Стефан Душан (1331-1355), краљ (1331-1346), а потом цар (1346-1355), био је син

краља Стефана Дечанског и жене му Теодоре. Још као младић је добио на управу област
Зету. Био је изузетна личност: необичне лепоте, висок и снажан, амбициозан,
темпераментан, одличан војник и војсковођа, сјајан државник и законодавац. Своју
младост је провео у Цариграду где је стекао велико образовање и примио дух византијског
живота. Био је обзиран у друштвеним односима према другим државницима, али и у
односима према породици. Владалачке способности је наследио од деде Милутина, као и
јаку државу која је у време Душанове владавине наставила да јача и да се шири. Био је
ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра, према којој је био врло
попустљив и која је, више него било која српска владарка, непосредно учествовала у
државним пословима и утицала на владареве одлуке. Цар Душан је саградио манастир
Светих Архангела код Призрена, и довршио је задужбину свог оца манастир Високи
Дечани. Умро је 20. децембра 1355. године и сахрањен је у својој задужбини, у манастиру
Свети Архангели, а после његове смрти српско царство је почело да губи некадашњи
успон.
Цар Душан је још у доба младости обележен као изузетан ратник и војсковођа. Томе
сведочи битка код Велбужда која се догодила 28. јула 1330. године. Ова битка је вођена
између Србије, на челу са краљем Стефаном Дечанским, и Бугарске, на челу са царом
Михајлом Шишманом. Млади краљ Душан је водио главни напад најбољих српских
бораца на Бугаре. Српски ратници ранили су и заробили цара Михајла Шишмана, а према
писању Цамблака и самог Душана, краљ Душан је одсекао главу заробљеном цару
Шишману. Идиличан опис овог историјског догађаја је опеван у народној песми „Бан
Милутин и Дука Херцеговац“, у којој је опевано јунаштво краља Душана и његово
убиство цара Шишмана: „Лоша краљу срећа прескочила,/Те се краље с царем сусретнуо,/Но га
добро Стево дочекао,/На добру га коњу поћерао,/Сустиже га у по поља равна,/Сабљом ману,
одс'јече му главу“. Иако је у овој песми присутан анахронизам, јер је битку код Велбужда
повео краљ Стефан Дечански, а не краљ Душан, то не умањује чињеницу да је Душан
упамћен у народу као ратнички херој.
Српска држава и црква су доживеле своје највеће дане у доба цара Душана. Његова
политика освајања је била усмерена ка Византији. Први талас освајања је почео одмах
после његовог доласка на власт: тада је заузео Прилеп, Охрид и друге градове у
Македонији. Опсео је Солун, али тада није могао да га освоји, као ни касније. Његово
освајање је прекинуто нападом Угарске на Србију, које је завршено поразом Угара.
Следећи талас освајања је узроковао грађански рат у Византији, који је изазвао Јован
Кантакузин. Након пораза, побегао је у Србију затраживши помоћ од Душана. Закључили
су споразум о заједничким освајањима и подели територија. У даљем ратовању, Душан је
освојио преостале делове Македоније, Албанију, полуострво Халкидики са Светом Гором
и Тракију. Међутим, дошло је до конфликта између краља Душана и Кантакузина око
поделе освојених територија, те је Душан прешао на страну његових противника, а
Кантакузин је позвао Турке из Мале Азије да му припомогну у борби за освајање
престола. Трећи талас освајања Душан је започео након крунисања за цара. Тада је освојио
Епир, Тесалију и избио на Коринтски залив, који је постао јужна граница српског царства.
Тиме је Србија доживела кулминацију моћи у свом постојању.
Пошто је загосподарио највећим делом грчких земаља, Душан је почео да
прилагођава своју титулу новонасталој ситуацији, те је истицао да је краљ Срба и Грка.
Као што је на почетку речено, био је врло амбициозан, па се то може повезати са његовом
политичком тенденцијом да освоји и Цариград и обнови царство „Ромеја“. У улози те
тенденције било је његово проглашење за цара. За ту сврху придобио је поглаваре три
аутокефалне цркве (српске, бугарске и охридске), а подршку му је дао и Протат Свете
Горе, будући да се претходно у споразуму обавезао да ће поштовати дотадашњи статус
монашке републике и све њене привилегије. Међутим, постојала је једна препрека коју је
било потребно решити. Вековима је цариградски патријар крунисао цареве. У тадашњим
околностима он није могао очекивати царску круну с те стране. Тај проблем је решен тако
што је Душан свог логотета Јоаникија устоличио за патријарха, па га је он венчао са
царском круном. Крунисање за цара је извршено на државном сабору у Скопљу на Васкрс
16. априла 1346. године. Његов син Урош је истовремено крунисан за краља и тиме постао
званични царев наследник.
Сви су имали различит однос према Душановом крунисању за цара. Јован
Кантакузин није признавао Душана за цара и под његовим утицајем је Васељенска
патријаршија у Цариграду бацила анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и све
српско свештенство, одлучивши их од свете вере. Цар Јован V Палеолог, тадашњи
Душанов савезник, признао га је за цара, али само као цара Срба, а не и Грка. Анатема је
ипак остала као спор између васељенске и српске патријаршија, и коначно је укинута тек у
доба цара Лазара.
У циљу стабилизације своје државе, цар Душан је започео велики законодавни рад.
Његово залагње је резултирало тиме да се данас сматра највећим и најзначајнијим
законодавцем међу српским владарима. Његов рад и труд на пољу права настављао се на
ранија достигнућа у тој области, на „Номоканон“ Светог Саве. Његов законодавни рад
чине три дела:
1. „Јустинијанов закон“ од 33 члана већином преузета из „Земљорадничког закона“
којим су регулисани аграрни односи;
2. Скраћена верзија „Синтагме“ Матије Властара с 94 одељка претежно световне
садржине, која је служила као приручник судијама;
3. „Законик“ цара Душана као најважнији сегмент ове троделне правне кодификације
Прва два дела су преводи и допуне, а само трећи део је оригиналан.
Душанов „Законик“ или „Законик благоверного цара Стефана“ донесен је на сабору
у Скопљу 1349, а допуњен новим члановима на сабору у Серезу 1354. године. Главни
извори „Законика“ су: правна традиција из доба Немањића, народно обичајно право и
византијско право. Византијско право је у својој основи кодификовано римско право,
извршено у доба цара Јустинијана.
 Основни принцип „Законика“ је принцип законитости преузет ит римског права:
закон важи за све без изузетака, па и за цара који га прописује. Уколико дође до раздоре
између цареве воље и закона, судије морају дати предност закону. У члану 139 говори се о
обавезама зависних сељака, који су се звали меропси, према својим господарима: господар
нема право да тражи меропаху ништа више него што закон прописује, а ако му тражи
нешто преко закона, меропах има право да се парничи са господарем и са царством. Други
принцип на којем се темељи „Законик“ јесте принцип сталешке неједнакости пред
законом. Закон важи за све, али није једнак за све: за исти тип преступа казна неће бити
подједнака за све, већ се њен степен одмерава на основу тога ком сталежу припада кривац.
Закон је штитио привилеговане сталеже, властелу и високо свештенство, једино су они
могли да учествују на саборима и да заједно са царем доносе одлуке у области државне
политике. Себри нису смели да учествују на државним саборима, нити су смели да праве
своје саборе, а да је било таквих случајева, говори члан 69 који забрањује свако окупљање
себара. Закон је штитио и сиромашне и потчињене, што показује горенаведени члан о
меропсима и члан 64 који каже да је „сирота преља“ слободна као поп. Посебно обележје
овог „Законика“ јесу сурове казне као што су унаказивање и смртна казна. На пример, ако
бластелин силује властелинку, закон је прописивао да му се одсеку обе руке и нос сареже,
а ако себар силује властелинку, да се обеси. „Законик“ има укупно 201 члан. То је
најчешће преписиван законски текст, а најстарији препис којим располажемо потиче с
краја 14. века.
Личност цара Душана нам је двоструко приказана у писаној и усменој традицији.
Према писаним подацима, цар Душан је био јако поштован владар, али у владарској
идеологији се није величао нити често помињао. Без обзира на то, његов ауторитет у
световним круговима није опао. С друге стране, у усменој традицији цар Душан није био
нарочито обожаван. Имао је негативну конотацију, јер га је народ осуђивао због наводног
оцеубиства, па је то морално незадовољство пренето у народне песме, у којима се цар
Душан, у песмама познат као цар Стјепан, Стеван, Стефан, негативно карактерише - као
личност која доноси погрешне одлуке и чини грехове, али се на крају покаје. Према томе,
може се рећи да се историја и народна традиција налазе у контрадикторном односу када је
у питању тумачење личности цара Душана. Без обзира на то, сваки појединац ће, на
основу знања и података из различитих извора, моћи да конструише своје схватање сваког
владара наше земље, па и цара Душана.