челнику Миљану као изузетно утицајној личности у области Бранковића.

Сачуван
је из јула 1410. у тестаменту Дубровчанина Петроја Милатковића, помен извесног
челника Бранислава који је био његов дужник. Узимајући у обзир да је Петроје
пословао у Новом Брду и Трепчи,1223 није могуће рећи да ли је Бранислав био
челник код Лазаревића или Бранковића.
Без икакве дилеме, најзнаменитија личност из доба Деспотовине која је носила
титулу великог челника био је властелин Радич. Са тим звањем бележи га
Константин Филозоф, истичући да је он предводио деспотове одреде у
одлучујућој бици против Мусе јула 1413. код села Чамурлу. Уз њега су биле
војводе Шаин и Михаило.1224 Када је доспео на положај челника, не може се
дознати. Треба упозорити да можда по преузимању службе није уживао титулу
великог челника. Наиме, како смо видели, челник је 1418. био и Богдан, будући
протовестијар.1225 Порекло челника Радича такође није могуће осветлити. Извори
не наводе ниједног његовог претка, нити је то чинио Ђурађ Бранковић у повељама
упућеним њему. Зато није без основа мишљење да није био високог рода, те да је
припадао кругу властеле коју је деспот Стефан уздигао следећи добро познат
Бајазитов савет.1226 Презиме му се једино наводи у повељи за манастир
Враћевшницу, која је делимично очувана на зиду тог храма. Чита се само
„ ...povñký“.1227 Обзиром да је 1413. добио дужност заповедања свим деспотовим
одредима, Вера Тошић је изнела мишљење да тада Радич није био тако млад, те да
је рођен 70-их или 80-их година XIV века.1228 Наше је мишљење да је пре у
питању девета деценија поменутог века, уколико се зна да је био жив почетком
пете деценије XV века.1229 Појава Радича као заповедника трупа најбоље сведочи
о томе колико су се прошириле компетенције челника. Практично, он је у овој

1223
С. Ћирковић, Р. Ћук, А. Веселиновић, Србија у дубровачким тестаментима, 35. Имајући у
виду да су све до јула 1410. јужни делови области Лазаревића, у шта је свакако спадало и Ново
Брдо, припадали деспотовом брату Вуку, није искључено да је Бранислав био баш његов челник.
Зато смо Лазаревиће и поменули у множини. Уколико је пак био служби Бранковића, могао је
бити идентична личност са ризничарем Браниславом, такође већ споменутим у овом раду.
1224
Константин Филозоф, 308.
1225
С. Ћирковић, О ктитору Каленића, 62–64.
1226
В. С. Тошић, Велики челник Радич, Зборник за историју МС 13 (1976) 8–9.
1227
М. Ђ. Милићевић, Манастири у Србији, Гласник СУД XXI (1867) 31; В. С. Тошић, Велики
челник Радич, 8; Поступовић је презиме које је Радичу дала народна традиција. Види:
С. Ћирковић, Допуне и објашњења, у: С. Новаковић, Историја и традиција, Београд 1982, 441.
1228
В. С. Тошић, Велики челник Радич, 7.
1229
E. Zachariadou, Worrisome wealth of the čelnik Radić, 394–395.

211
ситуацији мењао владара а не велики војвода, како би се очекивало. Доиста,
извесно је да то није увек био случај. Чини се да је Стефан Лазаревић команду
препустио баш челнику Радичу јер је у њега имао највише поверења. Деспотов
биограф бележи да је челник био „ муж најхрабрији и најмудрији, који са мало
речи много свршаваше“.1230 По речима истог писца, улога српских одреда у
коначном сукобу са Мусом била је од изузетног значаја. Када се војска вратила,
по Константиновим речима, деспот је одликовао Ђурађа и ,,izbranii výsi”.1231
Међу тим „ изабранима“ морао се наћи и челник Радич. Какве су почасти биле у
питању, аутор не прецизира. Нама се чини да је тада као награду Радич могао
добити и неке поседе.
Након 1413. извесно време немамо података о челнику Радичу. Поново се за
нас појављује на историјској позорници новембра 1421, када је са војводом
Радославом Михаљевићем био укључен у деспотове преговоре са Дубровчанима
поводом заплене велике количине сребра.1232 Током прве половине 1427. њему су
се Дубровчани обраћали и због трговаца који су били заточени од стране деспота
након побуне у Сребрници.1233 Увиђамо, дакле, да је челник Радич крајем
владавине деспота Стефана постао једна од најутицајнијих особа на српском
двору. Такав статус задржаће и под Ђурђем Бранковићем, о чему имамо већи број
података.
Када се ситуација у Деспотовини стабилизовала након измирења са
Османлијама у пролеће 1428, Радич је од новог владара затражио потврду својих
баштинских поседа. Ту молбу је Ђурађ 1428/1429. Прихватио, потврдивши му у
вечну баштину не само поседе које је добио од њега и деспота Стефана, већ и оне
које му је подарио угарски краљ Жигмунд. Последње се односило на град
Купиник и околна сремска села.1234 Из једне угарске повеље сазнајемо да је имао
имања и у Банату, али не можемо бити сигурни када их је добио, мада није
искључено да је то било још у време деспота Стефана.1235 Поменута повеља
српског владара сведочи о огромном властелинству којим је располагао челник
1230
К. Филозоф, Повест о словима / Житије деспота Стефана Лазаревића, 117; Константин
Филозоф, 308.
1231
Константин Филозоф, 309.
1232
М. Пуцић, Споменици српски, Примедбе, XXVII; М. Динић, За историју рударства II, 54.
1233
В. С. Тошић, Велики челник Радич, 10.
1234
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 3.
1235
L. Thallόczy, A. Áldasy, Magyarország, 125–126; С. Ћирковић, О ктитору Каленића, 64–65.

212
Радич, које је било раштркано дуж северног и централног дела Деспотовине. Она
нам сведочи да је поседе имао само у области Лазаревића, а такође и да је од
Ђурђа Бранковића био дариван тек кад је он наследио деспота Стефана.
Нагласили смо већ у првом поглављу да се само за неколико места може рећи од
кога их је тачно добио. Укупно је у само у овој повељи забележено 50 села, један
трг и седам селишта које је поседовао. Највише поседа имао је у Мачви, чак
деветанаест. Тамо се налазио и његов трг Дебрц. Велика имања имао је и у
Браничеву, где је поседовао једанаест села.1236 Међутим, то не значи да је прве
баштине челник Радич добио у неком од тих крајева. Изгледа да њих треба
тражити тамо где је подизао своје задужбине. Посебном повељом деспот Ђурађ
му је потврдио хрисовуљу деспота Стефана о подизању цркве благовештења
Богородице Пречисте на реци Грабовничици, којој је подарио пет села у области
Расине и Крушевца. Све му је то било записано у баштину. Како су, међутим,
Турци држали крушевачки крај, документ је могао имати фактички значај тек ако
деспот поврати поменуту област.1237 Нови поседи које је Ђурађ Бранковић
подарио челнику Радичу били су вероватно и замена за оно што је изгубио услед
турских освајања.
Поред важних вести о имовини Радича, две горње повеље су значајне и за
одређивање положаја овог властелина у државној управи. Наиме, он се у њима
први пут означава као велики челник.1238 Како ту титулу није носио у време
издавања повеље Дубровчанима децембра 1428,1239 закључује се да је
достојанство великог челника стекао током прве половине 1429. године, у време
када му је издата и прва потврда о баштинским поседима.1240 Примићено је доиста
да се у повељи из 1429. не означава увек као велики челник, што указује да није
било суштинских разлика између носилаца једне и друге титуле,1241 или да се ова

1236
Љ. Стојановић, Стари српски хриосвуљи, 3–4; Г. Шкриванић, Властелинство великог челника
Радича Поступовића, 125–126; М. Динић, Браничево у средњем веку, у: исти, Српске земље у
средњем веку, Београд 1978, 85; А. Веселиновић, Североисточна Србија у средњем веку, ИГ 1–2
(1987) 45–46
1237
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 4; Г. Шкриванић, Властелинство великог челника,
134; М. Благојевић, Манастирски поседи, 46–47; М. Динић, Југозападна Србија у средњем веку, у:
исти, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 75; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 117.
1238
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 3–4; М. Благојевић, Државна управа, 241.
1239
Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 21.
1240
М. Благојевић, Државна управа, 241; М. Živojinović, Le grand čelnik Radič, in: Κλητόριον in
memory of Nikos Oikonomides, ed. dop, Athens–Thessaloniki 2005, 389–390.
1241
М. Благојевић, Државна управа, 241.

213
виша једноставно није усталила, јер му је скоро била додељена.1242 Разлог за
увођење Радича у ново звање могао је бити и постојање још једног челника. Како
је већ речено, као челник је 1430. поменут и Никола Родоп, који свакако није био
у рангу Радича.1243 За ову констатацију доказ се може наћи у чињеници да је
челник Радич поменут као други по редоследу милосник у повељи Дубровчанима
са краја 1428, одмах након војводе Радослава. Нашао се пак испред
протовестијара и логотета.1244 Подсетимо се да је велики челник Хребељан 1405.
био поменут иза логотета Богдана.1245 Раст утицаја челника је несумњиво резултат
већ више пута помињане реформе државне управе коју је извршио деспот Стефан,
којом су представници војних власти стекли првенство.1246 Видели смо на
примеру из 1413. да је челник чак могао имати војне компетенције и практично
мењати владара. Тако су његове надлежности умногоме наликовале на оне
угарских палатина, који су управљали двором својих владара. Њихове
компетенције биле су бројне у извршној сфери власти, а посебно у судству.
Обично је тај положај припадао неком од најмоћнијих племића у земљи, што им је
омогућавалао да увећају своју снагу.1247 Заиста, ми смо уочили да је челник у
српској држави имао одређена судска и извршна овлашћења, попут „ тесања“
међа ради разграничавања суседних властелинстава. Надаље, уочили смо да су се
и Дубровчани често обраћали челнику Радичу, знајући свакако да он има
надлежности које се и на њих могу односити. Коначно, судећи по поседима
којима је распологао, Радич је био један од најмоћнијих властелина у
Деспотовини. Више задужбина које је подигао и бројни манастири које је обдарио
најбоље то потврђују. Све речено нам потврђује и латински текст уговора из
августа 1435. између деспота Ђурђа и Млечанима. Као први међу сведоцима овог
чина са српске стране наведен је челник Радич, чији положај је означен са „ comite
palatino“. Иза њега су поменути протовестијар Никола Родоп, велики коњушар
Радич Богдашић и Богдан Злокијевић. Сви они су имали улогу деспотових

1242
М. Živojinović, Le grand čelnik Radič, 390.
1243
Ђ. Сп. Радојичић, О поменику Св. Богородице Љевишке, 51; М. Динић, Трепча у средњем веку,
403; М. Благојевић, Државна управа, 242; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковиић, 203.
1244
Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 21.
1245
А. Веселиновић, Повеља деспота Стефана Лазаревића Дубровчанима, 158.
1246
М. Благојевић, Државна управа, 241.
1247
M. C. Rady, Nobility, 17, 20, 40–42, 49–50, 54, 135, 166–167, 172.

214
саветника.1248 У том тренутку Радич је, без сумње, прва личност на српском
двору.1249 Његово присуство је, дакле, било важно и у преговорима са
посланицима суседних држава. Мора се доиста нагласити да није извесно да је
челник по рангу био и изнад великог војводе, кога не срећемо у уговору са
Венецијом.1250
По свој прилици, након губитка поседа у области Расине и Крушевца,
централно место међу челниковим имањима добила су она у рудничком крају.
Тамо је подигао једну од својих задужбина, цркву св. Ђорђа у Враћевшници код
данашњег Горњег Милановца, којој је по акту из 1428/1429. припадало пет
села.1251 Оснивачка повеља за ову задужбину из 1430/1431. сачувала се само у
виду натписа с десне стране врата цркве св. Георгија. Треба нагласити да натпис
није у потпуности очуван и да његов текст, онако како га је донео Милан Ђ.
Милићевић, потиче из 1737, те се његови подаци морају узети са дозом опреза.
Неки други извори у извесној мери ипак потврђују његове наводе. Из повеље
дознајемо да је властелинство заокружио и заменом поседа са властелином
Бранком Миладиновићем. Својој новој задужбини завештао је још неке поседе
који су јој имали припасти након његове смрти, а које је иначе добио од деспота
Ђурђа. Међу њима било је и село Белућа, које се налазило југоисточно од
Рудника, са тамошњим двором и виноградом.1252 Пошто је у том селу подигао
двор, логично је претпоставити да је ту најчешће боравио, када није био у
Смедереву. Постојање винограда уз двор сведочи о настојању да свој дом
обезбеди вином. Крај живота ипак није ту дочекао.
Након 1435. Радич се као челник само још једном помиње у изворима, али
тако да се не може закључити да ли је тада још обављао ту дужност. Реч је о
повељи угарског краља Албрехта II Хабзбуршког од 31. марта 1438, у којој стоји
да његове и поседе протовестијара Богдана у Тамишкој жупанији и жупанији Кеве

1248
S. Ljubić, Listine IX, 84.
1249
В. С. Тошић, Велики челник Радич, 11; М. Živojinović, Le grand čelnik Radič, 391.
1250
М. Благојевић, Државна управа, 243, аутор се децидирано изјаснио да је великом војводи и
1445. још увек припадало првенство у државној управи.
1251
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 3; М. Динић, Област централне Србије у средњем
веку, у: исти, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 62–63; Г. Шкриванић, Властелинство
великог челника, 131, 134.
1252
М. Ђ. Милићевић, Манастири у Србији, 32; Г. Шкриванић, Властелинство великог челника,
130–131, 135.

215
већ држе браћа Матко, Франко, Петар и Јован Таловац.1253 Како је дошло до тога
да они више не држе те поседе, може се само нагађати. Обојица су имали намеру
да крај живота проведу на Светој гори, те не треба искључити могућност да су их
једноставно продали. За протовестијара Богдана смо то већ образложили. На пољу
ктиторске делатности знаменити челник био је јако активан и ван Србије. Ктитор
светогорског манастира Кастамонита постао је 1430/1431. подаривши му 20
литара сребра годишње за куповину жита, док је након његове смрти наместо тога
требало да ужива приходе од седам његових села. Поред тога, имало је овом
манастиру да припадну и делови рударских јама које је поседовао у Руднику и
пола прихода од топионице у селу Каменици.1254 Око 1430. Радич је постао ктитор
и светогорског манастира св. Павла, подаривши му село Горњу Пешчаницу у
Браничеву.1255 Ради добијања келија и аделфата челник Радич је повељом од 28.
марта 1432. даровао Ватопеду 100 дуката, једно село и осам мати винограда. Са
друге стране, поред давања келија и аделфата, Ватопед је дао дозволу да у његовој
луци може пристајати брод Кастамонита и истоваривати ту своју робу.1256
Поклањање села и винограда потврдио му је 1432. својом повељом и деспот
Ђурађ.1257 У извесној мери чуди да није прецизно у челниковој повељи наведено
колико му је келија и аделфата требало да припадне у Ватопеду. Можда је то
последица чињенице да он и није озбиљно размишљао да нађе уточиште у том
манастиру. Сам документ сведочи да је дар учинио и како би обезбедио право на
коришћење пристаништа за манастир Кастамонит, о коме је, чини се, примарно
наставио да се брине. Убрзо након тога је, како се види из његове повеље издате
22. маја 1433, обновио манастир Кастамонит, који је, по његовим речима, био
разрушен и запуштен.1258 Из других извора је познато да је манастир у другој
половини треће деценије XV века пострадао од пожара.1259 Предузете активности
дале су му за право да као нови ктитор пропише и манастирски типик.1260 Тим
поводом посаветовао се са ариљским митрополитом Марком. Прописавши

1253
L. Thallόczy, A. Áldasy, Magyarország, 125–126.
1254
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 34.
1255
Исто, 5; Д. Синдик, Српске повеље у светогорском манастиру Светог Павла, 195–196.
1256
M. Lascaris, Actes serbes de Vatopedi, 182.
1257
Isto, 183–184.
1258
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 34.
1259
М. Живојиновић, Света Гора у светлости аката великог челника Радича, 58, нап 7.
1260
В. Марковић, Ктитори, њихове дужности и права, Прилози КЈИФ V (1925) 103, 111.

216
општежиће у манастиру, челник је предвидео и могућност да сам дође на Свету
гору. У том случају он би лично био старешина свог манастира. Предвиђао је и
могућност да се ту једног дана закалуђере и његови братанци и сестрићи.1261 Из
акта се јасно осећа намера Радича да се замонаши у Кастамониту.
Намеру да се замонаши на Светој гори челник Радич је и остварио. Прецизно
се не може утврдити када се то догодило, али свакако након 1435. и вероватно пре
1439. године, после смрти своје жене Ане. Када се закалуђерио, добио је име
Роман. Уз њега је био и дотадашњи ариљски митрополит Марко.1262 Мада монах,
остао је познат под својим световним именом и титулом, те је тако у два турска
акта из 1440. и 1441. означаван као челник Радич или само као челник.1263
Поменути документи јасно сведоче да је Радич био у добрим односима са турским
властима након првог пада Деспотовине, како на подручју Сера, тако и са онима у
српским местима. Први акт из фебруара 1440. говори о спору који је имао са
Јаковом и Димитријем, синовима извесног Јеремије, око велике суме новца који
су му они поверили на чување. Није познат мотив због којег су то учинили, али
Радич се пожалио да је у вези са тим оштећен за 1.000 флорина. Пред кадијиним
судом ипак је пристао на задовољење у износу од 400 флорина.1264 Наредне
године, јула 1441, под власт Османлија пало је и Ново Брдо. Услед тога челник
Радич се потрудио да обезбеди код нових власти приходе које је тамо имао.
Беглербег Шехабедин је одобрио, вероватно по заповести султана, да Радич
задржи своје делове рударских јама у Новом Брду. Када је реч о кући у истом
граду, паша је записао да ће обавестити султана који ће о томе донети одлуку, али
да до тада може и ту имовину да ужива без потешкоћа.1265 Занимљиво је да се
Радич још старао о својој имовини, иако као монах на то није имао право.
Мислимо ту, пре свега, на кућу у Новом Брду, пошто је приход од рудника
коришћен вероватано за манастир Кастамонит.1266 До када је некадашњи велики
челник живео, није познато. Према повељи Кастамониту из 1433. у којој је

1261
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 34–36.
1262
N. Oikonomides, Actes de Kastamonitou, Paris 1978, 6–7; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић,
204; М. Živojinović, Le grand čelnik Radič, 391–392.
1263
E. Zachariadou, Worrisome wealth of the čelnik Radić, 388–389, 394–395.
1264
Isto, 384–389, ауторка доноси текстове ових османских докумената преведене на енглески
језик.
1265
Isto, 393–395.
1266
N. Oikonomides, Actes de Kastamonitou, 7; С. Ћирковић, Допуне и објашњења, 443.

217
помињао само братанце и сестриће, могло би се претпоставити да није имао деце
у браку са Аном.1267 Међутим, у ранијој повељи Ђурђа Бранковића из 1428/1429.
уопштено се као могући наследници наводе и његова деца. На другом месту се
чак помиње само дете, у једнини.1268 Стицајем околности, сачуван је турски
документ из 1459. који говори о једном судском спору у коме је монах „ Мисаил,
син Радича“ сведочио у корист манастира Кастамонита.1269 Попут оца, и он се
дакле замонашио. Узевши у обзир да се у повељи из 1433. не наводи могућност да
се прикључи оцу, изгледа да се замонашио пре тог времена.1270 Ваља истаћи да му
се деца као могући наследници не појављују ни у повељи којом му је деспот
Ђурађ потврдио у баштину Богородичину цркву на реци Грабовничици и кућу у
Новом Брду. Само се уоштено наводе сродници или неко други кога челник
одреди за наследнике.1271 На основу тога опрезно бисмо смели закључити да му се
син, чије нам световно име није познато, замонашио најкасније до јесени 1430.
године. Шта је условило такву одлуку сина једног од најмоћнијих српских
властелина, није могуће рећи. Изгледа да се са Радичем угасила једна моћна
породица, готово брже него што се уздигла. Стојан Новаковић је покушао да
личност великог челника Радича повеже са Радетом Облачићем, јунаком већег
броја епских народних песама.1272 Таква идентификација је несигурна, пошто се
само у неким песмама тај херој и они сличног имена смештају у време деспота
Ђурђа1273. Непознати песници описују сукобљавање Радета са деспотицом
Јерином, његове ратне подвиге против Турака, те његово такмичење са Мађарима
у одређеним играма.1274 У ширем смислу, из тих песама се сагледава историјски
контекст у коме се налазила Деспотовина. Знамо такође да је Радич једном
приликом и предводио војску деспота Стефана, али је због постојања више
српских властелина попут Радослава Михаљевића, питање да ли треба и за коју
историјску личност везати легендарне податке из народне традиције.

1267
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 35; С. Ћирковић, Допуне и објашњења, 443.
1268
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 3; М. Živojinović, Le grand čelnik Radič, 394.
1269
N. Oikonomides, Actes de Kastamonitou, 8; М. Živojinović, Le grand čelnik Radič, 394.
1270
М. Živojinović, Le grand čelnik Radič, 394.
1271
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 4.
1272
С. Новаковић, Велики челник Радич или Облачић Раде, 1413–1435, Једна слика из
традиционалне народне историје, у: исти, Историја и традиција, Београд 1982, 79–111.
1273
С. Ћирковић, Допуне и објашњења, 441.
1274
С. Новаковић, Велики челник Радич, 85–86, 91–96, 106–109.

218
 Задужбина челника Радича Враћевшница је са читавим властелинством
септембра 1456. додељена грачаничком митрополиту Венедикту Цреповићу.1275
Зато је изнета претпоставка да је поменути митропилит можда био у рођачким
односима са великим челником.1276 Чини нам се то, ипак, као сувише смела
хипотеза. Мотив за додељивање ове метохије митрополиту Венедикту био је,
поред његове примораности да напусти своју епархију, и чињеница да је услед
турских освајања остао и без баштинске цркве у Лешју, коју је подигао још његов
деда.1277 Опет, како смо видели, Радич није оставио наследнике иза себе, те је
његовом имовином располагао владар који ју је могао доделити коме је желео.
Као што не знамо када се челик Радич повукао из службе, није нам познато ни
ко га је непосредно наследио на позицији великог челника. Особу са овим звањем
срећемо поново септембра 1445. у две повеље које је деспот Ђурађ издао
Дубровчанима. У оба акта сусрећемо исте милоснике, а први међу њима био је
велики челник Михал.1278 Истраживачи су сагласни да је реч о Михаилу
Анђеловићу.1279 Треба напоменути да се не може искључити могућност да је он
био војвода Михаило који се помиње 1439. као држалац једног поседа у
Угарској.1280 Мора се указати да остали извори не бележе његово име у овој
варијанти, мада је претпоставка сасвим логична. Наиме, како смо већ у једном од
претходних поглавља саопштили, Михаило је по оцу потицао из угледне
породице Филантропина, који су били последњи хришћански господари Тесалије.
Отац му се обрео у Србији и изгледа оженио Српкињом из Новог Брда, са којом је
добио два сина. Михаило је градио каријеру у Србији, а његов брат Махмуд у
Османском царству, где је изгледа доспео 1427. када су га са мајком заробили
Турци.1281 Навођење великог челника као првог на листи милосника значи да је
ово звање задржало високо место на деспотском двору, какав је имало и кад је
припадало Радичу. До када је Михаило Анђеловић био велики челник, прецизно
се не да утврдити јер су документи из 1445. једини у којима се јавља са том
1275
Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, 5–6.
1276
В. С. Тошић, Велики челник Радич, 16.
1277
Р. Грујић, Лична властелинства српских црквених представника у XIV и XV веку, ГСНД 13
(1934) 50–51, 57–58.
1278
Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 21, 32.
1279
М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 515–516; М. Благојевић, Државна управа , 242–243.
1280
Д. Динић-Кнежевић, Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне Јужне Угарске,
Зборник МС за историју 37 (1988) 32.
1281
L. Chalcocondil, Expuneri Istorice, 251, 263; Б. Ферјанчић, Византинци у Србији, 207–209.

219