1. Večiti problem- ŠTA JE PRAVO?

Moguće je da pravnici ceo radni vek provedu u upravi, advokaturi ili sudu a da nemaju predstavu o
pojmu prava. Ronald Dvorkin je mišljenja da sudije moraju dobro da poznaju pojam prava. Pojam prava
je teorijski pojam, nije tvorevina pravne prakse.
Svako zna da se pravo sastoji od normi koje uskladjene I povezane čine sistem. Obaveze koje te norme
nameću su vise ili jače od bilo kojih drugih društvenih normi.
To je tako jer je sistem pravnih normi najviši normativni sistem u svakom društvu.
Ukoliko pojedinac te norme ne ispoštuje suočiće se sa represijom državnih institucija.
PRAVO NIJE LAKO DEFINISATI. Nijedna definicija nije opšteprihvaćena ali neke od njih su-
1. Pravo je nauka o dobrom I pravičnom. –Ulpijan
2. Pravo je pravilo razuma čiji je cilj ostvarivanje opšteg dobra. –Akvinski
3. Pravo je opšta zapovest suverena podanicima. – Ostin
4. Pravo je ono što državni službenici čine da bi rešavali sporove. –Luelin
Za Akvinskog I Ulpijana, pravo je pravilo razuma, neodvojivo od vrednosti kojima treba da služi.
Za Ostina I Luelina, pravo je neodvojivo od državne sile pa je ono volja države. Ovo mišljenje koje
zastupaju pozitivisti, uglavnom prihvataju I obični ljudi.
Za realiste je od presudnog značaja ono što se stvarno primenjuje.
Dakle, razlikujemo VREDNOSNU, NORMATIVNU I FAKTIČKU STRANU PRAVA.

2. POJAM, DEFINICIJA I VRSTE DEFINICIJA

Pojam je misao o bitnim, suštinskim osobinama onoga o čemu mislimo. O pojavama mi formiramo
odredjena znanja koja nazivamo pojmovima. Dakle, na osnovu iskustva, opažanja I prethodnih saznanja
mi formiramo odredjen POJAM.
Bitno je da mi ne formiramo pojam za svaki pojedinačan primerak, već za sve primerke izdvajamo
njihove zajedničke osobine.

Klasičan pogled na pojam

Prema klasičnom shvatanju,pojam se izjednačava sa definicijom. Definicija je tvrdnja kojom se
nedvosmisleno utvrdjuje sadržina pojma.
Definicija je dakle opis nužnih a u isto vreme I dovoljnih osobina neke pojave. Primenom PER GENUS ET
DIFFERENTIAM (genus-rod, diferentiam-razlika) odredjuje se jedan pojam, vezujući ga za pojam višeg
roda (npr. stolica je nameštaj) ali ga istovremeno razdvaja od sličnih pojmova (kao što je sto), osobinom
kojaga razlikuje. (npr. stolica je nameštaj koji služi za sedenje.)
Tako je Rudolf Jering pokušao da definiše pravo, pa je rekao: Pravo je skup PRINUDNIH NORMI koje važe
u jednoj državi.
Postavlja se pitanje kakve su posledice ovakvog shvatanja pojma.
Prema klasičnom shvatanju, pojmovi su oštro oivičeni. Jasno razdvajaju primerak jedne pojave od
primerka druge pojave. Dakle, pojedinačan primerak ili potpada ili ne potpada pod dati pojam.
Medjutim, nailazimo na problem jer postoje pojave koje nisu ni tamo, ni ovamo, jer ne sadrže sve
osobine koje definicija navodi ali opet ne možemo da kažemo da nema veze sa tim pojmom.
Kao primer ćemo iskoristiti pojam nameštaj. Svima je prva asocijacija kauč, sto, stolica ali pod
nameštajem možemo obuhvatiti I tepih, zavese itd.
PROBLEM kod Jeringove definicije prava nastaje jer nisu sve norme koje važe u državi prinudne.(npr.
ustavne norme koje se odnose na ponašanje vlasti) I nije uslovljeno za svaku normu da važi u odredjenoj
državi. (norme medjunarodnog prava)
Kao zamerka klasičnoj teoriji, javlja se TEORIJA PROTOTIPOVA.
Nastaje da bi se izbegla preciznost. Po ovoj teoriji, pojmovi su u stvari prototipovi. Njima se pristupa kao
skupu odredjenih karakteristika, koje nisu ni nužne, ni dovoljne, već se shvataju kao tipične za pojavu
koju poimamo.
Posledice:
1. Primerak može da potpada pod odredjen pojam I ako ne poseduje sve karakteristike koje ima
prototip. Npr. slavuj je tipična ptica ali I pingvin spada u ptice.
Kad bi ovakav metod primenili na Jeringovu definiciju, izvan ovakvog pojma ne bi ostale mnoge pojave.
Npr. ustavno, običajno, medjunarodno.

Na kraju se javlja PRESKRIPTIVNA DEFINICIJA sa ciljem da se pojmovno utemelji kakvo pravo treba da
bude. Dakle, preskriptivni pojmovi ne opisuju sva tipična svojstva neke pojave već propisuju kako treba
da izgleda idealan primerak jedne pojave da bi se ispunio cilj kojem ona treba da služi. Što se tiče
primene u pravu, dobijamo definiciju koja ne opisuje pravo kakvo jeste već opisuje kakvo treba da bude
da bi ispunilo idealnu svrhu.

3. TIPIČNE KARAKTERISTIKE PRAVA

Pravo zahteva postojanje opštih pravila I izvesnu jednakost u njihovoj primeni, postojanje institucija,
simbolizam, ustaljene ritual, postojanje prinude. Dakle, najvažnije karakteristike prava su:
INSTITUCIONALNOST, PRINUDNOST I NORMATIVNOST.
Tipičan sistem pravnih normi je sveobuhvatan I najviši sistem pravnih normi u jednom društvu.
Sveobuhvatan jer ne poznaje ograničenja svog delovanja a najviši sistem normi jer postavlja pravila I
ograničenja svim drugim porecima u datom društvu. Iz te osobine prava proističe suverenost.

4. INSTITUCIONALNOST KAO TIPIČNA KARAKTERISTIKA PRAVA

Pravo donose, menjaju I ukidaju odredjene institucije. Dakle, pravo je suštinski vezano za institucije.
Ključno je da institucije obavljaju vitalnu društvenu funkciju, rešavajući sporove izmedju članova
zajednice. Da bi vršile tu funkciju, neophodno je da institucije primenjuju odredjena pravila i tako
rešavaju konflikte I štite društvene vrednosti I ciljeve koji su sadržani u tim pravilima. Samo važenje
prava kao način postojanja prava rezultat je povezanosti prava sa državom.
Tu uvidjamo simbiozu, jer same institucije ne bi postale to što jesu na osnovu pravnih normi. Stoga,
institucionalnost prava jeste bitna odlika prava ali je isto tako pravnost bitna odlika državnih institucija.
Država ne samo da je organizovana putem pravnih normi već I njena delatnost ne sme da izlazi iz tog
okvira propisanog tim normama.

5. PRINUDNOST PRAVA KAO TIPIČNA KARAKTERISTIKA PRAVA

Fizička prinuda se oduvek smatrala neospornom karakteristikom prava. To potvrdjuje I Rudolf Jering koji
kaže da je pravo skup prinudnih normi koje važe u jednoj državi.
Kelzen kaže: Problem prinude u pravu nije problem osiguravanja efikasnoti normi već sam sadržaj
normi. Dakle, po njemu sila nije sredstvo za ostvarivanje prava već sam sadržaj prava.
Državna prinuda je GARANT PRIMENE PRAVA.
Iskustvo pokazuje da većina ljudi poštuje pravne norme samo zbog sankcije. U istraživanju kada su pitali
ljude zbog čega vezuju pojas u automobilima, velika većina je odgovorila da je kazna 10.000 dinara.
Medjutim, pravo takodje sadrži I norme koje regulišu primenu prinude tj. Kada, kako, ko I koliko sme da
je primenjuje.
Dve OSNOVNE VRSTE PRINUDNIH NORMI SU:
1. Norme kojima se reguliše upotreba državne prinude.
2. Norme kojima se propisuju sankcije za kršenje prava.
Suština prinudnosti prava je u tome što iza njegovih normi ali ne svih, stoji pritisak države da ih sledimo.
Taj pritisak može biti izražen u vidu fizičke sile ali I u vidu pretnje.
Svrha prinude jeste da se putem spoljašnjeg I unutrašnjeg pritiska motiviše ponašanje pravnih subjekata
u odredjenom pravcu.
Postoje norme koje nisu sankcionisane. To su norme koje uredjuju ponašanje najviših državnih organa-
ustavne norme.

6. NORMATIVNOST PRAVA KAO TIPIČNA KARAKTERISTIKA PRAVA

Norma je uputstvo za ponašanje ljudi u društvu.

Pravni poredak putem opštih normi propisuje I usmerava ponašanje ljudi u društvu. U tom smislu pravne
norme predstavljaju obrazac na osnovu kojeg se neko već učinjeno delo naknadno procenjuje kao
ispravno ili pogrešno.
Takodje, norme imaju zadatak da svedu društvene sukobe na onu podnošljivu meru koja neće pretiti
opstanku zajednice kao celine. U stvari, pravo čini predvidivim ponašanje drugih. Prema tome, pravo je
pre svega normativna pojava. Misli se na to da pravo putem opštih normi ljudima daje ili pruža
specifičnu vrstu razloga za delovanje I odlučivanje.
Norma ne opisuje ponašanje ljudi kakvo ono jeste već propisuje kakvo ono treba da bude. Za razliku od
drugih uputstava za delovanje ne ostavlja slobodu pojedincu da odlučuje da li će postupiti na taj način ili
ne, odnosno, čovek nema slobodu da odmerava da li je ono što norma nalaže ispravno, pametno,
pravično, korisno itd.

Kako je pravo normativno?

Mnogi normativnost prava povezuju sa prinudom. Pravni pozitivisti su smatrali da pravo utiče na
ponašanje ljudi isključivo pomoću sankcije. Temeljna zamerka ovakvom stavu je da pravo nikada ne
može da bude normativno jer neko fizički jači tako želi. Mora postojati opravdanost da bi postojala
pravna obaveza. Iz toga sledi da pravo nije jedini razlog za poštovanje pravnih normi. Šta vise,
neobuzdano korišćenje sile se smatra nespojivim sa pojmom pravne države.
Dakle, normativnost prava postoji kada se njegova sadržina podudara sa MORALOM I PRAVDOM.
Ako pravne norme štite odredjene moralne vrednosti, dugujemo im bezuslovnu pokornost.

Medjutim, Sokrat je popio čašicu otrova jer je to smatrao svojom dužnošću prema državi. Iz toga se javlja
mišljenje o PRAVILU PRIZNANJA, kojim se utvrdjuje kriterijum za važenje svih pravnih normi. Po njemu,
pravila koja se primenjuju moraju biti prihvaćena od strane pravnih institucija, tj. Moraju biti
obavezujuće za njih same. Tada ono za subjekta postaje standard koji treba da se poštuje.
Npr. usvajajući pravilo priznanja da se u državi kao važeće pravo uzima sve što se ozakoni u parlamentu I
primenjujući samo te norme kao validne, državni činovnici prihvataju samo jedno pravilo priznanja.
 7. TEORIJA PRIRODNOG PRAVA

Prirodno pravo je skup nepromenljivih, objektivnih I u večitih pravila ljudskog ponašanja.

Ideju o prirodnom pravu prvo ističu sofisti, pa Hipija iz Elide kaže kako on sve ljude smatra srodnicima po
prirodi, ali ne I po ljudskom zakonu. Po njemu, zakon je tiranin ljudi I često vrši nasilja protivpravna
prirodi.
PRIRODNO PRAVO JE NEPROMENLJIVO I ONO SE NE RAZLIKUJE OD DRUŠTVA DO DRUŠTVA I OD DRŽAVE
DO DRŽAVE.
Stoga, svaki čovek može, koristeći svoj prirodom dat razum, spoznati njegova pravila.
Osnovno načelo tog prava jeste da su SVI LJUDI JEDNAKI.
Katolički teolozi povezuju prirodno pravo sa Bogom I njegovo postojanje shvataju kao izraz Božije volje.

U MODERNOM DOBU, ostalo je samo da se prirodno pravo oslobodi teološkog okvira I da se do kraja
zasnuje na razumu I prirodi čoveka kao racionalnog bića.
Hugo Grocijus kaže u svom delu o pravu rata I mira da bi prirodno pravo važilo čak I ako zamislimo da
nema Boga ili da on nema upliva u ljudskim stvarima.
Ta teorija se zasniva na prirodnim zakonima koji su jasni I očigledni I koje ni Bog ne može da izmeni, a
koje čovek otkriva RAZUMOM.
Nešto kasnije se javlja teorija čije idejno polazište vise nije kosmos, Bog, priroda iz kojih se izvode
prirodni zakoni već je idejno polazište ČOVEK KAO INDIVIDUA I NJEGOVA LIČNA SUBJEKTIVNA PRAVA.
Posmatraju se subjetivna prava, stečena rođenjem. Ta prava su univerzalna I neotudjiva a najvažnija
medju njima su pravo na život, ličnu slobodu, sigurnost I svojinu.

SAVREMENA TEORIJA PRIRODNOG PRAVA

Ova teorija pravo povezuje sa normama. Na jednoj strani postoje norme prirodnog prava koje su
stvorene aktima ljudskog bića. One se razlikuju od mesta do mesta I od vremena do vremena. Sa druge
strane postoji viši poredak normi koji proishodi iz prirodnog prava. On je nepromenljiv, samoočigledan I
apsolutno pravedan. Po ovoj teoriji se NE TREBA pokoravati normama koje ne odgovaraju apsolutnom
kriterijumu pravde. To je sporno I nije primenljivo u praksi. Ideja da zakon mora proći odredjeni moralni
filter suprotna je predstavi o pravnoj realnosti.
Savremeni jusnaturalisti gledaju na pravo kao na ideal prava, što se pozitivno pravo više približava svom
idealu, prirodnom pravu, tada pojedinac ima I moralnu a ne samo pravnu obavezu da ga poštuje.

8. TEORIJA PRAVNOG POZITIVIZMA

Osnovna ideja ove teorije jeste da se pravo ispituje onakvo kakvo jeste, nezavisno od toga kakvo treba
da bude. Zato se u radovima pravnih pozitivista Bentama I Ostina vidi težnja da se otklone dve opasnosti
od pravne prakse.
Prva opasnost je da se autoritet prava raspadne pred različitim koncepcijama o tome kako pravo treba
da izgleda.
Druga opasnost je obrnuta, da pravo postane konačan I neopoziv tekst ljudskog ponašanja, preciznije, da
se na taj način nadomesti moral.
Stoga, ako jedno pravno pravilo krši odredjene moralne vrednosti, ne znači da nije u pitanju pravno
pravilo, ali isto tako ako je neko pravilo moralno poželjno, ne mora da znači da je u pitanju pravno
pravilo.
STOGA, PRAVNI POZITIVIZAM POČIVA NA TOME DA JEDNO PRAVILO POSTAJE PRAVNO ISKLJUČIVO NA
OSNOVU SOCIJALNE ČINJENICE, ODNOSNO, IZVORA IZ KOJEG POTIČE, A NE SAMO NA OSNOVU
UNUTRAŠNJE VREDNOSTI.

Rani pozitivisti su zastupali mišljenje da je pravo u osnovi zapovest suverena. Medjutim, to mišljenje je
modifikovano uvodjenjem pravila priznanja, kojim se utvrdjuje kriterijum važenja svih pravnih normi. Sva
pravila koja se primenjuju moraju biti prihvaćena od strane pravnih institucija, pre svega sudova. U
modernom pravnom poretku pravilo priznanja se uglavnom poziva na pisani ustav, na proglase
zakonodavnog tela ili sudske precedente.

9. ODNOS TEORIJE PRIRODNOG PRAVA I TEORIJE PRAVNOG POZITIVIZMA

Mnogi tvrde da su ove dve teorije toliko različite da jedna drugu potpuno isključuju. Osnovna razlika
izmedju njih je što pravni pozitivisti tvrde dok jusnaturalisti poriču da važenje pravnih normi zavisi
isključivo od SOCIJALNIH ČINJENICA.
Suprotno od pozitivizma, prirodnopravne teorije zastupaju mišljenje da važenje prava ne zavisi samo od
činjenica već I od sadržine norme, tj. da li je ona u skladu sa moralnim vrednostima, pre svega sa
pravdom. Medjutim, iako pozitivno pravo možda jeste moralno problematično, neophodno je ljudskom
društvu jer je najbolji lek protiv anarhije I najbolja grana tiraniji.
Postavljaju se pitanja.
ZAŠTO JUSNATURALISTI KRITIKUJU POZITIVISTE?
Oni smatraju da vlast primenjuje moralno nepravedne zakone I time onemogućavaju otpor sudija I
gradjana lošoj vlasti.
ZAŠTO POZITIVISTI KRITIKUJU JUSNATURALISTE?
Oni smatraju da su teorije jusnaturalista neodredjene I subjektivne, jer jusnaturalisti ne vrše dedukciju
prirodnog prava iz prirode čoveka kakva ona jeste već kakva treba da bude, tj. onako kako oni vide
idealnu funkciju.
Medjutim, Finis vodi ka približavanju I smatra da su ove teorije komplementarne. Tačnije, da pozitivizam
objašnjava voljni aspect prava a da prirodnopravne teorije mogu da objasne zašto, kada I kako je pravo
tvorevina razuma.

10. POJAM PRAVDE

PRAVDA JE MORALNA VREDNOST KOJA SE TIČE IZOLOVANIH POJEDINACA.

1) Pravda je intersubjetivna, jer treba da uredjuje I odmerava naše postupke prema drugim
ljudima, ili postupke zajednice (države) prema nama.
2) Kad je jedno pravilo procedure takvo da jednako tretira strane u postupku možemo reći da je
ono pravedno. Dakle pravedno je ako obe strane posmatra kao ravnopravne.
3) Opštost zakona je klica pravde u još važnijem smislu, tj. minimum koji pravedna odluka mora da
sadrži je u tome da ona bude sadržana na nekom opštem pravilu a ne da bude hirovita ili
samovoljna.

FORMALNA PRAVDA znači da se jednaki tretiraju jednako a nejednaki nejednako u meri u kojoj su
nejednaki.
MATERIJALNA PRAVDA nam govori o tome koje slučajeve treba posmatrati kao jednake a koje ne.

Rols formuliše dva principa pravde:

1. Svaki pojedinac treba da uživa jednake osnovne slobode I to u meri u kojoj ne ugrožava uživanje
istih takvih sloboda drugih pojedinaca.
2. Društvena bogatstva I dobrobiti unutar zajednice mogu da budu rasporedjena nejednako medju
članovima te zajednice ako je to u korist svih. Dakle, materijalni principi pravde treba da reše
pitanje raspodele društvenih dobara.

Time se bavi I Aristotelova DISTRIBUTIVNA PRAVDA.

To je ona Pravda kojom se država bavi uvek kada pomoću kaznenih zakona štiti neka prava građana ili
kada pomoći prikupljenih poreza finansira javne ustanove.

Veza pravde I prava:

Ako je minimum koji pravedno delovanje mora da zadovolji u tome da postoji opšte pravilo koje ga
reguliše, onda nije moguće zamisliti privredne medjuljudske odnose bez postojanja zakonodavnog I
pravosudnog sistema, dakle bez zakona I sudova koji ih sprovode I štite.
Zakon u sebi sadrži začetak pravde samo ako se na sve jednako primenjuje.

10a) PRAVDA KAO SLIKA

Danas, slika pravde je devojka obučena u svečanu haljinu, sa povezom preko očiju, u jednoj ruci drži
vagu a u drugoj mač.
Kroz istoriju, pravda se prikazivala I sa sekirom I liktorskim šibama, pojavljivao se I prikaz noja ili ždrala,
kao simbol opreznosti I pažnje, pod nogama su se nalazili pas I zmija. (mora biti iznad prijateljstva I
mržnje). Negde su se mogle videti I knjige, kao simbol zakona, ili devojka bez sake I ruke, kao simbol
nepotkupljivosti.
Danas je značenje sledeće:
1. VAGA- Merenje, domeravanje. Simbol za ispravno odlučivanje u Bibliji I Kuranu. Vaga
omoogućava da se odmeri svakom svoje.
2. MAČ- Snaga I moć koja garantuje da će se njene odluke sprovoditi. Simbolizuje strogost.
3. POVEZ PREKO OČIJU- Povez preko očiju sprečava pravdu da vidi ko su stranke, svedoci itd.
Treba da obezbedi nepristrasnost.

Sudije su te koje su u službi pravde, ono što su simboli na slici pravde, to treba da budu odlike sudija.

11. PRAVIČNOST

Čak I najvaljaniji zakoni mogu krutom primenom na konkretne slučajeve da stvoreveliku nepravdu.
Ciceron kaže da je najveće pravo, najveća nepravda.
Još je Aristotel zapazio da je opštost zakona njihova vrlina jer obezbedjuje pravnu sigurnost ali I njihova
mana jer je opštim, zakonskim pojmovima nemoguće obuhvatiti beskrajnu raznolikost pojedinačnih
slučajeva.
Ovde se javlja analogija sa medicinom. (opšti principi lečenja neke bolesti su važni ali lečenje zavisi I od
osobina samog pojedinca)
Tako se I pravnici pridržavaju izvesnih pravila rešavajući pravni spor, postavljaju dijagnozu a zatim
propisuju terapiju. Medjutim, nekada je slučaj toliko osoben da bi propisivanje uobičajene terapije
značilo naneti štetu umesto ostvariti pravdu.
Ideja pravičnosti treba da izrazi osećaj pravde ali tako da se u konkretnom slučaju, uzimajući u obzir sve
njegove osobenosti, opšte pravilo primeni vodeći računa o tim osobenostima. Dakle, da se pronadje neki
kompromis.

PRAVIČNOST SE NAZIVA JOŠ I PRAVDOM POJEDINAČNOG SLUČAJA.

Ali pravičnost ne treba zloupotrebljavati, niti sudije smeju da odustanu od zakona jer je zakon u
prednosti nad ljudskom moći rasudjivanja.

PRIMER.
Velja gradi kuću I udje u Savinu njivu 1m. Sava zahteva rušenje a Velja nudi isplatu. Sudija mora da nadje
rešenje koje neće nagraditi Veljin nemar ali neće mu ni naneti veliku štetu, a Savi će doneti malu korist.

U našem zakonu o obligacionim odnosima na nekoliko mesta piše da sud prilikom odlučivanja primeni
princip pravičnosti.

12. NASTANAK DRŽAVE- OD PLEMENSKOG DRUŠTVA DO DRŽAVE

Među teoretičarima nema saglasnosti o tome kada je država tačno nastala. Različita su I tumačenja
samog značenja termina “država”.
Postoje različite teorije o ključnim razlozima koji su doveli do transformacije iz plemenskog društva u
državu.
1. TEORIJE SILE I PREVLADANJA- Ističe se značaj procesa medjusobnog porobljavanja plemena koje
bi moglo biti kontrolisano samo uz pomoć sile.
2. DEMOGRAFSKO-GEOGRAFSKE TEORIJE- odlučujući faktor ima nastanak države I sve veća
gustina stanovništva, koja je vremenom izazvala sukobe zbog zemljišta.
3. TEORIJE O PODELI RADA I NEJEDNAKOSTI- fokusiraju se na procese društvenog raslojavanja koji
su se odvijali uporedo sa odvajanjem zemljoradnje I zanatstva, čija je posledica bio nastanak
socijalnih razlika.

Bitne odlike države, koje državu razlikuju od plemenskog društva-

1. Centralizovan izvor političke vlasti (car, kralj, predsednik, premijer)
2. Monopol na legitimnu upotrebu sredstava nasilja od strane vlasti
3. Vlast u državi je teritorijalna, a ne zasnovana na poreklu
4. Odvajanje vladara I državnog aparata od ostatka društva
5. Kompleksni odnosi izmedju nosilaca svetovne I državne vlasti

Po Jelineku, kristališu se tri najbitnija obeležja države-

1. Teritorija
2. Vlast
3. Stanovništvo
 13. Teritorija

Teritorijalnost države znači da država ima najvišu I ekskluzivnu moć na svojoj teritoriji. Na osnovu
teritorije se odredjuje I prostorno važenje prava.
Ekskluzivitet vršenja vlasti proističe iz medjunarodnog načela o poštovanju teritorijalnog integriteta
država I nemešanju u unutrašnja pitanja.
Teritorija države je I kriterijum prostornog važenja prava.
U srednjovekovnom pravu primenjivalo se personalno, pa se na svako lice primenjivalo pravo države
iz koje dolaze.
Moderno pravo poznaje teritorijalni princip, tj. pravo države da se primenjuje nasva licakoja se
nalaze na njenoj teritoriji, bili oni njeni državljani ili ne.
Izuzetak od tog pravila predstavlja načelo eksteritorijalnosti prema kojem se na odredjena lica koja
poseduju diplomatski imunitet primenjuje pravo država iz kojih dolaze.

- Globalni medjunarodni proctor deli se na tri celine:

1. Teritorije pod vlašću odredjenih država- državna teritorija se definiše medjunarodno
priznatim granicama, ona obuhvata celokupnu površinu, dubinu, vazdušni proctor I izlaz na
more ako ima.
2. Teritorije nad kojima nijedna država ne vrši suverenu vlast- delovi Arktika I Antartika
3. Teritorije nad kojima pravno nije moguće uspostaviti suverenu vlast- otvoreno more I
svemir

13a. STANOVNIŠTVO

Za državu se kaže da je za njeno postojanje presudno da medju gradjanima postoji želja da žive
zajedno. Aristotel vidi državu kao PRISNU MORALNU ZAJEDNICU SVIH GRADJANA.
Medjutim, po Aristotelu idealna država je trebala da ima samo 5040 stanovnika.

U novovekovnoj državi stanovništvo čine tri kategorije lica:

1. DRŽAVLJANI
Državljanstvo se stiče na tri načina:
- Dete ga nasledjuje od roditelja (pravo krvi)
- Dete stiče državljanstvo zemlje u kojoj je rodjeno (pravo tla)
- Stranac ispuni izvesne uslove npr. brak, zaposlenje, period boravka (naturalizacija)
2. STRANCI- imaju državljanstvo neke druge države
3. APATRIDI- nemaju državljanstvo nijedne države

14. VLAST

U svakoj društvenoj grupi ističe se neko ko će svoje ideje nametnuti ostalima. Kako društvene grupe
postaju sve postojanije I dugotrajnije, veća je verovatnoća da će uspostavljeni uticaj pojedinca na ostale
članove poprimiti trajnije forme.
Ta pojava se naziva MOĆ. Moć predstavlja sposobnost jedne osobe da navede druge da se ponašaju
onako kako se oni možda ne bi ponašali po sopstvenoj volji.
Vlast je moć koja se često oslanja na odredjene oblike prinude, kako fizičke tako I psihičke.

Za prihvatanje vlasti neophodna je LEGALNOST (da vlast bude ustanovljena prema pravilima) I
legitimnost (da bude priznata od strane većine)

Kada se vlast vrši van ustanovljenih pravila, to se naziva SAMOVOLJA.

15. SUVERENOST KAO OBELEŽJE DRŽAVNE VLASTI

Suverenost možemo posmatrati kao politički I pravni princip.

a) Kao POLITIČKI PRINCIP
Postojala su dva teoretičara koja su značajno doprinela odomaćenju ovog pojma u političkoj teoriji.

Prvi teoretičar, Žak Boden, u svom delu “6 knjiga o republici” ističe da je suverenost NAJVIŠA VLAST U
DRŽAVI.
Za Bodena, suverena vlast je najviša I nedeljiva ali ipak ograničena Božijim I prirodnim zakonima I
temeljnim političkim načelima.
Neki rimski pravnici kažu: Ono što vladar zaželi, ima snagu zakona. Iz te maksime se izdvajaju dva
obeležja državne vlasti:
Državna vlast je VRHOVNA I lišena obaveze pokoravanja zakonu.
Boden klasifikuje države s obzirom na to da je suverena vlast koncentrisana u rukama jednog čoveka,
nekolicine ili više njih.
Drugi teoretičar, Tomas Hobs, dobija ideju o uspostavljanju gradjanskog mira kao osnovnog cilja
uspostavljanja suverene vlasti. Hobs svoje ideje objavljuje u delima “Levijatan” I “O gradjaninu”.
On polazi od prirodne jednakosti svih ljudi. Smatra da će ljudi težiti ciljevima, što će dovesti do sukoba.
Bez postojanja vlasti to će ubrzo prerasti u gradjanski rat.
Za razliku od Bodena, Hobsova vlast nije samo najviša već nedeljiva I neprenosiva.
Ipak, Hobs ograničava suverena da ne može jednom podaniku da naredi samoubistvo. Takodje, podanik
može odbiti da ide u rat ako je plašljiv.
Suverena država je mati mira I dokolice, jer se čovek spašava od od bede I nesigurnosti prirodnog stanja.

2) Suverenost kao PRAVNI PRINCIP

Posle Vestfalskog mira iz 1648. medjunarodni poredak je počivao na sledećim principima_

- Suverenitetu I jednakosti drugih država I poštovanju međunarodnih ugovora, nemešanju u
unutrašnje stvari drugih država.
Poveljom UN-a, principi su ostali neizmenjeni ali se iskristalisala razlika izmedju unutrašnjeg aspekta
suverenosti (regulisanog ustavom) I spoljašnjeg aspekta (regulisanog normama medjunarodnog
ugovora)
Unutrašnji aspect suverenosti svodi se na suprematiju državne vlasti, a spoljašnji aspect se tiče državne
nezavisnosti.
Suverenost sa spoljašnjeg aspekta jeste pravo države na odredjenu teritorijua unutrašnji znači da
državna vlast raspolaže monopolom nad legitimnom upotrebom državne sile.
 16. RELIGIJSKI TITULUS DRŽAVNE VLASTI

Nastankom državejasnije su odvojena svetovna I religijska vlast.

U Vizantiji je počelo da preovlađuje uverenje o potrebi da crkveno državni odnosi funkcionišu u skladu sa
teorijom simfonije, prema kojoj svaka vlast zadržava svoju sferu uticaja, partijarh duhovnu, car svetovnu.
Medjutim, politička istrorija je prepuna primera u kojima jedna vlast dominira. Npr. cezaropapizam, gde
svetovna vlast dominira u odnosu na duhovnu.
Ranije je dominiralo uverenje da vladari tu vlast crpe direktno od Boga. Tako se npr.za monarhovu vlast
govorilo da je po milosti Božjoj. Njegovu vlast ne može ograničavati niko.
Shvatanje o religijskom izvodu državne vlasti javlja se u vidu formule o vladaru-Bogu, teorije o
Božanskom pravu monarha na vlast I doctrine o nebeskom mandate, koji sadrži I element odgovornosti
vladara za rezultate vladavine.

17. ZNANJE KAO TITULUS DRŽAVNE VLASTI

U sredinama gde političko ustrojstvo nije bilo prožeto vezama sa religijom, kao što je Grčka, za koju
vezujemo procvat filozofije, radjala se nova ideja o opravdanju državne vlasti.

Humanizam u Grčkoj je bio centralni politički ideal. Grčko društvo se oblikovalo prema Protagorinom
čuvenom epigramu- ČOVEK JE MERA SVIH STVARI.

Platon je kritikovao humanizam I on kaže da sve postojeće države IMAJU RĐAVO UREĐENJE, pa se
posvaćuje pitanju nastanka UZORA dobre države.
Za Platona, pravična država jeste ona u kojoj se o odbrani staraju profesionalno obučeni vojnici, o
privredjivanju I prehranjivanju zemljoradnici, stočari, zanatlije. Državnu vlast treba da poseduju filozofi
koji poseduju VRLINU I ZNANJE.
U modernom svetu, Platonova ideja o filozofima-kraljevima, prerasta u ideju TEHNOKRATIJE.
Tehnokratija je vladavina visokoobučenih profesionalnih stručnjaka.

18. PRISTANAK KAO TITULUS DRŽAVNE VLASTI

Pristanak postaje ključni titulus tek u učenju pristalica teorije društvenog ugovora. Ova teorija se temelji
na nekoliko važnih načela koje je promovisao Hobs.
1. Teorija društvenog ugovora polazi od prirodnog stanja, gde su svi ljudi jednaki.
2. Ne samo što su jednaki već raspolažu I prirodnim pravima. Iz toga će se kasnije razviti ljudska
prava.
3. Država se smatra kao izraz individualne volje pojedinca.

 Ovde nailazimo na mišljenja raznih teoretičara. (Hobs, Lok, Kant, Ruso)

Hobs kaže da je država ustanovljena kad se izvesno mnoštvo ljudi usaglasi većinom glasova da preda
nekom čoveku ili skupu ljudi pravo da predstavlja ličnost svakog od njih. Po njemu suveren koji vlast crpi
iz pristanka onih kojima se vlada ne može nikad biti kažnjen od svojih podanika.
Lok kaže da suština individualnog pristanka na osnivanje političke zajednice leži upravo u tome što se tim
činom povlače granice do kojih država može legitimno da rasprostire vlast. Pojedinac ne gubi prirodna
prava, ako to vlast ne poštuje, postoji pravo na otpor.
Kant smatra da prelaskom iz preddržavnog u gradjansko stanje pojedinac ne žrtvuje svoju slobodu već
divlju, nezakonitu slobodu zamenjuje zakonitom zavisnošću.
Ruso kaže da je čovek u preddržavnom stanju bio Slobodan, u gradjanskom to nije. Kaže da je čovek
rodjen slobodan a svuda je u okovima. Po njemu, zakonodavnu vlast pripada narodu, jer samo tako
zakoni mogu biti izraz OPŠTE VOLJE.

19. LEGITIMNOST DRŽAVNE VLASTI

Vlast je LEGITIMNA ako se ispune tri uslova:

1. Stečena je I vrši se prema unapred utvrdjenim pravilima-LEGALNOST.
2. Pomenuta pravila se opravdavaju prema društveno prihvaćenim shvatanjima o valjanom titulusu
I ispravnim ciljevima I standardnima vršenja vlasti- NORMATIVNO OPRAVDANJE.
3. Politička vlast je kao takva priznata na osnovu izričitog pristanka naroda- LEGITIMIZACIJA

LEGALNOST
- Legalnost se ispoljava u unapred propisanim pravilima sticanja I vršenja vlasti. Legalnost je
nužan ali ne I dovoljan uslov da bi jedna politička vlast bila legitimna. Princip legalnosti se u
liberalnom demokratskom društvu javlja u formi ustavne vladavine prava.
NORMATIVNO OPRAVDANJE
- ustanovljenih pravila I vršenja vlasti zasnovano je na dominantnom uverenju o ispravnom
titulusu državne vlasti. Nekada je bio potreban blagosalov crkvenog poglavara, danas se smatra
da je titulus zasnovan na pristanku onih kojima se vlada.
- Ranije su minimalni ciljevi vladavine bili odbrana od spoljašnjeg neprijatelja I elementarni uslovi
preživljavanja, danas je to mnogo više prošireno.
LEGITIMIZACIJA
- Politička vlast je legitimna ako se legitimizuje činom izričitog pristanka ili naknadnim aktom
potčinjavanja.
- Legitimizacija se postiže priznanjem od drugih legitimnih vlasti.
- Kod nas je npr. akt legitimizacije pristanak dat na izborima. Zato legitimitet slabi pri slaboj
izlaznosti gradjana na izbore. Neslaganje sa politikom nosilaca vlasti može se iskazati putem
protesta, štrajkova I sl.
- Tu je I pojam gradjanske neposlušnosti koji obuhvata: svestan ćin, komunikativan čin, javan čin I
nenasilan akt.

20. POJAM DRŽAVNE ORGANIZACIJE I BIROKRATIJE

Državna organizacija je trajnija struktura uredjenih odnosa izmedju zasebnih državnih organa, koji
redovno I trajno vrše poverene im poslove, zahvaljujući stručnim kvalifikacijama kojima raspolažu.
Za uspostavljanje državne organizacije odlučujući značaj ima uspostavljanje sistema dežavnog
činovništva- BIROKRATIJE.

BIROKRATIJA- je činovnički aparat jedne države koji teži da sve poslove resave kruto, formalistički,
primenjivajući zakonske propise.
Veber tvrdi da je birokratija obeležje moderne države I on vidi nekoliko bitnih obeležja birokratije:
1. Moderna država je pravna organizacija, pa se odnosi izmedju organa uredjuju unapred donetim
pravnim normama.
2. Postojanje hijerarhijskih odnosa.
3. Rad birokratije se obavlja u formi pisanih dokumenata I akata
4. Pun radni angažman činovnika
5. Činovnici svoju službu vrše putem opštih pravnih pravila.
DANAS birokratija ima negativnu konotaciju (drskost, površnost I formalizam)

21. DRŽAVNA SLUŽBENA LICA I DRŽAVNI ORGANI

Činovnici, državna službena lica moraju steći odredjen stepen obrazovanja I kvalifikacija za vršenje te
funkcije. Oni tu službu obavljaju kao stalan posao, koji im predstavlja osnovni izvor prihoda.
Drugu kategoriju predstavljaju lica koju tu službu obavljaju povremeno ili privremeno, to su poslanici,
sudije Ustavnog suda Republike Srbije, savetnici u ministarstvima itd.

Državni organi su sastavljeni od državnih službenih lica I deluju posredstvom tih lica.
Pravom je odredjen njihov delokrug-nadležnost. Razlikujemo stvarnu I mesnu, a katkad I funkcionalnu
nadležnost organa.

Ustavom su utvrđeni najvažniji državni organi, poput parlamenta, vlade I oni stalni, a najveći broj
državnih organa se uspostavlja zakonima I nižim pravnim aktima.
NADLEŽNOST- pravna obaveza I pravno ovlašćenje organa da vrši određene poslove:
a) STVARNA- odredjena s obzirom na prirodu državnog posla koji se obavlja. U tom smislu se
razlikuje delokrug skupštine s jedne strane a sudova sa druge.
b) MESNA- Vrši se na odredjenim delovima teritorije jedne države.
c) FUNKCIONALNA- odnosi se na višestepenost sudstva, odnosno na garantovano pravo svakog lica
na žalbu ili drugo pravno sredstvo višoj sudskoj instanci.

Nakon što su poslovi, dakle, podeljeni na različite državne organe, oni se sada, putem načela hijerarhije,
ponovo vežu u celinu.
a) Nadređeni postavljaju podredjene na radna mesta
b) Nadređeni zapovedaju podređenima da nešto čine ili ne čine
c) Nadređeni nadziru da li podređeni izvršavaju svoje dužnosti
d) Nadređeni pozivaju na odgovornost I kažnjavaju podređene zbog neizvršenja dužnosti

Načelo hijerarhije je najblaže izmedju 3 grane vlasti, jer je njihov odnos uređen po principu podele vlasti
I sistema međusobne kontrole. Jasnije je izraženo u odnosima između državnih službenih lica u istom
državnom organu.

Kelzen- ono što jednu osobu čini državnim službenim licem jesu pravne norme na osnovu kojih se tom
licu uračunava svojstvo državnog službenog lica a njegovoj radnji uračunava svojstvo državne radnje.
 22. TRI GRANE VLASTI

Najznačajnija podela je na ZAKONODAVSTVO, EGZEKUTIVU I SUDSTVO.

ZAKONODAVSTVO
Zakonodavna delatnost je svesna, voljna I planska aktivnost donošenja zakona kao opštih pravnih akata,
kojima se uređuje život u političkoj zajednici. Nju danas vrši parlament, kao predstavničko telo građana u
kojem je izraženo načelo narodnog suvereniteta.
Iako su danas zakoni najznačajniji izvor prava, kroz istoriju, najznačajniji obliku kojem su se javljala
pravna pravila bilo je običajno pravo, odnosno, u Engleskoj, common law, sačinjeno od sudskih odluka.
Savremena zakonodavna delatnost nije isto što I pojava pravnih aparata koji se nazivaju zakoni. Postoje
mišljenja da takvi zakoni ne postavljaju opšta pravila, već se bave pojedinačnim slučajevima.
Parlament je idealna slika predstavničkog tela gde se predstavnici zajednice sastavljaju da ustanove
zajedničke mere, nakon 18. Veka zakonodavstvo je neizbežno povereno parlamentu.

EGZEKUTIVA
Osnovna delatnost egzekutive se sastoji u izvršavanju I primeni opštih pravila stvorenih delovanjem
zakonodavstva.
Sastoji se od izvršno političke I upravne delatnosti egzekutive.
Izvršnopolitička vlast se vezuje za šefa države I vladu. Prvi organ je gotovo uvek inokosan, dok je vlada
sačinjena od premijera I ministara.
U američkom modelu predsednik republike je istovremeno I šef vlade I on postavlja sve državne
sekretare I upravlja radom egzekutive.
U parlamentarnom sistemu vlasti, šef države I šef vlade su različiti organi, prvi predlaže drugoga a
parlament ima konačnu reč.

Što se upravnog dela tiče, državna uprava je najglomaznija I tu spade najveći broj državnih organa I
državnih službenika.
Vršenje uoravne delatnosti se ogleda u donošenju pojedinačnih pravnih akatau konkretnim slučajevima,
preduzimanju materijalnih radnji i izvršavanju zakona, podzakonskih akata I sudskih odluka.
Nadzor nad upravom vrši parlament, vlada, tužilaštvo, redovni I ustavni sud kao I poverenik za
informacije od javnog značaja I zaštitu podataka ličnosti.

SUDSTVO
Sudije moraju da donose odluke zasnovane na zakonu, bez ičijeg uplitanja.
Aristotel kaže ići sudiji znači isći pravdi.
Sudije moraju samostalno, nepristrasno da deluju I da povremeno donose odluke o pojedinačnim
slučajevima , primenjivajući unapred propisana opšta pravila.
Pritom, treba zabraniti da akteri uzimaju pravdu u svoje ruke, I to se mora poveriti sudovima.
Institut samopomoći nije potpuno iščezao, ali je tačno propisano pod kojim uslovima se može koristiti.

Složenost sporova iziskuje ne samo veći broj sudova, već I da neki sudovi budu specijalizovani za
određene sporove. Kod nas se razlikuju sudovi opšte nadležnosti (osnovni, viši, apelacioni I Vrhovni
kasacioni) I posebne nadležnosti ( privredni, privredni apelacioni prekršajni, Viši prekršajni I upravni),
dok posebnu delatnost ima USTAVNI SUD REPUBLIKE SRBIJE.

Nezavisnost sudstva se ostvaruje kroz stalnost sudija.

 23. NEZAVISNA REGULATORNA TELA KAO ČETVRTA GRANA VLASTI

Regulatorna tela su ona tela na koja je zakonom preneto javno ovlašćenje da u izvesnoj sferi kreira
društvenu politiku u skladu sa zakonom ustanovljenim ciljevima. U tim telima se združuju f-je izvršno
političke vlasti, tj. donošenje opštih podzakonskih akata, upravne I sudske.
Na primer, agencije osnovane posle Velike ekonomske krize sa zadatkom da saniraju štetu.
Takva tela nisu direktno izabrana od strane građana, niti njihovim radom upravljaju neki drugi državni
organi.
Regulatorna tela javnu vlast treba da vrše na legitiman način ako zadovoljavaju dva kriterijuma.
1. Rad im mora biti zasnovan na obrazloženim odlukama I javan.
2. Odgovornost na osnovu rezultata, odnosno opravdanost ciljeva
Bitno je da ova tela ne budu produžena ruka izvršne vlasti, štaviše, neka od njih postoje da bi
kontrolisala izvršnu vlast. Npr. agencija za borbu protiv korupcije. Naročito se ne smeju osnivati ova
tela da bi se zaposlili partijski kadrovi svake partije koja dodje na vlast, što je kod nas slučaj.

24. DRŽAVA-NACIJA, NACIJA DRŽAVA I NACIONALNA DRŽAVA

Državu ne čini skup bilo kakvih pojedinaca, već ona predstavlja zajednicu ljudi koji u njoj žive.
To potvrđuje liberalno demokratska teorija o opravdanju države- teorija društvenog ugovora.

Termin moderne države je je usko povezan sa terminima nacije I naroda.

Nacija kao termin javlja se u 14. I 15. veku na evropskim univerzitetima, da bi se označilo geografsko
poreklo studenata.
Reško je utvrditi jedinstvenu definiciju nacije I nacionalizma.
Moguće je najpre napraviti razliku izmedju definicija koje stavljaju naglasak na objektivne I subjektivne
kriterijume određenja nacija. Kao primer definicije prvog tipa jeste STALJINOVO ODREĐENJE NACIJE:
Nacija je istorijski formirana stabilna zajednica ljudi ponikla na bazi zajednice jezika, teritorije,
ekonomskog života I psihičke konstitucije koja se ispoljava u zajednici kulture.
Suprotno toj definiciji je SETON VOTSONOVO uverenje:
Nacija postoji kada značajan broj ljudi u zajednici smatra za sebe da tvori naciju, ili se ponaša kao da ju
je stvorio.
Dakle, Staljin stavlja akcenat na zajedničkoj kulturi, jeziku, Seton Votson na volji jedne grupe ljudi da se
konstituiše kao zasebna nacionalna zajednica.
U čuvernom spisu ŠTA JE NACIJA, Renan kaže da postoji nešto uzvišenije od jezika, čovekova VOLJA.
Primer. Švajcarci koji se trude da budu ujedinjeni uprkos raznolikosti narečja.

Treba praviti razliku između GRAĐANSKOG KONCEPTA NACIJE I ETNIČKOG KONCEPTA NACIJE.
Građanski concept nacije podrazumeva da su svi građani države istovremeno I pripadnici nacije, nacija
kao država.
Etnički koncept nacije zahteva da pojedinac poseduje konstitutivna obeležja grupe, jezik, etničko
poreklo, veroispovest. Tamo gde je nastanak nacije prethodio stvaranju države, stvorene su
NACIONALNE DRŽAVE.
 25. MULTIKULTURALNO DRUŠTVO, MULTIKULTURALNA DRŽAVA

Još je Aristotel govoreći o bunama isticao da uzrok bune može biti I neistorodnost, sve dok se ljudi
različitih narodnosti ne slože.
Svaki uspešan osvajač je morao da poštuje neistorodnost svojih podanika I da svoju vladavinu zasniva na
principima tolerancije prema različitim narodnostima.
Tim putem pokoreni narodi bar u izvesnoj meri državu doživljavaju kao svoju.
Formiranjem nacija mnoge države su se susrele sa problemom multinacionalnosti. Mnogi su osećali kao
svoju državu svoju matičnu državu gde većinski žive pripadnici njihove nacije, a ne onu gde oni žive I gde
su manjina.
Nailazi se na veliki broj problema, jer u jednoj državi žive različiti ljudi, ne pričaju svi istim jezikom, nisu
svi iste verske pripadnosti. Medjutim, nije svaka država strogo izložena tim problemima. U
revolucionarnoj Francuskoj je samo polovina građana govorila francuski jezik. Smatralo se da sva
obeležja individualnog identiteta gradjana treba da ostanu u privatnoj sferi I da kao takva ne ulaze u
kriterijume za utvrđivanje pripadnosti naciji.
Francuska negira postojanje bilo kakvih manjina, jer su svi njeni građani Francuzi- politika slepa za
razlike.

Multikulturalizam se u sociološkom smislu odnosi na sociokulturnu različitost koja postoji u jednom

društvu. Kao politički program, on znači da su različitosti priznate u javnoj sferi I ugrađene u institucije
države. Na taj način se multikulturalno društvo transformiše u multikulturalnu državu.

26. FUNKCIJE DRŽAVE TOKOM ISTORIJE

Učenje o funkcijama države treba da odgovori koje ciljeve politička vlast treba da ostvari. Tu postoji
nekoliko opštih napomena-
1. Funkcije države I prava su istovetne
2. U svakom društvu državna vlast ima više različitih funkcija, koje mogu biti suprotstavljene
3. Funkcije države se u izvesnoj meri I menjaju u različitim istorijskim epohama

Generalne funkcije države je moguće sagledavati kroz prizmu njenog odnosa prema spoljnom svetu I
kroz njen odnos prema unutrašnjim konfliktnim potencijalima društva.
U tom smislu moguće je napraviti razliku izmedju DVA GENERALNA CILJA DRŽAVE-
a) Samodovoljnost (autarkija)- uvozi ono što nema, izvozi višak
b) Pozicioniranje u regionalnom ili globalnom okruženju- to je dugo ostvarivano ratovima.
Danas države teže da uspostave razne ciljeve kako bi popravile svoju poziciju,npr. jačanje
ekonomske moći, ostvarivanje efektivnog uticaja na odlučivanje o pitanjima od globalnog
značaja, generalno uvećavanje međunarodnog kredibiliteta.
Funkcije države je moguće sagledati I kroz prizmu njenog odnosa prema unutrašnjim konfliktnim
potencijalima društva- ako je moć neravnomerno raspoređena u jednom društvu rastu njegovi konfliktni
potencijali. Država je tokom istorije tim konfliktnim potencijalima upravljala tako što je monopol nad
sredstvima prinude stavljala u zaštitu interesa najmoćnijih slojeva društva.
Danas se od države očekuje da obavlja opšteprihvaćenu korisnu funkciju, npr. zabranjeno zapošljavanje
dece ispod 9 godina.
 27. MINIMALNA DRŽAVA

UČENJA O NAJVAŽNIJIM FUNKCIJAMA DRŽAVE

Pored takozvanih običnih, kao što su generalne funkcije države, postoje I neke specifične funkcije. Jedna
od osnovnih specifičnih specifičnih funkcija države je zaštita osnovnih prava I sloboda građana. Takvo
razumevanje osnovnih f-ja države naziva se teorijom minimalne države.

Minimalna država je država koja obavlja samo one funkcije koje se mogu opravdati- obezbeđivanje reda
I mira I zaštitu osnovnih, prevashodno NEGATIVNIH, individualnih prava I sloboda.
Negativne slobode su apstraktnije od Lokovih prirodnih prava iz društvenog ugovora (život, svojina I
sloboda), sloboda se smatra kao sloboda od nečega I sloboda da se nešto čini, odnosno, slobodan znači
neometan od drugih.
Kada se sloboda tako pojmi, jasno je da je osnovna funkcija države odbrana slobode u negativnom cilju-
odbijanju mešanja u lične stvari.
Osnovne ideje minimalne države po mišljenju raznih teoretičara su-
- da država treba da se uzdrži od svake brige za pozitivnu dobrobit građana;
- opravdana je samo država koja obavlja minimalne funkcije, a ako pokuša da obuhvati I neke druge
funkcije, kao npr. da se stara o socijalno najugroženijima, ona nije opravdana I porezi koje bi nametala za
održanje tih funkcija su jednaki prinudnom radu;

28. DRŽAVA BLAGOSTANJA

Pobornici države blagostanja smatraju da država mora da vrši I funkciju prerasporele društvenog
bogatstva da bi zaštitila socijalno najugroženije slojeve stanovništva.
Jelinek proširuje lična prava I kaže da pored negativnih prava, odnosno prava na život, kretanje, slobodu
savesti, govora, veroispovesti, postoji I status aktivnog građanstva, koji proizilazi iz članstva u jednoj
političkoj zajednici, odnosno, biračko pravo aktivno I pasivno, pravo na političko udruživanje itd.
Poslednji status koji Jelinek pominje je pozitivan status, status civitatis, socijalna I zdrastvena zaštita I
osiguranje, pravo na rad, obrazovanje, kulturu.
Pristalice ove države smatraju da država mora da povećava poreze najbogatijima, da bi zaštitila
najsiromašnije, dakle mora da interveniše u ekonomskoj sferi.
Sam razvitak statusa gradjanina je podrazumevao garanciju najpre građanskih, liberalnih prava, zatim
političkih, demokratskih I najzad socijalnih prava.

29. SEKURITIZACIJA DRŽAVE

Sekuritizacija označava ekstremnu politizaciju nekog pitanja I njegovo predstavljanje kao bezbednosnog
problema, koji nalaže vanredne mere države na njegovoj zaštiti.
Te vanredne mere ugrožavaju slobodu stanovnika, ali sloboda I mora da bude privremeno suspendovana
kada su ugrožene one institucije koje postoje da bi je na duge staze zaštitile. Reč je dakle o situacijama
kad je ugrožen opstanak same države, tj. stanje državne nužde. Ta situacija nalaže odstupanje od
redovnih političkih mera, u prvi plan izbija odbrambeno-bezbednosna funkcija države.
Ipak, još u Rimu se javilo uverenje da treba ograničiti vlast onog ko će delovati zarad spasa države, tako I
nastaje ustanova rimske diktature koja je ograničena na 6 meseci.
Savremena država ustavnim normama uredjuje stanje državne nužde, najveća ovlašćenja prelaze na
izvršnu vlast. Problem je u tome što je teško ustanoviti kada postoje uslovi za proglašavanje državne
nužde. U poslednje vreme je terorizam najčešći uzrok za sekuritizaciju.
 30. OBLICI VLADAVINE I OBLICI DRŽAVNE VLASTI

1. PREMA OBLIKU VLADAVINE, DRŽAVE JE MOGUĆE PODELITI NA MONARHIJE I REPUBLIKE

Ključni kriterijum za takvo razvrstavanje je:
a) Način dolaska na funkciju šefa države-
- Monarh dolazi naslednim putem, funkciju obavlja doživotno ili do abdikacije, pravno ili politički
je neodgovoran. Gotovo sve današnje monarhije su ustavne I parlamentarne što znači da su
ovlašćenja monarha ograničena ustavnim odredbama a zakonodavna vlast je na parlamentu.
Otuda izreka- KRALJ VLADA ALI NE UPRAVLJA.
- U REPUBLICI, šef države na funkciju dolazi izbornim putem, bilo neposredno bilo od strane
parlamenta. Izuzetak je američki sistem gde građani biraju elektore a elektorsko telo vrši izbor
šefa države.
b) Vremenski period u kom obavlja tu funkciju-
- Monarh doživotno
- Predsednik ima ograničen mandat, najviše dva puta uzastopno.

2. OBLICI DRŽAVNE VLASTI- Monteskje kaže da bi sve bilo izgubljeno ako bi isti čovek ili isto telo
obavljalo sve tri grane vlasti.
Največi broj država usvaja sistem podele vlasti, gde ni u jednom tipu ovih sistema vlast nije do
kraja podeljena, već one medjusobno utiču jedna na drugu.
a) Parlamentarni model-
- BRITANSKI MODEL
- Vlada je odgovorna parlamentu, parlament joj može izglasati nepoverenje
- Šef države na predlog vlade može da raspusti parlament I raspiše nove izbore
- Vlada je ovlašćena na zakonodavnu inicijativu.
b) Predsednički model-
- Ustanovljen ustavom SAD-a iz 1787.
- Predsednik je šef izvršne vlasti, on postavlja državne sekretare koji čine administraciju, kao I sve
niže upravne organe
- Nema vlade
- Kongres vrši zakonodavnu vlast
- Predsednik nema zakonodavnu inicijativu niti može raspustiti kongres
- Predsednik nema pravo veta na izglasane zakone
- Kongres u slučaju optužbe za protiv ustavna dela vodi postupak utvrđivanja odgovornosti
predsednika (impičment)
c) Mešoviti model-
- Vezuje se za francuski ustav 5. Republike iz 1958.
 Predsednika biraju neposredno građani
 Predsednik raspolaže značajnim ovlašćenjima
 Nasuprot njemu stoje predsednik vlade I ministri, koji vrše izvršnu vlast
Dakle, podela izvršne vlasti izmedju predsednika I predsednika vlade.
KOHABICIJA se javlja kada su ove dve ličnosti iz različitih političkih stranaka.

SRPSKI USTAV IZ 1990. I 2006. USVJAJU POLU-PREDSEDNIČKI MODEL PODELE VLASTI.

Postoje države sa relativnim jedinstvom vlasti. (skupštinski model)- Švajcarska. Ključni organ
zakonodavno telo, odnosno skupština koja imenuje 7 članova izvršnog organa Saveznog saveta na period
od 4 godine. Svaki član saveta upravlja jednom granom uprave.
 31. OBLICI DRŽAVNOG UREĐENJA-

S obzirom na oblik državnog uređenja države se dele na -

PROSTE (UNITARNE) I SLOŽENE (FEDERACIJE)
Kao treći oblik, na prelazu izmedju ova dva navodi se REGIONALNA DRŽAVA.
Kriterijum je broj državnih organizacija, odnosno aparata zakonodavne, izvršne I sudske vlasti unutar
jedne iste države.

UNITARNA DRŽAVA
 Je ona u kojoj postoji samo jedna organizacija državne vlasti na datoj teritoriji.
 Može biti više ili manje centralizovana ili decentralizovana.
 Njeni elementi su:
 Da se sprovodi u određenim teritorijalnim jedinicama
 Da se zakonom, ređe ustavom, određuju izvesni državni poslovi koji se poveravaju u nadležnost
lokalne zajednice
 Da su u vršenju te nadležnosti lokalni organi samostalni
 Da obrazuju sopstvene organe demokratskim putem
 Da imaju vlastite izvore prihoda
 Da centralni organi vrše nadzor lokalnih organa

FEDERALIZAM je državno uređenje u kome u okviru jedinstvene države postoje teritorijalne celine-
federalne jedinice, sa izuzetno visokim stepenom samostalnosti, koji ih približava državi.
Na dva nivoa postoje zakonodavni, izvršni I sudski organi.
Federalizam nije isto što I federacija.
Bitne odlike federalnih država-
 Dve kategorije političko-teritorijalnih jedinica ( federacije I federalnih jedinica)
 Pisani ustav
 Ustavna raspodela nadležnosti na dva nivoa vlasti
 Postojanje posebnih organa svake federalne jedinice I njihove samostalnosti
 Neophodna je savezna lojalnost
 Nema prava nulifikacije (pravo da se ne primene odluke koje nisu u njihovom interesu)
 Nema prava na jednostranu secesiju

REGIONALNA DRŽAVA
 Na primer ŠPANIJA, kao sistem autonomnihh teritorijalnih zajednica, gde regioni uživaju široku
autonomiju u svim bitnim oblastima.
 Ne uživaju sve autonomne zajednice isti stepen samostalnosti.
 Ima mišljenja da je ovo samo prelazak ka federaciji, kao u slučaju Belgije.
 32. DEMOKRATIJA- ANTIČKA I MODERNA

Demokratija je vladavina naroda, počiva na moralnim vrednostima slobode I jednakosti.

ANTIČKA
Današnje poimanje slobode nema veze sa antičkim poimanjem, gde se sloboda poistovećivala sa
učešćem u kolektivnom vršenju vlasti. Oni koji su bili slobodni građani a nisu se bavili javnim poslovima
nazivali su se idiots. Bavljenje javnim poslovima nije bila samo privilegija slobodnog građanina nego I
dužnost.
Jednakost je tumačena kao jednaka sposobnost svakog slobodnog građanina da obavlja ključne državne
funkcije.
Pored učešća u radu skupštine, svaki Slobodan građanin je žrebom, odnosno kockom preuzimao
jednogodišnju službu u nekom upravnom ili sudskom državnom telu.
Ovakvu jednakost u Atini je dodatno ojačavala institucija ostrakizma, odnosno progonstva lica koja su se
isticala zbog izuzetnih ljudskih I državnih kvaliteta, čime su narušavali jednakost.
Pojam građanina u Atini je bio zasnovan na idejiisključivanja (ekskluzivni koncept), a ne na ideji
inkluzivnog koncepta različitih slojeva stanovništva.
Isključeni su bili robovi, žene I stranci, koji su čak morali da plaćaju I poseban porez da bi imali jednog
atinskog građanina za zaštitnika.

MODERNA
U modernom društvu, sloboda se meri privatnošću pojedinca, tj. nemešanjem države u život individue.
Jednakost se posmatra kao suprotnost feudalnom režimu povlastica, u kojem su neka lica samim
rođenjem uživala veća prava nego neka druga.
Ona predstavlja JEDNAKOST ŠANSI, koja se omogućava svakom pripadniku zajednice.
U klasičnoj liberalnoj doktrini, granica naše slobode je granica nenarušavanja slobode drugih.
Liberalizam, kao politička doktrina o prirodnim I neotuđivim pravima čoveka I građanina i demokratije,
političkog poretka gde vlast pripada narodu, nisu se susreli glatko.
Problem je u tome što liberalizam uvek vidi neophodnost ograničenja vlasti, a demokratija kaže da je
vlast naroda neograničena.
“Očevi osnivači” u Americi su bili protivnici “ciste demokratije” I zalagali su se za republiku tj.
predstavničku vladu u kojoj se vlast prenosi na mali broj ljudi koji su izabrali ostali građani.

I pored napetosti između liberalizma I demokratije, liberalna doktrina je odlučujuće uticala na izgled
savremene predstavničke demokratije.
Liberalna demokratija je otuda sinonim za ustavnu demokratiju- demokratski poredak, ograničen
ustavnim pravilima.

Postaju nejasne granice izmedju demokratskog oblika upravljanja I liberalne sadržine ustavnog poretka,
jer uobičajeni pojam demokratije mora da sadrži liberalni sastojak poput ustavnih garancija slobode
savesti, govora, štampe, a naročito slobode udruživanja. Baš zato boljševička narodna demokratija, nikad
nije bila prava demokratija.
 33. NEPOSREDNA I PREDSTAVNIČKA DEMOKRATIJA

U Antičko doba, demokratska vladavina je vršena neposredno od strane slobodnih građana. Sama
veličina modern države diktirala je promenu karaktera demokratske vladavine, pa umesto neposrednog
vršenja vlasti od strane naroda, koje ne bi bilo faktički moguće, usvojen je model predstavničke
demokratije. On svakako ne isključuje referendum ili narodnu inicijativu.
Dometi predstavničke demokratije odlučujuće zavise od prirode odnosa koji se uspostavlja između
građana I njihovih predstavnika. Savremeni parlamentarizam počiva na teoriji slobodnog mandata
poslanika. O prirodi zastupništva postoje 2 shvatanja-
A) Teorija imperativnog mandata-
poslanici moraju da slede volju onih koji su ih izabrali. Nazivaju se delegatima. Nemaju nikakvu
slobodu u delovanju.
B) Teorija slobodnog mandata:
o Da izabrani predstavnik zastupa narod kao celinu
o Da je on nevezan bilo čijim direktnim nalozima
Predstavnici sa slobodnim mandatom se nazivaju poslanicima.

Razvitak parlamentarizma staviće u prvi plan političke partije. Bez višestranačja je predstavnička
demokratija nezamisliva. Da bi politički sistem uistinu bio demokratski, mora postojati politički
pluralizam, različiti pogledi političkih stranaka na razna pitanja.
Za sticanje poslaničke f-je, poslanici mogu da zahvale pre svega političkim partijama.

Izborni sistem se svodi na to da se raspodela poslaničkih mandata vrši prema broju osvojenih glasova na
izborima. POSTOJE VEČINSKI I PROPORCIONALNI IZBORNI SISTEMI.
Većinski favorizuje velike partije I dovodi do situacije da često stranka koja ima malo manje od 50%
glasova na izborima ima večinu u parlamentu.
Npr. 1990. Većinski sistem je doveo do toga da SPS sa 45,8% glasova ima 77,6% mandata u skupštini,
dok SPO sa 15,7% dobio 7,2% mandata.

Proporcijalni broj osvojenih mandata vernije odražava procenat dobijenih glasova na izborima. Mana
vodi formiranju koalicionih vlada, zbog većeg broja stranaka u parlamentu.

Ono što ograničava vladavinu većine I štiti od tiranije iste jesu norme ustava I obavezujućih
međunarodnih ugovora, koji garantuju osnovna prava I slobode u koje se ne sme zadirati, a drugi
kontrolor jeste opozicija.
Osnovna dužnost opozicije je da kritikuje vladu I pokušava da je obori.
Javnostna raspolaganju ima proteste, peticije, demonstracije, građansku neposlušnost.

Od istrumenata neposredne demokratije, najzastupljeniji su:

Referendum- neposredno izjašnjavanje građana za ili protiv neke predložene mere
Narodna inicijativa- Predlaganje parlamentu promenu ili donošenje zakona.
Ako inicijativa nije prihvaćena u parlamentu pristupa se referendum.

Povoljni uslovi za stabilnu demokratiju-

 Da državni službenici ne primenjuju instrumente nasilja pri vršenju vlasti
 Da su konflikti u društvu na tolerantnom nivou
 Da su strani uticaj I kontrola zanemarljivi u odnosu na stabilnost demokratije
 34. AUTOKRATIJA- TIRANIJA I AUTORITARNI TRŽIMI

Tiranija je neograničena vlast jednog čoveka koja se oslanja na zastrašivanje I silu. Oni nad kojima se
vlada su potčinjeni tiranskoj vlasti I ne mogu se nazivati građanima u pravom smislu te reči već
podanicima. Aristotel je klasifikovao 3 tehnike tiranske vlasti-
1) Cilj je da se podanici učine poniznim
2) Cilj je da se među podanike poseje međusobno nepoverenje I tako učvrsti vlast
3) Cilj je da se podanici oslabee I da im se oduzme svaka mogućnost da nešto preduzmu, uklanjaju
se istaknuti ljudi itd.
Ovakav oblik vladavine nije zasnovan na sistemu zakona.
Podanici se plaše tiranina ali I obrnuto zbog tiranoubistva.

U novijoj istoriji javljaju se I drugi oblici nedemokratskih režima. Najveći broj se svrstava u autoritativne
režime. Oni su na pola puta između demokratije I totalitarizma. Razlikuje se od toga jer ovde režimi ne
počivaju na razrađenoj ideologiji.
Odlike autoritarnih režima-
 Vlast u rukama manjine
 Nema odgovornosti prema narodu
 Nema istinske opozicije čak I kad je višepartijski sistem
 Promena vlasti je rezultat prisile
 Nema sistemskog I masovnog terora
Pored autoritativnih rezima javlja se SULTANIZAM. Primer je Severna Koreja pod Kim Il Sungom I
naslednicima. Odlikuje ga konstantan uticaj vlastodršca u svim pitanjima.

35. TOTALITARIZAM

Totalitarna država ide ka ukidanju slobode pa čak I ljudske individualnosti uopšte, što je razlikuje od
tiranije, gde je cilj samo ukidanje slobode.
Totalitarni režimi su antiindividualistički I prihvataju pojedinca samo do one mere do koje se njihovi
interesi poklapaju sa interesima države.
Nužna obeležja totalitarnog režima-
a) Zvanična ideologija
b) Masovna vladajuća partija
c) Vlast koja je koncentrisana u rukama vođe
Teži se ka ostvarivanju totalne moći!
Totalitarna ideologija je isključiva za sve a totalitarna država je dogmatska.
Svako ko misli drugačije smatra se neprijateljem!
Totalitarna država je država mase, koja se zasniva na teroru, agresivnoj političkoj propaganda I aktivizmu
masa.

36. ODNOS DRŽAVE I PRAVA

Ta povezanost je istorijska- država I pravo nastaju otprilike u isto vreme, u doba prelaska iz prvobitnih
plemenskih, srodničkih zajednica ka organizovanoj političkoj zajednici, jer se javila potreba za
racionalnim normativnim sistemom I za organizacijom kakva je država, koja će taj sistem održavati na
snazi, a zajednicu na okupu.
Imaju zajednički cilj.
Država stvara pravo I država primenjuje pravo, mada su kroz istoriju postojali razni stvaraoci prava. Od
pojave ideje suverenosti, država postaje zakonodavac I ona donosi opšte norme ali I pojedinačne norme
između određenih pravnih subjekata.
Država nije neposredno donela sve norme, ali ona može da ovlasti neku organizaciju da donese normu,
ili već postojećoj društvenoj normi da pridoda sankciju I tako je učini delom prava.
Ceo korpus nedržavnih pravnih organizacija naziva se DRUŠTVENO PRAVO.

Primena prava znači ponašanje pravnih subjekata u skladu sa pravnim normama. Uloga države u
prinudnoj primeni prava je nezaobilazna.

Što se tiče uticaja prava na državu, postoje najmanje tri važne tačke-
1. Pravo pretvara državu u pravnu organizaciju
2. Pravo omogućava funkcionisanje države
3. Pravo postavlja granice državnoj vlasti

37. ISTORIJA IDEJE PRAVNE DRŽAVE

Ključna politička dilemma još od antičkog doba bila je: da li je bolja vladavina ljudi ili vladavina zakona?
PRAVNA DRŽAVA je nastala kao ideja onih koji su mislili da je bolja vladavina zakona.

Platon u Zakonima I Aristotel u Politici odlučno osuđuju pogubne posledice anarhije.

Tomas Hobs anarhiju naziva prirodnim stanjem, gde su svi u stalnom ratu protiv svih.
Rešenje vide u uspostavljanju političke vlasti.
Ipak, od anarhije, ništa nije bolja tiranija.
Da bi se rešili anarhije a izbegla tiranija, Platon I Aristotel smatraju da je neophodna vladavina zakona.
Platon navodi da su svi ljudi grešni, pristrasni I slabi I da je zato vladavina zakona bolja od vladavine
naroda. Slično smatra I Aristotel. On dodaje da zakoni moraju biti produkt razuma.
Ideju pravne države započeo je Kant svojim gledištem o pravu kao sredstvu za očuvanje ljudske slobode,
pri čemu je osnovna svrha države da garantuje ostvarenje takvog prava.

Legitimna je jedino država koja počiva na faktičkom zakonodavstvu naroda, jer narod daje pristanak da
živi po tim zakonima, dakle, država u kojoj važi princip većine.
Naša sloboda treba da se potčini opštem zakonu, za koji je pojedinac dao saglasnost. To jeste prinuda, ali
nije ukidanje slobode kao u slučaju samovolje.

Načela pravne države-

1. Zakonitost rada uprave
2. Načelo podele vlasti (nezavisna sudska vlast)
3. Načelo sudske zaštite prava I sloboda
4. Određena svojstva zakona (opštost, određenost, javnost)
5. Načelo da nema kažnjivog dela ni kazne bez zakonske norme
6. Politički poredak predstavničke demokratije
7. Načelo ograničenja državne suverenosti međunarodnim standardom zaštite ljudskih prava

Pravna država ima tri lica- ZAKONSKA, KONSTITUCIONALNA I SUDSKA

 37a. PRAVNA DRŽAVA KAO ZAKONSKA DRŽAVA

U pravnoj državi su svi akti I odluke državnih organa donete u skladu sa pravnim normama- princip
zakonitosti.
Zakonitost u širem značenju znači usklađenost sa zakonom (kao najvišim pravnim aktom)
Zakonitost u užem smislu znači da svi pravni akti manje pravne snage moraju biti doneti na osnovu akata
veće pravne snage.
Zakonitost podrazumeva I sveobuhvatan sistem pravnih normi, koje su trajno, jednoobrazno pravilo.
Njih donose predstavnički organi, a izvršna vlast je dužna da ih se pridržava.

Suprotnost je policijska država- država samovolje I pravom neograničene izvršne vlasti.

Pravna država zamenjuje nepredvidljivost I nesigurnost koja vlada u policijskoj državi.

Da bi država bila zakonska (I pravna) zakoni moraju biti: opšta pravila, javni (dostupni svima na koje se
odnose), jasni, prospektivni, moraju se primenjivati prema svima- bitna doslednost (čak I prema
donosiocima)

38. PRAVNA DRŽAVA KAO KONSTITUCIONALNA DRŽAVA

U srži pravne države kao konstitucionalne države je PRINCIP USTAVNOSTI.

Princip ustavnosti postavlja kriterijume za ograničenje zakonodavde vlasti prilikom donošenja zakona,
kao I kontrole sadržine donetih zakona.
Zakoni ne smeju ugrožavati slobodu ljudi, koju Kant navodi kao svrhu države.
Da bi se zakonodavna vlast ograničila neophodno je postojanje ustavnih normi, koje su iznad običnih
zakona, koje zakonodavac lako menja, I koja zahtevaju posebnu proceduru za izmenu.

Najvažnije ustavne norme su one kojima se utvrđuju osnovna ljudska prava I slobode. Teorija pravne
države, dakle, raskida sa shvatanjem zakona kao zapovesti suverena I smešta ga u okvire umne
vladavine, gde su garantovana ljudska prava I slobode, u koje država ne sme da se meša.
To su lična sloboda, sloboda savesti, religije, mišljenja I izražavanja, javnog okupljanja, pravo svojine,
jednakost pred zakonom, pravo glasa ali I moderna socijalna prava poput prava na rad, štrajk, socijalnu I
zdrastvenu zaštitu, obrazovanje itd.

39. PRAVNA DRŽAVA KAO SUDSKA DRŽAVA

Da bi pravna država funkcionisala kao zakonska I konstitucionalna, akti I odluke državnih organa mogu
biti pod kontrolom. Tu kontrolu obavljaju sudovi.
Sudska država deluje na dva osnovna načina-
1. Sudovi kontrolišu zakonitost pojedinačnih odluka organa izvršne vlasti
2. Sudovi kontrolišu ustavnost zakona I drugih opštih akata
Da bi sudovi mogli da kontrolišu zakonitost akata izvršne vlasti ili uprave neophodna je personalna
nezavisnot- zakonom garantovana stalnost I nepokretnost sudija.
Sudije treba da budu birane isključivo na osnovu profesionalnih I moralnih kvaliteta, pa ih zato ne biraju
građani. Mandat im mora biti neograničen.
Organizaciona nezavisnost obuhvata principe u osnovi ideje podele vlasti, a to znači da sudsku vlast
treba da vrše posebni sudski organi I druge dve dve grane vlasti ne treba na njih da utiču.

Sudovi se bave I ocenom ustavnosti koja ograničava zakonodavnu vlast. U sistemu specijalnizovanih
sudova tu funkciju obavlja ustavni sud. Dejstvo odluke ustavnog suda o neustavnosti deluje u svakom
slučaju I prema svima.

40. TRADICIONALNE I SAVREMENE IDEJE O GLOBALNOJ POLITIČKOJ ZAJEDNICI

U antičkoj Grčkoj se izučavao polis sve do pojave stoičke škole, koja polis zamenjuje kosmopolisom I
slave svet kao celinu. Njegov rad I zakonitost vide kao smisao I svrhu samoga Boga.
U osnovi svetskog polisa je prirodno pravo, kao univerzalno I jedinstveno.
Tako, Diogen iz Siope kaže, ja sam građanin sveta. Ipak stoici oštro kritikuju tradicionalni polis.

Od tada se kosmopolitizam koristi kao termin za ideologiju, ili pokret za univerzalnu zajednicu.
Kant u spisu VEČNI MIR kaže da je opšti mir moguć samo ako se uspostavi u opštem zakonskom obliku.
Taj okvir se zasniva na tri definitivna člana.
1.) Republikanski oblik upravljanja
2.) Federalizam slobodnih država na kom treba da se zasniva međunarodno pravo
3.) Pravo na hospitalitet svakog građanina sveta

Danas su Kantove ideje utkane u svetski poredak, putem univerzalnih ljudskih prava.
Takodje, danas je sveprisutna pojava globalizacije.
Političke odluke donete u jednom delu sveta ili od jedne ili grupe država odražavaju se na svet u celini,
mada ima izuzetaka poput afričkih zemalja.

Međutim, dolazi se do ideje da je svetska država opasno naivna ali se zalažu za izgradnju kosmopolitskih
oblika odlučivanja, koji će počivati na saglasnosti država. Ali, to je teško izvodljivo jer ima preveliki broj
građana koji bi trebalo da odlučuju, etnokulturna I istorijska različitost građana I slično.

41. EVROPSKA UNIJA- NI FEDERACIJA NI KONFEDERACIJA

Za Evropsku uniju se često kaže da je politički entitet svoje vrste. Razlikuje se I od federacije (savezne
države) I od konfederacije (saveza država).
Da bi shvatili zašto, moramo istaći najbitnije osobine federacije I konfederacije.

FEDERACIJA KONFEDERACIJA
 Nastaje na osnovu ustava - Nastaje na osnovu međ. ugovora
 Suverenost pripada saveznoj državi - Države članice zadržavaju suverenost
 Većinsko odlučivanje - Konsenzus, pravo veta
 Nema prava na nulifikaciju - Postoji pravo nulifikacije
 Nema prava na jednostranu secesiju - Postoji pravo na jednostranu secesiju

Što se tiče Evropske Unije, ona sadrži osobine I federacije I konfederacije.

 1) Pravno uređenje počiva na međunarodnim ugovorima ali su oni konstitucionalizovani
2) EU poznaje evropsko građanstvo
3) Države članice zadržavaju suverenost
4) Sistem većinskog odlučivanja
5) Postoji pravo na jednostranu secesiju
6) Pravo EU ima suprematiju u odnosu na nacionalno pravo država članica

41a) EU- PRAVNI SISTEM BEZ MONOPOLA FIZIČKE SILE

EU ne poseduje sopstvene institucije prinude. Ipak, najveći broj normi prava jeste prinudnog karaktera.
One predviđaju sankciju za neizvršenje ali iza njih ne stoji fizička prinuda.
Ipak, ovo pravo je efikasno. Njihova efikasnost je obezbeđena političkim pritiskom koji institucije EU vrše
na države-članice, dakle, suspenzija određenih prava koja za tu državu članicu proističu.
Evropski sud pravde igra bitnu ulogu u funkciji EU.

41b) EU- POLITIČKI SISTEM BEZ DEMOSA

EU nije država već politička zajednica odnosno politički sistem koji ima sve elemente potrebne da bude
takav sistem. Međutim, od 1992. javlja se pitanje demokratskog deficita Evrposke unije.
Demokratski politički sistem postoji tamo gde političke institucije svoju vlast crpe iz pristanka naroda.
Medjutim, ne postoji narod EU, već narodi država članica, samim tim su neki smatrali da sam status
građanina EU nije dovoljan da nadomesti nepostojanje demosa, bez kog nema demokratije.

I sam evropski parlament koji građani unije biraju neposredno na izborima nije predstavničko telo
suverenog evropskog naroda iz razloga što se ne bira po demokratskom principu- jedan čovek, jedan
glas, samim tim sve je manja izlaznost na izbore za evropski parlament.

Ipak, ne možemo poreći da su temeljna evropska načela ipak ugrađena u institucionalnu strukturu Unije.
 Načelo supsidijarnosti
 Načelo o demokratskoj participaciji građana
 Načelo transparentnosti rada
 Načelo demokratske odgovornosti

42. ELEMENTI PRAVA

Elementi ili aspekti prava su činioci ili svojstva koja u uspostavljanju pravnog fenomena učestvuju
ravnopravno, ali ne jednako I ne na isti način.
Tu spadaju:
Metapravni, normativni, materijalni, vrednosni I sistemski.

43. METAPRAVNI ELEMENT PRAVA

Metapravni element prava treba da odredi I izrazi poreklo pozitivnom pravu. On čini materijalni deo
prava, koji zajedno sa formalnim čini problemsku oblast izvora prava.
Medjutim, problem je podvesti, materijalnu I formalnu prirodu pod isti izraz.
Jedno je kada neko kaže “moram da platim dug jer je tako pravedno” a drugo kad neko kaže “moram da
platim dug jer je tako propisano”. U prvom slučaju pravda predstavlja temelj pravne obaveze a u drugom
prinuda.
Materijalni izvor prava je socijalno-istorijska mogućnost da se delatnošću stvori pozitivno pravo
određenog oblika I konkretne sadržine. Ukratko, materijalni izvor prava su kreativne snage prava, koje
daju sadržaj normama pozitivnog prava. Tu spadaju:
Pravda, moral, razum, pravna svest naroda, ljudska prava itd.

Vrednosni element
Smisao prava je da bude pravedno. Pored pravde, pravo ostvaruje I vrednosti poput slobode, mira, reda
I sigurnosti. Pravo sprečava nekontrolisanu upotrebu nasilja I pruža pravnu sigurnost.

Normativni element
Čak I laici najpre određuju pravo kao skup normi. Međutim nisu u pitanju samo pravne norme, već
postoje:
1) PRIRODNE NORME- Neprekršive, nepromenljive I nesankcionisane.
2) DRUŠTVENE NORME- Deluju na svest I volju, mogu se prekršiti I zato su sankcionisane.
Mogu biti-
a) Tehničke norme- one nalažu kakvi treba da budu odnosi ljudi prema prirodi da bi se izvukla
korist. Npr. pravila lečenja u medicine.
b) Društvene norme u užem smislu-
Prema stvaraocu-
a) Neorganizovano društvo- moda, pristojnost, takt, običaj, moral. Društvo ih sankcioniše.
b) Društvene organizacije- crkva, političke partije, sportska društva. Najsloženija I najmoćnija
društvena organizacija je država.

44. PRAVNA NORMA POJAM

Pravna norma je obavezno pravilo o ponašanju u društvu garantovano državnim autoritetom.

Pravne norme se formulišu logičkim postupkom per genus et differentiam. Viši rod kojem pravne norme
pripadaju su društvene norme.
Društvene norme u najširem značenju su sankcionisana pravila o ponašanju u društvu, tako da je
osnovna razlika izmedju pravnih I drugih društvenih normi to što njihovo izvršenje obezbeđuje država
svojim monopolom sile.

Hart, razlikuje dve vrste pravnih normi:

a) One koje predviđaju obaveze (zapovedne)
b) I one koje daju ovlašćenja (nezapovedne)

45. PRAVNA NORMA KAO ZAPOVEST

Pravna norma kao zapovest je intelektualno logičko-jezička tvorevina ovlašćenog subjekta, kojom se
izražava određena zapovest “treba” I na tak način se ljudsko ponašanje usmerava prema predviđenom
smislu.
Zapovest je izraz volje ili želje za usmeravanje ljudskog ponašanja.
Zapovedna forma može biti zapovest ali I ne mora, već može da se odnosi na molbu, savet, upozorenje,
preporuku, prekor ili zahtev.
Pravila sadržana u normama najčešće zahtevaju ponašanja koja su normalna, uobičajena, opšte
prihvaćena u naznačenim situacijama.
Pravna norma je zahtev upućen slobodnoj volji, što znači da uspeh u nameri da se iznudi poslušnost jeste
neizvestan.
PRAVNA NORMA NAM KAŽE KAKO NEŠTO TREBA DA BUDE.

46. PRAVNA NORMA KAO PRINUDNA NAREDBA

Pravna norma je upućena slobodnoj volji, zbog čega se može desiti da se nalozi ne izvršavaju (iz
individualnih I društvenih razloga)
Pravna norma se još određuje I kao sankcionisano pravilo, naredba pod pretnjom ili iznudljiva zapovest.
Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju sadrži mora biti određena sredstvom podesnim da
prinudi na poslušnost- sankcijom.
Usmeravanje ponašanja postiže se već pretnjom primene sankcije (nanošenje zla), ali ako to ne urodi
plodom, država će je ostvariti silom I tako iznuditi poslušnost, a ako I to nije moguće, kazniće prekršioca.

Sila ipak ne sme da bude temelj prava. Sankcija I prinuda kao bitne oznake norme osporavaju se iz dva
razloga:
1. NISU SVE PRAVNE NORME SNADBEVENE SANKCIJOM
a) Na primer, ustavne norme.
b) Nesankcionisane norme koje su takve iz više razloga-
 Priroda sadržine nekih normi isključuje mogućnost sankcije
 Priroda sadržine nekih normi upućuje na sankcije nekih dr. normi posredstvom čije
konkretizacije se štiti prvobitno označeno dobro ili interes
 Pravna politika ostavlja neke norme bez sankcije, previdom ili iz razloga koji smatra umesni
c) Norme univerzalnog međunarodnog prava I prava EU.
2. AKO SU ISPUNJENI SVI PREDVIĐENI USLOVI A SANKCIJA IPAK IZOSTANE.

47. STRUKTURA PRAVNE NORME

STRUKTURA PRAVNE NORME

ELEMENTI PRAVNE NORME:
1. NORMATIVNI: Dispozicija I sankcija
2. INDIKATIVNI: Pretpostavka dispozicije I pretpostavka sankcije

48. PRETPOSTAVKA DISPOZICIJE

Pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme u kojem se opisuju činjenice I okolnosti koje moraju
da postoje da bi za subjeta obaveze nastupila dužnost da se po dispoziciji ponaša a za ovlašćenog
subjekta pravo da zahteva da se obaveza izvrši.
Okolnosti I situacije koje dispozicija predpostavlja u sebi sadrži pravne činjenice.
Pravne činjenice su okolnosti I situacije opisane u pretpostavci za čije postojanje pravo vezujenastupanje
obaveze iz dispozicije odnosno nastanak, menjanje I prestanak pravnih odnosa.

Pravne činjenice- (obuhvataju dogadjaje I pravne radnje)

1. DOGAĐAJI- prirodni I društveni
 Prirodni su nezavisni od ljudske volje
  Društveni obuhvataju rat, demonstracije itd.
2. PRAVNE RADNJE- materijalne I psihičke ili radnje saglasne sa pravom I protivpravne

Pravne činjenice moraju biti precizno utvrđene, dokazane, verodostojne I nesumnjive.

DOKAZI SLUŽE UTVRĐIVANJU ISTINITOSTI.
Izuzetak su pretpostavke I fikcije.
a) Pretpostavke su pravne činjenice koje uobičajeno postoje ali ne mora da znači.
One se smatraju istinitim I bez dokazivanja. Dele se na oborive I neoborive.
Važna je PRETPOSTAVKA NEVINOSTI.
b) Fikcije- to su stanja ili okolnosti koje se smatraju za postojeće Iako je izvesno da ne postoje.
Npr. začeto dete se smatra rođenim ako je to u njegovom interesu.

49. POJAM DISPOZICIJE

Dispozicija je primarna, uslovna I relativna zapovest kojom se od obaveznog subjekta traži da prema
ovlašćenom subjektu u predviđenoj situaciji izvrši svoju obavezu.
Dispozicija se često poistovećuje sa pravnom normom.
Od obaveznog subjekta ona zahteva činjenje ili nečinjenje.
Tipičan primer obaveze koja zahteva nečinjenje je pravo službenosti.

Indikativni oblik dispozicije npr. Republika Srbija ima svoj grb, zastavu I himnu. To izgleda kao opis
izvesnih činjenica ali zapravo je zapovest jer je obaveze države da uspostavi pomenute simbole.
Eksplikativni iskazi kao sastavni deo dispozicije koriste se za definisanje pravnih pojmova, npr. šta su
pokretne stvari.

50. VRSTE DISPOZICIJA

Dispozicije mozemo da odredimo:

1. Obzirom na nacin na koji je normativni sadrzaj dispozicije formulisan, prema obliku-
naređujuće I zabranjujuće ali I upućujuće I ovlašćujuće.
2. Po stepenu slobode koji se nadležnim organima dopušta- intenzitet zapovesti.
3. Po tome da li sadrže opštu ili pojedinačnu zapovest

51. PRETPOSTAVKA SANKCIJE

Pretpostavka sankcije sadrži opis prekršaja dispozicije, odnosno sam delikt, kao uslov za izricanje I
primenu sankcije. Kao hipoteza sankcije označava se ponašanje suprotno od onog koje zapoveda
dispozicija.
Delikti mogu biti-
1. Krivično pravni: krivično delo koje obuhvata radnju I posledicu radnje
2. Građansko pravni: delatnost kojom se drugome nanosi šteta
3. Prekršaji: povreda javnog poretka
4. Kvazidelikti: bez namere da se nanese šteta
5. Medjunarodni
 52. POJAM I TIPOVI ODGOVORNOSTI

Pravna odgovornost je podložnost prekršioca dispozicije sankciji.

Samo subjekt obaveze koji u tom svojstvu obavezu ne izvrši, može biti odgovoran za učinjeno delo.
Postavlja se pitanje ko u pravu odgovara.
a) Odgovara subjekat koji je individualnom radnjom prekršio dispoziciju I izazvao zabranjenu
posledicu (individualna odgovornost)
b) Kolektiv kome izvršilac nedozvoljene radnje po nekom svojstvu pripada (kolektivna
odgovornost)
Pod kojim uslovima?
a) Ako je prekršilac dispozicije kriv (subjektivna odgovornost)
b) Ako postoji uzročna veza između radnje I štetne posledice, bez obzira na krivicu (objektivna
odgovornost)

53. INDIVIDUALNA I KOLEKTIVNA ODGOVORNOST

Individualna odgovornost

a) U krivičnom pravu, podložan sankciji će biti:

a.1) subjekat, jedan ili nekolicina (saizvršioci)
a.2) saučesnik

b) U građanskom pravu, odgovaraju:

b.1) subjekat koji je prouzrokovao štetnu posledicu
b.2) lica za koja zakon predviđa solidarnu odgovornost
b.3) lice koje je obavezno da nadoknadi štetu prouzrokovanu od str. Drugog

Vinost (krivica) je psihički odnos učinioca prema deliktu određenog kvaliteta I utoliko se razlikuje od
protivpravnosti.
Javlja se u obliku umišljaja I nehata.
a) Umišljaj je vrsta I stepen vinosti koji zahteva svesno I voljno preduzimanje radnje I ostvarivanje
posledice, što znači da je lice odgovorno ako je predvidelo I htelo štetnu posledicu I ako je nije
htelo ali je posledicu predvidelo I svojom radnjom izazvalo.
b) Nehat je oblik I stepen vinosti kojim se izražava svesno I voljno preduzimanje radnje I nemar u
pogledu posledice, što znači da je lice odgovorno ako je bilo svesno mogućnosti nastajanja
posledice ali se nadalo da neće nastupiti I ako nije bilo svesno nastupanja posledice ali jemoralo
biti brižljivo.
Nehat je lakši oblik vinosti koji se odnosi na nemar, nepažnju. Za umišljaj se uvek odgovara.

Kolektivna odgovornost
Po principu kolektivne I objektivne odgovornosti, sankciji je podložno pravno lice,za štetu koju pričine
njegovi organi, fizička lica.
Posebnu vrstu apsolutne odgovornosti predstavlja odgovornost za opasnu stvar (vlasnik cirkusa,
organizator sportskih takmičenja, vlasnik motornih vozila u pokretu) ili delatnost (nuklearma energija).
Za štetu nastalu od opasne stvari ili delatnosti, lice odgovara bez obzira nakrivicu.
Deliktna odgovornost je podobnost fizičkog lica za svesne radnje koje predstavljaju prekršaj za koje
pravo vezuje odgovornost.
54. SUBJEKTIVNA I OBJEKTIVNA ODGOVORNOST

Odgovornost zbog krivice (subjektivna odgovornost)

Osnovno je zakonsko pravilo da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je nadoknaditi je, ako ne dokaže
da je šteta nastala bez njegove krivice.
To je otud što naš zakon polazi od sistema pretpostavke krivice, sud pretpostavlja da je štetnik kriv, osim
ako štetnik ne dokaže suprotno.
Oblici krivice su namerna I nepažnja, odnosno, umišljaj I nehat.

a) Umišljaj je vrsta I stepen vinosti koji zahteva svesno I voljno preduzimanje radnje I ostvarivanje
posledice, što znači da je lice odgovorno ako je predvidelo I htelo štetnu posledicu I ako je nije htelo ali
je posledicu predvidelo I svojom radnjom izazvalo.
b) Nehat je oblik I stepen vinosti kojim se izražava svesno I voljno preduzimanje radnje I nemar u
pogledu posledice, što znači da je lice odgovorno ako je bilo svesno mogućnosti nastajanja posledice ali
se nadalo da neće nastupiti I ako nije bilo svesno nastupanja posledice ali jemoralo biti brižljivo.

Odgovornost zbog stvorenog rizika (objektivna odgovornost)

- Ako postoji uzročna veza između radnje I štetne posledice, bez obzira na krivicu.

Ovaj osnov je vezan za opasne stvari I opasne delatnosti. Imalac opasne stvari, odnosno lice koje obavlja
opasnu delatnost, odgovara za štetu koja proistekne iz upotrebe takve stvari, odnosno obavljanje takve
delatnosti, dužna je iako nije kriva za nastanak štete.

Ova lica se mogu osloboditi odgovornosti ako dokažu da uzrok nastanka štete u konkretnom slučaju ne
leži u upotrebi opasne stvari, odnosno u vršenju opasne delatnosti.

55. POJAM SANKCIJE

Sankcija je sredstvo kojim se utiče na poštovanje dispozicije.

Njen pojam se utvrđuje sa normativnog I sa materijalnog stanovišta.
One predstavljaju motiv za poštovanje norme, pod pretnjom oduzimanja materijalnog ili duhovnog
dobra.
Sankcije pravnih normi izvršava država svojim monopolom fizičke sile.

U normativnom smislu, sankcija je zapovest o ponašanju:

a) Prekršioca dispozicije
b) Državnom organu da izrekne I primeni sankciju
U materijalnom smislu, sankcije se odnose na:
a) Izricanje konkretne pojedinačne mere
b) Izvršenje mere
U normativnom smislu sankcija je sastavni deo norme, propis kojim se od prekršioca dispozicije zahteva
određena radnja I nalaže državnom organu da istraži uslove I izrekne sankciju, a ako je to potrebno,
nasilno primeni meru prema prekršiocu.

Materijalni smisao sankcije se ispoljava u izricanju predviđene sankcije za konkretan slučaj prekršaja
dispozicije I u primeni mere.
U krivičnom pravu, sankcija u materijalnom smislu se obično tiče državnih organa.
U građanskom pravu, sankcije se često ustanovljavaju voljom stranaka pa se ona sastoji u naknadi štete
neispunjenjem obaveze.

56. VRSTE SANKCIJA

Prema tome na koga ili na šta se odnosi:

1) Sankcije prema licima (fizičkim I pravnim)
2) Sankcije prema aktima (rušljivost I ništavost)
Prema cilju ili svrsi:
1) Retributivne
2) Restitutivne

Sankcije prema licima

U našem krivičnom zakonodavstvu, kazne su razvrstane u 3 grupe
1) Kazne- npr. kazna zatvora, novčana kazna, oduzimanje vozačke dozvole
2) Mere upozorenja- uslovna osuda I sudska opomena
3) Mere bezbednosti- u slučaju zavisnosti od alkohola ili opojnih droga, npr. psihijatrijsko lečenje
na slobodi, lečenje narkomana, alkoholičara, zabrana upravljanja motornim vozilom itd.

U gradjanskom pravu kazna se sastoji u naknadi prouzrokovane štete- stvarna šteta, emotivna vrednost I
izgubljena dobit.

Sankcije prema aktima

Akti podložni sankciji su neispravni, odnosno nezakoniti.
Sankcije prema aktima se sastoje u njihovom PONIŠTAVANJU. (rušljivost I ništavost)
1. Rušljivi pravni akti su relativno ništavi ili oborivi, oni proizvode pravne posledice ali se zbog nekih
nedostataka u predviđenom roku I na predlog zainteresovanog subjekta mogu poništiti.

U građanskom pravu rušljivost izazivaju mane volje - pretnja, prinuda, zabluda I prevara.
Rušljiv akt se proglašava nevažećim, a pravne posledice koje je on proizveo poništavaju se od početka,
kao da nije ni postojao.
U privatnom pravu, sankcija pogađa I tvorca pravnog akta odnosno lice koje je odgovorno za njegovu
neispravnost, jer ga lišava koristi ili dobitikoju je hteo tim aktom da postigne.

2. Ništavost je teža neispravnost pravnih akata. Dejstvo se poništava retroaktivno, vraćanjem u

pređašnje stanje. Postoje dva shvatanja, po prvom protivpravni akt je ništav po sebi, dok prema
drugom nužna je sudska presuda, koja čini protivpravni akt ništavim.

ROK ZA POKRETANJE POSTUPKA u slučaju rušljivog akta je godinu dana od trenutka saznanja za
rušljivost, odnosno tri godine od momenta nastanka protivpravnosti.
ROK ZA POKRETANJE POSTUPKA u slučaju ništavosti je neograničen.
Retributivne sankcije
 Nanošenje ili pretnja nanošenjem zla počiniocu delikta. Svrha im je suzbijanje daljeg vršenja
zabranjenih dela počinioca, dakle, preventivno.
Restitutivne sankcije
 Poravnjanje se vrši povratkom u pređašnje stanje, dakle, pre učinjene protivpravnosti.

Postupak izricanje I primene sankcija ograničen je načelom ZAKONITOSTI. Sankcija, njena priroda I visina
moraju biti predviđeni zakonom.

Sankcije u izuzetnim slučajevima mogu biti relativno neodređene (alternativne, dopuštaju izbor između
dve mogućnosti), dispozitivne sankcije (voljom zainteresovanih strana se ugovara nova sankcija) ili u
obliku diskrecionog ovlašćenja (dopušta državnom organu da izabere između dve sankcije, npr. novčana
ili zatvorska)

57. OPŠTE I POJEDINAČNE NORME

1. Opšte norme mogu biti:

 apstraktne I konkretne (odnose se na sve, u svakom slučaju)
One važe za sve slučajeve iste vrste koji se ponavljaju. Zakoni uglavnom sadrže opšte norme.
Svojstva opštih normi: opštost, stalnost, jasnost I određenost.
 A prema broju slučajeva koje obuhvataju-
1. Univerzalno opšte (upućuju se svim građanima države)
2. Delimično opšte (upućuju svoje zahteve užoj grupi ljudi)
3. Partikularne (posebne)

2. Pojedniačne pravne norme upućuju na konkretan zahtev sasvim određenom subjektu ili
subjektima koji se nalaze u jednoj individualnoj situaciji.
Budući da je ta situacija neponovljiva, pravna norma se iscrpljuje primenom na taj slučaj, I onda
njeno važenje prestaje.
Pojedinačna pravna norma nastaje u procesu primene opšte norme na konkretan slučaj.
Opšta pravna norma postavlja granice sadržaja pojedinačnoj normi.
Ipak, one predstavljaju ne samo akte primene već I akte dopunskog stvaranja prava, naročito u
slučajevima pravnih praznina.

58. KATEGORIČKE NORME I NORME SA RELATIVNO NEODREĐENIM DISPOZICIJAMA

Kategoričke, striktne norme imaju strogo određene dispozicije. Kod njih nema mesta elastičnosti.
Funkcionišu po principu pravnog silogizma, gde je velika premise opšta norma, mala premisa
pojedinačan slučaj a zaključak je pojedinačna norma koja se izvodi podvođenjem pojedinačnog slučaja
pod opšte pravilo.

Neodredjene norme su takve namerno. Razloge neodređenosti možemo naći npr. u jezičkoj
nesavršenosti, neumeću tvorca norme I kao najbitnije, norma se donosi po sistemu prosečnosti, ostavlja
po strani sve što je pojedinačan slučaj.
Tumač norme se može naći uklješten između poštovanja načela zakonitosti I praktične potrebe da se
pravo primeni tako što će se prilagoditi posebnim obeležjima slučaja.
To se može rešiti donošenjem opštih normi manjeg stepena opštosti, odnosno partikularnih normi.

59. TIPOVI SREDSTAVA KOJIMA SE NORMA ČINI NEODREĐENIM

U formiranju neodređenih dispozicija koriste se neodređeni pojmovi (dispozicije koje sadrže pravne
standarde), mogućnost izbora načina izvršenja obaveze (alternativne dispozicije), mogućnost promene
normom postavljenog pravila (dispozitivne dispozicije) I davanja slobode u granicama koje objektivno
pravo postavlja (dispozicije koje daju diskreciona ovlašćenja)

60. DISPOZICIJE KOJE SADRŽE NEODREĐENE POJMOVE I PRAVNE STANDARDE

Neodređeni pojmovi se koriste da bi se onome ko pravo tumači omogućilo da proceni podudarnost

jezičkog izraza konkretnog I konkretnog činjeničkog sklopa.
Posebnu vrstu neodređenih pojmova čine pravni standardi.
Pravni standardi su normativni pojmovi koji menjaju svoju konkretnu sadržinu zavisno od svakog
konkretnog slučaja, ali u suštini ipak ostaju isti. Npr. trajanje pritvora će biti određeno na najkraće
moguće vreme u zavisnosti od slučaja.

U pretpostavci dispozicije se često javljaju neodređeni pojmovi kakvi su- značajna šteta, hitan slučaj I
razuman rok.

61. ALTERNATIVNE I DISPOZITIVNE DISPOZICIJE

Alternativne dispozicije mogu biti upućene subjektu ovlašćenja I subjektu obaveze. One dopuštaju
subjektu obaveze da između dva ili više sasvim određenih ponašanja odabere jedno kojim će ispuniti
svoju obavezu. Npr. dužnih je obavezan da vrati stvar koju duguje koju duguje ili njenu novčanu
protivvrednost.
Dispozitivne iliti zamenljive dispozicije su one koje dopuštaju subjektima na koje se dispozicija odnosi da
promene njihovu sadržinu ali samo u onoj meri koju dozvoljavaju kategorične norme.

62. DISPOZICIJE KOJE DAJU DISKRECIONA OVLAŠĆENJA

- To su dispozicije koje ovlašćuju državne organe (upravu I sudstvo) da donesu pojedinačne akte u
okviru svojih nadležnosti radi ostvarenja nekog cilja, npr. javnog interesa.
- Diskrecioni organ se ne sme voditi svojom zlovoljom.
- Njihovo ponašanje prave razliku policijske I pravne države
- Primer. Sud će odlučiti kome pripada starateljstvo nad detetom ako roditelji ne postignu
sporazum.

63. VAŽENJE PRAVNIH NORMI

Definisanje važenje pravne norme treba da pokaže:
1. Kakva norma obavezuje- SISTEMSKO
2. Od kada do kada norma obavezuje- VREMENSKO
3. Gde obavezuje- PROSTORNO

Postoji još I materijalno I personalno važenje.

- Materijalno se određuje odgovorom ŠTA TREBA ČINITI ILI OD ČEGA SE TREBA UZDRŽAVATI da bi
se izbegla sankcija.
- Drugo se određuje odgovorom ko su subjeti kojima se norma obraća.

64. SISTEMSKO VAŽENJE PRAVNIH NORMI

Norma važi u sistemu ako je doneta na način koji predviđa visa norma I nije ukinuta na neki od načina
koji pravo propisuje.
Pravna norma mora da bude doneta na način koji ustav odobrava, tj. mora posedovati osobinu
zakonitosti.
Zakonitost je osobina pravnog poretka koji se ogleda u tome da su svi njegovi niži delovi-norme,
usklađeni sa višim, odnosno da im se ne protivreče.
Ovo shvatanje je formalističko a ne vrednosno I realističko.

65. VREMENSKO VAŽENJE

Apstraktno posmatrano, opšta pravna norma OBAVEZUJE kada akt kojim je doneta stupi na snagu.
Dakle, nakon što je izglasan, zakon se obnaroduje I nakon izvesnog vremena stupa na snagu.
Objavljivanje zakona treba da omogući zainteresovanim subjetima da se upoznaju sa postojanjem I
sadržinom zakona.
Izvršnost može nastupiti odmah pošto su ispunjeni uslovi za ponašanje saobrazno normativnom zahtevu
ili u vremenu koje propisuje poseban akt.

Što se tiče prestanka važenja pravne norme, najjasnija je situacija kada se samom normom određuje
prestanak nekog važenja ili hijerarhijski višom normom.
U nedostatku izričite odredbe, norma prestaje da važi kada na propisan način bude ukinuta.
Pojedinačne konkretne I opštne konkretne norme prestaju da važe kada budu izvršene.
Pojedinačne apstraktne I opšte apstraktne prestaju da važe izričitim ukidanjem- ABROGACIJOM,
prećutnim ukidanjem- DEROGACIJOM.

Prećutno ukidanje se primenjuje kada se donosi nova norma iste ili veće snage pa se stara ugasi ili kada
posebna norma ukine opštu.
Prestanak norme može nastupiti I dugotrajnim neprimenjivanjem.

66. PROSTORNO VAŽENJE

Što se tiče prostornog važenja, zastupljen je teritorijalni princip.

Teritorijalno načelo primene prava znači da svaka pravna norma važi u određenom prostoru.
Teritorijalni princip je tekovina modernog doba, ranije kroz istoriju je važio personalni princip.

Izuzeci od teritorijalnog važenja pravnih normi postoje, a najočiglednije je načelo EKSTERITORIJALNOSTI.

To načelo podrazumeva izuzimanje nekih lica iz važenja pravnog poretka države na čijoj teritoriji se
nalaze.
Eksteritorijalnost predstavlja FIKCIJU kojom se zamišlja da se strana lica nalaze na teritoriji države čiji su
državljani. To su uglavnom uticajniji ljudi.
Eksteritorijalnosti podležu I objekti kao I brodovi I avioni. Te odnose uređuje grana prava koja se zove
međunarodno privatno pravo.

67. POJAM I ELEMENTI PRAVNOG AKTA

U najširem smislu, pravni akti označavaju sve relevantne radnje, dakle sve ljudske radnje koje izazivaju
neka pravna dejstva.

Pravnim aktom u širem smislu se označava:

1) Akt stvaranja norme
2) Sama pravna norma
3) Materijalni izraz norme ili nekog njenog dela
4)
Pravni akt u užem smislu je psihički akt, odluka razuma, izjava volje kojom se stvaraju:
1) Pravna norma
2) Neki od njenih normativnih elemenata
3) Uslovi za primenu normativnog elementa

Elementi pravnog akta:

Pravni akt se sastoji iz dva elementa:
1) Unutrašnjeg (psihičkog)- Predstavlja SADRŽINU
2) Spoljašnjeg (materijalnog)- Predstavlja FORMU

Sadržina pravnog akta obuhvata pravnu normu, jedan od njenih normativnih elemenata (dispoziciju ili
sankciju) ili uslov predvidjen u pretpostavci dispozicije.

Forma pravnog akta se određuje kao skup materijalnog postupka, činilaca I sredstava, kojim se norma
stvara, ispoljava I čini trajnom.
Sastoji se iz 3 elementa:

1) Subjektivna nadležnost za donošenje

2) Postupak za donošenje
3) Materijalizacija
 68. VRSTE PRAVNIH AKATA I NJIHOVA HIJERARHIJA

Prema sadržini (unutrašnji element) dele se na:

1) Akte koji stvaraju pravne norme
a) OPŠTE (u zavisnosti da li se stvaraju opšte ili pojedinačne norme)
b) POJEDINAČNE

2) Akte kojima se stvaraju uslovi predviđeni u pretpostavci dispozicije

a) POTPUNI ( u zavisnosti da li sadrže celu normu ili samo neke njene delove)
b) NEPOTPUNI

Prema formi (spoljašnji element) – razvrstavaju se prema donosiocu

1) Državni
2) Nedržavni

Pravna snaga pravnog akta može se odrediti kao mera uticaja koju jedan akt vrši na druge (niže) akte I
mera uticaja koju drugi viši pravni akti vrše na njega.
Pravna snaga pravnog akta zavisi od obima I kvaliteta koji poseduje organ koji ga donosi.

69. POJEDINAČAN PRAVNI AKT

Pojedinačan pravni akti stvaraju pojedinačne pravne norme ili uslove za primenu pravne norme.
Oni mogu biti potpuni I nepotpuni, u zavisnosti od toga da li sadrže normu u celini ili samo neke njene
delove.
Vrste pravnih akata kojima se stvaraju pojedinačne norme:
1) Potpuni pojedinačni pravni akti su oni kojima se stvara potpuna pojedinačna pravna norma I
dispozicija I sankcija.
2) Upravni akt je akt koji stvara državni organ uprave I time stvara pojedinačnu dispoziciju o
individualnim situacijama. (Npr. rešenje o penziji)
3) Pravni posao je akt koji takođe stvara pojedinačnu dispoziciju ali ga stvaraju nedržavni organi.
Postoje jednostrani (testament), dvostrani (ugovor).
4) Sudski akt uglavnom obuhvata presude koje donosi sud. Sudski akt je konačan I pravosnažan,
izuzeci su kada ih ospori parlament amnestijom ili šef države pomilovanjem, tj. kada izmene
dejstvo presude.

70. FORMALNI IZVORI PRAVA

Formalni izvori prava su opšte pravne norme kao pravila o ponašanju jedne celine, normom označene
kategorije subjekta prava, čiji je broj neodređen I načelno neograničen.
Pod formalnim izvorima prava razumeju se vidovi oblikovanja pravnih normi, odnosno, postupci kojima
se uključuju u pravno postojanjeili važenje.
Kod nas su to uglavnom pravni akti.
Njihova svrha je garantovanje individualnih sloboda I pravne sigurnosti građana.
Individualne norme vrede samo ako potiču iz opštih normi.
Priznavanje snage formalnih izvora prava poistovećuje se sa postojanjem PRAVNE DRŽAVE.

Postoje raznoliki izvori prava:

PISANI- zakon, NEPISANI- običaj, NEPOSREDNI- zakon I obićaj, POSREDNI- doktrina I pravna praksa,
ZVANIČNI- zakon I pravna praksa, NEZVANIČNI, OSNOVNI, DOPUNSKI.

71. AGLOSAKSONSKI TIP PRAVA

Iz Engleske se proširio u zemlje engleskog govornog područja, I one koje su bile pod uticajem Engleske.
Englesko pravo, zbog izolovanosti, ne poznaje ni RECEPCIJU RIMSKOG PRAVA NI KODIFIKACIJU.

U anglosaksonskom sistemu prava SUDSKE ODLUKE imaju karakter izvora prava.

Sudksa odluka je PRECEDENT I obavezna je u svim budućim istovrsnim slučajevima.
To pravilo se zove zakon precedenta!

Najznačajniji izvori prava jesu sudska presuda, zakon I običaj, običajno pravo (COMMON LAW),
Osim opšteg prava, englesko pravo sadrži još I pisano, zakonsko pravo (STATUTE LAW), kao I sistem
pravničkog prava (EQUITY LAW), a prema nekim mišljenjima I kanonsko pravo.

72. EVROPSKOKONTINENTALNI TIP PRAVA

ROMANSKO-GERMANSKI ili Civil law sistem temelji se na pisanom, kodifikovanom pravu, koje nastaje
uglavnom delatnošći zakonodavstva.
Ovaj sistem ne priznaje PRECEDENTNO stvaranje prava.

12. I 13. vek su period kada slika evropskog prava dobija prepoznatljive obrise.
Pravni sistem rimske države je najvažniji rasadnik ideja (zakon 12 tablica, Corpus iuris civilis)

Delatnošću glosatora, postglosatora I škole elegantne jurisprudencije, doprineli su razumevanju, spasu

od zaborava rimskog prava.

Postoje mišljenja da je u nekom period dominiralo narodno, običajno pravo ali ga kasnije potiskuje
zakon, koji čini pozitivno pravo u celini.
Zakonodavna delatnost postaje najpogodnije sredstvo za obezbeđivanje jednakosti ljudi.

Razliku izmedju ova dva shvatanja ublažavaju delatnosti EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA.
 73. POJAM ZAKONA

Zakon je propisani tip obrasca ljudskog ponašanja potkrepljen sankcijom u slučaju neposlušnosti.
To je najznačajniji izvor prava I donosi ga predstavnički organ prema predviđenom, složenom I javnom
postupku. On sadrži opšte norme kojima se zasnivaju ovlašćenja I obaveze pravnih subjekta I garantuju
osnovna prava.

Uz zakon ide I zakonitost koja podrazumeva da svi pravni akti budu u saglasnosti sa višim kako bi nastao
jedinstven normativni poredak.
Zakon mora biti u skladu sa USTAVOM.

74. ZAKON U FORMALNOM I U MATERIJALNOM SMISLU

Zakon u formalnom smislu je akt koji donosi poseban, predstavnički organ, legitimno izabran I
konstituisan u propisanom postupku koji obuhvata:
Podnošenje predloga, javnu raspravu, pretres, glasanje u zakonodavnom telu, publikaciju I stupanje na
snagu.

Publikacija se vrši u zvaničnom službenom glasniku. Donošenje zakona spada u nadležnost

predstavničkih organa, što znači da osim u stanju državne prinude zakone ne može donositi I
suspendovati izvršna vlast.

Ovde je ključna legitimnost što znači da zakonodavni organ mora biti konstituisan kao odgovarajuće
političko predstavništvo I mora svoju delatnost da obavlja u skladu sa ustavom.

Zakon u materijalnom smislu je akt koji sadrži opšte pravne norme kojima se zasnivaju ovlašćenja I
obaveze pravnih subjekata I uređuje organizacija vlasti u državi.
Opštost je osnovna karakteristika zakona u materijalnom smislu.
Dakle, zakon je opšte pravilo koje važi za sve na celokumnoj teritoriji I vremenski je neograničeno.
Zakon može da vrši dve vrste opštih normi:
UNIVERZALNO OPŠTE NORME
DELIMIČNO OPŠTE NORME (samo za određenu grupu ljudi)

Privremeni zakoni su zakoni čije je važenje vremenski ograničeno kao I oni koji se primenjuju
jednokratno.

75. POJAM USTAVA

Kroz istoriju ustav je prvo bio sredstvo protiv apsolutizma I tiranije, a onda je postao nužan uslov I jemac
slobode.
Ustav je akt najveće pravne snage koji uređuje najbitnije odnose u državi a pre svega samu državnu
organizaciju I ovlašćenja državnih organa kao I slobode I prava građana.
STRUKTURA USTAVA:
1) PREAMBULA- svečani uvodni deo u kojem se izražavaju politička načela I religijske I filozofske
ideje kojima se ustavotvorac vodio kada je sastavljao tekst ustava.
2) NORMATIVNI DEO- u kojem se utvrđuju:
a) Oblik države (državno uređenje)
b) Nosilac suverenosti
c) Ustrojstvo vlasti- raspodela izmedju zakonodavne, izvršne I sudske vlasti
d) Teritorijalna organizacija vlasti
e) Socijalno I ekonomsko uređenje
f) Slobode I prava
3) REVIZIONE NORME
4) POVELJA SLOBODE I PRAVA (katalog slobode I prava I prava, nije nuzni da bude u ustavu)

76. USTAV U FORMALNOM I U MATERIJALNOM SMISLU

Ustav u formalnom smislu je akt najveće pravne snage koji donosi suveren, ustavotvorni organ, prema
posebnom, ustavotvornom postupku. Izuzetno, može I zakonodavni organ prema složenijem postupku
prema složenijem postupku od donošenja zakona.
Sve norme državnopravnog poretka odnosno akti kojima su donete dobijaju svoje važenje od ustava.

Ustav u materijalnom smislu sadrži norme kojima se određuju organizacija I delatnost najviših organa
državne vlasti, uređuju osnovni društveno ekonomski I politički odnosi I garantuju slobode I prava
građana.

Funkcija ustava u materijalnom smislu obuhvata:

1) Obezbeđivanje proklamovanih prava
2) Zaštita ustavnosti I zakonitosti

Kontrolu ustava vrši ustavni sud.

77. UGOVORI KAO IZVOR PRAVA

Ugovori su pravni akti koji nastaju saglasnošći volja dve ili više strana.
Samo ugovori koji sadrže opšte norme mogu postati izvor prava.
Najznačajniji su medjunarodni I kolektivni ugovori.

Medjunarodni ugovori
- su instrument konstituisanja I funkcionisanja MEDJUNARODNE ZAJEDNICE. Oni postaju izvor
prava postupkom ratifikacije (pozakonjenja)- ono proizilazi prenošenjem sadržine ugovora u
zakon kao formalni pravni akt.
- Medjunarodni ugovori imaju istu pravnu snagu kao zakoni. Odredjuje ih samo pozitivno pravo-
ustav.
- Cilj međunarodnih ugovora jeste priznavanje međunarodnog subjektiviteta pojedincu.
- Sankcije za nepoštovanje javljaju se u vidu:
 Isključenja iz organizacije, uspostavljanje hipoteke nad finansijskim sredstvima, javne osude
rezolucijom itd.

Kolektivni ugovori
- se uglavnom javljaju kao kolektivni ugovori o radu. Zaključuju se izmedju poslodavca I
zaposlednih odnosno njihovih organizacija. U njima može učestvovati I država. Njima se regulišu
pitanja radnih odnosa, npr. koji su uslovi rada.
- Oni sup o načinu nastanka ugovori ali po načinu obavezivanja su javnopravni akti.

78. PROPISI DRŽAVNIH ORGANA NIŽE PRAVNE SNAGE OD ZAKONA

Najznačajniji državni opšti akti, koji sadrže opšte pravne norme ali su slabiji od zakona, su:
Uredbe, naredbe, pravilnici, odluke, uputstva, statuti I pravno obavezni zaključci.

Prema subjektima nadležnosti za donošenje istih izdvajaju se dve grupe:

AKTI SKUPŠTINE
- Najvažniji akt skupštine je STATUT.
- On je najviši opšti pravni akt na teritoriji autonomne pokrajne ili opštine, odnosno grada.
- Pored gore navedenog, njega donose razne društvene organizacije- predužeća, prosvetne,
kulturne, zdrastvene, sportske I druge organizacije I udruženja.
AKTI IZVRŠNIH ORGANA VLASTI (šefa države I vlade)
- Uprkos podeli vlasti izvršna vlast je dobila značajan deo apstraktne I opšte normativne
nadležnosti, uglavnom za donošenje UREDBI.
- Uredbe donosu vlada I šef države.
- Njima se utvrđuje način na koji će se zakon izvršavati-
-KONKRETIZACIJOM, RAZVIJANJEM I PRECIZIRANJEM NJEGOVIH NORMI
- Izvršnoj vlasti se ne sme dozvoliti da se osamostali, jer bi građani ostali institucionalno nezaštićeni,
tako da je pojmovno obeležje uredbe da je ona samo dopuna zakona, da je njemu podređena I
nesamostalna.

Uredbe sa zakonskom snagom- pod određenim I definisanim uslovima mogu se donositi:

a) Na osnovu ustavnog ovlašćenja
b) Na osnovu odluke parlamenta koji prenosi deo svojih nadležnosti na izvršnu vlast

Vremensko važenje, dejstvo I uslovi donošenja su ograničeni.

Najčešći su u stanju državne nužde.

Pored uredbi, izv. vlast donosi PRAVILNIKE, NAREDBE I UPUTSTVA.

Pravilnici I naredbe preciziraju odredbe zakona I dr. propisa.
Uputstvima se uređuje obavljanje delatnosti u nadležnosti organa uprave.
 79. SUDSKAPRESUDA KAO PRIMENA PRAVA I JEDINSTVENA SUDSKA PRAKSA

Sudska presuda je nepotpun pojedinačni pravni akt koji je u nadležnošću sudskog organa I određena je
strogom I formalizovanom procedurom donošenja.

Ovim aktom se razmatra posledica prekršaja dispozicije, odnosno postojanje delikta I izriče se
pojedinačna sankcija za konkretan slučaj.

Sudska funkcija je nezavisna od drugih. Sudija je podređen isključivo zakonu.

Sudska praksa podrazumeva jednoobrazno presuđivanje istih slučajeva ali seipak postavlja pitanje ima li
ona obaveznu pravnu snagu.
Sudska praksa se primenjuje zbog toga što se često dešava da veliki broj slučajeva bude iste sadržine pa
se zbog jednog subjekta stvara jedinstvena sudska praksa.

Jednom doneta valjana sudska presuda postaje uzor svim budućim odlukama sudova.
Dakle, sudska praksa nije formalan izvor prava već sekundaran odnosno posredan.

80. SUDSKA PRESUDA KAO IZVOR PRAVA (SUDSKI PRECEDENT)

Sudska presuda koja formalno obavezuje na jednako postupanje u svim budućim istovrsnim slučajevima
(ali I u tom, konkretnom) predstavlja izvor prava- PRECEDENT.

Takav je slučaj u anglosaksonskom pravu.

Sudska odluka ovog tipa sadrži uglavnom kratku I sažetu izreku (dispozitiv) I temeljno obrazloženje.

U obrazloženju se navode ranije presude koje je sudija uzeo u obzir, a koje je odbacio.
Najvažniji deo obrazloženja jeste razlog zbog kojeg je sudija doneo presudu.

Osnov prve presude koja je odlučila slučaj- običaj, zakonsko pravilo, pravičnost, pravna nauka, sudijski
razum, momenat u kome je ustanovljena obaveznost gube važnost. U prvi plan stupa formalno pravna
obaveza sudova da poštuju precedent. Niži sudovi precedente viših a viši precedente najviših, doma
lordova, sve dok se precenent ne izmeni ili ukine.

Evropski sud za ljudksa prava razvio je precedentnu sudsku praksu. Elementi presude određeni su
Konvencijom I Poslovnikom suda.
Sud je u praksi tumačenja ustanovio autonomne koncepte (pojmove), koji koriste nacionalna
zakonodavstva a sud ih upotrebljava u svojoj praksi I razumevanju ljudskih prava ( imanje, građanska
prava I obaveze)
Sud unifikuje njihovo značenje u pravnim porecima država potpisnicama Konvencije.
 81. OBIČAJ KAO IZVOR PRAVA

Običaj je društvena norma, koja nastaje neorganizovano, spontano, dugotrajnim ponavljanjem istog
ponašanja u istovrsnim situacijama (materijalni element), usled čega se stvara svest o obaveznosti
takvog ponašanja u tim situacijama. (psihički, subjektivan element)

Složeno je razmatranje odnosa unutrašnjeg I spoljašnjeg elementa običaja, prvenstveno da se odredi šta
zapravo u sebi sadrži psihički element.

Važno je razlikovati pravne I nepravne običaje.

Pravni su oni koji regulišu društvene odnose.

Svi ostali običaji koji se sadržinski ne poklapaju sa pravom jesu nepravi običaji.
U sferu pravnog važenja ulaze samo oni običaji kojima državni autoritet delegira pravnu snagu.

Takvi običaji, koji uvažavaju I državnu sankciju predstavljaju OBIČAJNO pravo.

Običaji se mogu podeliti I prema teritorijalnom važenju (opšti I partikularni) I prema svojstvima subjekta
koji učestvuju u stvaranju (laičke tj. narodne I posebne tj. profesionalne)

82. OPŠTI AKTI DRUŠTVENIH ORGANIZACIJA I PRAVNA NAUKA KAO IZVOR PRAVA

1. Opšti akti društvenih organizacija

Nedržavni subjekti mogu donositi opšte pravne akte za oblast u kojoj obavljaju svoju delatnost ili
koja je za njih na drugi način relevantna. To su privredne organizacije, političke organizacije,
univerziteti, crkve, ustanove I udruženja.
OVA PRAVILA OD TRENUTKA KADA IH DRŽAVA PRIZNA POSTAJU AUTONOMNO PRAVO

S obzirom na to da država svojom prinudom štiti ovakva pravila I daje ovlašćenja na samostalno
stvaranje pravnih normi, ona čine izvor prava.

2. Pravna nauka
-pomoćni, posredan izvor prava, nema obaveznu snagu, pripremni izvor.
Ona u saznajne svrhe proučava pravo na teritorijski ili konkretan način, pozitivno pravo u celini ili
njegove delove, uporedno ili teorijski.
Ona tako pruža pomoć u tumačenju prava I daje predloge za izmenu I poboljšanje.
U zemljama u tranziciji javlja se ekspertska pomoć u pripremi najviših akata, naročito zakona, ali I
drugih programskih dokumenata (strategije, reforme, akcioni planovi)
 83. POJAM SUBJEKTIVNOG PRAVA

Subjektivno pravo je vlastito pravo, tj. sloboda pojedinca da deluje na određen način koji objektivno
pravo dopušta, priznaje ili čak podržava.
Nije svaka mogućnost slobodnog delovanja subjektivno pravo, ona se javlja samo kada druga lica
imaju obavezu da tu slobodu ne ugrožavaju. Ako ugrožava, sledi mu sankcija. (podstanar da plaća,
vlasnik da naplaćuje)

Subjektivna prava u užem smislu imaju isti objekat- interes nosioca prava.
Interes je sve ono što zadovoljava čovekove potrebe.
Da bi interes postao objekat subjektivnog prava on mora biti pravno zaštićen.
Imaoc subjektivnog prava ima sledeća ovlašćenja:
1) U skladu sa ugovorom, da obavezu ugasi ili da je ostavi na snazi
2) U slučaju kršenja obaveze da zahteva naknadu štete ili ispunjenje obaveze
3) U slučaju kada je određena naklada štete može da je ugasi ili da se odrekne prava na naknadu

Bitno je razlikovati subjektivna prava I pravo sloboda. Kada ne postoji pravna obaveza da nešto činimo,
onda se kaže da imamo slobodu da tako postupamo. Subjektivno pravo postoji kada ga norma pozitivno
uređuje a pravo sloboda, naprotiv, kada nema normi koje o njoj govore.
Na primer, pravo sloboda je da se bavimo advokaturom, ali ne mogu tužiti druge advocate ako mi
ugrožavaju slobodu tako što mi preuzimaju klijente. Ako bih mogla da tužim druge advocate, to bi bilo
subjektivno pravo.

84. VRSTE SUBJEKTIVNIH PRAVA

Subjektivno pravo je podelu dobilo još u rimskom pravu. Tada su se subjektivna prava pre svega
razvrstavala na ius in rem I ius in personam.
Danas se kao osnovna podela smatra podela na prosta I složena.
Prosta su sačinjena od jednog ovlašćenja, složena od više.
Mogu se podeliti I na imovinska I neimovinska.
U zavisnosti od toga da li se njihova vrednost može izraziti u novcu ili ne.
Prenosiva I neoprenosiva u zavisnosti od toga da li jedno pravo može da promeni svog nosioca ili ne.
Najvažnija je podela na apsolutna I relativna.
Apsolutna deluju erga omnes, pored subjektivnih prava jednog lica postoje obaveze drugih da ne
ometaju vršenje ovlašćenja iz takvog prava.
Relativna je konkretna obaveza sasvim određenog subjekta. (konkretna obeveza zajmoprimca da vrati
zajam)

Posebna podvrsta subjektivnih prava je NADLEŽNOST.

Nadležnost je pravno ovlašćenje subjekta (fizičkih I pravnih lica) da se ponaša u tuđem interesu na
osnovu dozvole I zaštite pravnog poretka.
Akcenat je ovde na pravima I obavezama.
Najbolji primer su odluke državnih organa u vršenju svojih zakonodavnih, izvršnih ili sudskih nadležnosti
ili ovlašćenja.

85. ZLOUPOTREBA PRAVA

- Postoji kada se škodi drugome time što se vršenjem svog prava narušava njegovo pravo.
Zloupotreba prava počinje tamo gde upotreba prava prestaje.
Dakle, ako nosilac subjektivnog prava ostane u određenom okviru (granice dozvoljenog vršenja
subjektivnog prava), ne može zloupotrebiti pravo.

Postoje dve glavne teorije o tome kada postoji zloupotreba prava:

1) Subjektivna teorija
- Reč je o takvom vršenju svog prava kojim se sa namerom onemogućava ili otežava vršenje tuđeg
subjektivnog prava I time drugome nanosi šteta.
2) Objektivna teorija- zloupotreba prava postoji protivno međuljudskim odnosima I mi na taj naćin
drugome prouzrokujemo štetu kroz ovih 5 ponašanja
a) Beskorisno ponašanje- npr. vršimo pravo prolaza preko tuđeg zemljišta iako postoji put
b) Neprimerno ponašanje- npr. iskopamo bunar baš na onom mestu gde će komšijin da presuši
c) Protivrečno ponašanje- poverilac podigne tužbu protiv dužnika iako je dužnik obećao da će
platiti u najkraćem mogućem roku
d) Nesrazmerno ponašanje- preterana šteta za drugoga a mala korist za sebe
e) Nemoralno ponašanje- način delovanja suprotan društvenom moralu I dobrim običajima

86. PRAVNA OBAVEZA

O obavezi se govori kada ne postoji sloboda izbora određenog ponašanja već se ono zahteva od
pojedinaca.
Sinonim je dužnost mada ima mišljenja da postoje razlike između obaveze I dužnosti.
Obaveza je u samom središtu prava I bez obaveze pravo ne bi moglo da vrši svoju osnovnu funkciju, da
usmerava ponašanje ljudi u društvu.
Medjutim, biti obavezan ne znači biti primoran. Čovek može biti primoran samo ako je već prekršio
obavezu.

87. TEORIJE O PRAVNOJ OBAVEZI

1) Sankcione teorije
Svaka teorija koja na bilo koji način utvrđuje vezu između kršenja obaveze I sankcije može se nazvati
sankcijom.
Prirodu veze između sankcije I obaveze mnogi shvataju drugačije.
Tako, prema predskazujućoj teoriji:
Obaveza predstavlja verovatnoću da će njeno neispunjenje dovesti do primene sankcije.
Po imperativnoj teoriji obaveza je zasnovana na činjenici da je zakon koji je stvara po svojoj suštini
zapovest. A zapovest predviđa sankciju u slučaju neispunjenja želje jednog lica koja je upućena drugom.

2) Normativna teorija
Predstavnici normativne teorije kritikuju shvatanje da sankcije stvataju pravne obeveze I stav da ako
neko ponašanje nije sankcionisano, ono se ne može smatrati ni kao obavezno.
Oni tvrde da su sankcione teorije zaboravile da su sankcije tu samo da ojačaju postojeće propise a ne da
ih stvore.
Prema normativnoj teoriji, obaveza je ponašanje koje zahteva norma, a ne rezultat sankcije koja je
propisana za njeno kršenje.
Svojstva koja norma mora da poseduje definišu se temeljnim pravilima.
Kada su ta svojstva zadovoljena, ona je važeća pravna norma I ponašanje koje ona potiskuje postaje
obavezno.
Dakle, čak I kada prekršaj nije sankcionisan, on ima određene posledice.

3) Prirodnopravna teorija
Po ovoj teoriji obaveza je ponašanje koje se zahteva I objašnjava upućivanjem na opravdavajuće razloge.
To su pre svega određene moralne vrednosti koje se smatraju objektivnim ili koje se prihvataju.
Pojedinac se ne podređuje normi iz straha od kazne ili zbog spoljašnje prinude, već on I svoju volju
podređuje takvoj obavezi zbog njene ispravnosti.
Po prirodnopravnim teorijama, da bi pravo moglo nekoga na nešto da obavezuje, nije dovoljno samo
postojanje obavezujućih pravnih normi već one moraju da budu moralno prihvatljive.

88. FIZIČKO LICE KAO SUBJEKT PRAVA

Za čoveka kao subjekta prava, koristimo termin fizičko lice.

U svakom trenutku, fizičko lice ima određena prava I obaveze koje definišu njegov pravni status. Na
primer. ja sam student.
Sva fizička lica poseduju pravnu sposobnost.
Pravna sposobnost je sposobnost nekog lica da bude nosilac prava I obaveza.
Stiče se rođenjem, gubi smrću, osim u slučaju zaštite nasledno pravnih interesa začetog a nerođenog
deteta gde se koristi fikcija da je ono već rođeno.
I od pravila da se pravna sposobnost gubi smrću postoji izuzetak, ležeća ostavština, dakle fikcija kojom se
smatra da pravni subjektivitet preminulog ostavioca traje u toj imovini, sve dok se ona ne raspodeli
među naslednicima.
Proglašenje nestalog lica za umrlo izjednačava se sa činjenicom smrti, čime prestaje njegov pravni
subjektivitet.

Poslovna sposobnost je sposobnost nekog lica da izjavama svoje pravno relevantne volje izaziva pravne
posledice. Punu poslovnu sposobnost imaju punoletna I uračunljiva fizička lica.
Uslovi za poslovnu sposobnost su dakle punoletstvo I uračunljivost.
Uračunljivost je moguće izgubiti, pa punoletno lice može izgubiti poslovnu sposobnost.

Delikta sposobnost je podobnost fizičkog lica za svesne radnje koje predstavljaju delikt.
To je dakle, sposobnost da se odgovara za učinjen delikt.
Puna deliktna sposobnost u krivičnom pravu se stiče sa 18, a delimična sa 14 godina.
Postoje mladji maloletnici (14-16) I stariji (16-18).

89. PRAVNO LICE I ZASTUPNIK

Pravno lice je društvena tvorevina, sačinjena od ljudi I imovine, kojoj je kao nerazlučivoj celini priznato
svojstvo subjekta prava.
Da bi jedno pravno lice postojalo, neophodno je da budu ispunjeni neki materijalni uslovi:
1. Da bude sastavljeno od određenog broja ljudi (fizičkih lica). Npr. 10.000 punoletnih pravno
sposobnih građana RS za osnivanje stranke.
2. Mora raspolagati nekom imovinom. Za neka pravna lica se propisuje minimalan osnivački
kapital.
3. Mora postojati određen cilj.
4. Delovanje treba biti potkrepljeno zakonom ili statutom.
5. Mora posedovati identitet. (naziv I sedište)
6. Mora biti priznato od strane države, odnosno upisano u javni registar APR.

Pravna lica mogu biti JAVNA I PRIVATNA.

Javna lica su npr. republika, opština, bolnice, pošta.
Privatna npr. preduzeća, kulturna, umetnička I sportska udruženja, fondacije itd.

Pravna sposobnost pravnih lica je uža nego ona fizičkih lica. Ona imaju samo ona prava I dužnosti koje su
neophodne da bi se ostvario cilj zbog kojeg su nastale. Na neka uopšte nemaju pravo, npr. brak, biračko
itd.

Poslovnu sposobnost nemaju jer nemaju svest I volju koje su uslov za poslovnu sposovnost. Istu im
pozajmljuju zastupnici.

Što se tiče gradjansko pravne sposobnosti, pravna lica odgovaraju samo svojom imovinom a ne
imovinom članova.

Krivičnopravna deliktna sposobnost se svodi na to da pravna lica ne mogu imati vinost, odnosno krivicu,
jer nemaju psihički odnos prema radnji I posledicama.
Krivičnopravna odgovornost pravnog lica zasniva se na krivici odgovornog lica.

Zastupanje je pravni odnos u kojem zastupnik ima pravo I dužnost da preuzme izvesne pravne radnje u
ime I za račun zastupanog lica. Te radnje se uračunavaju zastupanom licu, kao I prava I obaveze koje iz
njih proističu.
Zastupnici se javljaju zbog fizičkih lica bez poslovne sposobnosti ; pravnih lica koja ne mogu samostalno
da deluju I fizičkih lica kojima je potreban zastupnik zbog nedovoljnog znanja.

Tipovi zastupanja-
1) Zakonsko- roditelji maloletnika, zastupnici pravnih lica kao što su dekani npr.
2) Starateljsko- brinu o interesima maloletne dece bez roditelja I poslovno nesposobnih lica
3) Ugovorno- npr. advokati
 90. PRAVNO RASUĐIVANJE

Pravno rasuđivati znači misliti kao pravnik. Rezultat pravnog rasuđivanja je najčešće odluka (praktična
odluka o tome kako treba delovati).
Pravno rasuđivanje se ispoljava u primeni prava I rešavanju pravnih pitanja.

PRIMENA PRAVA
- je rutinska I jednostavna. Najčešće se problemi ne javljaju oko zamršenih pravnih pitanja već oko
sporova o tome šta se tačno dogodilo I kako. Mada, sve su to faktička pitanja oko kojih I kad
postoje sporovi postoje I pouzdana sredstva (dokazi, forenzički postupci) da se ti sporovi reše.
PRAVNA PITANJA
- može da reši samo pravnik. Kada bi ishod slučaja direktno proistekao iz norme, pravnici ne bi bili
potrebni.
- Pravno rasuđivanje je neizbežno u radu pravnika. Javlja se u stvaranju I opisivanju prava ali mu je
primarna uloga u primeni prava. Kao I svako rasuđivanje, I pravno polazi od premisa I teži da
dodje do zaključka. (pristupa se silogizmu)
- Međutim, ovde premise nisu aksiomi, jedna premise je uvek norma a konkluzija je odluka. Oko
pravnih premisa se može sporiti. Zbog spornosti premisa zaključak praktičnog silogizma tj.
odluka, nije nužno istinita kao kod logičkog zaključivanja.

91. PRIMENA PRAVA

Primena prava je svako ponašanje koje je u skladu sa pravnim normama (opštim I pojedinačnim).
Primena prava treba da bude efikasna. Primarno efikasna kada izvršavamo dispoziciju I sekundarno
efikasna kada moramo da primenimo sankciju.
Da bi primenili pravo moramo pronaći opštu normu I da tu opštu normu konkretizujemo na naš slučaj.
Primenjujemo pravni silogizam koji se ogleda u postojanju:
a) Velike premise: pravna norma, npr. zakon
b) Srednje premise: tumačenje tog zakona
c) Male premise: opis činjeničnog stanja
Na kraju dolazimo do normativnog zaključka.

Pravni silogizam za sobom pokreće 2 pitanja:

1) Faktičko pitanje (tiče se male premise)- šta se tačno dogodilo. Primenjuju se dokazna sredstva.
2) Pravno pitanje-da li za utvrđeno pitanje postoji pravna norma koja se odnosi na to činjenično
stanje (velika premisa)

Osim toga, moramo razumeti I značenje te norme, pa je treba protumačiti u kontekstu činjeničnog
stanja. (srednja premisa)

92. POJAM TUMAČENJA UOPŠTE

 1. TUMAČENJE U NAJŠIREM SMISLU
- Predstavlja postupak pomoću kojeg nastojimo da razumemo neku pojavu koja je nosilac
značenja. Dakle, pokušavamo da razumemo smisao, značenje nekog znaka, simbola, slike I svega
što može da bude nosilac značenja.
- Svaki nosilac značenja ima u sebi neki unutrašnji sadržaj- značenje koje ga ne svodi samo na ono
što je spolja vidljivo I traži od nas da ga razumemo. (npr. bela zastavica)
2. TUMAČENJE U ŠIREM SMISLU
- Predstavlja sinonim za razumevanje nekog tuđeg jezičkog iskaza, bilo verbalnog ili pisanog.
- Bez tumačenja, bilo koji jezički znak, reč, rečenica predstavljaju samo šaru na papiru ali zvuk
određene frekvencije. Mi to svakodnevno radimo a I ne primećujemo. To tumačenje dolazi do
izražaja kada se sporazumevamo sa nekim čiji jezik ne govorimo.
3. TUMAČENJE U USKOM, STROGOM SMISLU
- Tu spade tumačenje prava I javlja se kada je neki tuđi jezički iskaz nejasan. Ako je izraz jasan, on
se razume gotovo neposredno, ali kad to nije slušaj, potrebne su određene metode tumačenja
kako bi se razumeo sporni tekst.
- Svako tumačenje ima 3 člana- tvorca znakova, znakove same I tumača.
- Za razumevanje samog postupka tumačenja, bitno je odgovoriti na sledeće:
1. Šta je predmet tumačenja?
2. Koliko je tumač ograničen onim što se tumači?
3. Koji je cilj tumačenja?
4. Koje su ispravne metode tumačenja?

HERMENEUTIKA- PROUČAVA TUMAČENJE UOPŠTE.

93. POJAM TUMAČENJA PRAVA (ISHOD, PREDMET I CILJ)

Tumačenje prava spade u tumačenja u uskom, strogom smislu reči.

Tumačenje prava je racionalna aktivnost. Kad kažemo racionalna, misli se na to da je podvrgnuta
racionalnim pravilima. Ishod tumačenja ne bi trebalo da zavisi od predrasuda, hira ili trenutnog
raspoloženja tumača.
Pod tumačenjem treba da obuhvatimo ishod, predmet I cilj.

ISHOD TUMAČENJA podrazumeva utvrđivanje normativnog značenja pravnog teksta. To značenje treba
da se izvuče iz njegovog jezičkog značenja.
Normativno značenje je zapravo ono značenje koje norma ima u praksi. Tumačenje nije otkrivanje
jezičkog nego normativnog značenja sadržanog u tekstu. Međutim, pravnici moraju biti dobri poznavaoci
jezika ali pravila jezika samo postavljaju okvir za normativno značenje.

Predmet tumačenja prava je pravna norma, opšta ili pijedinačna, pisana ili nepisana. Tačnije, sam pravni
tekst, tj. tekst nekog važećeg pravnog akta.

Cilj tumačenja prava je primena pravne norme koja se tumači na konkretan slučaj.
 94. NESPORNI I SPORNI SLUČAJEVI

Tumačenje prava je postupak utvrđivanja normativnog značenja pravnog teksta I to u slučaju kada je to
značenje na neki način sporno.

1) Nesporni slučajevi se javljaju kada tekst norme I slučaj na koji se norma odnosi pristaju jedan na
drugi savršeno. Nesporni slučajevi su u životu pravilo a sporni izuzetak.
2) Sporni slučajevi- uopšteno govoreći,sporno je ono pitanje na koje dva lica daju različite
odgovore, tj. ono pitanje koje dopušta više od jednog odgovora.
a) Kada je reč o pravu, sporna pitanja najpre mogu da se tiču toga da li neka činjenica postoji ili ne.
Npr. da li je potpis na testament pravi ili lažan. Oni se ne rešavaju tumačenjem.
b) Neslaganje oko pravnih pitanja. Npr. da li se potpis nadimkom može kvalifikovati kao potpis
svojim imenom.
Specifičan spoj teksta (norme) I konteksta (njene primene) je ono što jedan slučaj čini spornim.
Da li će slučaj biti sporran, zavisi od teksta I od konteksta. Dakle, zavisi od:
a) načina na koji je norma jezički formulisana
b) od osobina slučaja na koji se primenjuje

95. JEZIČKI RAZLOZI ZA SPORNOST SLUČAJA

To su nejasnost I neodređenost.

1. Nejasnost se javlja kada reči nemaju jasno oivičen obim. Tj. kada nije uvek jasno da li konkretna
pojava potpada ili ne potpada pod dati pojam.
Tipičan primerak čini jezgro pojma. Na primer, slavuj je ptica. Međutim, I pingvin spade u ptice I to je
onda predvorje pojma tj. graničan slučaj.
Problem se javlja kada I najjasniji slučaj može postati nejasan. Npr. vinpo kada se pomeša sa sodom više
nije vino. Dakle, taj termin je nejasan dok se ne uvede termin špricer.
2. Neodređenost
Kao primer uzimamo dva propisa:
1. Brzina kretanja vozila na autoputu ograničena je na 120km/h.
2. Vozači su dužni da brzinu kretanja prilagode uslovima puta.

Prvim propisom je jasno određeno ponašanje, dok kod drugog propisa nemamo jasno određenu brzinu
sve dok se taj slučaj ne dogodi I dok onaj ko donosi odluku o krivici ne sagleda sve okolnosti.
Najčešće primere neodređenosti srećeno kod pravnih standard, npr. dobar domaćin ili u izrazima npr. u
razumnom roku.

96. SISTEMSKI I FUNKCIONALNI RAZLOZI ZA SPORNOST SLUČAJA

Pravni sistem je širi kontekst u kom se nalazi svaka pravna odredba, određena ili neodređena, čije
značenje želimo da utvrdimo.
Norme su unutar pravnog sistema povezane, kako po sadržaju, tako I po međusobnom uticaju (visa
pravna snaga, niža pravna snaga itd)
Spornost slučaja u sistemu se javlja kada kada jedna norma jedno ponašanje dozvoljava a druga iste
sadržine zabranjuje.
S obzirom na složenost pravnog sistema I broj normi koje sadrže, nužno je da se to dogodi.
Primer.
Studenti plaćaju 50% od pune mesečne karte za javni prevoz.
Svi punoletni građani, osim penzionera, plaćaju punu cenu mesečne karte za javni prevoz.

96a) FUNKCIONALNI RAZLOZI

Nema veze ni sa jezikom, a ni sa sistemom.

To je slučaj kada primena norme u skladu sa njenim doslovnim I jasnim jezičkim značenjima ne ostvaruje
cilj, svrhu, funkciju kojoj je norma namenjena da služi.
Svaka norma ima cilj: norma- ponašanje u normi- cilj norme
(npr. ograničenje brzine- sačuvati zdravlje I život učesnika u saobraćaju)

Ipak, ponekad se događa sledeće: U konkretnim okolnostima ponašanje po normi nije najbolje, npr. ako
je ograničenje brzine 100km/h a poledica I magla je.

Norme su dakle nekad sporne I u odnosu na sopstvene ciljeve.

Osnovni razlog za to je opštost pravnih normi.

97. VRSTE TUMAČENJA PRAVA

Ko tumači pravo?
1. SUDSKO TUMAČENJE- tumačenje opštih pravnih akata, ali I pojedinačnih pravnih akata od strane
sudova prilikom raspravljanja I rešavanja konkretnog spornog slučaja.
Pre nego što slučaj dospe na sud, moguće je da značenje norme koja se odnosi na taj slučaj
nastoje da utvrde I državni činovnik, policijski inspector, advokat itd.
To je I obaveza svih koji su nadležni (činovnici) za primenu prava u konkretnom slučaju.
Često se dešava da se sve završi na njihovom tumačenju I da ne mora na sud.
Ako ipak dodje do suda, sudsko tumačenje od ostalih tumačenja razlikuje jeste to što sudija ima
obavezu da normu protumači I spor definitivno reši, kao I obavezujuća snaga sudske odluke.
2. AUTENTIČNO TUMAČENJE- tumačenje samog tvorca norme. (zakonodavca)
Tumač I tvorac zakona nisu jedna ista osoba I pristupa se autentičnom tumačenju tako što
nastojimo da otkrijemo šta je zakonodavac želeo da kaže.
3. DOKTRINARNO (NAUČNO) TUMAČENJE-
To je tumačenje koje daje pravna nauka. Naučno tumačenje je od velikog značaja jer se pravnici
početnici najpre posredstvom njega susreću sa sadržinom prava a ono je zbog svog autoriteta I
sistematičnosti od pomoći o pravnicima praktičarima.

Šta se tumači?
1. Opšti akti- najvažnije je zakonsko tumačenje I tumačenje ustava.
 2. Pojedinačni akti- tumačenje ugovor, testamenta I slično.

98. JEZIČKO TUMAČENJE

Jezičko tumačenje služi da se utvrde moguća jezička značenja pravnog teksta.

Pravne norme su pre svega JEZIČKE TVOREVINE. Tvorci se obraćaju subjektima jezikom I zato je važno da
subjekti ispravno shvate jezičko tumačenje.
Jezičko tumačenje treba da otkrije šta je pisac rekao a ne šta je hteo da kaže.

Pravila jezičkog tumačenja:

1) SEMANTIČKO PRAVILO, tu imamo:
- Leksička pravila- određivanje reči rečnikom
- Sintaksička pravila- raspored reči u rečenici
2) Tumačenje u lingvističkom kontekstu (fraze I sintagme)
3) Tumačenje u situacionom kontekstu
4) Nijedna reč u pravnom tekstu nije suvišna
5) Ako se jedan termin ponavlja više puta, treba uvek isto da se tumači
6) Ne odstupati od običnog značenja

99. SISTEMSKO TUMAČENJE

Osnovno pravilo sistemskog tumačenja jeste da se smisao jedne norme utvrđuje na osnovu njene veze
sa drugim normama tog sistema. Odnosno, norma važi u sistemu ako je doneta na neki od načina koji
predviđa visa norma. Zato prilikom tumačenja ne treba uzimati smisao jedne norme posmatrane
izolovano od drugih, već ga treba tražiti u njenoj vezi sa drugim normama.
Ono što je ključno kod sistemskog tumačenja jeste:
1) Sadržima norme koja se nalazi u sistemu tj. samo tumačenje pravne norme zavisi od mesta na
kojem se nalazi u pravnom sistemu. (npr. ako je norma uređena zakonom o obligacionim
odnosima, ne može biti vezana za stvarno pravo)
2) Bitno je pravilo o otklanjaju suprotnosti između normi, da bi se utvrdilo normativno značenje
određene norme. Tj. koja će se od tih normi u sistemu primeniti na konkretan slučaj.
Pravilo je da visa ukida niži, novija stariju, posebna opštu.

100. ISTORIJSKO TUMAČENJE

Tumač koristi istorijsko tumačenje kako bi dokučio koji je cilj norma imala prema nameri njenog tvorca.
Drugačije se naziva subjektivno funkcionalno tumačenje.
Tumač se u ovom slučaju ne bavi samim normom, jera je namera tvorca jasna iz teksta, tumačenje bi
bilo suvišno.
Tumač pribegava proučavanju pravnog stanja pre donošenja norme koja je predmet tumačenja.
To stanje može da mu ukase na pravac u kojem je tvorac norme želeo da promeni prethodno stanje, tj.
može da mu ukaže na povod za promenuj stare norme.
Još važniji izvor informacije o volji tvorca tumač dobija proučavajući zakonske materijale koji obuhvataju:
- Obrazloženje predloga zakona od predlagača
- Zapisnici sa rasprava o predlogu zakona
- Zapisnik sa sednice skupštine u kojoj je zakon usvojen
- Zapisnici sa sednica komisije povodom izrade zakon
101. CILJNO TUMAČENJE

Pretpostavlja se da je svaki opšti pravni akt svrhovni akt, jer ide za tim da ostvari jedan ili više ciljeva I da
zaštiti određene interese.
Kada to ne bismo uzeli u obzir pri tumačenju, za tumačenje bi bilo dovoljno samo dobro poznavanje
jezika.

Objektivno funkcionalno tumačenje ne ispituje značenje norme u svetlu cilja ili funkcije koju je normi
namenio njen tvorac. Ovo tumačenje zanima objektivan cilj koji se može rekonstruisati iz teksta norme I
razmatranja drugih faktora o tome šta bi norma koja se tumači imala kao svoj idealni cilj.

Prema tome, cilj koji se koristi da osvetli normativno značenje nije onaj cilj koji pravni akt ima prema
nameri stvarnog tvorca.

Prvi korak u ciljnom tumačenju je utvrđivanje cilja, drugi korak je analiza posledice primene te norme na
konkretan slučaj. Analiza posledica primene ne treba da bude zasnovana na intuiciji već na dobrom
poznavanju okolnosti u jojima se norma primenjuje.

Kako tumač dolazi do saznanja o objektivnom cilju norme?

Vrlo često iz pravnog teksta.

Ciljno tumačenje često podrazumeva I vrednovanje, odmeravanje različitih ciljeva I vrednosti I njihovog
rangiranja.

102. NORMATIVNE TEORIJE O TUMAČENJU PRAVA

Normativna teorija o tumačenju prava je zaokružen I sistematizovan skup tvrdnji o tome kako pravo
treba da se tumači, a ne kako se ono zaista tumači.
Tumačenju prava može se prići deskriptivno (ko, kako I kada tumači pravo u praksi) I preskriptivno
(odrediti cilj tumačenja I na koji način treba da se tumači)

Često se u praksi javlja problem koji od metoda tumačenja treba primeniti, tj. koji ima veću snagu. A taj
problem se pojavljuje zbog raznolikosti metoda tumačenja koji ne dovode uvek do istog ishoda.

Normativne teorije se trude da daju razloge zbog kojih određenom metodu tumačenja uvek treba dati
prednost.

Postavlja se pitanje na osnovu čega teoretičari formulišu normativne teorije tumačenja, tj. koji su izvori
njihovih ideja o tome?
1. Norme pozitinog prava
2. Sudska praksa
Da bi se usaglasile različite ideje o tome na koji način treba tumačiti pravo, nastaju teorije:
Tekstualizam, intencionalizam I instrumentalizam.

103. TEKSTUALIZAM

Moto tekstualista bi mogao da se formuliše: TEKST, SAMO TEKST I NIŠTA OSIM TEKSTA.
Najvažnija karakteristika je da se, dakle, tumač, što je moguće više drži pravnog teksta koji tumači.
Tekstualisti smatraju da sudije postupaju u skladu sa pravom kada poštuju pravni tekst.
Tumač je spreman da žrtvuje svrhu zakona zarad njegovog slova.

Umereni tekstualisti prihvataju I druge metode tumačenja, ali uz veoma dobre razloge za to.
Razlozi da ne sledimo jezik moraju biti mnogo jači od razloga da ih sledimo.
Navode se dva ozbiljna argumenta u prilog tekstualizma, prvi razlog se zasniva na ideji
1. Vladavine prava-
- Da bi se obezbedila pravna sigurnost I jednakost, tekstualisti smatraju da se ne sme mnogo
odstupati od teksta. Npr. policajac može da kazni vožača samo ako je prekoračio izričito
ograničenje brzine, ne I ako on procenjuje da je vozač pod određenim okolnostima trebao
sporije da vozi.
2. Demokratija- naime, kada se usvaja zakon, parlament uvek glasa za tekst zakona, ne za cilj ili
svrhu. Dakle, on je usvojen baš takav kakav jeste.

Najozbiljniji prigovor tekstualizmu jeste na račun njegovih kapaciteta da zaista odgovori na sporna
pitanja tumačenja. Oni ostaju nemi na sporne slučajeve koji su sporni zbog nejasnosti I neodređenosti
jezika.

104. INTENCIONALIZAM

Moto intencionalista bi mogao da se formuliše: “Da bi smo poznavali zakon, treba da poznajemo
zakonodavca.”
Intencionalizam smatra da je pravo značenje norme ono koje je normi nameravao da da njen tvorac.
Pre svega, volja tvorca je da njome postigne određeni cilj, svrhu.
Pravo značenje norme nalazi se u samom UMU TVORCA.
Oni uvažavaju istorijski metod tumačenja.

Osnovni argument u prilog intencionalizmu je da su zakoni odraz volje tvorca, kao što su rečenice
sagovornika odraz njegovih misli, volje I emocija.

Dakle, I u komunikaciji nije najvažnije shvatiti značenje reči koje su izgovorene, već šta nam tim rečima
sagovornik želi saopštiti.

Zamerke intencionalizma?
- Zbog čega bi uopšte namere tvorca bile bitne za onoga ko normu želi da primeni, zbog čega bi to
bilo važnije od onoga što je zaista usvojio kao konačan tekst zakona?
- Pripremni materijal na kojima se temelji istorijsko tumačenje je često nejasno I njemu treba
tumačenje
 - Šta ako je tvorac kolegijalno telo? Za čijom namerom tragamo?
- Šta ako je ta namera danas neprimenljiva?

105. INSTRUMENTALIZAM

Pravo je instrument koji društvo koristi da postigne određene vrednosti.

Zato sve pravne norme imaju svrhu, cilj.

Instrumentalizam jeste teorija o tumačenju koja smatra da sudije prilikom tumačenja prava treba pre
svega da se vode tom svrhom.
Instrumentalisti su oštri protivnici tekstualizma jer odbijaju ideju da je doslovno značenje teksta njegovo
normativno značenje, svrha je bitna a ne gole reči na papiru.
Oni zastupaju funkcionalno tumačenje I smatraju da cilj, odnosno svrha norme potpuno potiskuje jezičko
tumačenje.

Argument u korist instrumentalizma je to što će tumač svoju odluku uvek opravdati validnim ciljem.

Prema kritičarima, takav pristup je neprihvatljiv sa s aspekta koncepta demokratije ili vladavine prava.

Važne pretpostavke za održivost instrumentalizma su da svaka norma ima svoj cilj I da su ti ciljevi jasni.
Iz te pretpostavke, proizilazi druga kritika.
Postavlja se pitanje da li je zaista svrha koju sudija izvlači iz norme koju tumači objektivna svrha ili je to
ono što sudija misli I smatra da je objektivan cilj?

106. PRAVNE PRAZNINE

Pravne praznine su oni slučajevi kada u pravnom poretku uopšte ne postoji pravna norma koja bi ih
rešila.
Oni se nužno pojavljuju, s jedne strane zbog propusta zakonodavca da opštim normama regulišu sve
aspekte nekog odnosa.
To su početne pravne praznine I sud je dužan da ih reši.
Npr. ako stranke nisu same odredile pitanje od kog momenta se smatra da je ugovor zaključen putem
pisma, ovo pitanje postaje sporno jer ga zakonodavac nije regulisao.
S druge strane, nijedan zakonodavac ne može da predvidi sve promene I nove odnose.
To su naknadne pravne praznine.

Postoje neregulisana pitanja koja je zakonodavac smisleno ostavio neregulisana, jer je smatrao da ne
treba da ih reguliše, to su pravne šupljine.
Razlika je što pravne praznine zakonodavac misli da treba da popuni.

Kod popunjavanja pravnih praznina, sudija se ne drži samo teksta norme, već izlazi iz njenog okvira.
Prilikom popunjavanja on daje novu normu.
Sudije su uvek ovlašćene da tumače pravo ali ne I da popunjavaju pravne praznine. Npr. u krivičnom
pravu postoji neoboriva pretpostavka da praznina nema, tako da sudija čak I ako se suoči sa njom, ne
sme da je smatra prazninom niti da je popunjava.

107. ANALOGIJA KAO NAČIN POPUNJAVANJA PRAVNIH PRAZNINA

Analogni zaključak se zasniva na sličnosti dva predmeta, dve pojave u nekim osobinama, pa se onda na
osnovu te sličnosti zaključuje da su predmeti, pojave, slični I u nekim drugim osobinama.
Zakonodavci smatraju da sudija prilikom nailaženja na pravnu prazninu treba da primeni analogiju, da se
obazire na slične, zakonom jasno raspravljene slučajeve.
Normativna (zakonska) analogija znači da je tip slučaja koji reguliše jedna norma sličan konkretnom
slučaju koji je pravno neregulisan. Zato je poželjno da se takav slučaj reši prema postojećoj normi čije
značenje se analogijom proširuje I na njega.
Zato je analogija argument “od sličnog ka sličnom”
Pravno neregulisan konkretan slučaj treba da bude sličan po cilju da bi se primenila analogija.

108. ODNOS ANALOGIJE I ARGUMENTA SUPROTNOSTI

Analogija odnosno analogni zaključal se zasniva na sličnosti dva predmeta, dve pojave slične u nekim
osobinama pa sudija pri popunjavanju pravnih praznina primenjuje analogiju tj. obazire se na slične,
zakonom jasno raspravljene ciljeve.
Analogija je argument od sličnosti ka sličnom.
Kod argumenta suprotnosti važi jedno pravilo “šta zakon hoće, on to I kaže a šta neće, on o tome
ćuti”. To bi značilo, ako nešto nije izričito zabranjeno, to znači da je dozvoljeno I obrnuto.
E sad, primerom ću objasniti odnos analogije I argumenta suprotnosti.
Postoji pravna norma kojom se zabranjuju vozila u parku. Primenjujući argument suprotnosti, mi bi
zaključili da u park mogu da uđu npr. konjanici, ali ako primenimo analogiju, onda bi I njima zabranili
ulazak jer je objektivan cilj mir u parku, da park bude bezbedan I čist.
Šta će sudija koristiti, na njemu je.