SPI

1. Prvobitno slovensko uredjenje i prve srpske drzave

- O naseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo sacuvani su zapisi vizantijskih
pisaca. Slovene su smatrali varvarima koji ugrozavaju njihov nacin zivota.
- Strategikon(posle 592.godine) je izvor za ranu drustvenu strukturu i kulturni
razvoj Slovena. Autor dela nije poznat, ali u nauci se pominje Pseudo-Mavrikije.
Ovo je prirucnik o vojnoj vestini, a polovina teksta je posvecena Slovenima i
Antima. Oni su ziveli u selima-opstinama, na celu su bili poglavari koje autor
naziva kraljevima. Veci broj tih sela cinilo je plemenski savez. Autor je izneo da se
oni medjusobno ne trpe, nemaju organe vlasti, neverni su i neslozni u pogledu
ugovora, hvali zene, njihovo rukovanje oruzjem, prijateljski odnos prema
strancima. Polozaj robova je bio povoljan, svakom zarobljeniku unapred se
utvrdjuje vreme robovanja. Po proteku tog vremena, on se osobadja i moze da
ode kuci uz otkupninu ili da ostane kao slobodan. Postojbina Sloven je bila od
Baltickog mora do Karpata. Od 2-7.veka plemena se krecu i naseljuju na zapadu i
jugu Evrope. Juzni Sloveni su trajno naselili Balkansko poluostrvo tokom 6. i
7.veka.
- Male povrsine Srbije su se zvale zupe. Stanovnici zupe su povezani krvnim
srodstvom, zupa je kasnije postala zajednicko utociste i prebivaliste. Radi
odbrane od neprijatelja susedne zupe su se povezivale u vece celine. Prvi poi
menu poznati srpski knez je bio Viseslav koji je vladao oko 780.godine, njega je
nasledio Radoslav, njega Prosigoj, a njega Vlastimir. Zupani su bili nosioci vojne i
civilne vlasti u zupama i gradovima.
- Zbog nemogucnosti stvaranja jednog jakog drzavnog centra, obrazovano je 5
teritorijalnih jedinica-Paganija, Zahumlje, Travunija, Duklja i Srbija. Proces
objedinjavanja oblasti naseljenih Srbima nametao se kao uslov opstanka.
Paganija-prostirala se duz Jadranske obale od reke Cetine do usca reke Neretva.
U 7.veku prikljuceni su-Brac, Hvar, Korcula i Mljet.
Zahumlje-prostiralo se od reke Neretve, do Dubrovnika. Kazu da je Zahumlje
arhontija-knezevina i pominje kneza Mihajla Visevica. Pocetkom 10.veka
Zahumlje tj Humska zemlja dozivela je uspon svoje drzavnosti za vreme kneza
Mihajla Visevica. Uslo je u sastav Srbije za vreme kneza Caslava. Humska zemlja
je postala deo titule sprskih vladara.
Travunija-izmedju Dubrovnika i Kotora. Stvorena je pocetkom 9.veka od zupa
koje su se grupisale oko Trebinja i Kotora. Od 9. do sredine 10.veka knezevina
 Travunija je bila prikljucena Srbiji kao udeona knezevina i zadrzala je visok
stepen samostalnosti.
Duklja-u 11.veku primorske knezevine su ujedinjene pod vodjstvom Duklje,
Mihailo Vojislavic dobio je kraljevsku krunu od pape.
Srbija-podrucje oko gornjeg toka reke Bosne, podrucje danasnje Tuzle i
planinske predele oko Lima i gornje Drine. Granica na severu je isla rekom
Savom, na zapadu do reke Vrbasa, sa Hrvatskom se granicila na Cetini i prema
Livnu, na jugu sa primorskim knezevinama, na istoku se prostirala do Zapadne
Morave. Od 9.veka knez Srbije je bio Vlastimir kojeg su nasledili sinovi Mutimir,
Strojimir i Gojnik.
2. Izvori prava u srednjovekovnoj Srbiji
1) Obicajno pravo-do 12.veka obicajnim pravom je bio regulisan celokupan
narodni zivot. Obicaj je znacio ustaljeno pravilo ponasanja odredjene
drustvene grupe. Cine pravila ponasanja stvorena iskustvom i navikom, nisu
bila zapisana, uredjuju celokupan zivot odredjene drustvene grupe.
Bracni odnosi regulisani su obicajnim pravom, otmicom devojke sve do kraja
19.veka.
Prema obicajima brak se lako raskidao.
Privatnopravni odnosu su regulisani obicajnim pravo.
Postojao je obicaj da se svi za oruzje sposobni muskarci okupljaju na
zborovima u zupama i plemenima. Kada je primljeno hriscanstvo-crkveni
sabori. Iz ta dva stara nacina okupljanja nastala je institucija drzavnog sabora.
U krivicnom pravu u slucaju ubistva ili ranjavanja poznavalo je krvnu osvetu
ili njenu zamenu vrazdu-kompoziciju i druge vrste naknade.
Praznoverice i magijsko-religijska praksa je bila kaznjiva, Dusanov zakonik
propisuje da je to smrtna kazna odsecanjem glave uz oduzimanje imanja.
Verovanje u vampire i vukodlake pominje se kod Srba do kraja 19.veka.
Dusanov zakonik je kaznjavao i zabranjivao najstrozim kaznama iskopavanje
pokojnika.
Pocetkom 13.veka stvaranje pisanog prava, suzavao se obim primene
obicajnog prava. To nije znacio nestanak obicajnog prava zato sto su brojna
obicajna pravila bila su kodifikovana u poveljama i u Dusanovom zakoniku i
tako su nastavila svoj zivot i vazenje obicajnog prava je ostalo za sve one
pravne odnose koji nisu bili regulisani pisanim pravom.
2) Povelje-prvi pisani izvori prava. Predstavlja zapovest vladara kako da se
urede pravni odnosi na jednom vlastelinstvu. Vladar je davao ili potvrdjivao
prava i privilegije pripadnicima povlascenih staleza-vlasteli, gradovima.
Povlasceni subjekti su dobijali pravo svojine, oslobadjanja od obaveza prema
drzavi i oslobadjanje od drzavnog nadzora. Povelje imaju strogo utvrdjenu
formu-uvod, tekst i zakljucak. Svaki od tih delova se delio na manje celine.
Uvod se sastoji od arenge, inkovacije-prizivanja Bozjeg imena i institulacije-
imena vladara koji izdaje. Hristovulja je bila povelja sa zlatnim pecatom.
Povelje se mogu podeliti na-manastirske, vlastelinske i gradske.
Manastirske povelje-Hilandarska povelja 1198.godine-Stefan Nemanja je
zasnovao i obdario Hilandar, Zicka povelja 1220.godine-Stefan Nemanjic
obdario Zicki manastir, Arhandjelovskom ili Prizrenskom poveljom obdario je
car Dusan svoju zaduzbinu manastir Svetih arhandjela Mihajla i Gavrila-Zakon
Vladom(obaveze stocara) i Zakon Srbljem(obaveze zemljoradnika).
Vlastelinske povelje-samo je 10-tak sacuvano i oni su nestali sa propascu
srednjovekovne srpske drzave.
Gradske povelje-sacuvana je samo jedna u latinskom prevodu od kralja
Dusana 1343.godine kad je potvrdio prava i privilegije albanskom gradu Kroji.
3) Medjunarodni ugovori-najstariji sacuvani medjunarodni ugovor je ugovor
velikog zupana Stefana Nemanje sa Dubrovnikom 1186.godine bio je mirovni
ugovor posle Nemanjinog neuspesnog pokusaja da zauzme Dubrovnik. U
prvom veku vladavine Nemanjica ugovori su sklapani u obliku dvostarnih
zakletvi-svaka strana se zaklinjala da ce ispuniti obecanja. Od vreme kralja
Dragutina ugovori dobijaju oblik jednostranih povelja kojim su srpski vladari
davali privilegije i uredjivali polozaj dubrovackih trgovaca u Srbiji. Od
vremena cara Urosa ponovo se na srpskoj strani pojavljuje vise ugovaraca.
Od pocetka 15.veka srpsku stranu je zastupao vladajuci despot. Ugovor cara
Dusana sa Dubrovnikom 1349.godine uzor je za sve docnije ugovore srpskih
vladara-polozaj dubrovackih trgovaca, slobodno kretanje, naknadna stete.
4) Zakoni
a) Zakonopravilo-nomokanoni su bili zbornici crkvenog i gradjanskog prava u
Vizantiji. U srpskoj sredini nastao je posle dobijanja autokefalnosti
1219/20.godine napisao ga je Sava i dao ime Zakonopravilo. Za sastavljanje
Zakonopravila, Sava je koristio-Nomokanon u 50 naslova, Fotijev nomokanon
i tumacenje kanonista. Cilj Zakonopravila je bio da osigura samostalan
 polozaj srpske crkve koja je tek nastala i zbog toga je taj zbornik utemeljn na
principu simfonije u dvostrukom pogledu-u odnosima izmedju crkve i drzave i
izmedju pravoslavnih crkava, a protiv hegemonije Carigradske patrijarsije.
Prema sadrzini-sadrzalo je tumacenja dvojice cuvenih vizantijskih kanonista
Aristina i Zonare, pri cemu je data prednost Zonari i sadrzalo je odredbe
gradjanskog, krivicnog prava i postupka bile upotrebljive za uredjenje pravnih
odnosa u novoj, nezavisnoj kraljevini. Zakonopravilo je bilo izvor crkvenog i
svetovnog prava do kraja postojanja srednjovekovne srpske drzave.
Zakonopravilo je u 13.veku preko Bugarske dospelo u Rusiju i dobilo znacaj
vazeceg crkvenog i gradjanskog zakonika u celom pravoslavnom svetu. U
Rusiji je ono nazvano Krmcija i postaje zvanican izvor crkvenog prava kod
pravoslavnih Slovena i to ostaje do danas.
b) Zakonik cara Stefana Dusana-razlog za donosenje je zbog proglasenja
carstva, jer samo vladar u rangu cara mogao je jedini da donosi zakone koji
vaze za celu zemlju. Dusanov zakonik je napisan 21.maja 1349.godine na
drzavnom saboru u Skolju gde je prisustvovao patrijarh Joanikije, plemstvo i
crkveni velikodostojnik. Prvi deo je sadrzao 135 clanova. Drugi deo je donet u
obliku novela i kodifikovan 5 godina kasnije na saboru 1354.godine u gradu
Seresu u Grckoj i sadrzao je novih 66 clanova. U Dusanovom zakoniku su
daleko brojnije odredbe iz krivicnog, drzavnog i procesnog prava. Prilikom
donosenja koristio je obicajno pravo, vizantijsko pravo, pravo iz povelja i
medjunarodnih ugovora.
c) Zakonik o rudnicima-iz 1412.godine doneo ga je despot Stefan Lazarevic. Na
molbu gradjana, despot je nalozio da se obrazuje telo od 24 dobra coveka
bliska rudarstvu iz mesta izvan Novog Brda koji ce napisati zakon, zakon je
izdao u obliku povelje. Zakonik o rudnicima se sastoji iz dva dela. Prvi deo
Zakonika sadrzao je propise o organizaciji rudarske proizvodnje. Ukupno 51
clan kojim su bili uredjeni-pravo provetravanja, zakup okna, resavanje
sporova, osnivanje rudarske druzine. Cilj je bio da se obezbedi nesmetano
obavljanje rudarske proizvodnje bez prekidanja rada. Drugi deo Zakonika
predstavljao je gradsko pravo Novog Brda iz vremena despota Stefana. Imao
je 22 clana-takse, globe, nadleznost sudova, red na trgu. Sacuvan je prepis
Rudarskog zakona na latinicnom pismu iz 17.veka.
5) Vizantijski pravni zbornici-Justinijanov zakon i Sintagma-Skracena sintagma.
Justinijanov zakon je bio kratka kompilacija posvecena regulisanju agrarnih
 odnosa. Sintagma je bila nomokanon koji je bio rasporedjen prema alfabetu.
U njemu su bili propisi o predmetu, navodjeni kanoni, zakoni i tumacenje.
Problem je bio u tome sto se carigradskom patrijarhu davalo prvenstvo i zato
sto sintagma nije priznavala Srbima pravo na autokefalnu crkvu. Zato je
Dusan skratio i promenio, nazvao je Skracena sintagma. Izostavljena su cisto
crkvena pravila, sve odredbe i komentari koji su izrazavali ideologiju
vizantijske drzavno-crkvene dominacije.
6) Statuti-primorske komune Kotor, Budva, Bar i Ulcinj. Izvor prava u tim
primorskim komunama bili su statuti. Statuti su bili zbirke pravnih propisa
kojima je uredjivan pravni zivot komune. Sadrzina bila je u skladu sa
stepenom autonomije koju je svaka pojedina komuna uzivala u odnosu na
centralnu vlast-odredbe o organizaciji vlasti, pravima i obavezama nosilaca
vlasti, stvarnom i obligacionom pravu, porodicnom i naslednom pravu,
krivicnom pravi i sudskom postupku.
3. Zakonodavstvo cara Stefana Dusana
- Razlog za donosenje je zbog proglasenja carstva, jer samo vladar u rangu cara
mogao je jedini da donosi zakone koji vaze za celu zemlju. Dusanov zakonik je
napisan 21.maja 1349.godine na drzavnom saboru u Skolju gde je prisustvovao
patrijarh Joanikije, plemstvo i crkveni velikodostojnik. Prvi deo je sadrzao 135
clanova. Drugi deo je donet u obliku novela i kodifikovan 5 godina kasnije na
saboru 1354.godine u gradu Seresu u Grckoj i sadrzao je novih 66 clanova. U
Dusanovom zakoniku su daleko brojnije odredbe iz krivicnog, drzavnog i
procesnog prava. Prilikom donosenja koristio je obicajno pravo, vizantijsko
pravo, pravo iz povelja i medjunarodnih ugovora.
- Sadrzina-nije izlozen prema nekoj strohoj sistemtici. Clanovi 1-38 predstavljaju
poseban odeljak o crkvi. Clanovi 39-63 su odredbe o pravim i obavezama
vlastele. Clanovima 64-83 su odredbe o pravnom polozaju zavisnog sebarskog
staleza u cijem regulisanju pretezu njihove staleske obaveze. Clanovi 118-122
propisuju o gradskom stalezu i trgovcima. Clanovi 125-126 su o krivicnoj
odgovornosti grada i gradske zemlje. Clanovima 129-132 i 135 govore o
odgovornosti vojnika i o postupanju za vreme rata. U drugom delu Zakonika su
odredbe koje dopunjuju odredbe iz prvog dela Zakonika ili su uredjivale nova
pravna pitanja koja su se pojavila u medjuvremenu. Clanovi 143, 145-149 u
propisi posveceni borbi protiv kradljivaca i razbojnika. U clanovima 151-154 su
odredbe o poroti. U jednom clanu je propisano da i careva naredba koja nije
 utemeljena na Zakoniku, vec je doneta iz srdzbe ili ljubavi nije validna i ovlascuje
sudiju da je ne postuje i da sudi po pravdi i Zakoniku.
- Prepisi-original nije sacuvan. Nauci je poznato 25 prepisa. 10 prepisa su iz tkzv
starije redakcije vremenski blizoj Dusanovom vremenu, dok su 15 rukopisa
mladje redakcije i vremenski udaljenije od nastanka originala. Prizrenski prepis
imao poseban znacaj za nauku jer je rec o prepisu sa originala i on je posluzio
kao osnova za izdanje Dusanovog zakonika. Najznacajniji prepis iz mladje
redakcije je Rakovacki, koji je nastao u jednom od manastira 1700.godine.
4. Vladar u srednjovekovnoj Srbiji
- Titule
U 12. i 13.veku srpski vladari su nosili titulu velikog zupana. Od vise zupana koji
su bili na celu rodova, jedan od njih izborio se da bude veliki zupan. Stefan
Nemanja je nosio tu titulu.
Prvi Nemanjic ovencan kraljevskom titulom bio je Stefan, koji je dobio kraljevsku
krunu 1217.godine od pape Honorija III. Prvi srpski vladar ovencan kraljevskom
krunom bio je Mihailo Vojislavic vladar Duklje, dobio je krunu 1077.godine.
Tradicija dukljanske kraljevske titule nastavila je da zivi u tituli mladog kralja.
Kralj Dusan se 1346.godine proglasio za cara.
Od 1402.godine javlja se titular despota koja je ostala titular srpskih vladara sve
do pada pod osmansku vlast 1459.godine.
Osim vladalackog naslova, titula je sadrzavala i teritorije nad kojim je on vladao.
Ta teritorija je imala jedan stalni deo-teritorija koja je cinila osnovno jezgro kao
sto je Srpska zemlja(u pocetku je ta zemlja nazivana Raska, izvedena od grada
Rasa koji je bio prestonica velikog zupana) i promenljivi deo. U vreme Stefana
Nemanje, on je svu srpsku zemlju nazivao svojim otacastvom, sto je
podrazumevalo i njenu podelu na udeone knezevine izmedju brace, ali on je to
prekinuo jer je to stetilo interesima drzavne celine.
- Nasledjivanje prestola-nacelo seniorata-presto je pripadalo najstarijem u rodu i
nacelo prvorodstva-vladara nasledjuje njegov najstariji sin. Oni Nemanjici koji su
kao prvorodjeni dosli na presto nosili su titulu mladog kralja.
- Funkcije vladara
a) Vojna-vladar je morao voditi racuna o stavu plemstva jer je plemstvo cinilo
osnovu njegove vojne sile. Postojanje najamne vojske, ublazavalo je zavisnost
vladara od volje plemstva.
 b) Sudska-vladar je bio najvisi sudija u drzavi, ali njegova sudska vlast nije bila
neogranicena.
c) Upravna-ogranicavana je na bezbednost i finansije. Vladarevi prihodi-porez,
carina, regalije(rude), pokloni vlastele, prihodi od gradova(Dubrovnik).
d) Zakonodavna-sastojala se u cuvanju obicajnog prava, vladari su izdavali
povelje, zakljucivali medjunarodne ugovore. Zakonici su se donosili uz
pristanak plemstva na saboru.
Prestonica-u vreme Nemanjine drzave bio je Ras, ali je prestonica bila tamo
gde je vladar boravio zajedno sa drzavnom upravom. Od vremena kralja
Milutina i od proglasenja Dusana za cara, prestonica je bila Prizren i Skoplje.
Beograd se prvi put u svojoj istoriji nasao u srpskoj drzavi za vreme kralja
Dragutina 1284.godine. Kasnije je preuzeo kralj Milutin. Za vreme despota
Stefana Lazarevica Beograd je postao njegova prestonica, do njegove smrti
kada je ponovo Beograd pripao Ugarskoj. Kada ga je preuzeo 1404.godine,
grad je bio rusevina. Svaki stanovnik Beograda je dobijao posebnu ispravu
“knjigu sa pecatom” koja je bila svedocanstvo o njegovom identitetu. Despot
Djuradj Brankovic je podigao novu prestonicu u Smederevu.
5. Drzavni sabor, savet i uprava u srednjovekovnoj Srbiji
Drzavni sabor
- Drzavni sabor je od 12.veka do pada srednjovekovne drzave najvazniji drzavni
organ. U sastav ulazi-svestenstvo i plemstvo. Od svestenstva to su mitropoliti,
episkopi, igumani velikih manastira i ugledni monasi-starci. Od plemstva to su
velika i mala vlastela, a vlastelicici ne ucestvuju u rad sabora. Iz reda velike vlaste
to su predstavnici centralne uprave, namesnici velikih oblasti, gospodari velikih
vlastelinstava. Iz vladarskog doma to su supruga vladara ili majka ako ne
neozenjen i naslednik.
- Nadleznost sabora:
a) Promena na prestolu-proglasenje naslednika, krunisanje vladara, silazak
b) Unutrasnja i spoljna politika-rat i mir, sukob na prestolu, vazalni polozaj
c) Izbor poglavara Srpske pravoslavne crkve
d) Zakonodavstvo
e) Potvrde pojedinacnih privilegija
f) Pitanje u vezi sa dinastijom, osnivanje vladarskih zaduzbina
- Snaga sabora je proizilazila iz snage, uticaja i bogatstva onih koji su bili u njemu.
Vladar bez plemstva nije mogao da vodi drzavu. Plemstvo je u ratu bila glavna
 vojna sila, a u miru je obavljala poslove drzavne uprave. Posle raspada Carstva
sabori nisu odrzavani izvesno vreme. Knez Lazar je obnovio rad sabora u svojoj
oblasti. Sabori su odrzavani do pada Srpske despotovine pod Osmansko carstvo.
Dvorski savet
- Dvorski savet se javlja u vreme prvih Nemanjica. Dvorski savet je bio na
vladarevom dvoru i mogao se brzo sazvati da savetima pomogne vladaru u
resavanju vaznih pitanja. Sastav su cinili clanovi vladarske porodice,
najistaknutiji i najodaniji vlastelini i najvisi predstavnici crkve. Za vreme vladavine
cara Dusana ustanova dvorkog saveta stabilizovala se. Pominje se savet od 24
vlastelina. U vreme Despotovine dvorski savet je dobijao sve veci znacaj jer se
lako mogao okupiti i u skladu sa okolnostima, brzo doneti odluke.
Drzavna uprava
- Vladar poverava plemicima sa svog dvora da obavljaju pojedine poslove iz
domena drzavne uprave. Vladar je zemljom upravljao posredstvom izaslanika.
Vojvoda je zapovedao plemstvu i bio zaduzen za vojnu komandu i vojnicke
pohode. Nazivali su se vladalci dvora kraljeva.
Kaznac je bio zaduzen za sve prihode koje je vladar imao.
Tepcija je bio nadlezan za celokupan zemljicni fond koji je pripadao vladaru i
drzavi.
Sluga je bio istaknuti vladarev covek zaduzen zap ice na dvoru, nabavljanje i
sluzenje.
Stavilac je bio covek najveceg vladarevog poverenja zaduzen za nabavljanje,
pripremanje i sluzenje hrane na dvoru.
Logotet je bio neka vrsta kancelara-organizovao rad vladarske kancelarije, pisao i
izdavao javnopravne isprave, zakonodavstvo, diplomatija, crkvene propise.
Protovestijar je bio neka vrsta ministra finansija-finansijsko poslovanje, latinski
jezik i evropske diplomatije.
Kefalija je bio najvisi predstavnik lokalne vlasti u gradu i gradskoj okolini.
6. Vlastela i stranci u srednjovekovnoj Srbiji
- Stalez je drustvena klasa koja je razlicita u pogledu na prava i obaveze. Postoji 2
staleza-povlasceni stalez(plemstvo i svestenstvo) i nepovlasceni stalez. Podeljena
svojina- dominium eminens(vladar), dominium directum(vlastela) i dominium
utile(sebri).
Vlastela
- Vlastela je bila visi stalez u Nemanjickoj drzavi. Vlastelini su bili oni kojima je
vladar dodelio funkcije iz dvora i u lokalnoj administraciji, potomci starih
plemenskih zupana, srodnici vladajuce dinastije i ratnici. Da bi stvorili stalnu
konjicu, drzava je ljudima koji imaju ratnu vestinu darivala vece zemljoposede,
na kojima su radili nepovlasceni naseljenici. Licna i dozivotna vojna sluzba
vladaru bila je glavna obaveza svakog vlastelina zbog koje su i uzivali sve velike
privilegije. Pravo svojine-imunitet vlastele: ekonomski-ne placaju porez,
administrativni-vrse poslove drzavne uprave i sudski-pravo vlastelinu da sudi
naseljenim ljudima na tom vlastelinstvu. Vlastela se delila na-veliku, malu i
vlastelicice.
- Velika vlastela je bila malobrojna, najveci zemljoposednici i najvisi drzavni
dostojanstvenici. Velikom vlastelinu Dusanov zakonik daje samo jednu pravnu
povlasticu, bio je pozivan na sud knjigom sudijinom, a svi ostali su pozivani
sudskim pecatom.
- Mala vlastela cinila je vecinu povlascenog staleza.
- Vlastelicici su bili ispod redovnog plemstva, kao nize plemstvo. On je bio sin
malog vlastelina. U ugovoru Stefana Prvovencanog sa Dubrovnikom, on
oznacava dubrovacke trgovce vlastelicicima. U Dusanovom zakoniku vlastelicic je
bio skromnijeg porekla, imovinskog stanja i polozaja. Oni su poticali iz
drustvenog sloja vojnika i iz nizeg plemstva u osvojenim krajevima. U krivicnom
pravu u Dusanovom zakoniku ukoliko vlastelin uvredi vlastelicica bio bi novcano
kaznjen, a ukoliko bi vlastelicic uvredio vlastelina onda bi bio novcano kaznjen i
bio bi bijen stapovima.
Stranci
- Primorski gradjani su kao celina bili sastavni deo srednjovekovne Srbije, ali
njihovi gradjani nisu imali neposredan odnos sa srpskom drzavom i ne mogu se
smatrati njenim gradjanima. Gradska naselja u unutrasnjosti bila su zasnovana
na rudarstvu i trgovini.
- Razvoj gradskih naselja zasnovanih na rudarstvu vezuju se za dolazak nemackog
plemena Sasi. Sasi su se vremenom asimilovali u srpskoslovenskom okruzenju.
Njihovo je ime ostalo i oznacavalo rudare koji imaju posebno sasko pravo i po
tome se razlikuju od svog okruzenja. Rudarski gradovi imali su neka autonomna
gradska prava. Privilegije su se odnosile na pravo na slobodno istrazivanje i
pokretanje rudarskih radova, na slobodu veroispovesti i sudsku autonomiju
 olicenu u saskom sudu. Sasima u sporovima sa Dubrovcanima presudjuje
mesoviti sud, koji su cinile obe strane u jednakom broju.
- Postojali su trgovacki centri-Prizren, Pristina, Beograd i Smederevo. Gradovima
koji su osvojeni od Vizantije je ostavljeno gradsko uredjenje kakvo je bilo.
Gradjanima je sudio sud sastavljen od predstavnika gradske vlasti na celu sa
kefalijom, a od crkvenog klira na celu sa mitropolitom. Gradjani i njihova svojina
su imali poseban status-posedovali su zemlju u gradskom metohu pod
drugacijim pravnim rezimom od zemljista u sastavu vlastelinstva. Zitelji tih
gradova mogli su da budu poklonjeni zajedno sa imovinom nekom manastiru.
Stanci su bili Dubrovcani, Mlecani. Oni koji bi stekli nepokretnu imovinu bili su
obavezni das nose terete sa domacim stanovnistvom. Ostali su stranci ciji je
polozaj bio uredjen poveljama srpskih vladara dodeljenim njihobom gradu. Svoje
medjusobne sporove su resavali pred gradskim organima. Sporove sa domacim
stanovnistvom resavali su pred mesovitim sudom. Stranci su bili katolici i imali su
svoje katolicke parohije. Katolicki svestenici su slobodno vrsili svoje versle
duznosti uz zabranu prozelitizma-preobracanje pravoslavnih u katolicanstvo.
7. Sebri u srednjovekovnoj Srbiji
Sebar je bio opsti naziv za sve nepovlascene stanovnike. Sebri su bili –meropsi,
vlasi, zanatlije i otroci.
- Meropsi su bili najbrojnija kategorija zavisnih zemljoradnika. Bavili su se
uzgojom zitarica za svoje gospodare i sebe, oni su podnosili i druge obaveze-
prema vladaru i drzavi, prema vlastelinu i prema crkvi. Prema drzavi i vladaru-
da svojim radom omogucavaju gospodarima vlastelinstva vrsenje vojne sluzbe,
da daju odredjen broj vojnika koje je gospodar vlastelinstva vodio sa sobom,
placanje godisnjeg poreza-soce. Imali su i obaveze kao sto su popravke gradskog
utvrdjenja, strazarenje, cuvanje grada, davanje hrane vladaru i njegovoj pratnji,
davanje hrane konjima. Prema gospodarima se mogu podeliti na rabote i danke.
U rabote su spadale obaveze oranja, sejanja i drugih poljoprivrednih radova. U
danke su spadali desetak od zitarica, domacih zivotinja, vina, hmelja za pivo,
pokloni. Meropsi su obicno bili Srbi i uredbe vezane za njih se nazivaju Zakon
Srbljem. Meropsi su bili vezani za zemlju, bezanje se kaznjavalo kao krivicno
delo. Niko nije imao pravo da primi tudjeg meropsa na svoje imanje. Dusanov
zakonik je zabranjivao gospodaru da trazi nesto preko onoga sto je zakonom
utvrdjeno. Ako bi se to desilo, meropah je morao da ga tuzi i on bi bio dusan da
 nadoknadi stetu, nije smeo da mu se posle toga sveti. Prema crkvi su se svodile
na crkveni dohodak u naturi i novcu.
- Vlasi su bili ostaci romanizovanih starosedelaca Balkana i cinili su poseban
etnicki element. Vlasi su bili organizovani u posebne skupine-katune, na cijem
celu se nalazi staresina-knez. Nekoliko desetine vlaskih domacinstva cinilo je
jedan katun. Staresine su bile i sudije u njihovim sporovima. Zanimanje Vlaha je
bilo stocarstvo. Leta su provodili na planinama, a zimi su silazili u doline.
Povezivanje za zemlju i Vlahe je podredilo gospodarima vlastelinstva. U procesu
vezivanja za teritoriju Vlasi su postajali polunomadi ili su bili stalno nastanjeni na
tom vlastelinstvu. Dugovali su vlastelinu odredjenu rentu. Imali su obavezu da na
svojim konjima za potrebe vlastelinstva prenose so iz Primorja. Vlasi na
manastirskom imanju pratili su igumana na putu. Oni koji su bili imucniji placali
su veliki desatak, a oni koji nisu placali su mali desetak. Vlasi vojnici su u ratu bili
pomocne grupe, a u miru cuvali su stoku. Postojali su Vlasi koji su bili potcinjeni
direktno vladaru.
- Seoski majstori-zanati su bili veoma razvijeni i cenjeni po selima. U poveljama se
pominju brojni majstori i sokolnici. Medju zanatlijama su se nalazili oni koji su
obradjivali metal, drvo, zemlju i kamen, kozu. Metal su obradjivali kovaci, zlatari
kao neka vrsta zanatlijske elite; Drvo su obradjivali drvodelje, tesari; Zemlja i
kamen su bili predmet obrade zidara, kamenorezaca; Kozu je obradjivao
crevljari; Tekstilom su se bavili krojaci; Voskom svecari; Trgovci; Mesari;
Berberi. Slobodni pozivi nomici-notari, lekari, sokolari, psari. Zanatlije pripadale
su zavisnom stanovnistvu, imali su manje obaveze u poljoprivredi ali zato
specificne rabote i dazbine u skladu sa prirodom svog zanimanja. Poznato je da
je majstor primao ucenika da kod njega radi i izucava zanat. Ucenik je stanovao,
hranio se i odevao kod majstora i zauzvrat je bio obavezan da besplatno obavlja
poslove u kuci svog majstora. Sokalnici-u vezi sa kuhinjskim poslovima, bili su
zavicni ljudi koji su dobijali od gospodara zemlju na uzivanje.
- Otroci su zavisni ljudi, bili su na dnu drustvene lestvice. Otroci su potpuno zavisili
od svog gospodara. Dusanov zakonik je potvrdio da gospodar vlastelinstva ima
pravo na otroka kao bastinsko pravo. Gospodaru vlastelinstva je ostavljeno
pravo da oslobodi otroka. Otroci su se mogli kupiti ili prodati na trgovima.
Zabrana iz Dusanovog zakonika je da se otrok proda coveku druge vere, pod
pretnjom odsecanja jezika i ruku. Otrok nije imao pravo da trazi milost na
vladarevom dvoru, otroku je u manjim sporovima sudio njegov gospodar, a za
 najteza dela carev sudija. Otroci nisu bili robovi. Od druge polovine 14.veka
odredbom iz Dusanovog zakonika otroci i meropsi drzali su zemlju pod jednakim
uslovima placanje danka i vrsenja rabota.
8. Gradjani i stranci u srednjovekovnoj Srbiji
- Primorski gradjani su kao celina bili sastavni deo srednjovekovne Srbije, ali
njihovi gradjani nisu imali neposredan odnos sa srpskom drzavom i ne mogu se
smatrati njenim gradjanima. Gradska naselja u unutrasnjosti bila su zasnovana
na rudarstvu i trgovini.
- Razvoj gradskih naselja zasnovanih na rudarstvu vezuju se za dolazak nemackog
plemena Sasi. Sasi su se vremenom asimilovali u srpskoslovenskom okruzenju.
Njihovo je ime ostalo i oznacavalo rudare koji imaju posebno sasko pravo i po
tome se razlikuju od svog okruzenja. Rudarski gradovi imali su neka autonomna
gradska prava. Privilegije su se odnosile na pravo na slobodno istrazivanje i
pokretanje rudarskih radova, na slobodu veroispovesti i sudsku autonomiju
olicenu u saskom sudu. Sasima u sporovima sa Dubrovcanima presudjuje
mesoviti sud, koji su cinile obe strane u jednakom broju.
- Postojali su trgovacki centri-Prizren, Pristina, Beograd i Smederevo. Gradovima
koji su osvojeni od Vizantije je ostavljeno gradsko uredjenje kakvo je bilo.
Gradjanima je sudio sud sastavljen od predstavnika gradske vlasti na celu sa
kefalijom, a od crkvenog klira na celu sa mitropolitom. Gradjani i njihova svojina
su imali poseban status-posedovali su zemlju u gradskom metohu pod
drugacijim pravnim rezimom od zemljista u sastavu vlastelinstva. Zitelji tih
gradova mogli su da budu poklonjeni zajedno sa imovinom nekom manastiru.
Stanci su bili Dubrovcani, Mlecani. Oni koji bi stekli nepokretnu imovinu bili su
obavezni das nose terete sa domacim stanovnistvom. Ostali su stranci ciji je
polozaj bio uredjen poveljama srpskih vladara dodeljenim njihobom gradu. Svoje
medjusobne sporove su resavali pred gradskim organima. Sporove sa domacim
stanovnistvom resavali su pred mesovitim sudom. Stranci su bili katolici i imali su
svoje katolicke parohije. Katolicki svestenici su slobodno vrsili svoje versle
duznosti uz zabranu prozelitizma-preobracanje pravoslavnih u katolicanstvo.
9. Pravna i poslovna sposobnost u srednjovekovnoj Srbiji
- Pravna sposobnost je sposobnost jednog pravnog subjekta da bude imalac prava
i obaveza.
Poslovna sposobnost je sposobnost zakljucivanja pravnih poslova izjavama volje.
- U srednjem veku se punoletstvo, prema obicajnom pravo odredjivalo prema
polnoj zrelosti, tj zrelosti lica za bracni zivot. Dusevno obolelim, maloumnim i
drugim kategorijama lica nesposobnih za rasudjivanje oduzimana ili
ogranicavana poslovna sposobnost prema odredbama zivog obicajnog prava.
Poslovnu sposobnost su uzivali svi punoletni stanovnici, stranci. Jedini izuzetak je
da katoliku nije bilo priznato pravo na zakljucenje braka sa pravoslavnom. Svi su
inali poslovnu sposobnost. Otroci su bili subjekti prava i uzivali su pravnu
sposobnost, a neki slojevi otroka su imali i poslovnu sposovnost. Otroci koji su
imali zmelju izjednaceni su sa meropsima u Dusanovom zakoniku.
- Svojstva pravnih lica imali su crkve i manastiri. Manastir je zastupao iguman, a o
prodaji manastirskog imanja je odlucivalo cello manastirsko bratstvo.
10. Stvarno pravo u srednjovekovnoj Srbiji
- Pravo svojine postojalo je na pokretnim i na nepokretnim stvarima. Staleska
razlika izvodila iz prava na zemljisnu svojinu. Vrhovno pravo svojine na zemlju
pripadalo je vladaru. Vladar je dodeljivao ili potvrdjivao velike zemljisne posede
vlasteli i crkvama i manastirima. Gospodari vlastelinstva su na posedima uzivali
imunitete tj bili su oslobodjeni obaveza prema drzavi-ekonomski imunitet,
administrativni i sudski.
- Bastina-pravo svojine na zemlji koja se nasledjivala. Plemici koji su dobijali
bastinu nazivani su bastinici. Bastine su bile sigurne i neprikosnovene, niko nije
smeo neovlasceno stupiti na njih niti ih uznemiravati. Prema Dusanovom
zakoniku bastina je bila zasticena i od samovolje vladara koji ju je mogao kupiti ili
zameniti samo uz saglasnost bastinika. Bastina se mogla oduzeti samo u slucaju
izdaje. Bastina ostaje zauvek u rukama vlastelina, samo ukoliko je vlastelin
bastinik obavljao vojnu sluzbu. Pravo nasledja su imali srodnici do 8 stepena
srodstva. Bastinik je mogao da ostavi svoju bastinu bilo kome. Slobodna bastina
je pripadala povlascenom stalezu. Potcinjena bastina je pripadala
nepovlascenom stanovnistvu. Razlika je u vrsti tereta i ogranicenja koja proisticu
iz prava drugih. Vlasteoska bastina je bila opterecena vojnom sluzbom i
placanjem soca, bila je ogranicena pravima clanova porodice i blizih srodnika.
Potcinjena bastina je opterecena rabotama i dazbinama i ogranicena pravima
suseda i seoske opstine.
- Pronija-vojnicko dobro uz obavezu vrsenja vojne sluzbe, bez prava nasledjivanja
i slobodnog raspolaganja. Na pronijarevom imanju su bili naseljenici koji su ga
svojim radom izdrzavali i omogucavali da se posveti iskljucivo vojnickom pozivu.
 Nije mogao slobodno da raspolaze pronijom niti na proniij nesto menjati. Po
prestanku pronijareve sluzbe pronija se vracala u zemljisni fond vladara, koji je
davao drugom pronijaru. Posle obnavljanja Vizantije, sve cesce se dodeljivala
nasledniku pronijara sposobnom da preuzme vojnu obavezu, zvanicno nije
postala nasledno dobro. U Srbiji za vreme kralja Milutina, poveljom manastiru
Sv.Djordja kod Skoplja prvi put se pojavila pronija. Bilo je pronijara koji su vojnu
sluzbu dugovali crkvama i manastirima, a ne vladaru.
- Pribavljivanje i pristanak svojine-nacini na koje se svojina mogla pribaviti su-
originarni i derivativni. Originarni nacini pribavljanja su kada sticalac ne izvodi
svoje pravo iz prava prethodnika, nego ga stice na osnovu drugih pravnih
cinjenica koje objektivno pravo predvidja kao pretpostavke za sticanje prava. To
je okupacijom, odrzajem, ratni plen, nalaz stvari i prirastaj. Okupacija je
uzimanje stvari u posed sa ciljem da se stekne pravo svojine, krcenjem zemlje
koja nije bila zauzeta. Najvise slobodnog prostora bilo je u planinama, na njih je
prosirivano pravo svojine i ukljucivane su u postojece zemljisne komplekse. Sve
nezauzete planine su pripadale vladaru. U stvarnosti njih su slobodno uzivali
nomadski stocari. Dusanov zakonik je okancao proces slobdne okupacije u
planinama i onemogucio dalju okupaciju odredbama da su sve planine ili carske
ili crkvene ili manastirske. Sasi-rudari su krcili sume radi potrebe rudarstva. Oni
su to zloupotrebljavali te su od iskrcene zemlje pravili svoje zemljisne posede i
na njih naseljavali ljude. Dusanov zakonik je odredbom odredio da sasi ono sto
iseku u sumi koriste u rudarskoj proizvodnji, ali da na toj zemlji ne naseljavaju
ljude. Odrzaj nacin sticanja svojine na osnovu drzavine koja ima odredjena
svojstva i trajanje. Kod derivatnog nacina sticanja pravo svojine sticaoca izvodilo
se iz prava njegovog prethodnika-pravni poslovi ugovora i nasledjivanje. Pravo
svojine je prestalo otudjivanjem stvari, napustanjem stvari, konfiskacijom.
- Stvarna prava na tudjoj stvari-od stvarnih prava na tudjoj stvari srpski
srednjovekovni izvori poznaju sluzbenosti. Titular sluzbenosti je ovlascen da na
odredjen nacin koristi tudju stvar bez obzira na to ko je njen vlasnik ili da zahteva
od vlasnika te stvari da se uzdrzava od koriscenja svari-vodovod, secenje drva.
11. Obligaciono pravo u srednjovekovnoj Srbiji
- Pravni odnos izmedju dva lica na osnovu koga je jedno, porevilac ovlasceno da
od duznika zahteva da nesto ucini sto je drugo lice duzno uciniti. To su bili
poklon, razmena, kupoprodaja, ostava i zaloga.
Poklon-je prenosenje prava svojine poklonodavca u korist poklonoprimca iz
dobrocinih razloga. Pokloni su davani u pisanom obliku. Poklone su cinili vladari
crkvama i manastirima i vlasteli i oni su zapisivani u vladarskim poveljama. Osim
vladara i privatna lica su darivala crkve i manastire. Pobozno davanje bilo je
izrazeno u poveljama recima dati za dusu. Bili su poznati i pokloni izmedju
privatnih lica. Ucinjeni poklon je u pravilu bio neopoziv. Skracena sintagma je iala
jednu glavu sa 5 clanova posvecenih poklonu. Poklon se ne moze opozvati osim
u slucaju neblagodarnosti poklonoprimca. Otac je mogao nekome da od svoje
dece da poklon za svog zivota.
Razmena-je ugovor kojim se svaki ugovorac obavezuje svom saugovaracu da
preda stvar na kojoj on stice pravo svojine. Poseban oblik je bio kada je vladar,
prilikom darivanja crkava i manastira, razmenjivao svoja imanja sa imanjima
svojih podanika, da bi teritorijalno zaokruzio obdareno imanje. Uslov za pravnu
valjanost su bili-da je razmena dobrovoljna, da nije bilo pritiska od vladara i od
vladarevog podanika, nije imao stetu od toh pravnog posla.
Kupoprodaja-elementi bili su-predmet(pokretna/nepokretna dobra), cena i
njena isplata. Slobodnu trgovinu u spoljnim odnosima garantovali su vladari u
ugovorima, a u unutrasnjim odnosima poveljama. Kupac je mogao da da kaparu,
datu kaparu bi gubio ako je njegovom krivicom ugovor raskinut, a ako je prodvac
kriv on je placao 2x veci iznos. U Justinijanovom zakonu 3 clana govore o
kupoprodaji-prvi dao je mogucnost prodavcu njive, vinograda ili neceg drugog da
raskine ugovor ako je dobio samo pola cene(to je bila povlastica jer nije mogao
da usled raskidanja plati duplu kaparu), nije moglo nista da se proda
tudjincu(proglasava se nistavnim, ugovor je mogao da se raskine i kupac bi dobio
nazad novac) i obaveza da se najpre ponudi svojim rodjacima i clanovima seoske
opstine pa tek ako oni ne bi kupili, mogao je prodati nekretninu tudjincu.
Ostava(poklad, postava)-bogati pojedinci su u ratnim vremenima, novac i druge
vredne pokretne stvari poveravali na cuvanje nekom drugom na sigurnijem
mestu. Srpski i bosanski vladari i plemici ostavljali su svoje vredne stvari u
Dubrovniku ili kod dubrovackih plemica i bogatih trgovaca. U Dusanovom
zakoniku je predvidjen slucaj nevoljne ostave gostionicara za stvari koje bi mu
predao putnik.
Zajam i zaloga-ugovor o zajmu zajmoprimac je dobijao novac ili duge zamenjive
stvari uz obavezu da vrati istu kolicinu iste vrste stvari posle odredjenog
vremena i plati interes zajmodavcu. Plemici uzimaju zajmove kod Dubrovcana i
 zauzvrat daju zaloge. Zalagali su pokretne i nepokretne stvari-skupocenosti,
kuce, zemlju, vinograde. Ako zajmoprimac ne bi izmirio ugovorenu obavezu u
roku, zalog se prodavao na javnom mestu. Dusanov zakonik je omogucio otkup
zaloge i u slucaju da ona predje u trece ruke.
12. Bracno i porodicno pravo u srednjovekovnoj Srbiji
Bracno pravo
- U Zakonopravilu su bila propisana pravila za sklapanje braka-polna zrelost za
brak, zabrana sklapanja braka u okviru srodnicke grupe, sklapanje braka u okviru
verske grupe, mesto i vreme sklapanja braka, zabrana sklapanja braka za vreme
4 velika posta i sredom i petkom. Zicka povelja (1220.) je uredjivala bracne
smetnje i razvode. Zabranjen je bio brak sa svastikom. Prema Bozjem zakonu
brak nije bio raskidiv. Bio je omogucen razvod, ali samo pod odredjenim
uslovima. Bilo je zabranjeno samovoljno raskidanje braka i muskarcu i zeni i
trecim licima koji bi u tome na neki nacin ucestvovali. Razlicito su kaznjavane
zene koje bi samovoljno napustile muza zavisno od toga da li je takva zena imala
svoju imovinu ili ne. Zena koja je imala svoju imovinu kaznjavana globom, istom
kao i muz koji bi samovoljno ostavio zenu, dok je zena koja nije imala svoju
imovinu kaznjavana telesnom kaznom po volji muza. Ako muz vise nije hteo da
sa zenom zivi, mogao je prodati kome hoce. Zena koja nije imala svoju imovinu
bila je potpuno potcinjena muzu. Muz koji bi ostavio zenu kaznjavao se globom i
zena je mogala da ide sa njim kuci. Ako to ne bi ucinio potpadao je pod crkvenu
kaznu-epitimiju i pod neodredjenu svetovnu kaznu. Car Dusan u svom Zakoniku
propisao je da je za crkveno vencanje neophodno da se dobije blagoslov i da se
uzini vencanje. Blagoslov se dobijao od nadleznog episkopa, a vencavao je
nadlezni parohijski svestenik. Dusanov zakonik je brak muskarca katolika sa
zenom pravoslavne vere dopustio pod uslovom da katolik predje u pravoslavlje.
Ako to ne bi ucinio, takav brak bi se raskidao, katolik bi se proterivao bez zene i
dece koji bi dobijali deo njegove kuce.
Polozaj zene
- Vlastelinka je mogla osloboditi otroka, imala je pravo raspolaganja porodicnom
imovinom. Bila je pozivana na sud, gde je ona ucestvovala kao stranka u
krivicnim i gradjanskim sporovima, mogla je imati i zasebnu imovinu ili
raspolagati porodicnim imanjem i tim povodom nastupati na sudu. Imovine koje
su zene donosile svojim muzevima prilikom udaje-miraz/prikija. Muzevi su imali
pravo dozivotnog plodouzivanja nad miraznim dobrima. Muzevi nisu imali pravo
 svojine nad miraznim dobrima. Tek posle muzevljeve smrti, prikija pripadala je
zeni.
Porodicno pravo
- Prosta porodica-bracni par sa decom. Rabote i dazbine su rasporedjivane prem
ognjistu i glavi sposobnoj za rad.
- Prosirena porodica-zadruga u kojoj su nepodeljeni ziveli clanovi dve ili vise
bioloskih porodica, u kuci ostajalo je da zivi vise generacija ili tako sto su braca sa
porodicama nastavljala da zive u kuci iz koje poticu. Oni su delili hleb-zajednicka
proizvodnja na nacelu podele rada i imanje-oznacavalo je celokupno zadruzno
imanje. Zadruga je bila osnovana na kolektivnoj svojini. Zadruznom imovinom se
raspolagalo putem razene, kupoprodaje i poklona. U zadruzi je postojala i
individualna svojina-odeca, nakit, licne stvari. Postojali su propisi koji su nalagali
podelu prosirenih porodica, ali i drugi koji su upucivali na udruzivanje prostih
porodica i odrzavanje prosirenih porodica. U Dusanovom zakonu je propisano da
porodice koje su se vec izdelile, a prividno ostale na jednom ognjistu das nose
terete kao i druge proste porodice.
13. Nasledno pravo u srednjovekovnoj Srbiji
- Odredbe o naslednom pravu su zapisane u Zakonopravilu, Skrecenoj sintagmi i
Dusanovom zakoniku. Nasledjivanje se delilo na zakonsko i testamentarno.
Zakonsko nasledjivanje je sticanje prava na osnovu samog zakona. U
Dusanovom zakoniku je propisano da vlastelina nasledjuju deca-sinovi i cerke i
unucad. Ako naslednika iz ovog reda nije bilo, onda je propisano da vlastelinsku
bastinu nasledjuju naslednici iz pobocne linije do 8 stepena. U slucaju da ni njih
nije bilo, bastina je pripadala vladaru. U Dusanovom zakoniku je propisano i da
se predaje bojni konj i oruzje vladaru kao simbol uspomene na vreme kada je
predak tog vladara dao plemstvo pretku tog vlastelina. Svetostefanska
povelja(1313.) sadzi odredbu da je sirota udovica mogla da drzi celo imanje do
punoletstva sina, a ako ne bi imala sina drzala je seliste, vrt i najbolju njivu.
Meropaska bastina nasledjivala se u prvoj muskoj liniji jer jebitan uslov bio
postojanje rabotnika da obavlja poslove i izvrsava obaveze koje su teretile tu
meropasku bastinu koju je drzao. Ako ne bi ostalo musko dete, gospodar
vlastelinstva je uzimao njegovu bastinu i dodeljivao je drugom merophu.
Ograniceno nasledjivanje je bilo kod popova i majstora. Popovi koji nisu imali
bastine imali su pravo da dobiju 3 njive. Pravo da naslede umrlog popa gubili su
oni sinovi koji se nisu pripremali za poziv svestenika. U nasledjivanju majstora je
 propisano ogranicenje-ako bi majstor imao vise sinova samo bi jedan nasledjivao
ocevo mesto-podrazumeva celokupno imanje. Ostali sinovi su postajali rabotnici
i bili su iskljuceni od nasledjivanja.
Testamentarno nasledjivanje je stivanje prava na nasledni deo na osnovu
ostavioceve volje izrazene u testamentu. Nije se pravila razlika izmedju muske i
zenske dece, zavestalac je mogao svoje naslednike u zakonom odredjenim
slucajevima da iskljuci iz nasledja. Slobodna volja zavestaoca je bila ogranicena
tkzv nuznim naslednim delom-zakonita deca moraju dobiti najmanje 1/3.
14. Krivicno pravo u srednjovekovnoj Srbiji-opsti deo
- Krivicno pravo vodi poreklo od krvne osvete. Krvna osveta je bila sukob izmedju
dve zajednice, koji je pocinjao ubistvom ili povredom clana jedne zajednice ili
njegovog dobra, a koji se nastavljao medjusobnim ubijanjem. Vremenom je
usvojen princip taliona-oko za oko, zub za zub. Izvrsenje krivicnog dela nad
pripadnikom jedne zajednice od pripadnika druge zajednice izazivalo je
neprijateljstvo-vrazda. Jednom otpoceto neprijateljstvo izmedju dve zajednice
trajalo je godinama. Mirenje je obuhvatalo moralno-krivac moli za oprostaj
osrecene strane i materijalno-davanje imovinske vrednosti osecenoj strani od
krivca koji se time otkupljivao i dobijao opstost zadovoljenje ostecene strane.
Krvnina je bila oblik otkupa za krivicno delo ubistvo. Mirenje i placanje-
kompozicija. Ostecenom bilo je ostavljeno na volju ili da se sveti ili da se miri.
Drzava je podsticala mirenje i placanje odstete ostecenom i nastojala da suzi
koriscenje prava na osvetu-suzavanjem kruga ovlascenih osvetnika(prvo do
granice sire, do uze porodice, na kraju samo jedno lice/osteceni) i suzavanjem
kruga krivicnih dela za koja je osveta dopustena(samo za ubistvo). Drzavna vlast
je uspela da iskljuci krvnu osvetu kao nacin resavanja konflikata i da nametne
pravnu obavezu na mirenje-obavezno ili dobrovoljno. Ostecena strana je mogla
da bira izmedju mirenja i tuzbe sudu. U Dusanovom zakoniku se ne spominje
krvna osveta. Drzava je odstetu delila sa ostecenom stranom. Kasnije je drzava
propisala posebno placanje u svoju korist, uz odstetu koju je krivac placao
ostecenoj strani-razvila je novcanu kaznu-globa kao odstetu za povredu javnog
reda i mira. Reakcija drzave je zavisila od inicijative ostecene strane.
Krivac
- Dusanov zakonik je pravio jasnu razliku u odnosu na to da li je krivicno delo
ucinjeno izmedju pripadnika istog staleza ili izmedju pripadnika razlicitog staleza.
Posebna paznja se usmerava na to da li je sebar napao vlastelina ili je obnuto.
 Stroza kazna je pogadjala sebra kao ucinioca krivicnog dela nad vlastelinom nego
sto bi to bio slucaj kada vlastelin ucini to isto delo nad sebrom. Postojala je i
razlika izmedju medjusobne uvrede vlastelina i vlastelicica. Dusanov zakonik je
zapretio vlastelicicu telesnom kaznom, a vlastelinu samo imovinskom. Objekt
krivicnog dela mogao se pojaviti svaki stanovnik, zakon je pruzao zastitu svima
samo se razlikovala u jacini.
- Odgovornost-prvo kolektivna, kasnije individualna. Prvobitno kolektivna
odgovornost je bila odgvornost roda. Posle Dusanovog zakonika ostala je samo
odgovornost kuce, kao kolektivne odgovornosti. Postojala je odgovornost sela i
odgovornost okoline u slucaju paljevine, napada na licnu i imovinsku
bezbednost. Do kolektivne odgovornosti roda dolazilo je u slucaju kada izvrsilac
krivicnog dela ne bi bio pronadjen ili kada bi te zajednice odlucile da odgovaraju
za svog clana, koji je izvrsio krivicno delo.
- Vinost-je unutrasnji psihicki odnos izvrsioca prema ucinjenom delu. Psihicki
odnos izvrsioca prema ucinjenom delu, na osnovu koga se utvrdjuje da li je kriv
ili ne tj sves i volja izvrsioca dela.
Umisljaj je kada je to ucinjeno svesno i sa protivpravnom voljom. Umisljaj se
nazivao i nahvalica. Umisljajni izvrsioc placao je odstetu koju bi odredili dusevnici
i globu.
Ako izvrsilac nije imao svest o uzrocnoj vezi izmedju svoje radnje i posledice, rec
je o krivicnom delu ucinjenom iz nehata. Nehat se naziva greh, blaze se
kaznjavalo od umisljaja. U Dusanovom zakoniku nehatnom izvrsiocu krivicnog
dela zapretio placanjem odstete koju bi odredili dusevnici-ugledni ljudi koji daju
iskaz po svom uverenju.
Kada nema umisljaja ni nehata, onda nema ni vinosti i rec je o slucaju. Za
slucajno prouzrokovanu posledicu ne odgovara se krivicno.
Pizma je bila zla namera izvrsioca krivicnog dela. Ako nije bilo pizme, nije bilo ni
krivicnog dela. Prema obicajnom pravu kuca, selo i okolina donosili su odluku o
tome da li svog clana da predaju sudu ili da plate za njegovu krivicu.
- Uracunljivost-je sposobnost rasudjivanja o svojim postupcima. Vinost i
uracunljivost su elementi krivicne odgovornosti i predstavljaju preduslov za
izricanje kazne. U Dusanovom zakoniku o krivicno delu ucinjenom u stanju
opijenosti pominje nesto slicno stanju smanjene uracunljivosti. Srednjovekovni
zakonodavac nije smatrao opijenost olaksavajucom okolnoscu jer se opijeni sam
doveo u stanje u kome nije sposoban za rasudjivanje. Kuca u skladu sa principom
 kolektivne odgovornosti na osnovu obicajnog prava odlucivala je o sudbini svojih
maloletnih i dusevno obolelih clanova.
- Kazne-globa-novcana kazna, smrtna, telesna kaznjavanja, lisavanje slobode,
gubitak casnih prava, konfiskacija, progonstvo. Telesne kazne su bile sakacenje,
zigosanje i batinanje. Sakacenje se izvrsavalo odsecanjem ruku, usiju, nosa,
jezika za teska krivicna dela-umisljaj, ubistvo vlastelina od sebra, silovanje.
Zigosanje po obrazu ili smudjenje bi se kaznjavao jeretik i onaj koji bi ga skrivao.
Smudjenje ili paljenje kose i brade bila je kazna samo za sebre. Batinjanje pretilo
je kaludjeru koji bi uzeo mito, vlastelicicu koji bi opsovao vlastelina, sebru za
jereticku rec. Smrtna kazna prema odredbama Dusanovog zakonika trebalo je
kazniti sebra koji siluje vlastelinku, ubicu crkvenog coveka, ubicu najblizeh
srodnika, razbojnika, nevernike, pobunjenike. Kazna lisenja slobode se izvrsavala
u tamnici, mracnom mestu na kome su zatvarana lica. Svetostefanska povelja
pominje kaznu zatvora do 3 mes u tamnici za onog ko bi istukao upravnika
manastirskog imanja.
15. Krivicna dela protiv drzave, vere i sudstva u srednjovekovnoj Srbiji
Krivicna dela protiv drzave
- Nevera-je krivicno delo koje je mogla izvrsiti samo vlastela. Znacilo je
neposlusnost prema vladaru i uskracivanje duzne sluzbe. Kazna za neveru bila je
konfiskovanje imovine nevernika. Nevernika je pogadjala i licna kazna-u najtezim
slucajevima smrtna kazna. Dusanov zakonik je kao vaznu novinu doneo
ogranicenje odgovornosti za neveru samo na nevernikovu kucu, a ne na ceo rod i
to samo u pogledu materijalne odgovornosti. U neveru se ubraja-izdaja, prelazak
u neprijateljsku vojsku, akti protiv vladara i drzave.
- Nepokoravanje vladaocevim naredbama-kaznjavanje onoga ko ne bi postovao
vladareve naredbe, uz prednju visokom globom. Nesumnjivom odbijanju da se
pokori vrhovnoj drzavnoj vlasti olicenoj u vladaru. Kaznu je propisivalo obicajno
pravo.
- Prepravljanje povelje-neovlasceno prepravljjenje povelje izdatih od vladara.
Kazna je oduzimanje bastine i ponistenje povelje.
- Tajno kovanje novca-ugrozavanje finansijskog interesa drzave. Kazna je
saljivanje za zlatara koji bi tajno kovao novac i kazna raseljavanja za selo u kome
se to desilo.
- Neplacanje soca-u roku je znacilo ne samo dug prema drzavnoj blagajni, vec i akt
nepokoravanja vladaru. Skupljao je vlastelin od svojih naseljenika i potom
 predavao vladaru. Ako ne plati, vlastelin je bivao vezan i drzan na vladarevom
dvoru dok ne bi platio 2x veci iznos soca.
- Zbor sebar- ucesnicima zabranjenog sabora pretila je kazna odsecanja usiju, a
kolovodji kazna smudjenjem.
- Bezanje meropaha sa vlastelinstva-pretila je kazna smudjenjem i paranjem
nosa. Presudu je donosio i kaznu izvrsavao sam gospodar vlastelinstva.
- Povod ili prejem ljudski-onaj ko je pomagao merophu da pobegne od svog
gospodara. Presudjivao je vladarev sud. Prema Dusanovom zakoniku vlastelin
koji pomaze sebru ce biti kaznjen na taj nacin sto je morao da vrati tog coveka i
jos 6 svojih ljudi.
- Nezakonito primanje tudjeg meropha-vlastelinu koji bi primio odbeglog seljaka
na svoje vlastelinstvo, a bez vladarevog odobrenja, nalagano je da ga vrati
njegovom gospodaru. Dusanov zakonik je zapretio vlasteli i staresini gradova da
ce biti kaznjeni kao izdajnici oduzimanjem celokupnog imanja i verovatno
smrtnom kaznom ako prime tudjeg meropha.
Krivicna dela protiv vere-neka krivicna dela ostala su pod jurisdikcijom crkve,
dok su neka postala deo drzavnog krivicnog sistema.
- Jeres-konfiskovanje kuce i imanja, staresine su kaznjavane odsecanjem jezika i
progonstvom. Dusanov zakonik je onome ko je praktikovao jereticko ucenje, a
ziveo je medju hristanima, zapretio zigosanjem po obrazu i proterivanjem, a
onome koji bi ga sakrio zigosanjem-trajno obeleziti jeretika. Izgovaranje
jeretickih reci pod pretnjom kazne za vlastelina od 100 perpera, a za sebra 12 i
batinama.
- Prelazak i prevodjenje u katolicanstvo-katolici su uzivali slobodu veroispovesti,
pravo da slobodno ispovedaju svoju katolicku veru. Princip verske tolerancije
prema rodjenim katolicima. Nije dozvoljeno da neko ko je rodjen kao pravoslavni
napusti tu veru i primi neku drugu. Zabranjeno je prelazenje pravoslavnih u
katolicanstvo i katolickom popu prevodjenje pravoslavnog u katolicizam kazne
po zakonu svetih otaca.
- Vradzine-stroge kazne za vadjenje mrtvaca iz groba i njegovo spaljivanje.
Kolektivna odgovornost sela posto su u iskopavanju tela i spaljivanju ucestvovali
svi seljani. Selo je moralo da plati kolektivnu vrazdu. Popu koji bi ucestvovao
oduzimano je popovstvo.
- Krsenje crkvenih propisa o braku
Krivicna dela protiv sudstva
- Samosud-zadovoljavanje pravde mimo suda, odnosno uzimanje pravde u svoje
ruke. Kazna je bila globa. Krivicno delo izma se sastojalo u tome sto bi se za dug
nekog Dubrovcanina plenila imovina nekog njegovog zemljaka.
- Sramocenje sudije-kao izvrsioca zakonodavac je predvideo vlastelina-oduzimala
se imovina i selo-seljani su bili proterani iz tog sela.
- Prestoj-neodazivanju na sudski poziv. Kazna je u iznosu od 6 volova-kazna se
naziva pecat.
- Odboj-onaj ko odbije da izvrsi nalog sudskog izaslanika. Onom ko odbije sudskog
sokalnika ili pristava, surova kazna oduzimanja svega.
- Posluh-svedok koji se ne bi pojavio na sudu. Kazna-globa.
16. Krivicna dela protiv licnosti i imovine u srednjovekovnoj Srbiji
Zakonodavac je uredjivao odnose samo kada je postojao poseban razlog za
njegovu intervenciju. Sve ostalo je bilo prepusteno obicajnom pravu i pravnoj
praksi.
Krivicna dela protiv licnosti
- Ubistvo-kod Slovena je vekovima kazna za ubistvo bila placanje globe. Tek u
Dusanovom zakoniku se osim globe pojavljuje i kazna sakacenja, a za
kvalifikovane slucajeve ubistva smrtna kazna. Dusanov zakonik je propisao za
izvrsioca nehatnog ubistva kazna od 300perpera, a za umisljajno odsecanje obe
ruke. Vlastelin koji bi ubio sebra kaznjavan je globom od 1000 perpera, sebar koji
bi ubio vlastelina kaznjavan je odsecanjem obe ruke i globom od 300 perpera.
Ubica svestenog lica bio bi kaznjen smrtnom kaznom-da se ubije i obesi. Ubica
bliskog srodnika kaznjavao bi se smrtnom kaznom spaljivanjem.
- Telesne povrede-krivicno delo protiv zivota i tela, narusavanje telesne celine ili
zdravlja drugog lica. Uredjeno je obicajnim pravom. Svetostefanska povelja-
sebar koji bi istukao vladalca kaznjen bi bio globom od 6 ovaca i manicom od 3
meseca ili onaj ko bi okrvavio morao je da plati crkvi 3 platna i tuziocu 3 platna.
Telesne povrede koje bi naneo pjanica drugom licu-teske telesne povrede
kaznjavan je vadjenjem oka i odsecanjem ruke ili lakse telesne povrede bez
okrvavljenja i nanese mu sramotu kaznjavan je batinjanjem, zatvaranjem u
tamnicu i kasnije novim batinama. Teska telesna povreda je nazivana krv.
- Silovanje-zakonodavac je predvideo samo silovanje koje je ucinio muskarac nad
zenom. U Dusanovom zakoniku govori se o razboju vladicaskom, tj silovanju
devojke ili zene vlastelinke. Dusanov zakonik je predvidjao-ako vlastelin siluje
vlastelinku da mu se obe ruke odseku i nos ureze; ista kazna je i za sebra koji bi
 silovao sebarku; ako bi sebar silovao vlastelinku kazna je bila smrt vesanjem.
Opsta kazna je bila sakacenje. Silovanje sebarke od vlastelina davalo je pravo
seljanima da napuste to vlastelinstvo ili se primenjivala odredba Skracene
sintagme prema kojoj je vlastelinu odsecan nos i konfiskovana trecina imovine ili
neka odredba obicajnog prava ili vlastelin uopste nije odgovarao za svoje nedelo.
- Uvrede-krivicno delo protiv casti delom ili recju.
Uvreda casti delom moze biti u laksem ili tezem obliku. Laksi oblik je
mehoskubina-cupanje tudje kose ili brade i predstavljao je i laksu telesnu
povredu i nanosenje sramote. Delo mahoskubine su mogli izvrsiti samo
pripadnici sebarskog staleza, za njihovo medjusobno guranje i cupanje kose i
brade kazna je 6 perpera. Tezi oblik uvrede je cupanje brade vlastelinu i dobrom
coveku-nevlastelin nosilac javne funkcije koji je stajao izmedju vlastele i sebara,
svestenik i ugledni pripadnik sebarskog staleza. U Dusanovom zakoniku kazna je
odsecanje ruku.
Verbalne uvrede u Dusanovom zakoniku-psovanje izmedju vlastelina i
vlastelicica i psovanje vlastelina i sebra. Vlastelin koji bi opsovao vlastelicica
kaznjavan je sa 100 perpera, vlastelicic za psovanje vlastelina 100 perpera i
batine. Sebar za psovanje vlastelina i vlastelicica kaznjavan je sa 100 perpera i
smudjenjem, vlastelin i vlastelicic za psovanje sebra bili bi kaznjeni sa 100
perpera. Uvreda casti svestenog lica, kazna je 100 perpera.
Krivicna dela protiv imovine
- Kradja i razbojnistvo-kradja je protivpravno prisvajanje tudje pokretne stvari sa
ciljem pribavljanja imovinske koristi. Dusanov zakonik je napravio razliku izmedju
obicne, profesionalne kradje i lopova uhvacenog na delu. Obicna kradja se gonila
po privatnoj tuzbi ostenog. Kazna je globa u visestrukoj vrednosti ukradene
stvari. Profesionalan lopov i lopov uhvacen na delu oslepljivao bi se. Lopov i
razojnik uhvaceni na delu nisu mogli biti pomilovani.
Za profesionalnog razbojnika i razbojnika uhvacenog na delu bila je propisana
smrtna kazna, da se obesi i ostavi da visi. U Dusanovom zakoniku je bilo
propisano da se optuzeni za kradju i razbojnistvo pravdaju zelezom, optuzeni bi
usijano zelezo izvadio iz vatre, nosio ga kroz crkvu i polozio na oltar. Ako bi rane
zarasle u odredjenom roku onda nije bio kriv. Drzava nije bila sposobna da sama
vodi opstu istragu, pa je nametnula obavezu opste istrage gospodarima i
upravnicima vlastelinstva i staresinama sela. Oni bi za nemar ili neizvrsenje te
obaveze krivicno odgovarali kolektivnom odgovornoscu.
- Paljevina-krivicno delo paljenja kuce, sena i slame u selu ili izvan sela. Dusanov
zakonik propisuje supsidijarnu kolektivnu odgovornost sela ili okoline za to delo.
Selo ili okolina gde se desila paljevina bili su duzni da izruce izvrsioca ili da plate
odstetu i globu umesto njega.
- Potka-svaka povreda zemljisne svojine. Skopskom poveljom predvidjeno je delo
potke-za odvracanje vode o imanja, za bespravno oranje, secu drveca. Globa je
bila 12 perpera. Bila je propisana potka medju selima kazna od 50 perpera, a za
potku medju Arbanasima i Vlasima kazna od 100 perpera. Polovina iznosa je
pripadala vladaru. Ako bi Vlah ili Arbanas dosao sa stokom u selo u kome se vec
nalazio neko drugi sa stokom, platio bi potku, tako se izbegavao istovremeni
dolazak u jedno selo dve stocarske grupe.
- Popasa-vrsta povrede zemljisne svojine. Skopskom poveljom za onoga ko bi bez
igumanova odobrenja napasao stada sa manastirskom pasistu propisana je globa
od 1000 perpera i nadoknada stete. Trecina je pripadala manastiru, a ostalo
vladaru.
17. Sudovi u srednjovekovnoj Srbiji
Vladarev licni sud-vladar je bio najvisi sudija koji je presudjivao najteza dela-
carski dugovi ili rezervati. U carske dugove spadaju-nevera, provod, vrazda,
razbojnistvo, kradja, sudjenje sporovima o crkvenoj zemlji, izdaja, ubistvo. Vladar
je presudjivao i parnice svojih podanika sa Dubrovcanima, ako bi oni poverili svoj
spor njegovom sudu. Resavao je sporove koji su do njega dolazili putem institute
relacije i suplikacije. Od 13.veka vladar prepusta presudjivanje dela iz svoje
nadleznosti jednom od vladalca dvora kraljeva. U vreme Despotovine vladara su
u presudjivanju zamenjivali dvorski sudija i vojvode u unutrasnjosti zemlje.
Sud na vladarevom dvoru-pocetak se vezuje za kralja Milutina, umesto koga je
presudjivao jedan od vladalca kraljevih kasnije se razvija dvorski sudija koji se
spominje u Dusanovom zakoniku. Oni su nadlezni za-dela ucinjena na dvoru, za
sudjenje strankama koje se slucajno nadju na dvoru, vlasteli koja je boravila na
dvoru i onima koji bi sa sobom doveli na dvor razbojnika ili lopova i sve ostale
sporove koji su ranije bili u nadleznosti licnog vladarevog suda-to nije iskljucilo
mogucnost da ih i vladar presudi.
Sudije carstva mi-u Dusanovom zakoniku su predvidjene carske sudije koje su
nazivane sudije carstva mi. Carske sudije sui male odredjenu oblast na kojoj su
sudile. Tuzilac je bio duzan pozvati tuzenu stranu pred nadleznog carskog sudiju.
Presudjivali su sve sporove koji nisu potpadali pod patrimonijalno sudjenje i
sudstvo autonomnih zajednica. Sudili su i pripadnicima vlasteoloskog staleza,
spor izmedju meropha i gospodara. Dusanov zakonik je proglasio sudsku
nezavisnost u svojim clanovima, ali izleda da ova ustanova nije zazivela.
Upravne vlasti kao sudije-sudile su upravne vlasti kao sevasti, zupani, celnici,
tepcije. Dusanov zakonik je ovlastio i upravnu vlast da sude-kefalije u ugovorima
cara Dusana sa Dubrovnikom. Predvidjeno sudjenje od upravne vlasti-carinika,
kneza, kefalije. Reformom drzavne uprave despot Stefan, zemlja je podeljena na
vlasti na celu sa vojvodama-vojna, upravna i sudska vlast u poverenom gradu i
njegovom podrucju.
Patrimonijalno sudstvo-povlasceni stalez je imao sudski imunitet tj pravo da
sudi svim naseljenicima na svom vlastelinstvu. Od patrimonijalnog sudjenja bili
su izuzeti odredjeni sporovi kao sto su carski dugovi i crkveni sporovi. Proisteklo
je iz ondasnjeg staleskog uredjenja u kome je na veleposednike bio prenet deo
javne vlasti. Postoji mogucnost intervencije u odnosima izmedju gospodara
zemlje i njihovih podanika.
1) Crkveni patrimonijalni sud-imali su trostruku nadleznost. Sudili su svim
pripadnicima crkvenog staleza-svim svestenim licima i ckrveni sticenicima,
svim pravoslavnim vernicima za duhovne dugove tj za dela koja su potpadala
pod odredbe crkvenog krivicnog prava. jedni su imali sva sudska prava unutar
manastirskog poseda, drugi uz to i pravo da sude mesoviti spor, nekim je
povrh toga dato pravo da sude i rezervate.
2) Vlastelinski sud-vlastela sudila je svim naseljenicima svojih vlastelinstva i bila
su izuzeta najteza dela.
Seosko sudstvo-na selo bile su prenete brojne funkcije te je ono moralo imati
odredjen stepen organizovanosti. Selo je imalo samoupravni organ-seoski zbor
koji je uklopljen u drzavnoj strukturi. Zbor su cinile staresine kuca i odrasli
neozenjeni muskarci. Oni odlucuju da li ce isporuciti okrivljenog drzavnim
vlastima ili ce platiti naknadu za njegovo ucinjeno delo. Zbor je uzimao u obzir
moralnost i ispravnost okrivljenog, oblik njegove vinosti, a sabor je resavao
prema odredbama obicajnog prava.
Vlasko sudstvo-u povelji manastiru Hilandaru govori se o organizaciji Vlaha i
pominju se dva vlaska suda. Vlasi su imali autonomno sudstvo. Najteza dela
presudjivao je vladar. Presudjivanje sporova u katunima od njihovih staresina.
Sudjenje u primorskim gradovima-sporove resavali su pred svojim sudovima i
sudijama koji su birani na godinu dana. Autonomnost u sudskim poslovima bila
je velika, ali je varirala od komune do komune. Sudska autonomija Kotora je bila
najveca. Kotorski statut zabranjivao je kotorskim gradjanima da se obracaju sudu
srpskog vladara. Podanicima srpske drzave presudjivao je mesoviti sud tj porota.
Budva je imala autonomno sudstvo, ali nizeg stepena. Najteza dela su bila u
nadleznosti vladarevog licnog suda. U Kotoru i u Budvi pojavljuju se i propisi o
apelaciji. Presudom nezadovoljni Budvanin mogao se zaliti sudu u Kotoru, dok bi
nezadovoljni Kotoranin izjavljivao zalbu nekom od sudova italijanskih gradova.
Sudjenje u vizantijskim gradovima-car Dusan izdao je povelje kojima je potvrdio
zateceno pravno stanje, ukljucujuci i sudstvo. Dusanov zakonik je potvrdio pravo
novoosvojenih vizantijskih gradova na gradski mesoviti crkveno-svetovni sud. U
taj mesoviti sud sa strane crkve ulazili su mitropolit i clanovi njegovog klira
odgovorni za administraciju mitropolije, a od svetovnih kefalija, bivsi kefalija..
Sudjenje u gradovima u unutrasnjosti-saske privilegije su bile i na autonomni
saski sud. Sasima je u sporovima sa domacim ljudima i Dubrovcanima sudio
mesoviti sud, sacinjen od obe strane u jednakom broju. Kao arbitri za resavanje
rudarskih sporova bili su predvidjeni carinici i urbarari u manjim sporovima, a u
vecim sporovima da oni sude saborno po zakonu. Sudjenje u gradovima u
unutrasnjosti od 15.veka bilo je povereno vojvodi. U Novom Brdu u ulozi suda su
se pojavljivali knez i carinici, a za sporove vece vrednosti sudili su vojvoda, knez,
protopop, 12 purgara i dobri ljudi saborno.
Sudjenje Dubrovcana sa podanicima srpske drzave-resavanja sporova izmedju
Dubrovcana i njihovih suseda sastojao se na granici mesoviti sud-stanak. Mali
stanak je bio druga mogucnost za resavanje spora. Za mali stanak sudije su bili
zemljaci jedne i druge strane. Veliki stanak je za resavanje krupnih sporova
izmedju dubrovacke i sprske strane. Na velikom stanku je raspravljan i veliki broj
pojedinackih sporova podanika tih zemalja. Za veliki stanak obe strane su birale
jednak broj sudija koji su se zakleli na Jevandjelje. Vladavina kralja Milutina-
mesoviti sud na srpskoj terijtoriji i podvrgavanje Dubrovcana kraljevom sudu za
pojedina pobrojana dela. Stanak je bio zamenjen mesovitim sudom. Za vreme
vladavine cara Dusana- srpsko-dubrovacki sporovi su predate u nadleznost
srpskih drzavnih organa uz zadrzavanje mesovite porote. Nestanak carstva
nestala je i nadleznost mesovitog suda na srpskoj teritoriji i odredbe o stanku su
nestale iz povelje srpskih vladara.
Autonomno dubrovacko sudstvo na srpskoj teritoriji-medjusobne sporove
Dubrovacana na srpskoj teritoriji resavao je dubrovacki generalni konzul u Srbiji.
18. Sudski postupak u srenjovekovnoj Srbiji
- Primarni zadatak je bio da se zabrani samopomoc. Srpski sudski postupak nije
bio podeljen na gradjanski i krivicni. Postupak se mogao pokrenuti samo po
zahtevu tuzioca-akuzatorski postupak. Tuzilac-parcija, tuzeni-otparcija,
procesna stranka-parac.
Pozivanje na sud-pozivanje je postalo obaveza suda, koji je o tome izdavao javnu
ispravu. Poziv upucen velikom vlastelinu morao je da bude u pisanom obliku
izdat od sudije-knjiga sudijina, obicna vlastela i sebri pozivani su na stari nacin-
pecatom. Pozivanje vrsio je sudski cinovnik-pristav. Vlastela je imala privilegiju
da se poziva pre podne i da mu se saopsti sadrzina optuznice. Vojnici se nisu
smeli pozivati na sud dok ne prodju 3 nedelje od povratka iz ratnog pohoda.
Rasprava-ako se tuzilac ne bi pojavio pred sudom, gubio bi spor i tuzeni bi bio
zauvek oslobodjen od optuzbe. Izostanak tuzenog nije imao neku posledicu,
usledio bi novi poziv uz placanje globe-pecat. Zapocetu sudsku raspravu je
moguce odloziti samo ako bi se jedna stranka pozvala na pristava, sud bi odlozio
raspravu za poslepodne ili za sutra tj dok se pristav ne bi vratio sa sluzbenog
puta. Proces je bio formalan-prvi iskazi stranaka su bili jedino validni, nije mogao
da se menja. Bilo je zabranjeno iznosenje drugih optuzbi koje nisu predmet
spora.
Dokazivanje i dokazi-u nekim slucajevima utrdjivala se samo formalna istina.
Dokazna sredstva su:
a) Lice ili oblicenije-oznacavalo hvatanje delikventa u trenutku izvrsenja
krivicnog dela. Oblicni krivac je onaj koga bi selo, zupa ili gospodar izrucili
sudijama kao krivca.
b) Svod-ako osoba kod koje je nadjena necija ukradena stvar, tvrdi da je tu stvar
stekla na pravno valjan nacin upucivala se da da svod-da pokrene lanac
svedocenja o nacinu sticanja sporne stvari.
c) Bozji sud-kada nije bilo drugog dokaznog sredstva. Okrivljeni bi se podvrgao
telesnom iskusavanju, najcesce vrelom vodom(kotao) ili usijanim
gvozdjem(zelezo). U Dusanovom zakoniku je propisana primena bozjeg suda.
Oslobadjeni od bozjeg suda su bili-plemici, stranci i naseljenici manastirskih
imanja u sporu sa zupljanima. Kotao je znacio da je okrivljeni morao golim
rukama da izvadi predmet iz kotla sa kljucalom vodom. Dusanov zakonik je
ogranicavao primenu kotla samo na pripadnike sebarskog staleza.
 Dokazivanje zelezom propisan je u Dusanovom zakoniku za razbojnike i
lopove koji nisu uhvaceni na delu.
d) Isprave-javne i privatne. Javne su bile one isprave koje je izdao drzavni organ-
isprave koje je izdao vladar i sudija. Privatne isprave su bile kupoprodajni
ugovori, testamenti. U severnom delu zemlje veliku ulogu je imao usmeni
dogovor.
e) Zakletva(rota)-zakletvu je polagao tuzilac ili tuzeni u slucajevima kada nije
bilo drugih dokaznih sredstva niti drugog nacina da se utvrde cinjenice koje
su vazne u sudskom postupku. Izjava se unapred sastavljala i stranka je ucila
napamet i bez greske izgovarala. Ako bi napravili najmanju gresku to bi
znacilo da je kriv. Postojala je i zakletva veceg broja lica-kletvenici. Kletvenici
su iznosili subjektivno uverenje o istinitosti iskaza stranke ili saopstavali sudu
svoja znanja o spornoj stvari. Kletvenici su bili cestiti i neporocni ljudi. Oni su
potvrdjivali izjavu tuzenog, koji je poricao navode tuzbe i tvrdio da je u pravu.
Oni su davali sopstveni iskaz o svojini na zemlji i u pogledu odredjivanja
granica seoskih medja. Kletvenike su imenovale obe stranke u jednakom
broju.
f) Porota-primena porote je prosirena na sva krivicna dela. U odnosu na tezinu-
za veliko delo 24, za srednje 12 i za malo delo 6. Porotnici su se zaklinjali za
optuzenog i svojom zakletvom ga opravdavali pred sudom. Porota je
punovazno odlucivala vecinom glasova. Velikoj vlasteli porotnici su bili veliki
vlastelini, sebrima su porotnici bili ljudi iz sebarskog staleza. U porotu nisu
smeli da udju ni rodjaci ni neprijatelji optuzenog.
g) Svedoci-iznosili su svoja licna opazanja, ono sto su videli ili culi. Zvanicna lica
pred sudom su iznosila svoja licna opazanja o cinjenicama ciji su bili ocevici
dok su obavljali sluzbene radnje. Privatni svedoci su se zvali poslusi i u
Dusanovom zakonik se ne pominju.
Presuda-pre Dusanovog zakonika presude su se izricale samo usmeno. Dusanov
zakonik je obavezao sudije da presude pismeno-jedan primerak se cuva u sudu, a
drugi se urucuje strani koja je dobila spor. U Dusanovom zakoniku propisano je
da presuda treba da bude zasnovana na zakonu i pravdi, a ne na strahu od
vladareve reakcije. Zalbu nije poznavao srpski sudski postupak. Jedini nacin da
presuda nizeg suda bude jos jednom pravno preispitana bio je da putem
institute relacije ili suplikacije dodje do suda vladara. Institut relacije je kada je
sudija komplikovani slucaj koji sam nije mogao da resi davao na resavanje
 samom vladaru. Institut suplikacije je da se vec presudjena stvar iznosi pred
vladara da je presudi.
Izvrsenje presude-bilo je prepusteno zainteresovanoj strai. U Dusanovom
zakoniku je propisano da u sporovima izmedju vlastelina, oni daju jemstvo. U
slucaju izmedju sebara i vlastelina, sam sudija je bio jemac da ce vlastelin izvrsiti
presudu. Izvrsavali su-pristavi, globari, kefalije u zupama i vlastela na
vlastelinstvima.
Krivicni postupak po sluzbenoj duznosti-u Dusanovom zakoniku se prvi put
pominje postupak po sluzbenoj duznosti za politicka krivicna dela-pobune,
izdaje. Postupanje po sluzbenoj duznosti izricito je predvidjeno za krivicna dela
kradje, razbojnistva i tajnog kovanja noca, koja su najvise ugrozavala javni red i
mir. Istrazitelj je pokretao postupak bez icijeg zahteva. U ulozi istrazitelja
pojavljivali su se upravnici i gospodari lokalnih zajednica.
19. Staleska nejednakost u srednjovekovnom srpskom pravu-sinteticko pitanje
20. Srpska pravoslavna crkva u srednjem veku
- Od dolaska na Balkansko poluostrvo Srbi su bili izlozeni jakom uticaju
hriscanstva. Primanje hriscanstva je bio dugotrajan proces, a zavrsen je
pokrstavanjem srpskih plema 7-9.veku. Crkvena organizacija je bila vezana za
crkvene centre u Primorju. Posle unistenja bugarskog carstva, Vizantijsko carstvo
je ponovo osvojilo najveci deo Balkanskog poluostrva. Tada se ustanovila
autokefalnost Ohridske arhiepiskopije u ciji sastav je ulazila i episkopija Rasa-
racunala se kao episkopija Srba. Posle podele Hriscanske crkve 1054.godine,
teritorije naseljene Srbima bile su izlozene uticaju iz oba hriscanska centra-
Carigrada i Rima. U vreme Stefana Nemanje prihvacena je istocna pravoslavna
crkvena tradicija. Na taj izbor je uticalo to sto je vladarska porodica bila pod
uticajem istoka i veze sa istocnim monastvom i Svetom gorom.
- Kralj Stefan Nemanjic i njegov brat monah Sava obratili su se nikejskim Grcima.
Oni su uspeli da od Nikejske patrijarsije 1219.godine dobiju pravo na osnivanje
autokefalne arhiepiskopije u Srbiji. Srpski episkopi su sami birali sebe u crkvi
Sv.Spasa u Zici koja je podignuta kao krunidbeni hram i prvo stono mesto srpskih
arhiepiskopa. Za prvog arhiepiskopa postavljen je Sava. Eparhije koje su ulazile u
srpsku arhiepiskopiju je-u Rasu, Lipljanu, Prizrenu, humska, zetska, zicka,
hvostanska, budimljanska, dabarska, moravicka i toplicka.
- Srpska arhiepiskopija je 1346.godine podignuta u rang patrijarsije sa sedistem u
Peci. Dusanovo carsko krunisanje obavljeno je rukom srpskog patrijarha, u
 prisustvu bugarskog patrijarha, ohridskog arhiepiskopa i svetogorskog monastva.
Carigradski patrijarh je 1350.godine anatemisao sprskog cara, patrijarha i
svestenstvo.
- Pravoslavna crkva u srednjovekovnoj Srbiji imala je polozaj skoro drzave u drzavi.
Odnosi drzave i crkve su se ogledale u simfoniji. Crkveni poglavari su birani iz
vladarske porodice ili kruga najblizih savetnika vladarevih. Crkva je imala
zakonodavstvo, sudstvo i upravu. Crkveni sud je imao nadleznost nad svestenim
licima, svetovnjacima i sticenicima-sirocici, udovice, prosjaci, bolesni. U
Dusanovom zakoniku su prvi clanovi posveceni crkvi i postovanju crkvenih
zakona-obaveznost braka, pravo episkopa da kaznjava vernike, borbi protiv
jeretika. Crkvena zemlja se nije mogla oduzeti. Crkva je na svojim posedima
uzivala-ekonomski imunitet(njihovi naseljenici su bili oslobodjeni rabota u korist
drzave), upravni i sudski imunitet(siri od vlastelinskog). Crkve i manastiri su bili
oslobodjeni vojske i placanje soca. Oni su se molili Bogu za vladajucu dinastiju.
Visoko svestenstvo je imalo pravo intervencije u korist siromasnih i nepravedno
progonjenih.
21. Odnos domace tradicije i vizantijskog uticaja u srednjovekovnom srpskom
pravu
- Nomokanoni su bili zbornici crkvenog i gradjanskog prava u Vizantiji. Vizantijski
zakoni kao i prerade rimskih zakona su na jednak nacin tretirali sve ljude i nisu
pravili razliku po staleskoj pripadnosti. Navodi se da je u Dusanov zakonik uneto
60 clanova koji su poreklom iz raznih vizantijskih pravnih kompilacija. U Sintagmi
je ideja svemoci vizantijskog vladara izrazena ne samo u politickom pogledu vec
je on i gospodar crkve. To se odrazilo i na ugrozavanje i ogranicavanje
samostalnosti autokefalnih crkva.
- Pronija se pojavila u Vizantiji u 11.veku kada je na vlast doslo vojno plemstvo i
tme naznacilo promenu u nacinu regrutovanja vojne sile. Umesto ranijeg sistema
koji je pocivao na sitnim slobodnim posednicima-stratiotama, sada je vojni
sistem pocivao na velikasima koji su za vrsenje vojne sluzbe dobijali proniju.
Ustanova pronije je opstala do propasti Vizantije, ali je posle njenog obnavljanja
dozivela velike prormene jer se sve cesce dodeljivala naslediku pronijara
sposobnom da preuzme vojnu obavezu. U Srbiji su pronijari vojnu sluzbu
dugovali crkvama i manastirima.
- Vizantijske odredbe o pravu prece kupovine nasle su se i u Srbiji. Tako je nastao
pravni obicaj koji je kasnije kodifikovan u Srpskom gradjanskom zakoniku
1844.godine.
- Miraz-prikiji dolaze iz Vizantije. Muzevi su imali ravo dozivotnog plodouzivanja,
ali nisu imali pravo svojine.
- Dva procesna akta iz vizantijskog praava koja su bila propisana u Dusanovom
zakoniku su-institut relacije i institut suplikacije.
22. Izvori prava i crkve u srednjovekovnoj Bosni
Izvori prava
- Osnovni izvor prva bilo je obicajno pravo.
- Povelje-bosanski vladari su izdavali povelje vlasteli. Povelje su bile darovne i
verovne. Darovne-darivali su se posedi i privilegije vlasteli. Verovne-davali su
veru gospodsku uz uslov vrsenje verne sluzbe. Potvrdjivale su i garantovale licna
i imovinska prava vlasteli-da nece biti zatvoreni, da mu imanje nece biti oduzeto.
Prenosilo se na njegovu decu. Moglo se oduzeti imanje samo ako je vlastelin
ucinio neveru. Procenu su prvo vrsili vlastelini, a kasnije Crkva bosanska. Povelje
su imale-protokl, tekst, zavrsetak.
- Medjunarodni ugovori-zakljucivani su sa Venecijm, Napuljskom kraljevinom i
Dubrovnikom. Prvi poznati ugovor je bio izmedju bana Kulina sa Dubrovnikom
1189.godine. Taj ugovor je garantovao potpunu slobodu trgovine i trgovine bez
placanja carina. Kralj Tvrtko 1378.godine je sastavio ugovor sa Dubrovnikom i
potvrdjuje prethodne ugovore. Od kraja 14.veka u ugovorne odnose se uvode
oblasni gospodari.
Crkva bosanska
- Od 12.veka pojavljuju se prve vesti o jeretickom pokretu u Bosni. Papa
Inocentije III obavesten je da je navodno ban Kulin preveo u jeretike jedan broj
stanovnika. Papa je zatrazio od ugarskog kralja da unisti jereticki pokret. Poslao
je izaslanika Kazamarisa, koji je 1203.godine odrzao sabor sa banom,
uglednicima i narodom. Naisao je na verski pogled koji je drugaciji u vaznim
pitanjima od Katolicke crkve. Oni su potpisali akt kojim su se odrekli jeretickog
ucenja. Bosanski biskup napistio je Bosnu i preselio u Djakovo, van Bosne. Crkva
bosanska je narodna crkva koja je bila siromasna, bez manastira. Ucenje Crkve
bosanske se zasnivalo na ideji o borbi izmedju dobra i zla. Na celu se nalazio
djed, svestenici-strojnici, visi svestenici-gosti, nizi-starci, vernici-mrsni ljudi. U
13.veku papa je posalo nemacke dominikance da iskorene Crkvu bosansku,
 bosanski vladari su bili primoravani da iskorene jeres. Uvideli su da stiteci Crkvu
bosansku steti i drzavnu samostalnost. Pred opasnoscu od osmanske invazije
trazili su pomoc od Zapada, sto je izazvalo prelazak u katolicanstvo jednog broja
velikasa. Nestankom bosanske drzave nestala je i Crkva bosanska. Jedan broj
prihvatio je Srpsku pravoslavnu crkvu, jedan katolicku veru, a jedan broj islam.
23. Drzavna organizacija u srednjovekovnoj Bosni
- Bosna je bila staleska monarhija. Centralnu vlast su imali vladar i sabor, a lokalnu
vlastelini.
Vladar
- Vladar je nosio titulu kneza. Od 12.veka titulu bana prvi je poneo ugarski vazal
Boric. Od Tvrtkovog krunisanja 1377.godine sve do pada Bosne, vladar nosi titulu
kralja.
- Prvi znacajan bosanski vladar je bio ban Kulin. Jedini bosanski vladar koji je
upamcen zbog politicke stabilnosti i ekonomskog napretka bosanske drzave.
Ugovor bana Kulina sa Dubrovnikom 1189.godine. Ban Stjepan II Kotromanic je
prosirio drzavnu teritoriju i izlaz na more. Tvrtko I Kotromanic se proglasio za
kralja 1377.godine u Milesevi. Pozvao se na srodstvo sa lozom Nemanjica, uzeo
je ime Stefan Tvrtko po uzoru na Nemanjice i krunisao se dvogubim vencem-
krunom Kotromanica i krunom Nemanjica. Posle njegove smrti, Bosnu je
zahvatila feudalna anarhija.
- Prihodi vladara su:
a) danak na zemlju u iznosu od jednog dukata po kuci
b) ubiranje carina
c) kovanje novca-Kralj Tvrtko I je prvi vladar koji je kovao zlatni novac.
d) prihodi od rudnika-Bosna je poznata po rudnicima olova i srebra, oni su
davani u zakup najcesce Dubrovcanima, srebrom se moglo trgovati samo ako
je imalo drzavni zig za koji je vladaru placana taksa.
e) svetodmitarski dohodak-placali su Dubrovcani kao naknada trgovacke
povlastice, taj dohodak je mogao da prikuplja kuca Nemanjica, a od
krunisanja Tvrtka i kuca Kotromanic.
f) stonski dohodak-Dubrovcani su placali od kada im je ban Stjepan II
Kotromanic ustupio Peljesac i Prevlaku.
g) mogoris-placali su Dubrovcani zbog koriscanja vinograda i polja u Humu i
Trebinju.
h) trgovinu-taksa koju placaju brodari.
 Stanak-drzavni sabor
- Vladar je sazivao i rukovodio, osim kada je bio u ostrom sukobu sa stankom.
Cinili su ga svi vlastelini. Ogroman uticaj na rad stanka imali su velmozi-
najkrupniji vlastelini. Svestenici Crkve bosanske nisu bili deo stanka, ali
vremenom je Crkva bosanska stekla veliki uticaj na rad stanka i na drzavne
poslove. Stanak je nadlezan za-izbor i krunisanje vladara, dodeljivanje i
oduzimanje bastine(vladar bez stanka ne moze da dodeli niti oduzeti bastinu),
spoljna politika(zakljucivanje medjunarodnih ugovora, pravac spoljne politike) i
pitanje drzavne teritorije.
24. Odnos vladara i sabora u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni
Odnos izmedju sabora i vladara-Srbija
Odnos izmedju stanka i vladara-Bosna
Za vremen vladavine bana Kulina vlast vladara je bila veoma snazna. U 13.veku
dolazi do napada Ugarske i Katolicke crkve, sto je ugrozilo samostalnost drzave.
U top otporu glavnu ulogu je imala vlastela, pa je porastao znacaj. Vlastela je
istovremeno vodila borbu protiv drzavne vlasti. Od vremena bana Matije
Ninoslava vlastela je dobila mocnog saveznika u Crkvi bosanskoj.
Ban Stjepan II Kotromanic je uspeo da ostvari miran unutrasnji razvoj bez
pobune vlastele i da prosiri drzavnu teritoriju.
Tvrtko I je vladara jos vise ojacao. Po njegovoj smrti, vlast vladara je opala i
dolazi do jacanja velikaskih porodica-Kosaca, Hrvatinica, Pavlovica. Stanak je
doziveo vrhunac moci. Vlastela je potpuno prisvojila pravo izbora i zbacivanja
vladara, pa je optuzila kralja Ostoju za uzrok sveg zla.
U poslednje 4 decenije postojanja bosanske drzavne, vlast vladara jaca. Od
krupnih velikasa jedino je ostala porodica Kosaca i njihova oblast Hercegova
zemlja koja je izlazila iz okvira bosanske drzave. Stanak je izgubio vaznost, ali je
zadrzao svoje nadleznosti. Odnos se uravnotezava i stanak vise ne smenjuje
vladara-kralja Tomasa nasledio je sin Stefan.
25. Statusno pravo u srednjovekovnoj Bosni
Vlastela
- Knez je bio naziv za pripadnike povlascenog staleza. Vlastela se delila na-veliku
vlastelu, vlastelu i vlastelicice.
- Veliki vlastelini su najistaknutiji predstavnici najmocnijih porodica. Oni su
prisvajali za sebe ovlascenja samih vladara-izdavanje povelja, ubiranje prihoda,
samovoljno uzimanje titula. Od proglasenja kraljevstva koristio se i termin
 velmoze. Velmozama su nazivani oni sa kojima se kralj savetovao o poslu o kome
je izdavana povelja.
- U 15.veku dvojica vojvoda ponelo je titulu hercega-vojvoda Hrvoje Vukcic
Hrvatinic i vojvoda Stefan Vukcic Kosaca(herceg od svetoga Save).
- Od Tvrtkovog krunisanja ustalio se termin vlastelicic. U Bosni nije bilo vlastelina
pronijara. Svi vlastelini su imali-ekonomski, upravni i sudski imunitet.
- U Bosni je postojao sistem vazalnih lestvica. Veliki vlastelini bili su direktno
vezani za vladara kao svog senior, oni su poklanjali vlastelinstva vlastelicicima,
koji su tako postajali njihove sluge obavezni na vojnu sluzbu ili neku drugu
sluzbu. Vladar je imao odnos samo preko velikih vlastelina.
Zavisno stanovnistvo
- Kmetovi(zemljoradnici)-najbrojniji. Vezani su za zemlju i dugovali su terete i
danke svom feudalnom gospodaru. Svaka kmetovska kuca je dugovala vladaru 1
dukat godisnje. Kmet je imao slican polozaj kao meroph u Srbiji. Poveljama su
zabranjivali napistanje vlastelinstva ili samovoljni prelazak na drugo
vlastelinstvo. Od 15.veka kmetovski polozaj je postao jos gori.
- Vlasi(stocari)-organizovani u katune. Na celu katuna su se nalazili katunari koji su
birani iz reda uglednih i uticajnih licnosti. Knezovi su bili staresine vise katuna. U
14/15.veku knez je bio predstavnik drzavne vlasti i posrednik izmedju katuna i
drzave.
- Slobodni seljaci
Robovi
- Prodavali su se robovi poreklom iz Bosne, sto se opravdalo pripadnoscu
jeretickoj Crkvi bosanskoj. Neki su bili u robovskom polozaju u Bosni, neki su bili
kmetovi na silu uhvaceni i odvodjeni u ropstvo, a neki su se sami prodavali u
ropstvo. Njihov socijalni i pravni polozaj je regulisan odredbama statute. Oni su
bili u svojini svoga gospodara koji ga je mogao pokloniti, prodati, zavestati.
Gradjani
- Razvoj gradova bio je usporen zbog velikog broja stranaca koji su ziveli po svom
personalnom pravu. Od 14.veka razvojem rudarstva jaca i domace gradjanstvo.
Uz utvrdjenja razvija se podgradje-naselje ispod grada-varos-Srebrenica, Olovo,
Visegrad, Foca, Visoko.
26. Gradjansko i krivicno pravo u srednjovekovnoj Bosni
Stvarno pravo
- Pravo svojine na vlastelinskim bastinama imala su bratstva ili rodovi-kolektivna
rodovska svojina. Kralj Stefan Dabisa darivao je selo Kolo kao plemenitu bastinu
zupanu Vukmiru i njegovoj braci. Kada bi vladar jednom darovao bastinu nekom
vlastelinu, vise je nije mogao povratiti ona je bila vecna. Ako bi vlastelin izneverio
vladara, odlukom stanka izdajnik bi bio kaznjen svojom glavom ili blagom, ali
clanovi njegove porodice bi zadrzavali bastinu. U pogledu prava nasledjivanja,
imali su prava svi pripadnici roda.
- Pravo prece kupovine su imali srodnici, sumednjika(onih sa kojima se granici
neko imanje) i seljana da pribave neku nepokretnost pre drugih lica.
Obligaciono pravo
- Kupoprodajni ugovor, ugovori o poklonu, razmena, ostava, zalozi.
- Sacuvan je ugovor o trgovackom drustvu iz 1449.godine, zakljucen izmedju kralja
Tomasa i kneza Nikole iz Trogira na godina. Bilo je predvidjeno otvaranje 3
radnje, u kojima bi se snabdevao kraljev dvor. Ugovoreno je da se i dobit i steta
dele na pola. Ovo je bio pokusaj da se ogranici dominacija Dubrovcana u privredi
i da se podstaknu domace snage. Tek dolazak Osmanskog carstva je doneo rec
ortak i ortakluk.
Porodicno pravo
- Oblik porodice je velika patrijarhalna porodica-zadruga, kolektivna svojina. Vlast
porodicnog staresine-otac porodice prestaje posle njegove smrti, najstariji sin
postaje glava porodice. O najvaznijim pitanjima porodicnog zivota i
privredjivanja savetovao se sa svojom bracom.
Bracno pravo
- Zakljucivao se na osnovu obicajnih pravila. Dopustala se otmica i kupovina
mlade, to je bio stvar dogovora dve porodice. Muz je mogao da raskine brak, ako
mu zena vise nije odgovarala. Zena je mogla da napusti muza, ali uz kaznu
oduzimanja imanja. Zena koja bi napustila muza, a nije imala imanje, muz je
mogao da je vrati kuci ili da je proda. Crkva bosanska je tolerisala primenu
obicajni pravila o braku.
Nasledno pravo
- Neopovlasceni-po smrti oca porodice, imovinu su nasledjivali muski potomci.
Zenska deca su imala pravo na nasledjivanje pokretnih stvari. Ukoliko nije bilo
muskih potomaka, nasledjivanje zenske dece bi verovatno zavisilo od
mogucnosti podnosenja tereta i danaka koji su padali na kmetovsko imanje. Nije
postojalo testamentalno nasledjivanje.
- Povlasceni-vlestelinska bastina je pripadala vlastelinskom rodu. Tecevina je bila
imovina, novac i dragocenosti koju je pojedinac sam stekao, njeni vlasnici su
deponovali u Dubrovnik svoju tecevinu. Vlasnik je tom imovinom raspolagao
testamentom.
Krivicno pravo
- Svaka protivpravna radnja-krivina. Ponasanje u skladu sa pravom-pravina.
- Nevera je najteze krivicno delo protiv drzave i vladara. Mogao je izvrsiti samo
vlastelin. Vladar nije donosi odluku o krivici nevernika. Vladar je optuzivao
nevernika pred stankom, koji bi donosio odluku o njegovoj krivici. Kazna je bila
globa i alternativna smartna kazna.
- Ubistvo-krv mrtva. Kazna je bila globa-vrazda. Krivac i ostecenik pokusavali su da
se nagode putem otkupa, ako ne bi mogli predmet spora se iznosi pred sud.
Zadovoljenje pravde je ostvarivano i krvnom osvetom. Za krivicno delo ubistva
bila je propisana vrazda od 500perpera. U ugovoru sa Dubrovnikom zabranjena
je osveta i trazenja vrazde u slucaju pogibije u ratu.
- Telesna povreda-krv ziva
- Kradja i razbojnistvo-6 volova uz naknadu stete.
27. Procesno pravo u srednjovekovnoj Bosni
Sudovi
a) Vladarev sud-bosanski ban Matija Ninoslav je zakljucio ugovor sa
Dubrovnikom 1234.godine i bilo je predvidjeno da Srbin podnosi tuzbu protiv
Dubrovcanina pred dubrovackim knezom, a Dubrovcanin protiv Srbina pred
bosanskim banom. U kasnijim ugovorima bosanskih vladara sa Dubrovnikom
bilo je predvidjeno sudjenje pred bosanskim vladarom i pred knezom u
Dubrovniku.
b) Vlastelinski sud-vlastela je sudio ljudima nastanjenim na svom vlastelinstvu.
c) Dubrovacko sudstvo-sporove Dubrovcana iz trgovackih i drugih poslova na
teritoriji Bosne. Presudjivali su dubrovacki konzuli.
d) Sudjenje u gradovima-Knez kao predstavnik centralne upravne i sudske
vlasti, sudio je Sasima i drugim stanovnicima bosanskih gradova. Postojalo je
u nekim gradovima gradsko vece sastavljeno od 12 purgara koji su imali
upravnu i sudsku vlast.
e) Sudjenje vlasteli-vlasteli je sudio sud vlastele, uz ucesce velikodostojnika
Crkve bosanske. Krivicu je utvrdjivalo 12 vlastelina koji su bili svedoci davanja
 verovne povelje. Poveljom se vladar obavezivao da nece nista ciniti protiv
njega dok njegovu krivicu ne utvrde pomenuti vlastelini.
f) Vlasko sudstvo-jedan formalizovan sudski postupak. Ucestvovali su zbor,
steresine katuna, jemci, svedoci. Postupak je zavisio od statusa lica kome se
sudi.
Sudski postupak-preti se/imati svadu-vodjenje sudskog postupka
- Nije postojala razlika izmedju krivicnog i gradjanskog zakona. Tuzba je
podnosena sudu nadleznom za tuzenu stvar. Dokazna sredstva-jemci, svedoci,
zakletve(pojedinacne i zakletve veceg broja lica-kletvenici, zakletva samosesto
potvrdjivao se iskaz okrivljenog), isprave(trgovacke knjige Dubrovcana u
sporovima povodom naplate dugova), hvatanje ucinioca na delu i priznanje.
28. Odnosi srednjovekovne Srbije i Bosne sa Dubrovnikom-sinteticko pitanje
29. Osmansko carstvo
Stvaranje i razvoj
- Osman je osnovao Osmansko carstvo u Maloj Aziji. On je stvorio drzavu od
tursko-seldzuckih plemena. U pocetku ta drzava je imala status knezevine. Od
14.veka Osmansko carstvo prodire u Evropu i pocinje sa osvajanjima na
Balkanskom poluostrvu. Mehmed II Osvajac osvojio je Konstantinopolj sto je
oznacilo konacnu propast Vizantije. Potom je osvojio Srbiju 1459.godine i Bosnu
1463.godine i postavi severnu granicu na Dunavu i Savi. Vladalo je ukupno 36
sultana koji su vodili poreklo od Osmana u direktnoj muskoj lozi. Raspalo se
posle Prvog svetskog rata i uspostavljena je Republika Turska. Povlasceno
stanovnisto Carstva se nazivalo Osmanlijama.
Centralni organi vlasti
- Sultan ima neogranicenu vlast jer je vlasnik cele drzavne teritorije i stalno
raspolaze vojno-policijskom silom koja je samo njemu odgovorna.
- Carski divan ili Visoka porta-na celu je veliki vezir. Cinili su ga-veziri, defterdar,
kazasker i nisandzija. Veziri su celnici pojedinih grana drzavne uprave i
najistaknutije vojne staresine. Defterdar je ministar finansija. Kazasker je vodio
pravosudje. Nisandzija je vodio carsku kancelariju i pisao predloge zakona.
Lokalna uprava
- Najveze upravno-vojne jedinice su belgerbegluci, na celu sa beglerbegom.
Osvajanjima sultana Sulejmana I broj beglerbegluka je bio povecan na 40, od
cega je 26 bilo u evropi. Pasaluci naseljeni Srbima-bosanski, smederevski, niski,
leskovacki. Sandzak je bio osnovna vojno-upravna jedinica u Osmanskom
 carstvu, na celu je bio sandzak-beg. Sandzaci su se delili na nahije(kao zupe u
Srbiji). Vlast u nahijama vrsile su subase ili vojvode. U nahijama su vlast vrsili
muselimi i kadije.
Sudska organizacija
- Sudsku vlast vrsio je kadija-obican kadija, mula, naib. Kadije su smenjivane na 2
godine. Kadiluk je teritorija na kojoj je kadija sudio. Sudio je prema serijatskom
pravu i osmanskom kanunu. Na gradjanskopravne sporove nemuslimana
primenjivano je njihovo miletsko pravo-personalno. U krivicnim stvarima je vazio
teritorijalni i kadija je imao iskljucivu sudsku nadleznost.
- Muftija je imao isto sudsku vlast kao ovlasceni tumac serijata davao je resenja ili
misljenja na postavljena pitanja.
Izvori prava
- Izvori serijatskog prava su Kuran i suna. Kuran je muslimanska sveta knjiga,
ucenje proroka Muhameda. Suna obuhvata sve ono sto je Muhamed izrecito
zabranio ili odobrio. Serijatsko pravo nije uspelo da regulise sve pravne odnose,
zbog toga su sultani izdavali svoje zakone-kanune i zakonike-kanuname. Sultani
su izdavali i pojedinacne odluke-fermane, u svecanim poveljama-hatiserifi.
Timarski sistem
- Timarski sistem je naziv za zemljisno-vojni sistem koji je postojao u Osmanskom
carstvu. Sultan je vlasnik drzavne zemlje, dodeljivao je zemlju na uzivanje
spahijama sa koje su oni ubirali prihode u odredjenom iznosu, a zauzvrat su vrsili
vojnu sluzbu. Na Balkanskom poluostrvu je bila poznata institucija pronije, pa je
osmanska vglast pretvorila u timare. Postoji 3 tipa dodeljivanja drzavne zemlje
na uzivanje uz obavezu vrsenja vojne sluzbe:
1) Timar-dodelju je se spahijama, mali posedi koji su timarniku donosili prihod
od 2000-3000 akci. Ne slobodni posedi, donosili su samo ekonomski
imunitet-pravo prihoda sa tog imanja.
2) Zijamet-dodelju je se zapovednicima spahijske konjice. Slobodni posedi,
imaju ekonomski i upravni imunitet.
3) Has-dodelju je se velikim vezirima, clanovima carskog divana, vezirima,
beglerbegovima sve dok su obavljali tu funkciju. Slobodni posedi, ekonomski i
upravni imunitet.
- Dodeljivanjem drzavne zemlje na uzivanje uz obavezu vrsenja vojne sluzbe nije
sticana svojina nad tom zemljom. Prestankom sluzbe, prestje i njihovo pravo na
posed i prihode sa njega. Seljak zemljoradnik je imao obavezu prema spahiji i
 drzavi. Prema spahiji-renta u vidu naturalnih davanja, povremeno su bili duzni
da placaju takse(na prodaju zemlje, vencanje). Prema drzavi nemuslimanske raje
bilo je placanje haraca-glavarina koju je sultanu placao svaki odrasli muskarac
nemusliman i naknada za oslobodjenje od vojne obaveze, danak u krvi ilil
devsirma je povremeno prikupljanje hriscanske dece 12-18godina za
popunjavanje janjicarskog korpusa.
- Vlasko stanovnistvo je imalo manje obaveza, a njihov polozaj je bio povoljniji.
Placali su samo filuriju-1 dukat od kuce. Njihov status je status slobodnih seljaka.
Citlucenje
- Predstavlja specifican oblik razvlascivanja kmetova i stvaranja velikih zemljisnjih
poseda koji su bili u vlasnistvu veleposednika. Pocetak citlucenja se vezuje za
gubitak u srednjoj Evropi i na Balkanu. Nelegalno prisvajanje seljacke zemlje-
otimanje zemlje od seljaka, fiktivna kupovina. Aktivni u tom procesu bili su
janjicari, spahije i drugi socijalnih slojevi koji su bili novi vlasnici-citluk-sahibija.
Najveci gubitak je imao seljak. U ovom sistemu seljak nije zemlju dozivljavao kao
svoju, dugovao je spahiji i citluk-sahibiji, a drzavi harac.
Miletski sistem
- Sistem verske autonomije u Osmanskom carstvu. Hriscani i Jevreji su uzivali
status zasticene manjine. Njima je bilo dozvoljeno da se organizuju u zajednice-
mileti, uzivali su odredjenu versku samoupravu i zastitu, tradiciju i jezik.
30. Srpske samouprave u osmanskoj drzavi
Srpska pravoslavna crkva
- Posle osvajanja Konstantinopolja, sultan Mehmed II Osvajac je dozvolio da bude
izabran Genadije II Sholarije za carigradskog patrijarha. On je dobio simbole
vlasti i postao je glava hriscana u Osmanskom carstvu.
- Gasila se samouprava Pecke patrijarsije. Teritorije koje je osvajalo Osmansko
carstvo stavljane su pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. U vreme pada
Srpske despotovine na celu Pecke patrijarsije bio je patrijarh Arsenije II. On je
upravljao Srpskom crkvom do svoje smrti i uspeo je da odrzi njeno jedinstvo.
Pocetkom 16.veka poceo je proces opadanja Srpske crkve i zamene njenih
episksopa grckim episkopima pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije. Srpski
episkopi na celu sa smederevskim mitropolitom Pavlom poveli su borbu za
povratak izgubljenih eparhija, nisu urodili plodom.
- Zahvaljujuci uslugama koje su Srbi ucinili prilikom zauzimanja Banata, zbog toga
je sultan dao 1557.godine dozvolu da se uspostavi Pecka patrijarsija i jedinstvo
 Srpske pravoslavne crkve. Srbi su dobili pravo da svoje unutrasnje odnose sami
uredjuju. Srpski patrijarh je imao siroke nadleznosti-verski poglavar, visoki
drzavni funkcioner-miletbasa, staresina srpskog pravoslavnog mileta, pravo
sudjena. U obavljanju poslova pomagao mu je sinod-upravno telo sastavljeno od
crkvenih velikodostojnika. Patrijarh je zajedno sa arhijerejskim saborom(cinili su
ga svi episkopi) odlucivao o najvaznijim pitanjima. Crkveno-laicki sabor u koji su
ulazili-crkveni arhijereji i ugledni ljudi iz naroda. Ovo je bila imitacija sprskog
drzavnog sabora. Crkveni-narodni sabor je 1690.godine odlucio o velikoj seobi
Srba pod vodjstvom patrijarha Arsenija III Carnojevica u Habzbursko carstvo gde
ce dobiti carske privilegije.
- Srpskoj crkvi je bilo priznato pravo da stice pokretna i nepokretna dobra. Ta
crkvena dobra su pravno imali status vakufa. Placali su godisnje odredjenu sumu
u carsku blagajnu. Patrijarh je prilikom izbora morao da plati 100 000 akci, a
mitropolit i episkop zavisno od velicine mitropolije ili eparhije. Svestenici su od
naroda ubirali popovski dohodak.
Knezinske samouprave
- Autonomije koje su Srbi imali u selima i knezinama pod osmanskom vlascu.
Osmansko carstvo je dalo privilegije stocarskim grupama da se nasele u
ravnicarske krajeve. Bile su pod nadleznoscu kneza. One su bile kolektivno
odgovorne za red i poredak i za izvrsenje poreskih obaveza. Srpski samoupravni
zivot se odvijao u knezinama, selima i zadrugama.
Knezine-terijtorijalne jedinice ispod nahije i obuhvatala je vise sela. Samoupravni
organi-knez i knezinska skupstina. Resavali su sporove, birali kenza i raspravljali o
drugim pitanjima od znacaja, prikupljali poreze, tragali za uciniocima krivicnih
dela. Bili su pod nadzorom muselima i kadije. Knezovi su cesto bili birani iz iste
porodice. Skupstine su cinili kmetovi svih sela iz knezine-ugledni seljaci.
Selo-seoski zbor, seoski kmetovi i seoski knez. Seoski kmetovi su najugledniji
seljaci koji predstavljaju selo pred osmanskim vlastim i presudjivali su lakse
sporove.
Zadruga-cinili su je srodnici i usvojenici, udovice. Ziveli su na jednom mestu, u
istoj kuci, pojedine porodice su mogle da imaju svoju kucu odnosno posebne
prostorije za spavanje. Zajednicka je bila proizvodnja na pricnipu podele rada i
podele rada po polovima. Stari i nesposobni su bili oslobodjeni od duznosti i bili
su zbrinuti. Zadrugu su cinili-staresina, domacica i vece odraslih muskih
clanova. 2 vrste zadruge:
 1) Zadruga koja je nastala od male porodice, staresina je otac ili deda, prirodnim
putem. Staresina je bio stvarni gospodar i mogao je da raspolaze imanjem
samostalno.
2) Kada staresina umre, ako braca ostanu u zadruzi, zadruga menja karakter i
postaje bratska zadruga. Staresina je onaj koga je otac za zivota pripremao za
tu duznost ili su ukucani birali. Imao je duznost da vodi zadrugu, da
rasporedjuje poslove i da brine o tome da budu izvrsneni, da zastupa zadrugu
na seoskom zboru. Nije mogao sam da donosi krupne odluke, odluke o
kupovini, prodaji, donosilo je vece odraslih muskih clanova.
- Nepokretna imovina zadruge je bila kolektivna, ali je postojala individualna
svojina na odeci i nakitu.
- Teritorija stare Crne Gore bila je oblast tipicnog plemskog uredjenja.
- Tamo gde je bilo knezinske i seoske samouprave i zadruge Srbi su uspeli da
ocuvaju svoj nacionalni identitet, tamo gde nije bilo tih oblika islamizacija i
citlucenje je uspevalo. Dahijska strahovlada 1801-4.godine gusenjem knezinske
samouprave izazvala je bunu na dahije, ubrzo se pretvorila u opsti oruzani
ustanak protiv osmanske vlasti.
31. Pravni polozaj Srba pod habzburskom vlascu
Vojna krajna
- Prve grupe Srba su se naselile u austrijskom delu Habzbuske monarhije u
16.veku u vojnu krajnu. Vojnu krajnu je organizovalo Habzbusko carstvo kao
odbrambeni pojas prema Osmanskom carstvu. Vojnu krajnu su cinili krajevi Like,
Krbave, Korduna, Banije, predeli Slavonije uz reku Savu sve do Zemuna, delovi
Banata uz Dunav. Veliki broj srpskih pribega u Vojnoj krajini je doneo sa sobom
vlaska prava-oslobadjanje od svih nameta i rabota, sloboda od feudalnih
obaveza. Oni su vojnom sluzbom na granici placali svoju slobodu. Prvi put
kodifikovano u Vlaskim statutima 1630.godine srpskim naseljenicima izmedju
Drave i Save garantovana je samouprava. Svako selo je biralo sudiju ili kneza, a
knezovi sa dvojicom-trojicom staresina birali su po jednog velikog sudiju za svaku
kapetaniju.
- Pitanja vlasnistva nad zemljom vladar je resio tako sto je Vojnu krajinu izdvojio iz
Hrvatske i proglasio posebnom teritorijom pod njegovom neposrednom vlascu.
- Becki dvor je izdao Krajiska prava 1754.godine kojima su ukinuti i poslednji
ostaci krajiske samouprave. Uprava nad Vojnom krajinom je bila u vojnim
rukama. Sluzbeni jezik je bio nemacki. Ustanovljeni su vojni komuniteti, bili su
 oslobodjeni od vojne obaveze i njima je upravljao gradski magistrate koji su
cinili-gradski nacelnik, sudije, vecnici i pisari.
- Osnovni zakon za Vojnu krajinu je donet 1807.godine. Vrhovno pravo svojine
nad zemljom pripadalo je vladaru, dok su krajisnici imali pravo svojine uz uslov
vrsenja vojne sluzbe. Bili su optereceni drzavni i opstinskim rabotama. U drzavne
rabote spade-odrzavanje puteva, reka, gradnja drzavnih zgrada. Opstinske
rabote-gradnja i odrzavanje opstinskih objekata i obezbedjenje ogreva za skole,
pomoc.
- Bila je dopustena deoba velikih zadruga pod uslovom da svako dobije bar pola
selista. Krajisnik je mogao da predje iz jedne zadruge u drugu samo ako ne
nanosi stetu prvoj.
- Vojnu krajinu je cinilo 11 regimenti, svaka se delila na 12 kompanija, a one su
bile sastavljene od 1/vise sela.
- Poslednji Osnovni zakon za Vojnu krajinu je donet 1850.godine, njime je zemlja
prvi put proglasena punom svojinom zadruge, uz uslov vrsenja vojne sluzbe.
Zadruga je bila izvor vojne i privredne snage. Svaki krajisnik je bio u isto vreme
slobodan seljak i vojnik, otkupljujuci svoju slobodu besplatnom vojnom sluzbom.
Stvarane su nesrodnicke zadruge od inokosnih porodica ciji su odnosi regulisani
obicajnim pravilima. Vojna krajina je ukinuta 1871.godine.
Srbi u juznoj Ugarskoj
- Broj Srba u tom carstvu je znatno povecan u toku i posle Beckog rata. Srbi su
prinudjeni na veliku seobu 1690.godine. Od cara Leopolda su dobili privilegije
1690.godine-slobodu bogosluzenja, upotreba starog kalendara, arhiepiskopa je
birao Srpski crkveno-narodni sabor, postavljanje crkvene velikodostojnike,
podizanje crkve, skole. U drugoj privilegiji 1691.godine-crkveni poglavar bi
nasledjivao ne samo episkope i crkvena lica vec i sve pravoslave Srbe, narod po
gradovima i selima slobodno zivi po svojim obicajima, staresine oni biraju.
Privilegijama iz 1695.godine Leopold je oslobodio Srbe od placanja desetka.
- Prvo je osnovana Krusedolska mitropolija 1708, koja je 1713.godine
premestena u Karlovce. U srpskim narodno-crkvenim saborima u Habzbuskom
carstvu prvo su preovladjivali predstavnici crkve, a zatim su oni cinili jednu
trecinu,drugu trecinu svetovnjaci(25 svestenika, 25 oficira krajisnika i 25
predstavnika gradjana i seljaka.
- Za vreme carice Marije Terezije privilegije su svedene na skolske i crkvene
autonomije. Novonastali sloj srpskog gradjanstva zajedno sa mitropolitom
 Stefanom Stratimirovicem su pomogali vozdu Karadjordju i njegove ustanike-
pomoc za izgradnju Knezevine Srbije sve od Drugog ustanka 1815.godine.
- U toku revolucije Srbi su proglasili 1848.godine Srpsku vojvodinu, arhiepiskopa
Stefana Rajacica za srpskog patrijarha, a pukovnika Stefana Supljikca za srpskog
vojvodu. Propascu revolucije 1849.godine kao nagrada za srpske zasluge u borbi
protiv Madjara, dobili su odobrenje od beckog dvora da obrazuju Vojvodstvo
Srbije. Ono je bilo samo po imenu srpsko, a u stvarnosti je bilo tvorevina beckog
dvora koji ga je ukinuo 1860.godine.
- Zakon narodnosti 1868.godine jedino su Madjari politicki narod, narod koji ima
punu i odlucujucu vlast, dok su svi drugi bili u status podstanara na madjarskoj
teritoriji. Nakon zavrsetka Prvog svetskog rata srpsko i drugo stanovnistvo
Vojvodine proglasilo je njeno sjedinjenje sa Kraljevinom Srbije.