РАСПРАВЕ

МОТИВ ИЗДАЈЕ (Р. Михаљчић)

Средњовековни писци догађаје тумаче божијом вољом, а последице као казну
због наших грехова. Догађаје тумаче предестинацијом – судбина је предодређена. Зато
се у косовским култним списима не може очекивати рационално тумачење срп-тур
сукоба, јер сматрају да је сукоб био предодређен. У Пећком летопису (Житије и
начелство кнеза Лазара) наговештава се издаја као разлог погибије к. Лазара, али се
онда додаје да су небеска знамења пре Косовске битке наговестила смрт к. Лазара
(помрачење Сунца, крвав Месец).
Мотив издаје дуго није био забележен, њега не помиње ни К. Филозоф у
животопису ДСЛ. Писао је о ратнику који је убио султана, о почетној предности Срба,
и после о преокрету Турака. Пошто је био на двору д. Ђурђа Б. није могао писати о
ономе што би било неповољно за Бранковиће, како нпр. држање Вука Бранковића.
Константин Михаиловић у делу Јаничареве успомене о ранијој историји обавештава из
предања. Нарочиту пажњу посвећује издаји на Косову, властела је била несложна. Због
невере оних који нису подржавала к. Лазара битка је изгубљена, а по султановом
наређењу издајници су погубљени. У овом делу КМ преноси и причу о издаји на
Марици. Вукашин и Угљеша су пришли султану, српска војска је потучена, Бог је узео
разум цару Урошу, а Вукашин и Угљеша су касније погубљени од стране султана због
невере.
Италијанска прерада Јована Дуке бележи да је први налет Срба био успешан, али
да је онда дошло до пометње у срп војсци јер се проширила непроверена вест о издаји
Драгослава Пробишића, а онда се и Влатко Влађевић повукао с бојишта. Држање ове
двојице изазива недоумице, и ликови који изазивају недоумице немају места у предању,
што је један од разлога зашто су потиснути из косовске легенде. Рукописи К.
Михаиловића и преводиоца Дуке дуго нису била позната, па је питање колко су
утицали на ширење легенде. Верзије издаје које они преносе нема ни код њихових
савременика Феликса Петанчића и Лудовика Цријевића Туберона. Они пишу о
подвигу ратника који је убио султана.
Мотив издаје у косовској легенди усталио се после објављивања Краљевства
Словена Марва ОРбина, где се Вук Б.први пут оптужује за издају. Он се повукао са
својим људима на почетку битке пошто је имао тајне преговоре са султаном а онда се
дочепао дела Лазаревих територија. Орбин каже да га је сустигла казна – по 1 верзији
га је отровала ташта, а по другој га је Ђурађ Балши ухватио и одрубио главу.
Захваљујући популарности дела и усменом предању мотив издаје се усталио у косовску
легенду.

1
 О времену увођења младог краља Стефана Душана у управне
надлежности у Зети (Дејан Јечменица)
Дечанска хрисовуља и Данилов ученик сведоче да је краљ Стефан Урош 3.
преузео престо 1322, и тада је његов син Душан понео титулу младог краља. Иако је
установа младог краља подразумевала и део територије којом би он управљао, у
случају С. Душана то се није десило. М. Динић и Сима Ћ. Сматрали су да због узраста
није могао да управља сам, па су му врв додељени саветници. Раде Михаљчић пише да
се првих година СД није одвајао од оца.
Данилов ученик наводи да је краљ свом сину обећао да ће му дати на управу део
државе, али то се деисло после много година кад је млади краљ доспео до савршеног
узраста. Дакле, СД у време крунисања није имао довољно година да би управљао делом
државне територије. Синтагма „савршен узраст“ значи пунолетство, а у средњем веку
кад је реч о мушкарцима пунолетство се стиче са 14 год. На основу овог податка и
године рођења СД можемо добити одговор. У науци се усталило мишљење да је СД
рођен 1308. Ово се закључило на основу вести Нићифора Григоре да је СД у време
битке код Велбужда имао 22 године. Ако се ово прихвати, пунолетство је стекао у
време крунисања, што је у супротности с оним што пише Данилов ученик.
Копорињски, Студенички и Загребачки летописи сведоче да је СД рођен 6820.
од стварања света, што значи да је рођен изм. 1.септ. 1311. и 31. августа 1312. На
основу овога СД би до савршеног узраста доспео између јесени 1325. и лета 1326. АКо
се прихвати податак Нићифора Григоре да је СД рођен 1308. до управе у Зети дошао је
са 18 година, кад је могао и престо да наследи. Ако се узме податак да је рођен 1312.
управу је добио 1326. Ипак, само на основу овога не можемо тачно да закључимо кад је
добио територије на управу. У дубровачким изворима млади краљ СД среће се тек у
време сукоба са Бранивојевићима кад се СД у пролеће 1326. писмено обратио
Дубровнику и узео у заштиту Бранка Бранивојевића, називајући га својим човеком.
Дубровчани су СД називали сином краљевства, а не младим краљем, врв зато што нису
били упознати са титулом млади краљ у српској држави и нису знали у ком својству им
се СД обраћа. Убрзо су га у званичним односима забележили као младог краља.
Чињеница да млади краљ СД Бранка Б назива својим човеком сведочи да је Хум
био у управној надлежности младог краља. Зета, Требиње и Хум чинили су поморске
земље у краљевској титулатури и оне су дате на управу младом краљу почетком 1326.
Тад је Стефан Урош 3. боравио у Зети и могуће да је управо тад СД добио те територије
на управу.

2
 О НИКОЛИ АЛТОМАНОВИЋУ (Михаило Динић)
Извори за ову расправу су необјављени извори из Дубр.архива.
Војвода Војин-велможа Стефана Уроша 3. имао је три сина: Милоша који је
умро млад, Алтомана, коме је Дубровник исплаћивао стонски доходак. Он је отац
Николе А. Био је ожењен ћерком војводе Младена, родоначелника Бранковића, и
Војислава који је био ставилац и имао је титулу кнеза . после његове смрти његова
жена Гоислава владала је његовом облашћу од горње Дрине до Јадранског мора с
малолетним синовима. Она је примала од Дубровника за солски кумерк и
светодмитарски доходак. Североисточно од ње владао је жупан Никола Алтомановић,
1367. се помиње као господар Рудника. Хтео је да прошири своју тер.па је напао своју
стрину, заузео Требиње.
Крајем 1369. НА је био у Приморју, договорио се са Дубронвником да му плаћа
кумерк солски. Тражио је и светодмитарски доходак, али су Дубр.одбили. НА био је у
лошим односима са баном Твртком, али су 1370. склопили мир. Одлучио је да опет
тражи св.дмитарски доходак, и послао је војску да опустоши дубровачку територију.
Дубров.су опет одбили да му дају, и њихова територија је тешко страдала. На крају је
изнудио од Дуб. 4000 дуката, а штета коју је начинио била је 30 000. Док је НА био у
Приморју кнез Лазар му је 1370. отео Рудник. Краљ Вукашин и Балшићи, уз
пријатељско дражње бана Твртка и кнеза Лазара одлучили су да нападну НА. Он је
покушао да се измири са Дубровником, Обрад Зорка, кефалија НА водио је преговоре с
Дуб.који нису успели. Војска краља Вукашина дошла је до Скадра 1371. и хтели су да
нападну Оногошт, где је био НА. Међутим, Турци су запретили дес. Угљеши и
кр.Вукашин је повукао своју војску. НА је наставио да омета дубровачку трговину.
Након Маричке битке Дубровчани су морали да среде односе с НА јер је држао
територију која је била од великог значаја за дубр.трговину. прихватили су да му
плаћају кумерк солски и св.дмитарски доходак. НА је самостално иступао, али се није
отцепио од цара Уроша, признавао је његову власт, али је ковао свој новац у Руднику с
натписом „у христа бога благоверни жупан Никола“.
НА је повратио Рудник 1371. или 1372. Након смрти кр. Вукашина покушао је да
заузме Призрен али није успео. Мавро Орбин пише о његовом паду: Приликом једног
састанка са кн. Лазаром покушао је да га убије, и кн. Лазар је тражио од уг. Краља да
му пружи помоћ у борби против НА. Уг краљ је послао део војске, а и бан Твртко је
дошао са војском код кнеза Лазара. Заједно су упали у земље НА. Он се вратио у
Ужице, кнез Л га је опсео и овај се предао. Стефан Мусић га је ослепио. Мавро Орбин
пише да је НА умро 1374. а сваки од савезника је узео део његових територија.
Међутим, преживео је ослепљење, помиње се 1376. и врв му је остављена нека
мања област. Изгледа да је био жив и 1395. кад је писано кнегињи Милици и кнезу
Стефану око депозита жжупана Николе.

3
 ДУБРОВАЧКА СРЕДЊОВ. КАРАВАНСКА ТРГОВИНА (М. Динић)
Због планинског рељефа и недостатка путева трговина на западу морала је бити
караванска. Коњ је био главно превозно средство за балканске трговце а Власи као
власници коња били су поносници робе. Дубровачка трг.је од почетка била караванска.
Дуб. Главна упоишта трговине била су Брсково, Пријепоље, Милешева, Бања код
Прибоја.
Из Дубровника су 2 пута водила у Полимље 1-Дрински/Босански – преко
Требиња, Гацка, Фоче до Пљеваља или Дрином до Лима, 2-Језерски – преко Оногошта
у изворну област реке Пиве и преко Таре на Лим. Некад је избор пута зависио од Влаха
који су настојали да прођу што ближе својим катунима. О караванима који су долазили
у Дубровник има мало вести, али је сигурно да се Власи нису враћали празних руку
након испоруке. Заповедник каравана или капетан имао је обавезу да брани караван,
имао је право да изриче казне.
Примићур/крамар – старешина поносника. Назив примићур је виз.порекла, по
њему је напојница крамарима названа примићурина. Крамар је склапао уговор с
трговцима, организује караван, води га ка циљу. На челу каравана јахао је крамар на
најбољем коњу, а остали коњи били су повезани уларом за репове или самар. Темпо и
правац одређивао је калауз. Путовало се само дању, у почетку се ноћило под шатором а
после су свраћали у већа места да ноће. Награда за понос одређивана је у новцу и то по
товару, ретко кад је била глобална цена за цео караван. Различите околности утицале су
на цену – врста робе, годишње доба, сигурност путева, углед крамара. Новац се
исплаћивао пола у Дубровнику а пола на тргу, али су некад добијали све унапред или
по извршеном задатку.
Уговор изм трговца и крамара садржао је прецизне одредбе за обе стране. Нека
правила су се временом усталила и нису уношена у уговор. Трговац је био дужан да
спреми робу за све коње, крамар се обавезао да ће довести одр бр.коња да натовари
робу, крамар је узимао пуну одговорност за робу и морао је да је чува и брани. Пошто
су путеви од ср.14. в. постали несигурни у уговор је додата одредба да Власи на захтев
трговаца склоне робу на безбедно или чак да је врате у Дубровник. Власи су били
одговорни за штету услед пада робе са самара. Крамар није сносио одговорност ако би
неко од великаша или војске напао караван. Спорови између Дубровчана и Влаха
решавани су пред дубровачким судом. Дубровчани нису имали честе сукобе са
Власима, а крамари су били људи који су уживали поверење код Дубровчана.
Велика брига за караване биле су царине и дажбине при пролазу река, јер је
често долазило до злоупотреба. Царине су углавном плаћали трговци, мада има и
случајева када то чине крамари. Караванска трговина није престајала током целе
године, а најактивнија је била у септембру, октобру и новембру, мају и јуну. Децембар,

4
јануар и фебруар су најслабији месеци, а април и март нешто бољи од њих. О роби која
је превожена караванима нема пуно вести. Ту је било разне робе: тканина, со, усољена
риба, уље, вино.

ДУШАНОВА ЦАРСКА ТИТУЛА У ОЧИМА САВРЕМЕНИКА (М. Динић)

Према античком схватању, које је прешло на средњи век, на земљи је могло
постојати јединствено васељенско царство, које би обухватило целу хришћанску
екумену. Прво такво царство била је Византија Према овом систему постојао је
хијерархијски систем држава, на чијем челу је била Византија, а испод ње остале
државе. Свако узимање царске титуле, Византија је сматрала узурпацијом. Али, и сама
Византија је морала чинити извесне уступке. Крунисање Душана за цара извршено је
на државном сабору. Из каснијих извора, када нема Српског царства, наилазимо на
осуду Душанових поступака. Први пут то срећемо у биографији патријарха Саве 1, где
се наводи да Душан уздигну архиепископа у ранг патријарха без благослова
цариградског патријарха. Ово мишљење је настало после анатемисања Душана и
патријарха Јоаникија од стране цариградског патријарха. Уздизање Србије на ранг
царства, није наилазило на општу осуду свих учених људи. Писац житија старца
Исаијее, говори оДушану са поштовањем и симпатијама, а ћутке прелази преко разлога
шизме.
Царство без патријаршије није се могло замислити.. Постојало је мишљене да је
Јоаникије проглашен само за патријарха Срба, не и Грка, да се би вређала осећања
грчког свештенства. Тек његов наследник, Сава 4, узео је титулу патријарха Срба и
Грка, као одговор на анатему. Међутим, Динић је доказао да је титула патријарха од
почетка била патријарх Срба и Грка. Проглас Душана за цара Срба и Грка највише се
тицао Византије, али она измучена грађанским ратом, није могла преузети одлучне
мере. Једино је црква, погођена као и држава, на челу са патријархом Калистом
анатемисала цара и патријарха. Али и у случају Србије, Византија је морала да тражи
компромисно решење. Преседани су постојали и могли су се применити. Као што је
бугарски владар био цар Бугарске, тако је и Душан могао бити цар Србије, што је и
учињено. Јован 5. је учинио уступак Душану, како би га придобио за борбу против
Кантакузина.
Душан је био крунисан за цара благословом прота Свете Горе. То је последица
доласка Свете Горе под српску власт и Душанове дарежљивости манастирима. Пристао
је да се прво помиње име византијског цара у манастирима. И када је Света Гора дошла
поново под византијску власт, Душан је и даље називан царем, мада приметно је да они
Душана никада не називају царем Срба и Грка, већ само наш цар или цар
СрбијеЦаригаадска црква задржала је свој став све док није дошло до измирења цркава
1375. Став западног цара према цару у Србији, открива писмо Карла 4, упућено самом
Душану, 19.фебруара 1355. Писмо је писано у Пизи, и Карло у њему Душана назива
драгим братом, поздравља његову намеру да се придружи католичкој цркви, нуди му
посредништво за мир са Угарском и помоћ у даљим освајањима Византије. Али, писмо

5
је упућено Стефану, краљу Рашке. Тако Карло 4 назива Душана и у писму упућеном
Јовану 5 Палеологу. Бугарска се није устезала да приизна Душану царско достојанство.
Њена црква је дала пристанак за уздизање архиепскопије на ранг патријаршије.
Папство - Ни Душану ни Урошу они не признају царску титулу. Угарски краљ
је унео Србију у своју титулу почетком 13.века и никада је није више избацио. Угарска
није признавала Душаново царско крунисање, јер би тиме Србија заузела више места у
хијерахији од саме Угарске. Однос Венеције према Душановом крунисању био је
равнодушан. Они нису избегавали да га признају за цара, али нису ни ревносно водили
рачуна о његовој титули. У Венецији су српске владаре називали час краљевима час
царевима, или и краљевима и царевима. Међутим, када су се Душану директно
обраћали, користили су титулу цара. Мало је познато како је Босна гледала на
Душанову царску титулу. Односи између две земље били су затегнути због хумског
питања. Босна је вероватно поступала као Дубровник, у зависности од сиуације.

ПОКЛАД КРАЉА ВУКАШИНА (Сима Ћирковић)

Први који је упозорио на дубровачко казивање о покладу краља Вукашина био је
Константин Јиречек. Краљ Вукашин је поклад оставио код властелина Павла Барабића,
а не код општине. Код њега је оставио 295 литара финог сребра, тј 96,73 кг сребра,
чија је вредност 5600 перпера. Вредност депозита зависио је од цене сребра у
појединим раздобљима, због чега су искрсли проблеми. Вукашин је поклад вероватно
оставио неку годину пре смрти, оставио je и упутства шта треба чинити са поклаом
после његове смрти. Након Вукашинове смрти депозит је остао код Павла Барабића.
У тренутку Павлове смрти, његова деца била су мала па су се о имовини
бринули жена и властела Стефан Соркочевић, Никола Менчетић, Михаило
Мартинушић, Марин Бенешић и Климе Гучетић. Њима се обратио протовестијар или
логотет Вукашинових наследника. Он је прегладао рачуне депозита и примио 30 дуката
за своје трошкове. Међутим, пре новембра 1375. Велико веће је донело одлуку да
Општина преузима бригу о Вукашиновом покладу. Општина је примила жене и
властеле 5000 перпера и о томе начинила исправу. Од тада, поклад је био у рукама
општине 20 година, и она се служила тим новцем.
Прелом је настао 1394, када су се Вукашинови синови, Андрејаш и Дмитар
појавили у Дубровнику, тражећи свој део поклада. На основу преуде, види се да су
Вукашинови синови били у Дубровнику 27.јула, када им није био исплаћен цео износ.
До 10.августа њихови делови били су исплаћени и они су кренули у Угарску, где се
Андрејашу губи траг, а Дмитар је ступио у службу угарског краља. Заплет је настао јер
је краљ Вукашин оставио поклад у фином сребру, чија се цена мењала. Вредност
поклада била је другачија у тренутку када га је краљ предао, другачија када га је
општина преузела, а другачија када је требало да га исплати. Општина је захтевала од
Барабићевих наследника да надокнаде разлику. Адвокати су трвдили да код њихових

6
клијената није ништа остало и да је у тренутку предаје поклад вредео 5000 перпера , а
Општина је тврдила да у нотарској исправи о предаји поклада општини није наведено
да је поклад у потпуности исплаћен. Суд је пресудио да вредност сребра треба
обрачунавати по цени у тренутку предаје поклада Општини. Наследници Барабића
били су дужни да надокнаде разлику између 5000 перпера и тако обрачунатих 295
литара сребра, одбивши 30 дуката датих Дабиживу. Кнез и судије су утврдиле
10.августа 1394. да је литар сребра 1383 вредео 19 перпера. Вредност поклада у
тренутку када га је преузела општина била је 5605 перпера. Барабићеви наследници су
дуговали још 561 перпер и 9 гроша, а од тог дела Андрејашу и Дмитру исплаћено је 374
перпера и 6 гроша, а трећа трећина је остала у Дубровнику, резервисана за краља
Марка. У августу 1399. у Дубровнику се појавио Дмитар, тражећи део Марковог
поклада. Веће умољених је одлучило да му исплати под условом да докаже да Марко
нема законитих наследника. Износ од 187 дуката и 3 гроша исплатио је Мартинузије,
син Павла Барабића. Он је у исто време узео 93 перпера и 7 дуката од налседника Луке
Барабића и тиме су заплети око Вукашиновог поклада били завршени.

СУГУБИ ВЕНАЦ (Сима Ћирковић)

О смислу Твртковог крунисања за краља, највише говори аренга логотета
Владоја из Рашке у повељи за Дубровчане 1378. Сугуби венац се у овој повељи
употребљава фигуративно: он је двострук, јер одговара двема државама-Србији и
Босни, које су дошле под Тврткову власт. Међутим, када се говори о круни у даљем
тексту користи се богомдаровани венац. Термин венац упућује на старије српске
споменике где се јавља венац мученика, венац победника, венац младенаца, царски и
краљевски знак. Венац и венчање имали су важност у Србији већ од 12.века. Стефан
Немања, предајући власт свом сину, венча га и благослови. Крунисање Стефана
Немањића у том погледу има преломан значај. Већ од првих наследника за њега је
коришћен надимак Првовенчани. И у време Стефана Дечанског и краља Душана венац
се помиње као знак краљевске власти.
Учење о двострукој круни ослањало се на тезу да је бан наследник српских
Немањића. Он је то могао постати само након што је завладао делом српских земаља.
Зато у аренги се наглашава да су се његови прародитељи у царству небеском и да
српске земље немају пастира. Твртко је могао да се сматра сродником Немањића, али
његова веза је била танка. Да би се што јаче нагласила Тврткова веза са Немањића,
настао је први српски родослов. У аренги из 1378. Немањићи се узимају у целини као
владајући род и они су сви прародитељи Твртка. То показује да се није толико
инсистирало на генеалошкој повезаности, колико на немањићком светородном пореклу.
Непријатељство са Николом Алтомановићем довело је Твртка у додир са српским
земљама. Резултат тог непријатељства био је савез са кнезом Лазаром, а након расапа
Николе Алтомановића, део српских земаља, од Лима до Неретве и од горњег Подриња

7
до мора, нашли су се под Твртковом влашћу. Тврткова власт над делом српске земље
није се разликовала од осталих господара. Али, његов положај се разликовао, јер он је
био владар једне државе, припадао владарском роду и био далеки рођак Немањића. То
му је омогућила да обнови српску монархију, а том циљу је имала послужити и теорија
о сугубом венцу. Не зна се колики је био Твртков утицај у Србији. Балшићи нису
признавали Твртково крунисање, а о држању кнеза Лазара и Вука Бранковића нема
података. У прилог да су признали Твртка може ићи чињеница да су билиу добрим
односима. Српски обласни господари се осамостаљују када Твртко почиње да води
актиивнију политику на Западу. Међутим, косовкса битка показује да су Тврткове
амбиције још увек жива. Краљевства се није одрекао ниједан Твртков наследник, али
држава је постала искључиво босанска. Када деспот Стефан добија од угарског краља
Сребреницу, дошло је до трајног непријатељства Србије и Босне. Бледело је и сећање
на Твртково крунисање. О месту крунисања говори једино Орбин, који каже да је
Твртка у Милешеви крунисао српски митрополит.
У повељи из 1378. забележена је и краљевска титула: У ХРИСТА ИСУСА
БЛАГОВЕРНИ И БОГОМ ПОСТАВЉЕНИ СТЕФАН КРАЉ СРБЉЕМ И БОСНИ И
ПОМОРЈУ И ЗАПАДНИМ СТРАНАМА. У овој титули је недвосмислен израз Тврткове
концепције о обновљеном српском краљевству. Уз краљевску титулу Твртко је узео и
име Стефан, које је у Србији имало државносимболичко значење. За Твртка ово име је
постало важније од личног, те се увек потписивао као Стефан Твртко, и сви његови
наследници су носили име Стефан. Твртко је на свом двору прихватио титуле које су
постојали у Србији у доба краљевства: протовестијар, логотет, ставилац, али не и оне из
доба царства.

8
 ЛОГОТЕТИ (Милош Благојевић)
Назив логотет преузет је из Виз. Логотет је био старешина владареве
канцеларије, владарев секретар, бавио се свим пословима око писања и издавања
исправа. За ову службу било је потребно широко образовање, познавање црквене
књижевности, црквених канона, световних закона, дипломатске преписке. Први
познати лог био је Рајко, у служби краља С. Дечанског.
У повељи краља Вукашина Дубровчанима 1370. као милосник се помиње лог.
Братослав. То значи да су у надлежности логотета долазили и послови који се везују за
поштовање закона између српских владара и Дубр. Логотет је имао право да облада
црквама тј да се појављује у улози извршитеља ако владар донесе одлуку да се црква са
поседима потчини другој цркви. У време обласних господара звање логотета није било
уведено, па су те послове обављале личности с другом титулом, нпр у повељи Ђурђа,
Лазара и Маре Бранковић 1410. наводи се да ју је писао дијак Новак. У управном
апарату Бранковића није било уведено звање лог.али су имали старешину канцеларије.
Балшићи су увели логотета по узору на двор цара Уроша и краља ВУкашина. Код
Балшића је логотет био старешина канцеларије, али и писац, нпр логотети Витко и
Бутко су били писари на повељама.
После крунисања Твртка за краља, у Босни су уведедена нека достојанства која
су постојала у Срб у време царства, једно од њих била је и титула лог. Логотети у Босни
нису имали исте надлежности као на српском двору, јер су и друге личности добијале
послове које би лог требало да обављају. Кнез Лазар је увео титулу лог у државни
апарат на основу подршке српске цркве. Према одредбама Душановог законика
црквени послови имали су предност над осталим. Зато се и очекивало да лог има
предност над другим државним службама, што се и десило у држави кн. Лазара.Онај ко
је имао логотета с великим логотетством имао је право да облада црквама, а за то је
била потребна сагласност српске цркве. Српска црква је прихватила кн.. лазара за
господара Срба с правом да сазива државне саборе.
У време деспота Ђурђа положај логотета се променио. На испарвама лог се
помиње на последњем месту, али је он увек имао велико логотетство.

9
 ПРОТОВЕСТИЈАРИ И РИЗНИЧАРИ (Милош Благојевић)
Титула протовестијара је у Србију стигла из Византије. Протовестијар се први
пут помиње у једној повењи краља Уроша I, 1253, издатој цркви Свете Богородице у
Стону. Други протовестијар помиње се тек 80 година касније, Јурјек, који је био у
служби краља Владислава I. Ово звање се усталило тек након Душановог крунисања за
цара, а три деценије касније у Босни, након Твртковог крунисања за краља. Стојан
Новаковић истиче протовестијара у дворском церемонијалу као чувара владареве одеће
и разних других драгоцености, те је тако он био и ризничар и лични владарев благајник.
Константин Јиричек га назива министром финансија.
У свечаним приликама византијски цар је од свог протовестијара прихватао
круну односно стему. То достојанство је било резервисано за цареве нећаке, али нису
водили финансије као у Србији и Босни. Пошто се није правила оштра разлика између
приватне и државне владареве имовине, цар Душан је ову титулу доделио ономе ко је
већ био у овоме послу, Николи Бући. Никола је дотад био коморник. Тако су у једној
личности обједињене нова титула и стара служба. То је био образац који су следили
његови наследници. Бригу о државним финансијама водио је у доба цара Уроша кнез
који држи кућу цареву. Још од краља Стефана Дечанског кнез који држи кућу
владареву биран је из которских властеоских породица. Српским владарима су били
потребни они који су знали латински и етикецију на западним дворовима.
Протовестијар кнеза Лазара помиње се 1377. Овим се кнез Лазар изједначио са краљем
Вукашином. Протовестијари су били поданици српских владара, што значи да титула
није додељивана странцима.
Краљ Твртко I је такође имао протовестијара. Овим је краљ Твртко I хтео да
својој титули придода што већи легитимитет, показујући како следи Немањиће.
Кнез/деспот Стефан Лазаревић је такође имао протовестијаре. Са првим падом
деспотовине гаси се и титула протовестијара. У обновљеној деспотовини га нема. Ту
функцију преузима челник ризнички. Због рата деспотовина је јако осиромашила.
Титула протовестијара се везује за прибављање новчаних средстава и спровођење
фискалне политике, а титула ризничара се везивала за чување и руковођење
прикупљеним добрима. Немањићи, краљ Вукашин, кнез Лазар и краљ Твртко имају
протовестијаре док их остали великаши немају. Код Балшића није постојала титула
протовестијара. Протовестијар је имао увид у пословање царина. Владареви приходи и
расходи су ишли преко протовестијара. По мишљењу многих трговаца Никола Бућа је

10
био творац многих штета и новштина. Чини се да су протовестијари били самовољне
личности. Увођењем робно-новчане трговине увећала се вишеструко зарада трговаца
али су и увођени нови фискални намети трговцима. Зато су и окривљивали
протовестијара, али он је радио у интересу државе. У државној управи Лазаревића
истовремено су постојали и протовестијари и ризничари, стим да је протовестијар имао
виши ранг. Он је спроводио фискалну олитику у дело са циљем прибављања средстава
за владара. Ризничар је био задужен за чување и руковођење прибављеним средствима.

КЕФАЛИЈЕ (Сима Ћирковић)

Кефалије су у средњовековној Србији били највиши представници локалне
власти у граду и околини. Tитула и установа кефалије је у Србију пренета из Византије.
Преузимање није било последица неке смишљење административне реформе већ је
било последица затеченог стања у областима које је краљ Mилутин освојио од
Византије. Опште кефалије су управљале пространијим областима док су локалне
кефалије управљале мањим областима у околини једног или два градска насеља као и
самим градским насељем. Освајањем византијских територија за време владавине
Стефана Душана углавном је преузиман византијски управни систем тих територија, с
тим што су српски владари постављали своје поверљиве личности на истакнуте
положаје, и то чешће Србе него Грке. Установа кефалије брзо се проширила на западне
крајеве српске државе до Конавла и Требиња, као и на север до Рудника. Ипак
територије под надлежности кефалија нису равномерно покривале територију српске
државе. Њих је више било у новоосвојеним него у матичним српским земљама. Разлог
за то је што се кефалија пре свега појављује у развијеним урбаним срединама, градским
и рударским насељима са околином. Кефалија је, као најистакнутији представник
локалне управе, био непосредно потчињен владару. У подручјима где се постепено
јављала власт обласних господара установа кефалија се одржала све до пада ових
области под турску власт. У држави Лазаревића је напротив, због њене веће територије
и дуготрајнијег постојања, дошло до развоја и реорганизације државне управе у складу
са приликама које су настајале са турским продорима. Означавање кефалије
прилагођавано је у односу на град којим је управљао па су тако постојали кефалија
руднички, кефалија призренски. Кефалија је водио рачуна о уредном одржавању
утврђења и о редовном вршењу стражарске службе односно о спровођењу обавеза
градозиданија. Био је дужан да организује преношење владаревих ствари преко градске
територије (обавеза понос).
Значајније су биле цивилне дужности кефалија. Он је био искључиво надлежан
за одржавање постојећег поретка, реда и мира у граду и градској жупи. Свакога ко је
нарушавао поредак кефалија је имао право да ухапси Посебно место су кефалије
заузимале у судству. У средњовековној Србији је постојао посебан суд пред кефалијом.
Суд пред кефалијом судио је за тешке прекршаје, изузев за групу прекршаја у вези са
којим је судску надлежност имао искључиво владар. Борба против разбојника и лопова

11
била је још једна његова стална обавеза. Међу његове надлежности спадала је и
заштита имовине. Бринуо се о принудној наплати дуговања и извршавању тестамената,
штитио је земљишну својину, како појединаца тако и сеоских заједница и црквених
установа. Пошто је трговина у градским насељима имала посебно значајно место
кефалија се бринуо о њеном редовном одвијању. За своју делатност кефалија је био
награђиван између осталог и правом да животне намирнице у граду купује упола цене.
Значајни приходи долазили су му од судских казни и глоба док је део прихода долазио
од трошарина. У српским средњовековним земљама установа кефалија лагано се гасила
крајем 14. века. Прва укидања ове установе везују се за области које су Турци први
освојили (области браће Дејановића, краља Mарка и краљевића Андријаша). У области
Вука Бранковића и његових наследника Турци су привремено задржали успостављену
локалну управу. Све до почетка друге деценије 15. века кефалије имају значајно место у
управи у земљама кнеза Лазара и његових наслединика. Тада су њихову улогу преузеле
војводе новоуспостављених управих области (власти). И поред увођења власти у
области Лазаревића било је места и за кефалије посебно у рударским местима као што
су Рудник или Беласица. По свој прилици у области Лазаревића ова установа се
дефинитивно угасила са првим падом Српске деспотовине 1439. године. Установа
кефалија најдуже се одржала у Зети Црнојевића.

ИЗМИРЕЊЕ СРПСКЕ И ВИЗ. ЦРКВЕ (Димитрије Богдановић)

Српска патријаршија је проглашена 1346. на сабору у Скопљу, уз присуство
трновског патријарха, охридског архиепископа и светогорских делегата, али без
сагласности цариградске патријаршије. Цариград је одговорио осудом тек 1350, а
српски извори из каснијег периода осуђују Душанов поступак. У 19. и 20. веку настали
су радови о проглашењу патријаршије које су родољубиве природе. Неки су тврдили да
српска црква није морала тражити дозволу цариградске цркве, јер, наводно, нема
канона који то прописују. Међутим, већина аутора је посматрала канонске прописе из
4-7. века, и примњеивала их на 14.век, не рачунајући да се ту налази готово
хиљадугодишњи период од настанка канона до проглашења српске патријаршије. У
Визатнији се вековима формирала идеологија о хијерахијским односима унутар
црквене и политичке екумене. Према њему све државе сачињавају хијерархијски
систем на чијем врху се налази Византијско царство. Према овоме, може постојати само
једно Царство.
Унутар аутокефалних цркава постоји одређена хијерархија. Самосталност цркве
је условна. Она је ограничена међуцрквеним поретком, јер свака промена статуса је од
међународног значаја. Унутар аутокефалне цркве, једна епархија може мењати статус
само одлуком свих епархија. На васељенском плану, једна црква може мењати свој
статус уз сагласност најпре мајке цркве, а потом и осталих помесних цркава.
Једнострана одлука скопског сабора о проглашењу патријаршије и престанак
спомињања имена цариградског патријарха представља извесну узурпацију и
нарушавање поретка у црквеној екумени. Тиме се отворила шизма, о којој говоре и
српски и грчки извори. Није довољно јасно какву је санкцију применила цариградска
12
црква против цара Душана, српског патријарха и државног сабора. Обично се так акт
назива анатема и схвата као проклетство. Поузданији извори говоре о отлученију и
запрештенију. Отлученије је коначно искључене из црквене заједнице, што је по
правним конзеквенцама као и анатема. И на Западу и на Истоку, анатема је, мада не
увек, пропраћена формулом проклетства. Стога се не сме говорити о проклетству
баченом на српску цркву, државу и народ, већ само о екскомуникацији и то само
политичких и црквених власти, које су одговорне за доношење одлуке о патријаршији.
Осуда отлученија и запрештанија значила је да Цариград прекида званичне односе са
српском црквом. Последице раскола су биле тешке, посебно у оним областима где су
свештеници и монаси били упућени на коегзистенцију са грчким свештеницима и
монасима под јурисдикцијом цариградске цркве.
Раскол је сметао сваком политичком савезу Србије и Византије уочи борби
против Турака. Прво измирење је познато на основу две повеље-деспота Угљеше (1368)
и патријарха Филотеја (1371). У ове две повеље, које говоре о природи сукоба: анексија
грчких територија од стране српске државе и грчких митрополија од стране српске
цркве. У наставку повеље, проклетством се прети оном ко би опет уграбио цркве и
лишио их заједничке мајке. Филотејева повеља одмах почиње да је краљ Стефан одузео
цркве и подвргао их јурисдикцији пећког и српског архиепископа. Измирење са
Угљешом важило је само за Серску област. Поремећени односи на Светој Гори утицали
су да Светогорци покрену разговоре о васпостављању црквеног јединства. Светогорски
старци: Исаија, Теофан, бивши прот Свете Горе, затим Никодим Грчић и Никандар са
Силвестром, дошли су у Србију. Они одлазе код кнеза Лазара, иако је седиште
патријарха на територији Балшића. То указује на Лазара као правог иницијатора
измирења, а делгеција је на крају отишла у Цариград и постигла потпуни успех:
Србима је дато разрешење, аутокефална патријаршија је призната, а од Срба
загарантовано да се историја анектирања грчких црквених области неће поновити.
Проглашење је обављено у Призрену, у пролеће 1375, на гробу цара Душана, уз
присуство два представника цариградске патријаршије. Важна је улога коју су одиграли
делегати Цариградске патријаршије у ступању патријарха Јефрема на патријаршијски
престо у Пећи. Аутор сматра да је реч цариградских делегата била одлучујућа у избору
новог патриајрха и наводи да је Јефрем можда представљвао византијску струју у
српској цркви и био њен експонент.

ЦАР УРОШ, КРАЉ ВУКАШИН И ДУБРОВЧАНИ (Константин Јиречек)

Након смрти владара Дубровчани су слали посланство његовом наследнику ради
потврде привилегија. У овом случају прошло је више од годину дана, а цар Урош није
потврдио привилегије (!). Разлог су били унутрашњи немири у Србији.
1357. проглашена је општа објава страним трговцима, Дубровчанима и
Млечанима о слободи трговине у земљама царства и обећање да ће цар надкнадити
штету трговцима. Затим, 1357, цар Урош упутио је кнезу и Општини писмо, где их

13
позива да му предају Жарка који је претхоно на тргу св. Срђ задржао дубровачку робу,
како би им надокнадио штету седмоструко и каже да је послао властелина Вукшу, да
брани интересе Дубровчана. Цар Урош је дубр.посланству 1357. издао 5 хрисовуља
којима: потврђује слободу трговине; 2. потврђује привилегије цара Стефана Душана из
1349; 3. потврђује даривање стонског дохотка манастиру у Јерусалиму; 4. позива
Дубровчане да помогну Которанима у држању Мљета; 5. цар дарује општини земљу од
реке Љуте до Петрова села.
Задарским миром 1358. Дубровник је потпао под врховну власт Угарске Њихов
врховни господар био је у сукобу са Србијом, а у њиховом суседству јача жупан
Војислав Војиновић, господар Трбиња, Гацка, Оногошта. Пролећа 1359. Лудовик је
предузео поход против Србије, мађарска војска је продрла до Рудника и Ужица, али
како је цар избегавао битке и повукао се у планинска утврђења, угарска војска се
повукла преко Дунава. Након овог упада, српски цар је променио однос према
Дубровчанима. Прилика за зближење са српским двором указала се 1360, у време
женидбе цара Уроша са Аном, кћерком влашког војводе Александра. Поред честики,
посланици су се цару жалили на многе царине које раније нису постојале, па је цар
Урош 1360. издао повељу у којој укида све царине које нису постојале у време његовог
оца. У овој повељи се посебно наглашава да повластице важе у држави кнеза Војислава
и у Зети Балшића.
Први помен Вукашина у дубр.изворима је из 1350., када се помиње као жупан
македонског краја око Прилепа. Вукашинов брат Угљеша помиње се јула 1346.као
Душанов намесник у околини Дубровника. За период од 1368-1378 изгубљене су вести
дубровачких саветских књига, и овај период донекле осветљавају кореспонденција и
нотарски записи. 1368.и 1369. Цар Урош се обраћао Млечанима због Ђурађа Балшића.
1368 истиче да је Ђурађ његов поданик, а 1369 позива Млечане да узму у заштиту
Котор, који је опсео и са копна и са мора Ђурађ Балшић. Млечани су послали
посредника за мир који је успеошно обавио свој задатак.
1370. Дубровчани су тражили од краља Вукашина потврду привилегија које им
је дао цар Стефан Душан. Посланици су издејствовали потврду привилегија и краљ
Вукашин им је издао повељу, али су Дубровчани и даље испуњавали своје обавезе
према цару Урошу и исплаћивали су светодмитарски доходатк све до његове смрти. О
краљу Вукашину и цару Урошу последњи пут је реч у двема посланичким комисијама
из 1403, у којима Дубровчани подсећају суседне господаре на разне примере из
историје, између осталог и о цару Урошу, који је све изгубио, али му је Дубровник до
краја исплаћивао светодмитарски доходак, иако је због тога трпео бројне тешкоће од
жупана Николе (Н. Алтомановић, хтео светодм.доходак за себе).

ДРЖАВА СРПСКИХ ДЕСПОТА – ВОЈСКА (Андрија Веселиновић)

14
 Војска је у средњем веку била главни ослонац државе, од њене величине, снаге и
организованости зависила је и снага, величина и стабилност државе, као и њен углед
заједно са угледом владара и династије. Војска у доба Немањића добија устаљени
организациони изглед који у основи остаје исти до пада под Турке, састојала се из
пешадије и коњице, али одлучујућу улогу има коњица, и то тешко оклопљена, у прво
време Немањића је организована по декадном систему: војводе → тисућници →
сатници → педесетници и десетници. Овај систем у наредном периоду ишчезава.
Војска је почела да се организује по феудима зависно од величине поседа, декадна
организација се могла задржати у оквиру јединица баштина тј. пронијара.Ови су имали
обевезу према владару да опреме одређени контигент војника, тако је земљишни посед
остао основица за војну организацију земљишне или народне војске. Тај систем чиниће
основицу организације и у Деспотовини. Изван овог система, била је једино најамничка
војска. Постоји условна подела војске у средњовековној Српској земљи, на баштинску,
порнијарску, најамничку, крајишку и заманичку. Последње две су за период
Деспотовине.
Пронијарска војска - прикупљана и опремана на пронијарским земљишним
поседима и све до пада под Турке пронијом је располагала држава, могао је наследити
само војноспособни наследник и не може се ни продати ни купити, ни поклоити цркви.
За уступљену пронију био је дужан да се одазове позиву владара и испуни војну
дужност. Одазивао се сам, наоружан и на коњу или са одређеним бројем војника које
би наоружао о сво трошку. Уколико не би испунио дужност, изгубио би пронију, мада
владар је могао одузети посед без икакве кривице пронијара. Стефан Лазаревић је
желео да ојача пронијарске поседе на рачун баштинских; баштина је увек чинила
већину поседа, због могућности одузимања проније, пронијар се трудио да што боље
врши војну службу док то није био случај са баштиником, ово је наводило деспота да
тако реагује. Није било битнијих разлика између пронијарске и баштинске војске, обе
дугују војну обавезу, сами или са оружаним одредом; баштиници су имали коња, а
пронијари могу бити и пешаци
Најамничка војска Ово је део војске који је увек био у мобилном стању, једина
стална војска, њена ефикасност је зависила од новчаних средстава којима је владар
располагао; за разлику од баштинске и пронијарске најамничка је плаћана готовим
новцем из владареве благајне. Живели су од плате и ратног плена, те су стога били
верни ономе ко их плаћа.
Заманичке и крајишке војске нису били ослобођени ни манастирски људи,
подразумевале су општу мобилизацију. Не зна се кога је све обухватала обавеза у
заманичкој војсци, али из једног извора се види да је свака кућа давала по 1
опремљеног војника. На крају се закључује да је то дизање свих мушкараца способних
за рат. Заманичке трупе су највише коришћене у пограничним областима, знатно ређе
се дизала у целој земљи, а заманички одреди су издржавани о сопственом трошку.
Крајишка је мобилисана је као и заманичка, учествују сви, разлика је била што јој је
главни задатак одбрана граница и пограничног појаса, ту су главни били властела-
крајишници; од владара су добијали жупе у пограничном појасевима, који су називани

15
крајиштима; главни задатак им је да спречавају непријатељу да упадне. У време
Деспотовине властелу крајишнике замењују војводе-крајишници, у циљу боље одбране
организоване су власти (војно-територијални карактер имају). Обавеза сељаштва у
крајишту је да на позив војводе учествују у борби против непријатеља.
Командовање војском На врху командног система налазио се владар, господар
земље. Владар је одлучивао о рату и миру. Старао се о организовању и опремању војске
и непосреднио командовао у ратним дејствима. У мање важним сукобима војску је
препуштао велможама или војводама. Чин војводе су добијали чланови најкрупније
властеле и они су први војни заповедници после владара. Имао је велика војна
овлашћења у виду дисциплине. Међу војводама се истицао велики војвода. Он је
заповедао војском када владар не плази у поход.
Наоружање О наоружању одреда са феудалних поседа бринули су баштиник и
пронијар Само су властелини могли да купе боље оружје, првенствено од дубровачких
трговаца. О оружању гарде и пратње бринуо је владар. Честе су биле поруџбине
Дубровчанима и Млецима од стране српских деспота. Најамници су се сами
наоружавали. Домаћа производња оржја доживљава у првој половини XV века Тешко
оклопљену војску чинила је коњица а лако оклопљену пешадија. Коњаник је имао
шлем, панцир кошуљу, наоружан копљем, мачем или буздованом, носио је метални
штит. Коњи су такође заштићивани оклопима. Постојале су лака и тешка коњица.
Оклопници су били језгро војске. Ватрено оружје у Србију долази преко Дубровчана.
Касније су почели и код нас да се лију топови.

ДРЖАВА СРПСКИХ ДЕСПОТА – ФИНАНСИЈЕ (Андрија Веселиновић)

Како је владар био власник земље и људи у држави, није се правила разлика
између посебне државне и приватне владаре имовине, а тако ни између владареве и
државне ризнице. У томе Србија није следила византијски узор, где је постојала
посебно државна, а посебно приватна царева благајна. Сви владареви, тј државни
приходи сливали су се у владареву благајну, која је називана ризница. Ризница и човек
који управља њоме, ризничар, помињу се и у периоду деспотовине. На деспотском
двору ту функцију је касније обављао челник ризнички. Владаревим приходима
управљао је чиновник који је у почетку називан казнац или велики казнац. Њега ће у
доба царства заменити протовестијар. Он је руководио државном благајном, надзирао
приходе и расходе и спроводио све фискалне мере у држави. Протовестијари су се
задржали у периоду Деспотовине. Последња личност са титулом протовестијара је
Никола Родоп, који се јавља у миру склопљеном између деспота Ђурђа и млетачких
посланика, 15.августа 1435. Функција протовестијара се угасила првим падом
Деспотовине. Након обнове деспотовине, управник над финансијама називао се челник
ризнички, који се помиње од 1445.
Старање о приходу српских деспота, њиховом убирању и увећању, били су
главни здаци протовестијара, ризничара и челника ризничког. Осим фискалних и
новчаних проблема, они су се старали и о читавом једном апарату, на чијем челу су се

16
налазили. Тај апарат је обухватао најниже чиновнике по трговима и властелинствима,
који су убирали приходе, затим царинике, и више чиновнике, који су службу обављали
на двору. Главне владареве приходе чинила су средства из три основна извора. Први су
били приходи од зависног становништва, други од трговине,а трећи од рударства и
других регалних права. Постојали су и нередовни приходи: глобе за преступе,
кофискована имања властеле у случају издаје, поклони страних држава, поклони
дубровачких трговаца. Велики су били издаци владареве коморе. Ту је спадало:
издржавање двора, опремање дипломатских посланстава, затим војне потребе (набавка
оружја и плаћање најамничких чета), изградња одбрамбених тврђава, градова, поклони
верној властели, црквама и манастирима. Посебно велико оптерећење било је плаћање
данка Турцима и опремање војске у Турке. Један од таквих редовних прихода владара
било је соће, које се у Душановоm зак. назива доходак царски. Њега су давали сви
зависни људи у држави и они који су живели на баштинама властеле. Соће се плаћало у
периоду Деспотовине и помиње се у већини повеља деспота Стефана и депота Ђурђа
манастирима
Значајне су и натуралне и новчане дажбине које су увећавале приход благајне.
Ту спада десетак, узиман од производа земљи зависног становништва, који је у Србији
вероватно дошао из византијских области. Од натуралних дажбина значајне су
травнина жировина. Траварина се давала за коришћење шума и пашњака, и плаћала се
владару, цркви, властелину у стоци или сиру. Жировнина је служила за товљење
владаревих свиња У повељама деспота Стефана и Ђурђа помињу се и неки нови
намети, а анастирска права се сужавају. То је последица измењених и отежаних
околности после Косовске битке. Потребе за обнављањем порушених тврђава и градова
биле су сталне, као и плаћање харача и опремање одреда за војску у Турке. Унча се
први пут помиње у повељи кнеза Стефана 1395.год. У време плаћања данка Турцима,
он се скупљао разрезивањем на целу земљу и та дажбина називана је данак Турцима,
турска плата
Главни приходи од трговине биле су царине. Царине су наплаћиване на
трговима и то само на продату робу. На преосталу робу трговац је плаћао царину на
последњем тргу или на граници, пре него што би прешао у другу земљу. Приход од
царине на трговима припадао је владару, као регално право. Убирање царина владари
су давали у закуп. Тако држава није морала да организује царинску службу. Владар је
од закупаца унапред или у ратама добијао одређену суму.

ПУТОВАЊЕ ПРЕКО МОРА (Бертрандон де ла Брокијер)

Бертрандон де ла Брокијер је рођен у селу Ла Брокер, у подножју Пиринеја, која
је у то време била феудални посед његове породице. Разлози због којих се нашао на
двору бургундског војводе Филипа Доброг су непознати. Рођен је крајем 14. века. На
двору бургундског војводе налази се од 1421, ако не и раније. Брзо је стекао поверење

17
Филипа Доброг и он га је 1423. слао као посланика својим енглеским савезницима. У
служби бургундског војводе брзо је напредовао.
1432. Бертрандон де ла Брокијер је отпутовао на Блиски Исток, како би се
поклонио тамошњим хришћанским светињама. У путопису, који је писао 22 године
после повратка, каже да, док је боравио болестан у Јерусалиму, одлучио да се врати
копном, преко Балкана и Средње Европе. Међутим, његова тврдња да је ишао на
поклоњење светињама, оспорена је једним документом , у коме се каже да је
Бертрандон отишао на тајно и далеко путовање по налогу самог војводе. Филип Добри
је тада намеравао да зарати против Турака, па је јасно да је Брокијер требало да испита
стање у Турској, а то је једино могао проласком корз Малу Азију и Балкан. По повратку
са путовања, он је стекао већи утицај на војводином двору и постао дворски саветник.
Вест о паду Цариграда брзо је прохујала Европом и поново подстакла војводу Филипа
на антитурске планове. У граду Лила војвода се са витезовима заветовао да ће кренути
на тај поход и 1455. дао је налог Брокијеру да опише своје путовање. Бертрандон је
завршио писање рукописа и предао га војводи 1457. Његово дело се завршава речима:
Овде се завршава путовање Бертрадона де ла Брокијера који премину 1459.
На свом путовању, Бертрандон је првенствено своје погледе усмеравао на цркве
и манастире, на владаре и дворове, разоноде племства, на војску. Само ретко обраћа
пажњу на обичан народ. У његовом делу има доста нетачности, које је он забележио по
причању других. Али, његови погледи су одговарали његовом друштвеном положају,
као феудалцу. Поред тога, треба имати у виду и циљ његовог путовања. Наука га
признаје за најзначајнијег путописца свог доба и један од најважнијих извора за
познавање политчких прилика у Европи тог доба.
Рукопис је био непознат до краја 18.века. Међутим, у томе ииздању није сачуван
његов оригиналан текст. За нас је Б. де ла Брокијер изузетно важан. Он је прошао кроз
Србију пет година после смрти деспота Стефана, у време када се деспот Ђурађ трудио
свим снагама да сачува српску државу. Брокијер је видео цара Јована 8, султана Мурата
2, дееспота Ђурђа, аустријског војводу Алберта. Са деспотом Ђурђем разговарао је у
летњем двору у Некудиму. Његов рукопис су користили и Константин Јиречек, сви који
се баве проучавањем историје српске Деспотовине у том перидоу. Преводили су га или
препричавали Јован Ристић, Петар Матковић, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић.

18