norme možemo prema navedenim kriterijumima
u osnovi podeliti na sledeći način:
• Imperativne – tzv. obavezujuće (prinudne) pravne norme koje se imaju primenjivati
baš onako kako glase, te ne postoji mogućnost da se određena stvar, situacija ili odnos uredi
na drugačiji način voljom pravnih subjekata. Ukoliko se i dogodi da, na primer, strane u
ugovoru predvide odredbu koja je drugačija u odnosu na normu koju predviđa zakon, takva
odredba neće imati pravno dejstvo, odnosno biće ništava. Deluju bezuslovno i ne mogu se
promeniti voljom subjekata prava (prinudne norme). Iza imperativnih normi stoji naređenje
države i njihovo poštovanje je obavezno.
Primer: Prema Zakonu o privrednim društvima, akcionarsko društvo mora imati minimalni
osnovni kapital u visini od 3.000.000,00 dinara, osim ako je posebnim zakonom predviđen veći
iznos.
Analiza: Osnivači akcionarskog društva ne mogu se dogovoriti drugačije i smanjiti svoj
ulog u novcu. Sloboda volje ograničena je imperativnošću norme.
• Dispozitivne – tzv. zamenjive pravne norme koje se imaju primeniti onako kako glase,
ukoliko subjekti svojom voljom ne urede drugačije svoj pravni odnos ili ukoliko su propustili
da neku stvar urede drugačije. Dakle i ove norme su obavezujuće i primeniće se kada nastane

5
pravna praznina odsustvom izražavanja volje pravnih subjekata tj. kada subjekti nisu kreirali
drugo odgovarajuće pravilo. Ove pravne norme mogu se dopunjavati, odnosno subjekti prava
mogu izmeniti dispozitivno pravilo – npr. sloboda volje ugovornih strana.
Primer: Ako među ugovornim stranama nije drukčije dogovoreno, nalozi za uplatu i isplatu sa
računa deponenta upućuju se u sedište banke kod koje je račun otvoren.

Analiza: Ugovornim stranama je dopušteno da se same dogovore kod ugovora o novčanom

depozitu, a vezano za mesto uplata i isplata. Ukoliko to ne učine, te ostave prazan prostor,
dispozitivno pravilo će ga popuniti; primeniće se sledeće: nalozi za uplatu i isplatu upućuju se
u sedište banke gde je račun otvoren.

Dispozitivno pravilo je obavezno, ukoliko se ugovorne strane nisu drugačije dogovorile.

• Opšte – norme upućene neodređenom broju lica (adresata) u istoj situaciji, ili
pripadnicima iste kategorije, na primer osnivač privrednog društva mora uplatiti minimalni
osnivački kapital. Odnose se na sve subjekta, tj. proizvode dejstvo na sva lica i sadržane su u
opštim pravnim aktima (ustav, zakon i dr.).
Primer: Prema Zakonu o obligacionim odnosima, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je
naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.
Analiza: Pravilo sadržano u ovoj opštoj normi odnosi se na svako lice koje pričini štetu.
• Pojedinačne – norme koje su konkretizacija opštih normi, upućene tačno određenim
licima u tačno određenoj pravnoj situaciji. Pojedinačna pravna norma predstavlja
konkretizaciju opšte pravne norme, tj. njeno sprovođenje u život. Proizvode dejstvo samo na
određena lica.
Primer: Sud će na ime naknade štete dosuditi zaposlenom XY iznos do šest njegovih
zarada.
• Državne – norme koje donosi država, preko svojih ovlašćenih organa. Norme sadržane
u zakonima jesu državne norme, jer država poseduje monopol nad procesom stvaranja i
donošenja opštih normi.
• Autonomne – norme koje na osnovu ovlašćenja države donose nedržavna tela ili
organi, na primer na osnovu Zakona o privrednim društvima organi akcionarskog društva
donose statut i slično. Subjekti koji ih donose ovlašćeni su od strane države na donošenje
normi, npr. berze donose obavezujuća pravila za njihove članove.

U zavisnosti od prirode dispozicije, pravne norme dele se na:

Naređujuće – norme koje sadrže izričito naređenje – dispozicija zapoveda određeno
ponašanje. Primera radi, direktor privrednog društva je njegov zastupnik po sili zakona.
Zabranjujuće – norme koje sadrže zabranu – dispozicija koja zabranjuje određeno
ponašanje, npr. prokura je neprenosiva i prokurista ne može dati punomoćje za zastupanje

6
drugom licu.
Ovlašćujuće – norme koje daju ovlašćenja subjektima prava na određeno ponašanje,
odnosno određenu aktivnost, npr. poslovno ime društva je na srpskom jeziku, na ćiriličkom ili
latiničkom pismu. Izuzetno, naziv društva može biti na stranom jeziku ili može da sadrži
pojedine strane reči ili karaktere, na latiničkom pismu engleskog jezika, kao i arapske ili rimske
brojeve.

Pravne norme nemaju jednaku pravnu snagu, njihova snaga zavisiće od snage akta u kome su
sadržane, s obzirom da u pravu važi načelo hijerarhije pranih akata.

1.5. Pravo i država i podela vlasti

Pravo i država su društvene pojave, koje su veoma usko i snažno povezane. Država
raspolaže monopolom nad fizičkom silom i obezbeđuje poštovanje pravila ponašanja ljudi. U
pravnoj nauci postoji različita shvatanja šta je nastalo prvo država ili pravo, odnosno da li su
nastali istovremeno. Državom su se bavili klasični filozofi, stari Rimljani, itd.
Država poseduje tri elementa (elementi, odnosno atributi koju bilo koju državu čine
državom):
‐ javna vlast: sposobnost i mogućnost vladajuće strukture da izrazi i nametne svoju volju
svim članovima društva pod pretnjom prinude (suverenitet države),
‐ teritorija: geografsko područje i
‐ stanovništvo.
U cilju realizacije svoje vlasti i suvereniteta država poseduje (preuzima) određene
funkcije, a posebno značajne su zakonodavna, izvršna i sudska. Prethodno navedene funkcije
predstavljaju podelu vlasti, jer u svakoj savremenoj državi, vlast nije u rukama jednog čoveka,
organizacije, odnosno organa. Zakonodavna, izvršna (upravna) i sudska vlast su oblici državne
vlasti koje su samostalne i nezavisne, ali se, pak, zasnivaju na ravnoteži i međusobnoj kontroli.
Podela vlasti u našoj zemlji, takođe, je izvedena na istoj osnovi na sledeći način: nosilac
zakonodavne vlasti Narodna skupština Republike Srbije, Vlada kao nosilac izvršne vlasti i
sudska vlast (Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u Republici Srbiji i on je neposredno viši sud
za Privredni apelacioni sud, Prekršajni apelacioni sud, Upravni sud i apelacioni sud. Apelacioni
sud je neposredno viši sud za viši sud i osnovni sud). Vladavina prava kao osnovna
pretpostavka Ustava, ostvaruje se, između ostalog, i nezavisnom sudskom vlašću. Ona počiva
na neotuđivim ljudskim pravima.
Uređenje vlasti u Republici Srbiji zasnovano je na prethodno pomenutom načelu podele
vlasti. Tako zakonodavna vlast podrazumeva delatnost posebnih državnih organa u donošenju
opštih pravnih akata, propisa i zakona u cilju uređivanja društvenih odnosa (npr. Narodna
skupština je 2004. usvojila Zakon o privrednim društvima koji uređuje osnivanje privrednih
subjekata, te predstavlja opšti akt). Zakonodavna vlast propisuje pravila kojima se uređuju
prava i obaveze fizičkih i pravnih lica, ali i državnih organa.
Izvršnu (upravnu, administrativnu) vlast obavljaju posebni državni organi, sa osnovnim
ciljem da prinude subjekte prava na izvršavanje propisa. Ona sprovodi zakone i primenjuje

7
pravila. Veoma je značajna u pogledu privrednih subjekata, koji u poslovanju dolaze u kontakt
sa upravnom vlašću (poput poreskih organa, inspekcijskih službi, itd.).
Sudska vlast je nezavisna i obavljaju je posebni organi – sudovi. Ona procenjuje da li je
određeno ponašanje u skladu sa propisanim pravilom, a u slučaju kršenja propisanog pravila,
sudovi izriču mere. Za privredne subjekte najveći značaj imaju Privredni sudovi.

1.6. Određivanje prava, pravnog sistema i pravnog poretka

Pravo se može odrediti i u materijalnom i u formalnom smislu.
Pravo u formalnom smislu predstavlja skup pravnih normi.
Pravo u materijalnom smislu predstavlja izraz volje vladajuće klase, odnosno određenog
društvenog i ekonomskog razvoja jednog društva (zajednice).
Pravni sistem označava da su sve pravne norme i jednoj državi objedinjene u čvrst i
povezan sistem normi – propisi u njihovom hijerarhijskom poretku. Na vrhu piramide nalazi
se ustav, kao najviši (vrhovni) pravni akt, zatim zakoni koji moraju biti u skladu sa ustavom,
podzakonski akti, itd. Pravni sistem, zajedno sa političkim i ekonomskim sistemom je deo
društvenog sistema.
Pravni poredak čine propisi i realno ponašanje ljudi – ponašanje subjekata u skladu sa
pravnim normama koje sadrži pravni sistem.

1.6.1. Hijerarhija pravnih akata ‐ Izvori prava

Pravni akt ne treba izjednačavati sa pravnom normom. Pravni akt je akt izjavljene volje.

Najznačajnija klasifikacija pravnih akata kao izvora pravnih normi je na opšte (u našem
pravnom sistemu opšti pravni akti su formalni izvori prava) i pojedinačne, shodno gore
navedenoj podeli normi, u opštim aktima su sadržane opšte, a u pojedinačnim pojedinačne.
Svi pravni akti su deo hijerarhijskog sistema pravnih normi, koji je postavljen s obzirom
na moć onoga ko norme kreira. Tako je najviši pravni akt jedne države Ustav , slede zakoni, pa
podzakonski opšti akti državnih organa kao što su uredbe, pravilnici, odluke i slično. Opšti
izvori pravnih normi mogu biti i običaji (u poslovnom pravu bi to bile Uzanse). Najnižu pravnu
snagu imaju pojedinačni pravni akti kao što su sudski akti u konkretnim slučajevima, upravni
akti i pravni poslovi. Norme sadržane u pravnom aktu niže pravne snage moraju biti u skladu
sa normama sadržanim u aktima više pravne snage ‐ u suprotnom takve odredbe neće
proizvoditi pravno dejstvo tj. biće ništave. Takođe, opšti akti mogu ukidati pojedinačne, dok
obrnuto nije moguće. U praksi je važno poznavanje hijerarhije pravnih akata prilikom izrade,
primene i tumačenja propisa (npr. u situacijama kada je ista stvar različito uređena u različitim
propisima, primeniće se rešenje iz propisa jače pravne snage).

8
 Osnovna podela izvora prava je na izvore prava u formalnom i izvore prava u
materijalnom smislu.
Materijalni izvori prava su one društvene snage (ekonomske, socijalne, političke) koje
stoje iza prava – materijalna osnova društva iz kojih pravo izvire.
Formalni izvori prava su hijerarhijski složeni skupovi pravnih normi (pravo izvire iz pisanih
pravila, ali i običaja kao nepisanih pravila). Iz opštih pravnih akata izviru svi drugi pravni akti,
hijerarhijski poređani, u saglasnosti sa njima.
Na vrhu piramidalne lestvice nalazi se ustav, kao najviši opšti pravni akt koji postavlja
osnovne principe, uređuje državnu organizaciju, ovlašćenja državnih organa, slobode i prava
građana i dr.
Nakon ustava, najviši opšti pravni akt je zakon, koji donosi Narodna skupština u unapred
utvrđenom zakonodavnom postupku i čini osnov za donošenje svih drugih akata niže pravne
snage (podzakonskih akata).
Niži po pravnoj snazi od zakona su podzakonski akti koje donose vlada, upravni organi i
dr. Podzakonski akti su uredbe (npr. Uredba o merama za sprečavanje širenja COVID‐19),
odluke, pravilnici (npr. Pravilnik o porezu na dodatu vrednost), naredbe, uputstva i bliže
razrađuju zakon.
Nakon podzakonskih akata dalje se nižu opšti pravni akti ovlašćenih subjekata (statuti,
pravilnici i dr.), ugovori, opšti uslovi poslovanja, uzanse...
Pored formalnih izvora prava, javljaju se i neformalni izvori prava (nepisana pravila).
Nastaju u praksi, poput poslovnih običaja. Poslovni običaji mogu se učiniti obaveznim voljom
učesnika pravnog posla ili pravnim pravilom.

1.6.2. Tumačenje prava

Nastankom konkretnog slučaja, koji je regulisan opštom pravnom normom, može se javiti
situacija koja se naziva tumačenje pravne norme – konkretan slučaj treba podvesti pod opštu
pravnu normu. Najjednostavnije rečeno tumačenje prava ima za cilj pronalaženje pravog
smisla (značenja) pravne norme.
Pravo poznaje podelu tumačenja prema subjektu (tumaču) i prema metodu (pravilu)
tumačenja.
Tumačenje prema subjektu:
• Zakonsko – organ koji je doneo zakon (parlament),
• Sudsko – pripada sudovima (primena zakona na konkretne slučajeve) i
• Doktrinarno (naučno) – čine ga teoretičari prava.
Tumačenje prema metodu:
• Jezičko (gramatičko) – utvrđuje se jezičko značenje norme u smislu gramatike,
sintakse, itd.,
• Ciljno – utvrđuje se cilj koji norma treba da ostvari u pravnom sistemu,

9
 • Sistematsko – sagledati, odnosno utvrditi mesto i značenje norme unutar pravnog
sistema,
• Istorijsko – tumačenje istorijskih uslova u kojima je nastala pravna norma,
• Logičko (zakoni logike) – obuhvata više pravila, najzatupljenija među njima su:
o Razlog suprotnosti i
o Analogija.

1.6.3. Važenje prava

Postoji više dimenzija važenja pravnih normi, odnosno mora se odrediti: koga, u kom
vremenu i na kom prostoru one obavezuju. Tako govorimo o personalnom, vremenskom i
teritorijalnom važenju prava.
Po pravilu norma važi od trenutka stupanja na snagu. Po pravilu to je osmog dana od
dana objavljivanja u službenom glasilu.
Izuzetno, propis može da stupi na snagu i danom donošenja – hitni slučajevi. Međutim
postoje slučajevi, opet izuzetni, strogo kontrolisani, kada ne važi načelo zabrane
retroaktivnosti i kada će norma obuhvati i slučajeve koji su se dogodili pre tog trenutka. Važi
do isteka roka važenja, odnosno do njenog ukidanja, ako rok nije određen.
Teritorijalno važenje podrazumeva da norma važi na prostoru koji je pod kontrolom
donosioca norme. Tako norme koje je donela Republika Srbija važe na teritoriji naše zemlje,
norme koje je donela Evropska unija važe na prostoru Evropske unije (EU), itd.
Personalno važenje podrazumeva da norma obavezuje svakoga ko deluje na prostoru
donosioca norme, bilo da su u pitanju državljani neke države, građani EU ili stranci. Na primer
i stranci i državljani RS su dužni da privredno društvo na teritoriji RS osnuju u skladu sa
Zakonom o privrednim društvima.

2. Subjekti prava
Pravni odnosi zasnivaju se između subjekata prava.
Subjekat prava je ono lice koje je sposobno da bude nosilac prva i obaveza, što utvrđuje
pravni poredak.

Dve vrste subjekata prava su: fizička i pravna lica.

Skup svih prava i obaveza jednog lica naziva se imovina.
Fizička lica su ljudska bića.

Pravna lica predstavljaju organizovani skup fizičkih lica i imovine (organizacija, ustanova
– pravni sistem im priznaje svojstvo subjekta prava). Ovom pravno organizacionom obliku,
pravo daje pravnu sposobnost, odnosno priznaje svojstvo pravnog lica – pravni subjektivitet
(svojstvo subjekta prava ne može imati svaki organizovani oblik, npr. zločinačkom udruženju

10
ne može biti priznat pravni subjektivitet, jer država nastoji da suzbije takvo delovanje, kao i
da onemogući njihov nastanak).
2.1. Fizička i pravna lica
Fizičko lice je živo rođeno ljudsko biće. Atributi, odnosno elementi individualizacije
fizičkih lica su: ime, prebivalište, boravište i državljanstvo. Pravni subjektivitet fizičkog lica
prestaje smrću, odnosno proglašenjem fizičkog lica za umrlo (proteklo određeno vreme od
nestanka itd.).
Pravno lice je društvena tvorevina kojoj pravni poredak priznaje svojstvo subjekta prava.
Elementi individualizacije (atributi) pravnih lica su: ime (naziv), sedište i nacionalna pripadnost
(državljanstvo). Postoje različite podele, te samim tim i vrste pravnih lica (ustanove,
udruženja, profitna i neprofitna, itd.).
2.2. Pravna i poslovna sposobnost fizičkih i pravnih lica

Pravna sposobnost predstavlja pravom priznatu mogućnost da lice bude nosilac prava i
obaveza. Fizička lica pravnu sposobnost stiču rođenjem, dok pravna lica pravnu sposobnost
stiču momentom upisa u odgovarajući registar (u našoj zemlji Registar privrednih subjekata
koji vodi Agencija za privredne registre ‐ APR). Po pravilu, pravna sposobnost fizičkih lica
prestaje smrću.

Poslovna sposobnost predstavlja pravom priznatu mogućnost da se sopstvenim

aktivnostima i izjavama volje stiču prava i obaveze i da se upravlja postojećim pravima i
obavezama (stvara, menja ili gasi prava i obaveze).

Fizička lica stiču punu poslovnu sposobnost punoletstvom ili u izuzetnim slučajevima
ranije (stupanjem u brak sa 16 godina).

Pravna lica punu poslovnu sposobnost stiču momentom upisa u Registar privrednih
subjekata. Poslovna sposobnost pravnih lica ograničena je vrstom delatnosti koju obavljaju.

3. Pojam, predmet i izvori poslovnog prava

Postoji u teoriji više definicija pojma i predmeta Poslovnog prava, a za potrebe ovog
predmeta možemo izdvojiti sledeće:
„Poslovno pravo je grana prava koja se bavi izučavanjem NIZA PRAVILA u vezi sa
NASTANKOM, FUNKCIONISANJEM I PRESTANKOM PRIVREDNIH SUBJEKATA, ujedno
izučavajući i pravna rešenja koja uređuju PRAVNE ODNOSE u koje stupaju ti subjekti prilikom
obavljanja svoje PRIVREDNE DELATNOSTI težeći ostvarenju dobiti“
„Poslovno pravo obuhvata: STATUS PRIVREDNIH SUBJEKATA, ODNOSE PRIVREDNIH
SUBJEKATA SA DRŽAVOM I NJIHOVE MEĐUSOBNE ODNOSE“.

11
 Poslovno pravo izučava sledeće pravne norme:
1. statusno poslovno pravo (kompanijsko pravo – pravo privrednih društva) – norme
koje regulišu pravni status privrednih subjekata;
2. ugovorno poslovno (trgovinsko) pravo – pravne norme o pravnim poslovima koje
obavljaju privredni subjekti (poslovi robnog prometa, bankarski poslovi, poslovi hartija
od vrednosti), i dr.

Izvori poslovnog prava:

 Zakoni – osnovni formalni izvori
Postoje brojni zakoni koji regulišu obimnu i kompleksnu materiju ove oblasti. Ovde ćemo
primarno spomenuti one osnovne izvore, koji regulišu statusna i obligaciona pitanja
privrednog (poslovnog) prava. Statusna pitanja privrednih subjekata (forme, uslove
osnivanja, statusnih promena, funkcionisanja i likvidacije itd.), kao krovni zakon lex generalis,
uređuje Zakon o privrednim društvima, dok posebne forme ovih subjekata uređuju takozvani
specijalni zakoni (lex specialis) poput Zakona o bankama, Zakona o osiguranju, itd. Takođe, u
našem pravu postoji zakon koji se posebno bavi prestankom privrednih društava Zakon o
stečaju i specijalni Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
Međusobni odnosi – obligaciona pitanja privrednih subjekata uređeni su Zakonom o
obligacionim odnosima.
 Običaji – neformalni izvori prava
U našem pravnom sistemu običaji predstavljaju neformalan izvor prava. U oblasti
poslovnog prava najzastupljenija je primena Uzansi – kodifikovanih pisanih običajnih pravila
koja predstavljaju opšte prihvaćenu dobru praksu u poslovnom prometu. Zakon o
obligacionim odnosima je ukinuo primenu Opštih uzansi za promet robom iz 1954. godine,
osim ukoliko stranke izričito ugovore njihovu primenu.
 Ostali izvori
Kao značajne izvore poslovnog prava treba pomenuti opšte uslove poslovanja, ugovore
po pristupu, kao i INCOTERMS transportne klauzule.
Opšte uslove poslovanja definiše određeno privredno društvo (predstavljaju primer gore
pomenutih autonomnih normi). Privredna društva su dužna da opšte uslove učine dostupnim
svakom subjektu sa kojom ulaze u pravni posao, tj. ugovornoj strani jer one automatski time
postaju sastavni deo ugovora. U praksi opšte uslove redovno srećemo kod banaka i
osiguravajućih društava.
Ugovori po pristupu (formularni ugovori) su takvi ugovori koje unapred sastavlja jedna,
po pravilu faktički jača ugovorna strana, dok druga ugovorna strana, po pravilu faktički slabija,
u ugovorni odnos može stupiti samo prihvatanjem takvog ugovora kakav jeste, po pravilu bez
mogućnosti izmena njegovih odredaba, odnosno bez uticaja na sadržinu sporazuma. Važno je
napomenuti da se nejasne odredbe ovakvih ugovora tumače u korist slabije strane (ovo u cilju
što potpunijeg poštovanja pravnog načela jednakosti ugovornih strana). Ovakve ugovore
takođe srećemo kod banaka i osiguravajućih društava, kada je druga ugovorna strana klijent.

12
 INCOTERMS transportne klauzule je definisala Međunarodna trgovinska komora u Parizu
i izuzetno su značajne u međunarodnoj trgovini. Reč je o skraćenicama čije značenje je
precizno definisano i čijim unošenjem u ugovor se jasno određuju prava i obaveze strana.

 Sudska praksa i pravna nauka

U našem pravnom sistemu sudska praksa, kao ni pravna nauka ne predstavljaju izvore prava,
međutim sudske odluke imaju izuzetan značaj u praksi (usklađenost stavova sudske prakse,
posebno uticaj stavova viših sudova na one niže instance), kao i mišljenja uglednih pravnih
stručnjaka i teoretičara o određenim pravnim pitanjima.

PITANJA ZA VEŽBU:
1. Kakav je odnos države i prava?
2. Koji su osnovni elementi pravne norme?
3. Ključna razlika između dispozitivnih i imperativnih normi?
4. Zašto je važno poznavanje hijerarhije pravnih akata?
5. Ko su pravni subjekti?
6. Objasniti pravni odnos i društvene odnose?
7. Pojam pravne i poslovne sposobnosti pravnih i fizičkih lica?
8. Pojam i predmet poslovnog prava?
9. Izvori poslovnog prava?

Korišćena literatura:
Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2016.
Dušan Vranjanac, Goran Dajović, Osnovi prava, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu,
Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2016.
Predrag Dedeić ‐ Đuro Đurić, Poslovno pravo, Beogradska bankarska akademija, Beograd,
2009.
Lucija Spirović Jovanović ‐ Ljubiša Dabić, Poslovno pravo, Ekonomski fakultet Univerziteta u
Beogradu, 2015.
Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 ‐ odluka USJ i 57/89,
"Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 ‐ Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br.
18/2020).

13
 II OPŠTI POJAM I PRAVNE FORME PRIVREDNIH SUBJEKATA

1. Pojam i vrste privrednih subjekata

U ovom delu bavimo se privrednim društvima generalno, odnosno pravnim fenomenima koji
se odnose na sve forme privrednih društava. No, prethodno je od izuzetnog značaja odrediti
sledeće: pojam privrednog subjekta i razgraničiti ih od neprivrednih (građanskih) subjekata;
pojam trgovca, analizirati pravne karakteristike i odgovornosti različitih privrednih društava i
dr.
Pod pojmom privrednog subjekta podrazumevaju se ona lice koja obavljaju delatnost u cilju
sticanja dobiti (profitabilna delatnost).

Lica koja obavljaju Fizička lica

privrednu delatnost
Pravna lica

Lica koja obavljaju privrednu delatnost mogu biti fizička i pravna lica. Obavljaju privrednu
(trgovačku) delatnost, sa osnovnim ciljem sticanja dobiti – LUKRATIVNI CILJ. Registruju se kod
nadležnog organa (lica koja ispune uslove propisane zakonom mogu da se bave privrednom
delatnošću legalno).

Cilj sticanja dobiti = Lukrativni cilj

Neprivredne (građanske) subjekte karakterišu drugačiji ciljevi, koji nisu primarno lukrativnog
karaktera, već to mogu biti npr. sportski, verski, umetnički i dr. (ustanove, fondacije,
zadužbine, udruženja, itd.).

Definisanje pojma trgovca je od izuzetnog značaja za poslovno pravo i u pravnoj literaturi

određuje se na sledeći način:
Trgovac je pravno ili fizičko lice koje trajno i samostalno obavlja privrednu (trgovačku)
delatnost u cilju sticanja dobiti proizvodnjom, prometom robe ili pružanjem usluga na tržištu.
Privrednu delatnost obavljaju trgovci pojedinci (preduzetnik) i trgovačka (privredna) društva.
Privredna društva regulisana su i predviđena Zakonom o privrednim društvima. Imaju pravni
subjektivitet (svojstvo pravnog lica) i osnivaju se osnivačkim aktom (odlukom ili ugovorom o
osnivanju). Upisuju se u Registar privrednih subjekata koji se vodi kod Agencije za privredne
registre. Privredna društva predstavljaju najznačajnije privredne subjekte, imaju svojstvo

14
 pravnog lica i za svoje obaveze (obaveze privrednog društva) odgovaraju celokupnom svojom
imovinom.
Tako se, u našoj zemlji, trgovačkim (privrednim) društvima smatraju:
‐ ortačko društvo,
‐ komanditno društvo,
‐ društvo sa ograničenom odgovornošću i
‐ akcionarsko društvo.
Pored kolektivno organizovanog preduzeća (misli se na privredna društva), Zakon o
privrednim društvima reguliše i predviđa i pravno‐organizacionu formu individualnog
preduzeća, odnosno PREDUZETNIKA.
U pravnoj teoriji privredna društva grupišu se prema sličnostima i razlikama na društva lica i
društva kapitala. Društva lica su ortačko i komanditno društvo, gde je veoma važan lični odnos
između članova društva (poverenje, poznanstvo i dr.). Za razliku od društva lica, članove
društva kapitala povezuje kapital, a ne lični odnosi – karakterističan je interes kapitala kao
dominantan.

Društva lica:
- ortačko Društva kapitala:
društvo - d.o.o.
- komanditno - a.d.
društvo

Osnivači mogu slobodno birati između zakonski predviđenih formi privrednih društava,
sagledavajući njihove prednosti i nedostatke. No, za obavljanje pojedinih delatnosti,
neophodna je određena pravna forma (npr. prema Zakonu o bankama, banke se mogu
osnovati samo u formi akcionarskog društva). Takođe, osnivanje nekih privrednih društava za
obavljanje pojedinih delatnosti vezuje se za dozvolu nadležnog organa – važi za banke,
potrebna je dozvola Narodne banke Srbije, osiguravajuća društva i dr.

U poslovnom svetu, često se možemo susresti i sa terminom preduzeće koji se, takođe, koristi
za privredna društva. Pravnici teoretičari, smatraju da je preduzeće ekonomski pojam.
Privredno društvo je pravni subjekt, i kao takav je nosilac preduzeća (stiče prava i obaveza).
Zakon o privrednim društvima koristi termin „privredno društvo“, a ne termin „preduzeće“. Iz
prethodno navedenih razloga, koristićemo termin „privredno društvo“.
1.1. Javna preduzeća
Naš pravni sistem je zadržao pet osnovnih pravnoorganizacionih oblika za obavljanje
privredne delatnosti u cilju sticanja dobiti i to su: preduzetnik i četiri oblika privrednog društva
(ortačko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko
društvo), prema Zakonu o privrednim društvima.
Treba imati u vidu da naše zakonodavstvo poznaje, odnosno poznavalo je još oblika privrednih
subjekata koji imaju specifičan pravni položaj, ali će o njima biti rečeno sasvim kratko. To su
javno preduzeće i društveno preduzeće. Pored ovih oblika treba pomenuti da Zakon o

15
privrednim društvima poznaje poslovno udruženje koje se ne osniva radi obavljanja privredne
delatnosti, već radi ostvarenja nekih drugih ciljeva (poslovno udruženje je pravno lice koje
osnivaju dva ili više privrednih društava ili preduzetnika, radi postizanja zajedničkih interesa;
poslovno udruženje ne može obavljati delatnost radi sticanja dobiti, već samo radi postizanja
zajedničkih interesa svojih članova).
Javna preduzeća su privredni subjekti koji obavljaju određene privredne delatnosti u javnom
interesu. Njihovo osnivanje i funkcionisanje uređeno je posebnim propisima (osnovni je Zakon
o javnim preduzećima, Zakon o komunalnim delatnostima, itd.). Njihov primarni cilj
postojanja nije sticanje dobiti, već zadovoljenje potreba privrede i građana. Reč je o
delatnostima u oblasti komunalnih usluga, javnog i PTT saobraćaja, energetike i sl.

Primarni cilj javnih preduzeća je zadovoljenje potreba privrede i građana

Kao osnivači javnog preduzeća prema našim propisima mogu se pojaviti Republika Srbija,
autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave. Javna preduzeća imaju posebnu obavezu
javnopravnog karaktera da obavljanje svoje delatnosti vrše tako da omoguće nesmetano
funkcionisanje privrednog sistema i da unapređuju javna dobra i životnu sredinu.
Upravljanje javnim preduzećima je uvek bilo u žiži javnosti zbog direktne veze sa političkom
elitom i njihovom članstvu u upravi tih preduzeća. Stručna javnost ukazuje na neophodnu
depolitizaciju i upravljanje ovim subjektima u skladu sa principima dobrog menadžmenta uz
uvažavanje specifičnosti ovih preduzeća i javnog interesa.
Društveno preduzeće predstavlja prevaziđenu formu privrednog subjektiviteta i bilo je pitanje
trenutka kada će potpuno iščeznuti iz našeg pravnog sistema. Preduzeća tog oblika su bila
dominantna u našem privrednom sistemu pre prelaska na tržišnu privredu i predstavljala su
specifičan, u svetu gotovo nepoznat, organizacioni oblik obavljanja delatnosti, s nejasno
definisanim vlasništvom nad kapitalom. Ono je bilo rezultat političkih orijentacija i delovanja
u privredi (socijalistički društveni sistem), i pokazalo se kao neefikasan oblik, te nestalo kroz
proces privatizacije. Treba imati u vidu da je, uprkos očekivanju uspešne transformacije
društvenog vlasništva u privatno, veliki broj privatizacija u Srbiji poništen zbog neispunjavanja
ugovornih obaveza i drugih neregularnosti (oko jedne trećine).
Pored prethodno navedenih privrednih subjekata, u našem pravnom sistemu mogu se sresti
posebna privredna društva, uređena posebnim propisima. Pojedine smo već spominjali poput
banaka, društava za osiguranje, investicionih fondova, berzi, brokersko‐dilerskih društva i dr.
No, možemo se susresti i sa zadrugama koje su predmet regulative posebnog zakona – Zakona
o zadrugama. Zadruga je pravno lice, koja predstavlja poseban oblik organizovanja fizičkih lica
(zadrugar) koja poslovanjem na zadružnim principima ostvaruju svoje ekonomske, socijalne,
kulturne i druge interese i koja upravljaju i kontrolišu poslovanje zadruge. Zadrugar je fizičko
lice koje je član zadruge i u celosti ili delimično posluje preko zadruge, odnosno koje preko
zadruge prodaje svoje proizvode odnosno usluge, nabavlja proizvode ili koristi usluge
potrebne za obavljanje svoje delatnosti ili na drugi način neposredno učestvuje u obavljanju
delatnosti radi kojih je zadruga osnovana. Zadruga se osniva i posluje na zadružnim
vrednostima koje se sprovode u skladu sa zadružnim principima. Zadružne vrednosti su:

16
samopomoć, samoodgovornost, demokratičnost, jednakost, pravičnost i solidarnost koje se
sprovode u skladu sa zadružnim principima, kojima se, kao smernicama konkretizovanim u
zadružnim pravilima, članovi zadruge rukovode u upravljanju i poslovanju zadrugom. Zadruga
stiče svojstvo pravnog lica upisom u registar koji vodi organ nadležan za poslove registracije
privrednih subjekata, u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata.
Zadruga se ne može organizovati kao privredno društvo u smislu zakona kojim se uređuju
privredna društva ili kao drugi oblik organizovanja, niti se može pripojiti ili spojiti sa
privrednim društvom ili drugim pravnim licem koje nije zadruga, niti promeniti oblik u
privredno društvo ili drugo pravno lice.
Pored zadruga, značajno je pomenuti i privredne komore, koje su takođe uređene posebnim
zakonom. Privredne komore nisu privredni subjekti. Primera radi, Privredna komora Srbije
(PKS) je zakonom definisana organizacija privrednih subjekata. Članovi PK su privredna
društva, grupisana u različite sektore poljoprivrede, industrije i usluga. PK zastupa interese i
stavove članova učešćem u kreiranju zakona i drugih propisa važnih za poslovnu zajednicu;
unapređuje ekonomsku saradnju sa inostranstvom; pruža informativno‐analitičku podršku
privredi; podstiče izvoznu aktivnost i uključivanje domaćih kompanija u međunarodne
dobavljačke lance. Kroz povezivanje privrede i nauke podstiče se primena novih tehnologija i
znanja u savremenom poslovanju i proizvodnji.

1.2. Preduzetnik

Preduzetnik = Fizičko lice

Preduzetnik, kao individualni poslovni subjekt, regulisan je Zakonom o privrednim društvima.

To je privredni subjekt ‐ fizičko lice koje ima poslovnu sposobnost i koje je registrovano kod
Agencije za privredne registre, da samostalno, u vidu zanimanja obavlja sve zakonom
dozvoljene delatnosti. Cilj poslovanja preduzetnika je lukrativnog karaktera i on nastoji da
uveća svoju imovinu sticanjem dobiti iz poslovne aktivnosti. Momentom upisa u registar
Agencije nastaje, a momentom brisanja prestaje status preduzetnika.
Poslovno ime preduzetnika obavezno sadrži ime i prezime preduzetnika, opis pretežne
delatnosti, oznaku „preduzetnik“ ili „pr“ i sedište i adresu.
Preduzetnička delatnost uključuje i umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti. Kod
određenja pojma preduzetnika treba imati u vidu da se po našem Zakonu o privrednim
društvima, individualni poljoprivrednik ne smatra preduzetnikom.
Osnovna karakteristika preduzetnika je da on, poslujući u okviru svoje privredne delatnosti
(može da obavlja sve delatnosti koje nisu zabranjene) stiče određena prava i obaveze, pri
čemu za sve obaveze preuzete u vezi poslovne delatnosti preduzetnik, odgovara celokupnom
svojom imovinom. Konkretno to znači da se poverioci mogu naplatiti iz celokupne njegove
imovine, kako one koju je koristio u poslovanju, tako i lične (sopstveni stan, automobil...).
Preduzetnik obavlja privrednu delatnost tako što za potrebe obavljanje delatnosti organizuje
tzv. radnju (zanatska, ugostiteljska, trgovinska, razne agencije, biroi, pansioni, ordinacije i sl.).
Zakon o privrednim društvima ne koristi sam termin “radnja“, jer je nosilac subjektiviteta

17
fizičko lice (ono obavljajući privrednu delatnost zaključuje ugovore, preduzima pravne radnje,
odgovara za obaveze, prihoduje itd.). Ukoliko želi da promeni formu poslovanja i posluje kao
osnivač privrednog društva, preduzetnik mora da ispuni uslove koji se traže za konkretnu
formu privrednog društva i da bude brisan iz registra gde je upisan kao preduzetnik. Naravno
ovim činom se ne može osloboditi obaveza koje je preuzeo kao preduzetnik, a nije ih izvršio,
već ostaje odgovoran (celokupnom ličnom imovinom).

OPŠTI DEO: PRIVREDNA DRUŠTVA – OBELEŽJA I INSTITUTI

1. Privredno društvo – pojam i obeležja
Prema Zakonu o privrednim društvima, privredno društvo određuje se kao pravno lice,
koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti. Za svoje obaveze odgovara celokupnom
svojom imovinom.
Pravni subjektivitet privredno društvo stiče upisom osnivačkog akta u propisani registar.
Momentom brisanja iz registra pravni subjektivitet privrednog društva prestaje.
Privredno društvo je organizovan skup lica. Osnivački, odnosno drugi akti društva, poput
statuta, uređuju njegovu organizaciju, organe upravljanja, poslovno ime, itd.
Privredno društvo je pravno lice, vlasnik imovine, snosi rizik poslovanja samostalno, poreski
obveznik, može da tuži i da bude tuženo...
Početnu imovinu privrednog društva čine ulozi osnivača – imovina nastaje kao zbir uloga
osnivača. Ukoliko je društvo profitabilno imovina se uvećava. Takođe, imovina se može
uvećati i dodatnim ulozima članova društva. Imovinu društva čine stvari i prava u vlasništvu
društva, kao i druga prava društva.

Osnivanje privrednog društva:

Lica koja osnivaju privredno društvo nazivaju se osnivačima. Osnivači mogu biti fizička i/ili
pravna lica. Osnivači su takođe i članovi privrednog društva. No, svi članovi privrednog društva
ne moraju biti osnivači, jer se status člana može steći i naknadnim ulaskom u društvo.
U slučaju osnivanja ortačkog, kao i komanditnog društva potrebna su minimum dva
osnivača, dok društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo može da
osnuje i jedan osnivač – JEDNOČLANO DRUŠTVO.
Pravni osnov nastanka privrednog društva je osnivački akt (pravni dokument u pismenoj
formi).
Osnivački akt sadrži sve zakonom propisane bitne elemente, koji su neophodni za osnivanje
privrednog društva. Predstavlja konstitutivni akt društva koji ima formu odluke o osnivanju
(ako društvo osniva jedno lice9 ili ugovora o osnivanju (ako društvo osniva više lica). Osnivački
akt sadrži izjavu volje osnivača da osnuju privredno društvo.
U ortačkom društvu, komanditnom društvu i društvu s ograničenom odgovornošću
osnivačkim aktom se uređuje upravljanje društvom, kao i druga pitanja.

18
 Akcionarsko društvo pored osnivačkog akta ima i statut kojim se uređuje upravljanje
društvom i druga pitanja.

Privredno društvo može biti osnovano na određeno i neodređeno vreme. Najčešće se osniva
na neodređeno vreme. Naše pravo dopušta osnivanje privrednog društva na određeno
vreme, što se određuje osnivačkim aktom (npr. privredno društvo postoji dok ima rude u
rudniku za eksploataciju).

Delatnost privrednog društva:

Društvo ima pretežnu delatnost, koja se registruje u skladu sa zakonom o registraciji, a može
obavljati i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene, nezavisno od toga da li su
određene osnivačkim aktom, odnosno statutom. Posebnim zakonom može se usloviti
registracija ili obavljanje određene delatnosti izdavanjem prethodnog odobrenja, saglasnosti
ili drugog akta nadležnog organa (npr. saglasnost/dozvola Narodne banke Srbije za osnivanje
banke prema Zakonu o bankama). Odluku o promeni pretežne delatnosti donosi skupština
društva, ortaci, odnosno komplementari. U tom smislu, društvo obavlja jednu ili više
privrednih delatnosti koje su dopuštene zakonom.

Registracija privrednih subjekata:

Sticanje pravnog subjektiviteta privrednog društva vezuje se za postupak registracije u
Agenciji za privredne registre podnošenjem prijave (registar jeste jedinstvena, centralna,
elektronska baza podataka i dokumenata koji su propisani kao predmet registracije, kao i
dokumenata na osnovu kojih je izvršena registracija). Značaj registracije je mnogostruk.
Zainteresovana lica brzo i jednostavno otpočinju obavljanje trgovinske delatnosti. Takođe,
registar privrednih subjekata je javan i objavljuje se u vidu elektronskog zapisa, tako da se
poslovni partneri, odnosno zainteresovana treća lica mogu upoznati sa svim bitnim
činjenicama koje su značajne za pravni promet – podaci su ažurni.

Ogranak privrednog društva i predstavništvo stranog privrednog društva:

Privredno društvo može imati svoj ogranak. Ogranak je deo privrednog društva koji se
nalazi na drugoj lokaciji od lokacije na kojoj se nalazi sedište. Pravno lice je uvek privredno
društvo, tako da ogranak nema sopstvenu imovinu. Takođe, strano privredno društvo može
imati svoje predstavništvo.

Ogranak nema svojstvo pravnog lica

Ogranak privrednog društva je izdvojeni organizacioni deo privrednog društva na teritoriji

Republike Srbije preko koga društvo obavlja delatnost u skladu sa zakonom. Ogranak nema
svojstvo pravnog lica, a u pravnom prometu istupa u ime i za račun privrednog društva.
Privredno društvo neograničeno odgovara za obaveze prema trećim licima koje nastanu u
poslovanju njegovog ogranka.

19
Predstavništvo stranog privrednog društva je njegov izdvojen organizacioni deo koji može
obavljati prethodne i pripremne radnje u cilju zaključenja pravnog posla tog društva.
Predstavništvo nema svojstvo pravnog lica i može zaključivati samo pravne poslove u vezi svog
tekućeg poslovanja. Strano privredno društvo odgovara za obaveze prema trećim licima koje
nastanu u poslovanju njegovog predstavništva.

2. Imovina, ulozi i udeli

Materijalni supstrat pravnog lica i njegovu ekonomsku osnovu čini njegova imovina. Imovinu
čine sva prava koja pripadaju privrednom društvu, kao pravnom licu. Imovina društva je
posebna, te odvojena od imovine njegovih članova. Služi za obavljanje registrovane
delatnosti, kao i za izmirivanje obaveza društva prema njegovim poveriocima.
Imovina se formira u momentu osnivanja društva unošenjem uloga osnivača. Takođe se i
uvećava poslovanjem društva i unošenjem novih uloga u društvo. Ortaci, članovi i akcionari
privrednog društva ulažu/unose svoje uloge, na osnovu čega stiču udeo (ortaci i članovi),
odnosno akcije (akcionari). Obaveza osnivača da unesu ugovoreni ulog nastaje potpisivanjem
osnivačkog akta.
Ulozi mogu biti u novcu, ali i stvarima, pravima, uslugama i radu (svaki nenovčani ulog mora
se izraziti u novcu – procenu tih uloga daju osnivači, odnosno ovlašćeni procenjivači ako
osnivači ne postignu saglasnost ili kada to zakon zahteva). Od tog momenta, osnivači ne
raspolažu ulogom, već stiču udeo u društvu, odnosno akcije. Primera radi, ulog u akcionarsko
društvo ne može biti u radu i uslugama.
Osnovni kapital privrednog društva predstavlja ukupan zbir uloga osnivača.
Neophodno je razlikovati sledeće: ulog i udeo.

ULOG ≠ UDEO

Ulog je konkretna materijalna novčana ili nenovčana vrednost koja se unosi u privredno
društvo. Udeo se dobija na osnovu uloga. Udeo ima nominalnu vrednost, a za člana društva i
tržišnu vrednost, jer po toj vrednosti može prodati svoj udeo. Uneta vrednost postaje deo
imovine privrednog društva – ulagač ne polaže prava na predmet tog uloga. Ulog predstavlja
imovinu društva, kao i sve dalje što stiče poslovanjem.
Imovina privrednog društva je odvojena od lične imovine osnivača, odnosno članova
privrednog društva. Svaki privredni subjekt koji poseduje pravni subjektivitet za obaveze
odgovara celom svojom imovinom, jer je pravni subjekt nosilac prava i obaveza sa trećim
licima, nezavisno u odnosu na njegov pravno‐organizacioni oblik.
Oblik privrednog društva će imati značaj u situaciji kada privredno društvo nema dovoljno
imovine da izvrši svoje obaveze prema poveriocima. Tada se može javiti odgovornost članova
društva (kod ortačkog i komanditnog društva odgovornost ortaka, odnosno komplementara
celokupnom svojom imovinom za obaveze društva). Prethodno važi i za preduzetnika.
Članovi, odnosno akcionari društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva
odgovaraju do visine svog uloga. Osnivači, kao i docniji članovi i akcionari društva kapitala ne

20
odgovaraju za obaveze društva, osim kada su ispunjeni uslovi za primenu instituta „probijanja
pravne ličnosti“ ili ukoliko nisu uneli ugovorene uloge u imovinu društva. Prethodno važi i za
komanditore, kao članove komanditnog društva.
Pravni subjektivitet društva kapitala je neprobojan ako se ne koristi za nedozvoljene ciljeve
koje predviđa zakon, poput oštećenja poverilaca, raznih prevarnih radnji i dr. Ukoliko se koristi
za nedozvoljene radnje, podiže se ograda pravne ličnosti (probija se pravna ličnost) i dolazi se
do neograničene odgovornosti vlasnika društva.

3. Individualizacija privrednih subjekata – Sedište i poslovno ime

Individualizacija privrednih subjekta znači utvrđivanje pravnog identiteta lica na osnovu
određenih obeležja (pravno značajnih obeležja, odnosno atributa). Na osnovu atributa
možemo razlikovati privredne subjekte, primarno na tržištu.
Poslovno ime je značajan atribut privrednog društva, jer se privredna društva i preduzetnici
pojavljuju u pravnom prometu pod posebnim imenom.
Poslovno ime je naziv, odnosno firma pod kojim privredno društvo posluje.
Poslovno ime uživa pravnu zaštitu (lice koje koristi tuđe poslovno ime dužno je da naknadi
prouzrokovanu štetu). Privredno društvo posluje i učestvuje u pravnom prometu pod
poslovnim imenom koje je registrovalo u skladu sa zakonom o registraciji. Poslovno ime
obavezno sadrži naziv, pravnu formu i mesto u kome je sedište društva.
Naziv je karakteristični deo poslovnog imena po kome se to društvo razlikuje od drugih
društava.
Pravna forma se u poslovnom imenu označava na sledeći način:
1) za ortačko društvo: "ortačko društvo" ili skraćenicom "o.d." ili "od".
2) za komanditno društvo: "komanditno društvo" ili skraćenicom "k.d." ili "kd".
3) za društvo s ograničenom odgovornošću: "društvo s ograničenom odgovornošću" ili
skraćenicom "d.o.o." ili "doo".
4) za akcionarsko društvo: "akcionarsko društvo" ili skraćenicom "a.d." ili "ad".
Uz poslovno ime privrednog društva u postupku likvidacije dodaje se oznaka "u likvidaciji".
Uz poslovno ime privrednog društva u postupku prinudne likvidacije dodaje se oznaka "u
prinudnoj likvidaciji".
Poslovno ime može da sadrži i opis predmeta poslovanja društva.
Dokumenti privrednog društva i poslovna pisma koje privredno društvo koristi u komunikaciji
sa drugim licima, obavezno sadrže poslovno ime, oznaku pravne forme društva, sedište i
druge elemente.

Sedište društva je mesto na teritoriji Republike Srbije iz koga se upravlja poslovanjem

društva i koje je kao takvo određeno osnivačkim aktom, statutom ili odlukom
skupštine, odnosno odlukom ortaka ili komplementara. Sedište je njegova poslovna
adresa.

21
 Ako društvo trajno obavlja svoju delatnost u mestu različitom od svog sedišta, treća lica mogu
protiv društva zasnovati nadležnost suda i prema tom mestu.
Adresa sedišta društva registruje se u skladu sa zakonom o registraciji. Precizirano je
osnivačkim aktom, te upisano u Registar. Odluku o promeni sedišta donosi skupština, ako
osnivačkim aktom, odnosno statutom nije drugačije određeno – svaka naknadna primena
mora se prijaviti registru.

4. Privredni subjekti i treća lica – Zastupnici, punomoćnici, prokuristi

Privredna društva su pravna lica, te postoje kao takva samo u pravnom smislu. Za sticanje
prava i obaveza i odražavanje volje privrednih društava, potrebno da izjave daju ovlašćene
fizička lica.
Privredni subjekti preuzimaju prava i obaveze u pravnom prometu putem zastupanja. Kako su
privredna društva pravna lica, te nemaju volju kao fizička lica, voljne radnje dolaze od ljudi
kojima je privredno društvo, kao subjekt prava, poverava ovlašćenja za kreiranje i
sprovođenje volje (ne mogu direktno istupati u pravnom prometu, već to čine preko
zastupnika). Volja treba da odražava najbolji interes privrednog društva – dužnost zastupnika
da zastupa najbolji interes privrednog društva, a ne njegov lični interes. Zastupnik istupa u
ime i za račun privrednog društva, zaključuje ugovore i obavlja druge pravne poslove na
tržištu. Zastupnik je lice koje mora posedovati ovlašćenje za takvo postupanje. Pravni osnovi
takvog ovlašćenja mogu biti različiti:
‐ sam zakon – prema Zakonu o privrednim društvima privredno društvo zastupa direktor;
‐ osnivački akt (ugovor o osnivanju) privrednog društva – pored direktora određuju se i druga
lica;
‐ akt nadležnog organa;
‐ izjava volje (punomoćje).
Privredna društva zastupaju zastupnici društva (zastupnik može biti jedno lice, ali se u ulozi
zastupnika može naći i više lica).
Zastupnik preuzima radnje u ime i za račun društva. Iz prethodno navedenog razloga, ove
radnje obavezuju samo društvo, a ne zastupnika. No, važno je odrediti domašaj ovlašćenja
koje zastupnik ima. Privredno društvo može ograničiti ovlašćenja zastupnika aktom društva ili
odlukom nadležnog organa društva.
Zastupnik je dužan da poštuje sva utvrđena ograničenja. Ukoliko ih prekorači, odgovoran je
za štetu koja nastane za privredno društvo ili treće lice – obezbeđivanje pravne sigurnosti;
zaštita trećih lica u slučaju njihove savesnosti (nisu znala, niti su morala znati da se radi o
prekoračenju).
Primer: Opšti akt privrednog društva predviđa da zastupnik može da zaključuje samostalno
ugovore čija vrednost je manja od 500.000 dinara. Kada vrednost prelazi navedeni iznos,
zastupnik je u obavezi da pribavi saglasnost odbora direktora. Iako postoji navedeno
ograničenje (500.000 dinara), zaključen ugovor ostaje na snazi, ukoliko je druga ugovorna
strana savesno lice.
Jedini izuzetak od prethodno navedenog pravila je kada se ograničenje sastoji u obavezi

22
zastupanja dva ili više lica, jer se ovo ograničenje može isticati prema svim licima, bila ona
savesna ili ne. Ovo je situacija zajedničkog zastupanja (potpis dva ili više zastupnika ‐
SUPOTPIS). Zastupnik koji prekorači ovlašćenja odgovoran je za štetu koje trpi privredno
društvo.
Kada zastupnik zaključuje poslove u ime i za račun društva, on to mora činiti u okviru
delatnosti društva koja je predviđena osnivačkim aktom. Iako prekorači to ovlašćenje, ugovor
ostaje na snazi, a zastupnik je odgovoran za štetu koju prouzrokuje društvu ili trećem licu. Kao
i u prethodnom slučaju, gore navedenom, cilj je zaštiti savesna lica u pravnom prometu.
Zastupnik se može osloboditi odgovornosti, ako dokaže nesavesnost trećeg lica (dokaže da je
treće lice znalo, odnosno prema okolnostima slučaja je moralo znati).
Zastupnik zaključuje ugovore u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćenja.
Taj ugovor neposredno obavezuje privredno društvo i drugu ugovornu stranu, kada je treće
lice savesno.
Zastupnik vuče svoja ovlašćenja iz zakona i opštih akata.
Punomoćnik vuče svoja ovlašćenja za zastupanje iz dobijenog punomoćja, upravo od
zastupnika privrednog društva – direktora ili drugog zastupnika.
Direktor koji daje punomoćje ne ostaje bez ovlašćenja. Naprotiv, punomoćnik je značajan kao
pomoć direktoru u obavljanju poslova. Punomoćjem se ovlašćuje jedno lice da zaključuje
ugovore i obavlja ostale uobičajene poslove u vršenju privredne delatnosti (opšte punomoćje:
punomoćnik preduzima poslove koji ulaze u redovno poslovanje).
Poslovi koji su izvan uobičajenih, npr. otuđenje ili opterećenje nepokretnosti, obaveza
jemstva, preuzimanje menične obaveze i dr. potrebna je posebna punomoć. Poslovi koje
zaključi punomoćnik mimo svojih ovlašćenja ne obavezuju privredno društvo.
Ne treba izgubiti iz vida ovlašćenja punomoćnika po zaposlenju – prodavci u prodavnicama,
zaposleni u ugostiteljstvu, zaposleni na poslovima šalterske službe u banci, pošti i dr. Priroda
njihovih poslova podrazumeva zaključenje i ispunjenje određenih ugovora, a oni su ovlašćeni
samom činjenicom što su zaposleni na tom radnom mestu; oni obavljaju radnu dužnost bez
posebnog pismenog punomoćja.
PROKURA
Prokura predstavlja najširi oblik trovinskog (poslovnog) punomoćja, čiji je sadržaj i obim
ovlašćenja određen Zakonom o privrednim društvima (zakonska forma ovlašćenja). Prokura
je formalni pravni akt, kojim privredno društvo ovlašćuje jedno ili više lice –
prokuristu/prokuriste za zaključivanje pravnih poslova i radnji koji se vezuju za delatnost
društva ‐ vezani za poslovanje društva.
Prokura mora biti u pisanoj formi i upisana u Registar.
Prokuristi mogu bit samo fizička lica.
Prokurista ne može da prenese punomoćje drugom licu da zastupa privredno društvo –
prokura je neprenosiva.
Prokura može biti pojedinačna ili zajednička prokura.

Ovlašćenja koja sadrži prokura se ne mogu ograničiti ni vremenski, ni po sadržini.

23
 Prokura se može opozvati u svako doba.
Prokurista potpisuje privredno društvo pod svojim punim imenom, sa naznakom svojstva
prokuratora „pp“ (per procura) uz poptis.
Zakon o privrednim društvima predviđa sledeća ograničenja za prokuriste:
‐ zabrana zaključenja pravnih poslova u vezi nepokretnosti privrednog društva (sticanje,
otuđenje i opterećenje);
‐ preuzimanje menične obaveze i obaveze jemstva;
‐ zaključenja ugovora o zajmu, kreditu,
‐ zastupanje društva pred sudom ili pred arbitražom.
Za izvršenje tih poslova prokuristi je potrebno da mu privredno društvo izda posebno
punomoćje.

PRIVREDNO
PROKURA FIZIČKO LICE 1
DRUŠTVO
ILI VIŠE

PROKURA JE
NEPRENOSIVA

5. Dužnosti prema privrednom društvu

Kako bi se zaštitio interes privrednog društva (društvo ima poseban interes kao subjekt prava,
sopstveni interes), zakon predviđa posebne dužnosti prema privrednom društvu, odnosno lica
koja imaju posebne dužnosti prema privrednom društvu.

Posebne dužnosti prema društvu imaju:

1) ortaci i komplementari;
2) članovi društva sa ograničenom odgovornošću koji poseduju značajno učešće u osnovnom
kapitalu društva ili član društva sa ograničenom odgovornošću koji je kontrolni član društva;
3) akcionari koji poseduju značajno učešće u osnovnom kapitalu društva ili akcionar koji je
kontrolni akcionar društva;
4) direktori, članovi nadzornog odbora, zastupnici i prokuristi;

24
5) likvidacioni upravnik.
U pitanju su sledeće dužnosti:
Dužnost pažnje: Gore navedena lica dužna su da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove
savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, i u razumnom uverenju da deluju u najboljem
interesu društva. Pod pažnjom dobrog privrednika podrazumeva se stepen pažnje sa kojom
bi postupalo razumno pažljivo lice koje bi posedovalo znanje, veštine i iskustvo koje bi se
osnovano moglo očekivati za obavljanje te dužnosti u društvu.
Dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojima postoji lični interes: Gore navedena lica su
dužna da odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno,
obaveste o postojanju ličnog interesa (ili interesa sa njim povezanog lica) u pravnom poslu
koji društvo zaključuje, odnosno pravnoj radnji koju društvo preduzima.

Dužnost izbegavanja sukoba interesa: Takođe, navedena lica ne mogu da u svom interesu ili
u interesu sa njima povezanih lica:
1) koriste imovinu društva;
2) koriste informacije do kojih su došli u tom svojstvu, a koje inače nisu javno dostupne;
3) zloupotrebe svoj položaj u društvu;
4) koriste mogućnosti za zaključenje poslova koje se ukažu društvu.

Dužnost čuvanja poslovne tajne: Navedena lica, kao i lica zaposlena u društvu, dužna su da
čuvaju poslovnu tajnu društva.
Dužnost poštovanja zabrane konkurencije: Pojedina lica ne mogu, bez pribavljenog odobrenja,
biti zaposlena u konkurentskom društvu ili na drugi način angažovan u konkurentskom
društvu i sl.
Ukoliko dođe do povrede prethodno navedenih pravila kojima se uređuje npr. sukob interesa,
zabrana konkurencije, privredno društvo ima pravo na naknadu štete, druga prava, te
pokretanje sudskog postupka tužbama, itd.

PITANJA ZA VEŽBU:
1. Definisati pojam trgovca, privrednog društva, preduzetnika?
2. Šta je to lukrativni cilj?
3. Navesti forme privrednih društava?
4. Podela privrednih društava na društva lica i društva kapitala?
5. Pojam i osnovna obeležja javnih preduzeća?
6. Šta je imovina privrednog društva u pravnom smislu?
7. Jednočlana privredna društva?

25
 8. Ko stiče prava i obaveze poslovanjem ogranka?
9. Razlika između uloga i udela u privrednom društvu?
10. Elementi individualizacije privrednih društava?
11. Šta je sedište društva i kako se određuje?
12. Šta je probijanje pravne ličnosti?
13. U čemu se razlikuje punomoćnik od zastupnika?
14. Zastupnici po samom zakonu?
15. Punomoćnici po zaposlenju?
16. Koja vrsta zastupanja daje najšira ovlašćenja?
17. Sadržina i ograničenja prokurista?
18. Koje su dužnosti prema privrednom društvu i koja lica ih imaju?

Korišćena literatura:
Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2016.
Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2016.
Predrag Dedeić ‐ Đuro Đurić, Poslovno pravo, Beogradska bankarska akademija, Beograd,
2009.
Lucija Spirović Jovanović ‐ Ljubiša Dabić, Poslovno pravo, Ekonomski fakultet Univerziteta u
Beogradu, 2015.
Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 ‐ odluka USJ i 57/89,
"Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 ‐ Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br.
18/2020).
Zakon o privrednim društvima, ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011 br. 99/2011, 83/2014 – dr. zakon,
5/2015, 44/2018, 95/2018i 91/2019)
Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011,
83/2014 i 31/2019)
Zakon o bankama ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015)
Zakon o osiguranju, ("Sl. glasnik RS", br.139/2014)
Zakon o privrednim komorama, ("Sl. glasnik RS", br. 112/2015)

26
 III POVEZIVANJE, REORGANIZACIJA I
PRESTANAK PRIVREDNIH DRUŠTAVA

U ovom delu bavimo se pitanjima povezivanja privrednih društva (finansijskim i ugovornim

povezivanjima privrednih društava), kao i strukturnim povezivanjima – reorganizacijom
privrednih društva (proces pripajanja, spajanja, podele i izdvajanja – statusne promene).
Takođe, obradićemo i prestanak privrednog društva (solventnog – likvidacija i nesolventnog –
stečaj).

1. Povezivanje privrednih društava

Povezana društva predstavljaju sistem većeg broja privrednih društava (kompanija,

preduzeća) koga čine matična kompanija (kompanija‐majka, dominantno društvo, kontrolno
društvo) i zavisne kompanije (kompanije‐ćerke, potčinjena društva, kontrolisana društva).
Međusobno povezana društva kapitalom i/ili ugovorom, pri čemu je svako povezano društvo
u sistemu pravno samostalno, teže ostvarenju višestrukih ciljeva i koordiniranom obavljanju
trgovačke delatnosti. Karakterističan oblik takvog načina povezivanja na međunarodnom
tržištu su transnacionalne, odnosno multinacionalne kompanije.

Finansijski povezana društva su društva povezana kapitalom, kod kojih se odnos zavisnosti, i
u svakom slučaju povezanosti, formira na osnovu određenog kapital učešća. Odnos jednog
privrednog društva, kao člana povezanog društva, sa drugim trgovačkim društvom, naziva se
odnos učešća. Kapital učešće može biti i uzajamno, ali je najčešće reč o jednostranom kapital
učešću i odnosu zavisnosti na relaciji matično društvo ‐ zavisno društvo.

Drugi način nastanka odnosa povezanosti je zaključivanje ugovora, pri čemu odnos
povezanosti možemo okarakterisati kao ugovorni odnos, koji je rezultat zaključenja različitih
preduzetničkih ugovora.

Treći način povezivanja privrednih društava je kombinacija prva dva načina, pri čemu su
privredna društva povezana i kapitalom i ugovorom ‐ mešovito povezana društva (mešovito
povezivanje).

27
Dakle, kao što se fizička i pravna lica povezuju u različite pravne forme privrednih društava
(ortačko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, akcionarsko
društvo), tako se i sama privredna društva, kao samostalni pravni subjekti, povezuju u
grupe/grupacije.

Finansijski povezana privredna društva su društva u kojima se odnos između matičnog i

zavisnog društva formira po osnovu određenog kapital učešća. Jedno društvo, na osnovu
stečenog kapital učešća u drugom društvu, ima upravljačka prava, čime ostvaruje kontrolu
nad zavisnim društvom. Ako je kapital učešće iznad 50%, kontrola je većinska. Tako vladajuće
društvo raspolaže sa više od 50% glasačkih prava u zavisnom društvu, odnosno u svom posedu
ima više od 50% običnih (redovnih) akcija.

Privredna društva se mogu povezivati i neimenovanim ugovorima autonomnog trgovinskog

prava, čime se formira drugačija unutrašnja i organizaciona struktura zavisnog društva.
Zaključivanjem ovih ugovora formira se poseban poslovni interes koji je njime utemeljen.
Pored interesa zavisnog društva, javlja se i interes matičnog društva, tako da zavisno društvo
posluje i u interesu matičnog društva, ili, čak, pretežno posluje u interesu matičnog društva.
To mogu sledeći ugovori: ugovor o upravljanju, odnosno ugovor o vođenju poslova, i ugovor
o prenosu dobiti, koji se u poslovnoj praksi kombinuju, kako bi kontrolno društvo davalo
obavezna uputstva podređenom društvu, i ujedno polagalo pravo na dobit podređenog
društva kojim prethodno upravlja.

Holding kao tip povezanog privrednog društva, predstavlja tipičan oblik obavljanja privredne
delatnosti, nastao u anglosaksonskom pravnom sistemu, te posebnog prevoda nema, već je
usvojen isti termin. Holding je u anglosaksonskom sistemu društvo koje, najčešće, ograničava
svoje poslovanje na držanje udela u drugim društvima (po pravilu reč je o udelima koji čine
kontrolni paket), u kojima nadzire vođenje poslova. Ova forma obezbeđuje niz prednosti u
poslovanju, pre svega na planu kontrole zavisnih društava.

Kompanija‐majka (centrala) u tipu čistog holdinga ne obavlja privrednu delatnost

neposredno, već samo kontrolno‐upravljačke funkcije, kao i finansijske funkcije. Holding se
može odrediti kao kompanija koja ograničava svoje aktivnosti na posedovanje akcija u drugim

28
kompanijama, kao i na nadzor menadžmenta tih kompanija – holding kao oblik povezivanja
privrednih društava obavlja delatnost upravljanja i finansiranja podređenih društava.

Koncern kao grupa društava predstavlja formu povezanih privrednih društava, kod koje
kontrolno društvo za pretežnu delatnost ima neku poslovnu delatnost pored delatnosti
upravljanja podređenim društvima.

POVEZANA PRIVREDNA HOLDING

DRUŠTVA
KONCERN

2. Reorganizacija privrednih društava

U cilju postizanja boljeg efekta poslovanja i suprotstavljanja konkurentima na tržištu,

privredno društvo može se odlučiti na reorganizaciju (isti termin upotrebljava i Zakon o
stečaju, ali je ovde reč o reorganizaciji solventnog privrednog društva prema Zakonu o
privrednim društvima).

Pod reorganizacijom se podrazumevaju dve vrste promena:

1. Statusne promene (pripajanja, spajanje, podela i izdvajanje) – DRUŠTVO MENJA

STATUS i

2. Promena pravne forme (pravno‐organizacionog oblika).

Statusne promene = društvo menja status

Promena pravnoorganizacionog oblika = društvo menja pravnu formu

2.1. Statusne promene

Naš Zakon o privrednim društvima predviđa proces pripajanja, spajanja, podele ili izdvajanja.
Na takav način se imovina i obaveze jednog privrednog društva prenose na drugo a članovi
društva čija se imovina i obaveze prenose dobijaju udele ili akcije u društvu na koje je imovina
i obaveze preneta.

Statusne promene podrazumevaju sledeće procese:

Pripajanje je statusna promena u kojoj se javlja jedno privredno društvo kao sticalac i jedno
ili više privrednih društava kao prenosilac. Društvo prenosilac prenosi celokupnu svoju
imovinu i obaveze na društvo sticaoca. Konkretno to znači da lice prenosilac prestaje da
postoji u pravnom smislu, briše se iz registra i gubi pravni subjektivitet. Društvo sticalac

29
nastavlja da postoji preuzevši sva prava i obaveze društva prenosioca.

Spajanje je statusna promena kod koje se dva ili više privrednih društava spajaju tako što
zajednički osnivaju novo privredno društvo i na njega prenose celokupnu svoju imovinu i
obaveze. Ovim činom dakle nastaje novi poslovni subjekt kreiran kao zbir imovina i obaveza
dva subjekta koji se tim činom gase i brisanjem iz registra gube pravni subjektivitet.

Podela je statusna promena u kojoj se postojeće privredno društvo deli i svoju imovinu i
obaveze prenosi na drugog. Podela kao promena statusa može imati više oblika. Privredno
društvo koje se deli može svoju imovinu i obaveze preneti na novoosnovana privredna društva
(podela uz osnivanje), može je preneti na postojeće privredno društvo (podela uz pripajanje),
ili može doći do situacije da se deo tog privrednog društva prenosi na novoformirano društvo
a deo se pripaja postojećem privrednom društvu (mešovita podela). U svim slučajevima
društvo koje se deli prestaje da postoji.

Izdvajanje je jedna specifična statusna promena u kojoj privredno društvo ne gubi pravni
subjektivitet, već nastavlja da postoji. Kod ove promene ne dolazi do prenosa celokupne
imovine i obaveza na jedno ili više novoosnovanih ili postojećih privrednih društava već se
prenosi samo deo.

Registracija statusne promene vrši se u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo

sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca, nakon stupanja na snagu ugovora o statusnoj
promeni, odnosno plana podele.

2.2. Promena pravne forme

Pod promenom pravne forme, odnosno pravnoorganizacionog oblika podrazumeva se
prelazak iz jedne pravne forme u drugu. Kao i statusne promene, i ova vrsta reorganizacije
mora biti u skladu sa pravilima koje predviđa Zakon o privrednim društvima.

Promena pravne forme društva ne utiče na pravni subjektivitet tog društva – privredno
društvo ne prestaje da postoji, ne gubi pravni subjektivitet, već samo menja pravnu formu.

Društvo koje donese odluku da promeni pravnu formu, mora da ispuni uslove koje Zakon o
privrednim društvima predviđa za tu novu, željenu pravnu formu.

Primer: Društvo sa ograničenom odgovornošću donelo je odluku da se reorganizuje i da

promeni pravnu formu u akcionarsko društvo. Sadašnje DOO mora da ispuni sve uslove koji
se traže za osnivanje akcionarskog društva (minimalni osnovni kapital za DOO je 100 dinara,
a za akcionarsko društvo je 3.000.000,00 dinara).

Registracija promene pravne forme društva vrši se u skladu sa zakonom o registraciji, a ako
društvo menja pravnu formu u akcionarsko društvo prethodno vrši registraciju akcija u
Centralnom registru.

30
 3. Prestanak privrednih društava

Privredni subjekti stiču pravni subjektivitet upisom u odgovarajući registar privrednih

društava, a prestaju da postoje brisanjem iz navedenog registra.

Načini prestanka privrednih društava su:

‐ likvidacija i

‐ stečaj (bankrotstvo).

Prestanak postojanja finansijski zdravog društva, za razliku od društva koje je prezaduženo,

nosi daleko manje opasnosti. Prestanak društva može biti rezultat volje vlasnika, ali se može
odigravati i mimo njihove volje (društvo je prezaduženo, krši zakonske propise i dr.).

Društvo koje prestaje da postoji, a solventno je (finansijski zdravo društvo, ispunjava svoje
obaveze) gasi se u postupku likvidacije.

Gašenje nesolventnog društva – društvo koje nije sposobno da ispunjava svoje obaveze,
prezaduženo društvo , prestaje da postoji u postupku stečaja.

3.1. Likvidacija

Likvidacija predstavlja prestanak solventnog privrednog društva i može sprovesti kada društvo
ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza.

U postupku likvidacije privredno društvo gubi svoj pravni subjektivitet, ali ostaje sačuvan
njegov ekonomski subjektivitet (društvo ima više nego što duguje).

Postupak likvidacije uređen je Zakonom o privrednim društvima.

Solventnost znači sposobnost privrednog društva da trajno ispunjava svoje obaveze – društvo
ima dovoljno finansijskih sredstava za pokrivanje svojih obaveza. No, društvo, ipak prestaje
iz drugih razloga – izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti, društvo osnovano na
određeno vreme, itd.

Likvidacija privrednog društva je od izuzetnog značaja za privredno društvo. Sa sobom nosi niz
pravnih posledica, posebno za vlasnike. Kako bi likvidacija bila pravno valjana, likvidacija
društva pokreće se odlukom: i to jednoglasnom odlukom svih ortaka, odnosno
komplementara, odlukom članova, odnosno akcionara kod društva sa ograničenom
odgovornošću i akcionarskog društva. Likvidacija društva počinje danom registracije odluke o
likvidaciji i objavljivanjem oglasa o pokretanju likvidacije u registru.

Pošto se pravni položaj privrednog društva u postupku likvidacije menja, veoma je važno da
učesnici na tržištu budu informisani da je pokrenut postupak likvidacije nad privrednim
društvom. U tom smislu, obaveštavaju se poverioci i prijavljuju potraživanja. Oglas o
pokretanju likvidacije objavljuje se na internet stranici registra privrednih subjekata i sadrži
naročito poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja, kao i druge elemente. Likvidacioni
upravnik je dužan da poznatim poveriocima koji po zakonu prijavljuju potraživanje uputi i
pisano obaveštenje o pokretanju likvidacije društva.

31
Poslovnom imenu privrednog društva u postupku likvidacije dodaje se oznaka „u likvidaciji“,
odnosno "u prinudnoj likvidaciji". Likvidaciju možemo podeliti na likvidaciju od starane
vlasnika, kao i na prinudnu likvidaciju (društvu je izrečena mera: zabrana obavljanja
delatnosti, oduzimanje dozvole, licence za obavljanje registrovane delatnosti i sl.)

3.1.1. Pravne posledice likvidacije

Pokretanjem postupka likvidacije nastupa niz pravnih posledica i one su sledeće:

‐ Privredno društvo ne može da preuzima nove poslove – sve njegove aktivnosti vezuju
se za sprovođenje likvidacionog postupka (prodaja imovine, plaćanje poverilaca);

‐ Imovina društva u likvidaciji koja preostane posle izmirenja svih obaveza društva
(likvidacioni ostatak) raspodeljuje se članovima društva u skladu sa odlukom o
raspodeli likvidacionog ostatka društva ‐ ne isplaćuju se dividende i ne raspodeljuje
se imovina društva pre nego što se namire poverioci;

Zaštita poverilaca je od izuzetne važnosti.

‐ Organi upravljanja društva u likvidaciji, za razliku od stečaja, imaju drugačija

ovlašćenja.

3.1.2. Likvidacioni upravnik

U odluci o pokretanju likvidacije društvo imenuje likvidacionog upravnika. Imenovanjem

likvidacionog upravnika svim zastupnicima društva prestaju prava zastupanja društva. Ako
društvo ne imenuje likvidacionog upravnika, svi zakonski zastupnici društva postaju
likvidacioni upravnici. Društvo može imati više likvidacionih upravnika. Ako društvo ima više
likvidacionih upravnika, oni zastupaju društvo zajedno.

Registracija likvidacionog upravnika ‐ imenovanje, razrešenje i ostavka likvidacionog

upravnika registruju se u skladu sa zakonom o registraciji.

Ovlašćenja likvidacionog upravnika ‐ Likvidacioni upravnik zastupa društvo u likvidaciji i

odgovoran je za zakonitost poslovanja društva.

Likvidacioni upravnik može preduzimati sledeće aktivnosti: 1) vršiti radnje na okončanju

poslova započetih pre početka likvidacije; 2) preduzima radnje potrebne za sprovođenje
likvidacije, kao što su prodaja imovine, isplata poverilaca i naplata potraživanja; 3) vrši druge
poslove neophodne radi sprovođenja likvidacije društva.

Likvidacioni upravnik zastupa društvo po samom zakonu, te se stara o imovini društva. On

odgovara ortacima, članovima i akcionarima, kao i poveriocima za štetu koju prouzrokuje i u
izvršenju svojih dužnosti. Ima pravo na naknadu troškova i isplatu naknade za rad.

Likvidacioni upravnik sastavlja početni likvidacioni bilans kao vanredni finansijski izveštaj i u
podnosi ga ortacima, komplementarima, odnosno skupštini na usvajanje.

Likvidacioni upravnik sastavlja i početni likvidacioni izveštaj koji sadrži: 1) listu prijavljenih
potraživanja; 2) listu priznatih potraživanja; 3) listu osporenih potraživanja sa obrazloženjem

32
osporavanja; 4) podatak da li je imovina društva dovoljna za namirenje svih obaveza društva,
uključujući i osporena potraživanja; 5) neophodne radnje za sprovođenje likvidacije; 6) vreme
predviđeno za završetak likvidacije; i dr.

Posle okončanja postupka likvidacije privredno društvo podnosi zahtev za brisanje iz registra,
a određeno vreme ima obavezu čuvanja poslovnih knjiga i dokumenata društva u arhivi
registra.

Likvidacioni upravnik u toku likvidacije podnosi godišnje likvidacione izveštaje o svojim

radnjama. Ako se iz početnog likvidacionog bilansa ili početnog likvidacionog izveštaja utvrdi
da imovina društva nije dovoljna za namirenje svih potraživanja poverilaca (prezaduženost),
likvidacioni upravnik je dužan da nadležnom sudu podnese predlog za pokretanje stečaja.

4. Stečaj

Stečaj je oblik prestanka privrednog društva, i to nesolventnog privrednog društva (društvo

koje ne ispunjava ili nije sposobno da ispunjava svoje obaveze prema poveriocima;
nesposobnost plaćanja u dužem vremenskom periodu.

Stečajni postupak banaka i osiguravajućih društava regulisan je posebnim zakonom – Zakon o

Postupak stečaja regulisan je Zakonom o stečaju. Stečaj predstavlja pravni institut
kolektivnog, prinudnog, ravnomernog namirenja poverilaca opštim izvršenjem nad imovinom
stečajnog dužnika. Privredno društvo kao stečajni dužnik na taj način prestaje da postoji.

stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.

Stečaj se sprovodi bankrotstvom ili reorganizacijom.

Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca iz vrednosti celokupne imovine

stečajnog dužnika, odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica.

Pod reorganizacijom se podrazumeva namirenje poverilaca prema usvojenom planu

reorganizacije i to redefinisanjem dužničko‐poverilačkih odnosa, statusnim promenama
dužnika ili na drugi način. Stečajni postupak se otvara kada se utvrdi postojanje najmanje
jednog stečajnog razloga.

Stečajni razlozi su:

1) trajnija nesposobnost plaćanja;

2) preteća nesposobnost plaćanja;

3) prezaduženost;

4) nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije

izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način.

33
Trajnija nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik:

1) ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od dana

dospelosti obaveze;

2) potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana.

Preteća nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik učini verovatnim da svoje već
postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću.

Cilj stečaja jeste najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem

najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine.

4.1. Stečajni organi

Stečajni postupak ima sledeće organe: stečajni sudija, stečajni upravnik, skupština poverilaca
i odbor poverilaca.

Stečajni sudija:

1) odlučuje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka;

2) utvrđuje postojanje stečajnog razloga i odlučuje o otvaranju stečajnog postupka;

3) imenuje i razrešava stečajnog upravnika;

4) odobrava troškove stečajnog postupka i obaveze stečajne mase pre njihove isplate;

5) određuje iznos preliminarne i konačne naknade troškova i nagrade stečajnog

upravnika;

6) odlučuje o primedbama na radnje stečajnog upravnika;

7) razmatra predlog plana reorganizacije i održava ročište za razmatranje predloga

plana reorganizacije ili odbacuje predlog plana reorganizacije;

8) potvrđuje usvajanje plana reorganizacije ili konstatuje da plan reorganizacije nije

usvojen;

9) donosi rešenje o glavnoj deobi stečajne mase;

10) donosi druge odluke i preduzima druge radnje određene zakonom.

Stečajni upravnik predstavlja najznačajniji operativni organ stečajnog postupka i imenuje se

rešenjem o pokretanju stečajnog postupka. Reč je o licu koje treba da zameni organ
poslovođenja u stečajnom dužniku.

Za stečajnog upravnika može biti izabrano samo lice koje ispunjava propisane uslove.
Potrebno je da poseduje licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika.

34
Osnovna obaveza stečajnog upravnika je da savesno i profesionalno upravlja imovinom kojom
raspolaže kompanija u stečaju, u cilju da se poverioci te kompanije namire u skladu sa
zakonom. Njegova je obaveza da savesno obavlja poslove koji su mu povereni i da aktivnost
koju sprovodi bude u skladu sa zakonom, nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom
masom i kodeksom etike. Ukoliko se stečajni upravnik ne ponaša u skladu sa propisanim
pravilima Agencija za licenciranje stečajnih upravnika može mu oduzeti licencu. Dodatno
može biti izložen i drugim vidovima kaznene politike uključujući i krivično gonjenje.

Privredni i društveni značaj ove funkcije naveo je zakonodavca da zabrani da se za stečajnog

upravnika imenuje lice koje je nepodobno (osuđeno za krivično delo koje ga čini nepodobnim
za položaj stečajnog upravnika). Takođe, zabrana imenovanja se može u konkretnom slučaju
odnositi na lice koje bi bilo pristrasno i moglo da zloupotrebi svoju funkciju (srodnik ili bračni
drug stečajnog sudije i direktora stečajnog dužnika, bio zaposlen ili bio član upravnog odbora
ili nadzornog odbora stečajnog dužnika u poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog
postupka i sl.).

U obavljanju svojih poslova stečajni upravnik je dužan da preduzme sve neophodne mere za
zaštitu imovine stečajnog dužnika. Njegova obaveza obuhvata i sastavljanje plana toka
stečajnog postupka sa predračunom troškova i vremenskim rasporedom aktivnosti.

Stečajni upravnik mora da napravi popis imovine, sastavi početni stečajni bilans (uključujući i
poreski bilans) i da bez odlaganja obavesti o stečajnom postupku sve banke preko kojih
stečajni dužnik posluje.

Njegova obaveza obuhvata i zaštitu interesa poverilaca tako što će se kao dobar privrednik
starati o završetku započetih, a nezavršenih poslova stečajnog dužnika, kao i o izvršenju
poslova koji su potrebni da bi se sprečilo nastupanje štete nad sredstvima stečajnog dužnika.

Stečajni upravnik, takođe, mora da utvrdi osnovanost, obim i prioritet prijavljenih

potraživanja, unovči stvari i prava stečajnog dužnika, sastavi nacrt rešenja za glavnu deobu
stečajne mase itd.

Svoje poslove treba da obavlja samostalno i s pažnjom dobrog stručnjaka, a po potrebi može
da angažuje i druga stručna lica.

Ukoliko okolnosti nalažu preduzimanje radnji koje utiču na stečajnu masu (kao što su
podizanje kredita ili kupovina i prodaja značajnijeg dela imovine) stečajni upravnik ima
obavezu da obavesti stečajnog sudiju, kao i da traži saglasnost odbora poverilaca, ili pojedinih
poverilaca na čija potraživanja ove radnje utiču.

Stečajni upravnik odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za štetu nanetu učesnicima
u postupku, ako je do štete došlo usled njegove namere ili krajnje nepažnje.

Aktivni stečajni upravnik je dužan da u svoje ime i za svoj račun zaključi sa osiguravajućim
društvom ugovor o obaveznom osiguranju od profesionalne odgovornosti sa osiguranom
sumom u iznosu od najmanje 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan zaključenja
ugovora, za sve rizike povezane sa obavljanjem poslova stečajnog upravnika.

35
Javni je interes da se stečaj odvija na zakonit i celishodan način. Jedan od instrumenata
obezbeđenje adekvatnog postupanja stečajnog upravnika je stručni nadzor. Njega vrši
ovlašćena organizacija koja je ovlašćena da izdaje licence stečajnim upravnicima. Ukoliko
utvrdi određene nepravilnosti u radu stečajnog upravnika ovlašćena organizacija je ovlašćena
da izrekne sledeće mere:

1) opomenu;

2) javnu opomenu;

3) novčanu kaznu;

4) oduzimanje licence.

Stečajnom upravniku pripada pravo na nagradu za rad, kao i naknada stvarnih troškova.

Skupština poverilaca i odbor poverilaca. Skupštinu poverilaca čine svi stečajni poverioci. Na
skupštini se odluke donose sabiranjem glasova poverilaca, a njihovo pravo glasa je srazmerno
visini potraživanja koja poseduju.

Najvažnija odluka koju donosi skupština poverilaca je da li će se stečajni postupak sprovoditi

u cilju nastavka rada i reorganizacije stečajnog dužnika, ili će stečajni postupak voditi
bankrotstvu, prestankom rada stečajnog dužnika i prodajom imovine.

Skupština poverilaca bira jedan operativni organ koji se naziva odbor poverilaca.

Odbor poverilaca prati rad stečajnog upravnika i daje svoje mišljenje o načinu unovčavanja
imovine, daje saglasnost u vezi sa pitanjima koja su od izuzetne važnosti za imovinu (podizanje
kredita, vođenje sporova većih vrednosti i sl.), daje mišljenje o nastavljanju započetih poslova
stečajnog dužnika i dr.

Odbor poverilaca ima pravo da podnosi prigovore na rad stečajnog upravnika i žalbe na
rešenja stečajnog sudije.

Krivična odgovornost u stečajnom postupku. Značaj stečajnog postupka za efikasno

funkcionisanje tržišta i celokupnog privrednog sistema nametnuo je potrebu inkriminisanja
određenih dela, odnosno predviđanje krivične odgovornosti za određena ponašanja.

Zakonodavac predviđa krivično delo ‐ Prijavljivanje lažnog potraživanja. Konkretno se

određuje da će se onaj ko sudu u stečajnom postupku prijavi lažno potraživanje podnošenjem
lažnih dokumenata ili na drugi način, kazniti zatvorom od jedne do tri godine i novčanom
kaznom od 500.000 dinara do 10.000.000 dinara.

Takođe se kao krivično delo predviđa Raspolaganje imovinom stečajnog dužnika posle
otvaranja stečajnog postupka. Zakonodavac propisuje da će onaj ko posle otvaranja stečajnog
postupka, a pre stupanja na dužnost stečajnog upravnika raspolaže stvarima i pravima iz
stečajne mase bez naknade ili uz naknadu koja ne odgovara tržišnoj vrednosti, biti kažnjen
zatvorom od jedne do pet godina i novčanom kaznom od najmanje 500.000 dinara, a ako je
krivično delo učinjeno iz koristoljublja do 10.000.000 dinara.

36
Takođe krivično delo prema Zakonu o stečaju predstavlja i lažno prikazivanje i prikrivanje
činjenica u unapred pripremljenom planu reorganizacije.

4.2. Poverioci stečajnog dužnika

Postupak stečaja pokreće se nad privrednim društvom koje je prezaduženo. Iz tog razloga,
poverioci su od izuzetnog značaja u postupku stečaja.

Poverioci imaju različit pravni položaj, pa tako razlikujemo sledeće poverioce:

‐ Stečajni poverioci;

‐ Izlučni poverioci;

‐ Razlučni poverioci.

Stečajni poverioci: Lica koje na dan pokretanja stečajnog postupka imaju neobezbeđeno
potraživanje prema stečajnom dužniku. Oni se svrstavaju u isplatne redove. Niži isplatni red
se namiruje tek pošto se namire poverioci višeg isplatnog reda. Stečajni poverioci istog
isplatnog reda namiruju se srazmerno visini potraživanja.

Isplatni redovi su određeni zakonom. Prioritetno se namiruju troškovi stečajnog postupka, a

po njihovom punom namirenju obaveze stečajne mase.

Isplatni redovi su:

• Prvi isplatni red: neisplaćene neto zarade zaposlenih;

• Drugi isplatni red: potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri
meseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko
osiguranje zaposlenih;

• Treći isplatni red: potraživanja ostalih stečajnih poverilaca;

• Četvrti isplatni red: potraživanja ostalih stečajnih poverilaca po osnovu zajmova i sl.
pravnih radnji.

Izlučni poverioci nisu stečajni poverioci, već lica koja, na osnovu svog stvarnog ili ličnog prava,
imaju pravo da traže da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase (traži da mu stvar bude
vraćena, vlasnik te stvari nije stečajni dužnik, ali se kod njega nalazi, npr. davalac lizinga).

Razlučni poverioci nisu stečajni poverioci, već ona lica koja su obezbedili svoje potraživanje –
blagovremeno. To znači da imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo
namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri. Takva imovina
opterećena založnim pravom izlazi iz stečajne mase (npr. lice koje je stečajnom dužniku dalo
kredit, obezbeđen hipotekom na poslovnoj zgradi, zgrada se izdvaja iz mase).

Stečajna masa: Celokupna imovina stečajnog dužnika u zemlji i inostranstvu na dan otvaranja
stečajnog postupka, kao i imovina koju stečajni dužnik stekne tokom stečajnog postupka.

37
Stečajni upravnik upravlja stečajnom masom – popis stvari, procena prihoda od prodaje stvari,
utvrđivanje potraživanja; evidentiranje izlučnih i razlučnih poverioca, zaposleni zbog
neisplaćenih zarada. Novac dobijen prodajom imovine ulazi u stečajnu masu. Kada se stečajni
poverioci namire u punom iznosu, višak može vlasnicima.

4.3. Reorganizacija

Reorganizacija predstavlja poslednju šansu, sa osnovnim ciljem: oporaviti društvo. Sprovodi

prema planu reorganizacije, i obuhvata organizacione i finansijske mere ‐ sprovodi ako se time
obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo.

Tada se briše oznaka „u stečaju“. Izvršenjem plana reorganizacije kojim je stečajni dužnik
ispunio sve obaveze predviđene planom reorganizacije prestaju potraživanja poverilaca
utvrđena planom reorganizacije, a vlasnici ponovo stiču vlasnička prava. Prestaju potraživanja
poverilaca iz stečajnog postupka.

REORGANIZACIJA – MERE ZA REALIZACIJU PLANA – Mere plana su različite: otplata u ratama,

izmena rokova dospelosti, kamatnih stopa ili drugih uslova zajma, kredita, namirenje
potraživanja; zatvaranje pogona ili promena delatnosti; raskid ili izmena ugovora; otpust
duga; izvršenje, izmena ili odricanje od založnog prava, uz saglasnost imaoca založnog prava;
davanje u zalog opterećene ili neopterećene imovine; pretvaranje potraživanja u kapital;
zaključivanje ugovora o kreditu, otpuštanje zaposlenih i dr.

PITANJA ZA VEŽBU:
1. Vrste reorganizacija solventnog privrednog društva?
2. Šta su statusne promene?
3. Povezivanje privrednih društava i vrste?
4. Definisati holding i koncern?
5. Načini prestanka privrednog društva?
6. Šta je likvidacija, a šta stečaj?
7. Šta radi likvidacioni upravnik?
8. Navesti organe stečajnog postupka?
9. Definisati stečajne poverioce, razlučne poverioce i izlučne poverioce?
10. Stečaj: reorganizacija ili bankrotstvo?

38
Korišćena literatura:
Mirko S. Vasiljević ‐ Tatjana Jevremović Petrović ‐ Jelena Lepetić, Kompanijsko pravo ‐ Pravo
privrednih društava, Službeni glasnik, 2020.
Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2016.
Predrag Dedeić ‐ Đuro Đurić, Poslovno pravo, Beogradska bankarska akademija, Beograd,
2009.
Lucija Spirović Jovanović ‐ Ljubiša Dabić, Poslovno pravo, Ekonomski fakultet Univerziteta u
Beogradu, 2015.
Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 ‐ odluka USJ i 57/89,
"Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 ‐ Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br.
18/2020).
Zakon o privrednim društvima, ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011 br. 99/2011, 83/2014 – dr. zakon,
5/2015, 44/2018, 95/2018i 91/2019).
Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011,
83/2014 i 31/2019).
Zakon o bankama ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015).
Zakon o osiguranju, ("Sl. glasnik RS", br.139/2014).
Zakon o privrednim komorama, ("Sl. glasnik RS", br. 112/2015).
Zakon o stečaju, ("Sl. glasnik RS", br.104 /2009, 99/2011 – dr. zakon, 71/2012‐odluka US,
83/2014, 113/2017 i 95/2018).
Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, ("Sl. glasnik RS", br. 14/2015 i
44/2018 ‐dr. zakon).

39
 IV PRIVREDNA DRUŠTVA – POSEBAN DEO

U ovom delu bavimo se pravnim formama privrednih društava, odnosno ortačkim društvom,
komanditnim društvom, društvom sa ograničenom odgovornošću i akcionarskim društvom.

1. Ortačko društvo

Pojam: Ortačko društvo je privredno društvo koje spada u društva lica, zbog toga što su,
posebno kod njegovog osnivanja, veoma značajni međusobni odnosi poverenja između
ortaka. Ortačko društvo osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica (ORTACI DRUŠTVA) u
cilju obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. U ovom društvu
broj članova je najčešće mali sa izraženim ličnim karakterom u međusobnim odnosima.
Uređenje međusobnih odnosa uglavnom je prepušteno slobodi volje ortaka.

Momentom upisa u registar privrednih društava, ortačko društvo stiče svojstvo pravnog lica
– subjekt prava i posluje samostalno – preuzima prava i obaveze.

Ulog ortaka unošenjem u društvo, postaje imovina društva, i ortačko društvo odgovara za
svoje obaveze celokupnom svojom imovinom.

1.1. Osnivanje ortačkog društva

Ortačko društvo se osniva ugovorom i taj ugovor se zaključuje u pisanoj formi. Ugovor
predstavlja osnivački akt društva, koji potpisuju svi ortaci, a za njegove izmene i dopune
potrebna je saglasnost svih ortaka. Pored osnivačkog akata – ugovora o osnivanju, ovo
društvo može imati i ugovor ortaka društva kojim se bliže uređuje poslovanje i upravljanje
društvom.

Zbog obima odgovornosti ortaka Zakonom o privrednim društvima nije propisan minimalni
osnovni kapital za ortačko društvo.

1.2. Odgovornost ortaka, ulog i raspolaganje ortačkim udelom

Svi ortaci odgovaraju solidarno za sve obaveze koje preuzme društvo u

svom poslovanju celokupnom svojom imovinom.

Prethodno navedeno pravilo posebno dobija na značaju u situaciji kada imovina ortačkog
društva nije dovoljna za namirenje njegovih poverilaca. Tada rizik poslovanja ortačkog
društva snose ortaci, ne samo do visine svog uloga, već celokupnom svojom imovinom –
ličnom imovinom.

40
Ortačko društvo je društvo dva ili više ortaka koji su neograničeno solidarno odgovorni
celokupnom svojom imovinom za obaveze društva.

Visina i vrsta uloga ortaka određena je osnivačkim aktom. Ulog može biti u novcu, stvarima i
pravima, radu i uslugama. Ortaci u društvo unose uloge jednake vrednosti (osnovno pravilo),
ako ugovorom o osnivanju nije drugačije određeno (njihova sloboda volje da se mogu
drugačije odgovoriti).

Osnovno pravo ortaka je da raspolaže ortačkim udelom. Raspolaganje možemo razmatrati u

dva pravca:

1. Prenos udela među ortacima je slobodan, odnosno bez zakonskih ograničenja;

2. Prenos udela trećim licima: Važe drugačija pravila. Ortak može preneti udeo trećem
licu samo uz saglasnost ostalih ortaka. Takođe, ustanovljeno je pravo preče kupovine
– sticanje udela od strane drugih ortaka. Prethodna pravila rezultat su međusobnog
odnosa poverenja između ortaka, ali se ortaci mogu dogovoriti drugačije, jer
prethodno navedeno pravilo nije imperativne prirode. Pravo preče kupovine štiti
ortačko društvo od ulaska lica koja nisu poželjna. Ukoliko se ne iskoristi pravo preče
kupovine, ali i ne dobije saglasnost ostalih ortaka za prenos udela trećem licu, udeo
se može u toj situaciji preneti bez saglasnosti.

1.3. Odlučivanje u ortačkom društvu

Proces donošenja odluka u privrednom društvu iziskuje određeni nivo saglasnosti njegovih
članova. Značaj odluke diktira nivo tražene saglasnosti. Ukoliko se odluke odnose na pitanja
vezana za redovnu delatnost ortačkog društva, donose se većinom ukupnog broja glasova.
Po pitanju osetljivijih stvari, poput prijema novog ortaka, potrebna je saglasnost svih ortaka.

Ortaci glasaju po glavama.

1.4. Vođenje poslova, zastupanje i raspodela dobiti u ortačkom društvu

Vođenje poslova društva (poslovođenje) zahteva određenu stručnost, a sve u cilju sticanja
dobiti. Osnovno pravilo je sledeće:

‐ Svaki ortak ima pravo i obavezu da vodi poslove društva.

U cilju ostvarivanja efikasnosti, posebno kada je veći broj ortaka u ortačkom društvu, ortaci
se mogu dogovoriti da funkciju upravljanja prenesu na jednog ili više ortaka. Prethodno važi
samo za redovne poslovne aktivnosti, dok se za značajne poslovne transakcije po pravilu
uključuju svi ortaci.

U pogledu raspodele dobiti, takođe, osnovno pravilo je da se dobit raspodeljuje ortacima na

jednake delove. Isto važi i za gubitke ortačkog društva.

Svi ortaci su ovlašćeni Zakonom o privrednim društvima da zastupaju društvo. No,

osnivačkim aktom mogu se predvideti i drugačija rešenja.

41
1.5. Prestanak ortačkog društva i prestanak svojstva ortaka

Načini prestanka ortačkog društva su: osnivanje na određeno vreme; nastupanje određenog
događaja ili ispunjenje postavljenog cilja; odluka ortaka o prestanku; stečaj ortačkog
društva; na osnovu sudske odluke po tužbi nekog od ortaka iz opravdanog razloga (npr.
ortak je povredio neku od svojih dužnosti koja je od uticaja na poslovanje društva).

Od prestanka ortačkog društva potrebno je

razlikovati prestanak svojstva ortaka.

Prestanak svojstva ortaka može se predvideti osnivačkim aktom, odnosno ugovorom ortaka.
Svojstvo ortaka po pravilu prestaje smrću ortaka, otkazom ortaka i dr. U određenim
situacijama, sud može preinačiti tužbeni zahtev, te umesto prestanka ortačkog društva,
isključiti ortaka iz društva u slučaju povrede dužnosti sa namerom ili grubom nepažnjom.
Udeo ortaka koji je istupio iz društva raspodeljuje se ostalim ortacima, zajedno sa obavezom
ortaka da ga isplate u novcu. Ukoliko, npr. ortačko društvo koje broji tri ortaka, spadne samo
na jednog ortaka, neophodno je da promeni pravnu formu u neki od oblika jednočlanog
društva (DOO ili AD).

2. Komanditno društvo
Pojam: Komanditno društvo, kao i ortačko društvo spada u kategoriju društva lica, koja
osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica, radi obavljanja delatnosti pod zajedničkim
poslovnim imenom.

U komanditnom društvu najmanje jedno lice odgovara neograničeno za

obaveze komanditnog društva – KOMPLEMENTAR, a najmanje jedno lice
odgovara ograničeno do visine svog uloga – KOMANDITOR.

Imovina društva formira se na osnovu unetih uloga i komplementara i komanditora.

Komanditno društvo je pravno lice i za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom

imovinom.

Komplementari odgovaraju celokupnom svojom imovinom, u situaciji kada imovina

komanditnog društva, nije dovoljna za namirenje poverilaca, tako da je u tom smislu njihov
položaj istovetan položaju ortaka u ortačkom društvu.

Komanditori odgovaraju do visine svog uloga. Komanditor ne odgovara za obaveze društva

ako je u celini uplatio ulog koji je preuzeo ugovorom o osnivanju. Ako komanditor ne uplati
u celini ulog na koji se obavezao ugovorom o osnivanju, on odgovara solidarno sa
komplementarima poveriocima društva do visine neuplaćenog, odnosno neunetog uloga u
društvo.

42
 Komanditor odgovara kao komplementar prema trećim licima
ako je njegovo ime, uz njegovu saglasnost, uneto u
poslovno ime komanditnog društva.

2.1. Osnivački akt i ulozi u komanditno društvo

Osnivački akt komanditnog društva je u formi ugovora, jer komanditno društvo mora da ima
najmanje dva člana, komplementara i komanditora.

Osnivački akt komanditnog društva, pored elemenata koje obavezno mora da sadrži
osnivački akt ortačkog društva (ugovor o osnivanju ortačkog društva sadrži naročito:
podatke o ortacima, poslovno ime i sedište društva; pretežnu delatnost društva; označenje
vrste i vrednosti uloga, kao i podatke o udelu svakog ortaka; može da sadrži i druge
elemente od značaja za društvo i ortake). Ugovor o osnivanju komanditnog društva
obavezno sadrži i oznaku koji je član društva komplementar, a koji je komanditor.

Izmene i dopune ugovora o osnivanju društva vrše se jednoglasnom odlukom svih ortaka
društva, ako ugovorom o osnivanju nije drugačije određeno. Kao i ortačko društvo, i
komanditno društvo može imati ugovor ortaka društva, koji bliže određuje poslovanje
društva i upravljanje društva.

Komanditor može slobodno preneti svoj udeo ili deo udela na drugog komanditora ili na
treće lice.

Na prenos udela komplementara shodno se primenjuju odredbe o prenosu udela ortaka –

važe pravila kao za prenos udela u ortačkom društvu.

Komanditori i komplementari učestvuju u deobi dobiti i pokriću gubitka društva srazmerno

svojim udelima u društvu, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno.

2.2. Vođenje poslova, zastupanje društva, prava komanditora i prestanak društva

Komplementari vode poslove društva i zastupaju ga.

Komanditori ne mogu voditi poslove društva niti ga zastupati.

Izuzetno, komanditor se može usprotiviti samo preduzimanju radnji ili zaključenju poslova
od strane komplementara koji su van redovnog poslovanja društva, u kom slučaju
komplementar ne može preduzeti tu radnju odnosno zaključiti taj posao.

Komanditoru se može dati prokura odlukom svih komplementara.

Komanditor ima pravo da zahteva kopije godišnjih finansijskih izveštaja društva radi provere
njihove ispravnosti, kao i da mu se u tu svrhu dozvoli uvid u poslovne knjige i dokumenta
društva.

43
Komanditno društvo ne prestaje u slučaju smrti komanditora, odnosno prestanka
komanditora koji je pravno lice. Naslednici komanditora, odnosno pravni sledbenici ako je u
pitanju pravno lice, stupaju na njegovo mesto.

Ako iz komanditnog društva istupe svi komplementari, a najmanje jedan novi komplementar
nije primljen u roku od tri meseca od dana istupanja poslednjeg komplementara,
komanditori mogu u tom roku doneti jednoglasno odluku o promeni pravne forme.

Ako iz komanditnog društva istupe svi komanditori, a najmanje jedan novi komanditor nije
primljen u roku od tri meseca od dana istupanja poslednjeg komanditora, komplementari
mogu u tom roku doneti jednoglasno odluku o promeni pravne forme (npr. u ortačko
društvo ili preduzetnika).

3. Društvo sa ograničenom odgovornošću

Društvo sa ograničenom odgovornošću je forma privrednog društva koje

osniva jedno i/ili više fizičkih i/ili pravnih lica, koji su članovi društva, radi
obavljanja određene delatnosti, pod zajedničkim poslovnim imenom. Ovo
društvo pripada kategoriji društva kapitala, jer lični odnos poverenja nije
primaran. Međusobni odnosi zasnivaju se na uloženom kapitalu.

3.1. Osnivanje, ulog, udeo i minimalni osnovni kapital

Osnivački akt društva sa ograničenom odgovornošću je u formi odluke (kada društvo osniva
jedan član), odnosno ugovora kada društvo osnivaju dva ili više lica. Pored osnivačkog akta,
društvo može da ima i ugovor članova, kojim se bliže uređuje poslovanje i upravljanje u
društvu.

Ulog može biti novčani i nenovčani. Ulozi ne moraju biti jednake vrednosti – vrednost uloga
opredeljuje procenat u osnovnom kapitalu.

Svaki član društva sa ograničenom odgovornošću stiče udeo u osnovnom kapitalu društva
srazmerno vrednosti uloga (izražavaju se u procentima). Udeli nisu hartije od vrednosti,
odnosno udeli se ne mogu sticati, niti se njima može raspolagati upućivanjem javne ponude
u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala.

Sticanje udela: Član društva stiče udeo u društvu srazmerno vrednosti njegovog uloga u
ukupnom osnovnom kapitalu društva, osim ako je osnivačkim aktom pri osnivanju društva ili
jednoglasnom odlukom skupštine određeno drugačije.

Član društva može imati samo jedan udeo u društvu.

Ako član društva stekne više udela, ti udeli se spajaju i zajedno čine jedan udeo (npr.
kupovinom udela drugog člana).

44
Prava po osnovu udela: Član društva po osnovu udela ima sledeća prava: 1) pravo glasa u
skupštini; 2) pravo na učešće u dobiti društva; 3) pravo na učešće u likvidacionom ostatku; i
druga prava.

Sticanje sopstvenih udela: Sopstveni udeo je udeo koji društvo stiče od

svojih članova (npr. po osnovu isključenja člana društva, otkupom udela
od člana društva i dr.). Društvo po osnovu sopstvenih udela nema pravo
glasa niti se ti udeli računaju u kvorum skupštine.

Sopstveni udeo ne daje pravo na učešće u dobiti.

Prenos udela je slobodan, osim ako je ovim zakonom ili osnivačkim aktom drugačije
određeno (prenos udela drugom članu je slobodan). U pogledu prenosa udela trećim licima,
ustanovljeno je pravo preče kupovine ‐članovi društva imaju pravo preče kupovine udela
koji je predmet prenosa trećem licu.

Minimalni osnovni kapital: Osnovni kapital društva iznosi

najmanje 100 dinara.

3.2. Prestanak svojstva člana

Razlozi za prestanak svojstva člana društva sa ograničenom odgovornošću, odnosno članu

društva prestaje to svojstvo:

1. smrću, ako je član fizičko lice, odnosno brisanjem iz odgovarajućeg registra, ako je
član pravno lice;

2. istupanjem iz društva – Istupanje iz društva može biti iz opravdanog i neopravdanog

razloga; slučaj istupanja člana društva iz opravdanog razloga (npr. ostali članovi
svojim radnjama i postupcima prouzrokovali štetu članu društva, itd.); neopravdani
razlozi – društvo sa ograničenom odgovornošću ima pravo da zahteva od tog člana
naknadu štete.

3. isključenjem iz društva ‐ Društvo može tužbom koju podnosi nadležnom sudu

zahtevati isključenje člana društva, iz razloga određenih osnivačkim aktom ili iz
drugih opravdanih razloga, a naročito ako član društva: 1) namerno ili grubom
nepažnjom prouzrokuje štetu društvu; 2) ne izvršava posebne dužnosti prema
društvu; 3) svojim radnjama ili propuštanjem, protivno osnivačkom aktu, zakonu ili
dobrim poslovnim običajima, sprečava ili u značajnoj meri otežava poslovanje
društva. Društvo od isključenog člana može zahtevati i naknadu štete.

45
3.3. Upravljanje društvom

Upravljanje može da bude jednodomno i dvodomno.

U jednodomnom sistemu upravljanja organi društva su skupština (organ vlasnika) i jedan ili
više direktora (izvršni organ). U slučaju dvodomnog upravljanja organi društva su: skupština,
jedan ili više direktora i nadzorni odbor. Sledi struktura upravljanja u društvu s ograničenom
odgovornošću jednodomnog i dvodomnog sistema.

3.3.1. Skupština društva

Skupština društva sa ograničenom odgovornošću predstavlja najviši organ kojem je

poverena vlasnička funkcija. Nju čine članovi društva (ako je jednočlano društvo onda
ovlašćenja skupštine članova vrši taj član ili ovlašćeno lice).

Ako osnivačkim aktom nije drugačije uređeno, skupština:

1. donosi izmene osnivačkog akta;

2. usvaja finansijske izveštaje, kao i izveštaje revizora ako su finansijski izveštaji bili
predmet revizije;
3. nadzire rad direktora i usvaja izveštaje direktora, ako je upravljanje društvom
jednodomno;
4. usvaja izveštaje nadzornog odbora, ako je upravljanje društvom dvodomno;
5. odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala društva, kao i o svakoj emisiji
hartija od vrednosti;
6. odlučuje o raspodeli dobiti i načinu pokrića gubitaka, uključujući i određivanje dana
sticanja prava na učešće u dobiti i dana isplate učešća u dobiti članovima društva;
7. imenuje i razrešava direktora i utvrđuje naknadu za njegov rad odnosno načela za
utvrđivanje te naknade, ako je upravljanje društvom jednodomno;
8. bira i razrešava članove nadzornog odbora i utvrđuje naknadu za njihov rad, ako je
upravljanje društvom dvodomno;
9. imenuje revizora i utvrđuje naknadu za njegov rad;
10. odlučuje o pokretanju postupka likvidacije, kao i o podnošenju predloga za
pokretanje stečajnog postupka od strane društva;
11. imenuje likvidacionog upravnika i usvaja likvidacione bilanse i izveštaje likvidacionog
upravnika;
12. odlučuje o sticanju sopstvenih udela;
13. odlučuje o obavezama članova društva na dodatne uplate i o vraćanju tih uplata;
14. odlučuje o zahtevu za istupanje člana društva;
15. odlučuje o isključenju člana društva iz razloga neplaćanja, odnosno neunošenja
upisanog uloga;

46
 16. odlučuje o pokretanju spora za isključenje člana društva;
17. odlučuje o povlačenju i poništenju udela;
18. daje prokuru;
19. odlučuje o pokretanju postupka i davanju punomoćja za zastupanje društva u sporu
sa prokuristom, kao i u sporu sa direktorom, ako je upravljanje društvom
jednodomno, odnosno sa članom nadzornog odbora, ako je upravljanje društvom
dvodomno;
20. odlučuje o pokretanju postupka i davanju punomoćja za zastupanje društva u sporu
protiv člana društva;
21. odobrava ugovor o pristupanju novog člana i daje saglasnost na prenos udela trećem
licu;
22. odlučuje o statusnim promenama i promenama pravne forme;
23. daje odobrenje na pravne poslove u kojima postoji lični interes;
24. daje saglasnost na sticanje, prodaju, davanje u zakup, zalaganje ili drugo
raspolaganje imovinom velike;

Privredno društvo skupštinsko zasedanje održava najmanje jednom godišnje i to je redovna

sednica skupštine. Redovna sednica se obavezno saziva jednom godišnje, a može i više puta
u skladu sa potrebama ili propisanim slučajevima.

Sednicu saziva direktor (jednodomno upravljanje) ili nadzorni odbor dvodomno upravljanje).
Redovna godišnja sednica skupštine održava se najkasnije u roku od šest meseci nakon
završetka poslovne godine. Na njoj se vrši usvajanje finansijskih izveštaja i odlučivanje o
raspodeli dobiti.

Mogu se održavati i vanredne sednice skupštine između zasedanja godišnjih skupština.

Sazivanje skupštine se vrši blagovremenim dostavljanjem pisanih poziva svakom članu

društva na adresu.

Da bi članovi društva mogli da se adekvatno informišu i pripreme za sednicu skupštine, uz

poziv se prilaže i tekst predloga akata, finansijski izveštaji, izveštaji direktora ili nadzornog
odbora, kao i revizora i dr.

Članovi koji čine skupštinu odlučuju glasanjem. Broj glasova, a time i uticaj na donošenje
odluka zavisi od vrednosti udela koji poseduje član. Po pravilu član društva koji ima pravo
glasa ne mora lično da prisustvuje, već svoje pravo može vršiti i preko drugog lica tako što ga
imenuje punomoćjem u pisanoj formi. To punomoćje po pravilu važi za jednu sednicu
skupštine, uključujući i ponovljenu skupštinu.

Da bi se punovažno sastala i odlučivala skupština mora da ima potreban broj prisutnih

članova ‐ kvorum. Za održavanje skupštine potrebna je većina od ukupnog broja glasova
članova društva, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije određen veći broj
glasova.

47
Osnovno je pravilo da skupština odlučuje prostom većinom broja glasova. Konkretno to
znači da ukoliko ima 100 glasova, 51 glas za konkretnu odluku biće dovoljno da odluka bude
pravno važeća. Naravno osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva može da se odredi
da se sve odluke donose većinom glasova svih članova.

Postoje određena pitanja od posebnog značaja za društvo, o kojima se odlučuje saglasnošću

svih članova društva, osim ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije
određeno da se odlučuje većinom glasova, ali ne manjom većinom od ukupnog broja
glasova. Tako se odlučuje o: izmenama i dopunama osnivačkog akta; povećanju i smanjenju
osnovnog kapitala osim dodatnih uloga članova u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom
članova društva; statusnim promenama; promeni pravne forme i prestanku društva;
raspodeli dobiti članovima društva; sticanju sopstvenih udela društva; raspolaganju
imovinom društva velike vrednosti, u skladu sa ovim zakonom.

U skupštini akcionara se odlučuje javnim glasanjem ‐ dizanjem ruke. Po pravilu član društva
može glasati i pisanim putem ili drugim pouzdanim načinom isporuke informacija
(elektronskim putem), ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije
određeno. Nije moguće organizovati tajno glasanje.

Skupština je organ koji donosi odluke koje obavezuju, ali to ne znači da se te odluke ne
mogu osporavati. Tužbom pred nadležnim sudom može se osporavati odluka koja je
suprotna zakonu ili iz nekog drugog razloga predviđenog zakonom.

3.1.2. Direktor ili odbor direktora

Društvo ima jednog ili više direktora (odbor direktora) koji su zakonski zastupnici društva.
Broj direktora određuje se osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. Ako osnivačkim aktom ili
odlukom skupštine nije određen broj direktora, društvo ima jednog direktora.

Direktora imenuje skupština, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom

dvodomno, a prilikom osnivanja društva, direktor se može imenovati osnivačkim aktom.

Skupština, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, razrešava

direktora, pri čemu nije dužna da navede razloge za razrešenje osim ako je to izričito
predviđeno osnivačkim aktom ili odlukom skupštine.

Direktor zastupa društvo prema trećim licima u skladu sa osnivačkim aktom, odlukama
skupštine društva i uputstvima nadzornog odbora, ako je upravljanje društvom dvodomno.

Društvo stiče prava i preuzima obaveze iz poslova koje u njegovo ime zaključi direktor.
Direktor takođe vodi poslove društva u skladu sa osnivačkim aktom i odlukama skupštine,
kao i sa uputstvima nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno.

Ako društvo ima više od jednog direktora, svi direktori vode poslove društva zajednički, osim
ako je osnivačkim aktom ili odlukom skupštine društva drugačije određeno.

U društvu u kome je upravljanje jednodomno, direktori obavljaju sve poslove koji nisu u
nadležnosti skupštine, a u društvu u kome je upravljanje dvodomno, direktori obavljaju sve
poslove koji nisu u nadležnosti skupštine i nadzornog odbora.

48
Direktor odgovara za uredno vođenje poslovnih knjiga društva i za tačnost finansijskih
izveštaja društva.

Za svoj rad direktor ima pravo na naknadu.

3.1.3. Nadzorni odbor

Ako je upravljanje društvom dvodomno, društvo ima i nadzorni odbor, koji nadzire rad
direktora. Predsednika i članove nadzornog odbora bira skupština.

Delokrug nadzornog odbora obuhvata:

1. određuje poslovnu strategiju društva;

2. bira i razrešava direktora i utvrđuje naknadu za njegov rad, odnosno načela za
utvrđivanje te naknade;
3. nadzire rad direktora i usvaja izveštaje direktora;
4. vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva;
5. vrši nadzor nad zakonitošću poslovanja društva;
6. ustanovljava računovodstvene politike društva i politike upravljanja rizicima;
7. daje nalog revizoru za ispitivanje godišnjih finansijskih izveštaja društva;
8. predlaže skupštini izbor revizora i nagradu za njegov rad;
9. kontroliše predlog raspodele dobiti i drugih plaćanja članovima;
10. odlučuje o pokretanju postupka i davanju punomoćja za zastupanje društva u sporu
sa direktorom;
11. vrši i druge poslove određene osnivačkim aktom i odlukom skupštine.

Ako osnivačkim aktom ili odlukom skupštine nije drugačije određeno, nadzorni odbor daje
prethodnu saglasnost za zaključenje sledećih poslova:

1. sticanje, otuđenje i opterećenje udela i akcija koje društvo poseduje u drugim

pravnim licima;
2. sticanje, otuđenje i opterećenje nepokretnosti, ukoliko to ne spada u redovno
poslovanje društva;
3. uzimanje kredita, odnosno uzimanje i davanje zajmova, davanje jemstava, garancija i
obezbeđenja za obaveze trećih lica.

Ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno, nadzorni odbor je dužan da jednom godišnje
podnese skupštini u pisanoj formi izveštaj o poslovanju društva i sprovedenom nadzoru nad
radom direktora.

49
4. Akcionarsko društvo
Pojam: Akcionarsko društvo je društvo čiji je osnovni kapital podeljen na akcije koje ima
jedan ili više akcionara koji ne odgovaraju za obaveze društva, osim u slučaju primene
instituta probijanja pravne ličnosti (akcionar upotrebi društvo za postizanje cilja koji mu je
inače zabranjen, npr. koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična
imovina, i dr.).

Akcionarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom,

a akcionari do visine svog uloga.

Akcionarsko društvo je privredno društvo koje osniva jedno ili više fizičkih i/ili pravnih lica u
svojstvu akcionara radi obavljanja određene delatnosti, pod zajedničkim poslovnim imenom.
Osnovni kapital kod ovog društva je utvrđen i podeljen na akcije.

Ulog koji akcionari unose u akcionarsko društvo može biti u novcu ili u stvarima i pravima.
Nenovčani ulozi ne mogu biti, za razliku od ostalih formi privrednog društva, u radu i
uslugama društvu.

Za razliku od prethodnog Zakona koji je poznavao dva oblika akcionarskog društva, otvoreno
i zatvoreno, važeći zakon uređuje akcionarsko društvo (ono što je nekad bilo zatvoreno
akcionarsko društvo, nejavno društvo) i javno akcionarsko društvo (otvoreno akcionarsko
društvo). Akcionarsko društvo, za razliku od javnog akcionarskog društva, je društvo čije se
osnivanje odigrava izvan investicione javnosti i kod koga se akcije izdaju samo njegovim
osnivačima ili ograničenom broju drugih, po pravilu poznatih lica.

Važeći zakon nije propisao ograničenje maksimalnog broja akcionara koje može imati
akcionarsko društvo, što je ranije bio slučaj.

Akcionarsko društvo može da pređe u javno akcionarsko društvo (otvoreno društvo), a

moguća je i obrnuta situacija, uz ispunjavanje zakonskih uslova predviđenih Zakonom o
privrednim društvima i Zakonom o tržištu kapitala.

4.1. Osnivanje akcionarskog društva ‐ osnivački akt i statut društva

Akcionarsko društvo u postupku osnivanja donosi osnivački akt, odnosno odluku (jednočlano
akcionarsko društvo) ili ugovor o osnivanju.

Pored prethodno navedenog opšteg pravnog akata, akcionarsko društvo je obavezno da

ima statut – bliže uređuje poslovanje i upravljanje.

Statut sadrži sledeće elemente: 1) poslovno ime i sedište društva; 2) pretežnu delatnost
društva; 3) podatke o visini upisanog i uplaćenog osnovnog kapitala, kao i podatke o broju i
ukupnoj nominalnoj vrednosti odobrenih akcija, ako postoje; 4) bitne elemente izdatih
akcija svake vrste i klase u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište kapitala, a kod akcija
koje nemaju nominalnu vrednost i iznos dela osnovnog kapitala za koji su one izdate,

50
odnosno računovodstvenu vrednost, uključujući i eventualne obaveze, ograničenja i
privilegije vezane za svaku klasu akcija; 5) vrste i klase akcija; 6) posebne uslove za prenos
akcija, ako postoje; 7) postupak sazivanja skupštine; 8) određivanje organa društva i
njihovog delokruga, broja njihovih članova, bliže uređivanje načina imenovanja i opoziva tih
članova, kao i načina odlučivanja tih organa; i druga pitanja.

Akcionarsko društvo mora imati minimalni osnovni kapital

u visini od 3.000.000,00 dinara.

Treba imati u vidu da se posebnim zakonima koji se odnose na osnivanje banaka i drugih
finansijskih društava, predviđa znatno veći novčani deo minimalnog osnovnog kapitala (na
primer minimalni kapital za osnivanje banke prema našem Zakonu o bankama iznosi
10.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti).

Osnovni kapital se može povećati novim ulozima; iz neraspoređene dobiti i rezervi društva
raspoloživih za te namene (povećanje iz neto imovine društva); kao rezultat statusne
promene.

4.2. Akcije, vrste i prava akcionara

Akcije se u našoj pravnoj teoriji definišu kao hartije od vrednosti koju izdaje akcionarsko
društvo sa određenom nominalnom ili računovodstvenom vrednošću koja predstavlja deo
njenog osnovnog kapitala.

Izvor našeg prava o akcijama je Zakon o privrednim društvima i Zakon o tržištu kapitala.
Dakle akcije izdaju akcionarska društva, s tim što se ne podrazumeva fizičko izdavanje u
materijalnom smislu, već se akcije izdaju i evidentiraju u obliku elektronskog zapisa u
informacionom sistemu Centralnog registra (dematerijalizovane akcije).

Akcije mogu biti obične i preferencijalne. Obične akcije daju pravo na dividendu, pravo na
učešće u radu skupštine društva, pravo glasa u skupštini društva, tako da jedna akcija uvek
daje pravo na jedan glas, pravo prečeg sticanja akcija narednih emisija, pravo na učešće u
imovini društva ako društvo prestane da postoji.

Prioritetne akcije imaju pravo prvenstva u odnosu na obične akcije

prilikom isplate dividende, dok će imaoci običnih akcija biti isplaćeni iz
dela dobiti akcionarskog društva koji preostane nakon isplate prioritetnih
akcija.

Sticanje sopstvenih akcija:

Sopstvene akcije u smislu ovog zakona su akcije koje je društvo steklo od svojih akcionara.
Sopstvene akcije ne daju pravo glasa. Sopstvene akcije ne daju pravo na dividendu ili druga
primanja. Stečene sopstvene akcije društvo je u obavezi da raspodeli licima utvrđenim u
odluci o sticanju u roku od godinu dana od dana sticanja.

51
4.3. Organi akcionarskog društva – Upravljanje društvom

Upravljanje akcionarskim društvom je veoma složen i zahtevan posao s obzirom da se radi o

privrednom društvu kod kojeg je po pravilu prisutan fenomen odvajanja vlasnika od funkcije
upravljanja. Ovo je posebno izraženo kod javnih akcionarskih društava sa velikim brojem
akcionara i profesionalnim menadžmentom.

Kao i kod društva s ograničenom odgovornošću kod akcionarskih društava postoje dva
sistema upravljanja: jednodomni i dvodomni. Kod jednodomnog sistema prisutna su dva
organa: skupština kao organ akcionara i direktor (ili odbor direktora) kao stručan organ koji
mora da ostvari dvostruku funkciju (nadležan za menadžment a ujedno i za nadzor).
Ostvarenje ove dve bitno različite funkcije ostvaruje se kombinovanjem izvršnih (nadležni za
menadžment) i neizvršnih direktora (nadležni prevashodno za nadzor nad radom izvršnih
direktora).

U dvodomnom sistemu se funkcija menadžmenta i nadzora jasno razdvajaju jer pored

skupštine i direktora, odnosno odbora direktora, javlja se i nadzorni odbor.

4.3.1. Skupština akcionara

Skupštinu akcionarskog društva čine akcionari. Svaki akcionar lično ili preko punomoćnika
ima pravo da prisustvuje skupštini akcionara i učestvuje u njenom radu.

Akcionar ima i pravo glasa ako ima akcije sa pravom glasa. Aktivno učestvovanje akcionara
u upravljanju društvom podrazumeva i njegovo pravo da bude informisan, kao i da podnosi
odgovarajuće predloge za razmatranje na skupštini i da zahteva odgovore u vezi sa
konkretnim pitanjima predviđenim dnevnim redom skupštine.

Skupštini akcionara, po pravilu, prisustvuju i učestvuju u njenom radu direktor ili članovi
odbora direktora, članovi nadzornog odbora, kao i revizor. Godišnja skupština akcionara
obavezno se saziva i održava jednom godišnje.

Akcionarsko društvo može sazvati i vanrednu skupštinu akcionara. Pisani poziv za redovnu ili
vanrednu sednicu skupštine akcionara upućuje se blagovremeno svakom akcionaru (ako je
akcionar dao pisanu saglasnost može i putem elektronske pošte) sa ciljem da se bolje
pripremi za skupštinu.

Uz pisani poziv akcionaru se dostavljaju različita dokumenta i informacije koja obuhvataju na

primer finansijske izveštaje, izveštaj revizora, izveštaj nadzornog odbora ako odbor postoji,
izveštaj odbora direktora o poslovanju društva, tekst bilo kog predloga za promene
osnivačkog akta, opis bilo kog ugovora ili drugog pravnog posla predloženog za odobrenje i
sl. Ovakvo potpuno obaveštavanje je neophodno da bi akcionar mogao da se blagovremeno
informiše i pripremi za glasanje o konkretnim predlozima odluka.

Radom skupštine akcionara rukovodi i predsedava predsednik skupštine.

Kvorum za sednicu skupštine akcionara čine akcionari koji poseduju većinu od ukupnog
broja akcija sa pravom glasa o predmetnom pitanju (obična većina), ukoliko osnivačkim
aktom ili statutom društva nije određen veći broj glasova (kvalifikovana većina).

52
Ako na sednici skupštine postoji kvorum, odluke se donose običnom većinom glasova
akcionara prisutnih lično ili preko punomoćnika.

Kvalifikovana većina za donošenje odluke o određenom pitanju po pravilu predstavlja

pozitivno glasanje najmanje 2/3 glasova akcionara koji poseduju akcije sa pravom glasa o
tom pitanju.

Svaka izdata obična akcija daje pravo jednog glasa o svim pitanjima o kojima se glasa na
skupštini akcionara.

Akcionar može da glasa lično ili preko jednog punomoćnika. U cilju sprečavanja zloupotreba
pravilo je da direktor ili članovi odbora direktora, članovi izvršnog odbora i kontrolni
akcionari, ne mogu biti punomoćnici za akcionare zaposlene u društvu.

Skupština odlučuje o pitanjima od vitalnog značaja za akcionarsko društvo. Konkretno u

nadležnosti skupštine spada odlučivanje o:

1. izmenama statuta;
2. statusnim promenama, promeni pravne forme u drugu formu privrednog društva
i sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti, u skladu sa zakonom;
3. raspodeli dobiti i pokriću gubitaka, ako osnivačkim aktom ili statutom nije
drukčije određeno;
4. usvajanju finansijskih izveštaja i drugim pitanjima predviđenim u zakonu ili
osnivačkom aktu i dr.

Akcionaru može biti isključeno pravo glasa po pojedinim pitanjima kada je logično da bi bio
pristrasan. Na primer, ne može glasati u skupštini akcionara kad se odlučuje o: njegovom
oslobađanju ili smanjenju njegovih obaveza prema društvu; pokretanju ili odustajanju od
spora protiv njega; odobravanju poslova u kojima postoji sukob interesa između njega i
društva i sl.

Svaka odluka skupštine akcionara unosi se u zapisnik koji vodi zapisničar.

Skupštinske odluke se mogu pobijati ukoliko postoje povrede materijalnih i procesnih

propisa. Pobijanje odluka skupštine akcionara vrši se tužbom nadležnom sudu. Tužbeni
zahtev će biti osnovan ako je odluka doneta na sednici skupštine koja nije sazvana u skladu
sa propisima; ako odluka nije doneta na način utvrđen zakonom, osnivačkim aktom ili
statutom; ako je odluka suprotna zakonu, osnivačkom aktu ili statutu i u drugim slučajevima.

4.3.2. Direktor ili odbor direktora

Akcionari akcionarskog društva mogu kao poslovodni organ da izaberu direktora (inokosni
organ) ili odbor direktora (kolektivni organ sastavljen od tri ili više direktora). Broj direktora
se određuje osnivačkim aktom ili odlukom skupštine akcionara. Javno akcionarsko društvo
nema mogućnost izbora između direktora i odbora, već ono mora da ima odbor direktora
(najmanje tri člana).

53
Direktora imenuje skupština u jednodomnom sistema, a u dvodomnom nadzorni odbor. Isti
organi u propisanoj proceduri i razrešuju direktora funkcije.

U jednodomnom sistema odbor direktora je nadležan za utvrđivanje

poslovne strategije, vođenje poslova društva, unutrašnji nadzor i dr. U
cilju efikasnijeg rada može da ima komisije (komisija za imenovanje,
komisija za naknade, a javno akcionarsko društvo obavezno ima komisiju
za reviziju).

Kod jednodomnog sistema upravljanja razlikujemo direktore koji mogu biti izvršni i
neizvršni. Kao što smo ranije naveli uloga neizvršnih direktora je strateška i kontrolna
(nadzor nad izvršnim direktorima). Neizvršni direktori ne mogu biti zaposleni u društvu.

Zakonodavac propisuje da javno akcionarsko društvo mora imati neizvršne

direktore (najmanje jednog i mora biti nezavisan od društva) i njihov broj
mora biti veći od broja izvršnih direktora.

Direktori unutar odbora direktora mogu među sobom imenovati jednog

direktora kao generalnog i on će biti zadužen za koordinaciju rada izvršnih
direktora u cilju efikasnijeg obavljanja poslova društva.

Izvršni direktori (generalni ako je izabran) vode poslovanje i zastupaju akcionarsko društvo
prema trećim licima.

Direktorima pripada naknada za rad, a može biti određena i stimulativna mera nagrađivanja
dodelom akcija društva. Visina naknade može biti vezana za poslovne rezultate društva, ali
nije dopušteno da bude određena kao učešće u raspodeli dobiti društva.

4.3.3. Nadzorni odbor

U akcionarskom društvu funkciju internog nadzora vrši nadzorni odbor. Reč je o kolektivnom
organu koji mora da ima neparan broj članova i to najmanje tri. Broj članova i nadležnost
nadzornog odbora se određuje statutom akcionarskog društva.

Članove nadzornog odbora bira skupština.

Nadzorni odbor obavlja brojne poslove: utvrđuje poslovnu strategiju i

poslovne ciljeve društva kao i njihovo ostvarenje; nadzire rad izvršnih
direktora; vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva; utvrđuje
finansijske izveštaje društva; ustanovljava računovodstvene politike
društva i dr.

54
4.3.4. Sekretar društva

Otvoreno akcionarsko društvo može da ima sekretara društva i njegov izbor vrši odbor
direktora u jednodomnom sistemu ili nadzorni odbor u dvodomnom sistemu upravljanja.

Sekretar je odgovoran za vođenje knjiga akcionara, za pripremu sednica i vođenje zapisnika

skupštine akcionara i sednica upravnog odbora, izvršnog odbora i nadzornog odbora
društva, registra zapisnika sednica skupštine akcionara, registra zapisnika sednica upravnog
odbora i nadzornog odbora društva i čuvanje određenih dokumenata.

Sekretar otvorenog akcionarskog društva je odgovoran za organizovanje rada i praćenje

izvršavanja odluka skupštine akcionara, upravnog odbora i nadzornog odbora društva.

PITANJA ZA VEŽBU:
1. Definisati pravne forme privrednih društava prema Zakonu o privrednim društvima?
2. Minimalni broj članova ortačkog/komanditnog društva?
3. Ortačko društvo: osnivanje, akti?
4. Kako glasaju ortaci?
5. Prestanak ortačkog društva?
6. Kako odgovaraju komplementari, a kako komanditori?
7. Minimalni osnovni kapital društva sa ograničenom odgovornošću?
8. Minimalni osnovni kapital akcionarskog društva?
9. Organi društva sa ograničenom odgovornošću?
10. Organi akcionarskog društva?
11. Vrste akcionarskih društava?
12. Sticanje sopstvenih udela/akcija?
13. Probijanje pravne ličnosti?
14. Jednodomni i dvodomni sistem upravljanja?
15. Generalni direktor?

Korišćena literatura:
Mirko S. Vasiljević ‐ Tatjana Jevremović Petrović ‐ Jelena Lepetić, Kompanijsko pravo ‐ Pravo
privrednih društava, Službeni glasnik, 2020.
Mirko Vasiljević, Trgovinsko pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2016.
Predrag Dedeić ‐ Đuro Đurić, Poslovno pravo, Beogradska bankarska akademija, Beograd,
2009.

55
Lucija Spirović Jovanović ‐ Ljubiša Dabić, Poslovno pravo, Ekonomski fakultet Univerziteta u
Beogradu, 2015.
Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 ‐ odluka USJ i 57/89,
"Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 ‐ Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br.
18/2020).
Zakon o privrednim društvima, ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011 br. 99/2011, 83/2014 – dr.
zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018i 91/2019).
Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011,
83/2014 i 31/2019).
Zakon o bankama ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015).
Zakon o osiguranju, ("Sl. glasnik RS", br.139/2014).
Zakon o stečaju, ("Sl. glasnik RS", br.104 /2009, 99/2011 – dr. zakon, 71/2012‐odluka US,
83/2014, 113/2017 i 95/2018).
Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, ("Sl. glasnik RS", br. 14/2015 i
44/2018 ‐dr. zakon).

56