Угоститељско туристичка школа са домом ученика

Врњачка Бања

Стефан Урош IV Душан Немањић

(1308-1355)

Предмет: Историја
Ученик: Сара Антонијевић I/2
САДРЖАЈ:
1. Рођење и детињство
2. Проглашење за краља
3. Сукоб са оцем и крунисање након његове смрти
4. Прва успешна освајања краља Душана
5. Проглашење и крунисање за цара
6. Прва успешна освајања цара Душана
7. Заоставштина, наслеђа и ктиторство
8. Последње године и смрт
1. Рођење и детињство

Стефан Урош IV Душан Немањић или Душан Силни је рођен према неким
подацима 1308.године а према некима 1312.године од оца Стефана Уроша III
Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ
Милутин а по мајци бугарски цар Смилец.

Слика број 1: Родослов Стефана Уроша IV Душана Немањића

Када је краљ Стефан Урош II Милутин угушио побуну 1313.године или крајем
1314.године, он је наредио да побуњени млади краљ Стефан Урош III Дечански
буде ослепљен у Скопљу.
После делимичног ослепљења млади краљ Стефан Урош III Дечански је са
женом и децом протеран на византијски двор код Милутиновог таста
византијског цара Андроника II Палеолога у царски град Цариград.
Душан је растао у Цариграду под утицајем византијске културе и ти утицаји
византијске културе су у њему пробудиле страст за царском круном и
територијалним проширењем.
Породица краља Стефана Уроша II је у изгнанству провела 7 пуних година.

Слика број 2:
Фреска Стефана Дечанског са
сином Душаном из манастира
Високи Дечани
Крајем 1320.године или 1321.године дозвољен је
повратак младом изгнаном краљу Стефану Урошу
III Дечанском у краљевину Србију.
Млади Душан је у Србији живео на двору свог деде
краља Стефана Уроша II Милутина, али у октобру
1321.године његов деда умире на свом двору.
После неколико месеци борбе за превласт на
српском двору на власт је дошао Душанов отац
Стефан Урош III Дечански, коме се „изненада
повратио вид“, а истовремено је и Душан
крунисан за краља 1322.године и тада је добио
титулу Стефан.
Када је напунио 14.година младом Душану је
додељена на управу област Зете. Његов двор се
налазио на реци Дримац.
2. Проглашење за краља

Душан је проглашен за краља 6.јануара 1322.године. Као млади краљ који

управља Захумљем и Зетом први пут се помиње 1326.године.Када је добио власт
обучавао се да влада и води војску.
На територији младог краља се могу издвојити три целине. Главна је била „Зета
са градовима“, која је била доста урбанизована са економски неједнаким
градовима Котором, Будвом, Улцињем, Баром и Скадром. Душан је владао
градовима на обали, али посредно, јер су се на челу града налазили кнезови, које
је сам владар бирао и давао им одређену аутономију. У језгру Зете, у долинама
реке Мораче, налазила се тврђава Медун и трговачко насеље Подгорица.
Посредна је била власт младог краља и на сточарима Власима и Арбанасима,
који су населили област изнад Скадарског језера и планине које окружују и
Метохију.
Друга целина под влашћу младог краља је била Травунија са Требињем, а трећа
целина је било Захумље са великим градом Хумом.
3. Сукоб са оцем и крунисање након његове смрти

Охрабрен од његове властеле, млади краљ Душан одлучио је да постане вођа

побуне против оца краља Уроша III. Побуњеници су у другој половини августа
1331. године брзо стигли од града Скадра до подручја Липљана, то јест
двора Неродимље. У близини се налазила тврђава Петрич, која је служила као
прибежиште у случају опасности и краљ Урош III је успео да побегне у тврђаву,
али његова друга жена Марија и њена деца заробљени су од младог краља
Душана.

Слика број 3: Остаци тврђаве Петрич

Вероватно истог дана, Душан је кренуо и на Петрич, а краљ Урош III је увидео
да мора да се преда, а након тога је одведен и затворен у тврђаву Звечан, где је
и преминуо под неразјашњеним околностима.
По једним историчарима, затворени Дечански је умро изненада и није написано
да ли се то десило ненасилном смрћу, или је убијен, али други извори тврде да
Душан није могао да спречи моћну властелу да удави смењеног и затвореног
краља, или да је лично наредио да се Стефан Урош III Дечански удави.

Слика број 4: Слика број 5: Остаци тврђаве Звечан

Убиство Стефана Уроша III
Имајући на уму улогу српске цркве и самог архиепископа Данила II у држави и у
довођењу Дечанског на краљевски престо, Душан захтева од Данила II да дође и
да га крунише за краља. Архиепископ Данило II је мирно примио ову смену на
престолу и свечано крунисао Стефана Уроша IV Душана за краља свих
српских и поморских земаља на сабору у двору Сврчин, јужније од Липљана, у
дворској цркви Светог Јована Претече на празник рођења Богородице (Мала
Госпојина) 08.09.1331.године.

Слика број 6: Остаци двора Сврчин где је Душан

крунисан за краља 1331.године
4. Прва успешна освајања краља Душана

Упркос побуни у Зети исте 1332. године Душан је почео освајања на југу, а међу
првим освојеним градовима вероватно је била и Струмица.
За нападе на Царство Ромеја, краљ Душан је нашао савезнике и међу Ромејима.
Сиргијан, Ромеј који је имао утицај у Византији, крајем 1333. године се
придружио Душану. Његовим доласком је Душан могао да предузме шире
освајачке подухвате у Македонији. Са Душановом војском, Сиргијан је успео да
заузме град Костур, а многим ромејским градовима нудио је повластице и
дарове, ако му се придруже. Сам краљ Душан у Македонији је заузео важне
градове Прилеп и Охрид, независно од Сиргијана. Заједно су хтели да нападну
Солун, али цар Андроник III је увидео сву озбиљност ситуације и лично је
отишао у Солун, где му се Сфранцес Палеолог понудио да зароби пребега
Сиргијана. Сфранцес је привидно и сам прешао Душану, како би дошао у
прилику да зароби Сиргијана, али се предомислио и убио је Сиргијана у августу
1334. године.
 Смрт Сиргијана је пореметила даље Душанове планове,
поред тога мир је био потребан и Душану и Андронику
III, будућу да је Душан морао да заустави напад Угра са
севера, док је византијски цар морао да се посвети
рестаурацији царства на територији континенталне Грчке.
Тако су се Душан и византијски цар сусрели на реци
Галик, близу Солуна 26.08.1334. године и тамо склопили
мир, а по споразуму Душан је вратио неке градове, а
задржао је Прилеп и Охрид, као два најважнија освојена
града, Струмицу и неке мање освојене од 1332. године до
августа 1334. године.
Краљ Угарске Карло Роберт, искористио је Душанов
Слика број 7: боравак у Византији да нападне са севера Србију и стигне
Краљ Угарске Карло до Жиче. Када је Душан сазнао за напад Угара склопио је
Роберт
мир са Византијом и кренуо са војском на север према
Спасовом дому у Жичи, али Угри нису желели да се
сусретну са главнином српске војске коју је водио краљ
Душан и повукли су се преко реке Саве.
Вероватно између почетка новембра 1334. године и краја јануара 1335.
године угарска војска преласком Саве је изгубила много војника, а до правог
војног окршаја са Душановом војском није ни дошло и изгледа да су Срби
задржали територију јужно до река Саве и Дунава, са Београдом.
Од 1341. године нови рат у Византији дао је прилику Душану да обнови своју
освајачку политику. Цар Андроник III Палеолог преминуо је 15.06.1341.
године, а његов легални наследник био је Јован V Палеолог био је дечак од
девет година.
Јован Кантакузин је мислио да ће он постати регент, али су га потиснули Ана
Савојска мајка Јована V и њене присталице. Из Константинопоља Кантакузин
је отишао у Димотику у којој су се окупиле његове присталице и ту се
прогласио за цара 26.10.1341.године а тако се обновио грађански рат.
 За Душана и Кантакузина је зима 1342/1343. године
прошла у војним припремама и у рано пролеће 1343.
напали су Сер, а краљ Душан је послао становницима
града поруку да ће се повући уколико се град преда
Кантакузину, али је српско посланство враћено са поруком
становника град да ће радије све поднети, него да служе
Кантакузину.
Према појединим историчарима, савез Душана и Јована
Кантакузина трајао је до априла 1343. године, када се
Кантакузину предао град Верија, а тада је нестало
Слика број 8:
савезништва, али није одмах почело отворено
Остаци древног града
Сер који је три пута непријатељство међу краљем Срба и царом Ромеја. 
опседан од стране Предаја Верије је код Душана изазвала неповерење јер је
Душана видео да Кантакузин може и самостално да делује, а са
друге стране Душан је увиђао да му савез са Кантакузином
ограничава слободу деловања и да је због њега одбијао
примамљиве понуде уступања територија које су стизале
из Цариграда ако убије, или зароби Кантакузина.
Стефан Душан је имао сопствене освајачке планове. Од 1343. године у
Душановој владарској титули види се истицање да влада и „грчким странама“
а то показује краљеву жељу да истакне успех у освајању земаља суседног
царства.
Неке од планова Душан је могао остварити као савезник Јована VI
Кантакузина, али нека освајања била су део самосталне освајачке политике
Србије и могла су бити остварена само против жеља Кантакузина.
Душан је вероватно у периоду од 1342.године до 1343.године у Албанији
освојио градове Берат, Канину, Валону и Кроју, а у исто време Душан је
освојио и град Костур у Егејској Македонији. Осим града Драча, који је остао
Анжујцима, у периоду од 1342. године до 1343. године Албанија се предала под
власт краља Душана.
5. Проглашење и крунисање за цара

Освајачки походи краља Душана и успешна освајања једног дела византијске

територије без сумње су допринели сазревању идеје о царству. 
Пристанак за уздизање у царско звање Душан је добио од прота Свете
горе, бугарског патријарха, охридског архиепископа и свих осталих који су
били присутни на крунисању за цара у Скопљу. Пре царског крунисања српски
архиепископ Јоаникије је био проглашен за патријарха и он је крунисао
Душана за “Цара Срба и Грка” на Ускрс 16.04.1346.године у Скопљу, а
истовремено царев син Урош V је крунисан за краља.

Слика број 9:
Проглашење и крунисање краља
Душана за Цара Срба и Грка у
Скопљу 1346.године
6. Прва успешна освајања цара Душана

После великих спољнополитичких успеха постигнутих до краја 1345. године,

уследио је известан застој у Душановим освајачким подухватима. Разлог за то
је била припрема за царско крунисање, али и промене у Византији у којој је,
после смрти Алексија Апокавка, Јован Кантакузин извојевао коначну победу
уласком у Цариград 1347. године.
У новим околностима Јован Кантакузин је направио први кораке у циљу
обнављања односа са Душаном. У пролеће 1347. године послао је на српски двор
своје изасланике са захтевом да српски цар врати градове које је запосео. Ово
посланство није постигло успех па је Кантакузин поново послао изасланике са
истим захтевима, али овај пут уз претњу да ће уз помоћ Турака заратити против
цара Душана.
Емир Орхан послао му је 10.000 људи под заповедништвом својих синова. Они су
заједничким снагама пустошили област Мигдонију која је тада била под српском
влашћу. Турци су се убрзо вратили у своју земљу, а Кантакузин је упутио још
једно посланство на Душанов двор, али ни овог пута ништа није постигао. Стефан
Душан је планирао даља освајања.
Следећи његов поход је био усмерен према Епиру. Војска цара Стефана Душана
1346.године заузима Јањину, а у наредне године освајају Арту и јужне делове
ове области.
Након освајања Епира, Душан се окренуо према Тесалији у којој је намесник
био нећак Јована Кантакузина, Јован Анђео. Међутим, 1347. године овим
областима харала је епидемија куге која је усмртила много људи, између осталих
и Јована Анђела. Душан је искористио ситуацију и 1348. године је брзо запосео
ову област. Неки градови су пружили отпор, док су други добровољно прилазили
Душану.

Слика број 10:

Територије Србије у време цара
Душана
7. Заоставштина, наслеђа и ктиторство

Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна

делатност. Издат је велики број повеља. Још за време Душановог краљевања на
српски језик је преведен Синтагмат Матије Властара који представља прву
правну енциклопедију која је настала 1335. године у Солуну, који је добио име
по свом састављачу монаху Матији Властару.
По ондашњим схватањима Душан је са добијањем царске титуле добио право да
поставља законе општег, универзалног карактера. Душанов Законик је урађен на
темељима Законоправила. Рад на Законику је започет одмах после крунисања
Душана за цара Срба и Грка  1346. године у Скопљу.
Душанов законик је садржао 201 члан, али се, у зависности од сачуваног
преписа, састоји од 135 до 201 члана. Одредбе законика регулишу разноврсне
области права, али њихов циљ није да био да предвиди све случајеве, већ само
нова питања. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два
византијска правна акта: Закон цара Јустинијана и скраћена Синтагма Матије
Властара.
 Слика број 11:
Душанов законик, један од старијих преписа, Призренски препис из прве
четвртине 16. века.

Првих 38 чланова посвећено је цркви, њеним служитељима и поседима, следе

одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове
дужности, а потом одредбе које говоре о обавезама зависног
становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о
судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа.
.
Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је
Струшки препис из 1373.године. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова.
Следећи је Атонски препис (око 1418. година), а из тог времена је и
Студенички препис. Из 15. века су хиландарски, бистрички и призренски
препис који има најбогатији текст. У Раковачком препису (око 1700-те
године) се једино налази последњих 12 чланова и Реч цара Душана уз
Законик.
Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти. Сигурно се
примењивао за време Душановог наследника, цара Уроша. Није познато да ли
је имао примену током последњих деценија српске средњовековне државе. Са
коначним падом српске средњовековне државе под турску власт сузило се
подручје на коме су се могле применити одредбе Законика.
Простора за његову примену било је у малим аутономним областима под
млетачком влашћу као што су Грбаљ и Паштровићи.
Душанов син, Стефан Урош V помиње свог оца са поштовањем. Он није
покушао да се помири са Цариградском патријаршијом што би неумитно
значило осуду Душанових поступака.
Каснија летописна традиција имала је мешовит и често супротан став према
цару Душану. Један број летописа настао под утицајем црквених кругова
негативно се односио према Душану, други је био неутралан и ту се поједина
Душанова достигнућа само помињу (нарочито ктиторска делатност), а трећа
група је наговештавала каснији позитиван став према Душановој владавини.
Поред писане, у народу се неговала и усмена традиција. Једно такво предање
забележио је Константин из Островице у ком се Душан приказује у
негативном светлу, али не због самопроглашења за цара и осуде
цариградског патријарха, већ због наводног оцеубиства.
Синтезу народне традиције и података из разних списа начинио је патријарх
Пајсије када је писао Житије цара Уроша, међутим, он о Душану има врло
мутне и нереалне представе.
 Као и његови претходници, и Стефан Душан је развио широку ктиторску
делатност. Прво се побринуо за манастире у којима су били сахрањени
његови родитељи, манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, где је
била сахрањена његова мајка, Душан је потврдио раније поседе и дао више
нових села. После царског крунисања још једном је обдарио овај манастир.
Много више пажње посветио је Дечанима, задужбини свога оца. 

Слика број 12: Манастир Високи Дечани Слика број 13: Манастир Бањска
8. Последње године и смрт
По окончању сукоба са Угарском, Душан се окренуо јужним крајевима своје
државе. Зиму 1354/1355. провео је у Серу, а касно пролеће и лето у
Крупиштима на десној обали Брегалнице. Током последњих месеци живота
био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију. Његова
сестра, Јелена, била је удата за Младена Шубића, хрватског великаша, који је
умро од куге 1348. године па је Јелена морала да се брине о одбрани
породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина. На овом подручју су се
сукобљавали интереси Млетачке републике и Угарске, па је 1355. дошло до
рата. Уз помоћ хрватског бана Николе Банића угарски краљ је заузео Омиш.
Јелена је још увек држала Клис и Скрадин, али како је ситуација била тешка
затражила је помоћ од свог брата. Душан јој је послао своје ратнике: вођа
немачких најамника Палман запосео је Клис, а војвода Ђураш Илијић
Скрадин. Млечани су нудили Душану велики новац на име откупа ових
градова. Међутим, иако су српски одреди запосели ове градове, нису
постојале реалне могућности да се они одрже. Због тога је Душан овластио
Ђураша Илијића да преда Скрадин Млечанима уколико види да је одбрана
немогућа, што је овај и урадио 10.01.1356.године. Такође почетком 1356.
године Никола Банић је заузео Клис за угарског краља
О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у
недељу 20.12.1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру
Светих арханђела недалеко од Призрена. Узрок смрти никада није утврђен
али се говорило о тровању, можданом удару, грозници и чак епилепсији. Ни
место његове смрти није утврђено поуздано. Место његове смрти остаје као
највероватније село Ђавол или Девол, које се налази на левој обали
Вардара, северно од села Богданца, ка Ђевђелији.

Слика број 14: Сликовни приказ смрти цара Душана

 Када су 1927.године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у
југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је
царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су пренете у Патријаршију
у Београд, а 1968. године свечано пренесене у цркву Светог Марка у Београду
где и данас почивају.

Слика број 16:

Слика број 15: Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка
Гроб цара Душана у манастиру Светих
Арханђела у Призрену
"Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не
завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан. Завијам да би ме чуо
чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чула вучица, да би ме чули
вучићи, да се окупи чопор мој. А кад се окупи чопор мој, бојте се пси!"
Цар Душан Силни

ХВАЛА НА ПАЖЊИ