Наш ТРАГ

часопис за књижевност,
уметност и културу
Велика Плана, број 1-4/2018.

1
 НАШ ТРАГ
Часопис за књижевност, уметност и културу
Број 1-4/2018. (77-80); година XXV
ISSN 0354-575X
Оснивач и издавач: Друштво „Траг“ Велика Плана
Суиздавачи: Библиотека „Радоје Домановић“ Велика Плана;
Театар „Витомир Стефановић Вита“, Велика Плана
За издавача и суиздаваче: Зоран Б. Маринковић,
Александра Перић, Србислав Динић
Главни и одговорни уредник: Милан Р. Симић
Редакција: Милош Ивановић, Мирјана Бојковић
Златко Матић, Радивоје Микић, Зденка Валент Белић,
Душан Стојковић
Лектура и коректура: Часопис „Наш ТРАГ“
Прелом текста: Миланче Марковић
Адреса: Косовска 19, 11320 Велика Плана
Телефон: 026/516-256
Жиро рачун: 160-19152-44
E-mail: simicmil1@mts.rs
Штампа: „Мозаик“ Велика Плана
Тираж: 400
Цена примерка: 500 динара

ЧАСОПИС СЕ ФИНАНСИРА СРЕДСТВИМА

ОПШТИНЕ ВЕЛИКА ПЛАНА

ВАЖНА НАПОМЕНА: Прилоге слати откуцане ћирилицом,

фонт: Times New Roman, величина: 12, у форматiмa: doc,
docx i rtf. Прилози откуцани другачијим писмом и у другим
форматима неће се узимати у разматрање.

Фотографија на насловној страни: „Изазов воде“,

Јелена Симић

2
Садржај:

ТРАГ ПЛУС
Драгољуб Којчић: Криза кризе / 7
Драгољуб Којчић: Nightmare & Nightingale / 18
Драгољуб Којчић: Iniuria Miura /23
ЗАУЗЕТО
Ивана Лужаић: Хајдегерово тумачење суштине поезије /28
Петар Иванковић: Веберова концепција харизматске
власти /38
Проф. др Жарко Требјешанин: Јунгов допринос
психологији религије /54
Епископ Игнатије Мидић: Које су то суштинске тачке у
теологији митрополита пергамског Јована /69
Митрополит Јован (Зизијулас): Слово о „провалији
између“ Бога и човека и света /81
Митрополит Јован (Зизијулас): Допринос православне
цркве свету током протеклих две хиљада година њене
историје /86
Митрополит Јован (Зизијулас): Идентитет цркве /96
Митрополит Јован (Зизијулас): Евхаристија и царство
божје /101
ПЕТ ПЛУС
Милица Ћуковић: Завичај и коментари: рана проза
Милисава Савића /106
Милисав Савић: Доктора Валентина Трубара и сестре му
Валентине повест чудноватих догађаја у Србији /135
Душан Стојковић: Песме слатке смрти Ненада
Шапоње /151

3
Данијела Ковачевић Микић: У звучној дољи језика свог
/162
Миливоје Павловић: Писма која нису испала из кофера
/187
Зденка Валент Белић: Подстицаји ка имаголошком
проучавању српско-словачких књижевних и културних
веза /220
Вида Огњеновић: У вину је тајна /230
ПРОЗА
Александра Филиповић: Црвени клавир /235
Фадила Нура Хавер: Бекиру се приказало /250
Милица Миленковић: Уверење о апотекару овдашњем
/255
Лела Милосављевић: Чуваркућа /271
ПРОЗНО ТРАГАЊЕ
Зоран М. Мандић: Пилићари /275
Ранко Павловић: Мајстори и мајсторије /286
СЕЋАЊЕ
Милица Кецојевић: Наратолошки приступ роману
„Краљица забаве“ Данила Николића /294
Радивоје Микић: Мирослав Јосић Вишњић или трагање за
новом и другачијом формом /322
Божидар Шујица: Предуго већ /350
КРИТИКА
Марко Стојкић: Батлер /351
Марија Пргомеља: Елегије о јесени /355
Илија Бакић: У славу кухиња као центара телесних и
духовних светова / 359
Ђорђе Дрча: Мундијал кроз историју /363

4
ГРАФИЧКА НОВЕЛА
Драган Стошић: Корто Малтезе поново међу Србима /370
Илија Бакић: Стриповска епопеја / 377
САТИРА
Александар Чотрић: Смех је неорганизована завера /382
ФИЛОЗОФЕМЕ
Милан Р. Симић: О (да), Ниче (му)! /394

5
6
ТРАГ ПЛУС
Драгољуб Којчић

КРИЗА КРИЗЕ

Појам савремености може се тумачити из две равни.

Сама реч указује на време у тачки садaшњости. Наравно, то
је уобичајено, конвенционално, техничко или физичко зна-
чење, садржано и у самој лексичкој конструкцији. На другој
страни, то је заводљиви путоказ који не дозвољава да се лако
„одлепимо“ од свеукупности егзистенцијалног доживљаја и
његових арома и спустимо у чисту дубину појма. Иако сав-
ременост по својој употребној учесталости и категоријалном
читању претежно припада културолошкој сфери и њоме се
успостављају односи традиције, наслеђа, већ оформљених
вредносних и сазнајних целина, са светом у настајању, гото-
во као историјски дијалог и фуга надигравања која се одвија
у токовима и променама цивилизације, овај разговор ипак
морамо да започнемо из равни која је прво поменута, али
са перспективом „квантног прескакања“ са једног на други
ниво.
Савременост је заправо биће само, чисто биће без на-
слага које наноси време. Иако је време конституенс речи,
чисто биће га заправо не познаје. Када кажемо „сада” искљу-
чили смо све оно што претходи или се наговештава. Друга
је ствар што због културолошке инерције чујемо одзвањање
наслеђеног или нам уобразиља предлаже пејсаже будућнос-
ти. То није чисто „сада” него налепљени колорит. Проблем је
што је немогуће да га се отарасимо. Дакле, теми морамо да
приступимо готово апоријски, извлачећи се педаљ по педаљ

7
кроз изукрштане нити онтологије, психологије, непосредног
доживљаја постојања и појмовних висова културе.
Избор и извор методе пао је на приповедачку светлост
која по својој природи већ има поменуту изукрштаност и
апоријску драму. Да бисмо разумели себе, што је разумљи-
ви корак пре него што се упустимо у биће па у савременост,
неопходно је да успоставимо мапу свога идентитета. Хорхе
Луис Борхес ту мапу описује као животворни и стваралачки
принцип из кога проистичемо ми сами и свет у коме жи-
вимо: „Човек реши да нацрта свет. Током година испуњава
простор уцртавајући покрајине, краљевства, планине, зали-
ве, бродове, острва, рибе, куће, инструмента, звезде, коње, и
људе. Пред смрт он открива да тај стрпљиви лавиринт оцр-
тава његов сопствени лик.” Тако се од чистог бића и празног
идентитета улази у биће пуног идентитета. Из начелних раз-
лога навели смо драму постајања, или, како би се у филозо-
фији деветнаестог столећа рекло – проблем почетка. Сад је
већ утемељно и лакше да се бавимо односом човека и света
у модусу савремености, управо ове чије било откуцава у раз-
добљу у коме живимо.
Због чега употреба речи „драма” у овоме дискурсу? Због
тога што готово никада не постоји поклапање између пој-
мова и појединачних бића, што је, наравно уочено још у
Платоновој филозофији. Та напетост, или барем недовољ-
ност, провлачиће се кроз целокупну историју мишљења, па
и у оним епохама када се чинило да подвајање ових регија
представља јерес, а догма обезбеђује апсолутно јединство
постојећег.
Одступање неког бића од свога појма називамо кризом.
Свако појединачно биће је целина. Нема једноставности која
је даље несводива, осим наравно чистог постојања. Свака из
реда постојећих ствари је сложеност, ма у којој гносеолош-
кој оптици да је посматрамо. Када говоримо о кризи поједи-
начног бића онда је по среди заправо криза целине. Целина
се не поклапа са својим појмом. Криза једног дела преноси
се као талас плиме на целину. Али евиденција кризе, ма на

8
коме ступњу њеног настајања и напредовања, упозорава нас
да нешто није у реду са појединачним бићем, да је ушло у
перспективу урушавања и нестанка. Хајде да као најједнос-
тавнији пример, на коме је свако осетио феномен кризе, уз-
мемо здравље у коме човеково биће одговара своме појму
и болест као стање у коме одступа, понекад и напредује до
коначног разлаза са својим појмом. То је онтологија смрти.
Са становишта вредности живота, његовог очувања и
отимања од смрти криза је најзначајнији инструмент. Криза
је онтолошки аларм, крик бића пред понором у чијем без-
дану је ништа. Али, ако чисто биће одговара своме појму,
онда оно не може да буде смрт нити одбачена лешина из које
никада ништа не може да проистекне. У појму бића је жи-
вот, наравно не у биолошком смислу, него као стваралачки
принцип из кога уопште нешто постаје. Ако из тога ништа не
може да постане, онда није биће. Логички говорећи – чему
оно уопште?! Та реч „уопште“, примењена на два места,
заправо је „или-или“, нема компромиса, нема модалитета,
биће просто мора да одговара своме појму или је апсолутно
ништа, супротност коју означавамо као небиће.
Али какав је статус аларма који називамо кризом? У
алармирању он није само нека случајна или спољашња стра-
на бића. Напротив. Управо да би биће опстало, да не пропад-
не, да буде једнако своме појму и избори се за свој онтолош-
ки статус – криза је сама његова суштина, принцип који га
чини оним што му говори име – биће! Биће се открива кроз
кризу, у аларму који сигнализира недовољност и одсупање
од појма, иначе би било мртва празнина.
Ако се одмакнемо од чистог бића и питања која се на
њега односе у безвремености, затичемо обесхрабрујућу си-
туацију у раздобљу у коме живимо и у равни духовних об-
лика који творе наш простор постојања. Његова арматура су
вредности, пре свега интринсичне, оне по којима све друге
вредности добијају свој смисао. Међу њима, наравно и по-
најпре јесте етика. Говор о кризи морала има планетарну
раширеност. Притом се мисли на пропадање моралности у

9
различитим сферама и на различитим нивоима човековог
односа према свету. Индивидуални морал, као однос човека
према сопственом систему вредности, као сакросанктност
и моћ савести и као њихово испољавање кроз обавезност
односа према другобићу, релативизовали су се и погубили
у епохи доминације материјалних интереса над културом
и духовношћу. Такозвана теза о узалудности указује да
сазнајни и технолошки напредак човечанства није донео
сразмерни напредак у моралности људског рода. Двадесто
столеће и прожимање науке са бизнисом донело је нове об-
лике моралне искварености. Научна достигнућа престају да
безусловно служе човечанству и често му се предају у мери
која је избаждарена комерцијалним интересом. Данашњу
фармацеутску индустрију Данте би свакако сместио у трећи
круг грешности. Прљаве технологије, еколошки криминал,
маркетиншке подвале или неконтролисана употреба хе-
мијских супстанци у индустрији хране – све је то „велика
слика” професионалних сектора већ стотину година. Можда
највећи проблем, пак, представљају међународне политич-
ке организације које би требало да служе управо промоцији
и успостављању моралних вредности, без чега није могуће
успоставити цивилизовану коегзистенцију различитости и
мир као светско стање. Морал је вредност која лежи у осно-
ви права и свих других норми и инструкција људског пона-
шања. Радијуси његовог појављивања су бесконачни и, када
кажемо да је у кризи, то значи да ћемо препознати његово
одсуство и тамо где га директно и категоријално не очекује-
мо – на пример у уметности.
Наравно, „о укусима се не расправља“, свако има пра-
во да му је ближа једна или друга врста уметности или њен
жанр. Али, о дометима уметности се свакако може утемеље-
но расправљати и изводити закључке. Ако узмемо такозва-
ну озбиљну музику, у задњих стопедесет година доживела је
невероватне преокрете – од Бетовена, Шуберта, Вагнерове
опере, Стравинског, преко Шенберговог увођења дванаесто-
тонске лествице, атоналне музике, минимализма, па до екс-

10
перимената Џона Кејџа који завршавају у троставачној ком-
позицији „Четири минута и тридесет три секунде“, колико
траје апсолутно безгласје извођача. Како би сада изгледало
поређење са првим ставом Осме симфоније Антона Брукне-
ра у коме једноставан почетни тон прераста у тремендо свих
звукова овога света? Ко може да се сети савремене симфо-
није или композиције која би могла да надживи своје доба?
Повлачење човека у сопствену празнину, одступање од
пуноће доживљаја света, исто тако видљиво је и у сликарс-
тву. Од супрематизма и Маљевичевог Црног квадрата, на-
сликаног усред предреволуционарне драме руског друштва,
па до Полоковог апстрактног експресионизма као пројекта
америчких тајних служби, Раушенбергових празних белина,
све су то симптоми да је животна сила у повлачењу. Крах
еухаристије и радости живљења у дехуманизованом свету,
у свету великих социјалних експеримената - комунизма,
фашизма и једнодимензионалног потрошачког друштва,
природно свој најбољи израз проналазе у експериментима
савремене уметности. То може бити болесни симулакрум
радости у циљаној регресији тапет-сликарства Такаши Мура-
камија, али није чудо што кулминацију кризе представљају
Хирстови опскурни акваријуми са телима правих животиња
уроњених у формалдехид. Испражњеност односа према дру-
гоме и према свету је спирала моралне неодговорности и
самопоништавања човека. Кризу човечности исказује криза
уметности.
Већ одавно нема великог романа, а и да га има питање је
колики круг читалаца би задобио. Јер, и читаоци су орган-
ски део књижевности и књижевног доживљаја, и од њихове
улоге зависи како ће нам се оцртати смисао једне епохе, да
ли ћемо је посматрати у светлу превласти кризе или духовне
моћи. Притом треба имати у виду да у уметности депресив-
но или песимистичко становиште није исказ кризе. Велика
литература, ма била то Хамсунова „Глад“ или Солжењици-
ново „Одељење за рак“, говори о кризи у другим секторима
постојања, указује на проблеме, али сама собом није кри-

11
за. Та литература је супрематија духа над светом. Криза се
јавља кад нема литературе са снагом да естетски обликује
искуство света, када је дух испод свога времена.
Посебно поглавље ентропије животног набоја припа-
да музици која је имала највећи културолошки утицај на
друштвену, па и политичку историју новијег доба. Политич-
ка превирања и сурови оружани сукоби на Далеком истоку
после Другог светског рата, посебно у Индокини, подстак-
ли су спонтани револт савесних грађана Америке и Евро-
пе. Популарна музика, посебно неки од њених истакнутих
аутора, постала је интегришући облик широког антиратног
покрета. Протестни набој поклопио се са изузетно високим
уметничким дометима рок музике, како у музичком тако и у
поетском смислу. Одлазак великих имена као што су Ленон,
Хендрикс и Морисон спласнуо је енергију која је подстицала
друштво да се усмери према хуманим хоризонтима. Поли-
тички инжењеринг и комерцијални интереси претворили су
је у индустрију забаве и никада више није добацила до миси-
онарске улоге какву је некада имала.
Сличну судбину имао је и светски филм. Ремек дела Ан-
дреја Тарковског која су посвећена трансценденталној дра-
ми егзистенције, дубоки хуманизам Куросаве и америчког
филма „њујоршке осећајности“ код Шлезингера, Кополе,
Скорсезеа и Шредера, европски мајстори Фелини, Антонио-
ни или Буњуел, данас немају чак ни епигоне. Трагови свести
о томе шта би филм могао да буде опстају само у енклавама
такозваног ауторског филма и код редитеља херметичког
израза. У оба случаја пријемчиви су само за малобројну пуб-
лику.
Ако појам уметности садржи у себи све њене потенција-
ле, па и цивилизаторску мисију, онда је уметност наших
дана заиста „сенка сенке“, чак можда и сенка трећег степена
и за њу је криза заједничко и једино одређење.
Политика је у своме највишем значењу бављење опш-
тим добром и, пре свега, утемељује живот друштва сада и
у будућности. Утолико општост јесте њен логички статус а

12
вредности њена архитектура. Нека од најзначајнијих фило-
зофских дела посвећена су промишљању политичке сфере
или чак представљају круну великих филозофских система,
као што је то случај у грандиозних стотину година немачке
класичне филозофије. Данас више нису могући интервјуи
какве је под збирним насловом „Агонија Европе“ између два
светска рата објавио Богдан Радица. Више нико не конста-
тује агонију и, рекло би се, не разуме шта то уопште значи.
Атрофирање аларма да са нашим светом нешто није у реду,
да је криза захватила све регије постојећег, представља ула-
зак у најдубљу могућу агонију човечанства – у кризу кризе!
Дакле, ако су промишљање и разговор о најважнијем
општем интересу, о поклапању друштвене реалности са пој-
мом човека и људске заједнице, по природи ствари у домену
политичког ума, онда семе стања које смо назвали кризом
кризе треба тражити у принципима који почивају у основи
политичког. Модерност у овој сфери почиње Русоовом тезом
да су сви људи рођени слободни и једнаки у правима. Двос-
трукост врховних вредности имаће свој одраз у раздвајању
путева у политичкој теорији и пракси. Придавање већег
значаја слободи образоваће либералну идеологију. Једна-
кост, истакнута за водеће начело, водиће ка егалитаризму
политичке левице. У реалности двадесетог века, либерална
друштва штитила су своје устројство одбраном од покрета
који су водили у тоталитаризам и негацију аксиома слободе.
Друштва реалног социјализма су, са још више преданости,
гушила политички и културни плурализам, а слободног тр-
жишта није било ни на градским пијацама. Епилог: западни
човек је сведен, како каже Маркузе, на једну димензију, ди-
мензију потрошача, а човек Истока на уплашено биће. Вред-
ности о којима је говорио Русо нису се сусреле и заживеле у
органском јединству.
Али, упркос идеолошкој схизофренији двадесетовеков-
ног глобалног друштва, постоји једна заједничка црта, за-
право јединствени антрополошки дефицит на оба политичка
пола. Људско биће се своди на материјални аспект постојања.

13
Слобода се на првоме месту схвата као слобода у власниш-
тву и у стицању. Не треба пренебрегнути да су још код Џона
Лока, претече либерализма, човек и његов свет претежно
посматрани из угла власништва, појединац чак и као влас-
ник самога себе. У социјализму једнакост је редукована на
једнаку расподелу материјалних добара. Да ли је Русоова те-
орија природних права другачије могла да заврши кад је из
дефиниције човека избачено оно што је управо његова спе-
цифичност и његово највише одређење – да је човек духовно
биће? Није се придавала важност непосредном искуству да
људи често одустају од својих интереса у корист других зато
што су морал и алтруизам, знање, контемплација и умет-
ност снажнији мотиви од поседовања. Заборавила се Милова
максима да је боље живети као незадовољни Сократ него као
задовољна будала. Изгубило се из вида да су духовне врлине
највиша тачка у хијерархији вредности и да, на пример, чин
жртве као недвосмислена негација материјализма, задобија
највише и најмасовније поштовање у друштву. Политички
редукционизам је компромитовао и саму идеју о природним
правима и претворио је, у целини или у њеним раздвојеним
половима, у инструмент и апологију власти у модерноме
добу.
Човек одвојен од духовности као свога највреднијег својс-
тва – то је наслеђе које смо пренели из претходног столећа.
Хладни рат је завршен, избрисане су идеолошке разлике из-
међу Истока и Запада, раздобље у коме живимо свакако мо-
жемо назвати постидеолошким, али схватање човека остало
је трагично непотпуно, као што је и било. У помућеном он-
толошком поретку криза је освајала нове регије стварности
и узнапредовала до потпуног одумирања сигнала за упозо-
рење.
Банализовани човек-интерес не разликује се суштински
од животиње, осим што су средства која користи у процесу
самоостваривања развијенија него у природном стању. Ако
је логички покретач напретка била способност критичког
мишљења да уочава одступање бића од свога појма, онда је

14
криза кризе злокобни наговештај регресије. Узалуд стварање
илузије да је цивилизацијско стање редовно. Дежурна па-
лијативна средства, као што су брига за људска права, род-
ну равноправност, екологију, здраву исхрану или угрожене
животињске врсте, не могу да отклоне стрепњу да је дуго и
успешно путовање кроз миленијуме заустављено. Пред нама
се отворило застрашујуће питање на које нема одговора:
куда даље, зашто више нема ведрине кроз чију бесконачност
бисмо видели смисао и радост будућности?
Међутим, као што је напред речено – у појму бића је жи-
вот. Биће не познаје смрт. Не само да нам увек даје прили-
ку, биће чудесно и невидљиво бди над нама - све док у пом-
рачењу ума и у вредносној пометњи суицидно не одлучимо
да прекорачимо границу и игноришемо кризу кризе. Али,
као што је свест о кризи појединачног бића услов његовог
враћања у оквире свога појма, тако исто свест да постоји
криза кризе, да нам се непримећено и без наше реакције до-
годио распад света, управо представља шансу. Када нам се
учинило да је свет кренуо у бесповратну регресију и да је
криза кризе прождирућа тмина свега постојећег налик кос-
мичким рупама из којих нема васкрсења, тога часа запра-
во активира се аларм свих аларма и поново нас упућује да
уочимо сваку појединачну кризу - кризу етике, кризу науке,
кризу уметности, кризу права, кризу хуманизма - и започне-
мо реконструкцију урушеног света. И на мета нивоу криза
одрађује своју конструктивну улогу. Тако се човек враћа у
биће само и враћа му дуг.
Савременом човеку дато је гранично искуство и могућ-
ност да једном заувек престане с компромитацијом смисла
сопственог постојања. Колико год изгледало да наше време
сведочи распадање света који је с муком изграђиван кроз ис-
торију, а одвајање човека од своје суштине улази у завршни-
цу, заправо се догађа наш пресудни сусрет са чистим бићем.
Са те шекспировске тачке избора, ако се одлучимо за бити,
тек је могућа поновна изградња света према појму човека.

15
Од авети ништавила криза кризе тако постаје путоказ опс-
тајања.
***
Не постоје школа мишљења или интелектуални метрон
који би могли да, макар приближно, понуде одговор на пи-
тање какав ће избор у Хамлетовој дилеми направити наше
доба. Да ли је криза кризе крај или почетак? Свако за себе
мора да потражи траг који води према скривеном срцу мис-
теријума. Колико људи, толико трагова.
Мој траг су један сликар и један фотограф. Лоренс Алма-
Тадема свој опус остварује у другој половини деветнаестог
века. Његово сликарство најпре се може сврстати у академи-
зам, још примереније - академски реализам. Дејвид ЛаШа-
пел је амерички „fine art” фотограф хибридног стила који он
назива кич, поп, надреализам. Снагу и раскош својих емоција
опредметио је и у балетском видео-клипу у коме игра Сергеј
Полунин. Наш је савременик.
Ако ставимо Алма-Тадемине слике и ЛаШапелове фо-
тографије једне поред других уочићемо сличност компози-
ције. Сликар представља призоре античког света, фотограф
је сав у флагрантној савремености, али ликови које прика-
зују, појединачно или групно, налазе се у готово истоветним
животним ситуацијама и у простору са једнаким линијама
перспективе. Уз мало компјутерске дораде могли би се за-
менити аутори. Осим...
Алма-Тадема ствара у епохи која је стабилна и смирена,
у којој се не поставља питање кризе. Филозофија, музика,
књижевност и сликарство, као изрази самосвести човечанс-
тва, досежу своје звездане тренутке. Природно је да овај сли-
кар у своје дело уноси хармонију и античку рафинираност
мере. А ту је све што је људско: игра, дремеж, ерос, доко-
лица, меланхолија, одмор, спокој, сањарење, пријатељство,
старост, поверење. Оно што је најважније, ту је апсолутна
постојаност бића и ведрина неупитне будућности. Ни шума
од кризе.
На другој страни, већ спектар интензивних боја код Ла-

16
Шапела указује да су сличне људске ситуације овде под тем-
пературом узнемирености. Енергија приказаног догађања
открива да ликови отимају од тренутка све што је могуће јер
је несигурно колико ће још потрајати. Будућност је неизвес-
на и сви жетони бацају се у игру која се одвија сада. Радост
је хероински делиријум, пријатељство ортаклук у разврату,
поверење је сплеткарење, плес је обест а ерос скаредна пор-
нографија. Мој траг који води кроз ЛаШапелове призоре ос-
таје недоречен у најважнијем питању: да ли овај фотограф и
сам учествује у кулминацији порицања бића и без дистанце
осликава декаденцију која води у ништавило, или је попут
онтолошког аларма упозорио да су светковине Молоха тер-
минални стадијум кризе кризе.
Одговора нема. Довољно је и питање.

17
Драгољуб Којчић

NIGHTMARE & NIGHTINGALE

Редови који су пред читаоцем показаће због чега име-

на Енглеза пишем у њиховом језичком оригиналу. Или, још
тачније, једно од њих у апсолутном оригиналу, јер није реч о
култури него о бићу самом.
Да би се дошло до тачке бића, иза које више не постоје ни
дубина ни висина, која је сама себи мера, неопходна је по-
себна храброст. Жртва је њен завршни облик а трнов венац
њен ореол. Питање, апсолутно питање, јесте да ли је конач-
на тачка храбрости и жртве у последњем откуцају времена
бола или првом откуцају онога што долази после и о чему не
знамо ништа ... осим да нас за/води опојно, силовито и не-
миновно. Та ни-овамо, ни-онамо тачка је душа смирене шоље
чаја на тераси хотела Old Catarаct, притисак мора на бубне
опне рониоца било где у свету или Аиртоново пробијање ра-
зумне брзине на стази у Имоли, можда и његове одлуке да
се једанпут све одигра баш тако. Не са мање светлости и
свечаних животних слика посутих паперјем од срме, са ис-
тим испуњењем видим и ход војника према почивалишту на
Мајевици. На крају све је само мир и славуј који опева додир
два света.
Славујева мисија у књижевности почиње у трачким вре-
менима, у краљевству изопаченог Тереја. Ова несрећа од
човека, неконтролисани похотник, одсече језик лепој Фило-
мели, сестри сопствене жене, како не би могла никоме да
исприча какво одвратно насиље је извршио над њом. У не-
ким приповестима о овоме догађају девојка се претворила
у ластавицу. Тако сматрају Данте и Ла Фонтен. Кретјен де
Троа пак Филомелу претвара у славуја и посвећује јој хиља-

18
дупетсто стихова испеваних у осмерцу. Њена метаморфоза
је заправо прхут до саме границе овога света, са које јој нико
више не може ништа и одакле певање има (да трећи пут по-
менемо ту реч) апсолутни смисао.
Пребирам по сећањима и не знам када сам, ако икада,
чуо пој славуја. Нема више тако чистог, тако пречистог луга
или поља са кога би се огласила ова птица. Не знам ни да
ли она уопште постоји или је само сновиђење. Да ли се ије-
дан земни створ подигао тако високо до симбола највише
радости света? Да ли сам га заиста чуо на оном војничком
гробљу и да ли још лебди у Оди енглеског песника који је
умро млад и захтевао да му се, уместо световног имена, на
надгробној плочи испише

Here lies One Whose Name was writ in Water

Повест ћемо пратити детаљно да не бисмо били повуче-

ни административном једноставношћу имена песника и из
почасти према његовој последњој вољи да га вечност сачува
на сасвим други начин.
Кондуктери тјуба који оглашавају станице, у Лондону
или у Чикагу, изговарају Моргејт, са дугим о и безобразном
лењошћу која превиђа вишеструке линкове места са дуго-
трајном историјом. У Лондонском крају Moorgate пре
више од три столећа, у скромној породици, такорећи у тавер-
ни, родио се Онај чије ће име бити написано у води. Несрећ-
ним случајем у осмој остаје без оца, а имао је тек четрнаест
када му је туберкулоза покосила мајку. Када је мистична бо-
лест плаштом смрти надкрилила и њега имао је тек нешто
више од двадесет. „Оду славују“ је, према тврдњи коју изно-
си Charles Armitage Brown, написао у дворишту његове куће,
у Wentworth Place, у пролеће, под дрветом шљиве.
На овоме месту напуштамо време да бисмо послушали
Simone Kermes која изводи арију Canta dolce il rosignolo.
Смирено настављамо читање преосталих ода које су, ис-

19
поведно и са слутњом, посвећене меланхолији, Психи и гр-
чкој урни.
А песнику се стање погоршава. За грудне болести сре-
доземна клима је у то доба сматрана спасоносном. Нико од
пријатеља није хтео да му буде подршка на путу за Италију,
али један површни познаник, по имену Joseph Severn, одваж-
ношћу издвојен у поретку васионе, противно вољи породице
и себичним разлозима, одлучује да му се придружи.
Крај се одвија у кући на Шпанском тргу у Риму, у апарт-
ману број 26, при дну степеништа на коме се данас одмарају
туристи. Агонија, апотекарски опијум под називом лауданум
и порука пријатељици Fanny Brawne која живи у Лондону:
„Нисам оставио никакав бесмртни траг иза себе, никакву ус-
помену која би моје пријатеље испуњавала поносом, али ја
сам волео принцип лепоте у свим стварима и да сам имао
времена остао бих запамћен.“ До постеље самртника долази
шум живе воде из Бернинијеве фонтане, а онда посвећени
Јоseph шаље једноставну и страшну поруку на Острво:

„He is gone.“

Онај чије име је написано у води за свога кратког живота

упознао је три апсолутне и довољне ствари које одређују пос-
тојање: лепоту на којој све почива, жртвену храброст прија-
теља и песму славуја. Упркос његовој сумњи – памтимо га и
видимо обасјаног, не помињући му име.
Барка, до пола потопљена у приобаљу изливеног Тибра и
окамењена у Бернинијеву фонтану, три стотине година кас-
није појављује се поново као симбол, али на обалама удаље-
них вода. Николај Берђајев у интелектуалној аутобиографији
„Самоспознаја“ користи сличан призор за илустрацију наче-
ла своје естетике. Несвакодневном и очигледно словенском
речју „тљеност“ исказује клицу краја у свему постојећем и
неминовно претварање света у прашину. Са границе тог све-
та певање чудесне птице најављује време које не разара него
овековечује.

20
 Савремени иконописац представио је новомученика Ни-
колаја Гусева како стоји између шумске колибе, заправо ша-
тора од блата, прућа и одбачене цераде, и реке која се излива
после пролећног отапања снега.
А Николај се родио у зиму 1919. у Москви, од оца Ивана,
ковача, који је умро већ наредне године. Мајка је поживела
који месец дуже. Коља их није запамтио. Имао је свега шест
година када је остао и без баке која га је одгајала. Код једне
рођаке у Москви повремено би добио уточиште, и то је била
сва сигурност његовог детињства. Онда је у шуми, недалеко
од градића Реутова, подигао онај шатор. За живот је зарађи-
вао сакупљајући и продавајући печурке, а живот је посветио
Богу. Побожни људи препознали су у Кољи благословеног
човека и долазили су у његово шумско станиште на духовно
окрепљење. Једина фотографија приказује га у туђем и из-
ношеном капутићу.
Напунио је осамнаест година када су га ревносни агенти
НКВД ухапсили због проповедања вере.
„Паспорта у меня нет“, одговара Коља иследнику на за-
хтев да покаже исправу о месту где живи. „Одлучио сам да
направим себи шатор у шуми и да тамо живим. Шатор сам
саградио потпуно сам. У њему сам окачио иконе и направио
пет светиљки. У апотеци сам купио уље за те лампе. Када сам
данас ишао кроз шуму, враћајући се из Реутова у свој шатор,
срео сам непознату грађанку која ме је питала где живим.
Показао сам јој шатор. Онда ме је питала зар се не плашим
да живим сам у шуми. Одговорио сам да се не плашим. И
када сам хтео да уђем у шатор зауставили су ме радници
милиције и довели ме у станицу.“
„Ко је направио шатор у шуми у реутовском рејону?“
– питао је иследник.
„Шатор сам летос направио ја, да живим у њему.“ – од-
говорио је Николај.
Није више било питања, а Николај је категорички одбио
да потпише записник.
Филомела, небројено пута ужаснута и повређена, ућут-

21
кивала је шумске птице да у тишини испрате Кољу Гусева
када су га, судском одлуком, 9. октобра 1937. године у оном
капутићу извели на стрељање.
Покопан је без ознака, у заједничку гробницу сиротиње.

***

Ти, драга и нестварна птицо, нека свака ружа која наста-

не из капи твоје крви буде намењена безименим почивалиш-
тима.

22
Драгољуб Којчић

INIURIA MIURA

У кадровима Стенлија Кјубрика и Андреја Тарковског

чаша на столу није само реквизит за споредне радње, за
здравице или за психолошко испуњавање пауза у дијалогу
ликова. Она је средиште догађаја. Ликови служе да се испу-
ни њена судбина.
Чаша, издубљена и исполирана у комаду обсидијана,
светлуца нам из једва прозирних дубина праисторијског вре-
мена као прво човеково издвајање бескрајног света за своју
сврху и по својој мери. Вода се од сада не пије из потока
него се господарски узноси глави. Трајање и преображаји
чаше наша су сопствена повест. Мало који призор из нашег
заједничког или интимног памћења нема је у своме оквиру.
Као пехар, као грал, као стакло или врч она је ту. Подигнута
је у славу крунисаних глава или паора Проке Натуралова из
Баната, напуњена раствором смртоносне кукуте на Сокра-
товим уснама, последња кап живота Павла Орловића или
вероломни brudershaft Рибентропа и Молотова. Направљена
је од рубинског стакла и гравирана у Бохемији, једноставна
и усправна као колинс-чаша из које се најлакше пије слам-
ком, или народски скромна и совјетски карактерна она коју
су деценијама производили у граду симболичког имена Гус-
кристаљни, у Владимирској области. Колико је само чаша за
апсинт скривено на сликама Лотрека, Реноара и Сезана! Или
предност имају облици које су створили Лино Таљапијетра
у Мурану, а данас продужава његов ученик Дејвид Пачет у
Америци. Тренутно вадим из кухињског ормара и окрећем у
руци Икеин геометријски модел DIOD, плаћен два долара по
комаду. А ако је неко баш и успео да обједини све симболе

23
свемира у једној посуди, да савлада бескрај, да га компри-
мује до величине која се може држати и тако доврши мисију
која је започела брушењем обсидијана, онда је то свакако
Чаба Маркус са својом Imperial Glass Bowl.
Кафана је нешто једноставније искуство, али погодно
да нас поведе до смисла чаше. Колико се драме, животних
прекретница или одлука које проглашавају крај, сопствени
или туђи, окреће око ње налик небеским маглинама! Ево је
у стожеру делиријума, испред ножа који ће севнути као епи-
лог, или у позадини обичне туге у руском и аргентинском
предграђу.
А њено право место је, као у филмовима оне двојице,
на ивици. Никада се не зна да ли ће остати на столу или ће
пасти. И када пролазак воза тресе кућицу уз пругу, чаша
подрхтава и иде у неизвесност. Није чак неопходан воз. Она
се тресе у својој суштини и са неизвесним исходом јер је то
њена улога у представи постојања. Када падне и разбије се
у парампарчад, када се вино разлије по поду као крв, један
циклус је непоновљиво окончан.
Пратимо судбину чаше, ... обрнутим историјским редо-
следом.
Давна ноћ 16. децембра 1966. године у Лондону. Пос-
ледње пиће, алкохол и можда нешто јаче, које испија дваде-
сетједногодишњи Тара Браун у друштву Суки Потије, у кући
пријатеља на Ерлс корту. Данас призор видимо преклопљен
телевизијском сценографијом са безброј упаљених свећи-
ца и електронским dance-дуом Candy Flipp, чије име је већ
жаргон за једну жестоку мешавину и који хипнотски, бес-
тежински изводи Strawberry Fields Forever. Тара је син Четв-
ртог барона од Оранмора и Брауна, члана Горњег дома бри-
танског парламента. Суки је фотомодел. Обоје су socialites,
учесници узбудљивих друштвених догађања. Његов живот
одвија се између нових искустава која су донета из Ин-
дије, авангардне културе и ангажовања у покрету Swinging
London’s counterculturе. ...Следи вожња Lotusom. Кроз Јужни
Кенсингтон пролазе брзином од 170 километара на сат. На

24
раскрсници Redcliffe Square и Redcliffe Gardens Тара не при-
мећује црвено светло на семафору. Lotus кривуда у покушају
да избегне судар са аутомобилом који има предност, али за-
бија се у паркирани камионет. Тара покушава да заштити
пријатељицу али удар је за њега кобан. Она излази из кола
неповређена. Касније ће Ленон, подстакнут извештајем из
новина, да напише чувено:

„He blew his mind out in a car

He didn’t notice that the lights had changed“

...и још касније да призна како није пресликао догађај:

„Тара није одлутао у мислима. Али, тако је било у мојим
мислима када сам написао тај стих.“
У сваком случају створена је легендарна нумера „A day
in the life“. Суки ће још неко време одмота-
вати клупко лоших исхода који су јој били намењени. Брајан
Џонс, гитариста Ролингстонса у коме је нашла ослонац пос-
ле трагедије у Кенсингтону, пронађен је мртав како плута на
површини базена у својој вили. Коначним трзајем судбине
изгубила је живот у саобраћајној несрећи заједно са својим
супругом 1981. године, у Португалији,... у Бентлију.
Чаша са Ерлс корта - завршна милост света према Тари
Брауну, један непун земаљски сат пре него што ће га на ноћ-
ној раскрсници смрвити бесконачном тежином смрти.
И док се пребројавају митске рупе на путевима Блекбур-
на у Ланкаширу, које деле Ленонову композицију са стра-
дањем Таре Брауна, у одгајалишту бикова поред села Лора
дел Рио, у шпанској провинцији Севиља, домаћин Дон Еду-
ардо Миура наздравља познанство са Ферућом Ламборги-
нијем. Дон Едуардо је затечен и ганут када му гост из Ита-
лије представља модел спортског аутомобила који ће носити
назив Miura.
Тако се дух животиње настанио у моћним машинама
Lamborghini. Хронике бележе њихов етос несавладивог отпо-
ра и презира према провокацијама матадора. Свакоме бику

25
из ове повести припашће кумство једном моделу из Ферућо-
ве фабрике.
Памти се епска битка коју је величанствени Diablo во-
дио 1869. године у Мадриду против матадора са надимком
El Chicorro.
Октобра 1897. године Murcielago, бик из легла Joquin del
Val di Navarra, бори се у Кордоби против славног El Lagartija.
Са двадесетосам убодних рана Murcielago наставља битку са
страшћу која је импресионирала публику. Акламацијом чи-
таве арене поштеђен му је живот. Када се опоравио, покло-
нили су га Дон Едуарду Миури.
Reventon, илити Прасак, из штала одгајивача Don Heriberto
Rodrigeza убио је 1943. године мексичког матадора Felixa
Guzmana.
Четири године доцније Islero убија једног од највећих
матадора свих времена – Manoleta. Одлуком генерала Фран-
ка Шпанија га три дана оплакује као националног хероја. Ре-
жим му заборавља вишегодишњу љубавну везу са глумицом
Lupe Sinon, активисткињом комунистичке партије. О љуба-
ви и смрти матадора 2008. године Menno Meyjes снимио је
филм „Manolete“, у коме главне ликове тумаче Adrien Brody
и Penelope Cruz. Ферућо Ламборгини, међутим, назива један
од својих модела у част бика – Islero GTS.
Aventador, одгајен у шталама Celestino Quadri Vides, пре
двадесетак година направио је фурор у арени у Сарагоси. За
невероватну храброст коју је животиња показала у крвавом
метежу додељен јој је Trofeo de la Pena La Madronera.
Ферућо Ламборгини преноси поштовање према бико-
вима и њиховом карактеру на свога сина Антонија. Моде-
ли аутомобила настављају да добијају имена по храбрим и
прослављеним животињама: Gallardo, Huracan до најновијег,
најскупљег и савршеног који се зове Veneno! Овај аутомобил
направљен је у свега три примерка. Има 750 коњских снага а
кошта преко четири милиона долара. Његово име значи от-
ров. Корида памти бика Venena као најјачег, најагресивнијег
и најбржег. Упркос извесним сумњама и оспоравањима које

26
износи наш савременик Leopoldo Pena del Bosce, провока-
ција мулете није поразила овог јунака. Напротив, у арени
Sanlucar de Barrameda’s у Андалузији убио је изазивача, ма-
тадора Jose Sanchez Rodrigueza. Догодило се то 1914. годи-
не, у лето великих провокација и узвишене одбране части ...
Ламборгини памти!
Прастановници Америке одувек су знали да се дух сели
из тела у тело. Када се усели – тело од твари постаје биће,
добија идентитет. Избор никада није случајан. Као што чо-
век издваја део бескраја у своје сасуде, тако несагледиви
свет присваја део људског света за своје планове, у нашем
домаћинству тражи и проналази своју чашу. Његови духо-
ви, које понекад називамо судбина, вију се око нас. Улазе у
воденицу, болесника или у кочију, у догађај на степеницама
библиотеке, или у спортски аутомобил. Тако Veneno, Lotus
и Bentley постају наши заједнички. Живот је оно време које
делимо са светом до пада чаше.

27
ЗАУЗЕТО
Ивана Лужаић

ХАЈДЕГЕРОВО ТУМАЧЕЊЕ
СУШТИНЕ ПОЕЗИЈЕ

Циљ овог рада је приказ Хајдегерове претпоставке о

суштини поезије, приликом чијег појашњења се служи Хел-
дерлиновим песничким исказима, који ће бити приказани и
образложени у овом раду, у складу са идејом овог немачког
филозофа да управо Хелдерлин носи свеопшту срж поезије,
а свог песника афирмише као означитеља битне речи.
У којој мери се у песнику говори као о гласнику ствар-
ности и за шта је он отворен у својој преводилачкој улози
између овоземаљског и божанског биће водећа тачка овог
приказа, те ће се на основу прегледа Хелдерлинових исказа
предочити улога песника, као и Хајдегерова тврдња о пес-
ничкој херметичности, наспрам Хелдерлиновог неотуђеног
песника, о чему ће подробније бити речи такође. За овакав
свеопшти приказ онога што је суштинско у поезији, Хајдегер
види подлогу у Хелдерлиновом стваралаштву, а не у Гете-
овом или пак Хомеровом песничком уделу, иако наглаша-
ва да је њихов допринос суштини поезије чак и издашније
представљен, но та чињеница није била од пресудног значаја
за тумачење изложено у овом раду.1 Истовремено, како је је-
зик могуће проматрати у односу на његову безазленост, или
пак опасност, о таквој његовој примени извесно је закључи-
ти из језичке грађе и њеног утицаја у складу са претходно

1 Хајдегер, М. (1982), Мишљење и певање, Нолит, Београд, стр.

129.

28
поменутом опасношћу, или супротно, невиношћу, те Хајде-
гер умањује потребу за другим песничким узором.
Међутим, свијет генија је, оно отворено, и као такво
блиско, не више приређено и тиме отуђено, тврди Хелдерлин,
чиме његов песник сеже даље од гласника богова, што је
кључна разлика у односу на Хајдегерову тезу о суштинском,
услед чега Хелдерлинови искази подлежу; првенствено пре-
испитивању, а затим и слободи да се о њима говори у складу
са новом потрагом за суштином суштине 2

Хелдерлин као траг за суштином поезије

Поезија и њени творци несумњиво чине обиман узорак

за изучавање тако сложене теме, као што је сама суштина
онога што се жели разматрати. Хајдегер, објашњавајући
своју одлуку у одабиру грађе, не оспорава упоредно изуча-
вање песништва и подробно упознавање са разноликошћу
поетског стваралаштва, услед чега би Хелдерлинова поезија
била само једна од многих што, свакако, она и јесте.
Међутим, за Хајдегера појам суштине као онога што је
сабрано под исти појам и применљиво на сваку поезију, није
оно што је истинска суштина, већ равнодушни обрис нечега
што од суштинског има само назив. С обзиром на то да у
поезији тражи исконску суштину — суштину саме суштине,
он у Хелдерлиновом делу види управо стварање сржи пое-
зије, а Хелдерлина именује песником песника у, како сам
каже — изванредном значењу тог израза.3 Питајући се да ли
је певати о песнику заправо признавање немоћи и ограниче-
них могућности света, овај немачки филозоф нуди одговор
у редовима о анализи исказа одабраног песника, који града-

2 Адорно, В. Теодор, (1985): Филозофско-социолошки есеји о књи-

жевности, Школска књига, Загреб.
3 Хајдегер, М, (1982): Мишљење и певање, Нолит, Београд, стр.
130.

29
цијски осликавају суштину најневинијег занимања — поетс-
ког стварања.4
Анализа Хелдерлинових исказа

Хелдерлин поетском стварању додељује епитет најне-

винијег од свих занимања. Видевши овај исказ као истинит,
Хајдегер образлаже изречено, сматравши поезију у том кон-
тексту безазленом, далеком од озбиљног и делатношћу која
не извире ван области маште. У својој неозбиљности, пуке
речи које она представља јесу невине и игра, али то није
оно чиме се доспева до суштине, већ разматрање о невинос-
ти поезије Хајдегер сматра тек мигом који усмерава даљу
потрагу. Оно што је наизглед парадоксално у безазленом у
вези са поезијом, како смо претходно уочили у одредници
најневинији, уобличено је у исказу који језик именује најо-
паснијим од свих добара, чиме су супротности поставље-
не неодвојиво. Језик, као јако оруђе, невини опис поетског
стварања доводи у нови, озбиљнији контекст, али се Хајдегер
првенствено пита чија је својина језик, које су размере њего-
ве опасности и на који начин је он, заправо, добро, одлажући
тиме претходно поменути парадокс.5
Пре свега, примећује Хајдегер, морамо се запитати ко је
човек и установити разлику у односу на други живи свет, која
се огледа у давању сведочанстава о постојању, што доноси
одређену врсту оксиморона — присност која, док истовреме-
но има значење спајања, огледа се и у раздвајању, јер је све
у конфликту, а све што је конфликтно, уједно је и спојиво.6
Потврда човекове припадности Земљи, односно припадно-
сти присности, заснива се на томе да је човек наследник и
ученик свега што га окружује, па и самог себе. Она се збива
стварањем света и његовим прогресом, као и разарањем и
4 Исто., 131.

5 Исто., 132.
6 Исто., 133.

30
потпуним уништењем његовог живота. Потврђивање човекa
као бића и његовог исконског испуњења, засновано је на
слободној одлуци, која саму личност повезује са највишим
захтевом, а таква врста потврде припадања, догађа се у од-
ређеном временском простору који тече — у историји. Како
би њен ток био омогућен, људима је дат језик као оруђе, те
је у том смислу он добро човечанства. Са друге стране, снага
језика није само у његовој доброћудности. Он, као слободан
медиј и означитељ стварности, представља и опасност, од-
носно, угроженост бића од стране бивствујућег — од напада
небивствујућег које лаже и прети збрком. На крају, претња
сеже до размера губитка бића.
Језик, осим спољашње опасности коју носи, опасан је и
за себе самог. Поред најсветлијих речи које језик може да
пружи, он исказује и оно просто и сакривено. Суштина онога
што је хтело рећи није увек очигледна, није осигурана иска-
зом, колико год је снажно постављена. Често је намена речи
управо она реч замаскирана главном речју, небитно приказ
битног, а духовитост исказа говори о његовој трагичности.
Због тога Хајдегер закључује да језик мора себе поставити
трајно у сјај који је сам створио и тиме угрожавати нешто
своје - аутентично казивање.7
Језик, као средство за споразумевање и човеково имање
јесте добро, али тиме нису именоване све могућности ове
опасности, која паралелно има ознаке доброг. Наведена
оличја језика јесу само последична појава. Тамо где постоји
језик, неминивно је створен и свет — поље одлука, тежњи,
одговорности, али и деструкције, те му даје моћ стварања
историје, пређашњег, садашњег и предстојаћег просторног
времена за успостављање разговора - носиоца нашег јединс-
тва, што одликује наредну етапу изналажења онога суштин-
ског у суштини поетског излагања.

7 Исто., 134.

31
 Језик као разговор

Издвојеност овог Хелдерлиновог исказа посебним подна-

словом може се оправдати преиспитивањем релевантности
свега пређашње реченог, уколико језичка комуникација није
преточена у разговор. Модел на основу кога је образложио
своје тумачење, Хајдегер види у следећим Хелдерлиновим
стиховима:
Човек је много искусио
Многе небеснике назвао,
Откад јесмо разговор
И можемо чути једни друге.8
Језик се, као појединачна манифестација, обликује тек у
разговору. Његова формалност у облику установљених пра-
вила, тек је почетни облик, који чека своју примену. Разго-
ворне способности, откада постоје, условљавају међуљудску
присност, доприносе емпиријској спознаји и обелодањују
мисли. Ми јесмо један свеопшти разговор, сложен око важ-
ности Једног и Истог, а разговор и његово јединство безмало
носе живот човечанства. За поимање Једног и Истог, нужно
је бити унутар нечега сталног и трајног. Недефинисани кон-
цепт времена, у својој раштрканости, не би био подложан
промени, јер је само оно што је постојано довољно стварно
да буде преиспитано. Одношење према времену као према
ономе што је прошло, што јесте и што долази, јасно прави ту
дисктинкцију и разлаже време на прегледне целине, које као
такве могу да се проблематизују. Сагледавање времена на
тај начин представља историју, са којом разговорност чини
исто, и припада јој. Откада је језик заправо разговор, човек
је именовао богове, односно богови почињу да говоре и ства-
ра се свет. Но, појављивање света и долазак богова нису пос-
ледица језика, већ су се ове појаве узајамно створиле и свет
тада постаје реч.9
8 Исто., 135.
9 Исто., 137.

32
 Језичке границе постојане су онолико далеко колико их
појава подупире и изазива својим неизговореним, док је је-
зичка моћ у спрези са одговором на мистику неистраженог,
чиме је њихов домет трајно двосмеран. Истовремено, тиме
што божански свет постојање човека обележава језиком,
пред нама је одлука да ли да себе обећамо или ускратимо
боговима и њиховој вoљи. На крају, песник-луталица своју
метафизичко-географску потрагу за границом препушта,
али је истовремено и предаје вишем од себе, чиме успос-
тавља безгранично поверење као гласник важне речи, о чему
ће бити речи у наредном поглављу.

Ко именује богове?

Но, оно што траје, установљују песници .10

Поезија успоставља одређени концепт посредством речи.

На тај начин, она представља трајни облик, неуништив, док
се, са друге стране, поетски исказ ограничава установља-
вањем, тачније, чува одређеном мером тамо где је мера
изузета. Оно што траје, истовремено је оно што представља
пролазност. Песнику је дато безгранично поверење да име-
нује богове и све око себе оним што те ствари јесу, што он
не чини именујући познату грађу, већ морфолошки обли-
кујући бивствујуће, чиме је он, заправо, казивач битне речи.
Песник је свеобухватник свега постојаћег и непостојаћег,
његови домети су разгранати на силовите космичке делове;
завршавају се божанствима означеним једним или другим
начином граматичке верзије језика, а можда управо у том
тренутку спознања свих спознајних ограда прелази преко
циља, те тако, проширивши даље тачке божанског, покаже
пут и себи и другима, укрштајући се са настојањима других
песничких путева да надјача сопствени ехо и тако пронађе
одговоре на питања којима изостаје позната реч, пределе у
којима је ипак непознато оно што се сматра довољно позна-
10 Исто., 138.

33
тим, а још неутабана стаза много даља од реченичних мо-
гућности.

Ко штити Олимп, богове сазива?

Моћ људска - која се у песнику открива. 11

Како је поезија успостављање бића путем речи, горе на-

ведени песников исказ носи део суштинске мисли, која је
Хејдегерова најближа водиља до суштине - оно што траје ни-
када није створено од пролазног. Сама срж и биће јесу оно
што је немогуће представити рачуницом, те се морају сло-
бодно створити и, као такви, даривати.
Управо је песник онај који слободно пружа, градећи
међуљудски однос и снажан темељ, услед обликовања зе-
маљских и оноземаљских суштина у речи. Бити сложан бо-
жанско је и добро, одакле онда помама\ људска да само један и
једно да буде.12 Божанска језичка недоречивост ублажава се
растезањем језичких могућности, које успоставља песник,
онај који именује богове, претпоставља Хајдегер. Сложеност
божанских предела онолико је растегљиво недодирљива, ко-
лико језик и разговор јесу увек исто у својим различитости-
ма.
Наредни исказ сабраће значај поезије у историјску пер-
спективу, што је уједно и кључни реченични склоп за Хајде-
герово одредиште порекла и облика суштине.

Поезија је прајезик једног историјског народа

Све што је човек као небожански карактер на Земљи, није

довољно да одреди суштину његовог постојања изван сфере
човечјег, већ прекорачује реч и дотиче божанско. Приликом
успостављања паралеле човек-бог-песник, Хајдегер увиђа
да понестаје медијум који би њихову повезаност преточио
11 Гете, Ј.В, (1968): Фауст, Просвета, Београд, стр. 38.
12 Адорно, В. Теодор, (1985): Филозофско-социолошки есеји о књи-
жевности, Школска књига, Загреб, стр. 47.

34
у јасност, јасност која је језичка и извесни превод са мета-
физичког, при чему је песник веродостојни преводилац и
казивач. Човеково постојање како није ни разумско, ни ме-
тафизичко — оно је песничко, јер песнички становати значи
управо осећати непосредну близину суштине и егзистирати
на оном месту где пребивају богови.
Поезија, као основа историје, не може уједно бити естет-
ски допринос одушевљењу са културолошким границама, јер
је њена сврха, на крају и пресудно, од историјског значаја.
Наизглед, Хајдегер овим тумачењем излаже одређену врсту
парадокса, уколико се начини осврт на један од првобитних
Хелдерлинових исказа, када поезију одређује најневинијом
од свих занимања. Образложење ове констатације крије се у
уопштеном приказу суштине, како песника, тако и поезије,
којим је сумирана Хајдегерова одредница суштинска сушти-
на кроз призму песника који је већ давно пао у окриље луди-
ла, те управо због тога, ван свих ограничења човека, назире
божанске домете.13
Како је одвећ раније предочено о језику као области де-
ловања поезије, поимање поезије је условљено схватањем
суштине језика, као његовог оруђа. Међутим, поезија је от-
ворено успостављање бића, предмет помоћу кога човечанс-
тво разматра и расуђује, те је језик, заправо, у служби пое-
зије — она му омогућава да се испољи и разматрање поезије
кроз језик тиме обрнуто треба перципирати, где суштину
језика треба схватити на основу суштине поезије. Суштина
поетског изражавања као знаковног система, божјег бича,
или игре, историјски је предодређена, историјом је названа,
и у том смислу је њена суштина суштинска — поезија је око
нас, у нама и због нас.
Хајдегер закључује да је поезија прајезик једног исто-
ријског народа; његова елементарна подлога за постојање,
те је, као успостављач бића, најопаснија од свих занимања,

13 Хајдегер, М, (1982): Мишљење и певање, Нолит, Београд, стр.

139.

35
и, као привидни оксиморон, она је и најневинија, a оба тума-
чења чине суштину.

Човек станује песнички

Пети Хелдерлинов исказ можемо посматрати у оквиру

личних домета човека на Земљи, који станује песнички, тач-
није постоји, односно песничи, те пребива у близини богова
у стању ганућа.14

Пун заслуга, ипак песнички станује

Човек на овој земљи.15

Но, ако је песник утемељивач важне речи и његове речи

и дела значе историју, а уколико је објашњење излишно,
поставља се питање да ли je поетско стварање означитељ
стварности, или тек божанске ганутости, уобличене у потре-
би да се она осети у потпуности. Теодор Адорно, у свом есеју
Паратакса о Хелдерлиновом касном песништву представља
песника у својој земаљској сврхи која, чинивши дела уни-
жених домета, ствара суштинско: он уздиже пјесника, надес-
тетички, као утемељивача, а да не рефлектира конкретно
агенс форме.16
На крају, ако је песник све, уобличен у гласника богова
и људских домета, ако је део историје, или хајдеговски уок-
вирено - поезије, јер историја и поезија јесу једно, његово
постојање пребива у једном облику херметичности, чиме
је потрага за суштином суштине просторно ограничена, јер
Хелдерлинов песник потражује изван поезије, како би у себе
сабрала историју, језик, а понајвише суштину.

14 Исто., 140.
15 Исто.
16 Адорно, В. Теодор, (1985): Филозофско-социолошки есеји о књи-
жевности, Школска књига, Загреб, стр. 41.

36
 Закључак

Теза до које су Хајдегер и Хелдерлин, на одређени начин,

удружени дошли, носи са собом елементе који би се могли
приписати concordia discors-u, са свим привидним нелогич-
ностима, датим на разматрање о ономе што је истински суш-
тинско. Сложени задатак спајања тих искључивих парадокса,
Хајдегер је испунио разумевајући сваку појединост, истов-
ремено и као супротност, као и у свом обједињеном значењу
— као једну мисао са два облика. Чини се да је Хелдерлинова
и Хајдегерова непоклопивост у поимању суштинског и суш-
тини изнедрила увиђање, како разлика, тако и сличности у
погледу посматрања поезије, те се суштина суштине измеш-
та из једног одговора и пребива у својој различитости и сама
показује својим немогућностима да се докучи.
Хајдегер је на известан начин огледао сопствене мис-
ли у хелдерлиновском песничком огледалу, јер је поезија,
пре свега, оно што је постојано, а речи су њен продукт, те
песничка реч знаковно сеже ван оквира својих песничких
граница, исказује божанско. На тај начин је суштина оно-
га што је суштинско одређена као поменути расцеп између
познатог и непознатих сфера, речник неистраженог или пак
преводилац нејасних осета који постају реч, док је песник,
као говорник изванречја, у трајном опречном односу између
њих, те их успешно именије или пак покушава.

Литература:

Адорно, В. Теодор, (1985): Филозофско-социолошки есеји о

књижевности, Школска књига, Загреб.
Гете, Ј.В. (1968): Фауст, Просвета, Београд.
Хајдегер, М. (1982): Мишљење и певање, Нолит, Београд.

37
Петар Иванковић

ВЕБЕРОВА КОНЦЕПЦИЈА
ХАРИЗМАТСКЕ ВЛАСТИ

Веберово схватање моћи и власти

У Веберовој социологији, моћ и власт заузимају готово

најзначајније место. Вебер је дао немерив допринос соци-
ологији и развоју политичке теорије, преиспитујући и ства-
рајући нове и оригиналне идеје из обла сти социлогије влас-
ти и моћи. Потребно је најпре направити разлику између
ова два појма. Вебер прави јасну дистинкцију између моћи
и владања. „Моћ представља изгледе да се у оквиру једног
друштвеног односа спроведе сопствена воља упркос отпору,
без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи. Влашћу
треба називати изгледе да ће се одређена особа покорити на-
редби одређеног садржаја“.1 Моћ је у нашем случају нужни
услов за постизање власти, а власт један друштвени однос
који је утврђен нормативним поретком, с обзиром на то да
се лица покоравају одређеним заповестима властодржаца.
Власт би, стога, могли да схватимо као једну од институци-
оналних манифестација моћи. Ђурић, у делу Социологија
Макса Вебера, износи пет основних елемената на којима Ве-
бер гради своје схватање власти:
1. Власт постоји само у оквиру друштвене организације.
2. Власт је институционализовани облик господарења и
потчињености.

1 Вебер, М. (1976). Привреда и друштво, књ. 1-2. Београд: Просве-

та, стр. 37.

38
 3. Онде где постоји однос власти, расподела права и дуж-
ности је обострана.
4. За разлику од моћи, која се простире дифузно, власт
се креће у одређеним границама. Она никада не значи ус-
постављање потпуне контроле над онима који су дужни да
је слушају.
5. Власт намеће, одржава и штити друштвена организа-
ција.2

За успостављање власти важна је њена легитимност, тј.

она инстанца на коју се власт позива и ослања. Карактерис-
тика готово сваке власти је да себе оправда, да прибави са-
гласност и убеди оне над којима се она врши да прихвате
дати однос и констелацију моћи као неминовност и нор-
малност. „Важни стубови легитимности сваког, а поготову
политичког поретка су конвенције и право. Конвенције или
обичаји гарантују да ће свако одступање од уобичајеног по-
нашања наићи на неодобравање или бојкот у одређеном кру-
гу људи. Право пак гарантује изгледе на физичку или пси-
хичку принуду да би се казнила повреда поретка и изнудило
његово одржавање”.3 Вера у исправност и нормалност порет-
ка углавном се не доводи у питање, осим у доба тектонских
политичких и друштвених потреса, из којих се опет тежи
успостављању новог облика власти, често на другачијим
вредносним или политичким основама, тј. другој врсти ле-
гитимности. Вебер је нарочито обраћао пажњу управо на
легитимност коју са собом власт доноси, на коју се ослања
и себе оправдава. „Једно од кључних питања Веберове тео-
рије моћи је питање начина и облика друштвене легитима-
ције власти. Веберова социологија власти је најпознатија по

2 Đurić, M. (1964). Sociologija Maksa Vebera. Zagreb: Matica

Hrvatska, str. 148-149.
3 Pavlović, V. (2009). Veberova koncepcija moći. Godišnjak FPN,
god. III, br. 3: str. 16.

39
анализи три типа легитимности власти”.4 Власт може бити:
легална (рационална), традиционална и харизматска.

„У случају легалне власти постоји покоравање легално

успостављеном материјалном безличном поретку и особи,
коју он одређује за претпостављену по сили формалне ле-
галности његових наредби и у границама њиховог важења.
У случају традиционалне власти постоји покоравање госпо-
даревој личности, позваној да то буде на основу традиције
и везаној за сферу традиције, по сили пијетета у границама
уобичајеног. У случају харизматске власти постоји покора-
вање харизматски квалификованом вођи као таквом, на ос-
нову личне вере у његово откривење, јунаштво или његове
узорне особине у границама вере у ту његову харизму“.5 Бит-
но је овде нагласити да су у питању три чиста типа легитим-
не власти, што наводи на чињеницу да је Веберова подела
апстрактно-аналитичка конструкција, која спада у ред иде-
алнотипских модела. Тешко ћемо уочити савршено чисте
облике било које од три врсте власти, јер је у компликованој
друштвеној реалности преплитање и мешање једног облика
са другим сасвим очекивана појава. Пре разматрања хариз-
матског типа легитимне власти, треба укратко објаснити
прва два облика власти у овој трострукој подели.

Рационална и традиционална власт

Рационална или легитимна власт појављује се као најм-

лађа форма власти, а њен пуни развој видљив је тек након
Француске револуције, када на историјску сцену ступа мо-
дерна држава са својим разгранатим бирократским апара-
том. Деперсонализовање власти, смањење утицаја цркве у
јавном животу и све снажнији талас ширења просветитељс-
ких идеја путем буржоаских револуција део су процеса који
4 Исто.
5 Вебер, М. (1976). Привреда и друштво, књ. 1-2. Београд: Просве-
та, стр. 170.

40
је Вебер објаснио као „рашчаравања света“, где између ос-
талог, основа легитимитета власти постаје народ, изражен у
форми народног суверенитета, а не позивање на традицију,
религију или божански посредовану власт. За Вебера, леги-
тимна власт која има рационални карактер је и најпожељ-
нија. „Рационалан карактер: може се заснивати на вери у ле-
гитимност законски заснованих поредака и права особа које
су на основу њих позване да врше власт (легална власт)“.6
Рационалну власт карактерише модерна бирократизована
држава која почива, између осталог, на подели власти на из-
вршну, законодавну и судску. Затим, постојање рационалног
бирократског управног апарата, у коме су знање стручност
и наименовање на положај главне карактеристике. Потом,
покоравање грађана једино уређеном безличном закону,
као и међузависност и контрола разних државних и управ-
них органа, итд. Постојање и развој модерне државе готово
је немогуће замислити без упоредног развоја бирократије и
масовног организованог чиновништва.

Традиционална власт, друга у Веберовој подели, исто-

ријски представља претходницу рационалне власти и у мно-
гим аспектима се разликује од ње. Вебер је јасно дефинише:
„Власт треба називати традиционалном када се њена леги-
тимност ослања на светост прастарих („одувек постојећих“)
поредака и моћи, и када се у њу верује на основу те светости
(...) Односи управног апарата према господару нису одређе-
ни објективном службеном дужношћу већ личном оданошћу
слуге (...) Нема покоравања законским одредбама већ особи
која је на основу традиције позвана да влада или коју је тра-
диционални господар одредио за то“.7

Традиционални облик власти карактерише одсудство

јасне поделе власти, док закони, ако постоје, не гарантују за-
штиту имовине или личне слободе. Сва власт се налази у ру-
6 Исто., 169.
7 Исто., 178

41
кама владара и њему блиских сарадника. А владар, понекад
пресуђује у споровима, водећи се једино личним осећајем
наклоности или одвратности према субјектима, јер формал-
но право какво познаје модерна држава не постоји. „Госпо-
дар, или већи број господара одређени су у складу са тради-
ционалним правилима: други им се покоравају због њиховог
сопственог достојанства које уживају на основу традиције“.8
Као што је речено, у овом случају највиши закон представља
традиција, која између осталог, омогућава дуготрајност јед-
ног поретка и норми на којима је он заснован. Поданици су
уверени у светост традиције и немогућност другачије врс-
те владавине. Традиционална власт по Веберовом уверењу
може имати два облика, и то с обзиром на положај управног
апарата. Први и старији облик је патријархална структура
управе, а други сталешка (феудална) структура.

У оквиру патријархалне државе издваја се патримонија-

лизам као облик владања у коме власт почива на имовинским
и власничким односима у којима је владар власник све имо-
вине и људи у држави и њоме располаже по сопственом на-
хођењу. У патримонијалној држави важи „непоколебљивост
свете традиције уз област прерогатива и фаворизовања”.9
„Код патријархалне власти, лично подчињавање господару
гарантује као легитимна она правила која је господар уста-
новио, а сама чињеница његове суверене власти и њене гра-
нице потичу из ’норми’, али не из правно заснованих него из
норми које је традиција учинила светима. Међутим, у свес-
ти потчињених јавља се, пре свих других, чињеница да је тај
конкретни господар управо њихов ’господар’, и уколико тра-
диција или конкурентске силе не ограничавају његову власт,
он је и врши неограничено, по својој вољи, и, пре свега, без
икаквих правила“.10 Примери патријархалне државне уп-
8 Исто.
9 Turner, B. S. (1974). Islam, Capitalism and the Weber Theses. The
British Journal of Sociology, Vol. 25, No.2.
10 Вебер, М. (1976). Привреда и друштво, књ. 1-2. Београд: Про-

42
раве које Вебер наводи су углавном државе Старог Истока:
Египат, Персија, исламски халифати, итд. Ипак, најчистији
тип је султанска власт. Вебер се враћао на султански облик
владавине као идеално типском представнику традиционал-
не патримонијалне власти.

Касније, након пропасти Рима и са развитком феудал-

них односа у Европи, долази до појаве нових друштвених
структура – сталешких класа. Трансформација и постепени
прелазак у нову друштвену и економску формацију доно-
си и знатно другачије односе владања и природе управног
апарата. Чиновници се у феудалној сталешкој структури
налазе у другачијем положају у односу на владара, али и у
односу на управу. Иако Вебер истиче да су чак и у сталешкој
држави видљиви значајни остаци патримонијализма и да у
реалности нема чистих облика, ипак је могуће издвојити ка-
рактеристике идеалнотипске сталешке структуре. На овом
месту, Ђурић синтетизује те карактеристике, ослањајући се
на Вебера: „Овде чиновници нису личне слуге господара, већ
независни људи који уживају друштвени углед захваљујући
друштвеном положају. (...) Њихова управа је аутокефална и
аутономна, мада такодје ограничена, а материјална средс-
тва управе су у њиховој режији, а не у режији господара. То
је сталешка власт. (...) Суверена власт је подељена између
господара и апроприсаног, и повлашћеног управног апара-
та, и ова сталешка подела власти је у високом степену сте-
реотипна за облик управе“.11 С обзиром на то да су прва два
облика власти само укратко презентована, остаје да се де-
таљније позабавимо харизмом, као трећим типом легитим-
не владавине.

света, стр. 97.

11 Đurić, M. (1964). Sociologija Maksa Vebera. Zagreb: Matica
Hrvatska, str. 324.

43
 Харизматска власт

Харизматска власт има другачију логику функционисања

и легитимације у односу на претходно поменуте типове влас-
ти. У њеној основи је изабрана и/или света личност која око
себе окупља следбенике водећи се учењима и идејама често
револуционарног карактера. Писани закони, или традиција
немају готово никакву улогу у вршењу овог типа власти. На-
против, харизма стоји у потпуној супротности традицији и
формалном законодавству. Према Веберовој дефиницији
„харизмом треба називати особину неке личности на осно-
ву које она важи за изузетну и захваљујући којој се сматра
да је та личност обдарена натприродним или надљудским,
или бар специфично изузетним, не сваком доступним моћи-
ма или особинама; за њих се верује да су богомдане или да
су узорне, и стога се таква личност третира као ’вођа’. Та
особина је првобитно сматрана за магијски условљену, било
кад је реч о пророцима, било особама за које је важило да
су мудраци у питањима лечења или права, а и кад је реч о
вођама у лову и о јунацима у рату.12 Харизма је, заправо ма-
гијски појам, који треба да објасни посебне карактеристике
личности у божанској милости који око себе окупљају след-
бенике са посебном мисијом, често месијанског карактера.
“[Вебер] показује шта је истински харизма првобитно зна-
чила, наиме, лидерство на основу трансцендентног позива
божанског бицìа, у које се веровало и од стране особа које су
позване и од стране оних којима је лидер морао да се бави
обављајући свој позив“.13

Ако бисмо уопште могли да говоримо о некаквој управи

харизматског типа, оно што је одмах јасно јесте да она не
12 Вебер, М. (1976). Привреда и друштво, књ. 1-2. Београд: Про-
света, стр. 189.
13 Friedrich, C. J. (1961). Political Leadership and the Problem of
the Charismatic Power. The Journal of Politics, Vol. 23, No. 1: 14.

44
почива на рационалности бирократије или сталешким при-
вилегијама, нити пак на личном фаворизовању појединаца
од стране патримонијалног владара. Управо супротно, ха-
ризматска власт има тенденцију да раскине са свим затече-
ним облицима владавине и управа. „Каризматска творевина
власти почива на ауторитету конкретних особа који није за-
снован ни на рационалним правилима нити на традиције“.14
Довољно је да одређена личност има благослов или некакво
опуномоћење од харизматског вође да би вршила управу.
Вебер сасвим јасно истиче главне карактеристике харизмат-
ског управног апарата: изостанак смењивања и напредовања
у служби, већ само позивање на надахнуће вође; изостанак
хијерархијске структуре у управи; сви су подређени директ-
но вођи; немогућност прибављања привилегија или статуса;
одсуство редовних плата, редовних судова, писаних закона;
постоји само божји суд, и харизматски вођ као божји пред-
ставник. Харизматска личност и каква-таква управа, руше
све затечене моделе владавине и иступају као револуцио-
нарна сила која снагом идеја или ратом, а некада и једним и
другим, има потенцијал да на дужи рок успостави нову фор-
му легитимне власти. Она то у свом развијеном, чистом и
успешном облику, готово без изузетка и чини.

Ипак, за успешно ширење харизматске власти потребан

је историјски погодан тренутак у коме ће харизматска по-
рука бити прихваћена од стране маса. За успех харизматске
личности нужно је постојање повољног друштвеног контек-
ста. Харизматске идеје треба да наиђу на одобравање, иначе
су мале шансе да ће успети да буду прихваћене и проши-
рене. Ако нема повољне ситуације за ширење и прихватање
таквих идеја, они који тврде да поседују харизматске квали-
тете остаће без следбеника или ће њихов број бити мали и
безначајан, а личност маргинализована и одбачена. „Порука
је релевантна и смислена у друштвеном контексту у коме
14 Katunarić, V. (1999). Maks Veber vlast i politika. Zagreb: Naklada
Jasenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo, str. 64.

45
извире ауторитет, само када је пренесен од харизматске
личности ка друштвеним групама. Тако, док се харизматс-
ке личности генеришу (или самогенеришу, у веберијанском
смислу), њихова ‘харизма’ често може проћи непризната
или се чак може сматрати чудном, девијантном или можда
ненормалном”.15

Зато није довољно да личност само поседује потребне

харизматске квалитете, она мора ући у друштвену интерак-
цију са потенцијалним следбеницима, а затим их убедити у
своју изузетност, и приволети за свој циљ: „Они морају да
се осећају обавезнима да се покоре као неку врсту етичке
дужности или кајања; послушност им се чини као исправ-
на ствар“.16 Личност која претендује на епитет харизматског
вође мора с времена на време да докаже да је одиста у милос-
ти божјој како би одржала веру следбеника, што се чини нај-
чешће материјалним доказима, нпр. чудима, каквим свети
текстови и књиге, као што су нпр. јеванђеља обилују. Према
Веберу, однос на релацији вођа–следбеник поприма каткад
форму економске рачунице у којој се следбеници покора-
вају вођи, а вођа им заузврат пружа дарове и милост које
божанским посредовањем поседује. Све док вођа потврђује
свој ауторитет, следбеници ће га пратити. Такер на следећи
начин описује следбенике, позивајући се на Вебера: „Ха-
ризматски следбеници су небирократска група. Веберовим
речима, ученици или следбеници теже да живе примарно у
комунистичком односу са својим вођом, на основу средста-
ва који су обезбеђени даром“.17

15 Friedland, W. H. (1964). For a Sociological Concept of Charisma.

Social Forces, Vol. 43, No. 1: 21.
16 Derman, J. (2012). Max Weber in Politics and Social Though, From
Charisma to Canonization. New York: Cambridge University Press,
str. 180.
17 Tucker, R. C. (1968). The Theory of Charismatic Leadership.
Daedalus, Vol. 97, No. 3: 68.

46
 „Често се дешава да уколико вођство харизматске лич-
ности не доноси користи потчињенима, долази до опадања
харизматског ауторитета, да би на крају то својство почело
да ишчезава. У том смислу је важан Веберов закључак да је
по својој суштини харизматски ауторитет специфично ла-
билан”.18 Харизматски ауторитет јесте лабилан и кратког
века, и ако вођа не успе да пружи материјалне доказе својих
посебних моћи, следбеници ће га напустити, и харизматски
покрет ће ишчезнути. Међутим, ако је харизматска порука
довољно јака да је прихвати велики број људи, и ако вођа
у дужем временском периоду пружа материјалне доказе за
своје надљудске способности, доказе да је заиста у милости
божјој, велике су шансе да ће харизматски покрет наставити
да постоји, али ће изгубити првобитна својста мале ексклу-
зивистичке групације, неретко месијанског карактера.

У случају да број оних који прихватају ауторитет вође

расте, постаје све теже одржавати власт по устаљеном при-
нципу. Зато је уочљив релативно брз процес преласка са
чисто харизматских позиција, на другачије, нехаризматске
облике власти, у којима власт постепено губи изворни, и на
дужи рок неодрживи харизматски концепт (због смрти вође,
или због наглог ширења и масовног прихватања нове власти).
„Од строго личног даровања милости харизма при том пос-
таје квалитет који је или 1. преносив, или се 2. лично може
стећи, или је везан 3. не за неку личност као такву , него за
носиоца неке службе, или институционалну творевину без
обзира на личност“.19 У таквим случајевима харизматске
идеје и морална учења вође постају основа легитимитета, а
власт све више преузима неку другу форму. Постаје тради-
ционална, на пример, али се и даље позива на харизматс-
ку личност као идеолошки камен темељац власти или као
18 Pavlović, V. (2009). Veberova koncepcija moći. Godišnjak FPN,
god. III, br. 3: 20.
19 Veber, M. (2014). Vlast. Novi Sad: Mediterran Publishing, str.
244.

47
почетну тачку историје и рачунања времена. Харизматски
ауторитет, као основа харизматске власти, не може траја-
ти кроз дужи временски период. Након одређеног времена,
харизматски покрет има пред собом најмање два различита
пута: или ће се распасти након смрти вође, не успевши да
се прошири, што је готово извесно за велики број харизмат-
ских покрета, или ће наставити да постоји и поћи путем та-
козване рутинизације, тј. посвакодневљавања харизме. „Али
форма у којој типично наставља да живи [харизма] је култ
преминулог вође, нешто чему Вебер посвећује мало пажње у
теорији рутинизације. Тако, харизма оснивача верског пок-
рета преживљава, у оној мери у којој [покрет] преживљава
уопште, пре свега у култу оснивача, у одржавању сећања на
њега од стране потоњих генерација следбеника“.20

Рутинизација је процес у коме се, након смрти харизмат-

ског вође, проналазе начини претварања харизме личности у
харизму институције или звања и титула. Када харизма пос-
тане квалитет који се може стећи или који се може преноси-
ти са једне особе на другу, она губи своје првобитне епите-
те ексклузивности, непоновљивости и сакралне (божанске)
димензије која ју је красила. Рутинизована харизма може,
на пример, добити облик наследног права, као што је случај
са европским средњовековним или јапанским династијама.
Оног тренутка када се одреди наследник, харизматски ау-
торитет улази у процес рутинизовања и почиње да служи
као основа идеолошког легитимисања власти и поретка који
губи харизматске карактеристике и у све већој мери попри-
ма неки други тип власти.

„У свом чистом облику харизматска власт је специфич-

но несвакодневног карактера и представља друштвени однос
строго лично везан за важење харизматских личних особина
и њихову потврду. Међутим, ако тај однос не остане чисто
20 Tucker, R. C. (1968). The Theory of Charismatic Leadership.
Daedalus, Vol. 97, No. 3: 753-754.

48
пролазна појава, већ добије карактер трајног односа – пос-
тане „заједница“ истоверника или ратника или ученика, или
страначка организована група, или политичка, или хијерок-
ратска организована група, – онда харизматска власт, - која
је постојала такорећи само in statu nascendi у чистом типу,
- неизбежно мења свој карактер: она постаје традиционали-
зована или рационализована (легализована) или и једно и
друго“.21

Вебер даље говори о постојању две јаке силе које су за-

интересоване за опстанак стабилизоване постхаризматске
заједнице. Једно је идеална жеља за опстанком и ревивали-
зацијом првобитне заједнице од стране следбеника, а друго,
још важније, материјални интерес управног апарата да за-
једница настави да постоји како би се очували обезбеђени
економски и управни положаји. Првобитну мисију ширења
идеја харизматског вође замењују лични интерси и интере-
си управног апарата за очувањем status quo. Главни проблем
који извире је изналажење начина именовања наследника,
који би могао да задржи харизматске квалитете оснивача за-
једнице. Идеја о могућности преноса харизме са једне лич-
ности на другу, која може попримити разне облике, јесте по-
четак посвакодневљавања или рутинизације. У том смислу и
појам grace, тј. божје милости, из корена се мења: „У случају
наследне харизме (...) појам ’божје милости’ потпуно мења
свој смисао и сада значи владавину засновану на личном
праву, независну од тога да ли га признају подвлашћени.
Могућно је потпуно одсуство личне харизме“.22

Легитимност поретка одржава уверење о стеченим (пре-

несеним) особинама владара и ефикасности ритуалних чи-
нова. Свакако, реч је о ритуалним чиновима преноса хариз-
ме, што постаје задужење професионалних организација
21 Вебер, М. (1976). Привреда и друштво, књ. 1-2. Београд: Про-
света, стр. 195.
22 Исто., 197.

49
– најчешће клера. Отуда извире и концепт владања по ми-
лости божјој и ритуали као што је миропомазање, чији је циљ
одржати харизму актуелном, бар у наследном облику, зарад
егзистенцијалног очувања заједнице, привилегија и економ-
ских и управних положаја. Вебер нарочиту пажњу у претва-
рању харизме у свакодневну појаву види у економским, тј.
привредним захтевима заједнице. Харизматска заједница
има антиекономски карактер. Она није оријентисана ка сти-
цању материјалних добара. „Измена њеног антиекономског
карактера, њено прилагођавање фискалним (финансијским)
формама подмирења потреба а тиме и економским услови-
ма који омогућавају убирање пореза и дажбина“ 23 постаје
нужност у процесу рутинизације харизме. У неизбежном
сукобу између наследне харизме, чији су заговорници чла-
нови управног апарата, и заговорника личне харизме, гото-
во је извесно да је ће концепт наследне или харизме службе
преовладати као рационалнији одговор привредним и струк-
туралним условима у којима се постхаризматска заједница
налази.

„У свим првобитним харизматским организацијама про-

рочким као и ратничким, господарево одређивање сопстве-
ног наследника или заменика јесте адекватан облик очувања
континуитета владавине. Међутим, само по себи се разуме
да то значи корак од слободне владавине, која се заснива на
личној власти харизме, у правцу легитимности која почива
на ауторитету извора“.24 Оно по чему се харизматски вођа
посебно разликује и издваја од других вођа је то што он своју
легитимност извлачи најчешће из магије, тј. своју власт ра-
ционализује теоријама о божанском позиву, вољи господњој.
У постхаризматској заједници, свештеници или магови, тј.
особе и организације које су претходно монополисале ду-
ховне позиције моћи у оквиру заједнице, легитимишу свој
23 Исто., 200.
24 Veber, M. (2014). Vlast. Novi Sad: Mediterran Publishing, стр.
231.

50
положај и читав систем изграђених привилегија, управо на
основу некадашњег ауторитета оснивача заједнице.

„Овај тип власти има нарочити значај и зато што је у ње-

говом случају очигледно да вера у легитимност не настаје
спонтано, већ путем харизматског ’мисионарства’ од горе.
Вери у легитимитет одговарају, дакле, технике којима се код
оних којима се влада буди вера и Вебер се не устручава да у
овом контексту употреби језик теолошке теорије“.25

Закључак

Харизматска власт у свом чистом облику потпада под

веберовску концепцију идеалног типа. Пример чисте хариз-
матске власти онако како ју је Вебер дефинисао, са нужним
карактеристикама које је прате, тешко можемо наћи чак и
ако посматрамо њен историјски развој од најранијих обли-
ка. Пре су у питању мешавине харизматско-традиционалне,
или у модерно доба рационално-бирократске власти, са сна-
жним, а некада и преовлађујућим фактором харизме. Но,
најближа манифестација харизматске власти у свом готово
чистом облику, видљива је, на пример, међу неким малим
верским заједницама месијанског и миленаристичког ка-
рактера у оквиру америчког протестантизма.26 Осим њих,
одређену блискост у веберовски схваћеном харизматском
вођењу групе, односно друштвене заједнице, и важности
централне личности у вршењу власти, најкарактеристичнија
је код суфијских редова у оквиру ислама.

25 Folker, H. (2011). Uvod u Maksa Vebera. Beograd: Biblioteka XX

vek, стр. 79-80.
26 Vidi Newport, K.G.C. (2006). The Branch Davidians at Waco: The
history and beliefs of an apocalyptic sect. Oxford: Oxford University
Press i Newport, K.C.G. (2006). Expecting the End: Millennialism in
Social and Historical Context. Waco: Baylor University Press.

51
 Ипак, ваља нагласити да харизматска својства нису ог-
раничена само на религијске вође. Напротив, она су честа
и међу политичким лидерима савремених политичких сис-
тема. Неретко, јаку харизматску личност, са израженим ха-
ризматским ауторитетом можемо наћи и у типичним парла-
ментарно-демократским системима западне Европе и САД.
Поменимо само неке: Винстон Черчил, и харизма његове
личности током Другог светског рата или држање Џона Ф.
Кенедија по питању кубанске кризе.

Харизма није ограничена политичким системом, до-

минантним друштвеним вредностима, па ни историјском
епохом. Она се може посматрати као једна трансисторијска
појава. Иако наизглед стоји супротстављена рационалној,
подељеној, бирократизованој власти, ипак је у различитим
формама присутна у савременом политичком и верском
животу. Својом појавом може представљати и опасност по
стабилност савремених поредака. Харизма је присутна, а
посебно наглашена у ситуацијама економске кризе и неси-
гурности, потенцијалног сукоба и изостанка јасног политич-
ког курса, слабљења централне власти и стања друштвене
аномије.

52
 Литература

Derman, J. (2012). Max Weber in Politics and Social Though,

From Charisma to Canonization. New York: Cambridge
University Press.
Đurić, M. (1964). Sociologija Maksa Vebera. Zagreb: Matica
Hrvatska.
Folker, H. (2011). Uvod u Maksa Vebera. Beograd: Biblioteka
XX vek.
Friedland, W. H. (1964). For a Sociological Concept of Charisma.
Social Forces, Vol. 43, No. 1: 18-26.
Friedrich, C. J. (1961). Political Leadership and the Problem of
the Charismatic Power. The Journal of Politics, Vol. 23, No.
1: 3-24.
Katunarić, V. (1999). Maks Veber vlast i politika. Zagreb: Naklada
Jasenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.
Newport, K.C.G. (2006). Expecting the End: Millennialism in
Social and Historical Context. Waco: Baylor University
Press.
Newport, K.G.C. (2006). The Branch Davidians at Waco: The
history and beliefs of an apocalyptic sect. Oxford: Oxford
University Press
Pavlović, V. (2009). Veberova koncepcija moći. Godišnjak FPN,
god. III, br. 3: 9-26.
Tucker, R. C. (1968). The Theory of Charismatic Leadership.
Daedalus, Vol. 97, No. 3: 731-756.
Turner, B. S. (1974). Islam, Capitalism and the Weber Theses.
The British Journal of Sociology, Vol. 25, No.2: 230-243.
Вебер, М. (1976). Привреда и друштво, књ. 1-2. Београд: Про-
света.
Veber, M. (2014). Vlast. Novi Sad: Mediterran Publishing.

53
Проф. др Жарко Требјешанин

ЈУНГОВ ДОПРИНОС
ПСИХОЛОГИЈИ РЕЛИГИЈЕ1

Увод

Сигмунд Фројд је сматрао религију ретроградном појавом,

једном врстом “колективне опсесивне неурозе” и “илузијом”
која ће у догледној будућности нестати (Фројд, 1907/2011,
1927/2002). Према Карлу Густаву Јунгу, међутим, религија
није неуроза, нити је изданак индивидуалнопсихичких
структура, као што то мисли Фројд. Она не само да није
патолошка појава, него је здрава, нормална појава, па
и много више од тога, она је услов душевног здравља и
смисленог људског живота. Човек је у својој суштини хомо
религиосус, његова душа је природно религиозна. “Јунг је
поставио религиозност као средишњи, свеприсутни проблем
и вриједност људскога живота, тврдећи да је религиозност
неоспорно један од најранијих и најопћенитијих изражаја
људске душе” (Ћорић, 2003: 82). Своје схватање религије, по
много чему суштински различито од Фројдовог, Јунг је изнео
у бројним књигама, студијама и списима (Јунг, 1944/1996,
1952/1984, 1933/1984 итд.), а најсистематичније у књизи
Психологија и религија (Јунг, 1938).

1 Текст је резултат истраживачког рада на пројекту „Народна кул-

тура Срба између Истока и Запада“ (№ 177022), који финансира
Министарство просвете и науке Републике Србије.

54
 Аналитички приступ религији

Јунга у његовом аналитичком проучавању религиоз-

них појава не занимају индивидуалнопсихолошке струк-
туре и снаге, већ превасходно колективнопсихолошке,
чији су изданак религијска веровања, симболи и ритуали.
Овај мислилац и психолог залаже се за феноменолошки и
дубински приступ религијским појавама, односно њега
занима истраживање искључиво психолошке егзистенције
религијских идеја, догми и концепата (занимају га само
појаве, доживљаји и психичке чињенице), а одбија да се
бави њиховим онтолошким или теолошким утемељењем.
Психолога када проучава религиозне архетипове занима
искључиво оно што је њему као научнику доступно, а то је
утиснуто као симбол непознатог и непојмљивог садржаја,
а не сам печат који то утискује, што је главни предмет
интересовања теолога (Јунг, Психологија и алхемија, стр. 26).
Нека религијска идеја (нпр. васкрсење, безгрешно зачеће,
бесмртности душе итд.) је психолошки “истинита”, “реална”
уколико егзистира, уколико постоји код већине људи.
Јунга као научника, психолога занима психолошки аспект
религије, којег обрађује “са чисто емпиријског становишта“.
А то значи, каже он, „да се ограничавам на посматрање
феномена и да се уздржавам од сваког метафизичког или
филозофског начина посматрања” (Психологија и религија,
1938/1884, стр. 84).

Шта је религија

Религија је особен - свестана или несвестан, вољан или

невољан - однос према највишој и најјачој вредности (пози-
тивној или негативној), каже Јунг у књизи Психологија и рели-
гија. Према њему, суштина религије је у снажном доживљају
нуминозног, онога што је божанско, натприродно и надљудско,
тј. опажању надмоћних трансперсоналних, оностраних сила
које владају човеком и управљају његовом судбином мимо и

55
против његове воље. А то значи доживљај неког надмоћног,
силовитог и непојмљивог дејства које не проистиче из акта
властите воље, већ, напротив, оно „обузима људски субјект
и овладава њиме, који је увек пре његова жртва него његов
творац“ (Психологија и религија, стр. 85).
По Јунгу, религија је “посебан став људског духа, који би,
у сагласности са изворном употребом појма ‘religio’, могли
формулисати као брижљиво узимање у обзир и посматрење
извесних динамичких фактора, који се схватају као ‘силе’:
духови, демони, богови, закони, идеје, идеали... које је у
свету доживео као довољно моћне, опасне или добронамерне
да би им посветио одговарајућу пажњу, или пак као довољно
велике, лепе и смисаоне да би им се побожно молио или
их волео” (Психологија и религија, стр. 86-87). Или, краће,
религија је брижљиво и савесно посматрање нуминозног.
А нуминозно је “или особина једног видљивог објекта или
деловање неког невидљивог присуства које условљава посебну
промену свести”, односно нуминозни значи “божански,
божанствени: ознака несхватљиве силе која уједно изазива
поверење и страх” (Клајић, 1074; Отто, 1917/1983). У том
смислу, по Јунгу, религија, дакле означава посебан став
свести измењене доживљајем нуминозног.
Током читавог свог историјског развоја човек је увек
био под снажним утицајем различитих моћних религијских
идеја и прдстава које су само мењале свој облик (анимизам,
политеизам, монотеизам) али је увек био и данас је остао
homo religiosus . За појединца, који тобож, није религиозан,
“мора се без даљег посумњати да је заменио познати облик
веровања који се мође очекивати, неком њему и другима
непознатом варијантом веровања. Уместо теизма, он јавно
исповеда атеизам, на место Диониса, претпоставља модер-
нијег Митру, и уместо на небу он рај тражи на Земљи”. (Јунг,
1954/2003: 73)
Моћни утицај надличног несвесног и његових симбола
на свест и понашање појединца је, сматра Јунг, по својој
природи религиозна појава par excellance . Религијски обре-

56
ди, догме, идеје, представе и симболи израз су колективног
несвесног, његове мудрости, архетипа Бога (Сунце, мандала,
уроборос) и “религиозне функције душе”. У древним мито-
вима, веровањима, ритуалима, култовима, визијама, слика-
ма и великим сновима долази до изражаја универзални ре-
лигиозни архетип, који је неизбрисиво утиснут у човекову
психу и који производи најразличитија веровања у разним
епохама и културама. Овај психолог сматра да је најважнији
задатак свеколиког васпитања одраслих људи освешћење ар-
хетипа Божје слике. Религиозне идеје (о светом, Богу, Злу, гре-
ху, бесмртности, души итд) јесу колективне идеје које су “од
највеће сугестивне и емоционалне снаге”, сматра Јунг.

Порекло религије и појам Бога

У Јунговом учењу Бог је доминантни, најснажнији пси-

холошки фактор. Бог је “највиша или најјача вредност”
у људској души, било свесна или несвесна, позитивна или
негативна. Он делује као “несазнатљива величина у дубини
душе”, односно као субјективна “психолошка чињеница која
поседује највећу моћ у човеку” (Јунг, 1938/1984: 180). Бо-
гови су, сматра Јунг “персонификације психичких сила”, и
то превасходно несвесних сила. (Јунг, 1936/2006: 184). Кон-
цепт Бога у психологији односи се на аутономију, изванред-
ну енергетску набијеност и супериоран утицај неких идеја на
психу и владање људи. Архетип Бога не губи своју енергију и
свој утицај на мишљење и понашање ни онда када појединац
ништа не зна о њему, када га његова свест игнорише.
Божанске силе, архетипска слика и идеја Бога, преби-
вају у човеку, тачније у самој сржи његовог бића, у његовом
Сопству. По Јунгу је “Бог архетип”, а то значи “тип у души”,
то јест оно что је “утиснуто”, “ударено” (Јунг, 1944/1984:
22). Архетип “претпоставља оно што утискује”, печат, али
психологија се не бави метафизичким ентитетима. Јунг
упозорава: “Појам Бога је, наиме напросто неопходна пси-
холошка функција, ирационалне природе, која уопште нема

57
ничег заједничког са питањем постојања Бога (...) Јер на ово
питање човеков интелект не може никада одговорити, још
мање може дати неки божји доказ. Осим тога овако нешто је
сувишно; идеја надмоћног, божанског бића присутна је сву-
да, ако не свесно онда несвесно пошто је архетип. У нашој
души нешто је од супериорније власти - ако то свесно није
Бог, онда је то бар ‘трбух’, како каже св. Павле. Стога смат-
рам паметнијим свесно признати идеју Бога, пошто ће иначе
једноставно нешто друго постати Богом, по правилу нешто
врло недовољно и глупо, нешто што само може измислити
‘просвећена’ свест “ (Јунг, 1943/1984: 77).
Бог, тачније Imago Dei је, дакле, у самој унутрашњости
човека, појединца, а до њега се долази дугим и тегобним пу-
тем - процесом индивидуације.
Према томе, ваља још једном нагласити, како би се из-
бегле уобичајене заблуде, Јунг као емпиријски психолог не
бави се самим Богом нити метафизичким питањем његовог
постојања, него једино представом, сликом Бога у несвес-
ном и њеним манифестацијама (Требјешанин, 2012: 125).
“Била би велика заблуда ако би неко моја запажања хтео да
схвати као неку врсту доказа за постојање Бога. Она доказују
само постојање једне архетипске слике божанства и то је,
по мом мишљењу све што психолошки можемо да кажемо
о Богу. Али пошто се ради о архетипу од великог значаја и
јаког утицаја, то његово релативно често јављање, чини се,
представља значајну чињеницу за сваку theologia naturalis.
С обзиром на то да доживљај овог архетипа има својство
нуминозности, и то често у великој мери, то њему припада
ранг једног религиозног искуства” (Јунг, 1938/1984: 148).

Душа и њен однос са Богом

Древни и вековима уважавани појам душе одбачен је у

модерној академској психологији као метафизички, мис-
тични, религиозни, ненаучни, бесмислен и неупотребљив
појам. Јунг је психолог који је психологији вратио душу.

58
Он сматра да је душа аутономан комплекс функција пси-
хе, који превасходно карактерише моћ имагинације, ства-
рање емоцијама набијених слика и симбола. Душа је нешто
реално постојеће, мада невидљиво, неухватљиво, она има
своје опипљиво дејство и велики значај за човеков живот. По
мишљењу Јунга, људска душа је “најотменији објект науке” и
уједно најзагонетнији (Јунг, 1943/1984; 305). У митологији,
религији, фолклору, душа је као неухватљива, бестелесна, не
случајно, најчешће симболизована представама птице, пла-
мена, ваздуха, лептира, змије (Требјешанин,2011).
Душа је онај тајанствени простор у коме је могућно срес-
ти и искусити Бога. А када је Бог у души, то је онда блажено
стање. “Како год замишљали однос Бога и душе, једно је си-
гурно душа не може бити никакво само, већ има достојанс-
тво бића коме је подарена способност одношења према бо-
жанству. (...) Као што је око у складу са сунцем, тако је и
душа у складу са Богом” (Јунг,1938/1984; 19). У души се на-
лази и оно најбоље, најузвишеније, најплеменитије, божан-
ско, али и оно најниже, најгоре, демонско, сатанско, зло у
човеку. Религиозна представа душе је слика Божја, Imago Dei
и Царство Божје, сматра Јунг.
Душа је, сматра Јунг, природно окренута ка колектив-
ном несвесном и архетиповима, “боговима у нама”. Јунг је,
сматрају многи, својим учењем о архетиповима душу обо-
готворио. По њему, као и по Тертулијану, душа је по својој
природи религиозна (“anima naturaliter christiana”).

Религиозно искуство и религиозност

Искуство натприродног, божанског је нешто што је љу-

дима прирођено, а не нешто стечено, унето васпитањем.
Религиозно осећање човек може имати сасвим спонтано,
када се непосредно јаве представе божанског или демонс-
ког. Ове представе навиру природно из дубине колективног
несвесног и могу бити због своје силовитости опасне по ра-
зум и свест. Да су ове представе збиља настале из унутра-

59
шњих извора, најбоље сведоче визије, снови и цртежи деце у
којима се јављају религиозни архетипски мотиви и симболи
(бесмртне душе, Бога, ђавола). До овог сировог, непосредо-
ваног религиозног искуства појединац долази кроз трновит
и неизвестан пут самоспознаје, а то је процес индивидуације.
На крају овог пута, после савладавања неколико архетипс-
ких препрека, особа се сусреће са Сопством, односно са сли-
ком Бога у себи самом. Неки од симбола Сопства су Сунце,
Христос, Буда и сл.
Али религиозно осећање и вера могу бити продукт пос-
ледица верског васпитања и социјализације у породици и
широј друштвеној средини. У овом другом случају психа
и разум су заштићени од стихијског продора моћних сила
из властите унутрашњости, из најмрачнијег несвесног, али,
зато, тако стечена вера може бити чисто формална, конвен-
ционална и празна, беживотна.
Човек, чак и ако тога није свестан, не може да живи без
религиозних идеја и доживљаја.
«Неко би могао да буде у искреном уверењу да нема ни-
какве религиозне идеје. Али ниједан човек не може толико
да искочи из људске природе, а да и даље не би имао домини-
рајуће representations collectives.Управо његов материјализам,
атеизам, комунизам, социјализам, либерализам, интелекту-
ализам, егзистенцијализам, итд. сведоче да није невин. Он
је негде, овако или онако, гласно или тихо опседнут неком
надређеном, вишом идејом” (Јунг, «О архетиповима колек-
тивног несвесног», 1954 / 2003, стр. 73).
Ове надређене, моћне идеје којима је опседнут заправо
су колективне архетипске представе.
Религиозно искуство је нешто најлепше и најдрагоце-
није што човек може да има. Без њега човеков живот би био
прозаичан, јадан и лишен дубине и смисла, сматра Јунг.
Искуство натприродног, нуминозног доноси човеку пуноћу
живота, спокојство, благослов и наду. Али да бисмо разуме-
ли овај узвишени, апсолутни, божански свет који се речима
не да описати, неопходно је да разумемо тајанствени “језик

60
душе”, односно језик симбола несвесног, који се јавља у сно-
вима, митовима и ритуалима.

Религиозни ритуали и њихов смисао

Сигмунд Фројд је још 1907. године указао на скривене

сличности између присилних неуротичних радњи и религијс-
ких ритуала (где се на прикривен начин задовољава агресив-
на тежња, али и одбрана од ње). Опсесивац је присиљен да
врши ритуале да би избегао страх и осећање кривице (Фројд,
2011). Касније Фројд (Фројд, 1912-1913) анализом скриве-
ног смисла тотемског обреда жртвовања открива да ово ри-
туално убиство тотемске животиње представља симболичко
задовољење потиснуте жеље за оцеубиством, а истовремено
и кајање. Утврдио је и да су празнични ритуали привремени
прекид свакодневног живота, када је дозвољено прекршити
табуе. Јунг знатно другачије приступа изучавању симбола и
смисла религиозних обреда.
Да би проучио психолошку, посебно несвесну, архетип-
ску позадину магијских и религиозних ритуала такозваних
примитивних народа, Јунг је предузео низ путовања по
Африци (његов омиљени континент, са најстаријим рели-
гиозним обредима), Северној Америци (изучавао је обреде
Индијанаца) и Индији. Многи ритуали широм света који се
изводе за плодност земље, за успех у лову или у ратном по-
ходу, погребни, свадбени или жртвени ритуали имају исте
архетипске мотиве и често запањујуће сличну симболику,
мада су настали у културама које немају никакав међусоб-
ни додир. Ритуали се баш као и симболи не смишљају и не
стварају вољом појединца. Они настају несвесно, невољно,
спонтано, из најдубљих, универзалних људских потреба за
налажењем одговора на архетипске ситуације у животу ко-
лектива и појединца. Јунга и друге дубинске психологе по-
себно су интересовала антрополошка проучавања ритуала
из животног циклуса појединца (од оних о рођењу, крштењу,
до пубертетских и посмртних) и оне који се јављају у кри-

61
тичним животним ситуацијама (љубав, венчање, болест,
смрт итд).
Једна од најважнијих функција ритуала је да буду штит
који брани свест од неконтролисаног, стихијског, силовитог
продора ирационалних, несвесних трансперсоналних снага
у свест и понашање, што може довести до катастрофалних
последица по појединца. Како каже Јунг: “Постоји велики
број магичних ритуала са једином сврхом одбране од
неочекиваних, опасних налета несвесног” (Јунг, 1938/1984;
98). Може бити чак погубно по ментално здравље када се
појединац непосредно суочи са нуминозним садржајима
колективног несвесног без заштите обреда које има свака
религија. То болно и разорно искуство имали су многи
протестанти, који су се олако одрекли традиционалних
хришћанских ритуала (мисе, исповести, литургије),
упозорава Јунг.
Осим тога, магијски и религиозни ритуали, који испуња-
вају човекове психолошке, социјалне и духовне потребе,
пружају човеку уверење да он има своје место у космосу и
дају му осећање да његов живот има смисла. Тако, на при-
мер, обредом крштења свештеник даје некрштеном људском
бићу “суштаствену душу” и тако га преображава у биће над-
моћније од света. Зато су, сматра Јунг, ритуали благотворни,
па чак и неопходни за душевно и духовно здравље индиви-
дуе.
По мишљењу неких антрополога и аналитичких психолога
многа болна искушења (обрезивање, гладовање, боравак у
шуми итд.) у обредима прелаза имају за циљ јачање воље
новака и његово коначно одвајање од мајке (Елијаде,1994).
Ови обреди иницијације представљају симболичку смрт
иницијанта (као детета) и његово поновно рађање у новој
улози (одраслог, равноправног члана заједнице).

62
 Значај и смисао религије

Онај ко поседује религијско искуство, “тај поседује

велику ризницу једне ствари која му је постала извором
живота, смисла и лепоте, и која је свету и човечанству
дала један нови сјај. Тај је у поседу пистиса и спокоја.(...)
Постоји ли доиста нека боља истина о последњим стварима
од оне која човеку помаже да живи? То је разлог због чега
ја тако помно посвећујем своју пажњу симболима које је
несвесно створило. Они представљају оно једино што је у
стању да увери критички дух модерног човека” (Психологија
и религија, стр. 202-203).
Религијске догме, устаљени ритуали и симболи, који су
вековима изграђивани током развоја културе, делују као
спасоносно средство одбране од ужаса који изазива непос-
редан сусрет човека са пресним нуминозним, архетипским,
моћним и неукротивим силама које пребивају у његовом
трансперсоналном несвесном, сматра Јунг. За људе је погу-
бан директан додир са моћним божанским силама (сетимо
се појаве Бога у виду пламеног грма). Управо зато су кодифи-
ковани религиозни обреди (литургија, молитва, исповест)
појединцу делотворна заштита од опасног стихијског про-
дора сировог архетипског садржаја из трансперсоналног не-
свесног.
Религија има и превентивну и исцелитељску, терапеут-
ску улогу. Тако, рецимо, институција исповести има важну
менталнохигијенску улогу у превазилађењу унутрашњег
расцепа и осећања кривице. Јунг сматра да су религије, за-
право, древни “психотерапијски системи”. Психотерапеути
усмеравају своје напоре да залече и исцеле “патњу људског
ума, људске психе или људске душе, а религије се баве ис-
тим проблемом” (Јунг, 1935/2002; 160). Сразмерно највећи
број неуротичних пацијената, запажа Јунг на основу свог и
туђег терапеутског искуства, јесу Јевреји и протестанти, дак-
ле управо они који не користе институцију исповести. Сви
пацијенти, сведочи Јунг, а посебно они у другој половини

63
живота, били су суочени са “проблемом тражења религиоз-
ног погледа на живот”.
Нема напретка у лечењу и неће бити излечења пацијен-
та, говорио је Јунг, докле год овај не обнови своје изворно
религиозно искуство, осећање да живот има неку сврху и да
има неког смисла (Ван дер Пост, 1014; 257-258). Ако нам
спасоносно религиозно искуство “помаже да живот уредимо
тако да буде здравији, или лепши, или потпунији, или сми-
саонији, како за нас саме, тако и за оне које волимо онда
мирно можемо рећи: “То је била милост божја”, каже Јунг
(Јунг, 1938/1984; 203).

Критике и домети Јунговог схватања религије

Неки теолози хвале Јунгово супротстављање рационализ-

му и његов допринос ревитализацији појма светог, божанског
у ери материјализма и хиперрационализма. Тако, рецимо,
теолози Морено, Хости, Шлусер и други благонаклоно при-
хватају његово психолошко, архетипско схватање представе
Бога, као и истраживање корена хришћанских идеја, догми и
симбола. Међутим, многи други теолози су га жестоко кри-
тиковали због психологизације идеје бога. По овим другим
теолозима, Јунг Бога редукује на психичку појаву, на један
од архетипова колективно несвесног. За многе католичке и
протестантске теологе Јунг је гностик који Христоса своди
на архетипску слику божанства скривену у људској души.
Бог се не открива човеку, већ, по Јунгу, човек у себи самоме
открива Бога (Палмер, 2001, 187-210)
На замерке да је психологизирао религијске појаве и да
је обоготворио психичке снаге (архетипове колективног не-
свесног), тј. уздигао их на ниво божанских феномена, овај
дубински психолог одговара: „Пребацују ми ’апотеозу душе’.
Нисам ја души приписао религиозну функцију, већ сам из-
нео чињенице које доказују да је душа, то јест поседује ре-
лигиозну функцију, коју нисам ја измислио или јој придао
ту функцију, већ је ствара она сама без ичијих мишљења

64
или сугестија” (Јунг, 1944/1984, стр. 21-22). Указивањем
на психолошке корене религијских догми и представа, Јунг
није хтео да их разори или укине, већ напротив, да помогне
човеку да их боље разуме, да им разоткрије њихово дубље
психолошко значење и смисао.
Виктор Франкл, егзистенцијалистички аналитичар,
критикује Јунга што је религиозност сместио у колективно
несвесно, како он каже, у «ид» (архетипови), а не у «его».
Порекло религије није само у свести, али ни у нагонској
или архетипској сфери несвесног. По овом критичару,
религиозност не потиче из надличног несвесног, већ је то,
напротив, најличнија одлука ја једне особе. Ова одлука
може извирати из несвесног, али никако из надличног,
инстинктивног несвесног. По мишљењу Франкла нема
смисла говорити о “религиозном нагону”. Он каже: “Каква
би била религиозност на коју бих био нагнан, нагоњен као
на сексуалност? Хвала лепо на таквој ‘религиозности’! Јер
аутентична религиозност нема карактер инстинкта, него
одлуке (...). Религиозност, наиме, или јест егзистенцијална
– или никаква” (Бог подсвести, 2001, стр. 43-44).
Јунг је схватио да је његов задатак, каже један Јунгов
пријатељ, да древна духовна сазнања садржана у митовима,
обредима, веровањима, религијским идејама, езотеричним
и окултним наукама, као што су алхемија, астрологија,
спиритизам, јога, гноза, кабала и слично преведе на језик
модерног човека, да их артикулише као дубинско психолошке
истине како би савремени рационални човек могао да их
уопште опази као смислене и вредне, а затим да их разуме и
асимилује (Ван дер Пост, 2014; 431). Са свега дванаест година
Јунг је имао богохулну, скарадну и деструктивну визију
о божанском измету који пада на базелску катедралу која
је изазвала снажан потрес у његовој души и поражавајући
шок у још незрелом духу. Ова визија оставила је неизбрисив
утисак на Јунга и била му је вечита инспирација и подршка
у борби за обнову религије у једном атеистичком добу, пише
Ван дер Пост.

65
 Литература

Ћорић, Ш., Психологија религиозности, Наклада Слап,

Јастребарско, 2003.
Елијаде, М., Мистична рођења, Књижевна заједница Панче-
во, Панчево, 1994.
Франкл, В., Бог подсвести, ИП Жарко Албуљ, Београд, 2001.
Франкл, В., Психотерапија и егзистенцијализам, ИП Жарко
Албуљ, Београд, 2009.
Фројд, С., Тотем и табу, Матица српска, Нови Сад, 1984.
Фројд, С., Будућност једне илузије и други есеји о религији,
Завод за уџбенике, Београд 2002.
Freud, S., „Religiousus Expirience“, Collected Papers V,
TheHogarth Press, London 1971.
Јунг, К. Г., Симболи преображаја, Атос, Београд 2005.
Јунг, К. Г., „Значај аналитичке психологије за васпитање”, у:
О развоју личности, Службени лист СРЈ,
Јунг, К. Г., „О несвесном”, у: Цивилизација на преласку,
Атос, Београд 2006.
Јунг, К. Г., „Стварност и надстварност”, у: Дух и живот, Ма-
тица српска, Нови Сад 1984.
Јунг, К. Г., Психологија и религија, у: Психолошке расправе,
Матица српска, Нови Сад 1984.
Јунг, К. Г., „О поновном рођењу”, у: Архетипови и колектив-
но несвесно, Атос, Београд 2003. Јунг, К.
Јунг, К. Г., О религији и кршћанству, Жупски уред, Ђаковач-
ки Селци 1990.
Јунг, К. Г., Психологија и алкемија, Напријед, Загреб 1984.
Јунг, К. Г., „Појам колективно несвесног”, у: Архетипови и
колективно несвесно, Атос, Београд 2003.
Јунг, К. Г., „Вотан”, у: Есеји о савременим догађајима, Атос,
Београд 2006.
Јунг, К. Г., „Одговор на Јова”, у: Психолошке расправе,
Матица српска, Нови Сад 1984.

66
Јунг, К. Г., „Приступ несвесном”, у: Човек и његови симболи,
Народна књига, Београд 1996. Јунг, К. Г., Човек и његови
симболи, Народна књига, Београд 1996.
Јунг, К. Г., Сећања, снови, размишљања, Атос, Београд 1995.
Отто, Р., Свето, Свјетлост, Сарајево, 1983.
Палмер, М., Фројд и Јунг о религији, Народна књига, Београд,
2001.
Требјешанин, Ж.. 2002. Фројдова анализа религије, у Фројд,
С. Будућност једне илузије и други есеји о религији, прир.
Ж. Требјешанин, Београд: Завод за уџбенике.
Требјешанин, Ж., Франклова егзистенцијалистичка пси-
хологија религије (предговор), у Франкл, В., Бог
подсвести, ИП Жарко Албуљ, Београд, 2001.
Требјешанин, Жарко,Речник Јунгових појмова и симбола (ИИ
изд.), Завод за уџбенике и Хеспериа, Београд, 2011.
Ван дер Пост, Л., Јунг и прича о нашем добу, Федон, Београд,
2014.

67
 Митрополит Пергамски Јован (Зизијулас)

68
Епископ Игнатије Мидић

КОЈЕ СУ ТО СУШТИНСКЕ
ТАЧКЕ У ТЕОЛОГИЈИ
МИТРОПОЛИТА ПЕРГАМСКОГ
ЈОВАНА

Богословска мисао митрополита пергамског Јована Зи-

зијуласа има велику важност не само за даљи развој пра-
вославне теологије већ и за радикално преиспитивање — у
светлу његовог тумачења светоотачке мисли — одомаћених
богословских и философских теза о бићу и постојању, при-
сутних данас и на Истоку и на Западу. Богословско дело мит-
рополита Јована није пуко понављање и препричавање дела
Светих отаца, како то данас, нажалост, чини већина теолога,
већ заиста представља неопатристичку синтезу (Г. Флоров-
ски). Та неопатристичка синтеза у митрополитовом бого-
словљу огледа се у тражењу најдубљег онтолошког и егзистен-
цијалног смисла у светоотачким делима и истицању његове
важности за све људе и твар у сваком простору и времену.
Дакле, неопатристичка синтеза представљала би даљу над-
градњу на темељима хришћанске мисли. Богословствујући
на тај начин, митрополит Јован Зизијулас наставља сигурно
и смело да корача путевима Отаца — Игнатија Богоносца,
Иринеја Лионског, Атанасија Великог, Василија Великог,
Григорија Богослова, Максима Исповедника, Симеона Но-
вог Богослова, Григорија Паламе, али и Георгија Флоровског
и других — и тако постаје васељенски учитељ. То је нарочито
важно нагласити због све присутнијег, тобоже православ-
ног, неопијетизма и морализма у православној теологији,

69
што прете да апсолутно помраче како онтолошку подлогу
православне теологије тако и истинску поруку свету, њену
васељенскост и васељенски значај, и да Васељенску Црк-
ву учине сектом или локалном и националном установом,
једном од многих, која би служила за очување националне
државе. Које су то суштинске тачке у теологији митрополита
пергамског Јована што га чине судеоником неопатристич-
ке синтезе, а на које ми, млађи теолози, треба данас да об-
ратимо посебну пажњу и да их следимо? Покушаћу да их
укратко и уопштено представим, иако у богословској мисли
митрополита Јована Зизијуласа постоји толико тога важног
и оригиналног да је све тешко и набројати, а камоли детаљ-
но анализирати и дубински промислити. Но, о митрополи-
товој богословској мисли тек ће се писати. Зато се надам,
и у помоћ Божију уздам, да својим одебљалим умом нећу
умногоме затамнити мисао овог великог богослова — ако и
не будем могао у овом кратком предговору да изнесем све
оно што је важно у његовом богословљу.
Многобројна дела која је митрополит досад написао
преведена су на многе језике, међу којима и на српски је-
зик. Осим издања предавања која је држао на факултетима
у Глазгову и Солуну, систематских изложења појединих те-
матских група, друга дела, студије и чланци написани су као
истраживања и одговори на поједина горућа теолошка пи-
тања у животу Цркве на Истоку и на Западу.
Једна од великих и кључних тема којом се митрополит
бавио у својим досадашњим студијама, а што представља
посебан допринос теолошкој и уопште философској мисли
данас, као и кључ за разумевање и целокупне хришћанске
и митрополитове богословске мисли, јесте тема личности.
Учење о личности митрополита Јована утемељено је на пра-
вославној тријадологији, пре свега тријадологији кападокијс-
ких Отаца. Почео је од ње, а имао је у виду слободу као кључ-
ну разлику између јелинистичке и хришћанске космологије,
на шта су указивали и велики Оци Цркве, попут Атанасија
Великог. Митрополит је посебно истакао принцип слободе

70
као узрок постојању света, уводећи реч ктисиологија (реч
о творевини) уместо космологија (реч о хармонији и лепо-
ти). Тај принцип уочио је и у тријадологији кападокијских
Отаца. Наиме, свет не само да постоји као израз слободног
стваралачког акта Божијег, то јест са узроком свог постојања
у личном Богу и његовој слободи, а не у својој природи, већ
и код постојања Бога постоји узрок, а то је — Бог Отац. Пос-
тојање Свете Тројице јесте израз слободе Личности Бога Оца,
а не божанске суштине. Потенцирајући узрок постојања и
у Светој Тројици, а тај узрок је Личност Бога Оца и његова
слобода, а не божанска природа, митрополит истиче да је
Божије биће ослобођено нужности постојања коју диктира
природа. На крају, и сама божанска природа постоји за-
хваљујући Личности Оца.
С друге стране, следујући светом Григорију Богослову,
митрополит дефинише личност као апсолутни и непоновљи-
ви ентитет који постоји једино у односу, у заједници, и то у
заједници слободе са другом личношћу. То значи да однос са
другом личношћу, однос који није производ природе, него
надилази природу и њене условљености, јесте однос слободе
из којег извире личност. Личност сама не постоји — као што
не постоји ни у заједници која није израз слободе. Бог Отац
је вечна Личност зато што вечно рађа Сина и исходи Духа,
то јест зато што је у вечној заједници слободе са Сином и Ду-
хом. Међутим, Бог Отац слободно рађа Сина и исходи Светог
Духа, наглашава митрополит, и зато није довољно само рећи
да су Син и Дух из суштине Очеве, већ да су од Оца. Бог није
то што јесте (Света Тројица, то јест заједница личности) зато
што то мора да буде по законима своје суштине, него Бог
Отац жели и постоји, и ту своју слободу изражава као љубав
у заједници са Сином и Духом, слободној заједници са дру-
гим личностима. У Богу се, по митрополиту Јовану, поисто-
већују постојање, слобода, љубав са личном, слободном за-
једницом. Нема Бога који би прво постојао — па онда волео,
био слободан, па затим био заједница, то јест Света Тројица.
Постоји један, истински Бог који је заједница личности, то

71
јест Света Тројица, љубав — зато што је Света Тројица, сло-
бода — зато што је Света Тројица. Дакле, ако Личност Оца и
његова слобода нису начело и узрок божанства, онда Бог није
Света Тројица, као што онда није ни Отац, није ни љубав, ни
слобода, па чак ни не постоји. У томе и јесте сва онтолошка
важност узрока — слободе Бога Оца у Светој Тројици. Он-
толошке импликације таквог тумачења тријадологије, под-
влачи митрополит, огромне су и од суштинског су значаја
не само за објашњење личности човека него и за објашњење
спасења целокупног створеног света у Христу.
За разлику од старогрчке онтологије која је давала пред-
ност суштини над личношћу Једном над мноштвом, а самим
тим и овековечивала детерминизам природе, а не слободу
у постојању у односу на личност, хришћанска онтологија се
темељи на личности. У хришћанској онтологији, где се он-
толошка предност даје личности, помирено је сучељавање и
искључивост једног и многих, па је биће ослобођено од нуж-
ности природе у постојању.
То је од огромног значаја и за антропологију, која је, на-
жалост, још увек роб старојелинске онтологије природе и ин-
дивидуализма. У складу са хришћанским схватањем — човек
је икона Божија. Та иконичност огледа се у човековој слобо-
ди, а не у његовој природи. Човек је по природи створен и
ограничен, то јест смртан. Ипак, човек тиме што је слободан
може надићи ограниченост природе, али само ако постоји
као личност, то јест на начин на који постоји Бог. У овом сег-
менту кључну улогу има разлика између природе, суштине
и личности у Богу, разлика коју су увели кападокијски Оци,
а коју следи и митрополит, подвлачећи да је она кључна и за
људско постојање. Природа указује на то да нешто јесте, док
личност указује на то како, на који начин јесте то што јесте,
то јест на који начин постоји природа. Без начина постојања,
или без личности, природа не постоји. Међутим, човек је
тиме што је слободан призван да постоји на начин на који
постоји Бог. У противном (ако би човек постојао на начин на
који постоји природа), он би остао индивидуа — ограничен и

72
смртан. Човек је позван на подвиг, позван да ослободи своје
постојање од нужности природе и оствари слободну заједни-
цу са Богом. И то је оно што се у црквеном искуству нази-
ва подвигом, подвижништвом. Све ограничености човекове
створене природе могу се надићи само ако човек постоји на
начин на који постоји Бог, то јест ако је човек са Богом у
личној заједници, заједници слободе. У томе се огледа обо-
жење човека.
Друга велика тема којом се у својим студијама бави мит-
рополит Јован Зизијулас јесте христологија.
Тумачећи халкидонски орос тајне Христове, митрополит
указује на огромну важност коју за разумевање спасења све-
та у Христу има правилно тумачење ипостасног сједињења
две природе — божанске и човечанске, у једној личности
Христовој, у личности Сина Божијег (такозвана асиметрич-
на христологија, како се изразио Флоровски). Наиме, у Хрис-
ту постоји човечанска природа, али не и човечанска лич-
ност, већ само личност Сина Божијег. Међутим, то не значи
умањивање оног човечанског у Христу. Напротив! Христос
је савршен човек зато што је људска природа уипостазирана
у божанску личност, у личност Сина Божијег. Природа по
себи никада нема своју личност. Она постоји једино у лич-
ности. Личност подводи себи природу, а не обратно. Зато
једна личност може бити носилац постојања више природа.
Примера ради, сваки човек као личност носи и материјалну
и духовну природу, али је увек једна личност, а не две.
Поставши човек, Син Божији најпре узима у своју лич-
ност човечанску природу од Марије Дјеве, а затим, кроз од-
носе са људима, остварује са њима личну заједницу и чини
их делом своје личности, свога вечног бића. Те личности су,
пре свега, његова Матер Богородица, затим апостоли и оста-
ли ученици, као и сви они који су са Христом остварили лич-
ну заједницу. При том, међутим, Христос не престаје да буде
оно што је од вечности — Син Божији. Зато што идентитет
једне личности, како то јасно показује митрополит, извире
из оне заједнице, оне везе која је за ту личност најважнија и

73
којој су све остале везе подређене. За Христа и његов лични
идентитет пресудан је његов однос према Богу Оцу, и том
односу подређени су сви остали његови односи. Зато је Хрис-
тос Син Божији, иако је по оваплоћењу и потпуни човек.
Христос је, дакле, по оваплоћењу постао многи — а ти
многи су чланови Тела Христовог, и зато је Христа немогуће
идентификовати без свих оних који су постали део његове
личности, то јест немогуће је одвојити Христа од његовог
Тела. На тај начин митрополит нас логички уводи у следећу
велику тему, а то је — еклисиологија.
Хришћанство, а отуда и православље, није идеологија,
није скуп идеја и закона понуђених сваком човеку као поје-
динцу на усвајање и спровођење у дело. Хришћанство је Цр-
ква — конкретна евхаристијска заједница људи под једним
епископом. Ту евхаристијску заједницу утемељује Дух Свети
кроз једну веру, једно крштење.
Као што је литургијско искуство као искуство целе Цр-
кве, а не индивидуално или појединачно искуство, давало
неопходан оквир за теологију свих претходних великих Ота-
ца Цркве — тако га је дало и теологији митрополита Јована.
Православна вера је вера Цркве која дефинише литургијско
искуство као искуство заједнице, а не искуство појединца
или групе људи, ма како се ти људи називали и ма каква била
њихова искуства. Без литургијског искуства, и то искуства
православне Литургије, хришћанска вера неизоставно пос-
таје идеологија коју свако може да позајмљује и која се тада
неминовно окреће против самог бића Цркве. У свим вели-
ким револуционарним теоријама и покретима у прошлости
(Француска револуција, комунизам, националсоцијализам),
али и у разним религиозним покретима, показало се, а и да-
нас се показује, да велике хришћанске „идеје” као што су:
личност, слобода, љубав, братство, једнакост, али и Бог и Цр-
ква, ако се одвоје од литургијског искуства, постају само идеје
за чије се остварење и одбрану, ма колико то парадоксално
изгледало, редовно уништава други човек. Без литургијског
искуства — личност постаје индивидуа, слобода је слобода

74
од другог, а не за другог, љубав је задовољење сопствених
индивидуалних страсти помоћу другог човека као средства,
једнакост је уништавање сваке вредности и свођење свега на
меру појединца и, на крају, Бог више није жива оваплоћена
Личност, већ идеја у чије се име често уништава други човек.
У литургијском искуству сасвим је другачије: тамо су све ове
идеје живе личности које произлазе из заједнице личности.
С друге стране, за митрополита Јована Црква је неодвоји-
ва од Христа — јер је Тело Христово, а Христос је личност,
само Ја Цркве. Црква није заједница коју можемо дистан-
цирати од Христа, већ је Христос идентитет Цркве, њено Ја.
Црква је света — упркос грешности њених чланова, зато што
је један свет, један Господ Исус Христос. То се најбоље види
у Литургији, која је за митрополита Јована христоцентрична
пројава Цркве, њено конкретно постојање, а у исто време и
пројава Христа. На Литургији Христос приноси Цркву као
своје Тело Богу Оцу. Дакле, на Литургији се не моли Црква
сама, већ се моли Христос као глава Цркве, то јест моли се
Христос као Црква, јер је неодвојив од Цркве. Због тога се
Литургија или Евхаристија и разликује од свих других мо-
литвословља и богослужења. На Евхаристији нас Отац прима
као чланове (неодвојиви део) свога Сина и види нас у њего-
вој личности као свога Сина; на Литургији нас сам Христос
узводи Богу Оцу. Зато сви треба да буду крштени водом и
Духом да би постали чланови Евхаристије и примили уси-
новљење у Једном Сину Божијем. А то бива помоћу Светог
Духа. Отуда Свети Дух не посредује само приликом Хрис-
товог рођења, страдања, васкрсења, чинећи на тај начин да
створена, људска природа у Христу превазиђе трулежност и
смрт, већ нас чини удеоничарима Тела Христовог и наслед-
ницима свега онога што се остварило у Христу, а пре свега
— васкрсења и вечног живота. Он, дакле, конституише Цр-
кву као Тело Христово, као евхаристијску заједницу која је
икона будућег Царства Божијег. Црква, то јест евхаристијс-
ка заједница, постаје нов начин постојања, по угледу на на-
чин постојања Свете Тројице; у тој евхаристијској заједници

75
створена природа се обожује. (Једном речју, евхаристијска
заједница преображава целокупну створену природу, због
чега се та заједница и поистовећује са Христом.) Зато је за
митрополита Јована христологија неодвојива од пневмато-
логије, али се ни еклисиологија не може одвојити од пневма-
тологије нити од христологије.
Још један важан аспект еклисиологије митрополита Јо-
вана јесте то што она полази од локалне Цркве, то јест од
конкретне евхаристијске заједнице под једним епископом.
Следујући Игнатију Богоносцу, он ту види пуну Цркву, јед-
ну, свету, васељенску и апостолску, а њеног епископа као
икону Христа. При том митрополит не заборавља ни јединс-
тво Цркве на васељенском плану, јединство које се остварује
преко епископа помесних Цркава сабраних на васељенском
сабору. Однос помесних Цркава остварује се на принципу
односа личности у Светој Тројици и зато Црква треба да има
једног првог, и то не само на помесном већ и на васељенском
нивоу. Први у Цркви не може радити ништа што је у вези са
целом Црквом без заједнице и сагласности свих, нити пак
они могу радити било шта што је у вези са целом Црквом без
првог и његове сагласности.
Тиме митрополит отвара нову тему, помало заборавље-
ну у теологији, а тако важну за правилно конституисање и
схватање Цркве — тему есхатологије. Еклисиологија Право-
славне Цркве не може се разумети без правилног схватања
есхатологије и њиховог односа. Митрополит нам управо то
показује у својим студијама о есхатологији.
Митрополит Јован не схвата есхатон као Царство Божије
које као небеска стварност претпостоји Цркви и историјској
реалности (а сада постоји паралелно са постојањем Цркве
на земљи, док је Црква његова слика), већ га схвата као пос-
ледњи догађај или будуће Царство Божије. Делатност Светог
Духа доноси у историју последње дане, есхатон, Царство Бо-
жије, и то на тај начин што конституише Цркву као литур-
гијску заједницу у Христу и око Христа. Тако се Црква, по
митрополиту, не темељи на прошлости, већ на будућности,

76
на будућем Царству Божијем. То Царство има своју непро-
менљиву структуру коју реализује Дух конституисањем Ли-
тургије. Божији план о свету (да свет постане Царство Бо-
жије) има своју историју остварења и у њој учествује цела
Света Тројица: Отац својим благовољењем, Син својим овап-
лоћењем и Дух својим садејством. Међутим, стожер цело-
купне икономије спасења јесте Христос.
Митрополит Јован је један од ретких савремених бого-
слова који увек инсистира на неодвојивости различитих бого-
словских тема: тријадологије, христологије, пневматологије,
еклисиологије, есхатологије итд. То је неопходно за правил-
но тумачење смисла који оне имају за наше спасење, с тим
што, упозорава митрополит, христологија чини основ свега,
па се целокупна икономија спасења с правом може назвати
Тајном Христовом. Царство Божије као последњи догађај и
циљ света открива се у историји као Црква, као евхаристијс-
ка заједница сабрана око једног епископа као Христа. Пошто
је Христос још увек телесно невидљив у Литургији, епископ
који началствује и приноси дарове Евхаристије — јесте ико-
на Христова. Част указана епископу уздиже се ка прототи-
пу, ка Христу. Овај дијалектички однос између прототипа и
иконе чини да је Евхаристија центар хришћанског живота и
једино место спасења, али она истовремено води ка Царству
Божијем. Евхаристија је икона будућега Царства, и зато њена
структура и постојање не извиру из прошлости, већ извиру
из будућег века, из есхатона. Црква је као дрво које своје
корене има у есхатону, а гране у историји. Есхатон је узрок
постојања Цркве, па као последњи догађај даје историјским
догађајима постојање и смисао.
Још је нешто изузетно важно у теологији митрополи-
та Јована, што је неодвојивост ктисиологије (космологије)
од христологије. Ту тему митрополит је преузео од Светог
Максима Исповедника, али је додао објашњење које је до-
пуњује и расветљава. Он с правом истиче мисао Светог Мак-
сима Исповедника као кључну за разумевање спасења света
у Христу. Свети Максим је први од Отаца устврдио да Тај-

77
на Христова није последична реакција на грех првих људи,
већ да је она онтолошки предуслов за живот света, то јест да
бисмо о христологији говорили и да први човек Адам није
згрешио. При том митрополит не потцењује догађај пада — у
том смислу да се са падом првих људи није ништа промени-
ло. Пад је променио начин остварења Божијег плана о свету,
али не и сам план. Митрополит то овако објашњава.
Створеност света (ни из чега) има за последицу индиви-
дуалност, раздвојеност и, на крају, смртност његове приро-
де. Природа је таква зато што је створена, то јест зато што
потиче из небића. Створена природа је окружена и прожета
ништавилом. Да би се то стање превазишло, Бог је створио
човека као свет у малом — у коме би се целокупна створе-
на природа ујединила и рекапитулирала. Зато је човека об-
дарио слободом, да би се преко њега целокупна природа
на крају сјединила са Богом. У личној заједници човека са
Богом, којој је предуслов то што човек мора бити слободан
као и Бог, створена природа превазилази своју смртност и
постаје као Бог — постаје обожена, не престајући да буде
створена. Дакле, како наглашава митрополит, човек није
створен само због себе, у том смислу, рецимо, да је само део
природе и да је од ње независан у свом постојању, него и са
циљем да се преко њега обожи целокупна природа. Јер човек
је сам природа, свет у малом, што се доказује онтолошком
повезаношћу свих створења међу собом и са човеком. Суд-
бина човека је нераскидиво повезана са судбином целокупне
природе. То што је човек сада део природе и што се стиче
утисак да његов начин постојања нема суштинске последице
по осталу природу (на пример, његова смрт не проузрокује
аутоматски и смрт целокупне природе) јесте зато што је чо-
век још увек под влашћу смрти, која још увек није дефини-
тивно побеђена. Када се заврши икономија спасења и дође
Царство Божије, тада ће се показати да човек може постоја-
ти једино у онтолошком јединству са свим створењима и са
Богом. Отуда је митрополит ватрени поборник очувања жи-
вотне средине, не из политичких, психолошких, естетских

78
или било којих других разлога — већ због онтолошких раз-
лога. Јер, ако нема природе, нема ни човека. Свако садашње
уништавање природе манифестоваће се на вечном плану.
Но, обожење природе, њено вечно постојање, може се
постићи једино преко човека, и то у личној, слободној за-
једници човека са Богом. Јер, ако нема човека, и то човека
који је својим начином постојања слика Божијег постојања,
то јест човека који је у личној, слободној заједници са Бо-
гом као са другом личношћу, онда нема ни вечног постојања
природе. Дакле, створеност природе сама по себи тражи тај-
ну Христову да би постојала, а тајна Христова је сједињење
створене људске природе са нествореном, божанском — за-
једница Бога и човека у Христу. Управо то нам је и откриве-
но у Христу.
Адам, први човек, одбио је да сарађује на остварењу Бо-
жијег плана о творевини. И поред тога, Бог није одустао од
свог плана. План је остварен на тај начин што је Син Божији
постао човек и као други Адам сјединио је створену природу
са Богом, дајући јој нови, бесмртни почетак постојања. И у
том новом почетку Бог је поштовао све оно што је било пос-
тављено пред првим Адамом, слободу човекову и његов сло-
бодни пристанак. Тајна Христова јесте израз слободне зајед-
нице човека са Богом, оличене у лицу Марије Дјеве. Спасење
света у Христу није, дакле, израз свемоћи Божије пројављене
насилно у природи и човеку, већ слободе човекове и његовог
пристанка. Дакле, то како је Бог на самом почетку историје
поступио са слободом Адама, првог човека, није промењено
када је Христос у питању. Марија Дјева је слободно приста-
ла да дарује своју људску природу Сину Божијем и зато се
и догодила Тајна Христова. Христос је постао Нови Адам и
спаситељ света. У каснијим догађајима везаним за Христа и
спасење света у Христу слобода такође има кључну улогу.
Све што Христос чини као човек, укључујући и његову смрт,
израз је његове слободе, али слободе као заједнице, као љу-
бави према Богу Оцу. Христос је спаситељ света зато што је
потпуни човек, мада је и Син Божији.

79
 Пад првих људи, међутим, имао је као последицу стра-
дање и смрт Сина Божијег, што се не би догодило да пада
није било. Тајна Христова испуњена је страдањем због тога
што је Син Божији, поставши човек, узео на себе све пос-
ледице пале природе. Другачије није могло бити ако је Бог
желео да природа надиђе смрт и почне вечно да постоји. Но,
ми бисмо о христологији говорили у сваком случају. Једино
би се Адам, да је остао у личној заједници са Богом, преобра-
зио у Христа, и био би Христос и спаситељ.
Правилно разумевање проблематике којом се митропо-
лит Јован не бави експлицитно, али се она лако ишчитава
из његових студија, тиче се теме разликовања онтологије и
етике. Онтологија претпоставља личну заједницу Бога и чо-
века показану у Тајни Христовој, док етика види постојање
створене природе у њеном индивидуалном самоусаврша-
вању. Само пак неразликовање онтологије и етике има као
негативну последицу несхватање и христологије и еклисио-
логије, као и читавог домостроја спасења.
Постоје и друге теме којима се митрополит бавио, а оне
нису мање важне од ових о којима смо уопштено говорили.
Но, као што смо већ рекли, о теолошком раду митрополита
Јована Зизијуласа и његовој важности, поред досада писа-
нога, тек ће се писати — и то ће свакако бити задатак нас,
млађих теолога.

80
Митрополит Јован (Зизијулас)

СЛОВО О „ПРОВАЛИЈИ
ИЗМЕЂУ“ БОГА И ЧОВЕКА
И СВЕТА
– Славимо господа јер постоји црква!

Беседа Ми трополита пергамског Јована Зизиуласа,

изговорена на Литургији о Вазнесењу,
у граду Волосу

„И надъ всѣмы сими, между нами и вами

пропасть велика утвердисѧ“
(Лк 16, 26)

Преосвећени архијереји, Високопреподобни представ-

ници Његове свесветости васељенског патријарха, Часни
клирици, Љубљени хришћани,

Највећа трагедија богатог човека, о коме је данас реч, као

што чусмо из јеванђелског одељка – али и болнијa и страш-
нијa од самих паклених мучилишта – била је провалија коју
је богаташ осећао између њега и Бога, између њега и самог
Лазара, кога у овом животу беше презрео. Ова провалија,
љубљена моја браћо, коју отвори човеков пад у грех, најоз-
биљнији је и највећи проблем човека, односно, најозбиљнији
и највећи проблем читаве творевине Божје.
Бог је створио свет да би заједничарио (κοινωνεί) са њим.
Желео је Бог да своју творевину уведе у сами свој живот, да
је обожи, да је прослави. Али, то је требало да се догоди сло-
бодно. Није било могуће да силом постоји блаженство, про-
слављење и обожење творевине. Бог је ову слободну одлуку

81
поставио човеку, који је микрокосмос – јер у себи обухвата
читаву творевину и сједињује материјални и умствени свет,
сједињује творевину са Богом. Али човек је одлучио да не
оствари ову заједницу, и тада се продубила провалија између
Бога и света.
Ова провалија између Бога и света је највећа трагедија
света. Ова провалија је донела смрт; јер смрт, у својој дуби-
ни, није ништа друго, до једна провалија – једна провалија
између једног човека и другог човека, јер смрт одваја људе;
смрт је и раздељеност између стихија које устројавају самог
човека – његове душе, његовог тела. Ова провалија смрти за-
владала је читавом творевином и читавим животом људи.
И дође Господ, љубљена моја браћо, да премости ову
провалију – својим оваплоћењем; да раздељене (стварности)
сједини. Донесе Господ то јединство створеног и нестворе-
ног, донесе премошћење провалије коју је створио човеков
грех. Међутим, иако је Господ донео премошћење ове прова-
лије, човекова слобода наставља да постоји одржавајући ову
провалију.
Постоји у нашем животу, љубљена моја браћо, једна ве-
лика провалија – трајно – између нас и Бога, али и између
свакога од нас понаособ. Богаташ из данашње приче је читав
свој живот проживео унутар једне велике провалије између
њега самог и сиромашног Лазара. Лазар је био поред њега,
али делила их је једна велика, непремостива провалија. Бо-
гаташ се није сажалио на драму коју је пролазио овај сиро-
машни Лазар који је био одмах ту, до њега. На тај начин,
он је желео да у животу одржи провалију која је удаљавала
човека од Бога – и одржавајући ову провалију, нашао се пред
смрћу. И он је и тада, љубљена моја браћо, узео са собом ту
провалију, и та провалија га је вечно прогањала. Желео је да
је се ослободи. Молио је Авраама да заједничари са њим и
да пошаље људе његовим сродницима, да им, макар, прене-
су поруку да провалија у овоме животу води једној вечној
провалији, једној бескрајној патњи. Али то више није било

82
могуће; после смрти је било немогуће премостити ту прова-
лију.
А због чега то није било могуће? Због тога што, да би
се премостила ова провалија, потребно је, још, да се увеж-
ба (ασκηθεί) наша слобода, и да покаже, и да жели да изно-
ва поправи ову провалију – да је попуни. Овакве провалије
можемо премошћивати док живимо овај живот, јер имамо
наше тело и нашу слободу, и време у коме можемо да се по-
кајемо (μετανοήσουν) и да попунимо провалије које смо ство-
рили у нашим животима. Ова могућност не постоји после
смрти. Тада је све – баш све (!) – непоправљиво. Богаташева
провалија од Лазара, после смрти њих двојице, постаде веч-
на, непремостива за свагда! Ово је највећа трагедија богата-
ша из приче.
У Старечнику, љубљена моја браћо, у приповедањима
пустињских аскета, постоји једна повест која се везује за Све-
тог Макарија Египатског, који, ходајући по путу, нађе једну
лобању. И додирнувши је својим штапом, упита је: „Ко си
ти?“. А лобања одговори: „Ја сам један идолски свештеник,
који је осуђен на пакао.“ Старац га упита: „И како је тамо?“
Лобања ће само једно одговорити: „Сви смо свезани један
другоме за леђа, и не можемо да видимо лица (τα πρόσωπα)
један другоме. То је наша највећа осуда – што не можемо
да видимо један другом лице“. Међутим, у овом животу,
љубљена моја браћо, можемо да видимо један другом лице.
Но, ако окренемо своје лице од другог, то ће нас пратити
вечно, јер је то наш избор, и Бог поштује наш избор, поштује
нашу слободу.
Љубљена моја браћо, живимо у једном свету у коме је
индивидуализам узведен до идеала. Свако гледа како да
лепо прође у овом животу, како да развије сопствену срећу
(ευτυχία), али је равнодушан за несреће других. Да није, мож-
да, садашња економска криза коју овде пролазимо, љубљена
моја браћо, последица ове провалије – не као да она постоји
само између богатих и сиромашних, већ између свих нас; јед-
не провалије коју не премошћујемо онако као што смо некада

83
премошћивали такве провалије, у тешким историјским тре-
нуцима које смо нашим старијим генерацијама проживља-
вали? Бивали смо у многим оскудицама, али смо ту прова-
лију премошћивали бринући се један за другога, делећи и
тањир нашег јела са оним који га није имао. Трагедија наша,
данас, љубљена моја браћо, није „економска криза“!
Наша трагедија је та провалија – провалија која нас раз-
дељује до тог степена да не знамо ко је наш комшија у згради
у којој живимо – можда он има неку нужду, можда неку пот-
ребу. Не мислим на оне који живе далеко, у земљама у који-
ма људи пате од хиљада болести: погледајмо једноставно око
себе, поред себе; на суседа који живи поред нас.
Ова провалија, браћо моја, веома се увећала, а то значи
да већ имамо предокус пакла. То је пакао! Пакао није не-
маштина; пакао није сиромаштво – Лазар је био сиромашан,
али то није било нешто што би му вечно отежавало живот.
Могао је – и то је превладао – чак и после своје смрти – мо-
гао је и, да тако кажем: решио је свој економски проблем.
Ако ми, пак, и успемо, и решимо наш економски проблем,
шта нам то вреди када ће нас провалија која је између једнога
и другога прогањати вечно?
Љубљена моја браћо, Црква је заједница (κοινωνία) све-
тих, заједница људи, наше сабрање (σύναξη). Погледајте шта
се у овом тренутку дешава: сви смо се сакупили на једном
месту; желели смо да, макар и за један трен – или на два, три
сата – премостимо провалију који нас раздељује. То је Црква!
И због тога, Црква је оно што нас теши у овоме животу; а пре
свега је то Божанска Литургија, која нас заједно доноси на
исто место, да разделимо исту храну – храну коју нам даје
сам Бог Отац, а која је тело и крв његовог Сина; да поделимо
хлеб и нафору; да поделимо наша лица, нашу радост! Ово је
и једина нада света.
Хајде да прославимо Бога, љубљена моја браћо, што пос-
тоји Црква! И она ће помоћи и свагда ће помагати људима
– не да задовоље своју глад, већ да премосте своје провалије.
И због тога, нека свако од нас начини покушај да пре-

84
мости, макар, мале провалије које има са ближњима; да са
својим непријатељима, који су га оштетили или преварили,
премости провалије; да се спријатељи; да се сажали на онога
који нема и да са њим подели оно што има.
Тако ми пролазимо, љубљена моја браћо, овај живот: пре-
мошћујући провалије, колико можемо. Онда ћемо се и наћи
у Царству Божјем у коме нема провалија, већ постоји јединс-
тво свих у Богу. То је Царство Божје! Молим се, љубљена
моја браћо, да нас све Господ овога удостоји! Амин!

85
Митрополит Јован (Зизијулас)

ДОПРИНОС ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕ СВЕТУ ТОКОМ
ПРОТЕКЛИХ ДВЕ ХИЉАДЕ
ГОДИНА ЊЕНЕ ИСТОРИЈЕ

За мене је изузетан благослов и узбудљива прилика то

што се налазим у овоме тренутку заједно са вама. Имам мно-
го разлога за ове своје речи. Прво, због тога што осећам нај-
дубљу, нераскидиву, најприснију повезаност са православ-
ним хришћанима ове земље. То је љубав коју су учврстили
љубав и пријатељство многих јерараха ове Цркве, а посебно
и зато што ме је Богословски факултет у Београду удостојио
те изузетне части да ме пре неколико година промовише за
почасног доктора богословских наука.
Други разлог јесте посебан духовни и пријатељски од-
нос који имам са вашим пастироначалником Преосвећеним
Владиком Игнатијем. Ове године се навршило пет година
од хиротоније вашег пастироначалника у епископски чин,
у којој сам и сам имао благослов да узмем учешћа. Та го-
дишњица за мене представља посебан благослов и могућност
да се одазовем на његов љубазан позив и да уживам његово
гостопримство и братску пажњу у овој епархији.
Трећи разлог што осећам посебан благослов Божји при-
ликом моје посете вама овде јесте чињеница да долазим ова-
мо у историјском тренутку за најсветију српску Цркву и ср-
пски народ. Као што се иначе веома често дешава у историји
Православне Цркве, тако се сада збива и овде код вас. Овај
историјски тренутак, наиме, није тренутак радости и задо-

86
вољства, него је, на жалост, трагичан тренутак. Најсветија
Црква Србије и српски народ излазе окрвављени из једног
мученичког догађаја. Тај догађај, молим да ми верујете на
реч, представљао је за све нас, а посебно за православне Је-
лине, заједничко искуство, заједнички бол и заједничку рану
у заједници са вама. Не знам да ли смо били у стању да вам
то довољно покажемо, али верујте ми да смо стално својим
унутрашњим преживљавањем били са вама. Наша молитва
и наше мисли били су стално уз вас. Овом последњом на-
поменом, која се тиче трагичног искуства ваше Цркве, хтео
бих да отворим и тему моје вечерашње беседе, јер без њеног
довођења у везу са овим трагичним духовним искуством ср-
пске Цркве, па, разуме се, самим тим и искуством укупне
Православне Цркве, не би могло да се говори о ономе о чему
ја вечерас желим да беседим.
Тема моје беседе, драга браћо и сестре, гласи, дакле: шта
је православна Црква пружила или допринела током ових
две хиљаде година своје историје и какво је њено призвање
у смислу даљег доприноса и сведочења за миленијум који је
пред нама. Ово је, наравно, веома тешка и широка тема па
ћу зато, у ствари, више да начиним само неке важне нагове-
штаје и бићу, по свему судећи, кратак, лаконски сажет.
Последњих година ми православни смо уобичајили да се
веома често поносимо па и хвалимо сами собом. Заборавља-
мо, међутим, притом да историју не пишемо ми него је
пише Бог, а да смо ми његове залудне слуге које извршавају
своју дужност у оној мери у којој можемо да је извршавамо,
и свагда оскудевамо у ономе што смо учинили у односу на
оно што би требало да учинимо. Следствено, сво оно добро
које је Православље током своје двехиљадугодишње историје
подарило свету нека нам не буде повод да се гордимо, него
да са смирењем славословимо Господа, али и да критички
процењујемо своју одговорност и своју улогу у свету и исто-
рији. Не смемо, дакле, заборавити да нам је веома потребна
и корисна самокритика и да не треба да се само хвалимо и
поносимо оним што је до сада било у нашој историји.

87
 Први допринос Православне Цркве свету, током њених
двадесет векова историје, који бих хтео овде да нагласим,
јесте светост. Када говоримо о светости, подразумевамо у
првом реду ликове Светих Мученика као и Светих Препо-
добних Подвижника Цркве. Ове моје речи звучале би веома
чудно западним хришћанима, нарочито од епохе Калвина
наовамо, али и старијим, и то не само у крилу протестан-
тизма, него добрим делом и у окриљу римокатолицизма, и
то из следећег разлога: они, (западни хришћани), верују да,
уколико је у једном раздобљу за Цркву мање карактеристич-
но мучеништво, тиме је већма у том раздобљу посведочено
присуство и дејство благодати Божје у Њој. Сећам се у овом
тренутку једног свог доживљаја са једног богословског кон-
греса негде на Западу, где је, када је било речи о овој теми,
устао један од западних хришћана и са емфазом ми рекао
следеће: „Да је Православна Црква уистину права, истини-
та Христова Црква, не би имала толико невоља, толико пе-
рипетија у својој историји.“ (Напомињем да се овај разго-
вор водио у време када се веома велики део православних
хришћана и даље налазио под игом комунизма.) Ово схва-
тање по којем одсуство мучеништва представља доказ за
присуство благодати Божје у Цркви јесте карактеристично
схватање западног хришћанства, а посебно протестантизма.
За нас пак православне важи реч коју је Господ упутио Св.
Апостолу Павлу: „Довољна ти је моја благодат, јер се сила
моја у слабости показује савршеном“. Следствено, када ми
тврдимо да је Православна Црква током ових две хиљаде
протеклих година пружила свету светост, не бих хтео, дакле,
да у овим мојим речима схватите то што обично под тим
појмом подразумевамо, то јест да је Црква пружила свету
етички или морално савршене људе. Она је, у ствари, при-
нела крв и сузе. Светост је ово приношење, ова жртва. Ми
православни имамо светитеље који су етички веома узвише-
не личности, са узвишеном духовношћу, али имамо и такве
чланове Цркве па, ако хоћете, и вође у Цркви, који осећају,
на себи посебно, терет своје сопствене греховности. Али уп-

88
ркос таквом осећању, када дође час да жртвују свој живот за
Бога, за Христа, они то и чине и том својом жртвом они, у
ствари, дарују свету светост. Ову светост је изобилно пружа-
ла Православна Црква свету током ових две хиљаде година,
првенствено, како рекох, преко својих Мученика и Препо-
добних, али и преко свог верујућег и верног народа који је
свагда вољан да се жртвује за крст, за Христа, за веру.
Следећи допринос Православне Цркве свету, током две
хиљаде година њене историје, састоји се у схватању и до-
живљају Царства Божјег у свету. Карактеристично је за Пра-
вославље да оно живи трајно загледано у Царство Божје. То
Царство Божје Православна Црква доживљава већма него
игде другде управо у Светој Евхаристији, у Светој Литургији,
у Тајни Цркве. Западно хришћанство је веома заокупљено
проблемима историје и због тога, готово по правилу, за-
боравља да постоји и крај историје и да ће једнога дана та
историја са својим перипетијама бити завршена. Ми право-
славни богослови смо веома често толико, да тако кажем, на-
топљени тим есхатолошким духом, како се он у богословској
науци зове, да и релативизујемо свакодневне и историјске
проблеме. Због тога нас оптужују западни хришћани.
Може бити да то представља и извесну слабост Право-
славне Цркве, али, у сваком случају, ако ствари процењује-
мо на основу речи Господњих, на основу Светога Писма, на
основу Јеванђеља пре свега, онда ћемо установити да је овај
став Православне Цркве вернији духу Јеванђеља него став
западних хришћана. Ми живимо и треба да живимо свакод-
невно са осећањем, са сазнањем, да своје проблеме, како
свакодневне, житејске, тако и шире историјске, треба увек
да сагледавамо под призмом Царства Божјег.
Негујући овакав дух, Православна Црква је извршила
утицај на историју током ове две хиљаде година на много
различитих начина. Утицала је, пре свега, начином на који
се ми клањамо Богу и служимо Богу богослужењем. Речи
Господа Христа: „Иштите најпре Царство Божје и ово ће вам
се све додати“ представљају златно правило живота и делања

89
Православне Цркве. Томе нас учи литургијски живот наше
Цркве, а првенствено Света Литургија као уосталом и цело-
купни живот Преподобних и Подвижника наше Цркве.
То никако не значи бекство из историјске стварности.
Православна Црква уопште није побегла из историјске реал-
ности током своје двехиљадугодишње историје. Сасвим суп-
ротно томе, она је дубоко утицала на ток историје и на развој
догађаја и цивилизације у њој. Утицала је на уметност у свим
њеним видовима: на музику, сликарство... Тај допринос сас-
тоји се у томе да се све у православном искуству осветљава
светлошћу Царства Божјег.
Приметили сте да увек, да би се допринос православне
Цркве јасније истакао и био виднији, правим поређење са
западним хришћанством. Западни хришћанин, као што сам
рекао, постаје својеврсни заточеник историје и њених про-
блема. Он посебно наглашава психолошке доживљаје чове-
ка. То видимо чак и у религијској уметности Запада. Исто
тако заокупљен је не само психолошким, него и етичким
проблемима човека. Видимо да се он труди да хришћанство
у том контексту стекне чак и политичку или економску моћ
у историји. Није, дакле, случајно што је у историји римока-
толицизам завршио тиме што је постао држава.
То бављење светском моћи никад у току ове две хиља-
де година није било настојање или неки превасходни напор
и брига Православне Цркве. Многа од страдања кроз која
је прошла Православна Црква током своје историје можда
се могу приписати тој чињеници да она није имала овозе-
маљску моћ. То је, међутим, било неизбежно захваљујући
чињеници да Православна Црква сав свој начин мишљења
дугује доживљају есхатолошке стварности, то јест будућег
Царства Божјег. Православље, дакле, верује да историјом
управља, руководи, усмерава је и на крају њу суди Бог. Тако
је у овом православном схватању крст Христов недељиви
део историје, али он налази своје оправдање кроз васкрсење,
кроз васпостављање Царства Божјег на земљи и на тај на-
чин кроз искуство спасења. Православна Црква, дакле, као

90
свој допринос пружа један друкчи ји менталитет, другачији
етос, уносећи га у духовну ризницу човечанства, менталитет
и етос веома различит од онога који је донело у свет западно
хришћанство или сасвим различит од онога етоса који су до-
неле друге религије попут ислама, са његовом агресивношћу
и освајачким, односно нападачким карактером.
Православна Црква је свагда поштовала човекову слобо-
ду, поштовала је особености разних народа, а то ју је стајало
много чега у Њеној историји. Православна Црква, међутим,
не може да мисли или да поступа другачије. Ви знате до-
кле је довело ово поштовање особености разних народа од
стране наше Цркве. Довело је до једног позитивног исхода,
до преношења, ширења и учвршћивања Јеванђеља у народе
са различитим језицима и укључивања Јеванђеља у различи-
те цивилизацијске форме са свим особеностима разних на-
рода. Постоји истовремено, разуме се, и негативна страна,
односно цена коју је Православна Црква морала да плати у
историји за овакав свој приступ. Та цена се састоји у томе да
често православни народи или, можемо рећи, и Цркве тих
православних народа, имају тешкоће у томе да доживе је-
динство које међу њима постоји.
Често нам римокатолици говоре: „Ви православни не
можете да се споразумете једни са другима“ и у томе су, на
жалост, често у праву. Овај прекор, на жалост, све је тачнији
од XIX века наовамо. Тада, у XIX веку, дошло је до тога, а
тврдим да је то потекло такође са хришћанског Запада, да
се у живот и искуство Православних Цркава уведе нацио-
нализам, да будемо подељени међусобно и да се трошимо
у међусобним обрачунима. Рекао сам у почетку да треба да
вршимо и самокритику и да нагласимо да једна од слабости
која карактерише Православну Цркву, нарочито у најновије
време, јесте слабост знана као етнофилетизам, као цркве-
ни национализам. С једне стране Црква поштује особености
различитих народа, а с друге стране ове особености угрожа-
вају јединство Православне Цркве. То је проблем који нам

91
је наша историја оставила у наслеђе и са којим улазимо у
следеће хиљадугодиште.
У доприносе Православне Цркве, током двехиљадуго-
дишње историје Њене, хтео бих да убројим и Њено бого-
словље. Теологија Православне Цркве је надахнута оним ду-
ховним склопом и начином мишљења, оним етосом, о којем
сам претходно говорио, а чије исходиште је у доживљају Све-
те Евхаристије и у подвижничком животу у нашој Цркви.
Теологија за нас није теоретска, интелектуална делат-
ност, то јест апстрактно бављење разним питањима. Сва бор-
ба Светих Отаца Цркве против разноразних јеретика није
била доктринарна или теоретска борба за апстрактне ис-
тине, него борба за очување истинског духовног доживљаја
човековог у свету. Због тога сви догмати наше православне
вере, наше Цркве, имају егзистенцијални смисао, имају не-
посредни животни, битијни карактер. На овај начин Црква је
у својој двехиљадугодишњој историји пројавила, боље рећи
створила, једно конкретно схватање о човеку, о томе ко је и
шта је човек у свету.
Полазећи од догмата о Светој Тројици, Православна Цр-
ква је човека сагледала као икону Божју, при чему то бого-
лико биће, човек, има карактеристике бића Божјега, то јест
слободу и самовласност. Но, та слобода произилази из ис-
куства општења или заједнице која повезује различите лич-
ности. Слобода без љубави јесте нешто демонско, као што
важи и обрнуто, љубав без слободе је такође нешто демонс-
ко. Не можеш некога волети, а при том га лишавати његове
слободе. Ово схватање је Православна Црква унела у исто-
рију кроз своје учење о човеку као личности.
Тако је током ових протеклих две хиљаде година своје
историје Православна Црква дала свој допринос свету, до-
принос који ће имати значаја и за наступајуће хиљадуго-
диште, јер сви проблеми нове хиљадугодишњице, браћо
и сестре у Господу, имаће везе са овим проблемом о коме
смо говорили. Проблеми који се већ наслућују на хоризонту
новог миленијума имају везе са питањем спасавања човека

92
као личности, као живе иконе Божје са искуством и даром
љубави. Ова, наиме, слобода човекова угрожена је различи-
тим манифестацијама и појавама које ће бити карактерис-
тичне очигледно управо у новом миленијуму који је пред
нама. Тако је, примера ради, јасно да ће у миленијуму у који
сада ступамо бити веома жестоко кушан и провераван појам
личности.
Тако, сви данас говоре о опасности глобализације. Та гло-
бализација, или мондијализација, како је друкчије зову, то
јест претварање читавог света у једно такорећи планетарно
село, повезана је итекако са развојем модерне технологије.
Тако ће се током наступајућих година човек наћи заточен
под влашћу сила које неће моћи контролисати снагама које
проистичу из његове слободе. Тада ће бити потребно да Пра-
вославна Црква пружи свету своје сведочење. Зато она треба
и мора да сачува живом и животном своју антропологију,
свој појам о човеку, да не пристане на предају таквом раз-
воју цивилизације који ће осудити на нестанак и сам појам
човека као личности.
Још једна опасност која се већ јавља својим претећим
ликом на хоризонту следећег миленијума јесте упропашћи-
вање природне човекове околине, његове животне средине.
То је такође веома озбиљан проблем, мада га нисмо довољно
свесни јер смо заокупљени другим проблемима. Природна
човекова околина је већ доживела катастрофу која је непоп-
рављива. Нема никакве сумње у то, а управо и сами западни
научници констатују, да је настанку ове еколошке кризе ве-
ома много допринело управо западно хришћанство које је
човека удаљило од природе, од творевине Божје, прогласило
га за господара над природом, пренагласило његове инте-
лектуалне способности и на тај начин развило технологију
као и начин мишљења по коме човек може неограничено да
употребљава природу ради задовољења својих прохтева.
Православна Црква, напротив, има евхаристијски на-
чин сагледавања природне околине човекове. Она посматра
природу као нешто свето, свештено, а човек има, у том пра-

93
вославном схватању, дужност да творевину, односно свет у
којем живи, узноси Богу, као што узноси хлеб и вино као ев-
харистијске дарове своје. Овим, дакле, евхаристијским мен-
талитетом са једне стране, а и подвижничким схватањем жи-
вота и света са друге стране а овај аскетски менталитет нас
учи управо томе да не можемо без ограничења да користимо
дарове природе Православна Црква, дакле, може да помогне
човечанству наступајућег миленијума да се одговорно суочи
са тим огромним проблемом који називамо еколошким. Јер,
као што сви данас признају, уколико се начин мишљења да-
нашњег човека не измени, нико неће моћи да реши еколош-
ко питање.
То су, дакле, две области у којима ћемо ми православни
хришћани бити призвани и то врло ускоро да дамо своје све-
дочење. Прва ствар је свештени карактер човекове личнос-
ти, а друго је свештени карактер природе, то јест творевине
Божје.
Како ће Православна Црква да пружи ово своје сведо-
чење? Овим питањем и одговором на њега завршићу своје
излагање. Да би могла то да учини Православна Црква мора,
као предуслов, да очува догматску чистоту своје вере. Мора
такође и превасходно да очува своје литургијско и евхарис-
тијско искуство, јер без исправног литургијског живота, без
праве Литургије, не можемо ни заштитити ни сачувати све-
тост личности човекове и светост творевине Божје. Затим, да
би могла и даље да пружа ово своје сведочанство у следећим
потребним аспектима његовим, Православна Црква мора и
да изиђе из своје (само)затворености и да потражи и ослови
савременога човека ма где се он налазио савременим реч-
ником. Православна Црква притом треба посебно да повеже
своје сведочење са речником савременог западног човека,
јер, хтели ми то или не, треба да увидимо и да признамо да
данас западна цивилизација представља владајућу цивили-
зацију као што је то некада била грчкоримска. Као што су
Свети Оци сведочење своје вере, сведочење Јеванђеља, дали
у вези са проблемима грчкоримског света у којем су живели,

94
тако и данас Православна Црква треба да повеже то своје
сведочење са проблемима савременог западног човека. Не
можемо, дакле, развијати теологију не узимајући у обзир
проблеме данашњег западног човека и стање његове циви-
лизације. Не можемо да негујемо ни православну уметност,
православни живопис на пример, ако не узимамо у обзир
ове проблеме савременог западног човека. Не сме Право-
славна Црква да остане у некаквом музеју, као неки драго-
цени експонат из прошлости. Она мора ући у саму матицу
проблематике савременог човека.
Због тога Православна Црква не само што не треба да се
плаши дијалога са другима и другачијима, него треба и да
тежи ка њему, да га подстиче. Треба, дакле, да негује дијалог
са другим хришћанима, са другим религијама, са савреме-
ним философским тенденцијама, са савременим струјањи-
ма у уметности; са свим тим феноменима данашњице Пра-
вославна Црква мора водити стваралачки дијалог, иначе ће
остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку вр-
сту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да
пружи савременом човеку, једноставно ће се у неком кутку
угасити.
Хтео бих, дакле, да закључим ову своју скромну беседу
позивом свој нашој браћи православним хришћанима да бу-
демо свесни да на својим плећима носимо велико наслеђе и
да не треба да седимо негде по страни, него треба да са њим,
носећи га и сведочећи о њему, уђемо у нови миленијум.

95
Митрополит Јован (Зизијулас)

ИДЕНТИТЕТ ЦРКВЕ

Сада ћу представити православни приступ проблему

идентитета Цркве. Поново наглашавам да је све о чему сам
говорио, тј: догма, мисионарство, морал, проповед, терапија
и др, такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује
идентитет Цркве. Тачније, ако се било шта од овога не оцрк-
вени, онда се не може прихватити као црквени елемент.
Суштинско питање гласи: на који се начин оцрквењују
ови елементи? На који начин ови елементи постају Црква?
На који начин сви ми постајемо Црква? Да бисмо одговори-
ли на ово питање, узећемо у помоћ два водича. Најпре ћемо
се обратити Светом писму и светим оцима. Но, као другог
водича бих додао свест нашег православног народа, коју
сматрам веома важном.
Верујем да је наш православни народ некако боље сачу-
вао своје православље, од наших теолога и академске теоло-
гије, као и од појединих вођа Цркве и духовних вођа, било да
су проповедници или духовници, и сл. Зато хоћу да употре-
бим и ово као извор са кога ћемо црпети одговор на питање:
како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само ћемо
тако одговорити на питање идентитета Цркве.
И у другим приликама сам наглашавао да Св. апостол
Павле у Првој посланици Коринћанима употребљава израз
Црква, правећи једну занимљиву везу између израза Црква
и сабрања верних ради приношења Свете Евхаристије. Речи:
„Када се сабирате у Цркву“, разуме и објашњава као: „Када
се скупљате да принесете Свету Евхаристију“. Очигледно,
постоји нека веза између онога што назива Црквом и онога
што назива сабрањем ради вршења Свете Евхаристије. Зато

96
се израз „Црква“ углавном употребљава да означи помесну
Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску
Цркву. Међутим, врло је важно нагласити да је и Света Евха-
ристија добила име „Црква“.
Исто примећујемо код Св. Игњатија Антиохијског, Св.
Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповедни-
ка (VII век), и све до Св. Николе Кавасиле (XIV век), код кога
по први пут налазимо и дефиницију Цркве. Наиме, у све-
тоотачким списима не налазимо дефиницију Цркве. Међу-
тим, Св. Никола Кавасила покушава да нам покаже шта је
Црква, говорећи да се Црква „пројављује“, тј. идентификује,
у светим тајнама. Потом, детаљније одређује шта подразу-
мева под изразом „у светим тајнама“, пишући: „Ако неко
може да види Цркву, неће видети ништа друго до сâмо Тело
Господње“. Овде је Св. Никола Кавасила категоричан, јер
предлаже израз „сâмо Тело Господње“, што ће рећи божан-
ску Евхаристију, па наставља: „Уопште није чудно да неко
поистовећује Цркву са светим тајнама“. Из одељка који сам
вам навео, види се да реч „тајне“ не значи оно што данас
подразумевамо по тим, тј. седам тајни, већ се односи на бо-
жанску Евхаристију. Као што на Светој Литургији кажемо:
„… животворне тајне“, употребљавајући у множини оно што
данас називамо „тајна Свете Евхаристије“.
Дакле, ове речи значе да се суштина Цркве открива у
Светој Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно
то што наш народ каже: „Идемо у Цркву“, подразумевајући
заправо под тим да идемо на Свету Литургију. Храм је назван
Црквом зато што је место служења Свете Литургије. Стога,
нећемо претерати ако кажемо да управо кроз евхаристијско
сабрање можемо видети прави идентитет Цркве.
Шта то значи?
Ово, пре свега, значи да сви побројани елементи: дог-
мати, проповед, исповест, морални живот и мисионарство
треба да буду усмерени ка Светој Евхаристији. У противном,
немају никаквог смисла, тј. нису црквени елементи и нису
Црква.

97
 Друго, епископ као предстојатељ евхаристијског сабрања,
у чије име се по парохијама служи Света Литургија, је сре-
диште из кога произлазе све ове активности Цркве. Није ни-
мало случајно да је епископ постао критеријум црквености.
Епископ одлучује да ли је неко члан Цркве, али не зато што
су некада одлучили да тако буде, већ зато што је предстоја-
тељ Свете Евхаристије, тј. онај од кога креће целокупни жи-
вот Цркве. Узмимо за пример рукоположење. Зашто једино
епископ рукополаже? Зато што је само служба која се од
епископа предаје рукоположеноме црквена служба. Да ли
смо икад размишљали зашто рукоположење никад не бива
мимо Свете Евхаристије? Зашто ни епископ не може извр-
шити рукоположење мимо Свете Евхаристије, иако и сами
често наглашавамо апостолско прејемство, у смислу власти
епископа да предаје благодат свештенства, и др? Наиме, да
је овде заиста само реч о власти, епископ би могао рукопо-
ложити некога и у својој канцеларији, предавши тако благо-
дат коју је као наследник добио од Светих апостола.
Чињеница да епископ рукополаже једино на Светој Евха-
ристији, тј. када је народ сабран у Евхаристији, а не на било
ком сабрању, показује да епископ раздаје дарове Духа Све-
тога службом предстојатеља Свете Евхаристије.
Следећи закључак, који произлази из идентификације
Цркве кроз Свету Евхаристију, је да Цркву схватамо као ону
која је у свету, али није од овога света. Црква се креће кроз
историју, али будући да је Света Евхаристија икона Царства
Божјег, тј. будућег века, Црква има своје биће, тј. своју ис-
тинску реалност, у Царству Божјем. Дакле, Црква није просто
једна историјска творевина. Црква није производ историје,
већ производ Царства Божјег, које се на овај начин осликава
(иконизује) у историји. Зато се Црква у старим текстовима
(Свето писмо, списи апостолских ученика) назива странс-
твујућом (грч. παροικία; срп. парохија). На пример, за Цркву
у престоници царства се каже: „странствујућа у Риму“. До-
датак „странствујућа“ показује да Црква није органски део

98
ове историјске реалности, већ да је есхатолошка, да долази
из есхатона, а живи (παροικεῖ) овде у историји, у свету.
Црква треба да схвати да није једна светска творевина,
већ да се њен идентитет налази у есхатологији, тј. у Царству
Божјем. Све што чини у историји треба да добија смисао с
краја, и да буде усмерено ка крајњем циљу, због кога је свет
створен, тј због Царства Божјег.
Стога, на Светој Литургији доминира васкрсни карактер,
као да је Царство Божје присутно у свету. Ово треба са ве-
ликом пажњом сачувати, јер ако изгубимо идентитет Свете
Евхаристије, бићемо у опасности да изгубимо и идентитет
саме Цркве. Узајамна зависност Цркве и Свете Евхаристије
не ствара некакву евхаристијску искључивост, или евхарис-
тијски монизам, како то многи називају, у смислу наглаша-
вања једног елемента на штету других. Овде се заправо ради
о тачки гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме,
други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу
на Свету Литургију, јер се ту освећују и благосиљају. У Све-
тој Литургији сви елементи постају Црква, а ако се издвоје
из Свете Литургије, престају да буду Црква.
Завршио бих указујући на двоструку опасност која вре-
ба, због које као Црква морамо бити веома опрезни. Најпре,
присутна је опасност од секуларизације (посветовњачења)
Цркве, тј. од заборављања нашег есхатолошког идентитета.
Црква је у опасности да исцрпи свој идентитет историјским
активностима, које га могу апсорбовати у толикој мери да
буде заборављено да се Црква не исцрпљује у границама
историје. Уколико друштвено ангажовање, ангажовање на
пољу мисионарства, чак и искорењивање страсти и тзв. ду-
ховно напредовање, не буду прошли кроз Цркву која неће
ово поставити под призму историје, већ есхатологије, тј.
Царства Божјег, остаће само прапорци који звече.
Другу опасност бисмо могли означити као поистовећење
историје са есхатологијом. На неки начин, реч је о другој
крајности у односу на секуларизам. Наиме, постоји опасност
да се Црква задовољи оним што има у историји, тј. својим

99
тајнама и духовним искуством, те да престане да ишчекује
долазак Царства Божјег. Ово је присутно код великог броја
православних. Наиме, изгледа да, данас, заборављамо да не
можемо претворити историју у Царство Божје, које ће доћи
када Бог буде хтео, тј. „неочекивано“. Не можемо рећи кад
ће и како ће доћи Божје Царство, па сва духовна блага која
имамо у Цркви никад нису довољна.
Потребно је да ишчекујемо Царство Божје, а изгубили
смо, нажалост, ту димензију нестрпљивог очекивања. Изгу-
били смо изражено у речима: „Мараната“, тј: „Дођи Господе!
Кад ћеш доћи!?“. Имамо свега, и ни до чега нам више није
стало. Посебно ми, православни, често мислимо да већ жи-
вимо у Рају, у смислу да уопште није потребно да се збуде
Други долазак. Ако било ко добро загледа куда и како смо се
упутили, може уочити наведене девијације.
Дакле, од секуларизма можемо отићи у другу крајност, у
којој је историја већ сада Царство Божје. Можемо заборави-
ти да је Црква са својим идентитетом једна непрестана бор-
ба, оно што је Кулман назвао: „Већ јесте, али још не“. Црква
је стешњена између историје и есхатона. Све што чини, чини
у ишчекивању свога пуног идентитета, који ће се открити у
Царству Божјем.
Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве ће
у нама утемељити један другачији однос и приликом нашег
служења у Цркви. Помоћи ће нам да не мислимо да ћемо,
радећи за друштво, или делајући на духовном пољу, ство-
рити Царство Божје у историји, тј. да не умишљамо да чи-
нимо нешто велико. Наиме, треба увек да осећамо да је све
што чинимо ad ferendum, у односу на Царство Божје које
ће једино Бог установити. Ово и делатност Цркве чини ре-
лативном, а саму Цркву смиренијом у свету, истовремено и
сигурнијом да никад не буде понешена историјским струја-
ма овога света.

100
Митрополит Јован (Зизијулас)

ЕВХАРИСТИЈА
И ЦАРСТВО БОЖЈЕ

Евхаристија је заједничарење и причешћивање Телом и

Крвљу Христовом, које је, опет, „пуно Духа Светога“.1 Пос-
тајемо причасници Христови, али истовремено „заједнице
Светога Духа“ (Литургија Василија Великога). „Да све нас
који се од једног хлеба и из једне чаше причешћујемо међу-
собно cjeдuниш у заједницу једнога Духа Светога…“, молимо
Бога Оца у литургији Василија Великога, за време свештеног
тренутка анафоре. Дух не силази само „на ове предложе-
не дарове“, већ и „на нас“ (свештенослужитеље и на евха-
ристијско сабрање). Тако се „стварно присуство“ Христово
проширује да би у Духу Светом обухватило и главу и тело у
једну целину. Евхаристија као заједница Светога Духа бива
„заједница светих“ у двоструком смислу: заједница свега што
је свето и заједница свих који су свети.2 На тај начин Евха-
ристија постаје тајна љубави.
Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, је-
зици ће замукнути, знање ће пропасти. Јер делимично зна-

1 Карактеристичан је израз „пуноћа Духа Светога“, који изговара

служитељ сваки пут када полаже део агнеца у свети путир уочи
причешћа. Исто ово понавља када долива топлоту. У расправама
између Латина и православних после схизме, ови последњи су
сматрали да топлота представља озбиљну тачку несагласности,
због тога што се у Византији њен символизам повезивао са Светим
Духом.
2 О овом двоструком смислу „заједнице светих“ (κοινωνία τῶν
ἁγίων) види детаљно испитивање светоотачких извора у делу W.
Elert, Abendmahl und Kirchengemeinschaft in der alten Kirche
hauptachlich des Ostens, 1954.

101
мо и делимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће
престати што је делимично. А сада остаје вера, нада, љубав,
ово троје; али од њих највећа је љубав (1Kop 13, 8–13).
Есхатолошки карактер Евхаристије суштински се ве-
зује са есхатолошким карактером љубави, који представља
доживљајну квинтесенцију Царства. Сваки подвиг и свако
очишћење од страсти у суштини је предуслов Евхаристије, а
то зато што је Евхаристија незамислива без љубави. Љубав
није просто једна врлина; она је онтолошка, а не само етичка
категорија. Љубав је оно што ће преживети у „нестаривом и
бесконачном веку“, када ће сви дарови који нас данас имп-
ресионирају, као што су знање, пророштво итд., бити укину-
ти.3
Од свих видова љубави најзначајнија је, како са стано-
виштва Евхаристије тако и са становиштва есхатона, љубав
према непријатељима. Да ова љубав није само ствар етике
(опонашање Христа и послушност његовој заповести), већ
да има онтолошки садржај, директно повезан са Евхарис-
тијом и са њеним есхатолошким карактером, то покушава
да покаже Свети Максим једном дубоком анализом прозбе
у молитви Господњој „опрости нам дугове наше, итд.“, коју
повезује са претходном прозбом: „хлеб наш насушни, итд.“
Овај његов подухват је врло сложен као уосталом и сав његов
језик, али следећа места из Тумачења на Оче наш заслужују
нашу пажњу.
Суштина онтолошког карактера љубави према непри-
јатељима почива у чињеници да памћење зала, која нам је

3 Заиста je вредан пажње феномен, који је приметан особито у

наше дане, да људи трче за опчињавајућим харизмама (даровима)
као што су прорицање, прозорљивост итд. и да их сматрају као пре-
васходне показатеље светости и присуства Светога Духа. Ови људи
подсећају на Јудеје који „знака ишту“ да би поверовали. Међутим,
ове харизме, које су и Коринћани, на велику Павлову жалост, тада
сматрали као нешто најзначајније (види 1Kop 12–13), много су
ниже од љубави зато што, како пише Павле, насупрот њој, оне неће
преживети у есхатону.

102
 учинио наш непријатељ, ако се уреже у наш ум („τυποῦσϑαι
τὸν νοῦν“) paceцa „слободном вољом природу“ („τῇ γνώμῃ τὴν
φύσιν“), јер се тако човек не само показује „као неко ко је у
сукобу са другим човеком, него стварно и јесте у сукобу са
њим“. Према томе љубав према непријатељима је у суштини
сједињење слободне воље и логоса природе („ἑνωϑείσης τῆς
γνώμης τῷ λόγῳ τὴς φύσεως“). Овом љубављу природа престаје
да бунтује против себе саме због слободне воље („κατὰ τὴν
γνώμην πρὸς ἑαυτὴν στασιάζουσαν τὴν φύσιν“) и тако наступа
измирење са Богом, јер „ако се слободна воља сједини са
логосом природе онда слободна воља оних који су оствари-
ли ово јединство неће бунтовати против Бога“ („τῆς γνώμης
ἑνωϑείσης τῳ λόγῳ τῆς φύσεως, ἀστασίαστος ἔσται πρὸς τὸν Θεὸν
ἡ τῶν τοῦτο κατωρϑωκότων προαίρεσις“ PG 90, 901).
Према томе, много тога за нас зависи од слободне воље,
како би природа могла да превазиђе раздељеност и смрт.
Ово претпоставља умртвљење за „садашњи век“ и прелаз ка
„нестаривом животу“: „онај који хлеб (бого)познања иште
(хлеб Царства)… опростивши дужницима дугове, а знајући
да прелазећи у нестариви живот не би са собом носио ниједно
обележје злобе садашњег“ (PG 90, 904). Ако неко не опрости
својим непријатељима, онда потчињава себе природи, онак-
вој каква је она у „садашњем веку“, односно у раздељености,
у њеном „бунту“ и смрти, и излаже опасности њено истинско
битије (εἶναι) које човеку пружа евхаристијски хлеб као хлеб
„будућег века“ Царства Божјег: „јер тако се, мислим, речју
данас указује на будући век… Хлеб наш, који си у почетку за
бесмртност природе приготовио, дај нам данас—нама који се
налазимо у садашњем животу смртности“ итд. (PG 90, 897).
Након ових запажања не може бити недоумице када се
у отачким текстовима наиђе на тумачења Евхаристије која,
готово претерано, наглашавају опраштање непријатељи-
ма, усредсређујући на то нашу пажњу. Анастасије Синаит
(+608), коментаришући божанствену Литургију, коју попут
Максима назива једноставно „Сабрањем“ (Σύναξις), у делу
„Реч о светом Сабрању“ (Λόγος περὶ τῆς ἁγίας Συνάξεως, PG 89,

103
825–849) пише између осталог у вези са речима „опрости
нам…“.
Зато молим, избегнимо овај зли и неопростиви грех
(злопамћење). А ако хоћеш да знаш, чуј: помрачење од зло-
памћења гори је грех од сваког другог. Сваки грех врши се
за кратко (време) а брзо се и извршава, као када неко врши
блуд а затим појмивши величину греха покајнички прибега-
ва (само) познању, док је злопамћење праћено непрекидном
распаљеном страшћу… Јер где је засађено злопамћење, ту
ништа не помаже—ни пост, ни молитва, ни сузе, ни испо-
вест, ни прозба, ни девственост, ни милостиња, нити икакво
друго добро; јер злопамћење према брату све то поништава…
Често слушам многе како говоре: Авај, како ли ћу се спасти?
Немам снаге да постим, не знам за бдење, не могу да де-
вствујем, нисам у стању да се удаљим од света, како се дакле
могу спасити? Како? Ја ћу ти казати како: Опрости и биће
ти опроштено… Ево ти кратког пута ка спасењу. Указаћу ти,
ипак, и на други пут. На који пут? Не судите, говори Господ,
и нећете бити осуђени. Ево и другог пута без поста, бдења и
труда… Који суди пре Христовог доласка, антихрист је, јер
власт Христову себи присваја…
Ове „претеране“ речи Анастасијеве, повезане са оним
Максимовим речима,4 не само да разјашњавају зашто је Цр-
ква од почетка сматрала измирење са непријатељима неиз-
4 Потресно је што пише Максим за клевету, како по питањима
„живота“ тако и по питањима „вере“ (изгледа да је Светитељ обоје
претрпео). „Нема бола тежег души од клевете, било да се клевета
нечија вера било нечији живот; и нико је не може презрети осим
онога ко свој поглед упире на Бога, попут Сузане. Бог је једини у
стању да нас из невоље избавља као што је њу избавио, и да људи-
ма открије истину, као што је учинио у њеном случају, и да душу
укрепи надањем. А што се више из све душе молиш за онога који
те је оклеветао, то и Бог више открива истину онима који су сабла-
жњени“ (PG 90, 1069). Свагда је снажно искушење да се клеветнику
узврати како се не би саблажњавале душе. Чини се да Максим не
одобрава овај став: прихвата и опасност од саблажњавања, да би
осигурао љубав и опроштај (а не казну) клеветника, остављајући

104
 бежним предусловом за учествовање у Евхаристији (Мт 5,
23), већ и нама показују колико је Евхаристија нераскидиво
повезана са Царством Божјим. Критични моменат целокуп-
ног овог питања јесте да треба да се суочимо са другим, не
онаквим какав је он био јуче или какав је данас, већ какав ћe
бити у будућности у есхатону, тј. као члан и наш ближњи у
Царству. Јер будућност даје истинску ипостас свим бићима:
њихово место у Царству. И управо ово измиче нашем суду,
пошто припада искључиво Богу и слободи другога: „Јер ти
можда видиш онога који греши али не знаш каквим крајем ћe
живот окончати“ (Анастасије Синаит, исто, 845).
Тако есхатолошка оријентација Евхаристије ствара њен
етос: евхаристијски етос, етос опраштања које није само
унутрашње стање, већ се доживљава као сабрање, као пос-
тојање заједно са оним који нас је увредио, у будућности коју
не контролишемо ми и која нема краја, у „бесконачном и
незастаривом веку“. Да би Евхаристија, за оне који у њој
учествују и причешћују се, била „на отпуштење грехова и на
живот вечни“, треба истовремено и са наше стране да буде
„на отпуштење грехова“ другима и „на живот вечни“ заједно
са њима на сабрању Царства.5

Богу да открије истину саблажњенима. Колико ово данас изгледа

страно, чак и за наш „хришћански“ начин мишљења!
5 Многи духовници не дозвољавају учешће у светом причешћу
онима који се нису измирили са својим непријатељима. Ово не
представља само прилагођавање заповести Христовој (Мт 5 23),
већ и последицу чињенице да је Евхаристија икона и предокушај
Царства у коме ћемо бити призвани да вечно постојимо заједно
са нашим непријатељима. Порука: „Љубимо једни друге да бисмо
једнодушно исповедали“, сачињава суштински елеменат божанске
Литургије. Јединство вере које такође представља суштински и не-
нарушиви предуслов евхарисгијског општења, објављује се званич-
но произношењем Символа вере који, као што смо видели раније
(белешка 6), по светоме Максиму има такође есхатолошки карак-
тер. Тако се вера и љубав сједињују у исти евхаристијски догађај
који одсликава будуће Царство Божје унутар света и историје.

105
ПЕТ ПЛУС

Милица Ћуковић

ЗАВИЧАЈ И КОМЕНТАРИ:
РАНА ПРОЗА МИЛИСАВА
САВИЋА

Прозни писац, уредник значајних српских књижевних

гласила (Студент, Младост, Књижевна реч, Књижевне нови-
не), уредник или оснивач издавачких предузећа (Просвета,
Ариадна), преводилац, антологичар, лексикограф, књижев-
ни историчар, лектор и универзитетски професор, Мили-
сав Савић1, у српској литератури интензивно и плодотвор-
но присутан је безмало пет и по деценија. У овом немалом
временском раздобљу, заступајући став да „...се једино свет
(стварност) не мења, док се приче (књижевност) о том све-
ту мењају“ (Савић 2012: 51), те да „Књижевност није ниш-
та друго него историја поступака, нових, модификованих,
у већини случајева супротстављених оним старим, истро-
шеним“ (Савић 2012: 51), а остајући увек у дослуху са ак-
туелним тенденцијама књижевне еволуције, у своју прозу
Милисав Савић уносио је значајне поетичке и стилске ино-
вације, те ће, тако, стваралаштво овог аутора прећи развојни
пут од прозе новог стила до постмодернизма, што је, запра-
во, огледало (из)мена које су обележиле целокупну српску
књижевност друге половине XX и првих двеју деценија XXI
века. Стога се као вид препознавања по сродности и израз
1 О опусу књижевника Милисава Савића подробније је писао
Стојан Ђорђић (2011: 73-81).

106
аутопоетичке самосвести може протумачити Савићев запис
о Италу Калвину „Калвино је писац – и то нико не спомиње
– који је храбро мењао кошуље. Његове прве приче биле су
реалистичке, можда мало умивеније и мање жешће од Пазо-
линијевих. Касније је писао фантастику, да би се, при крају
живота, под утицајем Борхеса, потпуно предао литератури
као конструкцији, као геометрији, као науци.“ (Савић 2008:
12)2 Док је у првим збиркама приповедака Милисав Савић
критички реалиста, недуго затим овај писац окреће се по-
игравању фолклорном фантастиком, да би напослетку пос-
тао заговорник концепције књижевности „као конструкције,
као геометрије, као науке.“ Попут Итала Калвина, Милисав
Савић храбро је мењао „кошуље“3, остајући увек отворен за
иновирање властитог стила и нимало ригидан према при-
падницима другачијих поетичких оријентација.4

2 Милисав Савић радио је као лектор за српскохрватски језик у

Фиренци (1990–1992), саставио је антологију Савремена италијан-
ска приповетка (1993), преводио је италијанске писце, а на Итала
Калвина враћао се у својим теоријским разматрањима о књижев-
ности, као што је нека приповедна решења италијанског писца
применио у процесу моделовања властитог прозног израза (утицај
наслова романа Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник
препознаје се у Савићевом наслову „Ако читатељка једног дана у
возу Београд-Пећ“ [Савић 2012: 217-220]).
3 Како запажа Ненад Шапоња „Имате писце који напишу једну
књигу и онда пишу само тај модел. Савић је писац који истражује и
који увек пише другачије књиге, просто таква му је поетика.“ (Ша-
поња 2014: 110).
4 Ретки су писци који би о свом делу говорили без сујете, као
што је то Савић учинио у „Другом прилогу за историју црне или
стварносне прозе“: „Никад нисам сматрао нашу поетику за богом
дану. Уосталом, ја сам је и брзо напустио [...] Нисам ни одбацивао
прозу претходне генерације (Киша сам као главни уредник Књи-
жевне речи бранио од бесмислених напада поводом Гробнице, Кишу
сам објавио у Просвети прва Изабрана дела, пре него што је постао
икона наше књижевности), а био сам отворен и за нову генера-
цију (прве приче Давида Албахарија, Немање Митровића, па све

107
 У српску књижевност Милисав Савић ушао је збирком
приповедака Бугарска барака, 1969. године5, да би 1972. го-
дине објавио роман Љубави Андрије Курандића, а 1977. го-
дине две збирке приповедака – Младиће из Рашке и Ујака
наше вароши. Иако различито конципирана, сва ова дела,
која спадају у рану прозу Милисава Савића6, повезују срод-
не карактеристике: регионалност, докуметарност и псеудо-
документарност, примесе аутобиографског, друштвена кри-
тика, сажетост израза, склоност мањим прозним формама,
изражено присуство симбола и лајтмотива (од којих ће неки
обележити и доцнију прозу овог аутора), тематизација је-
зика у књижевном делу и експериментисање приповедним
поступцима.

„Обрачун са завичајем“: слика света и јунаци

Савићеве прозе

Тринаест приповедака Савићеве прве збирке, од којих су

неке првобитно објављене у Видицима и Студенту, да би,
допуњене и(ли) преправљене, ушле у Бугарску бараку7, пове-
до Светислава Басаре изашле су с мојим уредничким потписом).“
(Савић 2012: 50-51).
5 Исте године објављене су и књиге Лепа Јелена Мирослава Јосића
Вишњића и Рефуз мртвак Видосава Стевановића, што је духовитом
Вуку Крњевићу послужило да устврди како се у српској књижев-
ности појавио један талентовани писац који се зове Видосав Јосић
Савић. (више о овоме: Савић 2012: 43).
6 У рану Савићеву прозу могли бисмо уврстити сва дела настaла до
1991. године, кад је објављен роман Хлеб и страх, те, према томе, и
два романа (Топола на тераси и Ћуп комитског војводе) спадају, по
главним карактеристикама, у рану прозу Милисава Савића.
7 Дорађене и измењене, приповетке „Рупа“ и „Наличје“ (преиме-
нована у „Скитница“), објављене у Студенту, биће унете и у Бугар-
ску бараку, док приповетке и цртице „Речи Миладину брату дрво-
ресцу“, „Перлонска кошуља“, „Покераши“, „Гале швалер“ и „Лука“
нису прештампане из Студента (в. Савић 2016: 9-12, 15-17, 22-26,
34-36, 110-114).

108
зује избор књижевних јунака, тематика, тип језичког идиома,
идентичан хронотоп, јединствена атмосфера и приповедна
стратегија. Прецизна просторна и временска лоцираност
збивања приповедака Бугарске бараке (завичај Милисава Са-
вића – Рашка, након Другог светског рата) изазвала је прве
коментаре. Читајући Бугарску бараку са ножем, не са каши-
ком8, пренебрегавши (или не познајући) модус функциони-
сања фикционалног наратива, Савићеви први читаоци, осу-
дили су приповетке овог аутора као идеолошки неподобна
остварења која тенденциозно и злонамерно приказују ствар-
ност у најцрњим тоновима. Савићева фикционал(изова)на
„Итака“ – Рашка – коју су људи „поистовећивали са правом
и, на његову [пишчеву] несрећу, налазили огромне сличнос-
ти.“ (Савић 1990: 4)9, како је написано у посвети Бугарске
бараке, (п)остаће повлашћени хронотоп прозе Милисава
Савића – писац ће се Рашки враћати како у Љубавима Ан-
дрије Курандића и Младићима из Рашке, тако и у причама
објављеним у склопу књиге 30 плус 18, те у Рашким причама
(I – IV) у књизи Римски дневник, приче и један роман, односно
у појединим сегментима Тополе на тераси, док се у неиме-
нованој вароши циклуса Свирач збирке Ујак наше вароши
може такође препознати за рану Савићеву прозу каракте-
ристична Рашка.10 Спој факције и фикције, односно удео
аутобиографских елемената у моделовању слике света Бу-
гарске бараке остаће трајно обележје Савићеве прозе, у чему

8 Алузија на завршетак романа Предео сликан чајем Милорада Па-

вића, који ће Милисаву Савићу послужити као симболична ознака
два типа читалаца, оних који држе „писаљку ‘као мати кашику или
убица нож’.“ (Савић 2012: 91).
9 До издања Бугарске бараке из 1969. године нисмо дошли, тако
да ће у тексту бити коришћено издање Рада (Библиотека „Реч и
мисао“) из 1990. године.
10 И сâм Савић сведочи „Своје детињство и младићство уткао сам
у прве књиге. Оне се тичу мог завичаја, Рашке и мојих студентских
дана у Београду. У њима је делић моје младалачке аутобиогра-
фије.“ (Савић 2011: 11).

109
се препознаје како утицај стваралаштва Милоша Црњанског
(једног од омиљених писаца и књижевних јунака Милисава
Савића), тако и утицај књижевноисторијских преокупација
самог аутора Бугарске бараке.11
Обрачун Милисава Савића са завичајем, који је отворен
реаговањем Председништва Општинске конференције Саве-
за омладине Рашке (видети: Савић 2106: 96-97), наставиће
се посветом у Бугарској бараци (чија је функција садржана у
ефекту шока и шамара малограђанском укусу, али и у под-
свесној жељи за променом читалачке публике [Савић 2012:
53], при чему не треба занемарити ни ограђивање од потен-
цијалних идеолошких учитавања, што је такође био циљ ове
посвете), да би свој пуни (об)лик задобио у доследном оп-
редељењу за критички реализам и изразити литерарни ан-
гажман, што су заправо кључне карактеристике Савићевих
првих књига.
Поред аутобиографске потке и идентичног хронотопа,
приповетке Бугарске бараке повезује и избор специфичног
типа књижевних јунака. Опредељење за портретизацију људи
са маргине (окретање „...ликовима пробисвета, проститутки,
шоферчина и свакојаких скитница....“ [Јеремић 1976: 200],
односно „радник(а) грађевин(а)ц(а), шофер(а), лопов(а),
коцкар(а), студен(а)т(а), дјец(е), пјевачиц(а), ‘фанфуљ(а)’,
копач(а) злата из гробова, столар(а), фудбалер(а),
адолесцен(а)т(а) [...] официр(а), војник(а), сељак(а),
бивш(их) четник(а), одметник(а), доктор(а), инжењер(а),
конобар(а), полиц(а)ј(а)ц(а), оклеватн(их) дјевојчиц(а)...“
[Делић 1999: 1582-1583]) и њихове мучне и бесперспектив-

11 И поред извесне дозе (ауто)иронијске свести о томе да се у

„аутобиографијама лаже“ (Савић 2005: 153-158), проучаваоцу ср-
пске мемоарско-биографске, дневничке и аутобиографске прозе,
аутору студија Устаничка проза и Сећање и рат, Милисаву Савићу
и као писцу биће близак дискурс мемоарско-аутобиографске про-
зе Итаке и коментара, Ембахада и Код Хиперборејаца Милоша
Црњанског. (видети: Недић 1988: 261-297).

110
не свакодневице12 условили су избор жанра и одговарајуће
лексике. Склоност иронијско-пародијском поигравању књи-
жевним конвенцијама резултирала је окретању Милисава
Савића антижанровским структурама. Мозаичне компози-
ције, својеврсна „омнибус прича“ (Максимовић 1973: 248),
састављена од низа епизода којима је извршена карактери-
зација негативног јунака, удбаша Мирка Рекића, приповет-
ка „Хроника са клозетских зидова“ (збирка Бугарска барака),
као антихроника послератне Рашке, претеча је нереализо-
ваног пројекта варошке антихронике (збирка Ујак наше ва-
роши). Пародију хронике („Хронику са клозетских зидова“)
и пародију љубавног и Bildungsroman-а (Љубави Андрије Ку-
рандића) повезује снажна друштвена критика и наглашена
социјална нота. Негативне последице идеолошке репресије
(„Хроника са клозетских зидова“, „Оморина“), незавидан
материјални положај младих („О Ани матуранткињи и Ми-
лану столару, Заго моја“; „Конобар и мотор“), зло као начело
устројства маловарошког „тамног вилајета“ („Друг“), сцене
насиља, брутални описи, теме проституције и(ли) силовања
(„Година после рата“, „Бугарска барака“, „Рупа“, „Скитница“)
означили су радикалан раскид са естетизмом претходне ге-
нерације српских прозаиста (обрачун са ондашњим књижев-
ним укусом), али уједно и храбро опонирање диригованом
оптимизму, као државној и књижевној политици. Настала на
таласу студентских демонстрација 1968. године, а сврстана
под поетичку „кошуљу“ црне, стварносне прозе, критичког
реализма (видети темат Критички реализам 1972: 491-521),

12 У тексту „Јади Вертера из Рашке“, посвећеном роману Љуба-

ви Андрије Курандића Милисава Савића, Мирослав Егерић издваја
кључна поетичка обележја стварносне прозе, која се односе и на
приповетке Милисава Савића „...живот рустичан, аморалан, фи-
зиолошки дречав, пресан као истински живот, препун тамних ка-
нала, промашених судбина, клозетских зидова и цртежа, идиотски,
сив и прљав, ненамирисан, можда пребруталан за осетљиве душе
и духове, наглашава право да покаже своје лице.“ (Егерић 1975:
257).

111
прозе новог стила (Јеремић 1976), Бугарска барака Милиса-
ва Савића проширила је концепт стварности (Делић 1999:
1582), увела нове, актуелне, дотадашње табу-теме13, оголила
језички израз (тј. посегла за ефектном и снажном лапидар-
ношћу „без поетизације и кинђурења...“[Максимовић 1973:
248])14, дала литерарни легитимитет новим просторима
(„Њен приповједач ће завирити у до тада ријетко дочарава-
не просторе у савременој српској прози, у радничке бараке,
возове, кабине тешких камиона, уџерице, кафане, клозете
(да би прочитао записе са зидова), скривени простор испод
моста, али ће пажљиво пратити и збивања на улици, око гра-
дилишта...“ [Делић 1999: 1582]), креативно се супротставила
повлашћеној „ратној“ и „радној“ књижевности (Делић 1999:
1577), као што је увела плуралитет приповедних инстанци
и фокализатора, чиме је омогућена језичка артикулација
стварности из више различитих углова.

13 „Бесмислено стријељање, принудна љубав, насилни ‘откуп’,

неуспјеси у хајкама на заостале одметнике – све су то некад биле
табу теме и све је то у Савића зазвучало ново, увјерљиво, свјеже,
побуњенички храбро до дрскости.“ (Делић 1999: 1577).
14 Најјачу структурну позицију стварносног елемента и живе речи
у Савићевој раној прози Стојан Ђорђић описао је на следећи начин
„Ту неаутоматизовану, рекло би се сирову, реч преузима из ствар-
ности и оставља је таквом каква јесте, не подређује је углађеном
књижевном стилу и дискурсу, већ стил и свој наративни дискурс
подређује њој тако да та реч из живота постаје поента у његовој
нарацији, место у коме прича достиже свој уметнички максимум и
то не само зато што би та реч развијала се и култивисала у семан-
тичким схематизацијама и апстраховањима до трансформативног
и трансценденталног уметничког контекста, већ обрнуто, тако што
у тај контекст уноси искру живота и животне истине.“ (Ђорђић
2011а: 92).

112
 Како се прича дала испричати?15 Приповедни
поступци и форме

Тежња за остварењем ефекта аутентичности и уверљи-

вости исприповеданог, огледа се, у првој збирци приповеда-
ка Милисава Савића, у употреби репортерске технике (којом
је омогућено излагање непосредно доживљеног – причање
„са лица места“ – и економична употреба стилских средста-
ва), али и у фреквентној измени тачака гледишта, те статуса
и функције наратора у причи (односно, у измени „начина“ и
„гласа“, према терминологији Жерара Женета). На трагу по-
етике једног од омиљених писаца Милисава Савића и култне
личности „црног таласа“, Драгослава Михаиловића, чији је
роман Кад су цветале тикве, употребом технике сказа,
(о)значио иновацију приповедачких поступака српске прозе
с краја шездесетих година XX века, у двема приповеткама
Бугарске бараке Милисава Савића искоришћена је такође
техника сказа. За разлику од уличног аргоа („мангупског је-
зика“) Михаиловићевог романа, приповедање у Савићевој
првој збирци (у приповеткама „О Ани матуранткињи и Ми-
лану столару, Заго моја“ и „О Мили и Пеђи, Заго моја“) при-
ближније је оном које је остварено у Петријином венцу, бу-
дући да су збивања у овим двема приповеткама предочена
из перспективе жене, провинцијалке и домаћице. Ови сведо-
ци и(ли) саучесници догађаја о којима говоре, као поуздани
хомодијегетички приповедачи (Римон-Кенан 2007: 120. и
127) који се све време обраћају/исповедају именованом
(„Заго моја“) и видљивом наратеру (Римон-Кенан 2007: 132),
наратив посредују доследном психолошком тачком гледиш-
та (Успенски 1979: 117), која се препознаје у недвосмисле-
ним елементима субјективности: заузимању негативног ста-
ва према другим ликовима („Дебелогуза Милева, официрка,
алапача белосветска, беснела је што Ану не одвајају од тог
15 У питању је алузија на облик наслова („Прича која се није дала
написати“) епилошког сегмента романа Ожиљци тишине (Савић
1997: 221-228).

113
замзила, сеоског ђилкоша. [...] Вида лекарка, лајуша, торо-
куша, аброноша над аброношама, саветовала је да се Ани
морају очи отворити и објаснити шта је у ствари тај сеља-
чић.... [...] И да није причала Марина Роска, знала сам ја доб-
ро како и шта говоре све те дебелогузе, готованке и напуде-
рисане жентураче-кобајаги госпоје.“ [Савић 1990: 58]) и
сујеверју, као саставном делу душевног профила „човека из
народа“ („Сишле ми у кујну, Заго моја, седимо, нагађамо
како ће Милан довести девојку....[...] кад...запуцкета на спра-
ту изнад нас, у Милановој соби љосну нешто о под, зазвеча,
зацијука. Претрнемо. Ми горе: на линолеуму парчићи стак-
ла од флаше, вињак се расплинуо испод столице, цвеће расу-
ло и поквасило. ‘Како да падне?’ упитамо се и згледнемо. [...]
Помислим: десиће се нешто! Зло и невреме се спрема. Лош
је знак кад се нешто само од себе разбије. Када се на мог
Гојка сасула земља у руднику, тог дана склизне са полице и
искрза се моја нова новцата шерпа за ђувеч.“ [Савић 1990:
59-60]). Осим илузије усменог приповедања (остварене у
приповеткама „Пролазе ли возови Ибарском долином“, „О
Ани матуранткињи и Милану столару, Заго моја“ и „О Мили
и Пеђи, Заго моја“) и записа туђег говора (приповест настала
према сведочењу пензионисаног рудара Саве – приповетка
„Златни Митар“), нарација се у Бугарској бараци посредује и
тачком гледишта детета („Година после рата“), којом се оне-
обичава стварност и избегава прецизно именовање Фатими-
не професије или, пак, породичних односа неименованог
фокализатора. С друге стране, репортерско казивање
свезнајућег приповедача збирке Младићи из Рашке, преки-
дано дијалозима других јунака, рашчанских младића (који
властито виђење света и специфичан систем вредности пос-
редују одговарајућом лексиком – уличним жаргоном и чес-
тим псовкама), најиновативнију форму остварује у припове-
ци „Дрво које не листа“, из које је, пак, приповедач одсутан,
те се, отуда, из пет различитих психолошких тачака гледиш-
та посредује породична драма. Драма изневерених егзистен-
цијалних очекивања и Кишовом Пешчанику налик „истраж-

114
ни поступак“ трансформише се у драму језичког израза и
могућности језичке артикулације стварности. Питање језика
једна је од кључних тема стваралаштва Милисава Савића. Из
позиције аутоиронијске перцепције властитих уметничких
претензија и животних одлука, млади Андрија Курандић, у
роману Љубави Андрије Курандића, разматраће типове гово-
ра примерене савременом литерарном изразу, при чему ће
издвојити, као списатељске опције, песнички, сељачки (рад-
нички) и мангупски (фрајерски) говор, не определивши се,
притом, ни за један од њих у потпуности „Али којим се речи-
ма, којој се врсти говора приклонити? [...] Ниједном говору
се нисам потпуно приклонио. Ближи ми је био сељачки из-
ворни, онај којим је говорила Ранђија, али је он више при-
стајао повученој и мирној особи, него ономе који намерава
да освоји најлепше жене Рашке и света. Зато сам, хтео не
хтео, прихватио мангупске речи, знајући да ћу се или ја мо-
рати прилагодити њима, или њих себи.“ (Савић 1972: 172-
173). Напуштање пристојних, „књишких“, стандардизованих
речи и окретање „мангупском“ говору, заговарање поетика
зла, ружног, ниског, поквареног, уместо естетике лепог, од-
лука о томе да од читаоца књига постане њихов јунак, као
етапе у генези литерарне биографије Андрије Курандића,
елементи су снажно аутобиографски засновани и сижејно
функционални. Отпор према језичким нормама и отклон од
„музејске“ књижевности, као шездесетосмашка бунтовничка
поетичка становишта, константа су прозе Милисава Савића,
почевши од псовки и уличног („мангупског“) жаргона у
збиркама Бугарска барака и Младићи из Рашке, све до псовки
(„Уз то сам псовала као кочијаш, а псовке су сва деца при-
хватала. [...] Све псовке сам научила, погађате, од Ујака. Он
је све и сваког псовао.“ [Савић 2010: 49]) и шифрованог (тај-
ног) језика који је Чварчић покушала да измисли у обданиш-
ту („У обданишту сам покушала да код деце развијем тајни
језик. Као неку врсту отпора према приглупим васпитачица-
ма.“ [Савић 2010: 49]), да би то коначно учинила у сарадњи
са Ујаком, у роману Чварчић. Означавање људи, предмета и

115
појава погрдним или скарадним називима, којем прибега-
вају Чварчић и Ујак („Рецимо, наш Краљ био је Ноша. Њего-
ва жена Спремачица. Краљева телевизија сераоница. Краље-
ве новине клозетски папир. Краљеви полицајци керови.
Будала – слина. Курва – палачинка. Сисата жена – млекара.
Богаташ – бува. Пајкан – антена. Политичар – бундева. Ма-
фијаш – читуљаш.“ [Савић 2010: 49]), односно пермутација
слогова унутар речи, уз додавање почетног „у“ и средишњег
„па“ („Тако би реченица Овај тип је непоштен овако гласила
Уајпаов уиппат паје мућ. Ова следећа реченица је већ псов-
ка, и ја је, као једна фина девојчица, нећу преводити. Усипа-
но се у уринупамате. Мада се она може превести и овако:
носи се у лепу фантазију!“ [Савић 2010: 50]) симболи су по-
буне против друштвених норми (у које спада и књижевни
језик као стандардизована и пропис(а)на конвенција усме-
ног и писаног израза) и симбол незадовољства политичким и
економским приликама у држави „Бејби Краља“. Разлика
између језика књижевних јунака Бугарске бараке и Младића
из Рашке с једне и језика Чварчића, Ујака и Чиче у роману
Чварчић, с друге стране, огледа се у утицају Шатро прича
Мирољуба Тодоровића на поступак стилизације говора Са-
вићевог Чварчића (Тодоровић је, као што је познато, био
члан уредништва часописа Видици, у којем је Савић објавио
своје прве приповетке – оне које ће га препоручити за сарад-
ника и члана уредништва Студента. Уједно, Тодоровић је
аутор „Корачнице црвеног универзитета“, која ће бити пo-
менута у сентиментално-васпитној Тополи на тераси [Савић
1985: 456]).16 За разлику од илузије усменог приповедања,
16 Тако, Тодоровићева „шифра“ за причу – жвака – бива унета у
Савићев роман Чварчић „Из њихових трач-жвака сазнала сам да
Ујака сматрају, у најмању руку, за блесавка.“ (Савић 2010: 27) и
„Нема сумње, мој Чича је био лик. [...] Беспосличари, молери, ко-
сачи, рудари, дрвосече, камионџије, конобарице, лепотице ноћи,
домаћице, просјаци, политичари, полицајци, ратници, виле, вам-
пири, вештице, ђаволи – сви су били његови пајтоси. Бар у његовој
жваци. Само је можда још Бог знао толико створења у вароши, па

116
заступљене у појединим приповеткама Бугарске бараке и
Младића из Рашке, као и у роману Чварчић, роман Љубави
Андрије Курандића почива на смени наративних нивоа и на
суптилном и доследном осцилирању између приповедног и
доживљајног ја, што је постигнуто инкорпорирањем форме
дневника у роман. Као наратив у наративу, графички из-
двојен курзивом или увученим редовима, дневник Андрије
Курандића, са двама различитим временским плановима –
непосредним бележењем догађаја и емоција, односно њихо-
вим накнадним коментарисањем из временски удаљене и
искуствено богатије перспективе – (ауто)иронијском визу-
ром контрапунктски снижава лирске узлете и надања аутора
дневничких забелешки и главног јунака романа. Жанр днев-
ника и жанр лексикона (Савић 1972: 36-37), инкорпорирани
у роман Љубави Андрије Курандића, елементи су пародијске
равни, будући да опстојавају на граници исповедног и псе-
удоисповедног тона, документарности и псеудодокументар-
ности, искреног аутопортретисања и јунаковог креирања
идеализоване слике о себи „На већину питања неискрено
сам одговорио, као и многи моји познаници. Гледао сам да
се што допадљивије и ефикасније представим бројној чита-
лачкој публици лексикона. Истина, у овом случају, није била
важна.“ (Савић 1972: 37). Репортерске слике власовске, но-
вопазарске и рашчанске свакодневице, верно забележене и
датиране у дневнику Андрије Курандића, у споју са литерар-
ним (п)окушајима и промишљањима социјалног статуса ва-
рошана и сељака, допуњене „Саветима и другим корисним
забелешкама“, као и антологијом рашчанског вица (Савић
1972: 176), својим мултижанровским обликом, тј. креатив-
ном фузијом метакритичких разматрања, књижевних оства-
рења, записа, бележака, узгредних података, јунакових запа-
жања и размишљања, коментара проживљеног и прочитаног
и аутопоетичких изјава, композицију романа Љубави Анд-

није ни чудо што су Чичу сви звали Ујаком вароши. Наше вароши,
како су говорили.“ (Савић 2010: 31).

117
рије Курандића чине својеврсном антиципацијом постмо-
дернистичке фазе стваралаштва Милисава Савића (нарочи-
то остварења попут Фусноте, 30 плус 18, Rimskog dnevnika,
прича и једног романа), као што се и мотиви и ликови присут-
ни у Савићевој раној прози појављују у доцнијим романима
и приповеткама овог аутора.

Принцип понављања и удвајања: мотиви и ликови

прозе Милисава Савића

За прозу Милисава Савића, како у раној тако и у доцнијој

фази, карактеристично је варирање неколиких лајтмотива.
Бубуљице које су нагрдиле Милино лице, у приповеци „О
Мили и Пеђи, Заго моја“: „Болештине навалише на Рашку.
Међу многима и Мила оболе: лице јој се осу неким грозним
бубуљицама, ранама, црвеним пликовима...“ (Савић 1990:
66), биће тематизоване и као један од адолесцентских јада
младог рашког Вертера Андрије Курандића (роман Љубави
Андрије Курандића) „Бубуљице су ми задавале грдне муке.
Сваког јутра на мом лицу, нарочито око усана и на челу,
освитало је мало сазвежђе црвено-белих бубуљица. Није
их вредело истискивати – опет су ницале.“ (видети: Савић
1972: 7-8). Одлука гимназијалца Пеђе о напуштању Рашке
и одласку у Америку („О Мили и Пеђи, Заго моја“) „Пеђа се
распекмези. Као да нема седамнаест година. Говори да ће
бежати од куће, ићи за Америку, у бели свет, што даље од
Рашке. Каже да му је доста свега. И Гојка, и Јасмине, и мене,
и куће и школе. Булазни ли, булазни....“ (Савић 1990: 63)
свој пандан задобиће у покушају бекства у Америку неколи-
цине школских другова (Кољача, Пиџаме, приповедача....) у
роману Хлеб и страх „На помисао да се бежи у свет дошли су
моји другари из последње клупе. Али не да се бежи у Фран-
цуску већ у Америку. Земљу каубоја. Земљу дугоногих пла-
вуша. Земљу познату из филмова, које без даха, окамењени,

118
недељом гледамо у нашем биоскопу. Америка није досадна
и отужна као наша варошица.“ (Савић 1991: 10)17
Лајтмотив воза биће спона између двеју првих збирки
приповедака Милисава Савића (Бугарске бараке и Младића
из Рашке). На приповетку „Пролазе ли возови Ибарском до-
лином“, којом се затвара Бугарска барака и у којој је воз инс-
трумент развоја сижеа (један од пљачкаша који „ради“ у возу
и девојка принуђена на проституцију констатоваће „Пролазе
возови, каже девојка. Пролазе. Има их много, каже девојка.
Три путничка, два убрзана и пет брзих за двадесет и четири
сата. И безброј теретних, кажеш.“ [Савић 1990: 94]) надове-
заће се приповетка „Чекајући да први пут пођем за Београд“
(у којој је дата галерија ликова који на провинцијској ста-
ници чекају воз) и лирско-меланхолична и трагична при-
поветка „Поноћни воз“, у којој воз постаје симбол раскош-
ног живота, богатства и уживања, недоступних Сими Кецу,
раднику настањеном на периферији провинцијске вароши
у којој борави, у изнајмљеној соби, са женом коју не воли
„...Кец у возу који се врло кратко задржава стигне да запази
само неке појединости: келнера с белом кошуљом и црном
лептир машном, плавокосу жену у ружичастој спаваћици с
дубоким разрезом на грудима, одсјај чаша и тањира на сто-
ловима, илустровану ревију на нечијем крилу, лепог мла-
дића који отворених уста удише оштар планински ваздух,
баршунасти сјај зеленог сомота на седиштима у ресторану....
Све те појединости, на брзину и у полумраку осмотрене, у

17 Аутобиографску епизоду о покушају одласка у Америку, писац

Милисав Савић транспоноваће у метафору бекства и потребе за
одласцима, лутањима, путовањима, као насушној потреби писаца.
(в. „Друго љубавно писмо или прича о свезнајућем приповедачу“,
Савић 2012: 180-186). Такође, одметање на таван наратора романа
Хлеб и страх исприповедано је ретроспективно, са дозом аутоиро-
нијске (само)свести „У шестој години одметнуо сам се од куће. [....]
Нисам се одметнуо у шуму, иако ми је била надохват руке, ту иза
куће, густа и већ озеленела. Одметнуо сам се на таван.“ (в. Савић
1991: 107-110).

119
Кецовој машти се уклапају у заокружени призор, пун тајанс-
твеног сјаја и раскоши за чим младић с коврџавом косом
дубоко чезне.“ (Савић 1977: 115-116). Воз ће тако постати
трајна опсесија Милисава Савића, аутора репортаже „Воз
за Сталаћ“ (Савић 2016: 106-109), који ће меланхолично
устврдити „Возови су за Рашку значили оно што су преко-
океански путнички бродови значили за јунаке Фелинијевог
филма Амаркорд. Рашка, она права, за мене је готово умрла
кад је пруга која је пролазила кроз њу постала мртва.“ (Са-
вић 2011: 130)18. Занимљива је чињеница да ће у пет нејлеп-
ших речи Милисав Савић убројати и воз, образложивши овај
избор на следећи начин „Још увек у мојој глави Ибарском
долином тутњи поноћни брзи воз на линији Пећ-Београд.
У којем се прича збива. Никад испричана, јер неиспричане
су најлепше.“ (Савић 2011: 202-203). Није случајно што ће
читатељка у возу Београд-Пећ („Ако читатељка једног дана
у возу Београд-Пећ“) читати роман Кад су цветале тикве
Драгослава Михаиловића (Савић 2012: 217-220), као што је
од несумњивог значаја и податак да је Милисав Савић као
дечак чувао краве, мерећи, притом, време по проласку во-
зова „Ја сам као дечак, и пре него што сам пошао у школу,
а и касније, све до гимназијских дана чувао краве. Од раног

18 На сличан начин возове је доживљавао Данило Киш „Тако сам

једног дана, врзмајући се по перону, схватио да возови за мене већ
и не значе превозно средство, него су они као каква монструоз-
на, џиновска Прустова ‘мадлена’ која вуче за собом, која тегли цео
товар прошлости; то је бескрајна композиција свих дана и ноћи,
свих возова који су прошли поред наших станова у разним мести-
ма, то су сви возови којим сам се возио од првих дана када се тога
сећам, то су штавише, сви возови тутањ чијих сам точкова чуо у
сну или полусну некад, негде, крај неке станице...“ (Киш 1995: 21-
22). Мотив воза биће присутан и у епилогу Кишовог првог романа,
Мансарде „Да ли сам игде поменуо да је моја мансарда била близу
станице? Не, нисам то нигде рекао. Нису ли криви томе помало и
возови? Нису ли ме они затровали даљинама, звездама, себично-
шћу?“ (Киш 2007: 90).

120
пролећа па до у касну јесен. Сваког дана, од свитања па до
доласка путничког воза из Краљева (у Рашку је стизао око
пола десет, уколико не би каснио; време се тад мерило тако,
ручни сат је био тада мислена именица!), и поподне, кад
би се сунце приближило Великом Власу, па све до мрака.“
(„Похвала кравама“, Савић 2012: 226). Писак воза којим се
затвара Бугарска барака „Негде од Казновића захукта воз и
писну, дуго и продорно.“ (Савић 1990: 96) и воз којим Сима
Кец никада неће отићи из Рашке, иако је то много пута поку-
шавао (приповетка „Имењаци“ [Савић 1977: 19-30]) симбол
је ескапистичке чежње и боваризма Савићевих јунака-про-
винцијалаца, симбол супротстављен паланачкој учмалости,
досади и безизлазности карактеристичној за јунаке како Бу-
гарске бараке тако и Младића из Рашке.
Мотив тетоваже, први пут употребљен у репортажи „Воз
за Сталаћ“: „Код станичног бифеа, у три сата изјутра, у групи
људи угледао сам једног човека са истетовираним лицем; по
челу, образима и бради, по носу плавела су се незграпна сло-
ва. Нешто чудно! Људи су се одвајкада тетовирали, најчешће
по грудима, рукама и ногама, али по лицу, колико је мени
познато, макар на европском тлу, то нису чинили. Или рет-
ко. Ту скоро читао сам да су руски заточеници у сибирским
логорима тетовирали своја лица, у знак протеста због тешких
услова живота.“ (Савић 2016: 107), јавиће се и као симбол
егзистенцијалног усуда и трајне обележености девојке Вере,
у приповеткама „Име“ (Савић 1977: 96-97), „Песништво и
казна“ (Савић 1995: 42-44) и „Вера“ (Савић 2008: 83-91)19,
док ће у роману Чварчић једна од проститутки имати истето-
виран лик Слободана Милошевића „У Савској ноћи причало
се да једна млекара плавуша, једна од палачинки, која је, за
19 Објављена првобитно у књизи Rimski dnevnik, приче и један ро-
ман (Савић 2008: 83-91), приповетка „Вера“ биће прештампана,
под истим насловом, у монографији Милисав Савић (Савић 2011:
86-93), да би се у идентичном облику, али другачијег наслова „Вера
или критика песништва као брбљања“, појавила и у књизи Љубавна
писма и друге лекције (Савић 2012: 167-175).

121
лову и по наређењу мојих Љубавника, опслуживала (радила
‘оно’) стране новинаре и шпијунчине, има на трбуху, изнад
своје фантазије, истетовирану фацу Бејби Краља. Заиста,
фантазија до фантазије.“ (Савић 2010: 56), као што је, пре
тога, у роману Љубави Андрије Курандића, млади Андрија
истетовирао на свом телу властити надимак „Истетовирао
сам на прсима свој надимак. То сам урадио сам: затворио
сам се у собу и иглом коју сам опрљио на пламену, под кожу
убацивао црни туш.“ (Савић 1972: 165 и 212)20, да би тетова-
жа постала метафора Савићу блиске поетичке концепције
„less is more“21 и критика расипничког односа према речима
„Сасвим у духу поетике Хуга Бала [...] који је тврдио да се по-
езија мора писати на сопственој кожи, на челу. [...] Поезији
припада само мало парче наше коже, на челу или испод пуп-
ка – готово да је свеједно. Записана тамо, једном и заувек,
она се више не може дописивати, преправљати, брисати. На
песницима је да дубоко промисле (или да бар то имају негде
у подсвести) шта ће на том одабраном парчету коже записа-
ти. Грешке се овде не могу исправљати. Одрицања овде не
важе.“ (Савић 1995: 42-43).
Симбол љубавних и животних пораза представљаће, у
прози Милисава Савића, мотив ципела, по правилу прљавих
и блатњавих22. У неспретним првим љубавним (п)окушајима,

20 И у збирци Младићи из Рашке присутан је мотив тетоваже

„Преко целих Мајсторових груди била је истетовирана гола женс-
ка. – Добра је! – рече Петлић за слику. – Да није река загађена, био
би главни на плажи!“ (Савић 1977: 101).
21 „Писцу не остаје ништа друго него да се врати оним малоброј-
ним али правим речима, да се приклони сажетости, наговештаји-
ма, двосмислицама, недоречености, парадоксу, речју – да следи
крилатицу америчких минималиста ‘less is more’ (мање значи
више).“ (Савић 1995: 127).
22 У сцени јавног изрицања опомене бегунцима у Америку, у ро-
ману Хлеб и страх, усред грдње разредног старешине, дечак-нара-
тор запажа „Срамио сам се због цокула. Чинило ми се да су стотине
и стотине очију, а међу њима и очи оне чије име се таји, уперене

122
Андрија Курандић, не успевајући да пронађе речи за необа-
везан разговор са Слободанком и Иреном и немоћан да ус-
постави приснији контакт, који би довео до жељеног пољуп-
ца, беспомоћно зури у своје ципеле, које постају симбол
губитка и пропуштене прилике, симбол збуњености и неис-
куства „Дуго сам ћутао, бленући у своје блатњаве ципеле. Да,
примећивао сам да су блатњаве. Једио сам се што не могу да
смислим нешто лепо, нешто паметно за девојку поред себе,
а у исто време примећујем своје блатњаве ципеле.“ (Савић
1972: 15) или „Ја сам и сад гледао у своја стопала у прашини,
баш као онда на броду који је пловио Дунавом. Нисам знао
како да се понашам.“ (Савић 1972: 58). Симбол охолог, баха-
тог понашања јунака којег је Чварчић назвала Генерал, по-
саће његове чизме, којима ће се, као симболи потчињености,
немоћи и искоришћености супротставити стопала девојака,
невиних девојчица и дечака, којима се Генерал наслађивао
у Савској ноћи „Поглед ми се спустио надоле, према ивици
кревета. Тамо – два пара стопала. Генералова у чизмама, из-
гланцаним, са новим, жутим ђоновима, на којима сам про-
читала утиснути знак производње Made in Italy. Cuoio vero.
Други пар – женска стопала. Црвени лак на ноктима малчи-
це искрзан.“ (Савић 2010: 76) или „Кроз шпијунку посматра-
ла сам представу четири пара ногу у Царској соби. Три пара
босих и једног у познатим чизмама. Сва три пара босих ногу
налакираних ноктију. Разне боје: црвена, зелена, љубичас-
та...“ (Савић 2010: 82)23
У карактеризацији мушких ликова Бугарске бараке и Мла-

у моје цокуле-чамце, зашниране канапом. У првом реду се – јасно

му се уочава као палачинка буцмасто лице – кези директоров син.
Најгоре је што горе, на степеницама, као на отвореној позорници
на коју лете парадајз и јаја, нигде не могу да склоним ноге у тим
проклетим цокулчинама.“ (Савић 1991: 17).
23 Према Чварчићевим запажањима „Тако је Генерал, вероват-
но миљеник ако не Краља оно његове свите, могао да се наслађује
невиним девојчицама, а кад му оне досаде, онда куварицама које
миришу на лук, па и дечацима.“ (Савић 2010: 97). Од симбола љу-

123
дића из Рашке доминира мотив дрвета. Овај мотив, као сим-
бол непомичности, јаловости, непокретности, укорењености
у родно, рашко тло, поприма значење повлашћеног места
око којег се окупљају само одабрани (по нечему изузетни)
младићи, попут Мацка „Разговарале су и о Мацку, који је,
вечито с цигаретом у углу усана, окружен групом младића,
стајао на плочнику, услоњен уз липу (Миљојко је одмах запа-
зио да се сви младићи, чим би се Мацко појавио, склањају од
липе да би му направили место...“ (Савић 1977: 21), а којем
неугледни и ни по чему посебни младићи, попут Миљојка,
смеју да приђу само када нема никог у близини „(Миљојко је
могао једино ноћу да се услони уз липу и да седне на клупу,
кад на улици никога није било.“ (Савић 1977: 22). Дрво ће,
у Радетовом случају, попримити значење саживљености са
правилима улице, тј. са животом рашчанских беспосличара,
скитница и вечитих младића „Вечито стојиш на плочнику и
још мало па се нећеш разликовати од липе – само да пролис-
таш! – пецкали су га варошки мангупи.“ (Савић 1977: 82),
док ће најпотпунији облик задобити у приповеци „Дрво које
не листа“, у карактеризацији Шрафа, чији лик, неодвојив
од чачкалице, статичан и увек наслоњен на липу, опстојава
на граници фантастичне метаморфозе у дрво „Рано је још
за Шрафа. Он измили негде око подне и нацрта се на углу
улице, преко пута липе. Ту сатима стоји, премештајући се с
ноге на ногу. Чачкалицу из уста не вади. Само још да листа
и да има гране не би се разликовао од липе.“ (Савић 1977:
114). Са цртицом (на граници песме у прози) „Топола“, из
збирке Младићи из Рашке (Савић 1977: 62) може се повеза-
ти метафора наслова Савићевог романа Топола на тераси.
Неприлагођена урбаном, престоничком животу, скрајнута,
изникла у окружењу са њеном природом несагласним, топо-
ла постаје метафора промашене егзистенције приповедача
Тополе на тераси „Код сливника за кишу, између цеви за

бавног пораза у Љубавима Андрије Курандића, ципеле постају, у ро-

ману Чварчић, симбол друштвеног и моралног посрнућа.

124
одвод и бетонске плочице, приметио сам тополчицу не већу
од двадесетак сантиметара, нежних, провидно зеленкастих
листића. Вероватно је ветар донео семе, и ето, оно је пусти-
ло клицу на бетонској тераси деветоспратнице. Тамо где му
место није.“ (Савић 1985: 267).
Огледало као средство аутоперцепције главног јунака
романа Љубави Андрије Курандића, прво представља симбол
несигурности „Остајало је да у огледалима тражим истину
о својој слици и прилици. Баш зато што сам себе стално за-
гледао, видело се –сматрао сам – колико сам несигуран у
свој изглед.“ (Савић 1972: 85), а потом, у епилогу романа,
након остварења дуго прижељкиваног иницијацијског чина,
симбол самопотврђивања „Онда си пришао оближњем изло-
гу и дуго се пажљиво огледао. Цела Рашка је спавала и ти си,
сам, могао да се огледаш колико ти је воља. Учинило ти се
да видиш врло лепог и привлачног младића.“ (Савић 1972:
224). Исти мотив јавиће се и у збирци Младићи из Рашке, као
елемент идентитетског самоодређења главног јунака припо-
ветке „Огледала“ (Савић 1977: 74-82).
Такође, стид који Андрија Курандић осећа према оцу и
мајци, Стевану и Ранђији Курандић, стид због њихове не-
укости, начина одевања и понашања, као и незадовољство
условима живота на селу („комплекс сељаштва“, како га је
сâм Андрија именовао [Савић 1972: 194]), те потреба за „ме-
тафизичким бежањима од куће“ (Савић 1972: 205), мотиви
су познати одраније, из приповетке „О Мили и Пеђи, Заго
моја“ (збирка Бугарска барака), где су употребљени као еле-
менти мотивације збивања и карактеризације лика младића
Пеђе24, док ће жеља Андрије Курандића да пронађе закопа-
но благо, како би се на тај начин обогатио „Сањао је Андрија
и да се обогати. А за то требало је да само пронађе закопано
благо. Причало се да у рашком крају, нарочито око манас-
тира и столетних брестова и храстова, има доста закопаног
24 „Не да се помиловати. Ко да га нисам ја родила. На сваку моју
реч јежи се, обрецује. Ко да сам му туђа мајка. Ко да се стиди
мене.“ (Савић 1990: 62).

125
блага: и то оног немањићког, скривеног пред најездом Ту-
рака.“ (Савић 1972: 120) свој пандан задобија у развијеном
наративу приповетке „Велика потрага за закопаним благом“
(Савић 1977: 121-145), у збирци Ујак наше вароши.
Лајтмотив хлеба, као симбол високо вреднован и изра-
зито позитивно конотиран, заузима повлашћено место у
схватању света и поетици Милисава Савића.25 Заступљен у
приповеткама „Такав је Мацко“ и „Освајање Рашке и света“,
у збирци Младићи из Рашке, мотив хлеба, одређен прво као
једна од кључних позитивних вредности рашчанске космого-
није „Овде се пече сјајан хлеб! Често можете видети сељаке
и старе Рашчане, како под мишком носе тазе хлеб и успут га
чимкају. А ако у хлеб убаце мало чварака или кајмака, знају
да одједном и цело кило поједу.“ (Савић 1977: 12), прераста
у елемент лирски интонираног поређења и слој симболич-
ног ткања скривен испод репортерски прецизно скенира-
них пресних реалија послератне Рашке „Миљојко се полако
спушта на клупу. Лице му сија од среће као тек испечена
векна у излогу пекаре.“ (Савић 1977: 49). У роману Хлеб и
страх, пак, асоцијативно и музички компонованом, са не-
коликим напоредним сижејним линијама, лајтмотив хлеба
функционише као сижејна спона и жариште симболичких
значења. Симбол топлине породичног огњишта (супротс-
тављен идеолошкој репресији и страху [Савић 1991: 23-26]),
симбол правих, васпитањем усвојених вредности, ослонац у
вуненим временима (Савић 1991: 103), мотив хлеба, у спре-
зи са мотивом вина, односно мотив у функцији изградње
симболике свете тајне причешћа (у којој су хлеб и вино тело
и крв Христова), у претпоследњем одељку романа Хлеб и
страх, буквално бива отеловљен, у тренутку када припове-
дач, лектор у Америци, одлучује да обрише границу између
ознаке и означеног „На свој следећи час матерњег језика
странцима – слутим да ће то бити у неком старом здању, у

25 О симболици хлеба у роману Хлеб и страх Милисава Савића

писао је Јован Делић (1992: 493-513).

126
парку са језерцетом у коме витлају прохладни ветрови – из-
нећу на сто хлеб тог јутра испечен и боцу неког манастр-
ског, опјног вина, позваћу студенте да приђу, као за трпезу,
и рећи: ‘Ово је хлеб а ово вино!’.“ (Савић 1991: 194).26 Мотив
хлеба, као симбол живота, наде и потребе за причом и при-
чањем (за Шехерезадиним одлагањем коначног краја), при-
сутан у епизоди Хлеба и страха посвећеног приповедачевој
супрузи „у Новом Пазару, у пекари код моста, из отворене
пећнице бије јара, голих, рутавих прса пекар вади дугом др-
веном лопатом хлепчиће, његов помоћник, неки дечачић,
додаје ти један, још је врео, греје ти дланове, излазиш на-
поље, приносиш га на прса, близу лица, у хладном, штипка-
вом јутру топао мирис ти се увлачи у ноздрве и опија те као
старо вино, подигнеш главу и помислиш: још има наде, још
се прича прича!“ (Савић 1991: 185), климакс доживљава у
епилогу романа, у спрези са мотивом убиства јунакâ у књи-
жевним делима „То би, укратко, било све. Мртви јунаци се
не могу оживети, говорио је отац. Али се о њима могу стално
измишљати и причати нове приче – све док се надамо но-
вом јутру. А ни то није мало.“ (Савић 1991: 196), будући да
приповедачева друга жена умире у тридесет трећој години
живота „Моја жена (друга) рођена је 26. јула 1956. у Београ-
ду. [...] Умрла је између два и три сата, изјутра, 15. јуна 1989,
без иког поред своје постеље, сама.“ (Савић 1991: 195-196),
чиме је, на овај начин, симболиком Христових година, су-
герисано васкрсење приповедачеве супруге, дакако у причи
– романима и приповеткама („А ни то није мало.“). Мотив
убиства јунака, који уводи приповедачева супруга у роману
Хлеб и страх, кроз дијалог о књижевној уметности „Како мо-
жете – сад се већ пребацује на другу тему – да тако бездушно
26 У роману Чварчић хлеб је описан готово на идентичан начин
„Ујак је сматрао да се страни језик не учи као у оним глупавим уџ-
беницима. Језик се мора осетити, живети. Реч хлеб или вино заиста
ћете упамтити ако омиришете тек испечен хлеб у пекари на дрва
у оном Чичином Пичковцу и сркнете црно вино на тераси трпеза-
рије у манастиру Љубостињи.“ (Савић 2010: 143).

127
убијете свог јунака?“ (Савић 1991: 47) јавиће се и у роману
Ожиљци тишине, у сцени језиве претње, када Александар
Ранковић поставља питање Милошу Црњанском „Занима га
како се писац опходи према својим јунацима, заинтересова
се министар полиције. Да ли је писцу жао кад треба да се оп-
рости од својих љубимаца, кад их убија?“ (Савић 1997: 173).
Занимљив лајтмотив у прози Милисава Савића пред-
ставља кијање. По Савићу, једна од пет најлепших речи,
кијање као „Ослобађање спутане енргије. Вулкан задо-
вољства.“ (Савић 2011: 203) јавља се како у сижејној ли-
нији компонованој по моделу крими-приче и везаној за лик
Милоша Црњанског у роману Ожиљци тишине „Наш јунак
поче да кија. Полако се извуче из загрљаја и опружи поред
Ане. Настави да кија – тако снажно да се чинило да његово
кијање одјекује по целој кући, чак доле на улазу, код пор-
тира.“ (Савић 1997: 44)27, тако и у роману La sans pareille, у
постмодернистичкој љубави у Тоскани „И онда су се поново
наслађивали. Наш јунак кину пет пута. Био се – дозвољава
свом приповедачу да напише ту фразу – ка седмим небеси-
ма винуо.“ (Савић 2016а: 27).
Ипак, за рану прозу Милисава Савића карактеристич-
нији је мотив моста. То најживље место у Рашки, на којем
је Мајстор показивао своје нове фармерице („Беле фарме-
рице“ [Савић 1977: 84]), постаће тачка прожимања Ероса и
Танатоса, опасно, изазовно место, место искушења, својевр-
сни аналогон мостарског моста „И Рашка је имала мост, не
тако стар и познат, али доста висок, од грубо клесаног каме-
на. Једино што је Ибар испод њега плитак и каменита дна.“
27 Специфичан је тренутак у којем у романима Милисава Савића
јунаци кијају „Са Аном је други пут водио љубав много дуже, и са
више самопоуздања. Али ни овог пута својим семеном није залио
њену утробу, иако га је она грчевито стезала. Чинило се да је била
на граници плача. ‘Заиста ми је жао. Навика.’, рече, не успевајући
да задржи нови талас кијања.“ (Савић 1997: 56) и „Из Куманова је
донео јак назеб са кијавицом. Кад би кинуо, очи би му зацаклиле
од среће.“ (Савић 1997: 207).

128
(приповетка „Скакач“ [Савић 1977: 66]), односно позорница
пијаног ноћног „плеса“ између живота и смрти Андрије Ку-
рандића, у којем се препознаје одјек танатоидне игре Анд-
рићевог Ћамила „Појурио си према каменом мосту, попео
се на ниску ограду и, не гледајући у мрачан понор под то-
бом, почео да трчиш. Твоји другари су ти преплашено дови-
кивали да сиђеш.“ (Савић 1972: 186).
Не само мотиви, већ и поједини ликови, повезују књи-
жевна дела Милисава Савића. Тако, ујак, занесењак, „Чувени
свирач, а уз то касапин, риболовац, колекционар, пронала-
зач, трагалац за закопаним благом, потајни хроничар наше
вароши...“ (Савић 1977а: 55), велики маштар (Савић 1977а:
60), „овејана скитница“ (Савић 1977а: 93), ловац на вештице,
„стари добричина“ (Савић 1977а: 138), изумитељ протофор-
ме рашчанских спортских новина и туристичке организације.
(Савић 1977а: 150. и 153), „невиђени мистификатор“ (Савић
1977а: 165), „старо варошко спадало, неизлечива пијаница
и највећи смутљивац“ (Савић 1977а: 179), „локални свирач
необичног понашања и чудног изгледа (носио је тешке, неза-
шниране цокуле и шешир на којем се спреда, као неки офи-
цирски чин, налазило црвено лепљиво платно са сасушеним
остацима мува)“ (Савић 1977а: 212), „стари скитач“ (Савић
1977а: 228), фантаст, творац чудесних рашчанских митова
(Савић 1977а: 192), усмени казивач кафанских „предавања
из живота и фантастике“ (Савић 1977а: 71), појавиће се као
Чико „Ујак мог Ујака!“ (Савић 2010: 28) у роману Чварчић, у
којем ће задржати како пријатеље (Филипа, Вука, Андрију,
Вилу Језеркињу), тако и карактер, необично понашање и чу-
дан изглед „Тај проседи чикица на главу је натукао искрзани
сламени шешир, чији је предњи део, као нека врста официр-
ског чварка, био излепљен остацима сасушених мува. [...] На
босим, квргавим ногама вукао је назашниране цокулчине,
као два чамца.“ (Савић 2010: 28), као што и Сестрић (Тра-
пави Дурут), у роману Чварчић, поприма многе осбине Ан-
дрије Курандића – он је љубитељ књига („Од читача књига
желео је да постане њихов јунак.“ [Савић 2010: 45]), одличан

129
ученик (Савић 2010: 67) и помало неспретан са девојкама
(Савић 2010: 200-203).28
На плану обликовања композиције и у поступцима ка-
рактеризације јунакâ, у прози Милисава Савића доминантан
поступак свакако је паралелизам. Контраст између греха и
побожности, проститутке Фатиме („Фатима, у белом џемпе-
ру и краткој сукњи, изашла је из хотела. На ногама је има-
ла нове енглеске чарапе, које јој је поклонио Филип. Ишла
је улицом подигнуте главе; испод тесне сукње бацакала се
и отимала велика риба.“ [Савић 1990: 11]) и приповедаче-
ве мајке („Јао, Исидоре, што си ти расипник. Само трошиш
паре – рекла је мајка. Раширила је мараму; на средини била
је насликана једна велика црвена ружа, између две зелене
гранчице; око ње су се ређале црвене руже, такође између
зелених гранчица, а све мање и мање према ивици мараме.
– Није то за мене сељанку – додала је мајка. Осмех, испрва
једва приметан и уздржан, ширио се на читавом њеном
лицу.“ (Савић 1990: 11), остварен у приповеци „Година пос-
ле рата“, којом је отворена Бугарска барака, постаће кључ-
но средство моделовања слике света како приповедака тако
и романа Милисава Савића. Паралелизам по супротности,
употребљен у концизном портретисању пара јунака, какав
представљају Мацко и Миљојко29, у приповеци „Имењаци“
(збирка Младићи из Рашке) „Осим што су били вршњаци и
комшије, готово у свему другом су се, као у бајци, разлико-
вали: Миљојко је био онизак и здепаст, Мацко витак и висок,

28 Такође, Богдан Поета, лик из приче „Лука“, објављене у Сту-

денту 28. априла 1969. године (в. Савић 2016: 110-114), појавиће
се као Богдан Јунски, у приповеци „Хроника са клозетских зидова“
(збирка Бугарска барака), док Влада Јунски или Жути, из романа
Топола на тераси, неће имати (осим шездесетосмашког надимка)
битнијих сличности са овим двама ликовима.
29 Аутобиографска потка и веза две Рашке, измишљене,
фикционал(изова)не и „стварне“, постојеће, огледа се, у припове-
ци „Имењаци“, у атрибуцији јунакâ, будући да се отац Милисава
Савића звао Миљојко (в. Савић 2011: 11).

130
Миљојко је имао оштру, четкасту косу, Мацко меку, свилен-
касту, Миљојко је био са села, Мацко се родио на асфалту,
Миљојка су звали ‘Миљојчина’, ‘Миљац’, комшију ‘Мацко’,
‘Миле’, Миљојко је био непознат, Мацко главни даса.“ (Са-
вић 1977: 19), постаће метод сликања парова јунака и у дру-
гим Савићевим делима – дечака и фудбалера Левака („Де-
чак и фудбалер“ [Савић 1977: 57-61]), Мајстора и Петлића
(приповетке „Беле фармерице“ и „Пас“ [Савић 1977: 83-90
и 98-106]), Андрије Курандића (нежне, песничке природе)
и рашчанског мангупа Гула (Савић 1972: 16), Лепог и Владе
Јунског (роман Топола на тераси), односно Иве Андрића и
Милоша Црњанског, М. и С. (двеју приповедачевих љубав-
ница), Виде Ружић и Ане-Вере-Јелене (роман Ожиљци ти-
шине). С друге стране, паралелизам објеката жудње и симбо-
личких слика жене и реке доследно је и инвентивно изведен
у приповеци „Скакач“ (Савић 1977: 63-73). Са паралелиз-
мом и паровима јунака у вези је и мотив двојника, прису-
тан у епилошком поглављу романа Топола на тераси (Савић
1985: 441-458), које ће такође бити удвојено, као „Biographia
literaria (II)“, у књизи Фуснота (Савић 1995: 160-182).
Рана проза Милисава Савића, заснована на шездесе-
тосмашким постулатима (књижевни ангажман, залагање за
већу слободу уметничког стваралаштва, наглашена осетљи-
вост за уочавање и литерарну транспозицију социјалне про-
блематике), поседује она поетичка обележја која ће бити
присутна и у познијим остварењима овог аутора, као што су:
опредељење за сажет израз и мање прозне форме, креативна
фузија документарног и фикционалног дискурса, фрагмен-
тарна композиција и варирање неколиких наративних нивоа,
лајтмотивска понављања, принцип игре и прерушавања као
модус карактеризације ликова, склоност мистификацији,
метапоетичка раван (приповетке и романи као „полигон“
за разматрање поетичких питања – питања стила, језика,
форме, статуса књижевних јунака...) и наглашена аутобио-
графска заснованост наративâ. Обележено несумњивим пе-
чатом младости (жаром, страшћу, несмиреношћу, бунтом),

131
стваралаштво Милисава Савића од 1969. до 1991. године (тј.
од Бугарске бараке до романа Хлеб и страх), као књижевни
„обрачун са завичајем“30, густом мрежом симболичких зна-
чења, елементима фантастике, друштвеном критиком, тео-
ријским промишљањем приповедних поступака и језика у
књижевном делу, наговестило је окретање Милисава Савића
постмодернизму, даљем усложњавању приповедне технике
и новим прозним експериментима.

Извори

Савић 1972: М. Савић, Љубави Андрије Курандића, Београд:

СКЗ.
Савић 1977: M. Savić, Mladići iz Raške, Beograd: Slovo ljubve.
Савић 1977а: М. Савић, Ујак наше вароши, Београд: СКЗ.
Савић 1985: M. Savić, Topola na terasi, Beograd: BIGZ.
Савић 1990: M. Savić, Bugarska baraka, Beograd: Rad.
Савић 1991: М. Савић, Хлеб и страх, Београд: СКЗ.
Савић 1995: М. Савић, Фуснота, Београд: СКЗ.
Савић 1997: М. Савић, Ожиљци тишине, Београд: Светлост-
комерц: Друштво Рашка школа.
Савић 2005: М. Савић, 30 плус 18, Београд: Рад.
М. Савић 2008: М. Савић, Rimski dnevnik, приче и један ро-
ман, Рашка: Ариадна.
М. Савић 2010: М. Савић, Чварчић, Београд: Ариадна.
М. Савић 2011: М. Савић, Милисав Савић, Београд: Службе-
ни гласник.

30 Према речима Милисава Савића „Писање је често обрачун са

завичајем, реакција на неузвраћену љубав. Једина разлика између
писца са завичајем и писца без завичаја је у томе што први носи са
собом претежак, незгодан пртљаг. Прави писац понајмање је зави-
чајни писац.“ (Савић 2015: 27). Касније ће Савић закључити „Ипак,
већини писаца, па и мени, прави завичај је – литература. Наравно,
не сва. Свако има свој избор дела у којем се осећа као у рођеној
кући.“ (в. Радисављевић 2014: 95).

132
Савић 2012: М. Савић, Љубавна писма и друге лекције, Зрења-
нин: Агора.
Савић 2015: М. Савић, Мали глосар креативног писања,
Зрењанин-Нови Сад: Агора.
Савић 2016: М. Савић, Шездесетосмаш: приче, репортаже и
интервјуи из Студента ‘68, Београд: Службени гласник.
Савић ²2016а: М. Савић, La sans pareille: љубавни роман са
додацима, Зрењанин-Нови Сад: Агора.

Литература

Делић 1992: Ј. Делић, „Живот и литература или портрет

умјетника у зрелости“, Летопис Матице српске, год. 168,
књ. 449, св. 3, март, стр. 493-513.
Делић 1999: Ј. Делић, „Бандит који је постао професор (Не-
колико фуснота уз приповијетке Милисава Савића)“,
Књижевност, год. 49, књ. 104, св. 10, стр. 1574-1602.
Ђорђић 2011: С. Ђорђић, „О опусу и деловању књижевни-
ка Милисава Савића“, у: Књижевно дело Милисава Са-
вића: зборник радова са научног скупа одржаног у Рашки
и Новом Пазару, 17. и 18. јуна 2011, М. Милићевић (ур.),
Рашка-Нови Пазар: Центар за културу „Градац“-Народ-
на библиотека „Доситеј Обрадовић“, стр. 73-81.
Ђорђић 2011а: С. Ђорђић, „Удео Милисава Савића у настанку
и развоју стварносне прозе“, у: Књижевно дело Милисава
Савића: зборник радова са научног скупа одржаног у Рашки
и Новом Пазару, 17. и 18. јуна 2011, М. Милићевић (ур.),
Рашка-Нови Пазар: Центар за културу „Градац“-Народ-
на библиотека „Доситеј Обрадовић“, стр. 83-93.
Егерић 1975: М. Егерић, „Јади Вертера из Рашке“, у: Дела и
дани, Нови Сад: Матица српска.
Јеремић 1976: Lj. Jeremić, Proza novog stila, Beograd:
Prosveta.
Киш 2007: D. Kiš, Varia, M. Miočinović (prir.), Beograd:
Prosveta.

133
Критички реализам (темат) 1972: Kritički realizam (E. Koš, Č.
Mirković, N. Timčenko, P. Palavestra), Savremenik, br. 6,
str. 491-521.
Максимовић 1973: V. Maksimović, „Jedno viđenje golog
života“, u: Nekada i sada, Sarajevo: Svjetlost, str. 247-249.
Недић 1988: М. Недић, „Мемоарско-аутобиографска про-
за Милоша Црњанског“, у: Стара и нова проза: огледи о
српским прозаистима, Београд: „Вук Караџић“, стр. 261-
297.
Радисављевић 2014: З. Хр. Радисављевић, „Моји разговори
с Милисавом Савићем“, у: Вељкови дани 2013, Равница
Вељка Петровића. Књижевни портрет Милисава Савића,
Сомбор: Вељкови дани-Градска библиотека „Карло Бије-
лицки“, стр. 89-98.
Римон-Кенан 2007: Š. Rimon-Kenan, Narativna proza,
Beograd: Narodna knjiga / Alfa.
Успенски 1979: B. Uspenski, Poetika kompozicije. Semiotika
ikone, Beograd: Nolit.
Шапоња 2014: Н. Шапоња, „Стваралаштво Милисава Са-
вића“, у: Вељкови дани 2013, Равница Вељка Петровића.
Књижевни портрет Милисава Савића, Сомбор: Вељкови
дани-Градска библиотека „Карло Бијелицки“, стр. 107-
111.

134
Милисав Савић

ДОКОТОРА ВАЛЕНТИНА
ТРУБАРА И СЕСТРЕ МУ
ВАЛЕНТИНЕ ПОВЕСТ
ЧУДНОВАТИХ ДОГАЂАЈА
У СРБИЈИ

Од свих градова који су данас у власти султана нема

ниједног, после Цариграда, којег је, као Београд, природа
тако обдарила. Лежи на граници Србије, на падини једног
брежуљка, на месту где се Сава улива у Дунав, што његов по-
ложај чини дивним. Према Угарској, од које га ове две реке
одвајају, он има велике равнице које су тако плодне да би
храниле десет пута више народа него што га има у граду.
Преостали део околине пун је вртова и башти, што боравак
чини прекрасним (анонимни писац, Путовање по Леванту
које је, по краљевом наређењу, обавио г. 1621. Г. де Е. де
Корман, Париз, 1629. Anonyme, Voiage de Levant fait par
le commandement di Roy en l’anne 1621, par le SDC, Paris
1629).
У земљи има на много мјеста златне и сребрне руде и
злато се испира, што смо много пута и видјели. Види се и
то да је Босна у вријеме хришћана била врло лијепа и доб-
ро обрађена земља. Винова лоза расла је на много мјеста, а
сада се сади само око Вишеграда и Новог Пазара. Говоре да
је има према мору и у правцу према Сави и Дунаву, гдје су
велике равнице и земља добро обрађена. Због велике удаље-
ности нисмо тамо ишли. Поред путева земља је најслабије
обрађена, због тога што им Турци, путујући тамо амо, силом

135
одузимају све што имају, а не плаћају за то ништа. Отимају
им и тргају залогај из уста као дивљи и бијесни пси, вуци или
лавови. Због тога сироти људи бјеже са цијелом својом имо-
вином у планине и на плодне пашњаке далеко од путева, па
ту обрађују своју земљу (Бенедикт Курипешић, Путопис кроз
Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530. Benedict Curipeschitz,
Itinerarium Wegraijsz. Kü. Maj. potschafft gen Constantinopel zu
dem türkischen Kayser Soleyman Anno 1530).
Шуме су за Србе биле и још увек су тврђаве; свако дрво
је за њих ратни друг; они их воле као браћу; стога када је
кнез Милош, који је сада њихов владар, наредио да се посеку
велика стабла да би, кроз те шуме, пробио дуг пут којим ми
корачамо, стари Срби су га често проклињали. Сећи стабла,
говорили су, то значи убијати људе. У Србији су дрвеће и
људи пријатељи (Алфонс де Ламартин, Путовање на исток,
1835. Alphonse de Lamartine Voyage en Orient,1835).
Каравансарај није ништа друго него једна велика штала
где људи и коњи бораве заједно. Коњи једу са земље и свуда
около налазе се нешто издигнути пролази где су огњишта, на
којима се залаже ватра. Затим свако ту лепо размести своје
ствари, а ко има постељу испружи се на њу, а ко је нема пру-
жи се на тле (Филип ди Френ-Кане, Пут на Левант, 1573.
Philippe du Fresne-Canaye, Le voyage du Levant, 1573).
Тешкоћа је била у томе што сељак, кад бисмо дошли,
никада ништа није нудио и порицао је са свим клетвама да
нема начина да намири нас и наше коње. Тако, тражећи му
зоб, његов редовни одговор био је нема, што на њиховом је-
зику значи нема ништа. Тако исто у погледу хлеба, вина и
других потреба одмах би нас услужио овим нема. Али наш
јаничар, одавно научен на ова лукавства, прво би сместио
наше коње под кров и затим, хладнокрвно, као што је то био
навикао, са батином и корбачем којима би жестоко опалио
домаћина по крстима одмах би променио ову грубу реч нема
у има, што значи: имаћемо. И ускоро потом изобилно би нас
услужили према нашој потреби, али нарочито изврсним
винима, најукуснијим које сам икада било где пио. Нисам

136
пропуштао да се сажалим на ова насиља и кришом сам им
давао нешто новаца да бих им надокнадио штету (Луј Жеде-
он Турчин, Дневник и преписка Жедеона Турчина, францус-
ког конзула у Алепу, 1624. Louis Gedoyn Le Turc, Journal et
Correspondance de Gédoyn Le Turc, consul de France à Alep,
1624).
Књажев конак има два дела, од који је сваки окружен ви-
соким палисадима. У једном је кућа у којој он станује; она
је од дрвета саграђена, споља бојом ишарана; има капке,
пространа је, угодна и елегантно намештена. Нарочито је
лепа Књажева седећа и спаваћа соба; дрвенарија, ћилими,
оружје, које је ту понамештано, даје јој импозантан изглед.
У другом делу конака горњи део је отворен трем, у коме су са
стране собе за рад и заседања; највећа од тих соба одређена
је за заједничку канцеларију секретара. Ту се налазе један
сто, који је одређен само за разне новинe, други један за ек-
спедицију поште; један глобус, карте најзнатнијих земаља у
Европи, лепи бакрорези који представљају низ старих српс-
ких владара, Немањићa, и портрети знатнијих лица новијег
времена. Ту је и једна слика књаза Милоша у природној ве-
личини. Један део те собе заузимала је библиотека (Ото Ду-
бислав пл. Пирх Путовање по Србији у години1829. Oto v.
Pirch Reise in Serbien im Spätherbst 1829).

ПОЧИЊЕ ПРИЧА

Овде, у чамцу засипаном белим и љубичастим латица-

ма, које ветар носи с друге стране обале, почиње прича о
путовању доктора Валентина Трубара у епску Србију. Чамац
сече воду према зеленом и процвалом брегу, са тврђавом на
врху, изнад чијих зидова штрчи неколико витких минарета
са полумесецом на врху. Град испред доктора Трубара је
Београд.
Причу ће доктор Трубар сам написати – бар тако у том
тренутку мисли – на основу дневничких бележака које ће
још истог дана почети да води. Наш јунак двоуми се око на-

137
слова те књиге. „Viaggio in Serbia epica di Valentino Trubar“,
„Diario di Valentino Trubar dalla Serbia epica“, „Lettere di
Valentino Trubar dalla Serbia epica“. Зна, такође, наш јунак
коме смо сазнали име, да ће та књига постићи велики успех
и да ће убрзо бити преведена и на остале веће европске је-
зике: немачки, француски, енглески, пољски, руски, на све
оне на које су већ биле преведене српске народне епске пе-
сме, то чудо од поезије коју је омиљени писац нашег јунака,
Јохан Волфанг Гете, упоређивао са Хомеровим еповима. И
та књига прославиће њеног писца, чији је curriculum vitae
у том тренутку био поприлично танак: син свештеника из
села Волчја Драга крај Горице, доктор филозофије, сарад-
ник Јернеја Копитара, чувеног слависте и цензора славенс-
кик књига у Хазбуршкој монархији. Но, о слави и почастима
које га очекују говорићемо касније.
Нашем јунаку, међутим, пада на ум и још једна књига.
Није сигуран да ли ће је он написати или ће то препустити
неком другом. И она се тиче овог путовања, али неће се
бавити – бар тако замишља доктор Трубар – само српском
народном поезијом. Прича те књиге у овом тренутку поп-
рилично је неизвесна, бар што се тиче њеног завршетка, и
обавијена је велом тајне. Ако би доктор Трубар написао ту
књигу о – да тако кажемо - тајним циљевима свог путовања,
урушио би ону прву, јер би се открило да је цењени истра-
живач био и својеврсни пустолов, односно да у Србију није
долазио само због истраживања српске епике. У сваком слу-
чају, размишља доктор Трубар, ту, за сада тајанствену књи-
гу, не би одмах, по завршетку овог путовања, написао већ
при крају свог живота. Успомене се пишу да се још једном у
писању или проживе задовољства или ублаже горчине живо-
та. Доктору Трубару драже су успомене задовољства и бла-
женства. Наслов те књиге могао је само да слути. „Истинита
прича о доживљајима у Србији доктора Валентина Трубара
и његове сестре Симонете“, „Авантуре доктора Валентина
Трубара и сестре му Симонете у Србији“, „Потрага докто-

138
ра Валентина Трубара за мистериозном црквом и другим
стварним и измишљеним локалитетима српске епике“.
Но, Доктор Трубар помишља, док зури у савску воду у
којој се преламају обриси београдске тврђаве и минарета,
да би ту за сада тајанствену књигу требало да напише неко
други. Преломна тачка или страница у књизи биће повратак
доктора Трубара из Србије. Успешан повратак, који ће озна-
чити његов нови живот. У раскоши, а не у оскудици какав је
дотле, као мали чиновник аустријске царевине, водио. Пох-
вале на сопствени рачун лепше су кад стижу од других. И
кад се пишу, као сада, у трећем лицу. Добро, доктор Трубар
могао би и да сам састави причу о себи у трећем лицу, али
боји се да се неће моћи ослободити тог свог самољубивог ја,
поготово ако се прича, како се нада, заврши срећно, као у
најлепшој бајци.
Писцу своје необичне, пустоловне приче доктор Тру-
бар ће ставити на располагање дневничке белешке и другу
грађу.
Прву књигу доктор Трубар ће – да читаоцу одмах буде
јасно - покушати да напише, али она ће добрим делом ос-
тати у његовој глави. Ону другу, за сада тајанствену, доктор
Трубар је делимично изговорио у перо свом сапутнику, Фио-
рентицу Тибалду Ељезију, у земунском каратину, по поврат-
ку из Србије, оне исте године кад је у њу и ушао.
Књигу о путовању доктора Трубара у Србију, у којој ће се
наћи и белешке госпара Тибалда, преведене с италијанског,
написаће писац који се потписује на корицама ове књиге. И
то готово два века касније, у годинама кад од Валентиновог
имена мање-више није остало ништа осим оног на трошном
споменику на гробљу у селу Волчја Драга. Написаће је на
српском! Што тебе, драги мој Валентино (сада ти се обраћа
приповедач, не писац, и он ти одмах ставља до знања да је
у овој причи од почетка присан са тобом), баш не радује!
Иако си тај језик солидно знао. Можда захваљујући и свом
матерњем, словеначком, који је, као и српски, припадао по-
родици блиских, славјанских језика. Јесте, српски је почео

139
да се двадесетих година твог века, 19. века, изучава у књи-
жевним и универзитетским круговима широм Европе, писа-
ле су се и граматике и речници, ти си у твојем пртљагу имао
Писменицу и Српско-немачко-латински речник Вука Сте-
фановића Караџића, Нјемацкају граматику Стефана Вуја-
новског, Сербско-нјемацке разговоре Марка Стојадиновића
и Руководство к француској граматици Јоакима Вујића, али
ипак нека већа књижевност, сем народних песама, на срп-
ском, мешавини руског, црквеног и народног језика, није
постојала. Њене писце и наслове књига Ото Пирх је у свом
путопису о Србији набројао на два листа. Добро је и толико
што их је било, јер Кнежевна Србија, која је постајала десе-
так година, формално је била у саставу Турског царства. У
Кнежевни су се писмени људи могли набројати на прсте. И
сам владар Кнежевине, Књаз, био је неписмен.
Нећу те много утешити ако кажем да ни твој припове-
дач, баш као и писац, није твој савременик, у тренутку док
исписује ове редове српска књижевност и те како се развила,
али и даље је мала у односу на оне писане на италијанском и
немачком, да останем код теби блиским језицима.
Не радује те и једна друга чињеница, драги мој Вален-
тино! У овој причи Србија неће бити виђена само очима
странца већ странац виђен очима домородаца, домаћина.
Ми знамо како је Алберто Фортис - иначе писац чије си дело
„Путовање у Далмацију“, спремајући се на пут у тајанстве-
ну Србију, тајанствену као да ти је била на крају света а не
пред носем, са занимањем читао и изучавао - видео дивље
Морлаке, али можемо само да нагађамо како су они виде-
ли њега. Чисто сумњам да би се славни Фортис у тој причи
добро провео. Тебе ће Срби – бар тако ћу се трудити у причи
– волети. Дуго ће се сећати плавушаста Латина, дебељуце
са тужним, зеленим очима. Којем су они покушавали да из
срца одагнају тугу. Ето, драги мој Валентино, открио сам и
неколико твојих телесних и душевних особина, мада ја ни-
сам од оних приповедача који сматрају да су такви детаљи
битни за приповедање.

140
 Али чињеница да се ова књига пише на српском ни мене
посебно не радује! Прича би била уверљивија да је на сло-
веначком и италијанском, језицима за које си могао да
кажеш да су ти оба матерња. Јер већ стотинак година твоја
породица, словеначка, орођавала се и мешала са твојим
комшијама, Италијанима. Прича би била уверљивија бар у
оним деловима који се тичу похвала земљи коју су походио.
Наравно, ти си у тим похвалама претеривао, свесно, мало
да удовољиш читаоцима својих имагинарних писама (има-
гинарних, јер ниједно ниси написао у Србији) посебно једној
теби драгој читатељки, која је живела у дворцу на брду у
твом селу, мало што си и самом себи, од почетка, хтео да
своје путовање представиш чудесним.
Странци су, драги мој Валентино, иначе о овој земљи,
што је теби донекле познато, писали на два начина: или су
је славили или кудили, или уздизали у небеса или сваљивали
у блато. Ова прича требало би да избегне и један и други. А
ако то не успе, онда нек покуша да их споји. И ја ћу се, драги
мој Валентино, трудити да се овој причи, која ће у суштини
бити пустоловно-љубавна, не радујеш само ти већ и онај који
је буде читао. Прво на српском, а онда – зашто да не? – на
словенчаком, италијанском и немачком.
Већ си схватио да у тој причи нећеш лоше проћи. Можда
и зато што ћеш бити више сведок него јунак приче. Мада
ћеш донекле и сам учествовати у њеном обликовању, као
што већ учествујеш. Разговараћу ја у овој причи и са дру-
гим јунацима, али највише с тобом. Просто, осећам те као
брата по перу, по причи. И ти и ја одлично познајемо српску
епику, боље од свих у чамцу, од турских веслара и девојке
коврџаве плаве косе. А ти си са девојком, да откријемо чита-
оцима, пошао у Србију да проучаваш српску епику, односно
пошао си да откријеш епску Србију. Читалац већ слути да се
име девојке налази у наслову ове повести.
Симонета до сада није ни речи изговорила. Седи на за-
чељу чамца, дужећи свој врат како би преко глава чамџија,
заслепљена јутарњим сунцем које се пробија кроз ројеве ла-

141
тица, што боље осмотрила обрисе београдске тврђаве. Као
лабуд слетео на своје гнездо, рече Симоента шапатом свом
брату Валентину. За девојачки дугачки, прозрачни врат бр-
кати чамџија рече, на српском, не слутећи да и ти и твоја
сапутница разумете његов језик: Вино јој се у гроцу види
кад га пије. Беше то теби добро познат, стих из једне песме
којим се описује лепота латинских девојака, тачније девоја-
ка са Приморја, из Дубровника, Трста, Венеције или митског
града Леђан. С дугим, танким вратовима, нежне, прозрачне
коже. Ти и твоја сестра за Турке сте представљали Франке, а
за Србе Латине. А Латини, као католици – судећи по народ-
ним песмама - нису баш били омиљени код православних
Срба.

ПУТОВАЊЕ ДО КЊАЖЕВОГ ДВОРА

У Београду си се, драги Валентино, задржао тек толико

да прибавиш потребне дозволе за путовање према Књажевој
престоници, која се налазила у срцу Кнежевине.
Сусрет са београдским везиром, формалним заповедни-
ком аутомне кнежевине Србије потраја кратко. Везир већ
беше, преко аустријских власти, обавештен о твом доласку.
Симонета није присуствовала вашем сусрету, што је било
и очекивано, јер, по турском обичају, жене се нису мешале
у мушке послове. Она је одведена у женске одаје, харем, где
ју је, како ти је касније испричала, угостила, са баклавама и
шербетом, везирова кћерка.
Везир дочека доктора Трубара седећи на миндерлуку.
Турски великодстојници, знао је доктор Трубар, дочекују
госте, па чак и угледније од њега, на тај начин. Не устаје је-
дан Турчин на ноге сваком, поготово странцу, Франку. До-
душе, везир одаваше безвољног човека, који мора да, као
по казни, живи у Београду, далеко од рајског Стамбола, у
недођији у коме се најбоље види да се турско царство осипа,
као стара антерија, а да то он, и било ко други, не може да
спречи.

142
 Разговор, уз помоћ преводиоца на немачки, беше шкрт
и крајње формалан. С таквом врстом разговора, било са
Србима, било са Турцима, драги Валентино, сусретаћеш
се свакодневно током свог боравка у Србији. Закључићеш
да се и Срби и Турци у језику подједнкао прерушавају. Ус-
меном, не писаном, што је и био један од Књажевих изго-
вора – сазнаћеш то касније – зашто није научио да чита и
пише. По Књазу, у писаној речи није се могло прерушавати
и прећуткивати као у усменој.
Везир упита како је путовао, како му је породица и како
је са здрављем. Тек реда ради, не занимајући се за одговоре.
Процеди и неколико куртоазних речи о добрим односима
између две земље, Аустрије и Турске.
А онда опет: Како је? Је ли се уморио? Како му је здравље?
А како му је код куће, је ли све добро? И после сваког одго-
вора једно безвољно: Хвала Богу! Потврдићеш Копитару, по-
мислио си, да је српски песник у праву кад каже да је турско
царство у пропадању зато што се води „на душеку све дуван
пушећи“.
Људи из Књажеве канцеларије беху такође предусретљи-
ви према теби. Очигледно да су од Књаза, кога су такође аус-
тријске власти обавестиле о твом доласку, добили препоруке
да те што боље дочекају.
Неколико речи о Београду, које си изговорио по поврат-
ку из Србије у земунском каратину читалац може пронаћи у
белешкама госпара Тибалда.
За путовање добио си воловска кола. Коњи нису долази-
ли у обзир због ваша два гломазна путничка сандука. И што
су Књажеви службеници сматрали да ти и Симонета нисте
вични јахању на дивљачким коњима, са турским седлима са
којих се лако падало, по лошим путевима. Поготову ти са
својих осамдесетак и више ока. У томе да нисте вични ја-
хању, они су се грдно преварили, о чему ћемо касније. Књаз
вам је посало пратиоца, наоружаног дугом пушком пребаче-
ном преко рамена и закривљеним ножем и двама пиштољи-
ма, заденутим за широк, шарен појас. Возач га је називао

143
Бленто. Ваљда због његовог дечјег лица, с отромбољеним,
балавим уснама. Кад је требало да се сандуци натоваре на
кола, Бленто остаде пострани.
Причу ћемо, драги Валентино, почети у духу насло-
ва твоје замишљене књиге. Ја се тој причи радујем, ништа
мање него ти. Јер путовање је отац свакој причи. Радујем се
травањском сунцу којем си ишао у сусрет, поветарцу који је
ћарлијао с Дунава, расцветаним пољанама и воћњацима с
обе стране пута. Радујем се и призорима које си видео, није
важно да ли стварно или у машти. У реци су се праћакали
сомови и кечиге, сенке џиновских орлова прелетале су из-
над твоје главе, испод расцветалих трешњара пасли су кри-
лати коњи, у шуму је замицао деспот Стефан Лазаревић са
соколом на левом рамену, праћен лавежом ловачких паса,
међу којима се издвајао један црни, мора да је то био Кара-
ман, опеван у многим песмама. И ти и ја осећамо да у овом
трентуку живимо. И да свет није баш тако опако, зло место.
И све ће тако бити док се прича прича и док постоји неко ко
жели да чује ту причу. Или неко за кога мислимо да је жели
чути.
О себи, као приповедачу, рећи ћу више нешто касније.
Оваква прича, започета доласком у Београду, попри-
лично ће трајати, све док се не извргне у ону која одгова-
ра наслову на корицама рукописа који управо читалац сада
чита. Да, драги мој Валентино, тешко књизи којој се прво
даје наслов! Прави наслов долази тек после задње исписане
реченице.
Ни тренутка ниси губио у испуњавању задатака које ти
је задао твој заштитник и ментор Јернеј Копитар. Прво си се
упутио према Смедереву, моћној тврђави, опеваној у мно-
гим песмама. Смедерево је и онако било успут према Кња-
жевој престоници.
Одмах си по изласку из Београда – а он се уствари сводио
на два насеља с кућицама, прилепљиним уз тврђаву, једним
на падини према Сави у којем су живели Срби, и другим
према Дунаву са Турцима и Јеврејима – уверио да су ранији

144
путописци у праву кад пишу да се у Србији може путовати
само на воловским колима и на коњима. Пут беше излокан,
често испресецан наносима бујица, на неким местима про-
лазио је између изваљених дебала, преко речица пружали
су се натрули и несигурни дрвени мостићи. На свакој узбр-
дици возач је, уз псовке, дебелим дреноваком немилосрд-
но шибао волове по сапима, леђима па чак и по глави. На
запрепашћење Симонете, која је, грчевитог лица, као да по
њој падају ударци, испуштала искидане, пригушене болне
јецаје. Тад сте Симонета, возар и ти силазили с кола како би
воловима олакшали терет. Чак сте возар и ти гурали кола.
Једино Бленто никако није силазио с коња. Нека господин
Латин не замери Бленту, окилавио се, каза шапатом возар.
На путу према Смедереву, на Годоминском пољу, испред
кола бану на тридсетак сељака са будаком на рамену. Поде-
ране, блатњаве одеће. Већина боси. Призор бедних и јадних
сељака потврдиће твоју представу створену из читања књига
о Србији да је лоша турска владавина оставила болне тра-
гове. Измучена, опљачкана и сиромашна Србија споро се и
мучно опорављала.
Сељаци поздравише путнике странце скидањем у капе.
Сви су бленули у Валентина и Симонету, отворених устију,
откривајући кварне, жуте зубе. Тај призор ће се стално по-
нављати током вашег путовања. Двоје плавокосих странаца,
млади, заобљени мушкарац и витка девојка, бледе, прозрач-
не коже, свуда привлаче пажњу и око њих се зачас сјати
гомила мештана, понајвише деце. Ево још једног детаља у
опису твог и Симонетиног изгледа, и он ми је доста битан,
јер сте се и по томе разликовали од Срба, тамнопутих и там-
нокосих, кошчатих и мршавих! Распитавши се код возача
и пратилаца ко су странци, један сељак, вероватно кмет, уз-
викну да живи Књаз! Остали сељаци му се придружише, из
пуног грла. Ништа ново: да Књаза његови поданици воле ви-
део си из Пирховог и Вујићевог путописа, објављених неку
годину пре твог поласка у Србију.

145
 Сељаци су се враћали са окопавања Књажевих виногра-
да.
Овде се прави најбоље вино у Србији, похвали се Бленто
У Смедеревску тврђаву доктор Трубар и Симонета при-
стигоше у смирај дана. У средини, где је вероватно некада
био главни трг, испод крошњатог јасена, налетоше на ци-
ганске шатре. Испред једне пламса ватра, са казанчетом у
којем се крчка рибља чорба. Бленто растера чопор мусаве,
полуголе и босе деце, која су насрнула према странцима,
припијаћи им се уз скуте.
Недалеко од ватре млађи човек с рукама без шака, са
патрљком језика у устима, мумлајући тражи да му се удели
милостиња. Доктор Трубар убаци новчић у шубару крај ње-
гових ногу. Кад угледа Блента, просјак исколачи очи, као да
је видео ђавола. Бленто му такође баци новчић. „Шта си се
препао? Свако ме је, а камо ли кљастом и мутавом, дозвоље-
но да проси!“ рече Бленто просјаку.
То ти је, драги Валентино, био први сусрет с неким про-
сјаком. Касније ћеш их виђати у гомилама, пред црквама и
на вашарима. Многи од њих, сазнао си, изашли су као бо-
гаљи из ратовања с Турцима. Књаз је према просјцима био
милостив, сазнао си од возара. Иако су се међу њих убаци-
вале и ленштине, они који су бежали од мотике и косе, додао
је Бленто.
Огромна тврђава, са двадесетак кула, показиваше знаке
пропадање. Сем Цигана-чергара и просјака нико није у њој
живео. Доктор Трубар је знао да је подигнута за кратко вре-
ме и да је, двадесетак година по градњи, без борбе предата
Турцима. У народним песмама тврђаву подиже Јерина, жена
деспота Ђурђ Бранковића, уводећи народу несношљиве на-
мете и кулуке. Тврђава се претвара у тамницу, у коју Јерина,
названа Проклета, затвара непослушне поданике.
Доктор Трубар и Симонета наставише према највећој
кули. Убрзо се нађоше у холу некадашњег Деспотовог двор-
ца. Прозори, опточени мермером, без стакла, гледали су на
Дунав, чије су широке, лење воде блескале на залазећем сун-

146
цу. У пространој пријемној сали распознаваше се мозаик, из
којег, на појединим местима, избијаше трава.
Тада пристиже група Цигана, два свирача, један с гајда-
ма, други с добошом, и две девојке, са гајтаном око главе, на
којем су висили, као украси, сребрени и калајни новчићи.
Једна девојка држаше мали тамбурин, с металним прапор-
цима. Уз отегнуте звуке свирача, појачане звектом прапора-
ца са тамбурина, девојке почеше да се извијају, повремено
повлачећи своје хаљине до колена. Биле су босе, прљавих и
изгребаних стопала.
Симонета приђе једној девојци, која је, равних груди и
уских кукова, могла бити и мушко, и с њом, одигра менует.
Зачудо, девојка или младић готово без грешке пратила је
Симонетине кораке.
Игра као вила, рече за Симонету Бленто.
Доктор Трубар награди с неколико новчића свираче и
играчице.
Кућа у којој сте преспавали недалеко од тврђаве није по-
седовала ништа од некадашње раскоши Деспотове тврђаве.
Ми ћемо се у овој причи и даље сусретати са сличним
кућама, па ћемо прескочити њен опис. И још много тога мо-
раћемо да прескочимо, јер се журимо да стигнемо до Пре-
стонице. Тек у Књажевом двору, или конаку, како га је народ
називао, почиње права прича.
Сутрадан си се упутио према планини Космају, тамо где
ти се, јуче, учинило да се упутио у лов деспот Стефан Лаза-
ревић.
Надалеко од дрвене цркве, у сенци старе, гранате липе,
из густе траве штрчи масиван, мермерни обелиск, човечије
висине. Са сличним липама или боровима или храстовима
сусретаћеш се у многим гробљима. То су света дрва, објас-
ниће ти мештани, у којој почивају душе покојника.
Добро су се распознавали записи урезани на свим стра-
нама обелиска. У највећем сам Деспот, у првом лицу, као
да је жив, обавештава које је године, дана и часа напустио
овај свет.

147
 Поред обелиска разбацано у трави десетак огромних
надгробних плоча, напуклих, без икаквог натписа, са звез-
дастим и детеластим орнаментима.
Старији сељак, који се појави из оближњег кућерка, каза
да под једном од тих плоча лежи јунак из народе песме,
Бошко Југовић. Успео је да рањен измакне Турцима на Ко-
сову и довде се довукао, где је умро.
Јесу ли му Турци оскрнавили плочу? упита Валентино.
Пре ће бити да су трагачи за скривеним златом, рече
сељак.
Преноћили сте у сеоском хану. Како су ханови изгледали
у Србији, а међу њима је било мало разлике, о томе ћемо
касније. Док си лежао, поред ватре, на ћебету од коњске дла-
ке, посматрао си како Бленто дугим ножем, оним који је
носио за појасом, резбари парче јасеновог дрвета. Пре него
што си заспао, приметио си да је Бленто уобличио у дрвету
девојачку главу дуге, расплетене косе.
Сутрадан пут вас нанесе у спаљено, пусто село. Између
згаришта кућа и штала врзма се неколико паса. Од ватре је
једино била поштеђена црква, али и на њој су била разваље-
на врата.
Ушао си у цркву, видело се да је и она била рушена и
паљена, кров и мало кубе недавно су обновљени. Задржао
си се пред фреском Светог Сименона и Светог Саве, рађеној
у наивно-барокном стилу, у дну зида беласала се скромна
надгробна плоча, једва си успео да прочиташ искрзани нат-
пис да ту леже кости Карађорђа, вође Првог устанка против
Турака.
Јесу ли Турци спалили село? упита Валентино возара.
Палили су га највише Турци. Није се ни обновило, а не-
давно је спаљено је јер су у њему неки рђави људи започели
буну против Књаза, каза возар.
Шта је било са сељацима? упита Валентино.
Добили су оно што су заслужили, Књаз их преселио у не-
дођију, према граници са Турском. Да више ником не падне
на памет да се буни против доброг Књаза, каза Бленто који

148
је једнако дељао парче јасеновине: сад се већ распознаваху
врат и груди девојке.
Из Тополе продужили сте према манастиру Копорину.
У конаку манастира Копорина добили сте, Симонета и ти,
малу и чисту собу, са патосаним подом. Изјутра пробудише
вас звона и гласови народа који је пристизао на недељну ју-
тарњу службу.
Пред фреском Стефана Лазаревића жене падају ничице.
Неке му љубе руку која држи владарски штап, остављајући
трагове влажних усана. Неке се пропињу покушавајући да
дотакну Деспотово лице, уквирено густом, риђом косом.
У порти игра коло, уз звуке фруле и гајди. Коло води
стасит младић, за њега се држи девојка, до ње младић, па
опет девојка, и тим редом све до краја. На играче, седећи у
хладу липа, будно мотре њихове бабе, тетке, мајке.
Испод манастира код извора лековите воде створио се
ред људи с крчазима. Вода у извору жубори, брбољи. Извор
се зове „говор вода“
Игуман манастира посаветова Симонети да са извора
попије неколико гутљаја. Многи неми и муцавци су после
испијања те воде проговорили разговетно.
Ето, први пут смо открили и једну Симонетину муку
– муцавост. Управо је муцавост и била пресудни разлог да
Валентинова тетка наговори свог сестрића да поведе њену
кћерку на далеки и ризични пут у Србију. Од путника који су
преко Србије одлазили до Цариграда и Свете земље чула је
да у Србији има извора чија вода лечи муцавост; има и вра-
чарица које успешно лече особе занемеле од неког страшног
догађаја, грозног сна или урока.
По легенди, каза свештеник, тај жубор воде потиче од
душе неког великог српског јунака, који је, на правди Бога,
у близини манастира, убијен.
Ко га је убио? Турци? упита доктор Трубар.
Не бих знао, каза игуман. Ко год да је, Бог му неће оп-
ростити.
На растанку игуман им поклони овећу тестију напуњену

149
чудотвоторном водом. Да се Симонети нађе и за наредне
дане, јер се чудо није могло обистинити само од једног до-
ласка на извор.
И Блетно напуни водом своју тестију.
Недалеко од извора, слепи гуслар, дуге косе која му
падаше преко рамена, седећи на трави, леђима услоњен
уз дебео храст, пева песму о манастирима које су подигли
Немањићи. Десне руке нема, од рамена му се клати празан
рукав кошуље. На слепчевом крилу седи босонога, рашчу-
пана девојчица и гуди. Гусле за њене руке превелике, али
девојчица успева да избаци складне звуке.
Слепац поуздано води песму, на завршетку стиха подиг-
не глас, који Валентину личи и на јадиковку и на поклич.
Набраја десетак Немањићких манастира, међу њима и црк-
ву Јању у Старом Влаху.
Зна ли где се налази црква Јања? пита Валентино.
Не зна, вели Слепац.
А постоји ли она? наставља Валентино.
Како да не би постојала? чуди се Слепац.
Валентино већ смишља писмо за Јернеја, у којем ће му
описати свој први сусрет са гусларем. Иако је без руке, које
су му вероватно одсекли Турци, гуслар је нашао начина како
да и даље пева.
Испред гуслара, на ћилимче, слушаоци спуштају чутуру
ракије, парче погаче, заструг сира, плећку печења. Бленто
баци неколико новчића.
Игуман позва једног монаха и нареди му да одведе Блен-
та у ћелију и испере му килу.

150
Душан Стојковић

ПЕСМЕ СЛАТКЕ СМРТИ

НЕНАДА ШАПОЊЕ

(Ненад Шапоња, Изгледам, дакле нисам,

Прометеј, Нови Сад, 2017)

После четири поеме – Ђоконда (1990), Одрази варке

(1993), Очевидност (1996) и Море (19989 – које је објединио
у лирску тетралогију – Четири поеме (2000, 2001) и дуге па-
узе, Ненад Шапоња је трима следећим збиркама – Слатка
смрт (2012), Постоји ли додир твоје душе? (2014) и Изгледам,
дакле нисам (2017) – оформио нову целину, овај пут лирску
трилогију. Шта је желео њима да постигне најбоље нам је
„описао“ сам песник у белешци уз последњу збирку, ову о
којој пишемо. Издвајамо из ње „ударна“ места: „Превише
опасна за постојање, поезија нас још увек мами. (...) Писање
је несигурност. (...) /поезија је/ Тајанствено место на коме
нас нема. И место на коме највише јесмо. У исто време / За
ову књигу ми је била потребна даљина. (...) ... и од свог језика
и од простора... Да будем довољно нигде... Дубоко верујем
да се књиге исписују саме... (...) /ову је писао/ Понајвише у
различитим авионима, хиљаде километара изнад земље. (...)
Била ми је потребна даљина да бих осетио близину... (...) ...
препознао /сам/ баш ове речи. Надам се да ћеш их и ти чи-
таоче, препознати у властитом животу. Опрез, пред тобом је
минско поље.“ Пред нама је, дакле, авионска поезија. Опас-
на, на мине налик. Одликује је апсолутна амбивалентност:
истовремено и јесте и није. То исто важи и за онога ко се
у писање оваквих песама упустио, а морало би да важи и

151
за правог, једино могућег, њеног читаоца. Стварана је у ви-
синским просторима, надомак неба, узносила је песника ка
философским висинама у којима се отежано, али лепотом и
мишљу, дише и наум јој је да и потенцијалног читаоца одле-
пи од земље и вине високо. Све то јој полази за руком. Она
јесте, најређа врста, философска поезија у правом значењу те
речи. Иако је тешко дефинисати шта би права философска
поезија могла бити, ако ње уопште има – а убеђен сам да
то јесте случај – онда би она изгледала управо овако каква
Шапоњина најновија јесте. И не само зато што се, почев од
наслова којим се основна Декартова, вековима папагајски
понављана, максима – срж његова философска учења – уздр-
мава, већ и зато што у њој мисао, додуше веома често, макар
прикривено, са емоцијама здружена, господари. Декартово
мислим преобратило се у изгледам (тиме је мишљење усту-
мбано, претворено у нешто подложно сумњи и непрекидном
проверавању), а његово јесам наглавце се преметнуло у ни-
сам с тим што то нисам није тотална негација већ је доказ
како и нијење јесте јествовање, како и ништавило постоји
напоредо са самим бивствовањем, чак, и не ретко, у самом
његовом срцу. Нема нас ако нас има, као да нам поручују
нове Шапоњине песме. Читава његова збирка објава је тог
немања које јесте једино наше имање.
У збирци је четири циклуса: „Проверавање присуства“,
„Неумитност гравитације тела“, „Простор у коме живим“ и
„Отворено огледало“. Сваки од њих има по једанаест песа-
ма. Бројеви који су у игри (4, 11 и 44) имају и симболичко
значење. Послужимо ли се Малим речником традиционал-
них симбола1, четири симболише „целовитост, свеукупност,
довршеност, солидарност, земљу, ред, рационално, меру, ре-
лативност, правду“, а једанаест је симбол „греха, преступа и
погибељи. Пошто је десет савршен број и закон, једанаест је
прекорачење и једног и другог.“2
Погледамо ли наслове песама, они творе „песме“ (до-
1 Приредио Марио Лампић, Libretto, Београд, 1999.
2 Наведено дело, 16. и 20.

152
вољно је само интервенисати убацивањем интерпункцијских
знакова), сваки циклус засебну. Прва, „Проверавање при-
суства“ гласи: Твоја приватна тачка: / проблем простирања
у свим правцима. / Методологија привида / нема сигурног
места. / Умотавам се у безразложни оптимизам, / прове-
равам присуство: потврђујем поузданост. / Речи мораш да
испуниш својим бићем: иначе нису. / Проналажење станиш-
та душе главни је мој проблем. / Бол присуства / из дана у
дан: шта ли то значи? / Изгледам, дакле нисам.
Друга, „Неумитност гравитације тела“: Кроћење будућ-
ности: слика из даљине и туђине. / Двојника нема: постоји
само неумитност гравитације тела. / Да, рекао сам: ако си
права, зауставићеш време! / Троши ме; најчистија искре-
ност: / шта постоји: а шта јесте. / Обасјава ме поза: онога што
није. / Разболео сам се: од целине коју немам. / Међусобност
је врлина / сасвим негде. / Њушимо се: а гладни. / Најмањи
садржалац нечега.
Трећа, „Простор у коме живим“: Близу је најдаље: / из-
међу редова / утврди у којем простору живиш, / пронаћи
ћете и тамо где ниси. / Под окриљем самозване структуре
зла / пред тобом је минско поље. / Разминирао сам животну
причу. / Покажи где си био: и више те неће бити на том мес-
ту. / Разлог у коме јесмо: сличан је оном у којем нас нема.
/ Моје име је Некад, / сваког дана, с људождерима играм
школице.
Четврта, „Отворено огледало“: Дрзни се и препознај: да
тамо си где ниси, / упорно трагаш за тачком у којој постојиш.
/ Трепери нада: / тачка у којој јесам: да ли и она јесте? / От-
ворено огледало – / колевка: / да ли можемо испричати при-
чу о себи кроз причу о другом? / Пустош помножена са при-
видом: / мораш да осетиш близину: иначе те нема. / Гладно
звоно се љуља: / у осмех закован: лиценца стабилности.
Збирка, дакле, има четири песме „вишка“. Оне су њена,
скривена, лирска кичма. Догурали смо тако до четрдесет
и осам песама. Сваки циклус је „нарастао“ за по једну пе-
сму и догурао до већ магичне бројке дванаест. Двотачка је

153
(п)остала, јер била је и раније, основни интерпункцијски
знак којим се Ненад Шапоња у својим песмама служи. Које је
њено значење / улога? С једне стране најављује „објашњење“
онога што је пре ње било изречено, а с друге, првом исказу,
као сасвим равноправан, произилазећи или супротстављен,
други се прикључује.
Основно граматичко лице читаве збирке Све-лице је.
Оно које у себи садржи ТИ (често је самообраћање лирског
субјекта), али и ЈА и Он.
Пуно је питања, понекад реторских. Влада рањива упита-
ност, она која боли.
Збирка почиње питањем Колико пута се сетиш / најваж-
није тачке / у твојој глави? („Твоја приватна тачка“; приват-
но у наслову „покрива“ човечје уопште). На почетку друге
строфе, додуше и даље у упитној форми, најважнија тачка
прераста, пребацивањем у множину, у најважније тачке. У
трећој постаће тачка која јечи. Друштво ће јој правити ра-
дост и бол. Песма, која је и иначе, скуп питања (оних на које
се збирком – уколико је могуће на најважнија питања одго-
воре понудити – одговори нуде), окончава се следећим:

И знаш ли где си
када потонеш у сан
свакодневног живота?

У којој си тачки сенка,

а у којој сунце?

Који је дан
битан и твој,
где јеси увек
и где ниси никад?

(Распоред увек и никад у последњој строфи, окреће на-

опако / огледалски тачку сенка и тачку сунце, јер би се прво
прво односило на друго друго, а друго прво на прво друго.)

154
 Читава збирка покушај је да се „улови“ место на којем се
увек јесте, али тако што се никад није, односно оно на којем
се никад није јер се увек јесте. Ма колико изгледало да је у
питању таутологија, о правој таутологији није реч. Заправо,
Шапоња зна само за увек-никад и никад-увек, односно за јес-
те-није и није-јесте. Битно је, и једино могуће – између. Ево
потврде за то у песмама збирке: Огледало ми каже да ме нема
/ (...) / А на мени је да утврдим, / како ме нема / (...) када већ
јесам („Нема сигурног места“); безнадежно сигуран и потпун,
/ разбашкарен с обе стране непостојања („Умотавам се у без-
разложни оптимизам“); у простор између мене и мене, / ус-
ред места у којем јесам / само када нисам („Бол присуства“);
Нема ме нигде. / А могу бити само тамо / где ме нема („Из
дана у дан: шта ли то значи?“); Слутим се у оном што ни-
сам („Двојника нема: постоји само неумитност гравитације
тела“); нигде се нисмо видели, / ни када смо се видели. // Улови-
ти душу туђу, / беше једини задатак (Исто); Бити у другом
/ неоспорно неизбежно / потврђује рез немогућег. // Постојим
у пажњи, / у другом од јесам. // А све што постоји, / није иза
мене. // (...) / живимо у телима другим („Да, рекао сам: ако си
права, зауставићеш време!“); покажи где си / и више те неће
бити / на том месту. / Више те неће бити / уопште („Шта
постоји: а шта јесте“); пролазим поред огледала / која могу да
једу биће („Обасјава ме поза: онога што није“); Трудим се /
да не приметим себе у другом (Исто); Разминирао сам одјек, /
ту ушећерену једноставност, / раширио сенку / са властитог
лица, / скинуо друго / са наличја себе („Разболео сам се: од це-
лине коју немам“; ова песма почиње са: Посејала си у мени /
све оно што нисам, а да нам се не нуди одговор на питање ко
је то извео); упловио сам у нисам („Међусобност је врлина“);
укотвио си се у потреби / да будеш и да не будеш / у исто време
(Исто); Негде, сасвим изнад нигде („Сасвим негде“); разменио
сам себе за ништа, / растворио сам ништа у себи („Најмањи
садржалац ничег“) < чаролију двојности (Исто); у којем сам
други са другим, / у којем сам најмањи садржалац ничег (Исто);
све што је моје / мора заизгледати туђе. // Пронаћи сигурно

155
станиште душе / једини је успех у таквоме свету („Пронаћи
ћете и тамо где ниси“); Слетео сам у Недођију, / под светло
ничег. Тамо где нема / ни делић мене. // мислим без тела („Под
окриљем самозване структуре зла“); Могу бити само тамо /
где ме нема. / А нема ме нигде („Трепери нада:“ < наслов пе-
сме окончава се двотачком); сам и други, / неотпоран сам на
себе („Тачка у којој јесам; да ли и она јесте?“; треба се задр-
жати и на наслову ове песме); ствари мог живота / однете су
на друго место (Исто); Тражимо место себе у другом, / и другог
у себи („Отворено огледало“); Бити се може / само унутар
другог. / А другога нема („Да ли можемо испричати причу о
себи кроз причу о другом?“).
Основне речи-теме читаве збирке су: душа, самоћа, при-
вид, замка. Песник у књизи употребљава многе речи за које
се не претпоставља да песничке јесу, али слобода која је само
језгро философског мишљења несумњиво подразумева и ап-
солутну слободу приликом избора речи за којима ће песник
творећи песму-мисао посегнути.
Потпуну слободу откривамо и у метафорички складаним
синтагмама: дуборез искуства („Методологија привида“);
вир ... логике („Бол присуства“); језгра ужаса („Кроћење бу-
дућности: слика из даљине и туђине“); шушти... нада („Тре-
пери нада:“); гладно звоно (из наслова песме „Гладно звоно
се љуља“).
Исто то важи и када је о песничким сликама реч, а пес-
ничке слике су управо у самом срцу Шапоњиних промишље-
них, мислима одсањаних, песама, и могли бисмо читаву
њихову антологију (њу би с радошћу користио француски
феноменолог Гастон Башлар) начинити: Свакодневно / ове-
равам препис душе („Проблем простирања у свим правци-
ма“); Сам и нигде, препознајем се / усред реченице без речи
заувек (Исто); Скривам се унутар размера немогућег. / Сто-
тином рана, / скривам се од себе („Методологија привида“);
Тек измакнуто времену, / туђем и свом, / трепти постојање
(Исто); Колико лица, колико временâ / копни у мени? („Умо-
тавам се у безразложни оптимизам“); Имам ли довољно са-

156
моће / да направим корак изван себе? („Проверавам присус-
тво: потврђујем поузданост“); О, да си проклета, / реченицо
неверна! („Речи мораш да испуниш својим бићем: иначе
нису“); Слеп и нем, / и ја ћу се / наместити у присуству. /
(...) / Попунићу се у свакој / пори присуства (Исто); Размат-
рао сам ништа / уопште не слутећи / да оно разматра мене
(„Проналажење станишта душе главни је мој проблем“); не-
померива завеса / између душа („Бол присуства“); Најближе
себи, раздешен сам („Из дана у дан; шта ли то значи?“); Сле-
дим невидљиве / стопе дрвећа (Исто); душама / подмазујемо
функционисање / велике машинерије света (Исто); исто је
друго („Изгледам, дакле нисам“; изгледати једнако је, или
само на корак од, по-гледати); Нисам могао дознати / у којој
тачки / посуђено тело прекрива моје („Изгледам, дакле ни-
сам“; постојање / непостојање, између осталог, јесте и тачка
у тачки); Дубина разоткрива ништа. / Ништа разоткрива
дубину. // Суштину исписују / тишина, удаљеност и самоћа
(„Кроћење будућности: слика из даљине и туђине“); Давимо
се у реченици, / у ужасу предвидљивог. // Поруке су неизрециве
/ (...) / Ствари нам не говоре (Исто); туђина нас склапа као
близина (Исто); пукотине / (...) / упорно ... попуњавам речи-
ма („Двојника нема: постоји само неумитност гравитације
тела“); откључавам се лако (Исто); знам да је свемир у мени и
да је свемир против мене (Исто); потписујем се кроз сан („Да,
рекао сам: ако си права, зауставићеш време!“); Живимо у све-
ту / померених ствари („Троши ме: најчистија искреност“);
Далеко од очију, / сасвим усред; срца (Исто); Појешћу те, /
рекла ми је („Шта постоји: а шта јесте“; приупитамо ли се ко
навешћује да ће то извести, присетимо се Настасијевићеве
гојазне свеглади из „Речи у камену“); А када наслутих / себе
у њој, / неста и ње (Исто); Призив потпуности, / једино беше
тај сан. / Беше једино сигурно место („Сасвим негде“; када
се унутар ове слике појави показна заменица тај уз сан, а
да не знамо о којем сну би уопште могла бити реч, ако у
питању не би био сан смрти или сан живота који смртује,
присетимо се првог стиха – То је онај живот, где сам пао и ја

157
– једне од најчувенијих песама које српска поезија уопште
има – Дисове „Тамнице“ чије тумачење зависи највише од
тога како се определимо према одредници онај која је уз жи-
вот прибележена; херметичност Дисовој песми „Можда спа-
ва“ прибавља песма коју је песнички субјекат сањао а будан
не може да је се сети, песма-сан која читав његов живот, и
сваки живот уопште, сажима у себи, те је без открића која је
то песма и сам живот потпуно узалудан и промашен); ниш-
та зјапи („Близу је најдаље“); покушавам да дишем / кроз
сламку присуства („Између редова“); Комад по комад, / слој
по слој душе, / одлепрша у оно што није. // Претвориће ме у
туђу причу („Исто); Живот тутњи („Утврди у којем просто-
ру живиш“); Постојим у ритуалу / одрицања од себе (Исто);
Када се спотакнем о сопствени сан („Под окриљем самозване
структуре зла“); Учини добро! / Откриј лепо! („Пред тобом је
минско поље“); Разминирао сам / животну причу, / све дозиве
/ у које се учитавају / они и други („Разминирао сам живот-
ну причу“; у чему је разлика између оних и других?; ни они
ни други не могу да се усебе); привидног себе (Исто); Замена
ствари / беше замена места, / а размењивање себе / за нижу
монету, / једина цена / боравка у свету (Исто; рима: монету
– свету упућује нас на откриће које нам песма нуди: можда
се једино може бити ако се човек добровољно „сузи“, како
је давно, не мирећи се са тим, наговештавао Достојевски);
Разлог у коме јесмо: сличан је оном у којем нас нема (наслов
песме); био сам зарез и навод („Сваког дана, с људождерима
играм школице“); Самераваш свет душом („Упорно трагаш
за тачком у којој постојиш“); Којим кораком / се у постојање
пристиже? („Трепери нада:“); Могу ли се утврдити границе
присуства? (Исто); Свео сам се на одговор („Тачка у којој је-
сам: да ли и она јесте?“); Сужен свет присуства / цури кроз
отворено огледало. // Тражи се тачка највеће целине / и највеће
сигурности / на путу између бића. // Поринути у невидљиво,
/ испробавамо непредвидљиво („Отворено огледало“); А нај-
дуже нас љуља, / привид у којем нисмо („Колевка“); Заточен

158
у алхемији овога света, / распитујем се у злату / обрнутом у
гвожђе („Гладно звоно се љуља“).
Шапоњине слике понекад су и праве гноме. Наводи-
мо само један пример: Увећање видљивог / служи још само /
умањењу стварног („Пустош помножена са привидом“).
Сасвим предвидљиво, песник којем је свет ризомска тво-
ревина у коју се може продрети из сваке тачке подједнако
извесно, али у којој се не може задржати никако јер јесте
тиме што није, јествује нијевањем, која нема своју средишњу
тачку те „ова“ остаје неминовно децентрирана, флуидна,
клацкајућа, њихајућа, не може да пева о простору који би
био стабилан и предвидљив. Некретање је овом песништву
највеће кретање, увек се бива тамо где се није хтело бити,
јер и не постоји оно место у којем би се могло бити, пошто
је бити истовремено, ако не и више, заправо не-бити: путо-
вах у месту („Изгледам, дакле нисам“); Место је увек пог-
решно („Близу је најдаље“); простор је туђе место („Између
редова“); Кида ме Ништа / добијено од Неког. // Место одакле
долазим / зове се Нигде. // А моје име је Некад („Моје име је
Некад“).
Оно што важи за простор, једнако вреди и за време. Оно
је тада-сада-некада: пливам у бесконачном сада („Из дана у
дан: шта ли то значи?“); Препливавах тренутак („Изгледам,
дакле нисам“; пред нама је продужено / издужено трајање
тренутка, деформисано трајање); умножених времена („Тро-
ши ме: најчистија искреност“); И док време туђе / изједаше
моје, / прича о јагњету / склапала ми је сваки дан („Сваког
дана, с људождерима играм школице“); живимо само неколи-
ко, највише седам, дана у животу. / Све остало се већ десило, /
или ће тек бити („Колевка“).
Људски живот је „прича“, али ко је тај ко ту причу при-
ча? Ко је писац који ту причу пише? Да ли је такво питање
уопште могуће у свету који се обеспросторио и развреме-
нио? Има ли одговора који не би био истомахно праћен чи-
тавом серијом других могућих одговора од којих многи ни у
каквом сагласју са ранијима не би били.

159
 Шапоњина нова поезија препуна је покрета и погледа,
покретних, незауставивих погледа који круже и урањају. Јед-
нако и многобројних „радњи“ (и мисаоних, највећма – миса-
оних), читавог врвежа радњи, правог њиховог тумарања које
„производи“ привременост / несигурност / привидну неуте-
мељеност (утемељеност је и сама неутемељеност у свету чије
су се димензије онеобичиле, у којем су овладала друга снов-
на, сновно-мисаона правила). Ишчилела је животна подлога
о којој је писао када је говорио о својим трагичним јунацима
Мирослав Крлежа тврдећи како им је измакла или се везала
за друге јунаке па је тако утекла контроли оних у језгру чијег
живота се морала настанити.
Песма „Дрзни се и препознај; да тамо си где ниси“ окон-
чава се двотачком. Нуди потпуну „отвореност“. Призива
„објашњења“. Позива читаоца: допиши, али оно што произи-
лази из певаног. Но, најпре: схвати. Остани свестан како то
није једино могуће (раз)решење.
Издвајамо три поетичка исказа: бринем о речима које ме
изговорити неће („Проблем простирања у свим правцима“);
Речи мораш да испуниш својим бићем: иначе нису (наслов пе-
сме); У таштини песника / песника нема („Пустош помно-
жена са привидом“).
У чувеном есеју из 1921. године „Метафизички песници“
Томас Стернс Елиот је написао: „ ... изгледа да песници наше
цивилизације, овакве каква је данас, морају бити тешки“.3
Ненад Шапоња је, несумњиво, тежак песник.
Пред нама је сушта граматика постојања. Она која
„покреће“ упитност постојања. Али, и нигдине. Непрекидно
треба проверавати присутност. Не ушушкавати се у сигур-
ност. Трепери, незауставива, сама/о огољена мисао. Тамо и
овамо. Пламса двострукост. Дво-глед: из прошлог и будућег,
из јесте и није, из живота и смрти... Међусобност („Кроћење
будућности: слика из даљине и туђине“). Мора се бити у не
бити, не бити у бити. Гдеовати. Стално смо огледало, али
3 Т. С. Елиот, Изабрани текстови, превела Милица Михаиловић,
Просвета, Београд, 1963, 79.

160
тако што управо ми то огледало јесмо. Није(ва)ње јество-
вања. Пакленство постојања: ватра. Непрекидно нам душа
измиче. Тело гравитација: и двојник сам ја, сам сам свој
двојник, а двојника нема. Јанусовско: ја и не-ја, али нема
лица и наличја. Дволичје је једино „лице“. Бива се и у злу;
да не померим размере опаког („Покажи где си био: и више
те неће бити на том месту“). Живи скривеност постојања: не
јавност, већ више сновност. Сања се да се јесте, а онда је
потребно: ојавити сан.
Последња песма збирке је „У осмех закован: лиценца
стабилности“ (цитирам је исцела):

Потребно је,
оспорити магнетизам пролазних ствари,
препознати облик, будући и прошли,
пронаћи се у говору међусобног,
неопозиво заменити за неприметно,
бити где јеси у осмех закован,
проверавати присуство,
испробавати чињенице које разбуђују,
размењивати свакодневно материју за енергију,
појачавати присуство у другом и у себи.

Она читаоцима задаје задатак. Могу ли га / знају ли га

решити? Како доскочити непознатим једначинама у њему?
Но, потребно је да, најпре, сам песник обави свој део посла:
изнађе се у говору међусобног, појача присуство у другом и себи.
Постане Учитељ којег ћемо се одрећи ако треба у покушају
да се нађемо тамо где нисмо. Пошто нас тамо највише има.
Могуће – једино нас тамо (које је и овамо) и има.

161
Данијела Ковачевић Микић

У ЗВУЧНОЈ ДОЉИ
ЈЕЗИКА СВОГ

(„Ветар и дажд”, Верољуб Вукашиновић,

Православна реч, Нови Сад, 2017)

Збирка „Ветар и дажд” Верољуба Вукашиновића је ко-

херентно песничко остварење које потврђује став о томе да
се и о савременим темама и о књижевној прошлости може
певати традиционалним формама које, ма какав да је акту-
ални читалачки укус или књижевнокритички суд, нису пре-
вазиђене и могу и данас да доносе свеже и другачије језичке
обрасце или лирске рефлексије са личним стилским печа-
том. Завршена у 58. години песниковог живота, збирка сад-
ржи 58 песама не без разлога разврстаних у осам лирских
кругова: Цветна, У строгом облику, Оаза, Митке, Молебна
пјенија, Трубље, Пријездин скок и Ветар и дажд, са про-
лошком песмом (број 8 графички упућује на укрштај, нпр.
симболично укрштање неба и земље, и кружни, обнављајући,
вечни ток, што је у основи песничког погледа аутора). Цела
збирка је израз дубоке запитаности песника не само о свету
у којем се налази и сопственом бићу, већ и о смислу песнич-
ког стварања данас и сопственом језичко-стилском изразу.
Она је и својеврстан аутопоетички пресек досадашњег ства-
рања једног од најзначајнијих савремених српских песника
традиционалне оријентације и једног од ретких за које се
може рећи да су рођени лиричари, а не само мајстори пес-
ничког заната.
Пролошка песма „Радости моја” потврђује да је Вукаши-
новић песник чији је израз најчешће укалупљен у утврђене

162
песничке форме, аналогно називу циклуса У строгом обли-
ку. Реч је о песми богате, узастопне риме, испеваној у пет
катрена у којима се четврти стих увек завршава припевом
идентичним наслову песме. Тај припев је цитат Светог Се-
рафима Саровског: „Христос воскресе, Радости моја!”, који
је дословно наведен у четвртом катрену. У преосталим стро-
фама први полустихови завршних стихова свих катрена по-
нављају глагол певати – и тим понављањем се читаоцу суге-
рише метафорична бременитост речи – и то у три катрена у
форми обраћања у другом лицу: „а ти још певаш” (два пута)
и „и зато певаш”, да би се у последњем катрену, развијеним
опкорачењем и изласком из другог у треће лице, вешто по-
ентирао аутопоетички став:

И слутиш – то је смисао споја

Молитве с песмом, и лирског поја
Душе, у грашки крвавој, која
Још увек пева, Радости моја.

Спој молитве с лирским певом душе, то је кратак ауто-

поетички коментар Верољуба Вукашиновића, којим уводна
песма отвара тематски корпус збирке у којој ће се наћи раз-
личите лирске врсте, суштински разврстане у две доминан-
тне песничке теме: духовни, религиозни садржаји, с једне
стране, и песме посвећене овоземаљском животу, наглаше-
но лирског штимунга изазваног различитим мотивима, од
природе (и задивљености природним лепотама и складом,
али и туге због пропадања села и патријархалне Србије) до
љубави и ероса, са друге стране. Тако већ уводна песма збир-
ке сведочи и о техничкој, занатској вештини, и о поетичкој
оријентацији и о тематици, и тај укрштај – који потврђује
да је реч не само о зрелом лиричару, већ и о песнику који је
књижевно образован – биће видљив у свим циклусима збир-
ке, а ефектно потцртан завршном песмом „Ветар и дажд”,
због чега говоримо о чврстој, обгрљеној песничкој структу-
ри.

163
 Први циклус Цветна почиње песмом „Селидба” која је
по својим формалним карактеристикама специфичан иско-
рак из уобичајених песничких матрица које Вукашиновић
користи. То је својеврсна модерна лирска басма која за-
држава архаичну улогу магијског излечења, с тим што је у
њој излечење од непредстављене а сугерисане животне боли
претворено у магијско-поетичку спиралу низ коју се сви жи-
вотни надражаји цеде у речи. Селидба је поетичка варијан-
та непрекидног кружења у природи у којој се материја само
претвара из једног облика у други. Тако се у овој суштински
аутопоетичкој и рефлексивној песми заправо изриче приро-
да песничког чина. Вукашиновић користи језички вербал-
ни обаразац басме, али у знатно редукованој форми. Песму
чини 16 кратких стихова, по идентичном моделу: именица у
номинативу Ђ предлог У Ђ именица у акузативу. Веза између
једне и друге именице је поређење по супротности, при чему
је каткад поређење директан антоним, попут стиха говор у
ћутање, а чешће индиректна семантичко-симболичка суп-
ротност, попут стихова светлост у сенку или срце у мозак. Да
није реч о линеарном већ о кружном кретању, сведоче лирс-
ки паралелизми. Наиме, ову кратку лирску песму не чине 32
именице, како би се дало закључити по наведеном обрасцу,
већ 29, будући да се три именице на крају песме понављају:
река, брдо и извор. Захваљујући граматичкој чињеници да
именице брдо и извор имају исте облике у номинативу и
у акузативу, постигнут је и лирски паралелизам, који по-
тврђује споменуту цикличност у виду анадиплозе:

Река у брдо
Брдо у извор
Извор у речи

Оваквим приступом Вукашиновић повезује песнике тра-

диционалне оријентације са песницима савременог сензи-
билитета, будући да се одјеци басми откривају и у стварала-

164
штву Бранка Миљковића и Васка Попе, док се појам језичке
редукције неизоставно доводи у везу са Настасијевићем.
У овом циклусу, који чини укупно девет песама, слави се
живот, његово непрекидно буђење и обнављање (отуд сим-
боличан наслов Цветна), његова вечност и вечитост, али у
контрасту са пролазношћу времена које припада појединцу,
времена као субјективне категорије. Доминантна су љубав-
на осећања, често исказана помоћу симбола (јагње, јабука,
Етна, јелени, срне), што не значи да нема песама у којима
се емоције експлицирају, нпр. у песми „Јутро” прилогом
заљубљено или почетним стихом песме „Сећање на јабуку”:
„Kако боли кад се воли [...]”. Лирски субјекат је човек близу
шездесете године живота („Богами, јесен”), свестан да је на
прагу гашења, свестан иња по својој коси, а истовремено за-
течен чињеницом да се изнутра још увек осећа младим, буј-
ним, да још увек уме да осети лептириће, чаролије, да уме да
сања ковчежић сна и да у свом резервоару има још и те како
много горива због којег гори, гаси се, па опет гори. Тај кон-
траст између бујне лепоте природе и eроса, са једне стране,
и свести лирског субјекта о сопственом добу и искушењима,
не само што се остварује на тематском плану (убице ружи-
частих пантера наспрам шарених птица), већ се постиже и
мелодијом, тј. ритмом песама, дакле на формалном плану.
Од девет песама овог циклуса, седам песама је грађено кат-
ренима (од три до пет катрена). Међутим, песме у којима
преовладава eрос су брже, динамичније, будући да су грађе-
не од стихова краће дужине, на пример од доследно упот-
ребљеног шестерца у песми „Јутро”, преко песама у којима
доминира седмерац, с понеким искакањем из матрице (или
каталектичким стихом) које је увек стилски функционално
будући да промена ритма, ма колико због ње песма не из-
гледа „савршена и округла као звезда”, наглашава рефлек-
сију или одабрани мотив (нпр. „Не дај”, у којој су одступања
од седмерца у првој строфи или „Цветна”, у којој је само у
завршној строфи, у претпоследњем стиху, осмерац додат-
но наглашен цртом као интерпункцијским знаком, чиме је

165
појачана егзистенцијална, емотивна драма која је исходиш-
те песме), до песама у којима се ефектно смењују осмерци
са шестерцима („Младе године”, „Сећање на јабуку”), што
је додатно појачано укрштеном римом, а што јесу стилске
одлике које су у дослуху са романтизмом, али и народном
лириком.
Две песме првог циклуса, „Јагње” и „Запис на маргини
рачунара”, грађене су од дужих стихова. Песма „Јагње” је
једна од ретких у овој збирци са прозрацима меланхоличне
наративности, без риме je и неуједначеног ритма, са стихо-
вима различите дужине распоређеним у три секстине: три
деветерца, седам десетераца, два једанаестерца, три двана-
естерца и три тринаестерца. Полазећи од библијског симбо-
ла јагњета и стада, Вукашиновић им даје личну конотацију
употребом присвојене заменице своје уз древни мотив вука:
„Да вукове своје у дивљину вратим”, наглашавајући борбу
добра и зла као личну унутрашњу драму из које управо на-
стаје поезија. Јагње као вишезначан симбол постаје и чувар
предачке патријархалности (означене лексемама пастир,
путир, стада), и чувар животне радости и виталности, и
мера овоземаљског живота будући да се песничка ирацио-
налност исказује лексемама плаветнило, бели облаци:

Јер то јагње чува у свом оку

Слику мојих погубљених стада
Претворених у беле облаке,
Изнад којих сам загледан у плаветнило
Које тако недостаје мом оку
Већ свиклом на сумраке и сенке.

Истовремено, мотив плаветнила асоцира и на духовне

сфере и на маштања и на жудње, што и представља кључну
одлику ове песме у којој се на посебан начин потенцирају и
библијска и традиционална читања појединих мотива и нове
песничке конотације. За ову песму веома су важне и онома-
топеичне речи (глаголи и именице): завијају, урлици, звуци,

166
плач, хук, олуја које, апсурдно, симболизују неизречје и ти-
шину у лирском субјекту (хук мојих мисли), несклад природ-
не лепоте и савршености Божјег дела (млечне ливаде, про-
планци јутра, плаветнило, пастир с путиром) и раздирућих
жеља и погубљености (вукови, дивљине, сумраци, сенке, хук
мисли и олуја срца).
Песма „Запис на маргини рачунара” доказује да је могуће
повезати традиционалну песничку форму (једанаестерци у
четири катрена, рима абаб) и савремене теме, метафориза-
цијом речи које припадају сфери савремене информационе
технологије, прозаичног свакодневља или науке (супстанца,
гориво, резервоар, програмски код, шифра, софтвер). Мисао-
но чвориште песме је у слици човека као грађевине чија је
греда од тврдог родословног храста (који има симболичну
вредност у нашој култури). Оно што је човеку потребно да
се осети живим јесу управо спреге са традиционалним, пат-
ријархалним бићем упркос савременом виртуелном отуђењу
(свест о прецима и трајању), дечји сјај у оку и радовање због
травиног раста (веза с природом) и стварање пламена од ис-
кри (љубав и поезија) – стога је ова песма незаобилазна за
све тумаче који одгонетају поетички поглед Верољуба Вука-
шиновића. Наслов песме треба читати као метатекст; док су
почеци наше писмености и књижевности својеврсни записи
на маргинама преписиваних средњовековних књига, дотле
је положај савременог песника данас тако снажно дочаран
(непостојећом, немогућом) синтагмом: маргина рачунара...
Постоји ли у свету савремене комуникације белина коју је
потребно исписати поезијом? То је још једна могућа интер-
претативна нит ове песме, уз аналогије зачуђености пред
рачунарским програмом и чудима савремене ере и зачуђе-
ности пред непознаницом „програма” који је у нас усадио
Творац.
Други циклус У строгом облику карактерише, уз чиње-
ницу да је целокупна збирка израз врхунског познавања раз-
личитих песничких форми и метричких образаца, пре свега
пиктуралност. У овом циклусу су песме у којима доминантна

167
слика из природе, реално описана, у поенти израста у снажну
рефлексију. Циклус чини шест песама, у којима су кључни
мотиви природе: липе, пчеле, паприке које се пеку и јесењи
плодови, снежни дан тј. кристал леда, шпорет и врабац, који
оваквим поступком заправо постају симболи другог, вишег
света: царства небеског, Божјег света. Песма „Липа” саткана
је из свега шест дванаестераца распоређених у три дисти-
ха, са римом аа аа бб. Први дистих описује простор и време
лирског субјекта: испред Правног факултета, почетком лета.
Већ други дистих лирску мисао уздиже (заједно с мирисом)
из реалног контекста у виши смисао, сингагмом дах Божји.
Овај дистих одликују анафора и асонанца, те се узвишеност
Божјег света дочарава и средствима еуфоније. У поенти,
реални мирис који је постао метонимија Божјег даха, спа-
сава душу метрополе, чиме наизглед једноставна лирска
минијатура открива и филигранско језичко-стилско ткање
и дубоку мисао. Наиме, у трећем дистиху реални простор
испред Правног факултета (у Београду) бива метонимијски
сведен на градски превоз (као доминантну импресију лирс-
ког субјекта), дакле, на трамваје и троле, чиме се суштински
на модеран начин варира свевремени троп путовања (кроз
живот до смрти), па на тај начин суптилно, дискретно, ми-
рис липа открива подсвесну мисао о земаљском животу и
његовој пролазности, тј. потреби да се још за живота уздиг-
немо и спасимо душе. Ваља притом нагласити и чињеницу
да су храст и липа наши традиционални симболи: храст је
из паганских времена задржан у хришћанској традицији, а
липа је симбол свих Словена. Стога је важно нагласити да
мелодичност Вукашиновићевих песама и њихову привид-
ну лакоћу, једноставност, мекоћу израза никако не смемо
олако тумачити као ведрину и наивност, јер иза спољашње
слике коју опева, песник увек крије меланхоличну и дубоку
рефлексију о смислу живота и стварања.

Вукашиновић је у погледу песничког заната у самом

врху савремене српске поезије, којом тренутно доминирају

168
наративни лирски обрасци и слободан стих. Песма „У стро-
гом облику” је сонет грађен од шестераца у којем су катре-
ни обележени укрштеном римом док се терцети римују по
схеми абв бав. Тиме наслов сведочи и о песничкој форми
и о значењу исказаном песмом у којој постоји паралела из-
међу строгих облика кристала и леда једног зимског дана и
строгих песничких облика. Асоцијативна веза се постиже
и лексиком: израз окован ледом асоцира песника на његову
сопствену окованост утврђеним песничким формама. Не-
именовани али подразумевани Творац (који провејава из
целокупне збирке, невезано о којим песничким врстама је
реч) у закључку песме је онај који веје у строгом облику и па-
хуље и слова. Индиректно, овде је приметан и аутопоетички
коментар – песничко надахнуће је божанског порекла, чиме
се песник мири и са сопственом песничком природом, од
Бога датом, предестинираном. У рефлексивном смислу, пе-
сма „Балада о шпорету” је у сагласју са песмом „Записи на
маргини рачунара”, будући да почива на истој супротнос-
ти савременог и прошлог, тачније на светлосном контрасту
треперења екрана и светлости ватре породичног огњишта.
Довољно је свесно угасити екран, као симбол свих савреме-
них пошасти („вести из света”), и потражити у себи и слику
и музику детињства – ватру као конкретан мотив и дескрип-
цију, али и ватру (огњиште) као симбол топлог, патријархал-
ног, породичног амбијента. Иако је песма грађена од дужих
стихова (дванаестераца), штимунг песме је ведар, а тој унут-
рашњој мелодији раздраганости доприноси и организација
песме у седам дистиха (формални план) и ведре слике де-
тињства – стара кућа, храстови који пуцкатају у ватри, па-
хуље, јагње (семантички план). Контраст није само између
екрана и ватре (у коју су наши преци гледали, окупљени око
ње, у послу и забави), већ и између ватре и радијатора (који,
иако греје, представља хладноћу и отуђеност савременог
света). Тај контраст је свесно наглашен искакањем из мет-
ричког обрасца, јер само стих у којем се спомиње радијатор
има тринаест слогова: „Радијатор не може све то да разуме”

169
(персонификација је у духу померања лирске перцепције у
доба детињства). У мислима васкрсла слика породичне куће,
чији оџак представља живо огњиште, јесте оно што греје
душу и та порука читаоцу свесно се експлицира понављањем
прилога топло, тако да дескрипција патријархалног поро-
дичног окружења није дата као пука слика ради слике, већ
као суштинска мисаона опомена.

Песма „Врабац”, као и песма „Пчело, пчело”, једна је од

оних у којима лирски субјекат, загледан и фасциниран не-
чим из природног окружења, размишља о свету као Божјој
творевини и себи као несавршеном бићу тако удаљеном од
божанске природе која нам је дата као могућност уздизања.
Посматрајући врапца који цвркуће на грани пуној леда, лир-
ски субјекат трпељивост врапца пореди са трпељивошћу мо-
наха у пештери, горко свестан да сам не поседује такву скру-
шеност, такву помирљиву ведрину прихватања оног што нам
је дато, такву веру која штити од свих грехова, због које „нити
се жали, нити тужи”. Опомињућа самокритичност лирског
субјекта који кори себе због безверја, при чему топла соба
више није слика породичног амбијента као у претходној пе-
сми, већ уживања у лагодном животу, делимично је убла-
жена доследним ритмом песме коју чине три деветерачка
катрена укрштене риме (као да се, попут успаванки за децу,
љуљушкавим ритмом ублажава и одгони страх и тежина
мисли). Специфичне одлике ове песме су реторско питање
(„Где је у мени оно, где је?”) и перифразе (врабац = мала
грудва снега).
Да су пчеле инспирација, књижевни мотив, симбол кроз
векове, уверила нас је недавна појава збирке „Пчелојављење
– Пчела у цветнику поезије” Миодрага Радовића, у којој су
заступљене и песме Верољуба Вукашиновића. И сам пчелар,
Вукашиновић је кроз целокупан досадашњи поетски опус
често размишљао о животу нагнут над пчелиње кошнице,
претварајући пчеларску лексику у неисцрпно врело мета-
фора. Сонет „Пчело, пчело” једна је песма у низу песама у

170
којима је Вукашиновић поредио људски живот са пчелињим
и вагао ко је ближи суштини, ко је ближи Богу. На истом
фону настала је и песма „Занос” из трећег циклуса збирке.
У додиру с природом, човек постаје свестан да и сам живи
у кошницама, да је све што га окружује „жишка творчевог
дела”. Смисао који често не видимо у градској вреви, постаје
нам видљивији у природном окружењу, које нас суочава с
тим да смо и ми само делић веће целине и већег система.
Тајна прапочела и молитва у овој песми нису само рели-
гиозни појмови, већ и мисаоно средиште. Лирски субјекат,
растрзан лутањем по стиху и ретку, узнемирен и запитан,
у уређености пчелињег света препознаје сигурност реда
и Божјег поретка. Реч венац који пчела плете изнад главе
лирског субјекта у себи сажима више симболичких значења,
постаје својеврсно асоцијативно симболичко саће: венац као
магијски круг, венац као део народних обреда, ловоров венац
као симбол славе и победе, венац као ореол или круна, али
и венац који симболише смрт, тј. прелазак у вечни живот. У
нашој народној песми, венац на девојачкој глави симболи-
ше светлост Сунца, односно у пренесеном значењу животну
радост. Венац на девојачкој глави у фолклористици симбо-
лише наставак живота породице рађањем (круг обнављања),
да се огњиште не угаси и кућа не запусти. У том кључу могу
да се читају и бројне Вукашиновићеве песме у којима се ту-
гује над гашењем сеоске Србије. Тиме и венац над главом
лирског субјекта сведочи и о књижевном образовању аутора
(коме су симболичка одређења позната), и о занатској вир-
туозности, али и о наглашеној мисаоности коју обично не
истичемо када тумачимо поетику овог песника (обично се
апострофирају традиционална оријентација, религиозност и
стихотворна вештина).
Меланхолија јесени као годишњег доба и као метафоре
старења условљава промену штимунга у песми „Михољска
нит”, у којој су прва два осмерачка катрена укрштене риме
сва у занесеном ритму животних обавеза („Паприке цврче
на плотни / У сусрет зимској идили”) и лепоте природе пуне

171
плодова („Октобар пиљар је стари”). Речи којима се пости-
же ужурбан, радни ритам су глаголи цврче, певају, севају, а
ведрина се дочарава и лирском сугестивношћу речи идила.
Задихан ритам се ствара и употребом интерпункције (запе-
те), која се претвара у цезуру: „Двориште, призор живот-
ни”. У преостале две строфе, међутим, штимунг се потпуно
мења, иако се у формалном смислу не мења ништа – осме-
рачки катрени укрштене риме су доследан образац песме.
Но, другим лирским средствима мења се унутрашња мело-
дија песме, на пример, трећа строфа почиње опкорачењем
које ствара илузију дужег стиха. Елегичан и меланхоличан
доживљај постиже се и променом лексике: дрхти, преда, у
смирају, а израз ма какви да су потенцира да се са објектив-
не дескрипције плодова из природе прешло на метафорична
значења. Ту метафоризацију мотива посебно наглашава ар-
хаична реч насушни која евоцира религиозни (духовни) сад-
ржај (хлеб наш насушни, из молитве). У завршници песме
„И нека скривена преслица / Михољске нити испреда” вешто
се укрштају и дескриптивни и симболички план песме, тако
да можемо истакнути да је њено кључно обележје пиктурал-
ност у функцији рефлексије и контраст унутрашње мело-
дије. Уједно, ова скривена преслица је аналогна програмског
коду, тј. софтверу нашег живота из песме „Запис на маргини
рачунара”, што потврђује тезу о идејном јединству збирке и
њеном (ауто)поетичком погледу.
Циклус Оаза је сав у знаку аутопоетике. Свих осам песа-
ма, у мањој или већој мери, говоре о смислу песничког чина.
У „Цврчковом монологу” (краткој лирској форми од два кат-
рена у којима су деветерци у укрштеној рими), песник је
упоређен са цврчком. И један и други умеју само да певају,
цврачак у стварној долини, а песник „у звучној дољи језика
свог”, а драматичност тона изазива несклад значења песме
(лепота, уживање) и запитаности да ли је то певање Божји
дар или Божја казна. Песма „На морском жалу” почиње ре-
торским питањем: „Чему поезија на морском жалу?”, чиме
се на почетку већ исказује сумња у важност и потребу пи-

172
сања (да ли је лепоти и складу природе уопште потребан
песнички опис). Kористећи познате тропе валова и брисања
трагова на песку, песник испитује сврсхисходност песнич-
ког чина, долазећи до закључка да је за песму потребно и
живети („Бити белутак у таласе бачен”), али да је све пролаз-
но и да често делује узалудно („А све си само на песку пи-
сао”). Поента доноси помирљивост и прихватање сопственог
живота, од Бога датог: „И цврчати песму којoм си означен”.
Управо у тој поенти се открива невероватна језичка истанча-
ност израза овог песника. Песма цврчака („певати с цврчци-
ма”) која обично асоцира на лето, лакоћу живљења, лепоту,
претварањем у глагол „цврчати” (цврчати песму) активира
сасвим другачија значења (цврчи оно што се пече на ватри).
Тако се алитерацијом гласа Ч (цврчати, означен) и активи-
рањем вишезначности глагола цврчати, на посредан начин
сведочи о томе да је певање, уз све своје лепоте, заправо и
изгарање на некој унутрашњој ватри, али и чин на који нас
тера нешто изнутра.
Песнички чин јесте и мука (цврчање код Вукашино-
вића је пандан Ракићевом стиху „Kад срце запишти, мисао
је крива”), али и прибежиште, што потврђује песма „Оаза”.
У њој се поезија и сам чин песничког стварања илуструју
сликом купања у пени. Иако мотив пене кореспондира са
морским таласима и брисањем трагова са песка, тј. асоци-
ра на неухватљивост и пролазност, ова песма је доминант-
но ведрог тона. Поезија је прибежиште које брише године
и ране, простор индивидуалне слободе, могућност сањања,
могућност откривања нових светова (отворена врата). Песма
је испевана у римованим десетерцима (са цезуром иза четв-
ртог слога) распоређеним у шест дистиха, а без обзира што
је и стих дугачак и што постоји опкорачење, ритам песме
није елегичан, што се постиже лексиком примарно светлих,
ведрих значења: оаза, слободно дишем, кућица од снова и
злата, отворена врата.
Песма „Занос” почива на рефлексивним аналогијама из-
међу ћелија кошнице, које су чисти шестоугаоници, и ће-

173
лија стиха испуњених звуком (иако није приметна мисао о
песничкој форми, због математички прецизног навођења
облика ћелије кошнице лебди у вездуху и запитаност о пес-
ничким формама). Аутопоетички коментар ове песме, иска-
зан реторичким питањем, односи се на стваралачки занос и
творачки импулс савремених песника (оних „с прстима на
тастатури”), односно на запитаност постоји ли аналогија из-
међу заноса творца који ствара свет, надахнућа пчела које
граде ћелије и песничког чина. Песма „Сонет” износи став
о значењу и значају поетског стварања. Песма је и својевр-
сна молитва (иако њеном аутору не доноси спас) и чудесна
сила лепоте и крика; песник јесте патник, али мора да буде
и златник, а не бижутерија (индиректна књижевна критика),
а филигрански стил је синтагма којом се означава технич-
ка страна стиха. Поента песме је снажна поeтичка мисао о
томе да створени сонет може да буде и замена за епитаф,
тј. надгробник. Песма ће, уколико задовољи наведне крите-
ријуме (молитва, златник, лепота и крик) надживети свог
творца и својим универзалним вредностима трајати у вре-
мену. И „Поучна песма за децу”, грађена из две седмерач-
ке дециме, пева о мукама песника који би хтео да опонаша
творца и којега муче речи, али је ова песма нешто друга-
чијег тона. На фону обраћања деци, она доноси и аутоиро-
нијски и самокритички тон лирског субјекта који себе види
и као занесено дете које не воли да учи, јер јури лептире, a
пред којим творац малко зажмури јер је „болестан јако од
промаја и звезда”. Међутим, поента песме је померена са
поетичких истраживања на приватан план и размишљање о
онима који треба да живе са песником. Жена, код Вукаши-
новића најчешће одређена симболом гугутке у гнезду, јесте
она која ствара мирис кућног двора, али и она која подноси
још теже муке од песника „јер трпети га мора”. Отуда је ова
песма својеврсно лирско посипање пепелом. Да подсетимо,
идиом посипати се пепелом потиче из религијских обреда и
означава чин људског покајања и оплакивања властите суд-
бине. Тако је и ова, само на први поглед наивна песма, у

174
сагласју са уводном поетичком окосницом „споја молитве и
лирског пева”.
У две последње песме овог циклуса, „Међу књигама” и
„Песникова Ленка” опева се жена као инспирација и као жи-
вотна жудња, ерос и анима, богиња и госпа. Прва наведена
песма у свом средишту има песничку досетку засновану на
метафоризацији онометопеичног глагола цвркутати, који
је и аутопоетички однос према песничком чину као лепоти
и радости:

Напољу
Цвркутале су
Птице,
У антологијама
О теби цвркутали су
Песници.

Ова песма има неуједначен број стихова и стихове не-

уједначене дужине (од двосложног стиха до осмерца), није
римована, али њена лиричност почива на другим средстви-
ма еуфоније, пре свега на асонанци (акцентованим вокали-
ма) и ономатопеји, и лирском понављању – три последње
строфе су у синтаксичком смислу грађене на исти начин,
помоћу питања „да ли си”, које се понавља и унутар строфе
(мењају се глаголи и објекти, а почетак питања остаје исти).
За разлику од ње, песма „Песникова Ленка” је на формалном
плану потпуно избрушена – чини је пет осмерачких катрена
римованих по схеми аабб, при чему су заступљене све врсте
риме: мушка (има – очима), женска (Ленка – сенка) и дак-
тилска (сновима – словима). Њу одликује и интертекстуал-
ност, јер се поред поетизације љубави Лазе Костића и пре-
тварања Ленке у књижевни симбол и идеал жене за којом се
жуди, евоцира и Владислав Петковић Дис (навођењем поз-
натог стиха песме „Можда спава”, али у инверзији: „изван
сваког зла, с очима”). Посебна вредност ове песме почива
и на лексичким кованицама насталим по узору на Костића:

175
од његове „безњенице” Вукашиновић је дошао до „безњенка”
претварајући Ленку у „песникову неувенку”, што потврђује
његов истанчан осећај за језик и његову (матерњу) мелодију.
Како цео циклус тумачимо и у смислу осветљавања Вука-
шиновићевог књижевнотеоријског погледа, онда ваља на-
гласити да поента песме доноси и неверицу у моћ речи, јер
све то што је неизречје подстакнуто жудњом, а што је извор
песничког чина, све то „чиме космос дише / нит се поје, нит
се пише”.
Циклус Митке чини десет песама књижевне инспира-
ције. Вукашиновић сам наглашава интертекстуалност као
кључну одлику овог циклуса било цитирањем израза који
алудира на ствараоца (нпр. „да знајеш”), било певањем о
познатим књижевним ликовима (Митке), било навођењем
књижевне манифестације (Песничка ријеч у Пиви), било ди-
ректним именовањем песника о којем певајући размишља
или којем посвећује стихове (Ђура Јакшић, Ђорђо Сладоје,
Франце Прешерн, Константин Кавафи). Цео циклус по-
тврђује занатску виртуозност аутора, у језичко-стилском
и формалном погледу (различите врсте стихова и строфи,
различите врсте риме, језичко-стилска изражајна средства).
И у овом циклусу видљиво је повезивање традиционалног и
модерног, односно сликање не само генерацијског јаза, већ
и погледа на свет – на пример, у песми Митке, полазећи од
Станковићевог јунака, Вукашиновић размишља и о душама
које лутају интернетом и онима којима је уз техно ноћ исто
што и дан, или нагнут над стихом изворне песме Чобан тера
овчице пева „Разједен овчар овчице тера / Покрај кафића
и солитера” (што је и духовито, али и болно опомињуће:
мењају се средства и амбијент у којем живимо, али оно што
је људска природа и смисао живота, било када и било где,
суштински је исто, с тим што савремене генерације све више
живе плотски, а све мање брину о духовним надградњама).
Из овог циклуса издвојићемо на који начин Вукашиновић
описује и сагледава поезију: песма је кап из лирског мора,
нежни цветић што ниче из лирског тла, али и црни акорд

176
душе. Да би она настала, или да би се испилила, требају и
ноћни хлебови са седам тврдих кора и капи зноја, и свели
цветићи из баште добра и зла, и звуци хармоника и виоли-
на... Једном речју, читав корпус метафора сведочи о томе
да поезија мора да буде доживљена и проживљена, да мора
да почива на аутентичном животу да би њена емоција пос-
тала и истински читалачки доживљај. Песма није пуко пре-
бирање по тастатури, она не настаје свесном вољом аутора,
она је израз унутрашњих превирања и пребирања по души
– за један стих се мора дуго живети и штошта преживети да
песма не би била само форма. Вукашиновићу је важно јато
ћирилично – однос према српској баштини, српском језику и
писму. Иако свестан да пева архаично у односу на савреме-
ни поетски тренутак, он остаје одан суштинским одликама
(чисте) лирике као књижевног рода и темама које се тичу
прошлости, заправо, темама које су свевремене и које имају
универзалну вредност. Вукашиновић није помодни песник
савременог града („Њихов је говор земљан и мемљив”), он
духовну маглу савременог тренутка вешто метафорички
описује метафоризацијом и персонификацијом исплетеном
око властите именице Маглич1:

А из прошлости говори Маглич

Слушај гласове моје, ван звука
Садашњег, видећеш светлосни бич
Којим писаће будућа рука.

Вукашиновић као песник није оријентисан ка помод-

ном, ка Западу, ка друштву у којем је „све означено и све
има меру” – по његовом мишљењу, „песници путују у суп-
ротном смеру”. Троп путовања, који се користи и за живот
и за песничко стварање, приметан је и у песми „У Грчкој, са
Кавафијем” у којој је веома важан аутопоетички исказ: „На
путу ка Итаци, која не постоји / Док не створиш је од путо-

1 Средњовековно утврђење код Краљева

177
вања својих”. Смисао је да се у сопственом путовању ужива
и да се чаробни звуци у себи чују и дању и ноћу. Ти звуци,
то је поезија живота, а само поезија живота има право да се
назове Поезијом.
Завршна песма овог циклуса, под називом „Слободни
стих”, у целости је аутопоетичка: у исповедном, али и пома-
ло љутитом тону, песник се исповеда да не уме да се разри-
мује, иако је жељан слободног стиха. Притом, ови стихови
нису само аутопоетички коментари, већ и метафоре погледа
на живот и свет, што и јесте одлика врхунске поезије која ни-
кад нема само један ниво тумачења. Песник је одан тради-
цији и не уме да се разбаштини, а личну баштину је запустио
(снажан контраст метафоре и мотива из реалног живота);
иако је свестан пролазности земаљског, не уме да се разо-
чара у „играчку од иловаче” (изузетна перифраза људског
тела) и заносе, а опет, због мисли о путовању (метафора пре-
ласка из земаљског у вечни живот), не уме ни да се потпуно
опусти у земаљским чарима. Ова песма је сва од крви и меса
свог творца, јер сведочи и о његовом личном животу (уплив
аутобиографског, исповедног тона) и о његовом књижевно-
теоријском погледу (иако један од виртуоза везаног стиха,
песник се у његовим строгим метричким обрасцима каткад
осећа спутано).
Збирка „Свети жар” објављена у Републици Српској 2015.
године представља можда и најважнији преглед досадашњег
Вукашиновићевог стварања. У њој је акценат стављен управо
на песничко тиховање, песничко молитвено трагање и узди-
зање кроз спознају и покајање. И у овој књизи има Вукаши-
новићу својственог религиозног појања, што најбоље илуст-
рује циклус Молебна пјенија, али је фокус ипак померен на
стваралачки и животворни импулс. Како у обичном животу
пуном изазова сачувати душу, а не потонути у очајање? Како
бити песник, окусити живот (јер без живота у песми нема
живота песме), а остати одан божанској суштини сопствено-
га бића? Четврти и пети циклус, Молебна пјенија и Трубље,
садрже духовне песме, с тим што је четврти циклус чвршће

178
повезан са црквеним учењем, док пети опева земаљска иску-
шења из угла смртника. Већ сам наслов „Молебна пјенија“
указује на лексичку везу са религијским обредима, тако да
овај циклус карактерише и хришћанска лексика: акатист,
тљено и нетљено, ниња, во вјеки вјеков, молитва, пост, двери,
покајни псалам и др. Доследан везаном стиху, и у овим цик-
лусима Вукашиновић показује да је један од најуспешнијих
лиричара савремене српске књижевности. Не анализирајући
песму по песму, указаћу само на неке упечатљивије језичко-
стилске одлике. Нпр. у „Сонету при читању акатиста”, сви
стихови су десетерци изузев оног у којем је мисаони фокус
и идејна порука песме: „У њему светли дух човеков”, који је
деветерац. Цезура десетерачких стихова није увек на истом
месту: први стих је пример лирског десетерца са цезуром иза
петог слога, али већ следећи стих доноси цезуру иза шестог
слога (дакле, не као епски десетерац, 4 + 6, већ обрнуто).
Сви остали стихови првог катрена су лирски десетерци, па се
и на овај начин наглашава важност стиха „Сво ово градиво,
ово штиво”. Тај стих ће бити поновљен, само у инверзији,
на крају другог катрена, те ће се том инверзијом вратити у
метрички образац 5 + 5: „Сво ово штиво, ово градиво”. И у
другом катрену само један десетерац није са цезуром својс-
твеном лирском десетерцу: „Створено јест, нерукотворено”
(цезура 4 + 6). Наведено се не може тумачити као верси-
фикацијска мањкавост, већ напротив, као суптилно језич-
ко-стилско средство којим се вешто наглашава сублимира-
на порука, јер је сваки стих који одступа од схеме заправо
мисаоно чвориште строфе. Да ли је песник тога свестан, да
ли је то поступак који је намерно спроведен, друго је пи-
тање. Мишљења сам да наведено више припада таленту и
префињеном осећају за мелодију матерњег језика. Поред
црквене лексике, каталектичког стиха и промене места це-
зуре, битна одлика ове песме је и асонанца вокала О, чија
звучност доприноси молитвеном појању као мелодијском
фону песме. „Дистиси при јутарњој молитви” и „Тристиси
у данима поста” сагледавају мотиве из живота и окружења

179
из ока лирског субјекта који је верујуће биће, биће које се
учи да живи трпељиво, скромно, да се радује ономе што му
је дато, да љуби своје ближње и моли се за њихову добробит.
Дистиси доносе молитву свакодневним језиком изговорену,
а у тристисима се исказује захвалност тзв. обичног човека
и прихватање живота који му је дат, живота у малом граду,
који се још увек држи, барем недељом и празницима, за све-
те двери. И овај циклус садржи стихове који представљају
песников књижевнотеоријски поглед, његову поетику, изре-
чену не језиком науке о књижевности, већ стихом:

Од мрава товар, од цврчка свирку,

Унети с римом у своју збирку,
И тако таћи небеску дирку.

Најсложенију структуру има песма „Три дециме при чи-

тању покајног псалма”. Прву дециму карактерише узастоп-
на, развијена двосложна рима обгрљена истом уводном и
завршном речју римарија: Господи – води (именица) – годи
– шкоди – слободи –води (глагол) – роди – ходи – боди –
Господи. И у трећој децими постигнут је такав богат рима-
риј, док римариј друге дециме има и нека одступања (кри-
чим – дичим – прича – причин – Жичин – сличим – уобличи
– укоричи – лични – тројични). Оно што није постигнуто ри-
маријем, у другој децими је надокнађено алитерацијом суг-
ласника Ч. Наведено посредно сведочи и о томе да песник,
који има истанчан слух за језик и мелодију песме, не робује
пресији доследне, условно говорећи савршене риме, већ је
његов акценат на рефлексији, на лирском садржају. Дециме
су повезане црквеним стихом: „Прости мени грешном, Гос-
поди, Господи”, којим почиње и завршава се прва децима,
да би се у другој задржала само инвокација „Господи, Госпо-
ди”, а у трећој употребио исти глаголски облик прости у за-
себном стиху, а инвокација употребила у завршном. Дакле,
друга децима се завршава стихом: „Господи, Господи, вечни
и тројични” (како је реч о стиху који је пример опкорачења,

180
епитети се односе на претходни стих: „Песму душе моје и
њен вапај лични”, тако да је и у епитетима приметна алите-
рација која одликује римариј друге дециме); док се трећа де-
цима завршава стихом: „Господи, Господи, помилуј, опрос-
ти” који је потпуно у духу црквене књижевности. Притом, у
трећој децими се цитира и стих из Псалма 50, што указује
на интертекстуалност ове сложене лирске форме, коју, уз
наведено, одликује и употреба анафоре („јер”, три пута у
првој децими, „да”, два пута у трећој и „авај, мени усред”,
два пута у трећој децими). Песма „Оче мој, благи” грађена
је од две октаве у којима су сви стихови шестерци. Песму на
формалном плану одликује необична рима, наиме римују се
други и шести стих и прве и друге октаве (истукао – повукао
– ишибао – дао), као и четврти и осми стих, али на другачији
начин (наружио – заслужио, у првој, а глави – јави, у другој
октави). Песма је посвећена биолошком оцу, али с обзиром
на тo да се налази у циклусу који је сав усмерен на обраћање
Богу, она може да се схвати и као компарацијa благости зе-
маљског оца са благошћу небеског.
„Молебно пјеније анђелу чувару” чине две септиме де-
ветерачких стихова које се у потпуности, од првог до завр-
шног стиха, двосложно римују, захваљујући томе што се сви
стихови завршавају глаголом у инфинитиву (са наставком
-ти). Ефунофија песме почива и на анафори везника и и
предлога у. Прва септима је исповест лирског субјекта који
верује у свог анђела чувара и ослања се у својим земаљс-
ким искушењима на мисао о њему, док је друга у форми
питања и обраћања анђелу, чија је дужност „тражити крст у
мојој бити”. У тим питањима крије се и самопрекор лирског
субјекта свесног своје несавршености. Децима „Свети вра-
чи” започиње инвокацијом бесребреника, којима се лирски
субјекат исповеда, и завршава се њоме, уз навођење имена:
„Бесребреници, Дамјане и Козма”. Рима је узастопна, са јед-
ним мање успелим примером (речи – лечим), који потврђује
оно што је већ истакнуто: песник не робује рими као так-
вој, важнији му је лирски садржај, а поједина одступања од

181
утврђеног модела риме нису уочљива због других средстава
еуфоније.
Циклус Трубље насловом указује на то да је реч о својевр-
сној поетској опомени читаоцу. Ваља нам освестити грехе у
које смо огрезли, ваља нам се покајати, ваља бити свестан
руке која нас зида попут храма, ваља нам препознати непоз-
натог у нама самима, али ваља и волтеровски уређивати свој
врт, неговати своје земаљске њиве. Природа људска је сатка-
на и од земаљског и од небеског. Човек је разапет између
жеља свог тела и потреба своје душе. Та располућеност бића у
песми „Кашичица” дочарана је тиме што сваког дана лирски
субјекат прогута и пилулу горчине и кашичицу меда, што је
својеврсна лирска парафраза Његошевог стиха: „Чашу меда
јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи”). Књижев-
на инспирација видљива је и у навођењу Костићеве синтаг-
ме „међ` јавом и међ` сном” у дословном прилошком од-
ређењу: лирски субјекат је тек устао, јутро је, и душа му још
лута док се тело не састави с главом. О томе шта су све наши
греси и наша искушења најбоље сведочи песма „Трубље”
чији је римариј доследно заснован на понављању суфиксо-
ида -љубље. Много је искушења око нас, и на друштвеним
мрежама („Благодат”), и у нама самима („Непознати”), а
у покушајима да досегнемо небо у нама често се осећамо
изгубљено и без нас самих („Сувишна песма”). Запитаност
лирског субјекта је у томе да ли је у стању да се одрицањем
од земаљског себе духовно уздигне и да ли је могуће да ос-
тане песник ако сав коров своје њиве искорени? Апсурдно,
поезија јесте и дар од Бога и искушење, јер да би она на-
стала, мора да постоји унутрашња ватра, унутрашњи раздор,
самим тим и искушење и грех. Поезија је покушај укрштаја
молитве (неба) и лирског пева (земаљске) душе, сва је тиме
мирење располуђености и контрадикторности. Као верујуће
биће, Вукашиновић има и дубоко хуманистички приступ.
Он не осуђује ни себе ни друге, он само добронамерно опо-
миње, притом у песми „Трубице” негирајући апокалиптичку
палицу којом маше савремени друштвени диригент, свестан

182
да нам Бог прашта и да нам лепотом природе и даровима
живота изриче своју милост. Вера, љубав и нада јесу оно у
шта се узда Вукашиновић, и као песник и као човек.
Претпоследњи циклус Пријездин скок инспирисан
је књижевним мотивима и српском историјом, а у њему су
и неке пригодне песме, односно песме које су посвећене
браћи по перу, као што је песма „Риђевштица” рођена из
бола поводом губитка драгог и поштованог професора Ми-
рослава Егерића или песма „Јер мени је жао”, посвећена
песнику Бабкену Симоњану, која је подстакнута изложбом
о геноциду над Јерменима, а испевана као лирска парале-
ла мука и страдања Јермена и Срба. Дирљива смрт војводе
Пријезде и његове верне љубе у песми по којој циклус носи
име није само ода истинској љубави, већ је и похвала животу
у Христу и правом чојству и јунаштву које се не осећа међу
савременицима. Кроз цео циклус провејава критичка свест
о томе да нисмо достојни своје епске прошлости и својих
предака. Најотворенија критика у том смислу изречена је
песмом „Зејтинлик”. Четири дванаестерачка римована кат-
рена смислом су подељена на две целине: прва два катрена
су објективно описивање узвишености светог гробља и опела
које чувар Ђорђе, стиховима Војислава Млађег, држи својим
часно страдалим сународницима, док су трећи и четврти
катрен испевани из личне перспективе (преласком из неут-
ралног трећег лица у прво лице једнине). Ова два катрена су
повезана и опкорачењем које појачава драматичну заврш-
ницу која је у потпуном нескладу са узвишеним призором
прва два катрена. Наиме, лирски субјекат није само у хо-
дочашћу светом месту, већ је ту „Затечен у шетњи, у мега
маркету / Где упаковани сви су идеали / Данашњега доба. А
они, у цвету, / За будућност ову животе су дали.” Тај страшни
несклад, јаз, историјске прошлости и пошастима западног
света обогаљене савремености приметан је и у песми „Пог-
лед из дубоке Србије”, у којој се језиком народних песама
(и парафразирањем стихова попут „где ли си се одселила,
селе” и симболима као што су гавран који гракће, шарени

183
ћилими, колевка и др.) говори о некадашњим сеоским оби-
чајима и животу, и несталој Србији у којој „сви су негде у
ријалитију”. На формалном плану, овај циклус остаје у об-
расцима римованих катрена и римованих дистиха, а у пое-
тичком смислу веома је важна песма „Прилог за цркву Ми-
лентију”, експлицитно у стиховима: „И заиска ми прилог, у
стиху, / Јер песмама се поново зида”. Тај поетички смисао
песме која се може читати и као пригодна песма, с поводом,
али и као алегорија, наглашен је употребом запета, чиме
се читав песнички опус овог аутора може сагледати и као
„малено љубве слово” (љубави и према Богу, и према жени
и земаљском животу, према природи и према Србији, на-
рочито оној епској, предачкој и патријархалној). Песничко
стварање је, између осталог, и начин да се поново зида храм
у човеку. Самим тим, и поезија има улогу налик духовној,
црквеној: у њој се песник исповеда, тужи, радује, моли, кроз
њу критички сагледава свет и себе, она је искра живота, али
и искра ума, она је посебна лупа кроз коју се боље сагледа-
вају универзалне вредности и она је и дар од Бога и насушна
потреба његовог бића. Осим истинског, доживљеног живота,
за песму је неопходна и искрена емоција, а Вукашиновићеве
песме имају све то: проживљену емоцију, снажне песничке
слике, рефлексије заоденуте у метафоре и симболе и фи-
лигранску форму. Оно што је својеврстан усуд овог песника
јесте управо његов језичко-стилски дар. Наиме, еуфонија
његових песама је толико снажна прва импресија да се чита-
оци лако могу уљуљкати у ритам, а понесени њиме, помало
пренебрегнути дубоку мисаоност Вукашиновићевог певања.
Зато је у тумачење ове збирке важно, после одавања при-
знања версификацијској вештини, затиснути уши као што је
Одисеј пред сиренама, и увидети и друге, веома важне књи-
жевне одлике.
Завршни циклус збирке Ветар и дажд чини само исто-
имена епилошка песма, што додатно наглашава да је она
мисаони врхунац књиге. Ова песма, заједно с пролошком
песмом, уоквирује збирку и даје јој поетички рам. Објавље-

184
на најпре у „Политици” 2016. године, песма „Ветар и дажд”
је Вукашиновићу донела награду „Заплањски Орфеј”. Један
од чланова жирија, проф. др Александар Јовановић, написао
је детаљну анализу песме, која је објављена као поговор књи-
зи, стога ћу се осврнути само на њену улогу у сагледавању
поетике аутора. Насловни симболи ветар и дажд чврсто су
повезани са књижевном (и народном и хришћанском) про-
шлошћу. Реч дажд је архаизам који је задржан у преводу Све-
тог писма, те његова употреба евоцира библијско тумачење
(дажд, Велики потоп). Вера у Бога и теме које се баве божан-
ским промислом у свему што јесмо и што нас окружује јесте
централна тема досадашњег Вукашиновићевог опуса. Место
у којем се укрштају земаљско, гресима склоно биће и мисао
о узвишеном, о Богу као творцу који нам је дао и живот и
стваралачко надахнуће, јесте исходиште Вукашиновићеве
поезије. Бог је љубав, вера и нада; Богу се молимо за опро-
штај и добијамо га ако смо верујућа бића („Трубље” звони за
узбуну и опомену, али „Трубице” лече душу, кроз савршенс-
тво природе као Божјег дела и поруке које нам се, у додиру с
природом, отварају пред очима). Но оно што изједа песника
и смртног човека често је нешто што сами себи не можемо
да опростимо онако како нас религија учи да нам прашта
Бог. Из тог унутрашњег изједања и раскола (због земаљских
страсти, немогућности да духом надвладамо тело, због огре-
шења о канон, али и због небриге према сопственом имању
или земљи коју су нам дали преци на чување потомцима) на-
стају песме којима човек поново у себи зида храм. Поезијом
се миримо и са двострукошћу нашег бића, у којем је тако
много посрнулог и палог: умемо да будемо „ветар и дажд”,
да ломимо, рушимо, умемо да видимо и „непознатог” у себи.
Смисао се открива у настојању да се живи онако како то
чине пчеле, радом, трудом, стварајући мед или врабац који
трпељиво подноси зиму јер га греје нешто изнутра, у ослуш-
кивању природе која нам попут Маглича говори да је у про-
шлости бич будуће светлости, у неговању предачког храста,
у чувању ватре са огњишта детињства, у чупању корова са

185
властите њиве. Све су то крупне теме и метафоре Вукаши-
новићеве поезије која мило звучи, због изузетног осећаја за
версификацију и мелодију матерњег језика, али која дубоко
значи и означава. Треба се радовати животу и свему што нам
је дато, али та радост није пуки хедонизам савременог доба,
већ радост живота у Христу. Човек у Вукашиновићу жуди за
таквим живот, али песник у њему каткад бива непослушно
дете које неће да учи већ јури лептире или дажд који прко-
си сунцу (8 циклуса графички симболично дочарава чове-
ка подељењог на два дела, земаљски и небески). Управо та
унутрашња драма ствара искрену емоцију и рефлексију која
допире и до савременог читаоца, ма колико данашњица није
наклоњена поезији везаног стиха и традиционалне форме.
У завршној песми ове књиге сливене су све кључне одлике
Вукашиновеће поетике: и брижљива форма, и израз који
реалну слику претвара у метафору и управо протумачени
тематски корпус. Притом ваља нагласити да не мислим да
је реч о свесној песничкој аутопоетичкој конструкцији. Пе-
сме су настајале засебно, објављиване су у књижевним часо-
писима, читане на песничким манифестацијама, дељене на
друштвеним мрежама... Ипак, накнадном „оркестрацијом”,
тј. повезивањем песама у циклусе и истицањем уводне и за-
вршне песме, песник је и нехотице уобличио сопствену има-
нентну поетику, што је овај рад настојао да осветли.

186
Миливоје Павловић

ПИСМА КОЈА НИСУ

ИСПАЛА ИЗ КОФЕРА

Само човек пише писма, чита их и интерпретира.

Иако су најчешће појединачна, писма се тичу разних де-
лова колектива; зато што поруке из преписке нису једнознач-
не ни једносмерне. Као бесконачни низ, оне теку у оба смера
– према прошлости и према будућности подједнако.
Од писама не живе само поштари, већ и разне друге про-
фесије. Као сложен, богат и атрактиван социокултурни фе-
номен, садржан у искуству скоро сваког човека новијег вре-
мена, кореспонденција је стога од значаја за сазнања не само
историје, књижевности, филозофије и етике, већ и многих
других дисциплина и наука.
За људе с књижевним даром, свако је време – еписто-
ларно време. Писма су функционална стварносна подлога
бројних књига, те зато литература много дугује епистологра-
фији.
Велики ствараоци по правилу поседују и много од епис-
толарне енергије. Без обзира на то да ли су као градивни еле-
мент унета у књижевна и филозофска дела, или су остављена
за постхумна проучавања, њихова писма, као „најлепши не-
посредни дах живота“ (Гете), садрже истиносни потенцијал
који додатно осветљава главна дела и нуди угао гледања који
не сме бити занемарен.
Спрега измишљеног и документарног код вештих мајс-
тора обезбеђује снажне уметничке и психолошке ефекте.
Епистоларна форма доприноси да се лакше оствари социјал-
на и емотивна карактеризација ликова, да се дубље продре
у интимни свет јунака. У писмима је наративна позиција ко-

187
респондената често јаснија него, на пример, у прози, у којој
се понекад приповеда у трећем лицу. Код неких писаца, као
што је, нпр. Д. Киш, срећемо у истој причи („Дуг“) – која је
нека врста омажа Андрићу, чије је „књижевно родитељство“
истицао с осећањем истинског дужника –функционалан
прелазак с трећег лица на прво, и с првог на треће. Новије
наратолошке теорије инсистирају на строгој разлици између
наратора и оног који пише причу. Наратор повремено ус-
тупа реч актеру, што се види и у разлици између пишчевог
стила и оног који припада актеру. А у неким књигама – ре-
цимо у роману „Браћа Карамазови“ Ф. Достојевског – при-
чу не води један наратор већ се оглашава више лица (тзв.
приповедање с многоликом перспективом), чије искуство
стално баца друкчије светло на догађаје о којима се говори.
Више различитих гласова доноси већи број тачака гледишта,
а обезбеђује и морфолошку, структурну, чак и визуелну раз-
новрсност. Тачке гледишта јесу и средство организовања на-
ративног текста. Избор „субјеката исказа“ одређује и тачку
гледања на људе и догађаје, па и на уверљивост тог виђења.
У писмима, између пошиљаоца и примаоца нема медија-
тора који у другим жанровима каткад поспешују, а некад
ометају нормалну комуникацију. У преписци је прецизније
одређен егзистенцијални статус наратора, па је и његова
тачка гледишта стабилнија. Хронолошке везе јасније су од-
војене од осталих логичких веза, а актери су боље повезани
с радњом, временом и местом. Сижејни и психолошки дина-
мизам остварује се конфронтирањем најмање двеју тачака
гледишта (пошиљаоца и примаоца), а тамо где је више ко-
респондената, сусрећемо право епистоларно вишегласје.
У књижевној кореспонденцији имамо јасно персонализо-
ване нараторе, те код читалаца писама – и после више година
и деценија – нема дилеме око тога чија се визија стварнос-
ти прати. У модерној прози, тешко је рећи да сваки читалац
чита исти текст, или да га чита на исти начин. Понегде је
читалац – као код М. Павића, у роману ,,Хазарски речник“,
или у збирци ,,Гвоздена завеса“, у којој је и једна прича напи-

188
сана у форми писма – позван да изабере верзију краја при-
че; у неким сигналистичким делима (група неоавангардних
стваралаца окупљених око М. Тодоровића) читалац може да
допише или сасвим измени ток приповедања, функцију и
имена јунака, па и редослед њиховог појављивања.
Свету маште, и књижевном свету наоко без граница (који
се такође суочава с низом ограничења), у писмима се суп-
ротстављају фактографија и веродостојност. Литература
тако постаје наглашено (скоро емпиријски) документарна,
уверавајући читаоца да су представљени људи и збивања
истинити а не само вероватни. Истинитост и ненарушивост
писама понекад се осигурава, осим потписом, и стављањем
личног печата1 (на писму и на коверти).
У преписци с блиским људима, релативно безбедан од
цензуре, писац се искрено поверава и исповеда у првом лицу
једнине без лукавства, калкулисања и глаголских облика који
су легитимни у другим облицима књижевног стварања. У
кореспонденцији време тече друкчије него у романима или
причама. Зато је у писмима ДА готово увек ДА, а НЕ је НЕ!
За разлику од романсијера, писац писама не може да измис-
ли догађај који му треба, нити да, као песници, употребом
метафора помери тежиште с једне идеје на другу. Многа
писма стога се могу читати као бег из измаштане у реалну,
конкретну стварност; као урањање у стварни свет, који није
увек најбољи од свих светова.
Трагом писама може се доспети у само срце некадашњих
догађаја. Ослањањем на кореспонденцију излази се из при-

1 У својој обимној преписци, која обухвата око пет хиљада от-

послатих и отприлике исто толико примљених писама, Вук Стефа-
новић Караџић стављао је на своја писма печате са иницијалима,
својим или кћери Мине (ВСК, WK, W или Мina). Има тумачења пре-
ма којима готичко W на неким Вуковим писмима представља по-
четно слово оригиналног (немачког) Мининог имена – Wilhelmine.
Рани Вуков печат имао је стилизован цртеж дрвета покрај развали-
на, са совом на грани… И у оно предфилателистичко доба, Њего-
шева писма имала су грб, а писма књаза Данила – грб у боји!

189
поведачког или романескног простора, а радња и збивање
постављају се у шири контекст, битан за рецепцију и разуме-
вање текста. Преписка стога спада у значајан историјски и
књижевнотеоријски извор. У њој се находе искази који могу
да потврде, да прошире, да ревидирају али и да порекну до-
тадашња поетичка опредељења и судове о писцима.
У сваком случају, писма писаца – иако носе нескривене
знакове субјективности – нису само део личног меморијског
капитала, већ често садрже универзалне литерарне и хума-
нистичке поруке и идеје.
Непрерушена истинитост стварних писама – чак и кад су
упућена фиктивној личности, или покојнику – потиче, по-
ред осталог, и отуда што потписник најчешће и не помишља
на то да ће, после пола века или након два столећа, неко
тумачити у осами написано писмо и настојати да га објасни
онима којима оно није ни било намењено.
Писмима писаца време не пролази тако брзо као жанро-
вима и стиловима. Писма су нека врста временске капсуле.
Она понајбоља шаљу се истовремено у прошло, садашње и
будуће време. Било да су написана пером, различитим азбу-
кама и калиграфијама, откуцана машином или компјутером
(некад исписана прутом на влажном песку, а каткад искле-
сана у камену), она показују потписнику да – чим има коме
да се повери, свеједно да ли је реч о лепим или невеселим
поводима – није сасвим сам; ни први, ни последњи, ни једи-
ни на свету. Да има неког на хоризонту…
Као што се и сам живот живи, писма се пишу унапред
али се тумаче и боље разумеју унатраг; независно од тога да
ли, као код В. Набокова, у епистоларном роману, улица по-
чиње зградом главне поште (а завршава се црквом).
Многе епистоле – чак и њихови концепти, као код Вука
- сведочанство су грчевитог човековог говора о људској не-
моћи. Нека друга, мало ређа писма, написана су из пози-
ције будуће упитаности пред вечним темама и дилемама. У
неким писмима далековидих људи налазе се и одговори на
питања која ће тек бити постављена.

190
 Аутентична епистоларна грађа увек је занимљив повес-
ни, а понекад и особени литерарни феномен – на пример,
онда кад се та грађа директно, такорећи сама собом, транс-
формише у прозно плетиво. На тај начин настао је познати
роман „Пред огледалом“, у коме је Венијамин Каверин, оп-
чињен материјалом који му је дошао у руке, извршио само
сажимање и мање интервенције над необичном „двочланом
љубавном једначином“ у кореспонденцији која је трајала че-
тврт века и нарасла на скоро пет стотина писама. Сведена
на стилски највреднија и најизворнија писма („очишћена од
свега стеченог и наученог“), Каверинова књига објављена је
1972. у Москви, и одмах уврштена у врхове епистоларног
жанра. Српско издање публиковано је 1979. код Нолита, у
преводу и с предговором Милице Николић.
Без обзира на околности у којима су написана, многа
писма читају се у тишини, у повлашћеним тренуцима; друга
– у драматичним условима или у свеопштој буци. (Ипак, не
постоје приручници за читање писама.)
Од тренутка слања (а датум је обавезни састојак), писма
не припадају само потписнику, чак ни у ауторско-правном
смислу; подлежу многим условностима, правилима и мена-
ма, па и смени читалачких погледа и укуса – у сваком од три
непрегледна временска простора.
Повест кореспонденције сведочи и о културно-политич-
кој хијерархији, независно од типа друштва; у писмима се
јасно виде статусне и имовинске разлике, друштвене везе и
ранг кореспондената. Ни у преписци нису сви једнаки!
Не тако ретко, писма могу бити и место културних и дру-
гих конфликата.
Више него друга дела, писма нису одређена само наме-
рама потписника него и искуством прималаца, па и отисци-
ма посредника у кореспонденцији.
Процесу прерастања информативног материјала у до-
кументарни и уметнички доприноси и поштански систем,
коме овде није додељена само улога драгоценог техничког
посредника. Док пролазе кроз поредак за који се углавном

191
мисли да је бирократизован и нестваралачки, и да условнос-
тима мреже само ограничава стваралаштво, преписка често
доживљава ре-креацију и доградњу којима се знатно проши-
рује почетни круг значења. Велика поштанска институција
увлачи се у индивидуални стваралачки чин чак и онда кад
анонимни службеник на све посталије ставља уобичајене,
нешифроване назнаке, попут поштаревих интервенција које
ће додати минимум хуморног садржаја, а можда и извесну
дозу саркастичног цинизма нашем „реторичком и умишље-
ном менталитету“. У такве интервенције спада, на пример,
поштарева назнака „Непознат/Inconnu“ на писмо Владе
Стругара упућено на нову адресу Добрице Ћосића (новемб-
ра 2008), непосредно пошто се писац са Топчидерског брда
преселио на Палилулу. Поштанским системом враћено
писмо историчар Стругар је сутрадан лично уручио Ћосићу
на сусрету у згради Академије наука.
Поштански жигови, марке или напомене посредника,
на омоту, често су више од техничких података. На неким
писмима које је Вук Караџић у Бечу добијао из Србије стајао
је жиг TUR (Турска), што подсећа да Србија тада није била
независна. Нека друга писма, у време док је био без сталне
адресе, Вук је примао преко редакције „Новина сербских“
или кафане „Код белог вука“.

Стављањем уобичајених поштанских налепница или

руком писаним интервенцијама, на први поглед пара-
доксално, не смањује се већ се знатно увећава вредност
пошиљке; додатним информацијама о месту, време-
ну, тежини и околностима због којих нека пошиљка није
уручена (пошта има и налепнице с текстом: Не прима,
Отпутовао, Не постоји више, Није тражио, Умро),
спајају се вербално и иконичко, доводећи до привлач-
не комуникацијске напетости и неочекиваних сазвучја.*

Писма писаца – осим ако су на песку или у камену – лете

192
у оба смера, али нису палиндроми; садрже и игре речи, али
се читањем обрнутим редом не долази до истог значења.
И не читају се из истих разлога из којих се пишу, ни у
истом расположењу. Нити се читају као свако друго штиво.
У срећнијим случајевима, реч је о читалачкој привилегији
посебне врсте.

1. „ГОВОР ПРЕКО ПРОСТОРА“

„Сав сам у голој води!“ – стоји на крају писане поруке

Данила Киша упућене 26. јуна 1972. колеги и пријатељу Бо-
риславу Пекићу2 у којој га моли да га ослободи „страшне
обавезе“ да пише писма. Истовремено, признаје да нема чо-
века који више воли да прима писма а да је мање оран да их
напише. „Да сам Американац, ишао бих код психијатра, да
испита узроке мог стања“, пише Киш на истом месту.
Уместо дугих писама, Киш је понекад пријатељима слао
разгледнице са алузивним илустрацијама и вишезначним
2 Преписка Борислава Пекића, који је умро у Лондону 1992. годи-
не, објављена је у два обимна тома у Београду („Кореспонденција
као живот“, 2011). Пекићева супруга Љиљана, приређивач ових
писама за штампу, сведочи да је писац, за време дводеценијског
боравка у Лондону, волео да пише дуга писма. Чекао је поштара
такорећи на вратима и брзо одговарао на епистоле пристигле из
Србије, како би се без одлагања укључио у дијалог са бројним сабе-
седницима. Многа од тих писама односе се на политичка збивања у
матици у време обнове политичког плурализма деведесетих годи-
на; друга се тичу књижевних и поетичких питања, те су драгоцена
за закључивање о амбијенту у коме је настало обимно и жанровски
разнородно Пекићево дело... Од епистоларних поглавља Пекиће-
вог романа „Златно руно“, Б. Михајловић Михиз сачинио је драму
„Корешпонденција“ која је, после премијере у фебруару 1980, дуго
играна у београдском позоришту „Атеље 212“. Редитељ предста-
ве која је извођена пуне 22 године био је Арса Јовановић. Јануара
2018. „Корешпонденција“ је обновљена у београдском „Звездара
театру“ у режији Горчина Стојановића… Средишњи део Пекићевог
романа ,,Како упокојити вампира“ испуњава двадесетак писама.

193
коментаром. А управо је Пекићу – из Београда у Лондон – у
кратком писму од 18. новембра 1971. појаснио свој поглед
на кореспонденцију:
„Боро, брале мили, не љути се на ме! Разговараћемо у
децембру. Пишем роман, за писма немам кад“.
Оваквим ставом објашњава се чињеница да је иза Киша
остало релативно мало писама, изузимајући тзв. отворена
писма јавности, писана да би била објављена у медијима. Го-
милу приватних писама Мирјани Миочиновић – из којих би
се свакако сазнало нешто више о амбијенту у коме је живео
и невољама које су га оптерећивале до стања у коме је био
набавио пиштољ и помишљао на самоубиство – супруга ве-
ликог писца спалила је после развода 1981. године. То мало
Кишових писама сачувано је захваљујући бризи оних који су
их добијали.
Наравно, сасвим је, управо код Киша, друкчија функ-
ција писма које досеже релевантност уметничког дела и не
ослања се на потенцијале поште као важне друштвене ин-
ституције. У награђиваном роману „Пешчаник“, закључној
књизи породичне трилогије (1972), једно такво писмо (очево
обраћање сестри Олги) испуњава читаву главу (67.) и пред-
ставља извор и збир главних мотива књиге. У Post scriptum-у
писма налази се мисао (позајмљена из Талмуда) која је Ки-
шов поглед на свет, и на положај појединаца у стравичним
историјским суновратима, издигла до највиших етичких и
поетичких висина:
,,Боље је ако се налазимо међу прогоњенима него међу про-
гонитељима!“
У тумачењима „Пешчаника“ овом писму се при-
даје снажна метапоетска функција. Тим више што нас је
сам Киш у више наврата уверавао да је реч о аутентичном
документу, написаном на мађарском језику, који је писац
превео на српски и уградио у роман по постмодернистичком
обрасцу „изгубљеног па нађеног текста“. Киш је писмо само
дорадио у складу са својим стилским и рефлексивним узуси-

194
ма и потребама, заставши пред оригиналом „као пред неким
рукописом извађеним из Мртвог мора“.
Дописивање као „говор преко простора“, кореспонден-
ција (од латинске именице correspondentia) или „разговор
на даљину“, спада у веома старе комуникацијско-језичке
радње; кад су права, писма функционишу и после смрти по-
шиљаоца или примаоца, у чему се види предност кореспон-
денције над сваком врстом усменог разговора. Најстарија
писма потичу из Вавилона (написана су пре више од четири
хиљаде година), а на подручју Европе јављају се у петом веку
нове ере. Код Хомера, у „Илијади“, спомиње се нека врста
фигуративног писма састављеног од сликовних, шифрова-
них знакова које је Прет „на сложеној нацрт’о даски“.
У Новом завету, који – уз Стари завет – чини основну
сакралну књигу хришћанске религије, апостол Павле упо-
зорава у једној од посланица: „Видите колико вам велико
писмо написах руком својом!“
У ,,Посланици Галаћанима“, спису у коме се разматрају
најважнија питања хришћанске вере, налази се и мисаона
фигура од значаја и за теорију књижевности; Сару и Аврама
апостол Павле представио је као алегорију два завета: старог
(везаног за ропство) и новог (везаног за обећање слободе).
Алегорија се тако од мисаоне претворила у типолошку фигу-
ру која објашњава нијансе хришћанске економије спасења…
Чувена ,,Небеса“ Јована Дамаскина (VI век), теолога коју је
до савршенства довео поставке ранохришћанских отаца, на-
писане су у форми посланице епископу Козми.
Од 27 новозаветних књига, 21 су дужа писма (послани-
це); ова писма необична су и по томе што не захтевају одго-
вор већ одређени став односно понашање. Старија имена за
писмо у српском језику су лист, посланица*, писаније, руко-
писаније, синђелија, питак, књига или ситна књига.
,,И сије се писаније створи на Крстов дан“, пише краљ
Милутин Дубровчанима 1302. године... У ,,Душановом зако-
нику“ (средина XIV века) често се среће ,,књига“ као назив

195
за писмо. Синтагма ,,књига царства ми“ представља, у ства-
ри, царску наредбу на писму.
За нека писма користи се латински термин epistula или
грчки епистола, из којих се развила епистолографија као на-
зив за вештину писања (али и проучавања) писама. За Цице-
рона се везује изрека ,,Еpistula non erubescit” (,,Писмо никад
не румени”), блиска по значењу нашој узречици према којој
папир трпи све.
Комуниколошка димензија писама варирала је, кроз
историју, у широком распону од унутрашњег монолога до
апелативног обраћања. Данас, кад су својеврстан хибрид ус-
меног и писаног споразумевања, писма се најчешће пишу из
егзистенцијалне потребе да се са неком особом (или устано-
вом) успостави комуникација, али и да се превлада самоћа
или страх од заборава. И у једном и у другом случају писма
су документ времена, чак и кад их не пишу у историји забе-
лежена или књижевна имена. Значајан корпус књижевности
и јавног живота обухватају тзв. писма из туђине, из егзила
или изгнанства (Овидије, Рембо, Бенјамин, Мандељштам,
Бродски, Пекић, итд.).
Још од античког доба, писмо се трансформисало у раз-
личите сврхе и жанрове. Код старих Грка, и старих Латина,
дописивање се неговало као посебан род реторике, па су пос-
тојали и приручници за састављање писама (Аrs dictandi). У
Болоњи је у XII веку такође постојала школа за савладавање
вештине писања писама и повеља. Тој традицији припадају
бројна Цицеронова писма, објављена у 37 томова (Epistulae
ad familiares), као и 350 писама Франческа Петрарке, која
су испунила 24 књиге. Из новијих времена, у Италији су
публиковане књиге писама Бенедета Крочеа, Леопардија,
Д’Анунција, Пазолинија и других; високе тираже достигла је
књига писама Алберта Моравије његовој жени Елзи Моран-
те, објављена под насловом „Кад будеш дошла, бићу скоро
срећан“.
Прва објављена преписка је она која потиче од Платона
(IV век пре н.е.). Код нас су Платонова писма савременици-

196
ма публикована 1930. (у преводу Милана Будимира) и 1971.
(Ксенија Марицки и Иван Гађански). Цицерон их је својевре-
мено назвао „praeclara Platonis epistula“ јер су необична ме-
шавина личне и општељудске драме „човека који се стално
преиспитивао“. У „Седмом писму“, у коме су исказане многе
од идеја и замисли кључних за разумевање целине његових
учења, Платон пише како га је бука политике довела до за-
кључка да само филозофи могу бити способни да владају. И
други умни људи изабрали су форму писма да би изразили
свој став, било да је политички (Ками о нацизму, у „Писми-
ма немачком пријатељу“) или поетички (Стендал у писму
Балзаку о свом литерарном вјерују).
Бројни светски и наши филозофи исказивали су висок
степен епистоларне енергије, а некима је управо форма
писма била најпогоднија за разматрање појединих замрше-
них филозофских недоумица (Кант, Шелинг, Фихте). Наш
филозоф Данило Н. Баста писао је, поводом преписке Мар-
тина Хајдегера, о „мисаоној гипкости“ епистоларне фило-
зофске форме која је подесна да у себе прими најразнород-
није мисаоно богатство. Иако се по себи разуме, наглашава
Баста, да филозофска преписка није примарна у поређењу
са главним (системским) мишљењем појединог филозофа,
она се мора узети с крајном озбиљношћу при сваком поку-
шају разумевања и тумачења оне прве. Помоћу писама се
додатно осветљавају главна дела дотичног мислиоца, она
проширују и обогаћују контекст у коме се основно дело чита
и разумева. Хајдегер, иначе спада у најпознатије и најплод-
није филозофе новијег доба. Осим књига, у кореспонденцији
са двестотињак личности, у дугом периоду од 1910. до пред
смрт 1976, написао је (претежно својеручно) и више од де-
сет хиљада писама.
Његови сународници објавили су преписку овог филозо-
фа у тринаест томова, а академик Баста пренео је на српски,
и снабдео коментарима, кореспонденцију са њих шесторо,
укључујући и посебно занимљиву мислилачко-емотивну
преписку с Ханом Арент, као ретко инспиративан преплет

197
љубавног и повесног. На самом почетку те везе, из које се
родило боље и дубље међусобно разумевање филозофс-
ких идеја, Хајдегер се, средином прошлог века, пита шта је
лепше – слика Арентове или њено писмо, нудећи сам овај
одговор: „Једино Ти сама, и то што си и једно и друго Ти
послала“. У заоставштини Хане Арент нађена је цедуљица с
њеном посветом Хајдегеру поводом књиге „Vita activа или о
делатном животу“ (објављена први пут на немачком 1960), у
којој су и ове речи:

Присном пријатељу
Коме сам била верна
И нисам била верна
И једно и друго с љубављу

Овај вишезначни текст илуструје, поред осталог, и став о

посветама као скривеном виду епистоларне књижевности.

2. НАПИСАНО И ПОТПИСАНО

Најстарије сачуване српске епистоларне поруке потичу

из XVI века, и налазе се у Москви. Састављене су од писа-
ма послатих из манастира Св. Јована Претече у Слепчу (у
околини Битоља) игуманима, епископима, манастирској
братији и, чак, турском цару. Овај древни споменик садржи
и упутства за писање писама. Од старијих писама са књи-
жевном вредношћу, најпознатије је оно које је Свети Сава са
свог путовања у Свету земљу упутио студеничком игуману
Спиридону (1234). У њему се, у наслову, за писмо користи
грчки термин питак (,,Питак послани от светаго Сави ка
игумену великије лаври Пречистије и светаго Симеона, Сту-
денице, кир Спиридону, от светаго града Јерусалима“). Реч
је о писму са другог Савиног похода у Свету земљу, са кога
се није жив вратио; на повратку с пута, Сава је умро у бугар-
ској престоници Трнову, у недељу, 27. јануара 1235. године.
О многим Савиним писаним траговима судимо посредно,

198
 ИЗ ПОСЛАНИЦЕ СВЕТОГ САВЕ
ИГУМАНУ СПИРИДОНУ

Писа милошћу Божјом први архиепископ Све Српске

Земље, Сава грешни…
Пази, чедо моје слатко, да не изађеш из мога неког
завета. Да ако човек и сав свет стекне а душу своју погуби,
која је корист? Ако поп грешан јесте, но молитва његова
није грешна и веза његова јесте сила од вишње благодети.
Да ако ће се ко блазнити, но ти не саблазни се, јер доћи
ће Господ и неће закаснити, и да чујеш онај глас: „Благи
слуго и верни, над многима те постављам, уђи у радост
Господа својега“.
(1234)

на темељу садржаја старих српских владарских биографија.

Немањин (Симеонов) и Савин биограф Доментијан, српски
светогорски монах кога Димитрије Богдановић више смат-
ра песником него прозним писцем, укључио је у дело „Жи-
вот Светога Саве и живот Светога Симеона“ опширно писмо
којим Сава позива Немању да се замонаши; ова епистола

„ЧИСТА ПРИРОДНОСТ“

У оквиру епистоларног жанра постоји више типова

писама (писмо је у српском језику двозначна реч, и ми
све време мислимо на писмо као врло распрострањено
средство писане комуникације, а не на систем знакова
за споразумевање). Најстарија подела, коју су начинили
антички реторичари, раздвајала је приватна од послов-
них писама. Постоји, такође, подела на затворена и јавна
писма; ова друга нису намењена појединцу већ широј јав-
ности. Затим, постоје наративна писма, писма саучешћа,
писма одобрења, писма одбијања, писма-лозинке, која
отварају врата чаробног света, писма извињења, љубав-
на писма, књижевничка, филозофска и научна писма,

199
 писма у стиху, потом државничка, теолошка и политич-
ка писма, шифрована писма, прозрачна писма и писма
исписана невидљивим мастилом, акредитивна писма,
циркуларна, опроштајна, писма-расправе, писма-есеји,
писма-манифести, итд. Доситејево „Писмо Харалампију“
– први програмски текст у историји српске књижевности
– написано је у форми посланице. Други део своје ауто-
биографије „Живот и прикљученија“ овај значајан српс-
ки просветитељ и књижевник написао је у облику писма.
У Доситејевим епистолама се први пут у новијој српској
историји одређује појам националне целине Срба, а дра-
гоцена су и његова писма вођама Првог српског устанка.
Постоје и ,,писма с предумишљајем“, написана наоко
једном примаоцу, а намењена, у ствари, будућим нара-
штајима или, бар, историчарима литературе.
У Француској су у XVII веку била популарна тзв. мон-
денска писма Мадам де Севиње. Ова књижевница, нај-
познатија по својим бројним епистолама, формулисала
је и правила књижевне кореспонденције од којих наво-
димо – према „Теорији књижевности“ из 1923. – следеће:
„Прикажите себе. Прикажите себе а не неког другог;
ваше писмо треба да ми отвори вашу душу, а не вашу
библиотеку. Управо та чиста природност је лепа, и она се
једино допада“... Постоје епистоларни романи (Гетеови
„Јади младога Вертера“, „Бедни људи“ Ф. Достојевског,
„Пред огледалом“ В. Каверина, „Ћилибар, мед, оскору-
ша“ М. Демића), приповетке у писмима („Швабица“ Лазе
Лазаревића), епистоларне драме, путописна писма, итд...
Савремени српски писци Мирољуб Тодоровић и Миливој
Анђелковић објавили су, почетком XXI века, имејл роман
настао разменом писама посредством компјутера на ре-
лацији Србија – САД. Тодоровић је остварио и занимљиве
резултате у мејл-арту (дописна уметност), акцијама које
су на ивици лудистичког... У Историјском архиву Београ-
да чува се више од десет хиљада писама која је овај ис-
такнути неоавангардиста размењивао с најпознатијим
савременим уметницима из целог света.

200
 Дигитална ера уздрмала је класичну кореспонден-
цију, али је није докинула. Дописивање путем имејла је
брже и јефтиније; могуће је да електронска комуникација
временом још више удаљи преписку од традиционалне
културе писања писама. Засад су очигледни сажимање
порука, скраћивање речи до границе опстанка садржаја
и умањивање значаја ортографских норми, као и убаци-
вање симбола и слика за изражавање емоција.

уродила је плодом и Немања се убрзо придружио Сави на

Светој гори. Житије је, иначе, био поручио краљ Урош Први,
унук Немањин и синовац Светог Саве...

Из овог периода датирају и писма Јелене Анжујске, супруге

краља Уроша, прве жене за коју се у нашој култури зна да
је водила преписку... Брат једне друге Јелене (Балшић),
деспот Стефан Лазаревић, аутор је чувене посланице
„Слово љубве“ (из 1404. или 1409) која је превазишла
узусе оновремене епистоларне форме и прерасла у лирску
песму, својеврсну химну духовној љубави, и љубави уопште.
Деспот Стефан Лазаревић (син и наследник српског кнеза
Лазара) средишња је личност покосовске Србије. Био је
заштитник уметности и књижевног стварања, и плодан
преводилац са грчког. Из његовог пера потиче и чувени
„Натпис на стубу косовском“, сав у реторском обраћању
путнику-намернику, у основи епитаф на месту изгибије
српске и турске војске.
Почетна слова укупно девет строфа посланице „Слово
љубве“ творе акростих с насловном идејом (Реч о љубави),
што је била новост за ондашњу српску средњовековну књи-
жевност. Иновацију представља и необичан опис доживљаја
природе.
Један од најобразованијих Срба с почетка ХIХ века, Ата-
насије Стојковић, објавио је 1802. у Будиму обимни „Серб-
ски секретар“, чија је сврха била да упути читаоце у писање
писама за разне потребе и прилике. Пола столећа касније

201
(1853), Теодор И. Конџулић објавио је у Земуну књигу под
насловом „Писма разни родова“, понудивши премијерну
класификацију кореспондентске грађе према садржају и
према форми (занимљивост посебне врсте је поджанр псе-
удописама).

,,ОПРОСНО ПИСМО“

У српској средњовековној књижевности постојало је

и тзв. опросно писмо – молитва на папиру који се ставља
у руке умрломе. Многи монаси сахрањивани су с так-
вим писмом, с опросном молитвом за учињене грехе…
Из архиве манастира Хиландара пренето је у Народну
библиотеку Србије опросно писмо којим патријарх Мак-
сим 1669. разрешава од грехова јеромонаха Захарију. У
току априлског бомбардовања Београда 1941. (геноцид и
књигоцид у једном чину) ово писмо је изгорело, заједно
са хиљадама других уникатних издања. Срећом, писмо је
претходно у целини објављено трудом Богољуба Ћирића
у ,,Споменику Српске краљевске академије“
1898.

Многи славни људи, посебно писци и филозофи, оста-

вили су преписку која се проучава као важна слика вре-
мена или уметничко дело; као израз потребе за отвореним
дијалогом с другим, за присним разговором. Нека писма су
драгоцена грађа за прозу или филозофски трактат, а нека
су, својим стилским, естетским, језичким и другим вреднос-
тима, већ уметничка проза или филозофски спис. Филозоф
Русо отпослао је око 2500 писама, а Волтер више од десет
хиљада. Прави „епистоларни драгуљ“ представља Волтеро-
во писмо Русоу од августа 1755, написано у време у коме
је Волтер од Русоа запримио његову расправу о пореклу и
основима неједнакости међу људима. Гистав Флобер напи-
сао је стотине писама, а у многима од њих бранио је роман
„Госпођа Бовари“ од оптужби да је развратан. Пролећа 2017.

202
на аукцији у Женеви појавило се једно писмо из те серије, у
којем Флобер набраја многе класичне ауторе који би могли
бити предмет сличних оптужби. „Ја нисам писао за девојчи-
це, већ за одрасле људе, за књижевност“, стоји у Флоберовом
писму, написаном пред суђење њему и његовом издавачу
(1867). Флоберу је тада било забрањено да објави то писмо,
које ће угледати светлост дана после столећа и по.
Велики епистолар Томас Ман написао је за живота око
тридесет хиљада писама, важних за дубље истраживање ње-
говог дела (скоро колико и Манови дневнички записи, које
је водио свакодневно). Књижевна општина Вршац објавила
је 2003. делове Манове преписке са знаменитим мађарс-
ким историчарем религија Карлом Керењијем („Разговор у
писмима“) у преводу Томислава Бекића. Ова преписка вође-
на је у време кад је Ман писао свој чувени роман „Јосиф и
његова браћа“.
Латиноамерички писци, поготово они најславнији (Бор-
хес, Маркес, Кортасар), оставили су иза себе гомиле писама.
У културном центру „Хари Ренсом“ (Harry Ransom Center)
на Универзитету „Тексас“ у Остину, Маркесова обимна пре-
писка класификована је у три групе: примљена кореспон-
денција, послата кореспонденција и писма примљена пово-
дом добијања Нобелове награде за књижевност (1982). Прво
издање Кортасарових писама, из 2000. године, имало је три
опсежна тома. Друго, из 2010, имало је два тома више, јер је
проширено са око хиљаду писама која је Кортасар размењи-
вао с брачним паром Јонкиерс из Буенос Ајреса. Треће из-
дање изашло је 2013, а у припреми је четврто, које ће такође
бити обогаћено новим писмима и новим тумачењима.
Хемингвеј је послао много писама, али је веома ретко
одговарао на добијена.
Године 2013. у Београду је у више издања штампана књи-
га Хелене Ханф „84 Черинг Крос Роуд“ (у преводу Зоре Ча-
вић), састављена од писама, и понеког телеграма. Заводљи-
вости приче вероватно је допринео и филм истог наслова, с
Едвардом Хопкинсом у главној улози. Године 2017, с мађар-

203
ског је преведен и објављен на српском роман у писмима
Петера Гардоша „Јутарња грозница“ (превела Татјана Бабо-
вић), састављен од преписке пишчевих родитеља који су, као
Јевреји, провели тешке дане под мађарским нацистима за
време Другог светског рата. Управо је писање писама помог-
ло Гардошевим родитељима да преживе и да се, после рата,
нађу у Шведској.

Код нас, Доситејева, Вукова, Његошева и Андрићева

писма испуњавају читаве томове. Осим именице писмо, Вук
у „Рјечнику“ из 1818. наводи и њене еквиваленте на немач-
ком, латинском и грчком језику, као и деминутив писамце.
Нема речи пошта и писмоноша, али има гласника и гласоно-
ша.
Без Вукове кореспонденције није могуће прецизно ре-
конструисати време и околности у којима је овај рефор-
матор водио своје језичке и књижевне битке, и услове у
којима је живео. Вукова преписка трајала је пола столећа
и укључила око хиљаду кореспондената. Вук је писао у про-
секу по једно писмо на свака три дана, односно, око стоти-
ну годишње. Од око пет хиљада написаних, сачувано је две
хиљаде Вукових писама. Вукова јавна делатност практично
је почела епистолом Карађорђу с краја 1813. године. Нека
писма важним личностима Вук је писао у више верзија, а у
некима је био супотписник. Одлуку о прикупљању и обради
Вукове преписке донела је српска влада крајем 1884. године,
актом који су потписали сви министри, на челу с премије-
ром; министар просвете потписао је потом уговор с Вуковом
ћерком Мином. Тај посао окончан је тек крајем двадесетог
века. У оквиру Вукових „Сабраних дела“, преписка испуњава
12 томова. Приређивач је био Голуб Добрашиновић са са-
радницима.

Вукова преписка расута је у 45 домаћих и страних архива

и установа; нека писма пронађена су, чак, у досијеима поли-
цијских архива. Занимљиво је да је Вук готово сва писма (па

204
и у време кад је живео у Србији) писао ијекавштином… Из
неких наоко бизарних података из Вукове преписке дошло
се до сазнања важних за културну историју српског народа.
На пример, из преписке се видело којим је све библиотека-
ма или појединцима Вук својевремено, притиснут немашти-
ном, продавао старе српске штампане књиге (србуље). Они
који су му због тога замерали, сматрајући да их је требало
предати српској националној библиотеци, остали су без ар-
гумената после нацистичког бомбардовања Народне библи-
отеке (6. априла 1941. године), кад су изгорели толики вред-
ни споменици српске писмености. За науку, и Вуков народ,
остало је само оно што је он некад у нужди продао оновре-
меним књигољупцима или библиотекама, пре свега бечкој,
берлинској и петроградској…
У Андрићевој личној библиотеци сачувана су Гогољева
писма издата на руском језику у четири обимна тома; из бе-
лежака пронађених у заоставштини нашег јединог нобелов-
ца, као и у нотицама на маргини ових књига, види се да је
Андрић пажљиво читао Гогољеве епистоле, посебно пратећи
еволуцију његових религиозних осећања и развој припове-
дачког поступка.
У рукописним бележницама и есејистичкој прози Ива
Андрића, посебно у „Знаковима поред пута“ (које неки ту-
мачи, попут Мира Вуксановића, називају причама), находе
се сјајни фрагменти позајмљени из преписке многих знаних
и незнаних писаца, филозофа, историчара... У „Свескама“
(1982) тако налазимо занимљив препис исказа из трећег
тома Енгелсове кореспонденције. Андрић, наиме, цитира
(на немачком) овај део из писма које је Енгелс упутио Мар-
ксу 20. маја 1863:
„Иначе се увелико бавим српским песмама које је при-
купио Вук Стеф. Караџић. Иде ми лакше него било који дру-
ги словенски језик“.
Сам Андрић написао је много писама, али је и у својим
писмима и делима често користио или коментарисао туђа
писма. У једном предавању о Петру Кочићу студентима и

205
наставницима Филозофског факултета у Новом Саду (1954),
Андрић је на почетку напоменуо да се доста служио Кочиће-
вом преписком пошто је то „најбољи пут за осветљавање ње-
гове личности“.

3. „ТОКОВИ СВЕСТИ КРОЗ ТУЂУ СВЕСТ“

Његошеву преписку Андрић је назвао „црногорском

симфонијом“. Још 1934, у фрагменту објављеном у часопи-
су „Идеје“, Андрић је казао да Његошева писма, „по ориги-
налности и дубини мисли, као и по лепоти израза, спадају
у најлепше што је код нас мишљено и казано“. У једном од
шест текстова које је у различитим временима написао о Ње-
гошу, Андрић указује да је Његошева преписка практично
део званичног архива Црне Горе за двадесет најкритичнијих
година њеног државног, политичког и културног живота. Из
личне и званичне Његошеве преписке, која садржи око 1700
писама, Андрић закључује да је млади владика „мудар као
старац“; потпуно се био поистоветио са заједницом у којој
се родио и предводио је, немајући нимало личног живота
(или се тај живот у писмима не види). Андрић кроз разлике у
тону Његошеве преписке прати сазревање песника, владике
и државника у тешким условима „живота у кршу и на гра-
ници“. „Између два урагана – европејског и азијатског“ (Ње-
гош). За односе снага и положај његове земље без унутарњег
уређења, чак и без сталних граница, карактеристичан је Ње-
гошев уздах који се појављује у неколиким писмима:
„Тјесно мње отсвјуде!“

ВУК КАРАЏИЋ - МИЛОШУ ОБРЕНОВИЋУ

(1858)

Ваша Свјетлости,
Премилостиви Господару,

Нити Вам могу казати нити је од потребе да Вам ка-

206
 зујем (кад сами знате) како сам се обрадовао чувши јуче
да је скупштина у име свега народа једногласно одредила
да позове Вашу свјетлост у Србију за свога књаза на ново.
Боже дај да здраво и мирно онамо што прије дођете и
владу срећно да наставите и да је на много љета проду-
жите себи на нову славу, народу на корист а својим при-
врженицима и пријатељима на радост и на дику!
Желећи Вам од свег срца (колико ико Ваш на овом
свијету) и с највећим нестрпљењем очекујући да чујем да
сте у Србији остајем

Ваше Свјетлости препокорни и благодарни слуга.

У Бечу 12. Декемврија 858.

У приповетку „Љубав у касаби“ (1923) Андрић је уба-

цио једно занимљиво писмо, а једна подужа његова прича
из 1946. године носи наслов „Писмо из 1920“. Како сведо-
чи у САНУ сачувани аутограф, њен првобитни наслов био је
„Мржња“, а једна од опција усмерила је радњу,

ИЗ ЊЕГОШЕВОГ ПИСМА
РАДОВАНУ МРЧАРИЦИ ПИПЕРУ

Варшава, 18. јула 1837.

Радоване,
Како примиш ово писмо, писаћеш Виду у Бјелопав-
лиће да нађе троје четворо момчади, но која су лијепа
виђети, која ће имати по двије леденице и нож и бијеле
шалове; толицињу пиши нека и Тодор Мушикин из Пипе-
рах изабере исто тако ођевене и оружане; нека буду гото-
ви кад им пошљемо да нас срету, а ти изабери црногорс-
кијех пешесторо, како на примјер Ђура Прелова, Мишка
Никова с Липе, но нека буду лијепо ођевени, јербо иде са
мном један човјек стидан; рад сам да их види. И нека ово
све буде како ти пишем, и немој да ко за ово зна. И гле-
дајте обијелите куће, нека је све лијепо и чисто како смо
ви писали и из Петробурга, и поздрављам моје родитеље

207
 и сроднике, и стрика Сава, архимандрита Стефана, попа
Николу и Филипа, Михаила, и нека буду весели. Ја сам
здраво и нијесам залуду стоја оволико времена…
И оне камаре на Стањевићима нека обијеле лијепо, то
јест оне двије, и скла нека метну Ако је које разбијено.

уместо у прошлост – у будућност, и гласила је „Писмо из

1992.“; ова верзија наслова као да је, пророчки, проговори-
ла о злочинима учињеним пола века касније од људи који,
отровани самоубилачком мржњом, „неће ни моћи ништа
друго но једно: да трпе насиље или да га чине“. У основи
приповетке је писмо у коме сарајевски Јеврејин др Макс
Левенфелд анализира специфичности и коренове невоља у
Босни*, земљи у којој тињају „олује мржње, читави урагани
сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час“.
На крају писма, Андрић посведочује да мржња, ипак, није
босански (ендемски) већ глобални феномен, од кога је ско-
ро немогуће побећи (осим да се, како је некад писао млади
Андрић, склонимо у „кућице помрлих пужева“).
Андрић има и песму „Писмо никоме“ из 1940, необјавље-
ну за живота. У разним архивама сачувана су и Андрићева
писма о стању духа (па и тела – нпр. његова писма о боравку
у мариборском затвору 1914), писана од 1911. до 1974. го-
дине, кад је на смрт оболео (умро је на ВМА 13. марта 1975).
Према концепту критичког издања целокупних Андрићевих
дела, у 24 тома, која припрема задужбина која носи пишчево
име, читав један том, 22, биће посвећен Андрићевој корес-
понденцији. Андрић је писма најчешће писао руком, на по-
себној, луксузној хартији донесеној из иностранства.
„Моја злосрећна мама ми се јавља и неизрециво ми је
тешко кад јој морам лагати (само да бих је бар донекле утје-
шио) да ми је добро, да живим одлично, потпуно здрав и.т.д.“,
пише Иво Андрић из мариборског затвора 7. новембра 1914.
младој Евгенији Гојмерац у Загреб. Ова студенткиња музике
пратила је Андрићеву „укосо кренулу судбину“, али ни сама
није била боље среће. Андрић је, на основу слично (лажно)

208
интонираних писама поверовао да је њој добро, и да се „нај-
горе ствари само њему догађају“. Септембра наредне године
Евгенија је умрла од леукемије. Сачувано је 39 Андрићевих
писама Евгенији Гојмерац, а у последњем, од 31. јула 1915,
Андрић пише и овај пасус:
„Још ћу постати сентименталан! А ти нећеш ваљда по-
чинити неспретност и умријети. У сваком случају, јави се,
тј. ако умреш биће мало потешко, али ти гледај ипак да се
јавиш. Па сјети ме се у тестаменту“.
Андрић је током живота упутио још десетине писама
особама за које су га „везивала нека младалачка уздисања“.
У зрелијим годинама, његова писма женама била су све ос-
куднија у изливима осећања, вероватно због сазнања да њи-
хов садржај више није намењен само једној особи, чије име
стоји на коверти. Неке епистоле великог писца из зрелијег
животног доба намерно су штуре, оскудне и, чак, шифрова-
не. Почев од 1956, па до венчања с Милицом Бабић (1958)
Андрић се овој костимографкињи
Народног позоришта обраћао у писмима са „Драги при-
јатељу“, „Драго лепо“, „Убавка“ и слично, а потписивао се
са „Мандарин“, а касније са „Иво“, „твој Иво“ и „Иво ман-
дарин“. Бабићева је умрла 1968... Вери Стојић, сарадници
на књижевним и преводилачким пословима, коју познаје од
средине треће деценије прошлог века, Андрић је упутио ско-
ро деведесет (сачуваних) писама, обраћајући јој се са „Дра-
га Вера“ или „Драга Веро“. Нека од ових писама особи од
великог поверења (будућој првој управници Задужбине Иве
Андрића, основане 1976), наш нобеловац је потписивао са
„Шјор Иво“.

ИЗНЕВЕРЕНА „ПОСЛЕДЊА ВОЉА“

Писма писаца често сведоче и о „последњој вољи“, о

месту и врсти сахране, каткад и о људима које треба (или
не треба) позвати на последњи испраћај. Има у корес-
понденцији и доказа о изневереном тестаментарном зах-

209
 теву. Тако, на пример, Вељко Петровић у писму Младену
Лесковцу од 20. фебруара 1950. изричито наглашава да
жели да буде сахрањен у Сомбору, на већ припремљеном
гробном месту, поред Лазе Костића: „Уосталом, ускоро
ћу чути њега самог (Лазу Костића – прим. М.П.) кад пос-
танемо комшије у сомборском гробљу. Идем ја у моју
лепу жуту земљу на ледини ‘црвенки’, далеко и од сом-
борских вармеђаша и ланцоша, још даље и од ових жи-
вих и мртвих Београђана и Новосађана“… На инсисти-
рање супруге Маре и кума Танасија Младеновића, Вељко
Петровић је, супротно предсмртној жељи, ипак сахрањен
у Београду.

У давним писмима, која је слао из туђине, Милош Црњан-

ски се потписивао као ,,Син Дон Кихота“. ,,Одисеј није лутао
драговољно, него зато што су богови тако хтели“, писао је
Црњански из Лондона у Нови Сад Драшку Ређепу јануара
1963. Потом, годину дана касније, истом критичару и при-
јатељу пише да је завичај - ,,оно што изаберете“. Тако је за-
вичај Црњанског – рођеног, иначе, у Чонграду, у Мађарској
– и Београд, а посебно Срем, ,,љубавно предграђе Београда“.
Свој избор, уз подсећање да су Карловци ,,квинтесенција на-
шег пречанског српства“, Црњански је детаљније образло-
жио у дужем разговору с Ређепом пред камерама београдске
телевизије крајем октобра 1970. С извесном задршком, из
разлога пре свега политичких а не књижевних, разговор је
емитован 24. децембра 1970, кад се Црњански, у стану из-
над београдског ресторана ,,Влтава“, већ спремао за одлазак
са овога света, и из свих изабраних завичаја. Тај разговор
објављен је у целини у Ређеповој књизи ,,Сунчаном стра-
ном Војводине“, Нови Сад, 1972. Четири лондонска и три
београдска писма Црњанског критичару Ређепу објављена
су 1993, такође у Новом Саду, у књизи под насловом „Име
Срема“. Ређеп иначе сматра да је „Дневник о Чарнојевићу“
заправо – писмо, посланица М. Црњанског потомству, „они-
ма који долазе“.

210
 МИЛОШ ЦРЊАНСКИ – ДРАШКУ РЕЂЕПУ

Драги господине Ређеп!

Примио сам Ваше писмо од 2.5. а уједно и исечак из
„Нин“. Много Вам хвала.
Ја мислим да сам, у главном, читао све оно што сте
Ви писали о мојим стварима. Врло је пријатно, у мојим
годинама, поред свињарија које се обично говоре о они-
ма који нису присутни, читати и друкчије коментаре и
то баш од млађих писаца. Пратио сам већ и зато Ваше
коментаре у „Летопису“ редовно и са великим задовољс-
твом.
Ван „Летописа“ нисам ништа био видео.
Биће ми драго ако наставите са мном приватну ко-
респонденцију, а ја ћу Вам послати ових дана, ЛАМЕНТ
који сам издао, у приватном издању, у Јоханесбургу.
Прво је био Темишвар, затим Беч, Берлин, Париз,
Рим. Сад је Лондон где живим. Уверен сам да ће најбоље
бити примљено оно што будем објавио са другог света, то
јест, што буде било објављено post mortem , јер то је наш
стари српски обичај, па не може бити изузетака.
Поздравите млађу генерацију.
Код мене је био Коста Димитријевић, кога ваљда зна-
те. Од њега можете чути више.
Са срдачним поздравом,

Лондон, 2. Јуни 1962. М. Црњански

Осим више стотина писама, и путописа под насловом

,,Писма из Париза“, Црњански је аутор и песме ,,Посланица
из Париза“ (објављене у књизи ,,Лирика Итаке“). Опширне
коментаре уз ,,Посланицу“ – који се завршавају закључком
по којем ће ,,живот увек бити нешто више од литературе“ –
Црњански је објавио у књизи ,,Итака и коментари“ (Београд,
1959). О суочавању М. Црњанског с ,,визијом пута од вере
у радост живљења и постојања“ опширније пише Никола

211
Цветковић у студији ,,Песничка поетика М. Црњанског“
(Приштина, 1993).
Једна од најбоље структурираних књига Душана Матића,
који се сматра обновитељем српске епистоларне литера-
туре, зове се ,,Прошлост дуго траје“ (Крагујевац, 1977), и
састављена је од писама Драшку Ређепу, баштинику необич-
ном у сваком погледу, у животу, писању и говорењу, који та-
кође верује да писма, истинитије него други родови, откри-
вају тајне које нису јавне. ,,Тек с Матићем наша епистоларна
књижевност разговара с оним другим, са свима“, примећено
је поводом ове књиге. Шабачке асоцијације, писма и давни
цртежи Душана Матића објављени су и у библиофилском
издању ,,Крај једног века“ (Шабац, 1990). Из Матићеве пре-
писке потиче и веома раширен његов исказ - ,,Човек не живи
с истином, ни с лепотом, већ с другима“. Паралелно с књи-
гом коју читалац има у рукама у штампу улази, под насло-
вом ,,Још док има вида“, Ређепова збирка са 33 писма која
му је својевремено слао Вељко Петровић – као нека врста
реплике (или бумеранга) Вељковој некадашњој тврдњи да су
писма писаца незанимљива јер најчешће говоре о парама,
женама и грипама…
Један други велики писац из генерације Андрића, Ма-
тића и Црњанског, Мирослав Крлежа, такође је током дуге
каријере слао писма на све четири стране света. Крлежине
изабране епистоларне поруке – намењене разнородној дру-
жини прималаца, од Тита и Ранковића, преко Меше Сели-
мовића и Данила Киша3 до Драшка Ређепа и Радована Попо-

3 Од четири Кишова писма сачувана у Крлежиној заоставшти-

ни, најзначајније је оно од 30. септембра 1976, кад се Данило,
нашавши се у средишту хајке због лажних оптужби за плагијат
у књизи „Гробница за Бориса Давидовича“, обратио старијем
и искуснијем хрватском колеги и пријатељу с молбом за савет
и помоћ. То писмо, драгоцено за реконструкцију културне, а
делом и политичке климе у Србији онога времена, премијерно
сам објавио у књизи „Венац од трња за Данила Киша“ (2016), те

212
вића - испуњавају последњи том његових „Сабраних дјела“
објављених у Сарајеву 1988. Новија издања Крлежиног опу-
са садржаће више томова преписке. Национална и свеучи-
лишна библиотека у Загребу чува и обрађује око 13 хиљада
писама послатих Крлежи с различитих адреса, и нешто од
сачуваних Крлежиних одговора.

Пролећа 2017, истакнути српски писац Владимир

Пиштало, који пола године живи у САД и предаје на уни-
верзитету, а другу половину проводи у Србији, објавио је у
Зрењанину роман „Сунце овог дана“ с поднасловом „Писмо
Андрићу“. Наслов романа је, у ствари, позајмљен из једне
Андрићеве песме у прози, написане 1933. Читав роман је
нека врста есејистичког писма Андрићу, односно, дијалог
с његовим делом и идејама, од времена „Младе Босне“ до
данашњег „неоколонијалистичког устројства света“. Влади-
мир Пиштало (поред осталог, аутор романа „Тесла, портрет
међу маскама“, награђеног 2008. Ниновом наградом) напи-
сао је „роман тока свести кроз туђу свест“; занимљиво је да
се Андрићу у писмима аутор увек обраћа са „Иване“, иако су
му се сви други обраћали са „Иво“ (номинатив једнак вока-
тиву), а тако се и сам писац службено потписивао.
Андрићева, Крлежина, Ћосићева, Миљковићева, Кишова
и друга писма из пера наших истакнутих стваралаца доспе-
ла су до нивоа пуне књижевне и друштвене релевантности.
Насупрот у једној белешци изнетом ставу („Свеске“) према

га овде, због дужине, не понављам. На Кишов вапај Крлежа је

мрзовољно, хладно и себељубиво одговорио кратким писмом у
коме (погрешно) велику аферу назива „олујицом у чаши воде“.
Несхваћен ни од искусног полемичког вука из Загреба, ни од
српских колега, Данило Киш је ускоро напустио Београд, иза-
бравши Париз за место свог (џојсовског) изгнанства. У Београд
се вратио у мртвачком сандуку (октобра 1989); ту и данас почи-
ва, у Алеји заслужних грађана.

213
коме би „писма требало да умру заједно са људима који су
их писали, и још пре њих, као што умире већина разгово-
ра“, и сам Иво Андрић је, као што је већ казано, био склон
да на основу писама тумачи преплет личних, историјских и
друштвених околности које су обликовале неког књижевног
јунака или утицале на дух времена; романсијер и критичар
Радомир Константиновић, како сведочи у обимној моногра-
фији Радивој Цветићанин, умео је, не без сарказма, да каже
како и удовице писаца треба сахрањивати заједно с њима...
Писана покаткад као „пригушени шапат“, писма истак-
нутих писаца, филозофа, историчара и јавних радника су у
знатној мери заштићена од недобронамерног читања, пого-
тову она која нису настала с намером да би била публико-
вана. Нимало случајно, Ролан Барт* у писмима препознаје
„знак слободе“; а знак је, учи нас семиологија, увек некоме
упућен с очекивањем да буде „дешифрован“ и протумачен.
Писма су, дакле, знакови на путу. Њихова поузданост
већа је од оне коју налазимо у објављеним дневничким и ме-
моарским записима, који су настали с друкчијом наменом и
често пате од „накнадне памети“. Поједина писма уверљиво
сведоче о искреним и топлим пријатељствима, о благости
и осетљивости за проблеме других, па и о сензибилитету за
деликатна друштвена збивања. Да нема сачуваних писама,
неке важне истине никад не би угледале светло дана. Из пи-
сама великих људи спознајемо како они неки важан друшт-
вени проблем покаткад виде – и предлажу решења – пре него
што он већини људи буде очигледан (нпр. Ћосићеве идеје о
решењу косовског проблема).
Из будуће упитаности далековида писма побеђују про-
лазност времена виђену као човеков фатум.
Писма могу да одведу будућег читаоца у непознате све-
тове и међу људе с којима никад није био. Она не сведоче
само о ономе што се збило, већ понекад говоре и о ономе
што ће се догодити.
Најбољим својим страницама – посебно кад је препис-
ка двосмерна, као на примерима који испуњавају ову књигу

214
– писма писаца, филозофа, историчара и уметника најраз-
личитијих опредељења могу се читати као прецизни геопо-
литички сеизмограф откуцаја повесног часовника.
На трагу познатог стиха Ивана В. Лалића о гласовима
мртвих, могло би се рећи и да писма мртвих, ипак, нису мр-
тва писма. Смрт кореспондената, чак, даје додатну вредност
симболичком капиталу преписке.
Кад је реч о књижевницима, писма су извориште поје-
диности битних за реконструкцију стваралачких биографија
њихових аутора.
Из преписке се боље разазнаје не само културни и књи-
жевни, већ и политички амбијент, главни ослонци, али и ба-
ријере у духовној култури. Виде се кључни јунаци литерарне
сцене, али и они који се крећу око њих. Из писама која су из
Београда стизала Б. Пекићу у Лондон, као и из оних која је
он оданде слао, може се објективније закључивати о поли-
тичким превирањима у Србији током осамдесетих и деведе-
сетих година прошлог века. Многе идеје о демократизацији
друштва слате су из седишта УКС у Француској 7, те их данас
налазимо у текстовима, беседама и кореспонденцији истак-
нутих српских писаца.
У примарну грађу на основу које ће се писати „исто-
рија неких српских болести“ тако спада, на пример, писмо
Предрага Палавестре Бориславу Пекићу од 8. августа 1972.
у коме се детаљно објашњава зашто касни часопис „Савре-
меник“, чији је Палавестра био главни уредник. После низа
перипетија, од јавног тужиоца је стигло одобрење за објављи-
вање приче Милована Ђиласа „Губавац“ у јулском броју ча-
сописа, а онда су настали проблеми о којима Палавестра
овако извештава Пекића:
„Усред штампања, из неког вишег комитета, радничка
класа је упозорена на своја самоуправна права, па се дого-
дило као кад су „Тикве“ скинуте с репертоара: штампари су
одлучили да прекину штампање док се не избаци та прича,
а кад је редакција није хтела да избаци, избацили су је сами.
Сад се против „Савременика“, као и против „Праксиса“, води

215
јавна политичка хајка, држе се говори итд., у чему много по-
мажу и наши млади књижевни другови, препоручујући се
комитетима на свој начин...“
У истом писму Палавестра стрепи над могућим пробле-
мима око своје књиге „Послератна српска књижевност“, по-
уздано најављујући да ће она изазвати „немир духова и пан-
дура“ – што се уистину и догодило.

ПИСМА КАО ПЕСМОТВОРИ

Иразити лиричар Изет Сарајлић, сарајевски песник

који је писао екавицом а веома често и ћирилицом, имао
је на српској страни бројне пријатеље с којима је комуни-
цирао писмима као песмотворима. Део те стиховане и ду-
ховите преписке, у којој се осећа носталгија за времени-
ма непосредне писане комуникације, Сарајлић је објавио
у збирци под једноставним насловом „Писма“ (Сарајево,
1974). Сва Сарајлићева писма у овој књизи написана су
доследно у облику два катрена, у двогласној алитерацији
која омогућава разноврсне синтаксичко-интонационе и
мелодијске ефекте. Водећи песник тадашњег сарајевског
књижевног круга послао је у овој књизи писма на адресе
Стевана Раичковића, Душана Костића, Бранислава Пет-
ровића, Васка Попе, Душка Трифуновића, Петра Вуји-
чића, Радована Караџића и других колега по перу.
Ево писма-песме послате Стевану Раичковићу:

Што би дланом о длан ево и омркну.

Уместо славуја јави се тек сова.
Као ти у песму, тако се у цркву
улазило некад, за прошлих векова.

Ја ни прошлу песму завршио нисам

а већ би нова да је пишем хтела.
Од мојих, бачених у кош, рукописа
неко би издао сабрана дела.

216
 У Пекићевој кореспонденцији, у наведеној књизи пре-
писке, сачувани су портрети читаве галерије живописних
ликова, од којих неки имају дубљи траг у књижевности и
јавном животу. Занимљиво је пратити валидност Пекићевих
оцена збивања на српском духовном попришту – контекст,
кулисе и позадину сцене од које је био удаљен више хиљада
километара. За многе делује попут открића да су се блис-
ки пријатељи обраћали Пекићу са „Драги Душко“, што му
је било првобитно име, пре крштења. Миодраг Булатовић га
је редовно тако ословљавао. Више је од пикантерије текст
који је, на полеђини дописне карте с ликом маршала Тита,
Булатовић из Љубљане послао Пекићу у Ловран (Хрватска)
августа 1965. године:
„Пекићу, комунизам нас је учинио смешнима – реван-
ширајмо му се, такорећи истом мером и силином“.
На дописници је, на месту за име и адресу примаоца,
било написано:
„Господин Борислав Пекић,
књижевник и првоборац,
Железничко одмаралиште, Ловран“.
На дописници послатој 1978. из Словеније Пекићу у
Београд, адреса је била исписана овако:
„Monsieur Borisl. Pekić
Književnik – graditelj, autor „Cveća zla“ od Balzaka,
Učitelj T. Mana, i drugih, Beograd, Prote Mateje 20“.
Из Булатовићевог пера датирају многа знаковита писма,
од којих као посебно занимљиво наводимо оно из јануара
1976, као одговор на Кишову честитку поводом НИН-ове
награде за роман „Људи с четири прста“ (Киш је тада био у
Бордоу, на месту лектора српскохрватског језика):
„Даниле, било је шик добити честитку од тебе. А надам
се да си и ти моју добио. Пишеш, виђу, да се тамо изградило...
Пишем теби, лауреату... који је прошао кроз сва ова срања!
Одговори, јебем му јаде... ко да нијесмо заједно расли... е не
може све једна јатка родити!“

217
 КОЧА ПОПОВИЋ - ЛЕЛИ МАТИЋ
(поводом смрти Душана Матића)

Лела Душкова,
Нисам се журио да ти се јавим. Чему, ако се време,
ваљда сасвим недавно, сурвало?
Читам и чује, ваљане и истините речи о Душку. А
мислим да знам да је изузетно најлепше то што је ство-
рио себе: онаквог, таквог, јединственог. И свеједно је да
ли је то само открио у себи, па замахнуо у цело једно
стрпљење, или је смислио, или, чак, измислио. Постао је
тај човек, чудан, уман и несташан, увек мирно немиран,
драг: Душан Матић.
За нас, његове пријатеље, ма и сувише ретко, саго-
ворнике, тај цели човек, живи и живахни Душко, остаје,
изнад свега осталог што је створио и дао, неизбрисиво
присутан. Стекао је, без икаквог усиљавања, умење да
отклони и превазиђе сваку своју завршеност. Све остало
његово стваралаштво било је нужна случајност, природно
и непосредно остваривање човека кога је у себи и собом
постигао, за себе и за друге, и зато на његовој висини.
Поздрављамо, од свег срца, Душка. И молим Те, Лела,
да Ти буде, колико може, лакше, кад, ево, прочиташ, иако
сте то обоје сигурно знали, колико смо га и ми волели,
Коча са Лепом
Београд
16. IX 1980.

Писма су често путоказ за боље разумевање хипертексту-

алног карактера дела јер садрже одблеске не само пишчеве
животне и књижевне филозофије, посебно на релацији аутор
– дело – читалац, већ и димензије гласова и кодова који до-
лазе из лектире, из туђих прочитаних књига. Код појединих
писаца који су тајили стратегије свог нелинеарног читања,
подвлачења и наглашавања, из писама се јасније виде не
само стварни извори читалачких уживања већ и атмосфера

218
у којој се ти утицаји укрштају. У складу с Борхесовом мишљу
да писац, у тренутку кад приступа писању, не седа пред праз-
ну хартију, него је у њу, попут палимпсеста, утиснуто читаво
искуство литературе, књижевна кореспонденција показује
се као незаобилазан део тог интелектуалног залеђа, а у срећ-
нијим случајевима и као уверљиво, непрерушено истинито
сведочанство о амбијенту и менталитетима минулог време-
на и драми његових јунака.

(одломак из веће целине)

219
Зденка Валент Белић

ПОДСТИЦАЈИ КА
ИМАГОЛОШКОМ
ПРОУЧАВАЊУ СРПСКО-
СЛОВАЧКИХ КЊИЖЕВНИХ И
КУЛТУРНИХ ВЕЗА
О слици српског народа у словачкој
књижевности и њеним променама

КЉУЧНЕ РЕЧИ: имагологија, image, autoimage, heteroimage,

српско-словачке књижевне везе, слика, Срби, компаративна
књижевност

Слика српског народа у словачкој књижевности проуча-

вана је спорадично и то махом у оквиру изучавања српско-
словачких књижевних и културних веза вршених другачијом
метологијом. Чак и у оним научним текстовима, у којима се
наводи где и на који начин је српски лик или историјска лич-
ност приказана у словачкој књижевности, у средишту пажње
налази се сама чињеница ове појаве, као доказ културне ин-
теракције између две националне књижевности, али без ана-
лизе карактеристика ових ликова и без сагледавања њихових
семаничких дистинкција. Тиме је фокус истраживања српс-
ко-словачких књижевних веза чешће био на ванкњижевним
чињеницама, него на сам ој књижевности.
Мада су се поједини аутори у својим истраживањима ба-
вили и ширим историјским и поетолошким контекстом, о
систематичнијем истраживању ових веза можемо говорити
једино када је реч о периоду романтизма, у ком су ове пре
свега друштвене, културне а затим и књижевне везе биле ин-

220
тензивније, а којим се самим тим и бавило више истражи-
вача. Слика српског народа у целокупној словачкој књижев-
ности до сада није изучавана имаголошким приступом.
Компаратистичка имагологија као дисциплина упо-
редне књижевности кроз слику страног (хетеростереотип/
heteroimage) и сопственог (аутостереотип/autoimages), де-
финише какав је доживљај себе и осталих, како се тај до-
живљај и однос приказује у књижевним делима, односно уз
помоћ којих стереотипа, топоса, клишеа, националних сим-
бола, емблема, митова итд. у књижевним текстовима пред-
ставници једне књижевности приказују свој народ (или гру-
пу/целину са којом се поистовећују) а како приказују друге
и “страно”. Као теоријско полазиште у овом изучавању може
послужити публикација Манфреда Белера (Manfred Beller)
а Јоепа Лирсена (Joep Leerssen) Imagology. The cultural
construction and literary representation of national characters. A
critical survey (2007)1 и зборник Како видимо стране земље:
увод у имагологију2, у ком се налази једанаест програмс-
ких имаголошких есеја пре свега Хуга Дизеринка (Hugo
Dyserinck), Данијела–Анрија Пажоа (Daniel-Henri Pageaux);
Манфреда Фишера (Manfred Fischer) и Карла Улриха Син-
драма (Karl Ulrich Syndram) затим теоријом компаративне
књижевности Диониза Ђуришина (Dionýz Ďurišin) обрађе-
ној у делима: Teória literárnej komparatistiky3 (1985), Teória
medziliterárneho procesu4 (1967).
Имагологија се као наука не бави утврђивањем односа
1 Imagology : the cultural construction and literary representation
of notional characters : a critical survey / edited by Manfred Beller
and Joep Leerssen, Amsterdam : New York : Rodopi, 2007.
2 KAKO vidimo strane zemlje : uvod u imagologiju / preredili Davor
Dukić … [et al.]. Zagreb : Srednja Evropa, 2009.
3 ĎURIŠIN, Dionýz: Teória literárnej komparatistiky. Bratislava,
Slovenský spisovateľ 1975.
4 ĎURIŠIN, Dionýz: Teória medziliterárneho procesu. Bratislava
Tatran, 1985.

221
између приказане слике и ванкњижевне стварности, од-
носно њу превасходно не занима да ли је приказана слика
страног веродостојна, него какво је то што је приказано, шта
нам казује и о оном ко приказује и о оном кога приказује и
коју функцију у књижевном делу врши представљена слика.
Имагологија као научна метода може бити веома корисна и
уколико желимо да сагледамо културне везе између ова два
народа, зато што је књижевна слика најчешће одраз тих веза
(односно последица друштвено имагинарног), а тај узроч-
но-последично однос може бити и обрнут (књижевна слика
може бити подстицај за стварање друштвено имагинарног).
Када је реч о типологији ликова, имаголошка анализа је
усмерена на сагледавање до које мере аутор у спољашњој
или унутрашњој карактеризацији ради са националним сте-
реотипима; која уметничка средства притом користи; у којој
мери може етничка припадност књижевног лика да одређује
односе у тексту; у којој средини се, с обзриом на своју етнич-
ку припадност, јавља и слично. Имагологија својом интер-
дисциплинарном природом нуди нове могућности анализе,
интерпретације и компарације књижености. Често праву
природу стереотипа и слике открије тек наднационално изу-
чавање. Имагологија је примарно комаративна дисципли-
на.
Слике, које попримају карактер стереотипа, митова,
предрасуда или клишеа, природно не одражају стварност, а
упркос томе у перцепцији читаоца оне постају стварне. Сте-
реотипизација ликова је често последица ширших друштве-
них слика и доживљаја страног и сем што имају функцију
елемента књижевног дела, семантичке скраћенице у фун-
кцији онеобичавања текста, такође имају вредост симбола.
Као и код слика других народа у осталим књижевностима
тако и у овом конкретном случају, можемо да претпоста-
вимо да су последица и одраз моћничких друштвено-по-
литичких интереса и интелектуалног дискурза етничких и
социјалних група који их прате, да слике настају у ширем
друштвеном контексту, првенствено у медијима, а затим се

222
преносе у књижевно дело. Управо ово последње би у нашем
истраживању тек требало доказати.
У центру интересовања имагологије је сем проблема-
тике настанка ових слика, које једни о другима стварају
друштвене и националне групе, питање њихове функције у
књижевном делу. Затим се истражује како слика приказана
у књижевности може да утиче на суживот народа. Књижев-
ност је једно од могућих средстава дефинисања и изража-
вања националног идентитета, који је заправо специфичан
систем категорија перцепције и вредновања егзистенције и
света, а који се у тексту испољава у виду индиректно изра-
жених претпоставки, вредности и погледа, и то неартикули-
саних директно, него посредно кроз слике – heteroimages и
autoimages. Стереотипе у овом истраживању треба разумети
у вези са њиховом когнитивном функцијом неодвојивом од
комуникативности и феномена типизације као неизбежне
људске потребе језичке и мисаоне пречице и сажетости.
Слике (било себе или неког другог) упркос својој при-
видној неутралности увек имају означавајућу и ноетичку
функцију. Као стереотипи се јављају не само у уметничким
текстовима, него и у књижевној критици, историографији,
па чак и у књижевној теорији. Имагологија као наука која
проучава слике народа би требало да представаља допри-
нос деидеологизацији књижевне науке, зато што истори-
чар књижевности себи не поставља питање: какве особина
има књижевност неког народа, него се пита које особине се
приписују конкретним књижевностима и којим интересним
групама служе поједине фукције.
Предмет овог истраживања ће бити слика српског наро-
да у словачкој књижевности и уочавање заједничких особи-
на српских ликова, које уједно представљају одраз виђења
колективних особина овог народа и његове културе, даље
опажање осцилација фреквентованости појаве слике, разло-
ге тих промена и евентуални остали утицаји на развој књи-
жевности и ванкњижевног контекста. Потребно је пратити
учесталост слике српског народа у словачкој књижевности у

223
одређеним периодима и поетикама и код конкретних ауто-
ра, утврдити који типови ликова се јављају, каква је њихова
функција у делу, какви национални стереотипи се јављају,
какво је виђење “страног”, те шта је за њих специфично у
поређењу са другим ликовима, каква је књижевна артикула-
ција ових појава и то од периода класицизма и предроман-
тизма до данас.
Имаголошки приступ предмету истраживања и проуча-
ваним књижевним делима ће бити селективан, већу пажњу у
оквиру словачке књижевности треба посветити управо оним
текстовима, ауторима и периодима, у којима смо детекто-
вали предметну појаву. Критеријум за избор мора бити да
се елеменат српског у делу јавља у мери која омогућава ре-
лативно релевантну анализу и интерпретацију. За анализу
нису погодна дела, у којима се елеменат српског јавља само
у пар неоснованих опаски. Имаголошким приступом се могу
анализиати и књижевни и књижевнокритички жанрови, који
су до сада били мање проучавани (путописи, есеји, драме),
или се њима као мање доминантним књижевна наука није
бавила.
На почетку овог истраживања потребно је саставити из-
бор репрезантативних књижевних текстова са предметном
сликом а затим на основу новог читања тих текстова описа-
ти промене ове слике (images) и то сагледавајући конкретно
време и простор његовог настанка, односно посматрати дело
у свом историјском и културном контексту. Питање, које при
том истраживач треба себи да поставља гласи, до које мере
се може сматрати за објективно проучавање односа између
уметничких дела и друштвених структура у конкретном ис-
торијском времену и простору.
Имаголошко истраживање српско-словачких књижев-
них и културних веза је интердисциплинарно и нужно је ко-
ристити достигнућа и методологију пре свега компаративне
књижевне науке, али и културне историје, антропологије,
историје књижевности, психологије, етнологије, политико-
логије и других научних дисциплина. Књижевна компара-

224
тистика у оваквом раду наслања на методологију тематске
критике и поетике, на структурализам, херменеутику и фе-
номенологију и друга савремена теоријска сазнања.
За овакво интердисциплинарно изучавање постоји до-
вољно књижевног метаријала. Заједничко старословенско
наслеђе, интензивне српско-словачке књижевне и славис-
тичке везе од времена деловања Јана Колара, Људовита
Штура а Павла Јозефа Шафарика с једне стране, Теодора
Павловића, Вука Стефановића Караџића, Јована Јовановића
Змаја, Бранка Радичевића и других културних и друштве-
них посленика с друге стране, језичка и културна сродност,
слична судбина два народа у великим историјским догађаји-
ма, али такође и периоди друштвено-политичког удаљавања,
као и јаког утицаја истих или различитих културолошких и
идеолошких праваца у историји, затим чињеница постојања
бројне словачке националне заједнице у Војводини а њеног
аутохтоног књижевног и културног контекста формираног
током три века. Све побројано представља чврсту основу
за претпоставку да ћемо пронаћи довољно извора и богат
материјал за анализу за ово компаратистичко имаголошко
истраживање. Поготово ће бити занимљиво сагледати у ком
периоду и под којим околностима су употребљени стереоти-
пи у типизацији српских ликова у словачкој књижевности, а
у ком тренутку и из којих разлога су стереотипи доживели
вредносну транформацију од изразито позитивних ка крајње
негативним. Наше интересовање у оваквом истраживању би
требало у посебном поглављу да се посвети изучавању пред-
метне слике код савремених аутора.
Посебно поглавље у раду треба да буде посвећено про-
учавању наведених појава у словачкој војвођанској књижев-
ности, пре свега због директног контакта и вишевековног
суживота са српским народом, услед чега се слика српског
друштва код ових писаца јавља чешће, али и зато што нам
омогућава да посматрамо у којој мери је предметна слика
“страног”, конкретно српског народа у њој другачија. Про-
учаваћемо разлике у детектованим стереотипима у делима

225
која настају у Словачкој (или у словачком иностранству а
припадају цалонародом контексту словачке књижевности) и
у делима које су писали словачки војвођански писци, како
смо већ рекли, а на основу личног искуства и у директном
контакту и у суживоту са Србима. Такође ћемо анализира-
ти да ли и у којој мери ову средину војвођански аутори до-
живљавају као своју, а у којим случајевима о српском друш-
тву пишу као о “страном”, када и из којих разлога се ова
граница помера. Покушаћемо да одредимо идентитет писаца
који су писали или пишу на граничним позицијама књижев-
не међе а који су захваљући том положају добили подстицај
за интензивније и креативније књижевно дело. Предмет ис-
траживања би могло да буде и то да ли се на овој позицији
осећају растрзани, да ли из тог разлога бирају неприпадање
(бездомност) или се одлучују за равноправно припадање и
једном и другом, па чак и трећем књижевном контексту, те
како у том случају изгледају autoimage и heteroimage.
Главни значај имаголошког истраживања се састоји у
превазилажењу предрасуда у друштвеним наукама о вред-
носној, естетској и културној надређености или подређе-
ности неких народа. Деидеологизовано проучавање значаја
и функције националних слика и стереотипа у процесима
формирања народа релативизује не само у научном дис-
курзу схватање народа и његовог језика као објективно од-
ређене, организоване таксономичне јединице за проучавање
књижевности. Компаратистичка имагологија не представља
допринос само у сфери упоредне књижевности, него и у
другим областима, као што су: политикологија, социологија,
психологија итд. Компаратистичка имагологија има значај и
ван науке о књижевности, за све хуманистичке науке а жели-
мо да верујемо, да има позитивне утицаје и ширу друштевну
сферу, на сам живот.
Пошто имаголошко истраживање слике српског народа
у словачкој књижевности до сада није било спроведено, овај
рад би могао да има вредност научног доприноса, али није
пионирски у смислу проучавања словачко-српских књижев-

226
них веза, којима се у прошлости бавило више аутора (Рис-
то Ковијанић, Др Јан Кмећ, Др Михал Харпањ, Др Самуел
Человски, Др Јан Јанкович, Др Небоја Кузмановић, Др доц.
PhDr. Михал Бабјак, CSc.), чији резултати могу послужити
као смернице или као полазишта, а такође њихови научни
текстови сами могу бити предмет нашег имаголошког про-
учавања, пошто су у неким случајевима имали идеолошку
функцију. Проучавање словачко-српских књижевних веза
у прошлости је у неким случајевима имало тон глорофика-
ције “братсва” и “узајамности”, наглашавања значаја узајам-
не политичке сарадње у пресудним тренуцима по оба наро-
да, шта се у неким случајевима редуковало на фактографско
набрајање ванкњижевних чињеница, веза и контаката њихо-
вих књижевних, културних или политичких представника и
зато се догађало да се ова истражиавања више баве ванкњи-
жевним појавама на штету истраживања саме књижевности
и естетске функције слике “другог“ у књижевности, која је
у неким радовима била тек маргинално поменута. Из ових
текстова у том смислу се могу црпети информације, али је
могуће и допунити их оваквим проступом. На ове смернице
се треба надовезивати, али треба покушати и превредновати
их и то у духу савремене научно-истраживачке методоло-
гије. То је један од разлога подстицаја овог истраживања.
Следећи разлог за подстицај прочавање слике српског
народа у словачкој књижевности јесте тај да су се помену-
та истраживања словачко-српских књижевних и културних
веза најчешће бавила периодом романтизма, делимично и
периодом реализма, док детаљније проучавање српско-сло-
вачких књижевних веза у двадесетом веку није спроведно.
Управо овај период је буран у књижевном и културолошком
смислу, са аспекта друштевно-политичког осилирајућег
приближавања и удаљавања ових веза и то на скали од нагла-
шавања братске блискости до потпуног одсуства контаката
и безмало узајамне невидљивости. Управо из тог разлога би
проучавани период требало проширити до данас, односно до
почетка 21. века. Истина, истраживање је могуће наставити

227
традиционалном компаративном методом, али је можда ко-
рисније и информативније да се спроведе управо предложе-
ним имаголошим приступом.
Трећи разлог за имаголошки приступ предметној про-
блематици јесте то што постоји потреба проучавања слике
српског народа у словачкој књижевности у циљу утврђивања
разлога зашто је стереотип - иако је формиран у 19. веку (а
то је стереотип о моралној, телесној и друштвеној надређе-
ности и изванредној снази представника овог народа, дакле
онакав каквим су га описали представнци романтизма, који
су ову слику преузели из српског епској народног стварала-
штва), тако дуго истрајавао и након што се овај период за-
вршио и поетика романтизма је одавно била превазиђена.
У доба реализма слика Срба у словачкој књижевности има
романтичарски печат. Након тог периода долази до удаља-
вања. Слика Срба из словачке књижевности је скоро ишчез-
ла. Свет у 20. веку, нарочито након Другог светског рата био
је обележен политичком поделом на Исток и Запад, зато је
разумљиво да је у том периоду процес међукњижевних ин-
терференција између ових блокова слабио након Резолуције
Информбироа 1948. године а још интензивније после 1968.,
када слика Срба потпуно нестаје у књижевности која настаје
у Словачкој, док се, сасвим супротно и природно у исти мах,
управо тада се присуство српског елемента у књижевности
војвођанских Словака интензивира. Наиме, након те године
у тадашњој Југославији долази до значајних филозофских и
друштвених подстицаја са Запада а истовремено до војне ин-
тервенције Совјетског Савеза и утицаја са Истока у Чехосло-
вачкој. Последица тога је захлађење односа између Југосла-
вије и Чехословачке, те слика Срба у словачкој књижевности
(у Чехословачкој) постаје непожељна. У сасвим супротној
ситуацији се налазе војвођански Словаци који се, оставши
без традиционалног дијалога са матичном земљом, окрећу
сопственом (аутохтоном) културном контексту и средини у
којој живе. Након тог дужег периода, у ком је слика Срба из
словачке књижевности нестала, у делима савремених писаца

228
у последњој деценији 20. века јавља се потпуно промењена и
доспева из ранијих позиције глороификације и позитивних
стереотипа у супротну позицију. Приказане слике у савре-
меној словачкој књижевности имају изразито негативне ко-
нотације и функцију негативног контраста у нарацији. Ова
нова књижевна слика (images) Срба је такође формирана под
утицајем новог европског друштвено-политичког контекста,
односно слике креиране и раширене у медијима нарочито
након Балканских ратова на крају 20. века. Тип ових про-
мена, феноменологија њихових разлога и утицаји на саму
књижевност би требало да буде научно-истраживачки циљ
имаголошког истраживања српско-словачких књижевних и
културних веза.
Представа о „другом“ односно „страном“, коју човек
ствара и дефинише у конфронтацији према себи/свом, све-
дочи и говори у значајној мери и о њему самом. Тако је то
и са књижевним контекстом. Како „страно“ доживљавамо и
вреднујемо у великој мери је производ чињенице, како смо
ми сами у друштву вредновани и (не)прихватани.
Предлагано истраживање би требало да представља до-
принос савременој естетици, компаративној књижевности
и хуманистичким наукама. Проучавање односа српско-сло-
вачких културних и књижевних веза и слике Срба у сло-
вачкој књижевности, које предлажемо, је уједно резултат
нашег суштинског интересовања за друштво у ком живимо,
али и као тежња да се проуче књижевни процеси у ширем
међукњижевном контексту.

229
Вида Огњеновић

У ВИНУ ЈЕ ТАЈНА

Реч на додели Књижевне награде

Винарије Радовановић

Поштовани Господине Радовановићу, цењени чланови

Жирија, колеге из медија, драги пријатељи и студенти, Даме
и Господо, поздрављам вас.
Захваљујем што сте данас овде, овом за мене узбудљи-
вом и лепом приликом кад се додељује књижевна награда
Винарије Радовановић које сам добитница. Занимљива је
ово и по много чему особена награда јер се њоме на диван
начин оживљава прадавна веза вина и књижевности. Тај ин-
спиративни однос успостављен је, верујем, још у време оне
Јерменске винарије од пре шест миленијума, чији су се ос-
таци одржали до нашег доба. Потпуно се учврстио у култу-
ри класичне Грчке, кад се сматрало да и вино и литература
имају божанско исходиште. О томе су до нас стигла многа и
разнолика сведочанства. Дионис је био бог вина, а може се
веровати да је међу боговима била велика јагма за тим тео-
кратским ресором, стога му је он додао још и земљорадњу и
позориште да бо проширио и утемељио свој утицај. Те три
области је повезао својим деловањем на најбољи начин, па
су фестивали вина заправо били уједно и празници бербе и
уметнички догађаји.
Црним вином су се у средњем веку пунила, односно на-
ливала тадашња налив-пера. Magna Carta, тај правни доку-
мент о ограничавању суверенске самовоље, основ за касније
званичне статуте све до Декларације о људским правима, на-
писана је по свој прилици вином, у дословном смислу речи.

230
 Александар Гаталица, Вида Огњеновић, Жарко Требјешанин
и Миодраг Мија Радовановић

Можда је баш та врста природног мастила заслужна што

текст на сачуваним примерцима документа није избледео,
него је читљив и у наше време.
И тај начин употребе вина као мастила повезује га са ли-
тературом. Философ Теофраст, ученик Платона и сарадник
Аристотела, из трећег века пре нове ере, оставио је списе и
о свом искуству у уметности прављења вина. Он је написима
славио то пиће и сматрао га је уметничким делом за које
је, уз вештину прављења и добру сорту грожђа, неопходно и
посебно надахнуће. Ако оно изостане, вино је профано и без
достојанства. Тај његов философски став о вину има и данас
много следбеника
Судећи по наградама које вина из винарије Радовановић
редовно добијају на светским изложбама, сви су изгледи да
је и овде реч о винарској уметности и није чудо да се баш
у овом модерно опремљеном, савременом винском пос-
тројењу додељује награда за књижевност као за себи сродну
врсту стварања. Тако најпре својим винским делом, а затим

231
гестом награђивања писаца, врсни винар Радовановић ука-
зује на чувену изреку песника Стивенсона: Вино је флаши-
рана поезија.
Ја се, признајем вам, помало плашим ове награде. У ве-
ликој конкуренцији писаца заслужних и делом и зналачким
уживањем у вину, ове године је награда дошла у руке неко-
га ко махом пије лимунаду, упркос познатом савету једног
песника да ако живиш у крају где не рађа лоза, него лимун,
ништа не брини, продај то ретко воће, па за тај новац купуј
вино. Зато се питам јесам ли заиста… и тако даље…
Ипак, иако не примењујем доследно тај песнички савет,
у ретким приликама сам свесна да је вино једино пиће до-
стојно сваког свечаног тренутка. Тада наручујем искључиво
вино Радовановић, и тиме редовно заслужим да ми се на-
даље конобари обраћају озбиљно, као енолошком зналцу. У
ствари тај надалеко чувени шардоне Радовановић врхунско
је вино и зато што његов укус препознају чак и бласфемични
пијачи лимунаде.
Шта је заправо вино? Па, вино је, вино је, вино (да па-
рафразирам игру речи чувене књижевнице, о ружи).
Пиво праве људи, а вино богови, казао је реформатор
Мартин Лутер. А велики персијски песник из XIII века,
Руми, свој чисто лирски концепт уживања дефинише сти-
хом: векна хлеба, врч вина и ти.
Вино је дакле исконски моћно и опојно пиће, чији се пра-
почеци мере десетином миленијума. Тај напитак је током
времена успео да победи све поделе и табуе, да уједини све
класе, нације, религијске припадности, расе, родне разлике,
обичајна наслеђа, и узрасте. Приписују му чудесне особине,
од којих би многе звучале као бајковите и метафоричне по-
певке, да их искуство и наука нису потврдили. Сад се више
не може порећи да вино заиста крепи клонулог, и буди са-
мопоуздање слабом и стидљивом. Развезује језик ћутљивцу,
и буди вољу утученима. Дволичног натера да покаже своје
право лице, а кукавицу потсећа да је храброст врлина. Окле-

232
валу даје замах, а успорава пребрзог. Све су то доказане ле-
ковите особине вина, уз оне које нису једноставно исказиве.
Но једно својство вина је философ и винар Теофраст
истицао над другима, а то је његово благотворно дејство на
креативност. Он је још у своје време утврдио да вино поспе-
шава стваралачки елан и ми му верујемо. Аристотел је хва-
лио вино са острва Лемноса зато што је мирисало на оригано
и тимијан и тиме жестоко разигравало машту оних који га
пију. И ми му верујемо. Бодлер је опомињо своје савреме-
нике чувеним стихом: Да не би био напаћени роб времену,
опијај се без престанка вином, поезијом и врлином, по свом
избору. Треба да му верујемо, јер нам искуство говори да
вино поезија и врлина најбоље делују као тројство.
Неки досетљивац је изјавио да вино треба пити само
у дане који у називу имају слово а. Да видимо који су то:
понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота, недеља.
С малим изузецима тако је скоро у свим живим језицима.
Дакле, сваки дан је вински дан, или дан без вина је ствар
сиромаштва, или техничких немогућности.
Галилеј је написао да је вино сунчева светлост раство-
рена у води, а његов савременик, Шекспир има стих: О ти,
невидљиви душе вина, ако немаш имена по коме те познајемо,
зваћемо те ђаво. Плиније старији је тврдио да је у вину исти-
на, јер вино чини да се људи сувише опусте да би говорили
лажи. Ако се до истине тако хумано долази, требало би пот-
писати петицију којом се тражи да се у иследнички поступак
уведе вино уместо батина којима се осумњичени натерује на
признање. Била би то озбиљна и веома пожељна реформа.
Кажу да је прави пријатељ онај без кога ти не прија вино.
Врсни уживалац вина, Марко Краљевић га је зато делио са
својим коњем Шарцем, јер је у његово пријатељство имао
највише поверења.
И ето, опет нисмо одгонетнули шта је заправо вино. Де-
финиције о њему су превише распеване и непоуздане. У
ствари долазимо до тога да се оно заиста најбоље дефинише
само собом. Вино је, вино је, вино.

233
 То је све што нам је о њему јасно и непорециво. И кад га
пијемо сваки дан, или само у изузетним приликама. И кад
њиме славимо успех, или блажимо губитак. И кад га хва-
лимо да је божанска творевина која све улепшава. Или, на-
против, кад га кудимо, покушавајући њиме правдамо своја
непочинства, оптужујући га да је ђаволска смицалица која
помућује разум. И кад га примамо на дар, или њиме дарује-
мо. И кад смо енолошки зналци, па пијемо строго по избору,
или пак обичне пијанице који пију шта се нађе. У свим тим
случајевима, уживамо у вину, не хајући зато што о њему у
ствари тако мало знамо. Оно нас привлачи, очигледно на
исти начин као што је привлачило и наше претке још из пра-
давнина, што нам говори да је вино свевремено пиће. И то
нас уверава да ће по непрекидивој наследној линији ужи-
вања вино привлачити и наше далеке будуће потомке који
ће нас у пијењу вина опонашати.
И они ће га пити с пуним убеђењем да знају све о њему,
ослањајући се на предање које смо њима оставили ми, а
нама наши преци. И тако ће се одржавати још једна од на-
ших наследних самообмана о вину као елксиру истине. На-
име олако смо поверивали у лепо смишљени и лаконски де-
финисани метафорични исказ да је у вину истина, коју из
окова стварности ослобађа управо његова опојност. Срећом,
то је само лепа поетска језичка игра, иначе би то пиће било
помало застрашујуће. Ко би преживео толике изливе истине
које би најчешће урнисале свако уживање.
Но, истина није у вину, него, напротив, негде другде за
сваку ствар посебно. У вину је тајна. И управо та тајна нас
тако неодољиво привлачи том у суштини мистичном пићу.

Београд, 14.11.2017.

234
ПРОЗА
Александра Филиповић

ЦРВЕНИ КЛАВИР

У зимским мраковима, кад се ветар стушти с планине и

заурла улицама вароши, напољу ретко можеш срести крште-
на човека. Видиш како покоје мрко пашче, крзна слепљена
ледом и самоћом, укоченим кораком промакне у сен. Тих
мразних ноћи кад су и најтврдоглавији хазардери напушт-
али задимљену коцкарницу у граду и враћали се кућама,
Милица и ја смо, држећи се за руке, одлазили код Стрица.
У Стричевој соби мирис мајчине душице, која је и даље пам-
тила лето прохујало обронцима Чемерника, и мирис домаће
шљивовице мешали су се са опорим дахом нагореле храс-
тове гране што је издишући у смедеревцу шапутала стихове
Јесењина.
Стриц је био причозборац. Приповедао нам је о походи-
ма Александра Македноског, о Аристотелу, о химерама и о
чудесним местима на земљи у које кад зађеш, никада више
не пронађеш пут натраг. О местима где ретке срећнике, трен
пре но што умру, додирну руке богиња. Чим би завршио
приче, почињао је да свира. Дугачки прсти лебдели су преко
дирки старих клавијатура. Изгледали су као да вапе да се
присете неке давно заборављене мелодије.
Повест коју нам је те зиме у својој соби испричао Стриц,
а коју ћу посве верно покушати да запишем, догодила се
само три године по завршетку седмогодишњег рата који је
заувек изменио лице света. Европска унија се распала и за
собом у гроб однела три републике, две краљевине и читаво
острво које се дотад звало Сицилија. Број људи у свету се
преполовио. Што није однео Велики рат, однеле су мале бо-

235
гиње. Србија је после рата високом оградом од гвожђа опа-
сала и потпуно затворила све своје границе. Нико није могао
ни напоље, ни унутра. Донесен је стриктни сет закона који је
прописивао да становништво мора да користи добра искљу-
чиво произведена у Србији. Казна за непоштовање закона
била је смрт. Аутомобили су били ретки, па је на улицама
могао да се спази само понеки нови југо, фића, стојадин...
Искључења струје била су свакодневна и дугачка. Људи су се
привикавали на живот за који се донедавно наивно веровало
да је заувек остао у нигдини иза паметних телефона, лајф
коучева и интернета. Изнова су учили да живе живот векови-
ма одвојен од Силиконске долине, живот за који се мислило
да постоји још једино као нејасан одјек, као фантазма међу
листовима прашњавих књига. Градови су се изменили, села
су се изменила, шуме су се измениле. Враћали смо се коре-
нима. Враћали смо се природи. Обнављали смо се.
Стриц је те зиме када смо одлазили код њега, био у поз-
ним четрдесетим годинама. Имао је готово исто година ко-
лико их имам и ја сада, док дрхтавом руком исписујем ове
редове. Носио је панталоне од излизаног црног сомота и ву-
нени џемпер пробушен уснама упаљених цигарета. Пушио
је Дрину без филтера. Увек је био обријан и мирисао је на
мешавину апотекарског алкохола и јасмина. Смеђа коса па-
дала му је преко високог чела. Јасно се сећам, као да га и сад
гледам, док нам је казивао ову причу, Стричеве очи искриле
су чудноватим сивим сјајем.
Име сам му сазнао тек када сам се после дуго времена
вратио у варош у којој сам рођен и отишао му на гроб. Гроб
је заправо била милодухом и дивљим травама обрасла црни-
ца. Расточени крст од ораховине прекривали су зелени ли-
шајеви. Како Стричево крштено име нема нарочит значај за
ову причу, оставићу га да на миру обитава у вечном спокоју
невидина.
Он није био стриц заправо никоме, или бар ми то нисмо
знали, па ипак, као да је био стриц свима. Мислим да у ва-
роши није било човека који није волео његово сетно певање,

236
помало одсутан поглед и замишљен ход. У годинама након
рата, помоћ је свима била потребна. А Стриц је увек био рад
да помогне, сам не тражећи ништа. Осим понекад самоће.
Живео је у двособној приземној кући на ободу града. Над
кућом је ковитлала сен некадашњег санаторијума, сен коју
је у давна времена мастилом заточио Драгослав Михаило-
вић. Стричева мајка умрла је рано, а отац је нестао непос-
редно пре но што се Стриц родио. Никада се није женио и
деце није имао.
Док за радним столом од ораховине седим у самотној
соби у поткровљу зграде, ослушкујем како ми из бездана
вечности Стриц шапуће. Преда мном је мастиљаво обзорје,
а доле у неповрат отичу мутне воде Дунава. Из пепела старог
Новог Београда, никао је град. Ново Жилиште, тако га зову.
На улазним дверима, сјаје се речи великана – „Ја његову
принадлежим лику, онде ми је блажено жилиште, онде ми је
слатко вјековање свемогућом вољом назначено“.
Не знам да ли због тмине или због кошаве што махни-
та, ноћас ћу се усудити да пишем о ономе што нам је, једне
зимске ноћи, посве налик овој, Стриц испричао. Први и пос-
ледњи пут писаћу о тој сенки која ме прогања. Мелодију коју
сам истог трена када сам ју чуо и заборавио, као жмарце у
корену врата отада осећам. Ноћас су снажнији но икад. Стри-
чев глас се одбија о сиве зидове непостојања и неизмењен
долази до мог уха. Слушам га сада кад ми је коса седа, кад
Стрица одавно нема, кад Милица, негдашња девојка златне
косе сплетене у две дугачке кике, вечно жељна поезије, чува
своја два сина у родној вароши и ради у рачуноводственој
канцеларији.
Догађај који нам је Стриц испричао збио се у време кад је
он имао тридесет и једну годину, а то је отприлике било онда
када смо Милица и ја чинили прве кораке по црници нашег
скученог света. Три године је протекло откако се Стриц из
рата вратио у измењену земљу. Исконскију, сировију. Сту-
пио је на тле које је све гласније одзвањало стопама давно
несталих предака и заборављених легенди. Тле на које се

237
прогнана бића враћају. Настојаћу да запишем причу тачно
онако како је до мог уха допрла са Стричевих усана. Никада
је нисам заборавио.
***
Пун месец урезао се у језеро. Сребрно око невидљивог
киклопа комешало се на води. Дугачка казаљка на бројча-
нику ручног часовника што га је патина наталожених годи-
на наткрилила као жућкаста мрена – часовника кога сам од
деде Светозара добио као једину успомену на оца – окренула
је готово пун круг од поноћи. Стакла на белом фићи маглила
је летња ноћ. Аутомобил ми је за то вече уступио кум Јован.
Фића је клизио низ тесни планински друм као метални
инсект. Језеро је остало иза мене и убрзо га је прогутала тми-
на. Возио сам ка кући. Тог лета сам у кафани на заравни над
Власинским језером свирао клавијатуре и певао. Кафана је
у ствари била омања задимљена просторија са осам збије-
них столова превучених масним црвено-белим столњацима.
Са плафона је, попут деформисане шаке, висила лампа на-
прављена од рогова јелена. Просипала је светлост кроз чети-
ри уска прозора. Тмина се котрљала низ брдо и сударала се
са вештачком светлошћу. Недалеко од кафане, немилосрдно
ју је гушила.
Око фарова, као Циганка која се прве недеље после Вас-
крса увлачи у двориште да прорекне судбину, тромо и теш-
ко, гомилала се ноћ. На путу није било никога. Наједном,
на самој ивици калдрме, спазио сам нешто. Два пара очију
зацаклила су се обасјана светлима. „Вукови“, помислио сам.
Испод точкова шкрипала је земља. Пој зрикаваца личио
је на вриштање. А онда се догодило. У кратком трену гроз-
не страве, језив урлик налик вучјем, претећи и тужан у исто
време, пресекао је ноћ. Допирао је из тмине са обода пута.
Потом се урлик поновио. Само што овога пута више није на-
ликовао вучјем. Личио је на крик произведен људским го-
ворним апаратом. Учинило ми се да је дошао тик иза мог
рамена. Низ кичму су ми се сјурили срси. Нокте сам готово
до крви зарио у пластику управљача. Нагазио сам папучицу

238
за гас. Као омађијан гледао сам напред у светлост фарова,
ужаснут од онога што би они могли обасјати. Нисам смео
да се усудим да погледам у ретровизор и у ноћ од које ме је
делило само танко стакло. Накострешене сени жбуња, на-
кратко пробуђене светлошћу, језиво су се цериле. Потом су
изнова тонуле у ноћ. Чинило ми се да је тмина све што је
остало од света и да ћу вечно јездити кроз њу.
Наједном, као да је и њега пробуразио урлик, мотор је
почео да се гуши. Потом је издахнуо. Светлост је замрла.
Метални инсект остао је беживотно да лежи на друму. Тми-
на нас је прогутала. Окренуо сам кључ у брави, притиснуо
педалу за гас, али ништа. Фића се упокојио.
Страховито сам дрхтао. Морао сам брзо да одлучим
шта ми је чинити. Очи су ми се привикавале на мрак. Мада,
боље и да нису, јер све што сам успео да разаберем биле су
трновите канџе које шкрипе гребући стакла и огромне црне
прилике које се клате ношене ветром. Да ли ветром?
Насред пута нисам могао да останем, а подужи повратак
до вароши, пешице кроз мрачну шуму испуњену крицима,
није ми изгледао као одвише примамљива могућност. Пре
свега, мораћу да изађем из аутомобила и проверим мотор.
Отворио сам врата и спустио стопала на калдрму. Ноћ је ми-
рисала на дивље цвеће и дивље траве. Река Ваљавица жубо-
рила је у тами. Хук удаљеног водопада подсећао је на одјек
стена којима је неминовна судбина да се сурвају у долину.
Бојао сам се да ћу поново чути урлик. Ко зна шта бих тада
учинио, али то свакако не би било нешто што приличи муш-
карцу мојих година. Падина је овде била блага, па сам ауто-
мобил без много муке одгурао у грмље крај друма. Трава је
зашкрипала под точквима. Сласна свежина згњеченог биља
испунила ми је ноздрве. Отворио сам поклопац мотора. Из-
вадио сам упаљач из џепа, креснуо га и примакао мотору.
Све је деловало у реду. Таман кад сам се спремао да уђем
у аутомобил и седим у њему кршећи руке и зурећи у мрак,
преко пута, иза реке у шуми, нешто је засветлело. У први
мах сам помислио да ми се причинило, будући да никада

239
пре на том месту нисам видео кућу или насеље, али кад су
се гране ношене ветром поново размакле, више није било
сумње. С друге стране друма, на врху брда, нешто је светле-
ло. Гримизни врх игле за плетење у свеприсутној тмини.
Залупио сам врата. Ударац је одјекнуо брдима. Мора да
је то кућерак на ободу планинског засеока. Ако имају теле-
фон, позваћу кума, а он ће наћи начин да дође по мене. Ако
немају телефон, макар нећу провести ноћ у шуми. Похитао
сам ка светлу и молио се да не усахне пре но што стигнем.
Био сам уверен да без тог светионика не бих пронашао кућу
до свитања.
Светлост није нестала. Напротив, постала је јаснија и не-
одољиво ме је мамила. Ступио сам на расклимани дрвени
мост. Рукохват је био храпав. Са моста сам сишао на стазу.
Кроз мрклу ноћ, месец је сребрну сузу пролио преко крајпу-
таша подигнутог у спомен борцима палим у недавном рату.
Застао сам на трен, а потом наставио да се пењем. Газио сам
по гњилом лишћу. Имао сам утисак да је живо и љигаво и да
се мигољи при сваком мом кораку. Ковитлаци магле која ми
је сезала до бутина скривали су оно по чему сам ходао. Да
није било високе папрати која је расла с обе стране стазе као
да ју обележава, вероватно бих се изгубио. Бела копрена за-
дирала је дубоко у храстову шуму, запљускујући њене најд-
ревније крајеве, крајеве који се људском оку ретко указују.
Одједном ми се учинило да је увијени врх папрати, крај
кога сам тек минуо, заискрио руменом светлошћу. „Мрак се
на свакојаке начине поиграва чулима“, помислио сам. Попут
шапата, лишће ми је шумило под стопалима. Негде у даљи-
ни постојао је само круг гримизне светлости. А онда, најед-
ном се спотакнувши о некакав корен, свом силином сам се
сручио на тле. Магла ме је прождрала у трену. Шаке су ми
се зариле у влажну земљу и нешто ми се замигољило под
рукама. Живо и мемљиво. Крикнуо сам и осовио се на ноге.
Спотичући се, зграбио сам папрат и потрчао. Гушио сам се.
Ни дан данас не могу са сигурношћу да тврдим колико
сам дуго трчао и колико је времена протекло до часа када ми

240
се, кроз орахову крошњу која је штрчала из плитке долине,
указала кућа. Гледана кроз лишће ораха, кућа је изгледала
као да лебди. Ноћ је овде била другачија. Више није била
непробојна. Месец је нештедимице расипао сребро по ча-
шицама ноћних цветова, влатима траве и листовима дрвећа.
Окупао је кућу белином. Кућа је била старинска. Била је из-
грађена од блата и сламе и чучала је на каменој основи. Кров
јој је био улегнут, а црепове су прекривали лишајеви. Зеле-
нели су се на месечини. Само један прозор је био обасјан
гримизном светлошћу. Наједном, иза прозора, нека сенка се
помакла. Одмах потом нестала је у дубини куће. Отворио
сам дрвену капију и ступио у двориште.
Путељак је водио наниже. По тлу више није било лепљи-
ве твари, нити измаглице. Корачао сам по младој трави. Ус-
коро сам се нашао у дну камених степеница које су се стрмо
уздизале до улазних врата. Покрај куће ницао је горостасни
орах. Исти онај чија ме је крошња малочас дочекала. Враг ће
га знати колико је стар. Изгледало је као да је орах срастао с
кућом. Изнад првог степеника, окачена о два метална лан-
ца, цвилећи, клатила се дрвена табла. Извадио сам упаљач.
Светлост је заплесала по угравираним словима која су нека-
да могла бити офарбана у бело. Сада је од те белине остала
само понека љуспица. На табли је писало Пансион „Код две
сестре“, а испод, ситнијим словима Освежење и преноћиш-
те. Закорачио сам степеницама које су ме довеле до улазних
врата. Покуцао сам.
Могао бих се заклети да нисам чуо кораке пре но што су
се врата уз цијук отворила. Гримизна светлост похрлила је
из куће откривши прилику у довратку. Гледао сам у силуету
жене сићушне грађе.
„Добро вече“, тихо је прозборила жена.
„Добро вече! Молим вас опростите ми што вас узнемира-
вам овако касно“, сметено сам промрмљао, „знате... извини-
те... хм... кола су ми се покварила доле на путу“.
Досад нисам помишљао да ћу осетити нелагоду што ку-
цам у невреме када ми неко коначно буде отворио врата. Од-

241
лучио сам да не помињем урлике и мигољене нечег лепљи-
вог на тлу, као ни моје панично, нимало мужевно, гребање
уз стазу.
„Изволите, уђите! У праву сте, мало касните, али нисте
први гост који нам је овако дошао“, наслутио сам јој осмејак
у гласу.
Ступио сам у мрачни ходник. Истог тренутка запахнуо
ме је мирис, слаткаст и тежак. У том часу ми је био неодољи-
во познат, мада, никако нисам успевао да се сетим одакле.
„Мени и сестри ће пријати друштво. У последње време и
немамо много гостију, мада, верујемо да ће се то изменити.
Тренутно смо саме“, проговорила је баршунастим гласом.
Дах јој је замирисао на дивље траве. Због светлости која је
допирала из просторије иза жене, нисам јој разазнавао црте
лица.
Хитро, као развигор, помакла се ка улазним вратима, на-
водећи ме том својом кретњом да закорачим дубље у ходник.
Врата су се затворила. Зајечала је метална реза. Потом се,
радосно поцупнувши, окренула ка мени. Светлост јој је заиг-
рала по лицу, разоткривши ми га. Није могла имати више од
седамнаест година. Носила је дугачку белу спаваћицу преко
које је пребацила кућну хаљину. Хаљина је била обрубљена
чипком која је подсећала на листиће врбе. Риђу косу ску-
пила је у реп. За ухо је заденула звездасти бели цвет. Лице
јој је било издужено и префињено. Приметио сам неколико
пегица на образима. Као стрела прав нос сливао се ка тан-
ким уснама. Очи су јој биле крупне и зелене као смарагди.
Било је у њима нечег обешењачког, враголастог и намерно
заводљивог.
„Дозволите ми да вам узмем јакну“, додирнула ми је раме.
Окренуо сам леђа као по заповести.
„Опростите, молим вас... да ли имате телефон? Морам
да зовем, знате.... хм... аутомобил ми је у квару...“ процедио
сам.
Прислонила је витак прст са розикастим благо заобље-
ним ноктом на усне и прошаптала, „Псссст, пробудићемо

242
сестру“, враголасто се осмехнула. Могао бих се заклети да су
јој се очи добиле сивкасти прелив.
„Изволите овамо.“
Повела ме је у пространу осветљену просторију. То је
била соба која ме је призвала као што светлост фењера при-
зива ноћног лептира. У средини, тик уза зид, црнела су се
три висока канделабра од кованог гвожђа. У сваком је горело
по дванаест дугачких свећа. Четири свеће у горњем реду и
осам у доњем. Наликовали су харфама.
„Нисам очекивао да ћу у овим брдима наићи на пансион.
Посебно не после рата“, замуцао сам.
„Да ме не схватите погрешно, рат је за нас био пресудан.
Пре њега је сасвим мало недостајало да останемо без посла
и одселимо се одавде заувек. Да није било рата, вероватно ни
нас двоје сада не бисмо стајали овде и овако пријатно разго-
варали“, насмешила се.
„Па... то је лепо“, збуњено сам процедио. Плаха птица ми
се због нечега ускомешала у грудима.
„Сестра и ја сакупљамо драгоцене ствари. Могло би се с
правом казати да живимо од онога што сакупимо. Ох, како
ће вам се само допасти клавир!“ уперила је кажипрст ка
мрачном углу просторије. На час ме је њена испружена рука
подсетила на дрвенасту канџу.
Тек тада сам приметио црвени клавир. Инструмент је
чучао на супротном крају просторије. Без сумње баш испод
оног прозора који ми је послао гримизну светлост док
сам престрашен стајао крај аутомобила. Клавир је личио
на пламену звер. Разјапљена уста пуна црних и белих зуба
загонетно су се церекала. Нисам могао да се отргнем утиску
да овај инструмент живи неки сопствени живот. Као да дише,
заправо. Oд подножја до врха био je украшен орнаменитма
у виду цвећа са шиљатим латицама. Међу цветовима вреба-
ла су некаква лица која никако нису могла бити људска. На
десетине фигурина од тамног дрвета, изобличених гримаса,
зборане коже и буљавих очију, скривало се међу чашицама.
Гротескна лица су се церила и посматрала ме шупљим очи-

243
 ма. При титрају свећа, изгледало је као да им језици пала-
цају, а уши што неодољиво подсећају на латице оног цвећа,
чекају наговештај шума па да се покрену.
Игра сенки, покушао сам да се примирим, будући да сам
био уверен да сам крајичком ока спазио кад су једном од
гаргољских ликова сакривеном иза цветова шупље очи на
трен засијале сивим сјајем.
„Ох, како сам заборавна. Сестра ме увек куди због тога“,
пренула се. „Извињавам се, молим вас, изволите, седните
овде“.
Показала је на старинску фотељу. Крај фотеље се на-
лазио правоугаони сто за ручавање од пуног дрвета и шест
столица. У кући вероватно није било струје, будући да елект-
ричне лампе нисам видео. Тада сам схватио због чега је моје
питање о телефону остало без одговора. Старе орахове дас-
ке зашкрипале су ми под ногама. Спустио сам се у фотељу
и из неког разлога истог часа зажелео да заувек ту и оста-
нем. Кроз отворен прозор у собу се увлачио жамор водопада.
Одједном ме је прожео чудесни мир.
„Одмах ћу се вратити“, рекла је жена.
Направила је неколико нечујних корака пре но што је
нестала у мраку ходника. Кроз тмину се кретала спретно као
по дану. Ступала је меко и лелујаво.
Вратила се носећи метални послужавник, а на њему боцу
и две чаше од дебелог кристала. Кристал је блистао као вода
Ваљавице. У боци и у чашама лескала се прозирна тамнобра-
он течност. Кроз боцу сам гледао у жену. Спаваћица јој је
клизила низ тело као паучина.
„Напросто не смете да одбијете нашу ораховачу“, насмеја-
ла се. Имала је прорез међу првим горњим секутићима.
„Сестра и ја смо је својим рукама правиле, од ораха из
нашег дворишта.“ Враголасто ме је погледала, па наставила,
„Ако сте пробали бољу, онда ћу вас...“
„Шта?“
„Пустити да одете“, закикотала се, а потом се надвила
нада мном, пружајући ми послужавник.

244
 Спаваћица јој се расклопила. Таман довољно да јој свет-
лост затитра на грудима. У образе ми је покуљала врелина.
Завртело ми се у глави, а да нисам ни окусио ракију. Без
речи сам прихватио чашу.
„Живели и добро нам дошли!“ насмешила се и лупила
својом чашом о моју. Резак звук проломио се кућом. Као да
је призвао нешто, из суседне просторије зачула се шкрипа
кревета.
„Ух, изгледа са смо пробудили Морену!“ и као да се прав-
да, додала је, „али, немојте бринути, није она тако страшна
како ће вам се можда на први поглед учинити“.
Врата су се негде у мраку отворила. Чини ми се да је
прохујала читава вечност, пре но што се из тмине ходника
појавила жена.
„Весна, зашто ми ниси јавила да имамо госте? “, тобоже
прекорно рекла је жена која је ступила у просторију.
„Нисам желела да те будим, драга сестро.“ Истог тре-
нутка сам схватио да сам тек сада чуо Веснино име. Није се
представила, а нисам ни ја. Потпуно сам заборавио. Како то
раније нисам приметио?
„Надам се да ћете нам опростити, господине, а посебно
мојој ветропирастој сестрици. Да смо знале да ћемо имати
посетиоце, мало бисмо се уредиле“, пришла је одлучним ко-
раком и пружила ми руку. Имала је непоколебљив стисак.
Био сам уверен да ми се само причинило да је намигнула
сестри.
Морена је била жена позних двадесетих или раних три-
десетих година. Била је још заноснија од сестре и нисам
схватио због чега ју је Весна назвала страшном. Црна коса
ошишана у оштру паж фризуру, забадала јој се у врат као
мастило у девичански папир. Правилне црте лица са нагла-
шеним јагодицама и дугачким помало кривим носом подсе-
тиле су ме на царице из древних времена. Очи су јој имале
облик бадема и биле су смарагднозелене, баш као и сестрине.
Бела спаваћица била је исткана од исте паучинасте ткани-
не као и Веснина. Преко спаваћице је пребацила необичан

245
кратки прслук без рукава који је био исплетен од танушних
нити сламе и гранчица. Око врата златио јој се ланчић са
привеском рибе. Чврсти листови и обле мишићаве бутине
белеле су се у полумраку.
„Не, не... таман посла“, грцао сам. Никада у присуству
жене нисам мање владао собом.
Морена је без речи прошла крај мене. Следио ју је ми-
рис дивљег цвећа. Закорачила је дубље у просторију и про-
шла крај канделабара. Свеће су затрепериле и запуцкетале.
Пришла је црвеном клавиру. Једним префињеним, готово
балетским покретом прстију који су се завршавали изразито
дугачким шиљатим ноктима, Морена је помиловала неколи-
ко гаргољских лица са клавира. Лица су, како ми се чинило,
сада сва била окренута ка њој.
„Потребно нам је мало музике, зар не, сестро?“ преко ра-
мена је погледала у Весну која се сместила на једну од сто-
лица за столом. Весна је подигла босо стопало на столицу и
ослонила главу на колено. Била је окренута ка мени.
„Морена чудесно свира на клавиру. Њена музика буди и
мртве“, гледала ме је немирно се осмехујући.
„Не сумњам“, промрмљао сам не могавши да склоним
поглед са Морениних пуних леђа и обле задњице док се
спуштала на клавирску столицу. Уверен сам да је то намерно
чинила што спорије.
А онда су јој прсти полетели преко дирки. Као тесто под
шакама, мирисава и бујна, нарастала је загонетна мелодија.
Свирала је божански. Морена је опојним гласом запевала
песму на језику који нисам разумео.
Нисам приметио кад ми је Весна пришла и села на ру-
кохват фотеље. Подигла је моју чашу, која је, малочас оме-
тена Моренином појавом, стрпљиво чекала на оближњем
дрвеном столићу. Принела ми ју је уснама. Послушно сам
отворио уста и у грлу осетио слаткаст укус течности.
Доврага, то је заиста најбоља ораховача коју сам икада
окусио! Потом је она из исте чаше отпила гутљај, пустивши
да јој танак млаз кане низ браду и врат и склизне јој до груди.

246
Без најаве, лагано је на моје усне спустила своје ˗ слатке и
лепљиве. Ухватио сам је за браду и снажно је пољубио. Истог
трена сам схватио да је сваки корак који сам у животу на-
чинио – од онда кад сам се спотицао и гугутавим детињим
гласом грлио уплакане очи мајке, па преко војничког хода у
чизмама за које се лепила иловача растопљена крвљу сабо-
раца – водио до овог тренутка. Тај пољубац био је мој усуд.
Две руке су ми се однекуд одозго спустиле на прса. По-
дигао сам поглед и над собом угледао Морену. Стајала је иза
фотеље. Очи су јој биле сиве, а лице непокретно као у ста-
туе.
Тајанствена мелодија се и даље чула са црвеног клавира,
а ипак, нисам могао да видим да ико свира. Тонове сам забо-
рављао истог тренутка чим би ми ишчилели из уха. У глави
ми се помутило од једног гутљаја ораховаче. Свет сам пос-
матрао кроз копрену, налик магли из храстове шуме.
Знао сам да сам у замци. Тканина спаваћица ове две
жене уловила ме је као светлуцави гроб паучине. Била је то
ступица из које нисам желео да побегнем. Робовски предано
дозволио сам да ми наизменично у уста сипају ораховачу.
Свет се све више маглио. Најпре сам кроз музику и звоњаву
у ушима чуо њихово умилно кикотање, које је убрзо прерас-
ло у страсне уздахе који као да су допирали из неког другог
простора (да ли и времена?) Косе су им се пред мојим очима
преплитале. Ватра и катран. Крв ми се сливала низ изгреба-
на леђа. До ушију су ми, у замаху задовољства, стизале ис-
прекидане речи изговорене на непознатом језику. У часу пре
но што ћу коначно изгубити свест, мелодија са клавира била
је на врхунцу и иза испреплетаних руку, праменова косе,
влажних рамена и бутина, видео сам десетине оних гаргољк-
сих лица са клавира како се из сенки мигоље и пузе ка нама
по поду. Зборана кожа сада им је била иста као кора ораха
уз дворишта. Просторијом се проломио урлик који сам – пре
неколико сати, или може бити неколико векова – зачуо у ау-
томобилу.
Пробудио сам се када је сунце увелико било на небу. Де-

247
сетине гримизних лептира лебдело је на валу светлости који
се пробијао кроз лишће ораха. Негде из крошње чуле су се
бестелесне птице. Лежао сам главе ослоњене о кору дрвета и
уморним рукама стезао орахово стабло. Покушао сам да се
придигнем, али нисам успео. У глави ми је бубњало, а пред
очима су ми треперила румена светалца. Стравичан бол раз-
дирао ми је тело. Имао сам утисак да је најснажнији у сре-
дишту плућа. С муком сам расклопио капке и покушао да их
задржим отвореним. Од куће није било ни трага. Лежао сам
на угаженом дивљем цвећу и дивљим травама. Облизао сам
суве усне. Биле су улепљене ораховачом.
У тренутку кад сам покушао да направим први корак,
пробуразило ме је сећање. Коначно сам се сетио који је то
био мирис који сам осетио кад сам тек крочио у кућу. Био
ми је неодољиво познат, али никако нисам могао да се сетим
одакле. Мирис који знам и из рата. Био је то мирис јасмина.
Одувек сам знао да смрт има мирис јасмина. Умро сам те
ноћи на дашчаном поду од ораха, надомак древног водопада
Ваљавице.
***
Кад је Стриц завршио и кад је дрхтавим рукама запалио
нову Дрину, могао сам само да наслутим шта значе речи које
је дотад често понављао: Ходам светом, да... дишем, једем и
спавам. Али спавам сном без сна и живим телом без душе.
Небројено пута сам тог последњег лета проведеног у ро-
дитељском дому покушавао да нађем кућу из Стричеве приче.
Остављао сам бицикл на прашњавом друму на истом месту
на коме је оне ноћи његов аутомобил престао да ради. Увек
бих најпре обгрлио крајпуташ, преклињући мртве за помоћ.
Потом бих тумарао по шуми, пратећи један по један Стричев
корак. Њушио сам зрак напрегнуто као јелен. Жудео сам за
мирисом ораховаче. Сате сам проводио у тмини, гледајући
увијене врхове папрати и очекујући да макар један заискри.
Тражио сам застарели траг пламенова свећа, али узалуд. Чак
ни магла из храстове шуме није желела да ми се укаже. Ду-
боко у костима сам осећао како ме то место призива, како

248
ме мами. Молио сам се да зачујем макар урлик, па нека због
њега на месту паднем мртав. А онда, једне нарочито мрачне
ноћи, кућа ми је послала траг. До уха ми је стигао тон са
клавира. Најпре један тон, а потом читава мелодија. Слас-
на и тајанствена. Застао сам у пола корака и остао тако све
док мелодија није утихнула. Онда сам потрчао попут једног
од оних „сумасишавших“ који су као утваре јурили улицама
градова годинама после рата. Саплитао сам се и падао. Уста
су ми се пунила земљом, а гране су ми до крви гребале лице.
Застао бих да као звер ослушнем шуму и одмах потом на-
стављао да трчим посрћући и ударајући у стабла. Јалово је
било моје трагање. Музика са клавира нетрагом је нестала. У
зору, изнемогао, срушио сам се на суво лишће и зајецао. Це-
лог лета сам као месечар бауљао шумама. Све осим мелодије
са црвеног клавира за мене је постало бесмислено. Само је
она била стварна. Свет се претворио у опсену нимало вредну
помена. Морила ме је неутажива жеђ за том кућом. Жудња
коју сам као физичку бол у грудима осећао. Милица је од-
мах приметила да сам се променио. Уверавала је себе да је
узрок моје меланхолије свршетак безбрижности, крај нашег
детињства, крај свега. И нерадо, једног дана ми је пустила
руку. Тек много година касније, разумео сам због чега није
остала. После тог лета, више ништа није било исто. Отишао
сам у главни град на студије грађевине и Милица се касније
удала. Кад су минуле многе године, све једна налик другој,
досадне и дугачке, срели само се још једном, на њеном вен-
чању. Покушао сам да разговор наведем на Стричеву причу,
али она није могла, или није желела да је се сети.
Ноћас, док исписујем последње редове ове повести, гле-
дам у оловне воде Дунава. Нису ни налик потоку Ваљавице.
У ладицу ћу похранити исписане листове и окренућу кључ.
Више је нећу отворити. Чујем како ме дозивају моја варош
и оне планине под којима сам рођен. Знам да им се никад
више нећу вратити.

249
Фадила Нура Хавер

БЕКИРУ СЕ ПРИКАЗАЛО

– Шта то би с тобом, Бекире? Ти већ три дана лежиш бо-

лестан, а никада боловао ниси.
– Шути. Ником не казуј ни за живу главу, већ притвори
врата, па ми се примакни. Није мријети оном ко је мртав,
ма није ни овако, живјети ономе ко жив није. Већ ево да ти
кажем шта је.
Са четвртка, уочи лијепог петка, ево је трећа ноћ од тога,
приказало ми се, побогу си брате, нећеш ми вјеровати. Нити
бих ја вјеровао теби да ти мени ово причаш. Враћао сам се
на бициклу испод Борика, могло је бити око пола ноћи. От-
кад знам за се туда пролазим и у глухо и у свако друго доба.
Све до једном, казат ћеш. А и јест тако.
Таман сам приспио између два мезарја, кад човјек накав,
вели: Стандер мало док прође џеназа! Сјашем ја с точка, а
све ми у главу не иде откуд у по ноћи џеназа. Кад, отвори
се капија у гробљу повиш цесте и, нећеш ми вјеровати, иду
људи, сви исти – ко браћа, а има их не питај колико. Носе
табут преко цесте, па га у оно дољње гробље унесоше, а ја ћу
ти упитат оног што стоји крај мене ко је мејт и шта ово они
чине. Вели: Горе су добри, а доље су они што нису, па у овога
превагнуло да није. Ми смо они што уредују, а свугдје ти се,
брате, мора ред знат. Него, кад си се већ затеко, помози нам
нишане помијењати.

Оставим ти ја бицикло на цести, па ударим за њим. По-

мећем нишане и таман станем подно кабура да Фатиху про-
учим, кад – не до ти Бог драги – сам, без ичије руке, фењер се
над гробом упали. Оних што су носили џеназу, нигдје никог.

250
Ја сам стојим усред мезарја, руке подиго, нанијетио дову… и
читам на нишану, не могу очију одвратити „Овдје лежи роб
Божији, Хаџисмаиловић Бекир“.

– Ух, ма шта кажеш, драги Бекире?! Јеси ли шта пио те

ноћи?
– Нисам, већ ако није отприје остало у мени.
– Гдје си био? Да ниси награисао?
– Гдје год да сам био, мој брате, нисам више, већ сам
нако како пише на нишану.
– И шта ћеш сад, јадан био, Бекире?
– Шта ћу? Гдје сам, ту сам. Лежат ћу, док ме не узнесу
брду они што ме снесоше стрму.

***
И тетки Зори се приказало, али нешто друго, и давно.

– Ма ето, јест онда, још у оном рату, кад је мој покојни

тата Перо пошо у партизане. Извео он коња из штале, нато-
вареног нечим, не знам чиме, било је покривено. Ја од чеља-
ди најстарија била, па ме избудио, можда, вако, око пола
три. Покојна би баба увијек реци да су то најглувља доба и да
се тад некакво коло окреће између неба и земље, али само
ондје гдје има вода каква. Није вражје него не знам какво,
неко друго, заборавила сам.

И, моја Секо, поведе ти тата мене до Ђокине куће у Бу-

ковици Доњој да, кад сване, коња кући вратим. Кад смо ма-
шили Стојанове врљике, и таман били спрам његове водице,
присјети се тата да је нешто важно заборавио, па се заокрене
и врати по то, а мене и коња остави на Стојановом зобишћу.

Ја сам тад цуретак била, четрнесту узела, и није ме било

пла’о страх, већ ми је било изасна, па ‘ладно, а тате никад
натраг. Одједном, коњ стаде рзат, кад ја, а оно крај водице
виле, моја Секо, коло играју. Све на њима бијело, ил је ко

251
мало плаво. Косе им дуге и исто плаве, нако ко злато. Да ти
је било видјети, све се сјаји. Изнад глава им ко да је по комад
Мјесеца, а није, он је био читав на небу.

Бог зна колико су тако играле. Ја се нисам смјела с мјеста

помакнути, а коњ је стално рзо, а не би да и’ није и он видио.
Све је то тако било док се није тата вратио, па му ја показала
прстом, а не ваља се на виле прстом показивати. Упитам га
је ли видио, а он ће:
– ‘Ајд пожури! Ако закасним, они одоше, неће ме чека-
ти.

Није пуно прошло, па је погино тата. Нисам га више ни-

кад видјела, па и не знам да ли је и он видио виле.

***
Умировљени домар Матан је чуо на даљину. Додуше,
само једном.

– Да. Овога, ту се не ради о мени, него о мојему млађему

брату Алојзију, кога сви зовемо Лојза. Наиме, у то смо врије-
ме Лојза и ја радили у истој школи. Он је подучавао тјелесни
одгој. Свирао је и гитару, за своју душу. И писао је пјесме.
Нас два смо живјели скупа у дидовој кући. Поврх куће је био
воћњак, а уз сами пут што је водио даље у шуму, један вели-
ки стари бријест.
Испод њега је Лојза проводио готово све слободно врије-
ме. Ту је писао пјесме и свирао неке старе шпањолске и се-
фардске мелодије, то је највише волио.
Живјели смо сами, а он се све мање прихваћао послова у
кући и око куће, па сам се ја понешто љутио на њега. Држао
сам како сувише дангуби испод бријеста. Он ме онда стане
наговарати да се и ја примакнем дрву и ослушнем. Спрва
сам сматрао да ме завитлава. Но, како ме он стане мољака-
ти, ја се једном прикучим и ослушнем.

252
 – Ништа не чујем – кажем, а и даље мислим како ме кани
намагарчити.
– Ма… како не чујеш? – каже. – Бријест већ неколико
дана не престаје пјевати.

Тад га ја загледам мало боље – Лојзу, хоћу рећи – и видим

како му се очи чудно сјаје. Пливају на некаквоме одбљеску
као на сузама. Опет се умирим и ослушнем, али не чујем
ништа доли шум лишћа у крошњи. А Лојза се ражалостио и
вели ми:
– Мој Матане, немаш ти ушију за тога. Теби је црквени
збор врхунац глазбе.
Лојза није одлазио у цркву, а мојему пјевању у збору ру-
гао се говорећи како би и славуји по Господиновој заповије-
ди настањивали цркве кад би се наше пјевање доимало Гос-
подина, а не би – вели – бижали у шуму. И да је, вели, шума
Божје здање, а не црква. Па је онда трунио о Петру Пану и
још којекакове бесмислице.

Поткрај коловоза, једно јутро пили смо нас два каву прид
кућом. Лојза се, додуше, није ни дотако каве, већ је донио са
собом биљежницу из које ми је, мимо моје воље, прочитао
пјесму о бријесту. Величао је у њој сваку његову грану и сва-
ки лист понаособ, као да би пјевао о косама женским. Још је
пјесма казивала и о далеком путу на који се бријест спрема,
па сам се ја безмало чудио како то да мој брат више Божјих
дарова види у обичноме дрву него у мени.
Сједио сам шутке, а он се диже, па ће мало застати гле-
дајући ме право у очи, а потом ће казати:
– Сад ћу ја, само да нешто видим.
Он се изгуби иза куће, а ја сам и надаље сједио и нисам
мислио о њему већ о себи. Било је мирно и ведро јутро, без
имало вјетра.

Одједном је зашумило лишће у крошњи и нисам се изне-

надио тому већ кад сам се досјетио да прид кућом нема нити

253
једно дрво! Тада сам скочио као опчињен и потрчао за тим
шумом што је бивао све јачи. Трчао сам и трчао узбрдо, не
смећући очију са бријеста. Онај се шум сада већ био преоб-
личио у страшно урликање. Ја сам и даље трчао, не могавши
се сјетити нити једне молитве, а уши су ми пуцале од језиво-
га плача и урликања које је долазило из крошње бријеста.
Успио сам стићи у задњи трен, кад је већ Лојза био оди-
гао једну ногу са троножног столца, док је рукама придржа-
вао омчу око врата.

***
Дедо Едхемага је прочитао многе књиге на њемачком,
арапском и свом језику, па му се можебит зато није ништа
посебно приказало. Али нешто ипак јест.
– Није ти ни од какве користи оно шта ја о томе мис-
лим, већ де ти мени кажи, имадоше ли они икаквог хаира од
тога? Јер, што год допринесе да човјек од тога бољи постане,
или да га од каква зла сачува, истинито је да од тога ништа
истинитије нема, баш као и дан што нам се прикаже да бис-
мо у њему видјели пронаћи бобак за ђердан што га зовемо
живот.

А и живот се некоме прикаже, а неком јок!

254
Милица Миленковић

УВЕРЕЊЕ О АПОТЕКАРУ
ОВДАШЊЕМ

Деведесете, Београд

Већ неко време држим мајку затворену у овој соби. Она не

зна који је дан и година. Она не зна где се налази. Кажете да
јој помогнем? Подсећањем? Да гледамо фотографије, читамо
писма и причамо о прошлости? Да јој разложно објасним до-
гађај по догађај. Да то буде један низ. Докторе, које лекове да
дам мајци? Ја сам управница Градске апотеке, знате. Напи-
шите ми рецепт. Њој прича не може помоћи. Због те приче је
и таква. Тамо су узроци кажете? И шта онда? Ако је вратим
тамо, шта онда? Открићемо узрок проблема, она ће прева-
зићи, опоравити се? И шта онда? Онда то све не постоји, је
л’? Није се збило? Зар не? Ништа се од тога није догодило?
Прошлост не постоји, кажете? Постоји време садашње? Све
остало је измишљено?
Градови се мењају, улице, што је постојало, више није?
Али да ли би ко ишао да види пирамиду да не постоји прича
која даје значење тој пирамиди? Да ли би ко путовао у Аме-
рику да она није сан? Да ли би ко жудео за својом отаџбином
да тамо не чучи његово детињство и младост, да тамо нису
приче на којима је растао, које су му се догодиле и које је сам
осмислио?
Шта кажете о мигрантима? Имају храбрости да напус-
те земљу у којој им је егзистенција угрожена? А шта после?
Ако су протерани? Ако нису својевољно отишли? Јесу ли мање
храбри? Ако су остали по гулацима, јесу ли више храбри? Мени
овај разговор постаје смешним, докторе... Та можда сам и ја

255
помало хистерична, знате ја сам дете миграната. Тачније и
ја сам мигрант.
Молим? Сада да се вратим у Русију? Моју мајку да ста-
вим у авион и одведем је пред Зимски дворац? Прошетам је
као туристу? Одведем је на поклоњење моштију њених најб-
лижих!
Сама помисао на све то тако страшно звучи.
Упамтите докторе, то градови и улице и државе могу
нестајати, рушити се и поново градити, могу мењати име и
бити свачији простор. Човек не заслужује да буде срушен, про-
теран и убијен. Човек није ничије време нити простор. Човек
је душа. Шира од свемира. Дајте ми лекове којима ћу умири-
ти душу моје мајке.
И, да, слободно седите, испричаћу вам све.

***

1930 – 1931. године,

варош у Источној Србији

Зорка је лежала на софи у салону ослушкујући како сит-

на киша капе по сећању Андреја Кузнецова чији се одраз гу-
био у тихим одблесцима ноћи на стаклу прозора изнајмље-
ног стана. Била је гола, са једном руком на стомаку, а другом
пребаченом преко наслона софе где јој је међу танким пр-
стима сагоревала цигарета. Прекрстила је ноге окрзнувши
лаким електрицитетом своје обнажене бутине што је натера-
ло да се још више опружи по софи и дозове свог мушкарца.
Али њен нагонски зов он није чуо гоњен мислима низ улицу
која је ове вечери била једина веза са станом Пархоменко-
вих. „Идем да се испружим у кади“, обратила се леђима сво-
га мужа и изашла тихо из собе.
Белило снега који је равномерно засипао улицу појача-
вало се сваким треном, а светлост упаљених уличних фење-
ра целој тој вечери давала је бајковит изглед. Нигде ниједне
стопе. Мек стакласти снег савршене глаткоће одавао је пус-

256
тош малољудне вароши. Тргао га је из мисли мирис који се
ширио спратом долазећи из вруће воде купатила где је своје
тело потапала прелепа млада, а његова жена, коју ноћас није
желео да поседује обузет прошлошћу и дугим путем који је
тек био пред њима.
Мирис руже који се ширио из купатила подигао га је са
столице тек толико да намести плочу и иглу грамофона са
којег су се тренутак касније зачуле ноте Крцка Орашчића,
балета који је више пута гледао још као дете у Санкт Петер-
бургу.
„Поново Крцко Орашчић?“, ушла је у собу Зорка са тур-
баном од пешкира на глави. Мирисала је тако лепо и осећа-
ла се прочишћеном од обојене соли коју је сипала у воду.
„Крцко Орашчић...“, пришла му је с леђа и пустила своје
дуге руке низ његова рамена и груди. Под кожом јој је била
његова кошуља, а испод ње снажно тело капетана.
„Тако је касно...“, рекла је прислањајући усне на његов
врат, „хајдемо у кревет, спава ми се“.
Крцко Орашчић је наставио да се врти образујући сфере
мелодијом царске Русије док је Зорка Кузнецов миловала
свог мужа. Последњи круг нота још се није завршио, а она је
већ стајала на истом месту крај прозора као малочас Кузне-
цов, само сада обучена у његову кошуљу, покушавајући да и
даље види куда то путује њен вољени муж сваке вечери.
Њен вољени муж који је већ мирно спавао стискајући
јастук и ронећи у сновидовне снегове Арнавире. Када би се
пробудио не би могао да опише своје снове, али зна да имају
везе са детињством. Као да осећа присуство брата Емилија-
на, али не види његов лик. Као да су поново деца која се сан-
кају и упадају у замке залеђеног Дона. Као да се поново пред
њим одиграва драма коју целог живота не може да заборави.
Чак и у сну он више не види ту драму, само је осећа и боли
га толико да окреће главу на другу страну како би престао
да сања.
Јутро је свом снагом куцало у прозоре, снег је у току
ноћи престао да пада, на столу у дневном боравку мирисао

257
је чајник са врелим чајем од нане, а Зорка је са послужи-
тељем завршавала припрему доручка. Њен муж озареног
лица ступи у собу удахнувши свежину зимског јутра. „Седи,
драги“, умилно га је позвала да седне у чело стола. Погле-
дала је његово место за столом, а онда прозор где је синоћ
стајао сетивши се тајне која је већ неколико месеци не држи
мирном и на месту.
„Позваћу брата Емилијана“, рече Кузнецов гутајући
залогај кавијара. „Хвала ти, драга, на врсној храни“, поми-
ловао је по образу, спустио своје усне, које су мирисале на
икру рибе на њене које су и поред све хране мирисале на јак
парфем и изашао готово узнемирен.
Сад ће ето и Емилијана звати. Шта ради тај човек. Врз-
мала су јој се питања по глави, али знала је да одговоре неће
добити ако не буде смирена и стрпљива.
Крочивши на улицу срео је неколико сељака који су кре-
нули на пијацу. Климали су главом и проклињали га у себи
мрмљајући међу собом: „Бели Рус.“ Он је наставио да жури
ка пословници Пошта, телеграф и телефон где је безуспеш-
но покушавао да добије Емилијана са друге стране.
Дан је наставио вративши се у апотеку.
Док је мешао супстанце у једној од епрувета, на мах му
се јавила мисао о Стевану те је поново ужурбано изашао из
апотеке кренувши ка болници где није могао пронаћи Пар-
хоменка, али је скренуо изнова ка Пошти, телеграфу и те-
лефону и телефонирао неколико пута. Касније у току дана
враћао се у апотеку, улазио у дневну собу на ручак тражећи
од Зорке да искључи своје шлагере и пусти Словенски марш,
па опет хитао до Поште, телеграфа и телефона пославши не-
колико писама и позивница.
Усплахирано је чекао вече да оде до Стевана.
Када је после добра два сата изашао из стана Пархомен-
кових већ су увелико горели фењери и поново је снег сипио
глачајући улицу. Сада су се ка кући Кузнецова појављива-
ли чврсти трагови јаких козачких чизама што је Зорку која
беше на прозору тргло из безизлазних мисли.

258
 „Шта се дешава?“, питала је нежно отворивши врата.
„Зар си заборавила, драга? Ускоро ће Тодорова субота“,
осмехивао се Кузнецов скинувши своју бунду, шубару и чиз-
ме.
„Козачке трке!“, ускликнула је Зорка сетивши се ранијих
година када су Бели Руси разбијали мартовску монотонију
малих југословенских средина, а она после тога добијала и
снажнијег и богатијег мужа.
Пар кућа наниже низ Краља Александра, Верица се сва
радосна вешала оцу око врата. Осећала је његово узбуђење и
сама желела да допринесе тој великој руској ствари. „Оче“,
миловала га је гласом, „ја бих хтела певати ону нашу“, и ту
је девојчица извила свој глас уводећи тамну зимску ноћ у
болно сећање, „ону нашу Улетай на крыльях ветра, ты в край
родной, родная песня наша...“
Стеван се насмејао милујући девојчицу по коси и бод-
рећи је да настави да пева. Антонина која беше легла одмах
по одласку Кузнецова тргла се из сна зачувши стихове ове
песме и како су они одмицали
„Туда, где мы тебы свободно пели,
где было так привольно нам с тобою“
Тако су јој у слепоочницама куцали дамари сећања, један
за другим, и она је видела себе како са Олгом Николајевном
пева после опере Књаз Игор коментаришући како је та рус-
ка песма најлепша у целој опери, како одлетети на крилима
ветра ка отаџбини... како је то жеља над жељама... како то
свако у туђини жели... како је то сада немогуће! Вриснула је
у себи и гурнула нежну шаку у уста како не би завриштала
наглас тресући се од плача.
Из суседне собе детињи глас је певао клатећи се на сто-
лици и гледајући негде у плафон што је целој ситуацији да-
вало свечани израз: „Там, под знойным небом, негой воздух
полон, там под говор моря дремлют горы в облаках...“

259
 ***

Облаци магличастих издисаја бојили су мартовско зим-

ско јутро. Тимарени најлепши пастуви били су спремни за
трку. Танким ногама остављали су прободен снег за собом.
Јутро је пулсирало кроз ноздрве тркачких коња и уста Бе-
лих Руса. Свуда се чуо руски језик којим су препричаване
годишње авантуре коња. Пила се вотка у част Св. Теодора
Тирона, заштитника коња, а потом кретало пут цркве Св.
Цара Константина и Јелене на јутрење. Бели храм издизао
се из дворишта прекривеног снегом. Само је црна фигура
свештеника урушила склад магловитог јутра уводећи џокеје
у цркву.
Ка своду наоса дизао се мирис воска, десетина крстова
осењених козачких груди, мирис тамјана и свештениково
појање. Даље од свода, фреска Пантократора светлошћу
упаљених свећа преносила је поруку Козака на небеса. Ду-
гачки огртачи и дубоке чизме стајали су складно једни поред
других. Дубока снага и храброст људи отераних из отаџби-
не овде је сапатнички добијала свој израз. Њихова смирена
лица нису више била у броду једне мале цркве тек изникле
вароши негде на крајњем истоку Краљевине Југославије већ
на Судњем дану где полажу своје рачуне, од ратних до избег-
личких дана.
Ови војници, официри и капетани сећали су се свих
својих богослужења и причешћа у великим санткпетербур-
шким и московским храмовима где су се могли сместити
цели пукови и војнички редови. Док је свештеник кадио око-
ло сећали су се свог живота у царској Русији који су желели
да понове обредом и тркама на данашњи дан.
„Ако не изгубимо руку којом ћемо се осенити заштитом
крста и ако имамо коње да нас носе ка циљу, већ смо на пола
пута до наше отацбине“, говорио је један Козак гледајући
своје пријатеље испред цркве. Сви су се прекрстили и даље
мисливши на своје страдале којима су унутра палили свеће,

260
а онда кренули ка огради где су их српски сељаци чекали са
њиховим припремљеним коњима.
Сашаптавања сељака око коња Кузнецова утихнула су
када су се појавили Козаци. Утом су наишле и сељанке но-
сећи у котарицама коњске колаче како би причестиле пасту-
ве. Све је мирисало на дах живота и молитву умилостења и
благостања трке. Пархоменко и Кузнецов попели су се на
своје коње и кренули пут хиподрома. Зорка је била опкољена
петорицом Козака који су је тешка срца напустили моравши
да узјашу и крену на трку. Јахачка униформа коју је имала
на себи припијала се уз њено тело што је уз звонки осмех
мамило погледе свих присутних. Антонина је стајала украј
пута држећи Верицу и њене другарице за руку. Неколико по-
дигнутих малих рука испратило је поворку ка хиподрому.
Из даљине се није могло разазнати јесу ли то два коња
или један, јер су Кузнецов и Пархоменко јахали у истом так-
ту. „Волим овог коња, прошле године био сам први са њим“,
хвалио је Кузнецов свога ата. „Мој је код мене тек пар месе-
ци, узео сам га од сељана из оближњег села. Једине трке на
које смо ишли су оне у пола ноћи до болесничких постеља
у удаљеним сеоским насељима. Добар је. Увек бисмо стигли
на време“, Стеван је помиловао ата по гриви.
У Кузнецову је некакав немир пробудило помињање бо-
лесника са села. Погледом је журно тражио Зорку и чим је
угледао осетио се смиренијим. Она је осетила немир којим
је ошинуо и мрзовољно погледала човека поред свога мужа
– Стевана Пархоменка. Пре трке била је већ крај мужа и ша-
путала му: „Победићеш. Знам да ћеш победити. Капетане
мој.“
Поређали су се сви у врсту. Плућа коња и јахача пул-
сирала су у истом ритму. Низ прелепа мазна бедра пастува
падали су црвени крајеви козачких хаљина што је коњима
давало осећај топлоте, а џокејима осећај јединства. Коњи и
људи били су једно.
Метак испаљен из револвера похрлио је ка небу и у ис-
том тренутку коњица се дала у јуриш. Јасан пуцањ који се

261
проломио ваздухом сваком секундом све више разливао се у
звук другачијег темпа. Под копитама коња пљуштали су снег
и блато, а од земље навише посебан хук стварала је мешави-
на снаге и брзине галопа који се мењао близином и удаљено-
шћу коња. Коњица је личила на облак олујног ветра који се
котрља дуж хиподрома. Да све није била само тркачка игра,
неко би помислио да ће са супротне стране наићи још један
такав облак храбрости и да ће се тренутак касније зачути
звека сабљи и борбени урлици и покличи војника.
Сви су имали осећај да дух Теодора Тирона осењује чи-
тав скуп и да некаквом магијом оплемењује читав тај дан.
Целу ту њихову игру којом обнављају сећање на себе, свој
идентитет и отаџбину.
Кузнецов се прилично удаљио од осталих јахача. Гово-
рио је у себи молитву Светом Тодору како би уједначио ди-
сање и одржао смиреност духа, јер знао је да овако пове-
зан са коњем шаље своју енергију у његово тело преко узди,
узенгија и седла. Чуо је само себе и своје унутрашње хтење.
Занешен циљем који треба да оствари као некадашњи, а увек
могуће и будући, капетан Коњичког пука Русије, хрлио је
напред. Његов Пегаз је то осећао и носио је свога пријатеља
ка победи.
Пар стопа надаље и свега неколико метара од победнич-
ког циља, лоше поткован Пегаз искривио је предњу леву
ногу, савио је у колену и пребацивши сву своју снагу на де-
сну страну тела приземио се у мокрој трави. Био је то само
тренутак који ће се надаље разливати у хиљаду нових моме-
ната и догађаја држећи Кузнецова везаним за земљу на коју
је пао и са које више није могао устати, за земљу која му је
остала под ноктима када је зарио руку у блато како би нашао
какав ослонац. Коњица се већ удаљила од њега, а он је лежао
са коњем и једним болним вриском у себи. Онесвестили су
се и он и Пегаз.
Када је отворио очи био је у својој соби у изнајмљеном
стану. Зорка је разговарала са неким чији је глас слутио још
у сну. Да, ту је био Емилијан. И сећање на читав догађај са

262
јутрашње коњичке трке. Сећање на поруку о смрти која је
у игри била и јаснија и болнија него сам телесни пад. Пос-
ледње што је чуо јесте како Емилијан каже Зорки: „Запалићу
кућу тога поткивача!“ А онда је опет утонуо у грозницу.
Нешто касније поново се пробудивши гледао је нежно
бело лице Антонине крај свог узглавља и њене плаве очи
обасјане пламеном свећа. „Како се осећате“, зачуо је и глас
који му је потврдио да је она заиста ту. „Николајевна, Нико-
лајевна... Никола... јевна...“, почео је да бунца што је Анто-
нину узнемирило и она је са пренераженим изразом лица
покушавала да му затвори уста рукама које су се тресле.
Удахнуо је баршунасти мирис отаџбине са Антониних руку
и поново утонуо у сан.
Њени прсти под којима је осетила усне Кузнецова и њи-
хову врелину поскочили су као да се опекла нечим. Гледала
је у његово лице питајући себе шта то ради. Осврнула се да
провери је ли га неко чуо. Били су сами у соби. Одахнула
је, али пуна страхова једва је попила шољу чаја са Зорком
те сишла у апотеку Код Св. Тројице и дала Зорки потребне
лекове.
„Идем ја сада, морам... Верицу... Оставила сам је код дру-
гарице... проћи ће грозница до јутра. Стеван ће тада доћи“,
готово да није чула саму себе и оно што изговара. Желела
је што пре да оде. Пре Стевана да се увуче у свој кревет са
својим болним мислима и страховима. Зорка је испратила
Антонину стискајући у шаци бочицу парацетамола.
Била је то ноћ бдења. Антонина је лежала у кревету пок-
ривена преко главе. Чула је како у дневну собу улазе Стеван
и Верица која плаче, јер „мајка није дошла по њу код дру-
гарице“. Стеван је смирио дете објаснивши јој да се мајка
вероватно задржала код болесника. Одлучио је да спава на
софи у дневном боравку. И даље је мислио на Пегаза који је
могао завршити на кланици због нечије непажње и на Кузне-
цова који је толико тешко поднео пад.
Зорка је бдела крај постеље свога мужа, а Емилијан јахао
кроз варошку ноћ.

263
 Нико од њих више није био ту. Изнова су узнемирени ду-
хови прошлости и сви су кренули на дуга путовања ка мести-
ма са којих заправо никада нису ни желели отићи окрећући
точак будућности ка ономе што више не постоји.

***
Нов ударац за др Кузнецова било је именовање доктора
Стевана Пархоменка за управника обласне болнице на кон-
курсу где је и он поднео пријаву. Апотека Код Св. Тројице
постала је место у које сељани нису радо улазили. У року од
пар дана Стеван је примио усмене жалбе на Кузнецова од
једне сељанке која каже да је „апотекар ударио по гузици“ и
тражио од ње да „дâ пичку за лекове, ако нема да плати или
ће ићи на суд“ и од пар других сељака и сељанки који су на
сличан начин прошли у апотеци.
Стеван је седео у својој канцеларији у болници гледајући
на улицу Краља Александра и нешто грађана који су про-
мицали влажном калдрмом раног пролећа. Латио се пера и
умочивши га у мастило своје узбиркане крви саставио сле-
дећу молбу: „Част ми је замолити Суд да ми изда уверење
о томе: 1) Каквог мишљења има Општински суд и за какав
се сматра у грађанству по својим особинама, карактера и
морала г. Андреј Кузнецов, апотекар овдашњи; 2) Каквог је
понашања именовани апотекар према грађанству које до-
лази са њим у додир приликом узимања лекова и да ли је
исти способан на дрскост и грубост. Уверење ми је потребно
на личну употребу. Учтив, др Ст. Пархоменко Михајловић,
управник обл. болнице.“ Позвао је Василија и упутио га у
зграду Општинског Суда да преда уредно упаковану молбу.
Кузнецов је седео у својој апотеци када је закуцао на вра-
тима један од радника Суда. Пренео му је Стеванове сумње
у шта апотекар није могао поверовати док није и сам про-
читао молбу. Постао је видно узнемирен. Није знао шта то
Стеван о њему сада зна и покушава потврдити преко Суда.
„Способан на дрскост и грубост, каква клевета!“, узвикнуо је
Кузнецов оборивши руком неколико епрувета и стаклених

264
флаша са лабораторијског стола. Парчад стакла расула су се
по дрвеном изгланцаном поду и он је наслонивши се над по-
ломљеним стаклом могао да види своје лице расуто у хиља-
ду делова. Лице које одједном више није могао саставити.
Од Тодорове суботе па надаље, Кузнецов је избегавао да
се појављује на улици. Време је искључиво проводио у апо-
теци, у Пошти, телеграфу и телефону, само о дане састанка
ишао је у Аероклуб Наша крила и Црвени крст.
Новац у његовој каси гомилао се сваки пут када би са
Зорком ишли у Ниш и Београд. Планирали су да се што пре
одселе, али Кузнецов, битна тачка у овој вароши, није могао
лако добити премештај.
Ноћу би изјахао са Пегазом и ишао пољима око вароши.
Тих ноћи рађале су се мисли које су га увлачиле у дубоку
провалију беса.
У међувремену Стеван у неколико наврата добија Уве-
рења из Суда у којима стоји да је мр А. Кузнецов „склон
свађи“, да је „склон свађи и интригама“ и да је „склон свађи,
интригама и насртљив је“.

***
Зорка лежи на софи у салону ослушкујући како ситна
киша капе по сећању Андреја Кузнецова чији се одраз губи у
тихим одблесцима ноћи на стаклу прозора изнајмљеног ста-
на. На себи има бадемантил, њена грациозна рука пребачена
је преко наслона софе где јој међу танким прстима сагорева
цигарета. Летња киша добује по стаклима као да кљуца пос-
ледње семе стрпљења.
Кузнецов гледа пљусак који се таложи у барама на кал-
дрми ка кући Пархоменкових. Устаје и пушта Крцка Ораш-
чића. Мелодије се разлежу кроз собу. Отвара прозор како би
сјединио звук врелог летњег пљуска са музиком.
„Он је њихов, зато је управник болнице“, између два дима
сувисло проговара Зорка.
„Да. Додао је свом презимену и Михајловић. Нека га...

265
Не зна шта га чека“, Кузнецов цирка вотку и гледа кроз про-
зор.
„Хајде да се одселимо одавде“, Зорка баца молећив пог-
лед на свог мужа.
„А куда?“
„У Београд. После ћемо у Париз.“
„Куда год да одемо, ништа се неће променити!“
„Како се неће променити?“, Зорка скаче са софе као да
јој је тек сада Кузнецов предочио неку истину коју је она
знала, али је није желела признати себи.
„Пусти!“, Кузнецов не жели да наставља разговор. Изла-
зи из собе и одлази у коњушницу. Изјахао је са Пегазом и
похрлио кроз олују.
Неколико пута пројахао је крај прозора Пархоменкових
и угледао Антонину како наслоњена на трпезаријски сто
повлачи својим дугим прстима разне облике по хартији.
„Пише нешто“, помислио је Кузнецов и то га је повело
изнова натраг у прошлост сакривену под шаторима где су
лежали неписмени ратници царске Русије, а царица Алек-
сандра Фјодоровна са својим кћерима, рођакама и мона-
хињама бринула о свима њима док су девојке и принцезе
кришом писале писма уместо војника.

„Бар немојте стављати кап парфема...“

Ово писмо овако започињем, речима велике Александре
Фјодоровне. То је било онда кад нас је ухватила како младим
војницима пишемо писма њиховима у завичају... Ох како су
они диктирали та писма! Нису знали шта да кажу, како да се
јаве, нису знали ни шта значе та слова на папиру. За њих нису
значила ништа. А нас неколико, кћери царске Русије, додавале
смо описе па и оно најпростије „Драга мама“ или „Драги оче“
или „Браћо и сестре“, а потом писале о здрављу, терале вој-
нике да опишу све чега се сећају у борби и правиле драматичне
заплете, мада је њихов положај и те како био драматичан
и било је све питање тренутка па да коначно напусте овај
свет. Колико је ту само жеља за кућним домом било! И колико

266
патње за завичајем! Колико разочарања у изгинуће другова!
Сви су имали само једну жељу – ускоро бити код куће!
Антонина ишчитава редове које је написала. Шаком као
отровном тарантулом бесно цепа хартију из бележнице гуж-
вајући је једном руком.
Кузнецов гледа њено тело које се у налету љутње издиже
над столом. То га само на тренутак подсећа да и она осећа
исто што и он. У собу улазе Верица, Василиј и Стеван. Куз-
нецов одлази у мрак. Згужвана лопта хартије завршава иза
ормана слично исписаној па избрисаној историји.

***
„Поново су променили стан“, каже Кузнецов окрећући се
ка Зорки која чешља своју дугу црвену косу, а потом ставља
по кап парфема иза оба увета док јој се низ врат спушта од-
сјај црвених дијамантских минђуша. Зенице јој сијају док
ужива у драгом камењу које јој краси нежно лице. Ставља на
усне кармин исте боје, устаје са украшене дрвене столице и
моли Кузнецова да јој помогне да обуче бунду.
„Нека мењају стан. Морају, ко зна где је сакрила благо
које је донела из Русије“, Зорка постаје нервозна.
Кузнецов је још нервозније гледа: „Теби је само благо у
глави!“
„Ко има новац, има и моћ! Ми се мучимо док они лук-
сузно живе!“
„То је смешно, Зорице! Како има моћ! Видиш ли шта се
догодило целом једном царству!“
„То су само гласине, можда нису ни убијени!“
„Свеједно! Сви смо протерани!“
„Јесте, али где би сада био и како би живео да немаш
пара?! Зато притисни сељане да ти плате што дугују, и Сте-
вана! Или ћу ја...“
„Шта ћеш ти? Оставићеш ме?“
„Прихватићу Емилијанову понуду!“
„Ћути! Чуће нас на улици.“
„Ха, ко ће ме чути“, Зорка отвара широм прозор, „ко ће

267
ме чути, ова малограђанштина коју могу прегазити мојим
аутом“, треска прозор и брзо излази из собе још жешће за-
лупивши врата.
Кузнецов силази у апотеку где га чека један од сељана
који је чуо буку на горњем спрату. Препреденошћу каквом
се одликује тај најпримитивнији људски сој наставља да дува
у дим подсвесних мисли Кузнецова.
Докторе, управник болнице каже о Вама... Да Ви... Кад сте
пали са коња, погинули сте! Ви више не постојите! А камоли
да учествујете ове године у козачким тркама и стрељаштву!
Коњ је први, а револвер други! Каже наш управник болнице,
‘тај Козак нити уме да јаше нити уме да пуца’, може само да
крцка орахе!
Кузнецову се од беса врти у глави. Стеван Пархоменко
говори о њему. И то српским сељацима. И ко зна коме још.
Братству у Београду!
Пење се у своју собу, као помахнитао шета око стола.
Гледа на сат. Које је ово време и колико је сати. Ово је март
прошле године у којем он пада са својим Пегазом у блато, а
сапутник му се смеје и то иза леђа. Његов други брат.
Отвара ладицу испуњену земљом и блатом из сећања,
његовом првом и најгором смрћу, и излази из стана брзим
корацима мерећи улицу ка стану Пархоменкових.
Василиј га упућује ка канцеларији адвоката где Стеван
управо подноси још једну тужбу.
Кузнецов шета пред канцеларијом као да је на двобоју.
Неколико корака назад па се враћа натраг стискајући руком
џеп капута. Под чизмама му шкрипи снег. Али то није овај
снег већ онај прошлогодишњи, мартовски, и онај стари рус-
ки, сибирски... Диже главу ка небу као да покушава да види
где му се то денуо цео живот. И где је он сад и на ком мес-
ту.
Стеван излази из канцеларије. Креће ка Хотелу Њујорк.
Игнорише Кузнецова који и даље парадира улицом. Креће
се лаганим ходом пажљиво испитујући снег под ногама.
Стиже до раскршћа. Стоји у самом центру.

268
 Кузнецов прилази с леђа, Стеван се окреће осетивши ме-
талну цев и чује продоран Андрејев глас, слог по слог: „Сей-
час увидиш, как стреляет Козак!“
Затим јак пуцањ због којег неколико птица излеће из кро-
шње кестена оставивши за собом стрешен снег који је само
мала слика велике вејавице која почиње да сипи над крстом
улице Краља Александра и Карађорђеве где угажен снег пос-
таје црвен око тела једног човека који лежи, где други стоји
изнад његове главе и хладно гледа бледо чело стискајући у
руци црни револвер, где са све четири стране трче људи ка
њима и жандари у зеленом са дугачким црним цевима.
Снег наставља да пада чистећи прошлост. Неколико сати
касније само фењерџија пали прве фењере, крсти се пред
Њујорком, некако свечано пролазећи кроз празно средиште
белог раскршћа. Као да малопре ту није лежао убијен човек
у туђој земљи. Као да мало даље његова уплакана кћер не
пева над одром ону „њихову“ Одлети на крилима ветра ис-
пративши оца гласом вољене земље у дубоку и неповратну
зимску ноћ.

***
Деведесете, Београд

Улетай на крыльях ветра, ты в край родной, родная песня

наша...
Ах, докторе, и данас често запевам ту песму.
Имам леп глас, кажете, руски.
Ето, тако су ми убили оца.
И он је био доктор као и Ви.
Мајка, Василиј и ја смо потом отишли оданде.
Остале су само кости мога оца покопане у гробљу изнад
вароши.
Он је био међу првима који су тамо покопани.
Мајка више никада није отишла тамо.
Ја? Јесам, али то ћу Вам испричати следећи пут.
Погледајте сада ове демонстрације кроз прозор, причала

269
ми је мајка да је оваква граја била под нашим Зимским двор-
цем 1918. године.
Причаћу Вам и то, а сада испијте чај па да дам лекове
мајци...

(Одломак из романа у рукопису Тајна блага Романових)

270
Лела Милосављевић

ЧУВАРКУЋА

Откад је живела сама није спуштала шалоне на прозоре.

Волела је да је буде зраци светла са Градине. Од свих које је
чекала они су једини сваког дана долазили. Провуку се кроз
шаре на завеси па се распросту и разиграју. Голицају је и
маме, као деца док су били мали. Испуне јој кућу, па јој се
учини да је све као некада.
Замиришу јој дани без самоће, оживе јој старе слике, у
великом раму на зиду крај кревета. Буде их пуна кућа. А кад
се зраци уморе и умире, распростру се по соби и заћуте. Тада
она устане и погледа кроз прозор, тамо према путу.
Можда деца баш данас дођу...
И тако годинама, све до оног јутра кад је сан преварио.
До јутра кад су је зраци обгрлили и повели са собом. Тамо
иза Градине, кроз ливаде и бистрике потока из њене младос-
ти. У вајате без самоће и чекања.
На прозору процветала њена чуваркућа. Мачак Златко
још седи и чека је.
Никад краја чекањима.

Бол

Не може се бол поделити. Уобличи је време, протерају

нови дани, сабије је живот у мишју рупу. И сам је гураш и
газиш, али то је оно што је само и за вазда твоје.
Буде ту неких људи који би да ти помогну, да те утеше.
Буде неко време. И ти мало скренеш мисли, мало дубље по-
тиснеш ту гуку што те дави, али нема ту деобе. Она остане
у теби.

271
 Ту она некад расте, некад чили. Извирује из твог пулса,
из јесење магле, из празничних мириса. Она је једино на
чему ти други никад неће позавидети, никад је неће поже-
лети за себе.
Бол те и убије и васкрсне. Осакати те и научи. Без ње си
као без кичме, али са њом си сломљених крила.
Бол је ђавоља работа, као реч има два рода, као осећај
нема ни рода ни порода.
Не може се бол поделити.

Нана
Враћам се с посла, а липе ћуте. Заокупљене борбом за
живот сваког свог листа крију се од ветра. Од кад су остале
без цвета људи их скоро и не виде. Варош сад мирише на
печене паприке и слатко од шљива.
Дође ми да им кажем;
- Не тугујте моје липе, ко вас воли осећа ваш мирис и кад
прође цвет.
Ево, мени и данас миришу дуње са наниног шифоњера.
Онако, помешано са мирисом нафталина, завученог између
ћилима и црвених јоргана од брохата. А она, опасала кецељу,
повезала мараму и меси хлеб са златном кором. Онај што
ћемо, чим буде печен, изломити рукама и тако врућ јести,
док се у њему топи кајмак и капље низ прсте…
И џаба се кестен нуди, падајући на тротоар. Људи журе
натоварени мислима. Деца у својим торбама носе домаће
задатке.
А ја, у лист од репушине увијам још један дан и пакујем
га у нанин шифоњер. Скроз испод ћилима и црвених јоргана
од брохата. Само га ту могу наћи кад год се вратим…

Савет
Пази се сине, чувај се себе и својих слабости. Не иди уз-
дигнуте главе, саплешћеш се на оно што ти је пред носом.
Бежи од свега што људи зову злом и пороком.

272
 Не руши се кућа, сине, цигла по цигла, као што је грађе-
на. Не, кад се руши пада комадина, пола зида се одвали. По-
ломи сила и бетон и гвожђе, ексере почупа. Зло кад крене
граби ноктима и зубима. Вуче и носи, све пред собом кида.
Тешко се гради а лако руши, као што се теже роди него
умре.
А није добро слабије од зла, само је спорије и тише. Оно
те само заголица, па га некад и не видиш.

Самоћа

Празне куће, сине, пате исто као људи у самоћи. И оне су

имале младост и радост, а онда су остариле и остале саме. А
некад се на њиховим темељима певало, виорили се пешкири
на првом стављеном рогу. Рађала се деца, певале успаванке
и свирао радио.
Неко је журио својој кући. Некоме је била све. Некоме и
некада… Док је нису напустили и заборавили. Док није ос-
тала сама.
Самоћа те поједе прво изнутра, и то нико не види. Тек
кад се обрушиш, накривиш и оронеш, тад се види.
Али буде касно...

Драга моја

Знам да си у гужви и не бих да ти сметам, али сетих те

се данас. Ја се, уствари, тебе баш често сетим. Понекад те и
сањам, па онда цео дан мислим о теби. Некако увек тих дана
сретнем некога кога обе познајемо, па те и поменемо.
Знам да си, хвала Богу, добро и то ме радује. Ја те одавно
нисам видела, али ми кажу да си лепа, срећна и успешна.
Тако и треба, све ти на месту и како ваља. Онда се ја увек
похвалим како смо ми заједно порасле. Како смо делиле уш-
типке, мењале гардеробу, сањале велике снове.
Сећаш ли се како смо се заклињале да нас никада ништа
не сме раставити?

273
 А баш на данашњи дан си ми рекла да више нисмо друга-
рице, него сестре. Чуле смо да за то треба да се помеша крв,
па смо и то урадиле да нико не зна. Дечија посла... Ти си ле-
жала у болници па смо твоју кап узеле из оне игле што стоји
у руци, а ја сам се убола на шестар и није ме болело.
Пре много година, на данашњи дан.
Сигурно се сећаш, тад си оперисала слепо црево. Твоји
те повели у болницу, ти плачеш од болова, а ја нећу да се
одвојим од тебе. Отишла сам са вама, са све ђачком торбом.
Тамо доктори рекоше да је слепо црево пукло и да је то опас-
но. Тада сам се први пут молила Богу. Целу ноћ сам са твојом
мајком преседела у ходнику, на некој хладној столици. Сад
ћу ти признати, помало ми се спавало и било ме страх, али
нисам хтела да ме одведу кући. Срећом све је добро прошло.
Зато сам и данас, као свих ових година, свратила у цркву да
се помолим и захвалим што ми се тада испунила жеља.
Свима причам како смо ми увек биле заједно. И кад си
први пут побегла из школе, и кад те Милан пољубио испод
оне липе на ћошку, и кад ти је изненада умро тата... Ма, пра-
ве другарице! Ко сестре рођене. Него ми жао што немаш ве-
мена да се некад јавиш, или да се видимо.
Знам да и ти мислиш на мене. Добро смо, Богу хвала.
Деца ми немају посао, али некако се живи. Мене нешто чес-
то заболи глава, али немам времена да одем код доктора.
Знаш како је кад радиш код приватника...
Него, да те не замарам неважним стварима, све ће бити
добро. Па ти си прави пример за то. Важно је да човек сачува
душу, свега ће бити.
Јави се некад, кад будеш могла.
Воли те твоја другарица.

274
ПРОЗНО ТРАГАЊЕ
Зоран М. Мандић

ПИЛИЋАРИ

Пилићари нису они људи који у свом песеду имају фарме

пилића и друге перади са посебно одвојеним одељцима, или,
боксовима за узгој расних петлова. Зато их и не треба тражи-
ти у речницима ветерине и лексиконима фармера. Они то
име користе као покривач испод кога су сакрили ралоге због
којих их тако зову, називају, означавају, ословљавају...
Наслов Пилићари, који се на овај, или онај, начин увукао
у овај мој текст, који жанровски треба да следи језик мојих
препознатљивх „малих наслова“, мотивационо припада за-
једници изазова, које писци, као и пролазници са „изоштре-
ном“ перцепцијом, срећу и препознају на улицама. У пар-
ковима и супер маркетима у којима се сваки дан организује
лов на артикле са акцијским ценама. Па ко су онда ти Пи-
лићари?
Према тумачењу моје умне по мајци баба Саве – то су
пре свега лоши људи склони, како је она волела фигуратив-
но да каже, разним марифетлуцима. Од оних, који су запо-
чињали одређеним добро смишљеним подметачинама, а
завршавали се озбиљним фауловима свих, који би им се на-
шли на путу остварења њихових сулудих идеја. Једнаставно,
ти лоши људи желели су себично за себе једнако све заслу-
жено и незаслужено. И не само да нису разумели разлику
која је делила та два појма, већ их је и вређао сваки покушај
да им се то стави до знања, како би стали у ред иза оних
са чулима, васпитањем и мером за стрпљење, толеранцију и
поштовање одређених правила и моралних вредности. Али,

275
изван овако наведеног теоријског контекста пилићарске не-
заситости и материјалистичке алавости треба се послужити
језиком приповедача. А, једна од тих послуга могла би да
гласи овако.
Био једном један у неком граду на северу неке средњо-
европске државе – човек звани Пилићар. Тај надимак је до-
био након што су његови сународници уочили да је он на
тезгу своје „продавнице“ ставио све с чим га је бог даривао
пре него што се рoдио – част, осећање за солидарност, љу-
бав према билижњем, радовање туђим успесима и оства-
рењима... Након таквог уочавања - тог Пилићара почелi су
да избегавају: рођаци, комшије, кумови, другови из војске...
И сви други које је на разне начине желео да купи, прода,
или препрода. Једном од својих бројних кумова загорчавао
је живот ширењем разних лажи и трачева. И ко зна, куда би,
са својом фабулом, одјездила и завршила се ова причица да
се једнога дана нису удружили пилићареви кумови и напра-
вили му сачекушу на пијаци где је покушао „на слепо“ да
„прода“ једног од њих. На тој истој пијаци, након што су га
физички савладали, свезаног су га извели и у седећем поло-
жају, са дрвеном таблом обешеном на његовим грудима, на
којој је писало – ПИЛИЋАР, поставили на једну тезгу. Затим
је један од кумова, у улози продавца, преко мегафона оглсио
почетак и цену продаје. Понуда је била следећа: „Цена овог
јадника износи онолико, колико је неко спреман од присут-
них купца или пијачара, да плати за његову бездушност.“.
После извесног времена појавио се један човек који је по-
нудио један долар и то под условом да се Пилићар ослобо-
ди како би му се доделила „титула“ градског кловна, који би
потом сваког пијачног дана увесељавао пијачаре и њихове
сиромашне купце. На крају ове приче, ваља истаћи, да су са
њеним исходом сви били задовољни, па чак и пилићареви
кумови, који су на крају ослободили своје кумство од једне
такве пошасти.1

1 Синоним за пилићарску пошаст је реч – свраб, кога се јако теш-

276
 САЗНАЊЕ
(Теорија о опстанку врста живих бића)

Сазнање је процес који одржава постојање и виталност:

мишљења, писања и читања: људи, биљака и животиња. Без
сазнања носорог не би знао да сам у мојој књизи песама НА-
СПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.), на страни 33, обја-
вио истоимену песму - Носорог. Неко ће рећи откуд биљкама
и животињама способности да: мисле, пишу и читају. У суш-
тини то је претпоставка с којојм се највише петљају и баве
песници. То у извесном смислу покушавају и филозофи, али
много безуспешније због хроничних замуцкивања о која се
стално спотичу и губе у лакоћи грађења и формулисања ре-
ченица. Сазнање помаже биљкама да се селе и пресељавају
с једног на друго место, на коме у земљи има више влаге и
минерала. У тим сеобама полени су њихови мисаони води-
чи и гласници, а зелено лишће радари уз помоћ којих они у
својим сеобама стижу на боља, хумусом богатија и хранљи-
вија станишта. Без сопособности сазнања ни пчелице не би
препознале и разумеле музику ветра с којом он развејава
полен за којим оне марљиво лете и сакупљају своје медено
злато. Зато је феномен сазнања и низ узбудљивих прича које,
попут оних из Библије, сведоче о мишљењу и писмености
природе, којој никако не успева да се договори са људима
да је сурово не уништавају. Сазнање је бајка у којој се баха-
ти и неразумни људи понашају као у неким баснама у који-
ма лове и крволочно убијају невине животиње, пале шуме
и трују ваздух. Без чула сазнања планета Земља, на којој се
и вода уз помоћ способности сазнања креће и кружи – била
би једна глувонема и досадна пустара и пустиња без иједне
зелене оазе. У мраку као када светлост престане да мисли.

ко ослободити, како на јави, тако и у сну.

277
 БРОДОВИ/ ЛАЂЕ СА НЕПРОВИДНИМ
ПОВЕЗИМА ПРЕКО ОЧИЈУ
(Скица за портрет спинованих „истина“)

Бродови/лађе неуморно плове с једног на друге крајеве

простора, док им се на јарболима или катаркама, изнад крме
и прамца вијоре заставе држава из којих су. На тим воде-
ним путевима теретњаци, као најгломазнији ненаоружани
„примерци“ из њихове импресивне заједнице различитих
цивилних и војних пловила, углавном преносе бројне „ра-
суте“ терете од пшенице, кукуруза и шећерне репе до угља,
песка, шљунка и нафте. И низ других различитих роба „пу-
тују“ скривене у њиховим, углавном металним, утробама у
којима су се некада, као у чувеним дрвеним галијама, на-
лазила места за веслаче и робове. У тим утробама посебно
су била чувани одређени боксови за смештај намирница
којима су се хранили чланови посаде и друго особље. Поја-
вом сателита означена су скоро све котиране тачке на нашој
планети на којима се у воденим мега дубинама налазе број-
ни потопљени бродови/лађе са товарима које су носили, и
са људима који су их послуживали. Али, ова причица није
замишљена као робиња идеја већ написаних и богато илуст-
рованих сличних прича, које се штампане налазе у разним:
алманасима, годишњим календарима, уџбеницима, читан-
кама, лексиконима и енциклопедијама. Дух кода њене идеје
ненадано је изронио из књижевних дубина њеног аутора,
који последњих година сатима шета левом обалом Дунава,
поред Апатина, ступајући у немушти дијалог са тим вели-
ким европским речним џином, чију мирноћу воде и немире
њених таласа секу и пресецају бројни домаћи и међународ-
ни бродови и лађе. У том дијалогу се зачела ова причица,
као жанровски конгломерат, отисака есејморфне лирике,
прозних заврлзама, сатиричких жаока и епских притиска за
линеарно и метричко обезбеђивање „смештаја“ у дугим, по-
често предугим реченицама, за бројне речи, њихове везе (те-
тиве, споне и друге контакте са „примицачима“), сусретања,

278
„карактера“ и надасве избора. И све то у засебним собама са
високим комфором. Са посебним и одвојеним купатилима
за „мушке“ и „женске“ именице. За собе са теретанама за
глаголе. За салоне у собама за забаву придева и епитета. За
собе, са посебним излазима на трим стазе за интерпункцијс-
ке знакове.
А, овај писац, као несумњиви део тајне те идеје, необич-
не архитектуре њеног наратива, поиграо се са сопственом,
готово метафитичком, жељом да преко мапе превоза и
трансакција преноса бродских терета проникне у историјс-
ке карактере земаља из којих су ти бродови. И шта то уче
њихова деца/ђаци (основци, средњошколци и студенти) из
написаних књига за њихова знања? Да ли су то књиге засно-
ване на правим чињеницама и подацима или су у питању
разнобојна и разнотона спиновања, како би се сакриле ис-
тине и кривотворили резултати на семафорима историјских
исхода? Да ли и шта, на пример данашњи ученици Јасеновца
и Аушвица, за које се превози угаљ, пшеница и угаљ, читају
о тим својим местима док река њихове историје мало тече, а
више понире? И зашто бродови и заставе под којим они пло-
ве ћуте и прећуткују неспиноване истине земаља из којих
су? А, уз све то да их нико, док плове, тргују, па и ликују, не
притиска и не дира. И зашто се чак и стелити, са непровид-
ним повезом преко очију, одмичу од таквих слика на својим
екранима, које не могу да избришу и када би хтели?

НАГРАЂИВАЊЕ ИЛИ НАГРЂИВАЊЕ

– ПИТАЊЕ ЈЕ САД?

Одувек су постојала, а оптимисти кажу и постојаће

– лепа питања, чија естетичка заносност је велика дужница
храбрости, без које, зато увек, има више ружних него лепих
одговора. Трновитост судбине, како питања, тако и одговора,
тематски је позната, као једна од култних незаобилазности,
многих филозофских расправа. Међутим, та „незаобилаз-

279
ност“, није повод писању овог текста, уз напомену да и, само,
њено спомињање - угрожава овај „мали наслов“, или га рас-
плињава, па чак и разграђује. Његов аутор је, заиста,чудан
писац и често неподношљиви разградитељ сопствених текс-
това. Али, да би се та разградња превентивно предупредила,
спречила, зауставила, ваља подсетити, на наслов овог текста
у коме се актуелизује питање дилеме – „награђивање или
нагрђивање“. У „малим насловима“ треба се због „прописа-
не“ форме, па и текстуалне дужине, служити са што краћим
одговорима. А, све то да би се сачувао дух компактне кратке
есејморфне приче, која би, примера ради, требала да изгле-
да овако:
„Награђивање би био високо вреднован, пре свега компе-
тентно урађен посао, када га не би, годинама и деценијама,
обављали синови чији су очеви, годинама и деценијама, били
службеници, па и веома важни чиниоци, у ексјугословенс-
ким обавештајним структурама. Највићи број тих изврши-
теља је и данас, без обзира на националну, борачку и верску
припадност, позициониран на важним државним пословима
у Београду. Они, као такви и, пре свега, незамењиви оцењи-
вачи, добро зарађују и још боље живе. И нико им не може
ништа. У одређеним ситуацијама само се премештају са
једног на друго саветничко, или помоћничко место, или ро-
тирајући се из једног у друго министарство. Због такве „за-
штите“ поменута награђивања личе на жалосна нагрђивања.
И све то моденски прилагођено курсу „машна, ташна...“, по
могућности и ајфонизацији њихових неприслушкиваних ко-
муникација. Зато се бројне награде данас деле на килограме
и метре, као некада ордени заслуга за народ првог, другог
или н-тог реда. На крају, када се награђивачи / нагрђивачи
испраћају у „заслужене“ пензије, њиховој деци се, на истим
опроштајним свечаностима, уручују решења којима се до-
животно именују за в. д. награђиваче / нагрђиваче. И, где
је свему томе крај – питање је сад, поготово када се одлу-
чује ко ће сести у клупе академика САНУ? И Шекспир би се
насмејао на овако постављено питање, јер чему оно његово

280
„бити, или не бити“, када је њима „бити“ увек било дожи-
вотно орочено. И то, без обзира, на националну, верску или
било коју другу припадност, пошто су они увек, попут масо-
на, имали и поштовали само своја правила.“.
Надам се да ће, иоле, луциднији читалац схватити да је у
овом „малом наслову“ реч о нагрђивању, а Бога ми, и фаули-
рању интелекта просечног ненаграђеног грађанина Србије.

ИГРЕ НА СРЕЋУ
(Песма за моју баку Саву)

Моја бака Сава, блаженопочивша мајка моје блаженопо-

чивше мајке Драгиње Драгице Мандић, девојачко Опачић,
иначе Сократ(ице) мог детињства волела је да каже: „Е, моја
децо, како би људи измислили игре на срећу да у својим жи-
вотима нису доживљавали мале или велике несреће, па се
наш мили Бог смиловао да им кроз игре на срећу макар мало
надокнади губитке на њиховим несрећама?“. Сећам се да у
време када је изговорила ту реченицу, коју сам забележио у
мом малом жутом блоку, по формату најмањем из чувене
серије „скицен“, с осталим њеним просократовским сентен-
цама, илити, изрекама, од игара на срећу у некој тадашњој
југословенској држави, која је владала за време мог детињс-
тва, од игара на срећу била је само тзв. државна лутрија. Са
лозовима који су се штампали као дводелни тикети од две
истобројне и истобојне перфориране половине. Једне годи-
не, ако ме сећање не вара, то је било неке из календарског
низа осамдесетих прошлог века, бака Сава ми је у сну, уз
осмех, поручила да хитно купим један цео дводелни лоз те
фамозне државне лутрије. И купих ја како ми то пророчан-
ски поручи моја мила старица, коју сам много волео и исто
толико обожавао, али нажалост само половину лоза, док сам
за разлику преосталог новца, колико је износила цена целог
лоза, купио паклицу цигарета Дрина. И дан данас ми је жао
што је не послушах, што купих само пола лоза, па уместо це-

281
лог добих само половину значајног добитка, који је извукао
магични број купљеног лоза. Али, и то је било довољно за
битно увећање нашег ондашњег и веома скромног породич-
ног буџета. Прво што сам купио од новца тог добитка био је
велики женски кожни новчаник, или буђелар како га је бака
називала и никада имала, светле беж боје, који сам, уз букет
црвених ружа, са радошћу једне недеље однео на бакин гроб
у њеном селу Днопље. У новчанику, поред неколико новча-
ница у мањим износима, ставио сам и један истргнути лист
из мог малог жутог „скицен“ блока на коме је била записа-
на моја песма На крају земље. Песма је била посвећена њој
мојој баки миљеници и највећем филозофу мог детињства,
па, ето, и из сличности тог разлога зато јој посвећујем и ову
причу. А, успут хрлећи у неку имагинарну јутарњу шетњу,
са осећањем да ћу је на тренутак срести у њој, застаћу прво,
крај локалног православног храма саграђеног на левој оба-
ли Дунава, да бих јој на платоу одређеном испред њега, са
великом љубављу и захвалношћу што је постојала у мом жи-
воту - запалио свећу.
Мај 2018.

ДАН МОГ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЕСЕЈУ

Не сећам се тог дана, дана када сам се присајединио

есеју, као форми мишљења, гоовора и реаговања чак и на
појаве које то не заслужују. Мислим да сам тог датума почео
да користим и распоређујем редизајнирани профил трошење
мисаоне енергије, економичније и штедљивије него пре док
сам писао само поезију и по који некролог и за оне који су
мислили да не знам да нису прочитали ни један мој текст. И
поред тога што не могу да се сетим када је био тај дан, мис-
лим да баш тада није падала киша, нити су тамни облаци по-
кушавали да је проспу на жедну земљу војвођанских паора.
По мом сећању о свему оном иза, на путу који сам прошао
као основац, пубертетлија, средњошколац и студент, осећам

282
да је то био стандардно обичан дан када се, или у коме се,
људи рађају и умиру, када свим тим исходима, на свој бру-
талан начин, доприносе све лошији услови живљења. У жељи
да помогнем у разумевању: емоционалних, социјалних, ин-
телектуалних, па и националних неразумљивости – умислио
сам да ћу са мојим есејима распетљати нераспетљиве чво-
рове аналитичко-синтезиских вибрација у пољу утврђивања
идентитета времена, које се кретало и креће кроз светове:
клима, еволуција, револуција, војних пактова, различитих
типова демократије, па и информационих технологија, које
су срушиле природу и карактер цивилизације од пре непу-
не две децеије. У тим мојим ирационалним ишчекивањи-
ма рационалних одговора почео сам да пишем есејморфне
текстове. Ових дана спремам се да један такав напишем и о
Створитељу. Ко зна, да ли ће то бити увод у моју есејморфну
студију о феномену недодирљивости пред којом је све краће
време за коначно размицање завеса са излога њене невидљи-
вости? И, ко зна шта је од те невидљивости склоњено, а шта
остало, вероватно, без ДНК трагова?

ЕПИДЕМИЈА ПОВЛАШЋЕНИХ САХРАЊИВАЊА

Епидемије су увек биле драматичне појаве, које су шири-

ле страх и панику од заразних болети и смрти. У зависности
од ширине свог опсега оне прерастају у пандемије, а постоје
и њихови специјални или квалификовани облици које ме-
дицина познаје под појмом ендемија. У овом кратком уводу
ваља подсетити и на податак да епидемије харају и у живо-
тињском свету, али под именом епизоотије. Епидемије напа-
дају и биљке у ликовима зразних болести, које ветар прено-
си развејавајући као полен, а у чијем каталогу суровости се
посебно истиче коровско чудовиште амброзија, која у својој
близини алергијски напада и људе. Речју, епидемије спадају
у сурове негативце и „посетиоце“ људског здравља и мира.
Оне су највише налик на староримске и крсташке казнене

283
експедиције у историји света познате по неописивим свире-
постима, а против којих се, нарочито наспрам колере и куге,
човек супростављао и борио уз помоћ огња и ватре.
У нашем савременом добу у моду је ушла епидемија
повлашћених сахрањивања божијих рабова. Епидемија, која
је драматично поделила места на гробљима и покојнике на
заслужне и остале. На великане и невеликане. Бојим се, као
што би то рекла, да је жива, моја мудра, по мајци, бака Сава,
да се таква подела озваничила без консултација и консесу-
са са Створитељем, те да су у свему томе умешани прсти са
прљвих и корумпираних бирократских руку. Руку без обра-
за. И без образа којих никада није ни било на лицима таквих:
ругоба, сподоба, креатура и авети. Најружније је што се таква
пракса сахрањивања одвија у тренутку постојања „идеолога“
са устима пуним прича о једнакости у људским правима, по-
готово када се о њима преминулим одлучује у њихово име,
као када се на католичка гробља нису могли, нити смели,
укопавати православци и Јервреји. И, када је и Харон био
толико збуњен да се морао повући из преноса таквих раз-
лика. Један од наших српских велеградских новинара, који
се годинама бавио истраживањем ове теме, недавно ме је
назвао преко телефона и упитао, да ли имам нека сазнања
о постојању прописа који регулишу ове неправде, те да ли
су, на неком министарском, градском или другом локалном
нивоу, транспарентизоване „одлуке“ од таквим деобама и то
са образложењима.
Наравно да није добио одгоовор од мене, а и како би,
када се моји одговори не заснивају, илити, не темеље на
бирократским прописима и политикама, које бирократију
фантомски узгајају као марихуану. Оно што најбоље знам
о сахрањивању годинама се дешавало у малом подунавском
градићу Апатину на северу Србије. А, реч је о загарантованој
једнакости сахрањивања грађана, која се морално и финан-
сијски спроводила новчаним средствима месног самодоп-
риноса у висини од један одсто, који су грађани плаћали за
живота, да би их, после његовог престанка, њихове породице

284
„бесплатно“ сахраниле, али не у алејама великана и заслуж-
них грађана, јер таква места на гробљима једнакости не по-
стоје.

285
Ранко Павловић

МАЈСТОРИ И МАЈСТОРИЈЕ

Бравар

Посљедњи пут су га видјели кад се увлачио у ону рупу,

сличну неправилној осмици, у коју људи гурају кључ.
Откад је завршио занат, а већ су му и вјеђе сиједе, бије-
ле као у млинара, прави једну једину браву. Ону коју нико
никада неће моћи ничим да откуључа, осим кључем који ће
он сам направити. Чак ни митском биљком расковник, која
откључава и Мојсијев ковчег са таблицама које је добио од
Пламена с врха Горе.
Браву је давно направио, тврђу од челика, чвршћу од
глеђи вучјег очњака који памти грла многих зечева, срна и
јагањаца, ни тенк је не би могао смрвити, ни топ разнијети,
али кључ, један једини којим се може откључати, никако да
направи. Од чега год га искивао и брусио, био је немоћнији
од обичног калауза или још обичнијег перореза. Брава чврс-
та, неразрушива, али се лако отвара, као дјевојачко срце.
Онда је одлучио: сам ће се прометнути у кључ, па нека
онда неко, мајчин сине, покуша продријети у материцу ње-
гове браве!
Посљедњи пут су га видјели када се, као пољски миш у
рупу, завлачио у ону неправилну осмицу.

Столар

Кад је завршио занат и запослио се, столар је одлучио да

од прве плате купи себи ципеле, оцу капу и мајци свилену
мараму. Досадило му да хода у подераној обући, да гледа
оца како гологлав излази на мећаву и мајку како око себе

286
скупља подерану мараму за коју се одавно не зна какве је
боје.
Примивши плату, кренуо је у куповину, али је застао
крај стоваришта дрвене грађе. Колико лијепих дасака од
којих би се могли направити трпезаријски столови! И коли-
ко је сиромаха који би за њих могли сјести да макар једном
дневно поједу нешто топло!
Свратио је у продавницу алата и купио сјекиру, тестеру,
чекић, облић и ексере. За сав преостали новац у стоваришту
је купио даску и гредице за ногаре. Одмах је почео да прави
велики сто, за који ће моћи да сједне много сиромаха. Ис-
под његових вјештих руку сто се пружао све до краја улице,
а онда ушао у шуму која се приближавала граду. Кад му је
понестало дасака и ексера, почео је да сијече стабла и од
њих прави даске у гредице за ногаре и да теше дрвене клин-
це који ће замијенити гвоздене укивке.
Мјештани су га погледом пратили докле им је поглед мо-
гао досезати и слушали су док су га могли чути како понавља
да је много сиромаха који би радо за његовим столом појели
топли оброк.
Кад је у даљини постао мањи од тачке, окупљали су се
око радио-апарата и слушали како неки чудак сијече шуме
и прави сто и како, занесен послом, из морског плићака већ
гази у модре дубине, вођен столом који се губи под намреш-
каном воденом површином.

Словослагач

Што га више потискују у историју и тјерају у загрљај Гу-

тенбергу, плашећи га информационим технологијама, он
све дубље урања у гомилу оловних слова која су некад ди-
сала стиховима, а сада савремени инквизитори, с некаквим
чудном безрепим мишевима у рукама, хoће да их претопе у
олово за танад.
Под гомилом слова, гдје се осјећа као под перином којом
га је некад покривала мајка, словослагач смишља алхемијс-

287
ку формулу помоћу које би све то олово претворио у злато.
Онда би у злато, ради којег људи често окрвављују бодеже,
утиснуо душу и излио га у слова.
Шта ће ти та слова? пита га она његова мисао коју ника-
ко да припитоми.
Одштампаћу у златотиску књигу о словослагачима, од-
говара она мисао што је запамтила стихове које је слагао у
књигу. Она ће бити најљепши споменик словослагачима.

Мутабџија

Некада је од козје длаке, коју је његова жена упредала и

уткивала у грубу тканину звану костријет, правио мутапе.
Занат је преузео од свог, а његов отац од свог оца, и тако
дубоко у прошлост.
Данас на коњске сапи, под седла и самаре, стављају пок-
ровце од фине чоје, и за мутабџије више нема посла.
Мада годинама није израдио ни продао ниједан мутап,
радњу не затвара. Када би то урадио, како би изишао пред
оца кад му се придружи тамо гдје неке питомије козе брсте
рајско украсно шибље? Чиме би му могао оправдати своју
дрску одлуку да угаси ватрицу коју су преци, смјењујући се,
брижљиво потпиривали?
Сједи крај прозора трошне радњице и посматра како се
вријеме ваља уличицама и сокацима занатског центра, гу-
рајући пред собом и носећи све осим зачуђених људи који
никако да схвате зашто су некада некоме требали коњи и
мутапи.
Стрпљиво чека мутабџија да неки талас времена запљус-
не и црвоточна врата његове уџерице.

Казанџија

Са првом помрчином зачује се лупа чекића по бакарном

или поцинкованом лиму.
И траје. До поноћи, често и дуже. Понекад побјесњела

288
лупа слушаоцима пробада мозак све док јутро не испрати
ноћ на починак.
Стари казанџија без предаха у дворишној потлеушици
прави казане и казанчиће. Оне најобичне за кување сточне
хране, оне нешто боље за спремање куваних јела на сеоским
шпоретима, оне велике за свадбарску чорбу, а оне најфи-
није, бакарне па још изнутра поцинковане, да посвједоче о
отмјености богаташких викендица.
Брига старог казанџију што му син није хтио да наслије-
ди занат, брига га што његов унук прецизним пинцетама
уграђује чипове у рачунаре и не помишљајући да буде ка-
занџија, брига га и за то што одавно није међу живама; он по
цијелу ноћ лупа чекићем по лиму.
Сутра ће, богами, његов унук, ма колико му се отац љу-
тио, срушити ту потлеушицу у дворишту, а Циганима кад
наиђу дати остатке лима и алат, да се као човјек може на-
спавати.

Перач прозора

То чиме се он бави није занат, али јест мајсторлук.

Увијек између неба и земље. Земља пријети смрћу, небо
мами рајским капијама.
Ево га, утегнут конопцима, пере прозоре на високој згра-
ди којом су архитекта и власник својим болесним жељама
хтјели да надгорњају друге.
На тринаестом спрату, у луксузно опремљеној канце-
ларији, у којој би могло да спава педесетак, можда и више
миграната који дјецу воде у бољи живот или смрт, средовје-
чан господин у сивом пругастом одијелу смишља како и да-
нас да заради још један милион.
На десетом, плавокоса млада дама користи прилику док
је шеф на састанку и турпија и лакира нокте.
На шестом, у остави за алат за чишћење, на сточићу
за којим она на брзину поједе то што је купила у маркету,
постарији комерцијалиста черечи уморну чистачицу и кроз

289
дахтање обећава да ће послодавца замолити да је пребаци на
мјесто кафе-куварице.
На другом, у великом салону, коктел послије успјешно
склопљеног уговора.
Дотле супруга перача прозора брише влагу са зидова из-
најмљене подстанарске собице и кува чај који ће макар мало
ублажити синчићеву астму.

Котлокрпа

Када је прогорјело дно првог направљеног котла, обје-

шеног о вериге над огњиштем, његов далеки предак постао
је котлокрпа.
Од тада су потомци од старијих учили тајне заната и
ишли од села до села да крпе котлове. Бакарне бакарним,
гвоздене гвозденим закрпама, тучане истопљеном легуром
калаја помијешаног с неким другим металом.
Вријеме пролази, као да га носи фебруарска мећава.
Данашњи котлокрпа, овај што хоће да се угнијезди макар
у причу коју исписујем, да га вјетар с пахуљама снијега не
одува у заборав, проклиње оне који су измислили пластично
посуђе и неуништиве лонце за кување.
Оставши без посла, и даље лута селима и сања како ће
смислити закрпу којом ће искрпити рупе на свом тегобном
животу.

Куварица

Онај проћелави до прозора жели мање масну јагњетину

испод сача, а онај што сједи с њим тражи да печени кромпир
буде хрскав.
Дама с пунђом, близу подијума за музику, захтијева да
се поховани сир поспе пропрженим сусамом, а млади гос-
подин с њом (вјероватно јој је љубавник из интереса) хоће
мало маснију кољеницу с подварком (требаће му снаге, ха-
ха-ха).

290
 Господин у углу који не испушта мобилни телефон и по-
зива број за бројем, моли да му се донесе било које готово
јело, али што брже, касни на састанак управе предузећа.
Мамица на средини сале поручила је за себе воћну сала-
ту са мало шлага, а за синчића пудинг с укусом банане...
Куварица гледа кроз прозорче и крпом брише зној с
лица.
Боже, како би била пресрећна да њој макар једном у жи-
воту неко скува ручак или припреми вечеру! Била би задо-
вољна чак и ако би јело било неслано или преслано, посно
или премасно, недопечено или препечено, недокувано или
прекувано, сувише чорбасто или прегусто.
Конобар главом затвара поглед према ресторану по
чијем углачаном паркету поскакују ноте с пијанина, док на
шпорету у њеној кухињи нешто кипи из неког од многих ло-
наца.
Шта, зар лигње на жару још нису готове?!

Златар

Од јутра, а већ је вријеме ручку, претура по фиокома и

фиочицама.
Само прстење, наушнице, ланчићи, комади и комадићи
злата, понешто сребра, понека нит срме, златници и старе
зубне навлаке од којих ће настајати накит.
Драгоцјености коју тражи нигдје!
Почиње све изнова. Злато, злато, злато...
Па гдје је, дођавола, та драгоцјеност?!
Не губи наду. Опет све испочетка.
Прстење, ланчићи, наушнице, брошеви, златне копче...
Аха, коначно! Ево те драгоцјености!
Златар у фину ланену крпу замотава и у сеф носи први
испали синчићев млијечни зубић, док му у ушима одзвања
супругин глас: Прхнуо голубић, искочио зубић...

291
 Корпар

Док савија и преплиће врбово пруће, види своју мајку

како у корпи на пијацу носи јаја. Ако их сва прода, купиће
му свеске, бојице и блок за цртање. Можда и који слаткиш
код бомбонџије чија је радњица испред књижаре.
Пут до вароши је далек, јако прољећно сунце црпи оно
мало снаге што је остало у мајчином тијелу послије напор-
ног рада на њиви, у врту, по дворишту и у кући, а корпа теш-
ка. Ставља је на штап, а штап преко рамена; мисли да ће тако
бити лакше.
Одједном, пред опанак на њеној нози искочи из земље
жила граба испод којег пролази, спотаче се и дочека на руке,
да не разбије нос.
С корпом и јајима одоше у неповрат свеске, бојце и блок.
С њима и слаткиш.
Док плете корпу, корпар тражи што тање пруће, да олак-
ша терет некој другој мајци и да не растужи дјечачића који
чека шећерлему из вароши.

Вуновлачар

Чешља вуну онако како су то радили његов дјед и отац.

Док се назубљени ваљци споро окрећу и рашчешљавају
праменове што памте потпланинске пашњаке и жустре по-
точиће на којима су прани, вуновлачар је загледан у запа-
мћену слику оне која је донијела вуну на влачање и отишла у
град да покупује оно што је наумила док он не обави посао.
Можда би баш она, сањари гледајући како се на ваљку
прамен вуне претвара у паперјаст облачак, могла у вунену
нит да упреде, у тканицу да утка, или у шал уплете, своју
наду да остатак живота проведе у граду и његову жељу да му
буде жена и помоћница у вуновлачарској радњи.

292
 Лимар

Када је направио лименог пијетла и ставио га на кров

своје куће, лимар више није силазио на земљу.
Шта га је доље чекало? Прављење олука, симсова на про-
зорима, можда каквих лијевака, кантица, разних посудица,
украса за вртове, играчака за дјецу, крпљење аутомобилских
каросерија...
А горе, на сљемену? Висина и ништа између њега и неба.
Никога ко би могао да га гледа с висине. Ничег што би му
сметало да се размахне. Бескрај који припада само његовом
погледу. Сав видљив свијет је под њим, а онај којем стреми
над њим, чека да га лимарским маказама скроји по својој
мјери.
Зашто онда да силази?
Ено га и сада на крову. Стопио се с лименим пијетлом,
па, препуштајући се вјетру, мјери на коју ће страну окрену-
ти.

293
СЕЋАЊЕ
Милица Кецојевић

НАРАТОЛОШКИ ПРИСТУП1
РОМАНУ „КРАЉИЦА ЗАБАВЕ“
ДАНИЛА НИКОЛИЋА

„Није у мојој природи да чекам наслућену ис-

повест. Нити да пуштам да се онај мучи. Нисам
у том смеру деликатан.
Питам чим осетим да неко, ако је пријатељ,
наравно, хоће да ми се повери.“
(Данило Николић, Краљица забаве)
1 Ради прецизнијег истраживања наративних текстова Мике Бал
разликује три нивоа: текст, причу и фабулу. Под текстом се под-
разумева једна, структурално гледано, завршена целина језичких
знакова. ‘Приповедни текст’ је онај текст у којем једна инстанца
прича причу. Прича је на један одређени начин презентована фа-
була. Фабула је серија логично и хронолошки међусобно повеза-
них догађаја, који су проузроковани или трпе од стране актера.
[...] Разлика између приче и фабуле [...] је заснована на разлици
између следа догађаја и начина на који су ту догађаји представље-
ни (Bal 2000: 11–13).
Ми ћемо се у овом раду бавити, колико нам прилике доз-
вољавају, елементима наративне структуре. Нагласак смо ста-
вили на приповедну инстанцу и проблем цитатности (ниво тек-
ста), композицију, време, простор, књижевне ликове и појам
фокализације (наративни ниво, уз уважавање разлике између
аспеката фабуле и приче). Пошто смо желели да анализира-
мо роман као књижевноуметничко дело, осврнули смо се и на
поједине мотиве и теме, те на семантички склоп.

294
 „Најбоље је ипак пустити човека да прича
слободно.“
(Иво Андрић, Проклета авлија)

Краљица забаве2 (1995) Данила Николића јесте други ро-

ман овог дотле осведоченог приповедача. У њему су присут-
ни сви препознатљиви ауторови наративни поступци (фраг-
ментарност, аутобиографско искуство, интертекстуалност,
цитатност, мултимедијалност и други) и мотиви, односно
теме (човекова природа, љубав, Ерос, политика, идеологија,
завичај и сл.).3 Књига је одмах наишла на добар пријем код
публике и критике, па је само годину дана по објављивању
задобила Нолитову награду, Награду „Борисав Станковић“ и
Награду „Бранко Ћопић“.
Чим узме у руке овај кратки роман и почне да га пре-
листава, читалац ће без већих тешкоћа открити његову мо-
заички засновану структуру и приличну проблематичност
грађе од које је начињен. Са много разлога можемо рећи да
ће привидна композициона једноставност убрзо потом пред-
стављати највећи изазов, нарочито ако устврдимо да Нико-
лићев приповедачки поступак, схваћен врло широко, обух-
вата и саму композицију књижевног дела (уп. Микић 2000:
139).
Поменути роман је прстенасто склопљен, те у њему пре-
познајемо оквирну и унутрашњу причу. У оквирној причи
пратимо два паралелно организована наратива, познанство
писца и јунака његове књиге, Брата доктора Поповића, који
покушава да реконструише појединости у вези са загонетним
убиством свога оца, и љубавну причу писца са неименованом

2 Николић 2002: Д. Николић, Краљица забаве, Београд: Народна

књига−Алфа. НАПОМЕНА: Сви цитати из романа дају се према
наведеном издању са ознаком стране у загради на крају цита-
та.
3 Детаљније о мотивским доминантама видети у: Јелена Булајић,
докторска дисертација Поетика Данила Николића, 2014.

295
женом, поклоницом његове литературе. Унутрашњу причу
чини рукопис „Краљица забаве“, чији је састављач, уједно и
главни актер − Бошко Поповић, директор Дома здравља у
Пећи. По моделу прозе детекције решаваће се напоредо слу-
чај убиства Поповића у спољашњој причи и случај мистери-
озне смрти тројице (не)идентификованих мушкараца који
су се нашли на гробу краљице забаве Катарине Бегић из сре-
дишњег дела романа. Пошто поједини ликови имају задатак
да повезују ове различите приче, при крају књиге ће се два
предочена тока сустићи, о чему ћемо накнадно говорити.
Николић се одрекао јединствене фабуларне линије при-
ликом стварања свога романа, што је за непосредну пос-
ледицу имало поништавање линеарног протока времена и
узрочно-последичних односа међу догађајима. Приповедач
се „релативно слободно креће дуж временске осе“, у основ-
ну причу укључује бројне токове, наизглед случајне епизо-
де, евоцира различите успомене или асоцијативно призива
све појединости „које се у његовој свести повезују са сликом
неког догађаја“ (Микић 2000: 137). Ипак, поједини делови
оквирне приче, затим текста рукописа о краљици забаве и
исповести Брата доктора Поповића уважавају хронолош-
ки след догађаја који неретко пресецају бројне анахроније
– ретровизије и антиципације.4
За тумачење романа необично је важно резрешити сло-
жену темпоралну организацију приповедања, која се од-
ређује као однос између времена приповедања (оквирна при-
ча) и времена исприповеданих догађаја (унутрашња прича).
Иако у роману не налазимо конкретне одреднице, припо-
ведач нам недвосмислено предочава временске околности
(„Држим у рукама први примерак Власника бивше среће. Тек

4 Анахронија или одступање од времена је разлика између рас-

пореда догађаја у причи и хронологије у фабули. Догађај који је
презентован у анахронији дешава се или у прошлости (указивање
уназад или ретровизија) или у будућности (указивање унапред или
антиципација). (Видети о томе: Bal 2000: 63. и 65.)

296
сам се вратио са Сајма књига“), те закључујемо да је радња
оквирне приче омеђена 1989. годином, са једне стране, када
је аутор објавио свој први роман, односно одласком писца до
кућице близу Ташмајдана, у којој је некада становала његова
љубав из студентских дана, са друге стране. Што се уметну-
те приче тиче, временска подлога је од изузетног значаја за
разумевање текста рукописа „Краљица забаве“. Драгоцене
су назнаке у вези са убиством Бошка Поповића, које припо-
ведач смешта у времену пред сам крај Другог светског рата,
два дана након ослобођења Пећи.
Ваљало би се осврнути и на просторну димензију. Већи
део радње романа одвија се у Београду. Такође, у књизи се
помињу простори Крчедина, Чипука, Ченте, па и Ирака, у
коме је погинуо доктор Поповић. Докторов брат је добар део
младости провео у Загребу, а о његовом боравку у том гра-
ду сазнајемо читајући исповести пријатељу писцу. Присутан
је и незаобилазни амбијент Николићевог опуса, завичајна
Метохија, најчешће у евокацијама докторовог брата, пис-
ца и њиховог заједничког пријатеља Моћуна, те у рукопису
Краљица забаве (Пећ и околина, Патријаршија, манастир Де-
чани, Пољопривредна школа, гимназија и сл.).
Николићев роман није само специфична, већ и хијера-
хијски организована наративна структура. За свестраније ту-
мачење неопходно је разликовати примарни текст (казивач је
лик писца) од целина које имају статус уметнутних текстова
(свака од њих има свог наратора). Поред рукописа „Краљица
забаве“ (састављач, приповедач и учесник догађаја је Бошко
Поповић), уметнуте су пишчеве белешке („Из фасцикле са
белешкама“, „Из бележака“, „Белешке“ и „Белешка“), чији
је творац и наратор писац. Даље, уметнуте су исповести до-
кторовог брата, које читаоца враћају у младићство њиховог
приповедача и најчешће говоре о његовим љубавним подух-
ватима. Чини се да кроз четири дочаране авантуре са четири
различите жене (жена са три презимена, рођака Миња, дама
из Бање и Јасминка, комшиница његовог станодавца у За-
гребу) најбоље спознајемо и разумевамо природу овог лика.

297
Напослетку, постоји још један приповедач, за чије имено-
вање у литератури налазимо термин депресонификовани (в.
Булајић 2014: 41), а јавља се у различитим цитатима којих је
у роману велики број.
Савремена наратологија нас је, међутим, научила да
инстанца која приповеда има другачији статус од инстанце
која види, те не мора бити подударна са њом. Задржаћемо
се на подробном објашњењу појма фокализације, који се
дефинише као „однос5 између презентованих елемената и
визије кроз коју су они презентовани“ или, поједностављено,
неопходно је уважити разлику између онога ко види и онога
ко казује у роману. Мике Бал говори о двама фокализатори-
ма − такозваном ЛФ, који је везан за лик у фабули и може се
мењати, премештати са једног лика на други, и такозваном
ЕФ, који функционише као фокализатор искључиво изван
фабуле, и, следствено томе, о двема фокализацијама, ин-
терној и екстерној. Она такође сматра да се могу одредити
нивои фокализације. Први ниво јесте онај који остварује ек-
стерни фокализатор. Екстерна фокализација поверава фо-
кализацију интерном фокализатору, односно фокализатору
на другом нивоу (в. Bal 2000: 124−125).
Јасно је, према томе, да се три најважније приповедне
инстанце у роману Краљица забаве везују за тројицу ликова
приповедног света (писац, Брат доктора Поповића и Бошко
Поповић) и све оне казују на другом нивоу у односу на при-
марну приповедну инстанцу, коју представља лик књижев-
ника на нивоу читавог романа. Такође, приповедање на дру-
гом нивоу остварује се и када примарна инстанца препушта
казивање неком од фикционалних ликова у причи.
Само на два места у роману се на примарном нивоу тек-
ста одступа од доминантног наративног решења, односно
само два поглавља у роману су исприповедана кроз нара-
5 Пошто се ради о односу, треба раздвојити субјекат, фокализа-
тор (тачка са које се елементи посматрају – може да се налази
при лику, дакле, при елементу фабуле, или изван ње), и објекат
фокализације.

298
тивну перспективу аутора-посматрача, коју смо одредили
као тип хетеродијегетичког приповедања са спољашњом фо-
кализацијом (в. Prins 2011: 56−57). Прво од поменутих пог-
лавља односи се на уводни, такорећи пролошки призор, када
доктора Поповића посећују жена и муж који нису могли да
имају децу. Наратор који на првом нивоу предочава поме-
нути догађај није учесник у причи. На другом нивоу фока-
лизација је интерна и променљива, везана за лик доктора и
ликове младог брачног пара:

Том, дакле, и таквом лекару дошла је једнога дана

сетна жена, лепа у свом лаганом зрењу. У то време
још је било стидљивих, или бар привидно стидљивих
жена. Ова гледајући некуд доле, не у њега, рече:
„Рекли су ми, докторе: ако ти Поповић не помогне,
нико ти неће помоћи.“
„Ко?“
„Ваши професори с клинике.“ (9)

Други пут се у роману сусрећемо са екстерном фока-

лизацијом у једном одељку Из бележака, у којем писац није
учесник у исприповеданим догађајима о односу деде и сна-
хе:

Некада, давно, у оно време кад се живело у вели-

ким задругама, ожени се и трећи, најмлађи син. Дође
у кућу девојче од седамнаест година, месец или два
више. [...] (27)

Модерна теорија прозе нас такође подсећа да причање

приче није једини задатак казивача. Зато ћемо, истини за
вољу, осим наративне, истаћи и екстранаративну функцију
приповедачевог гласа. Приповедач „комуницира“ са „при-
сутним, одсутним или виртуелним“ читаоцем и наводи ау-
топоетичка размишљања о намери да књижевном стварању
приступи угледајући се на доктора Поповића. Проблемати-

299
зује се природа наративних решења и средстава уметничког
израза, те потенцира тежња ка њиховој једноставности:

Можда би требало и у књижевном послу поступити

на начин доктора Поповића. То јест, служити се јед-
ноставним средствима и тражити неочекивана решења.
(7, курзив је наш)

Поред коментара, које третирамо као аргументоване де-

лове6, важно место у структури текста имају описи. На по-
четак романа, када аутор уводи лик о којем ми још не знамо
много, постављена је директна и веома опширна карактери-
зација доктора Поповића. Гомилањем бројних „разликовних
карактеристика овог актера“ (в. Bal 2000: 95) настала је це-
лина, односно слика његовог лика. Пуноћи те слике допри-
носи и однос према другом лику, његовом брату, заснован
на контрасту:

За разлику од свога брата, који је био симбол вит-

кости и елеганције своје генерације, доктор Поповић је
у сваком погледу био обележен од бога. Имао је краћу
леву ногу и на њој ципелу коју зову „пегла“. Та са-
сушена нога је увек висила кад је хтео да се усправи и
да мало постоји у месту, али је помагала при ходању,
ипак. Лице му је било преровано богињама, а за-
обљени нос оптерећен наочарима с дебелим стаклом.
Али све се то брзо губило, склањало у страну, бивало
неважно, без дејства, чим би почео да говори и да се
смеје. У ствари, он се увек прво смејао, па говорио.
[...] Лице нашег доктора, напротив, стално је сјало.
Тако сјаји лице детета у радосном очекивању. А очи,

6 Аргументовани делови текста „не указују на елементе (процесе

или објекте) из фабуле већ на општи појам“ који се налази изван
ње. Такође, они „често експлицитно дају информације о идеоло-
гији једног текста“ (Видети: Bal 2000: 50−52, курзив је ауторкин).

300
 очи су му искриле на исти начин, дечји. Кад их упру у
мађионичара и кличу његовим триковима.
Није требало да се смеје, јер му ни зуби нису блис-
тали од глаткоће. А смејао се увек, неким смешним
смехом. Често и грохотом, и тада се његов лепи бари-
тон мало гушио.
Доктор је, дакле, био човек од крајности у свему.
Насупрот лицу и ходу, носу и наочарима, подизало се
бело чело, оно које имају високообдарене личности и
смирени људи. Жута коса, густа и заталасана, наводи-
ла је мисао на људе за диригентским пултом. Руке,
нежне, беле и крхке, биле су као најнемирније женс-
ке руке. Те руке, ти витки, дугачки прсти вероватно
су утицали на његове пацијенткиње да лакше подносе
преглед.
[...]
Био је, апсолутно, снажан спој дара, знања и љу-
бави. А све то прожето племенитошћу и срцем. (7−8,
подвлачења су наша)

Међу јунацима који су представљени поступком инди-

ректне карактеризације издваја се лик игумана, једног од
љубавника краљице забаве Катарине Бегић у роману, о чијој
духовности налазимо следеће:

Тај крепки ђида никад није имао ауру божјег чове-

ка. Не знам зашто. Можда због неговане браде. Мож-
да због вучјих зуба. Обима трбуха. Или, боже прости,
блиставог крста на чистој, увек чистој мантији... (106)

На једном месту смо уочили и поступак метафоричке

карактеризације лика Брата доктора Поповића, постигнут
преко простора у коме јунак живи: „Ено, онамо станујем, у
поткровљу. Али не могу да те позовем горе. Још не могу. Жи-
вим као јунаци Достојевског“ (20, наше подвлачење).

301
 Пажљивом читаоцу неће промаћи ни синкретична ка-
рактеризација докторовог брата, при чему се истиче његова
способност поређења и запажања детаља:

Брат доктора Поповића невероватно лако улази у

причу! У сликарству, о њему се говори као о разновр-
сном уметнику који може све. Мајстор цртежа, сјајан
акварелист, портретист, минијатурист. Илустратор с
префињеним осећајем за скривена значења, благ ка-
рикатурист, кад треба, али без жестоке воље. Пејзаж
му, ипак, није јача страна, као сваком градском чо-
веку, па ни већа композиција. Али у гвашу, темпери,
графици – ненадмашан. Зна непроменљиву вредност
детаља, и снагу поређења. (66, наше подвлачење)

Врло је занимљив лик мадам Џипсик, поверенице Ката-

рине Бегић, који у односу на ток догађаја у тексту уметнутог
рукописа Краљица забаве има важну, чак и пресудну улогу
(зато је и сврставамо у категорију делатних ликова, в. Prins
2011: 34), па указује на сложеност приче7, али и приповеда-
чеву склоност да карактеролошки дефинише јунакињу. То
ће учинити на директан начин, веома субјективно, с обзи-
ром на то да је представљена гласом Бошка Поповића, хо-
модијегетичког наратора, оног који је и сам део приче и, још
значајније, творац рукописа. Нагласак је на њеном ванред-
ном образовању:

Не знам особу чије је понашање у толикој несраз-

мери с њеном стварном вредношћу. Она има дара
за све, сем за живот у чамотињи. Она је збир многих
скромности, одсуства жеље да се прикаже бољом и па-
метнијом него што јесте. У овако малој средини, која

7 Епизода је речити пример анахроније у роману,

којом се враћамо у прошлост у односу на садашњи,
приповедни тренутак (в. Prins 2011: 19).
302
 је такорећи јуче добила железничку везу са светом,
човек не очекује ништа изван просека. Џипси је тако
начитана, тако самообразована жена да би на неком
необавезном течају могла држати семинар књижев-
ности, бити асистент неком предавачком педагогу, по-
моћник професору за опште медицинско образовање.
Чак и нека врста самоуког кустоса у музеју или гале-
рији с делима старих мајстора. Све то пак под условом
да се ради без правила, без крутог редоследа, хронолош-
ке поступности, рутинског тока. Него према тренут-
ној инспирацији.
Ипак, оно што је накнадно уочљиво, главно је: из-
ванредан је тумач карактера, снова и карата. Необи-
чан прогнозер политичких преокрета.
О цвећу зна све. О астрологији много.
Не знам жену која тако јасно, пластично, слико-
вито и занимљиво прича. (73, наш курзив)
Нешто касније, природу овог лика осветлиће наратор на
другом месту у роману, и то индиректно, преко микронара-
тива о њена два неуспела брака. На крају ће се испоставити
да је она била интимна и са господином Бегићем, иако је
била повереница његове жене.
Оставивши по страни модел такозване линеарне при-
че, Данило Николић прибегава монтирању свога текста од
различитих фрагмената − новинских исечака, анегдота,
карикатура, вицева, кратких записа и бележака, огласа, то-
божњих писама и слично. Њихово колажирање је у вези са
интертекстуалном природом овог романа. У Краљици забаве
остварени су скоро сви облици цитатности које налазимо у
литератури − цитатност у ужем смислу (из других књижев-
них текстова), аутоцитатност (понављање исказа из сопстве-
них текстова), интермедијална цитатност (усмереност на
фотографију, цртеж) и „ванестетска“ цитатност (цитирање
научне, документарне, новинске грађе).8

8 Уп. о томе: Предраг Петровић, Авангардни роман без романа:

303
 У роману се најчешће цитира новинска грађа, док на три
места детектујемо „ванестетске“ цитате другачијег порекла.
Наиме, Николић је лепо и сасвим функционално употре-
био документ приликом конституисања своје прозе. Свесно
је унео део списа географско-етнографског карактера др
Јевта Дедијера под насловом Косовска стара Србија, којим
оживљава некадашњу српску, средњовековну, густо насеље-
ну област Метохију. На овом месту препознајемо мајстора
онеобичавања документарног поступка у приповедању9,
који, инсистирајући на тобожњим чињеницама, „увлачи“
читаоца у свет фикционалног и дочара књижевно уобличе-
ну историју пропадања. Поменути одломак налази се одмах
иза Краљице забаве (препис 1), у коме приповедач Бошко
Поповић, управник Дома здравља у Пећи, описује сувреме-
ни косовско-метохијски амбијент и у њему контрастно пос-
тавља Српкиње и Шиптарке. Даље, аутор је у свој роман унео
одредницу из лексикона која објашњава порекло и значење
речи идиот („Грчка реч идиот (idotes), испрва је значила по-
себан, приватан грађанин, лаик, нестручњак, а временом је
почела значити и „човек који се не бави политиком“. Тек је
касније добила значење које данас има“). Асоцијативно је
доводимо у везу са судбинама писца и Брата доктора По-
повића (одељак Из бележака), што би могло бити двоструко
мотивисано: несрећним исходима љубавних авантура после
којих ови ликови бивају остављени и неостварени, и чиње-
ницом да обојица живе сами („Изворно, реч идиот дослов-
но значи: човек који живи сам“). Трећи „ванестетски“ цитат
представља поглавље из књиге Маколијевих есеја, о такозва-
ним Драматичарима обнове, који говори о незаситом љубав-

Поетика кратког романа српске авангарде, Београд, Институт за

књижевност и уметност, 2008, стр. 152.
9 За овај феномен у литератури налазимо одговарајући термин,
неологизам факција, под којим се подразумева ослањање фикције
на документарну основу, факат (Видети о томе: Вучетић 2005:
217).

304
ном доживљају војвоткиње од Кливленда. Својим садржајем,
на њега се наслања инкорпорирани цитат (вероватно исечак
из новина) о професору америчког универзитета који је на
једном литерарном семинару формулисао суштину кратке
приче:

„Да би прича била добра, потребно је да буде за-

нимљива, по могућности пре да алудира на неке чиње-
нице, него да их реалистичи опише, да говори о лич-
ностима из виших класа, да буде донекле еротична,
али истовремено и побожна“ (131).

Уочили смо да су цитати за које се претпоставља да су

преузети из штампе графички онеобичени, одвојени од ос-
новног текста, обележени већим маргинама, исписани дру-
гачијим обликом и величином слова и најчешће мотивисани
наративном ситуацијом и духовито је коментаришу. Приме-
ра ради, након разговора писца и Брата доктора Поповића у
коме су се обојица сложили да је директор Дома здравља у
Пећи убијен „без икакве кривице“, аутор ће у роман укљу-
чити део новинског чланка под насловом „Енглеско-ирско
разумевање“, о нападу крокодила на дете које је Ирац, по-
сетилац зоолошког врта у Лондону, одбранио ножем, док су
медији пренели вест о насртају Ирца на „дечјег љубимца“.
Након представљене братовљеве авантуре са женом са три
презимена, која је обележена девијантним еротским пона-
шањем (прерушавање љубавника у ловца), укључен је оглас
из западнонемачког листа „Пошта на Мајни“ – „Мењам кос-
тим за маскенбал само једанпут ношен – за дечја колица“
(72). Аутор је у текст уврстио и цитат који пружа објашњење
феномена сексуалности, а све са намером да илуструје на-
гонско општење јунакиње Катарине Бегић са бројним лико-
вима у роману:

„Сексуалност је у историји човечанства доживела

необичан заокрет. Некада се љубав водила из чистог

305
 инстинкта. Касније, поред инстинкта, појавило се и
осећање а затим и разум. Коегзистенција ове три ком-
поненте реализовала се између 1700. и 1800. године:
онда је господин водио инстинктивну љубав са соба-
рицом, женио се из разума пристојном женом а волео
лудо своју љубавницу. Селекција и коегзистенција!
Сада постоји тенденција враћања инстинкту“ (135).

Код Николића толико често срећемо и друге облике ин-

тертекстуалности, различите алузије и реминисценције на
бројне писце и дела, да можемо говорити о њиховом прерас-
тању у наративну стратегију (књига Мит и секс, Набоковљева
Лолита, Флоберово писмо Лујзи Коле; „Шекспировој дефи-
ницицији слабости10 треба додати, као име, и реч мушкарац“
(144); Балзакова мисао „Не додирујте идоле. Позлата остаје
на прстима“ (87) и многе друге).
У роману се скрива и један аутоцитат из првог романа
Данила Николића. Наиме, Моћун, пишчев пријатељ из гим-
назијских дана, износи претпоставку да је послужио као про-
тотип за лик врховног шефа из Обласног одбора за Косово
и Метохију, који се јавља на 237. страни романа „Власници
бивше среће“.
Присуство личног, аутобиографског искуства пред-
ставља једну од кључних поетичких константи књижевног
дела овог писца. По томе није изузетак ни роман Краљица за-
баве. Нимало случајно, аутобиографске елементе најчешће
препознајемо у дневничким белешкама11, у којима је писац
истовремено средишња личност и казивач. У приповедање
се уводе овакве појединости помоћу двосмисленог метапое-
тичког обликовања наратора у виду пишчевог двојника, који
је двојник утолико што је писац, а алузије на стварног писца
10 Мисли се на Шекспиров стих из Хамлета − „Слабости, име ти
је жена!“.
11 Пишчеви фрагментарни записи не следе ни хронолошку ни
узрочно-последичну везу међу догађајима, нити поштују неке кон-
венције дневничког бележења.

306
су бројне и конкретизоване – његов рад на Радио Београду,
први роман и понека епизода из његовог живота: „Судбину
жутокљунца не можеш избећи. Трчао сам као млад члан
Удружења, на сваки састанак у Француској 7. Макар се го-
ворило о кромпиру“ (22). Интересантно је пишчево сведо-
чанство о Бихаљијевом говору поводом модерне литературе.
Наиме, Бихаљи у роману изражава јасну самосвест о новом
времену, променама које су настале не само у уметности и
литератури, него и у психологији. Андрић је том приликом
исказао критички став према модернизму: „Јесте, али жена
још увек носи девет месеци“ (23). Николићу се наведена ре-
ченица добро урезала у сећање и управо се таквог начела
држао приликом стварања својих дела, упркос новим шко-
лама и књижевним правцима (измима), што нам потврђује и
његова експлицитна поетика, нарочито излагана у бројним
интервјуима.
На мајсторство приповедања не указује само сложена
композиција, вешта наративна мимикрија, стално прела-
жење из једног облика приповедања у други, већ и поигра-
вање књижевним конвенцијама, попут реалистичког поступ-
ка пронађеног рукописа (на њему се налази „шпенадлом“
закачени тобожњи исечак из Политике са насловом „ТРИ
МРТВА МУШКАРЦА НА ГРОБУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ“):

Критичари знају да се писци служе такозваним

оквирним мотивима. То јест, свој текст приказују као
туђ, као рукопис који су нашли, који им је неко дао, и
слично. Зато, ако једног дана у неку своју књигу унесем
дневник твога оца о краљици забаве, ово ће доприне-
ти уверљивости. Претпостављам да би овако изгледала
насловна страна да је хроника твога оца била штам-
пана у Пећи онда. Не, наравно, овако патинирана, и
помало нагорела, што сугерише, сада, дуго стајање у
некој ладици, преношење, број година, и паљевине у
рату. […]
„Ја ћу посведочити. Даћу изјаву да је то заиста

307
 било у рукопису мога оца.“ […] мислиће се да је на-
мештено. Ишчилела су времена кад су људи верова-
ли другима. […] Некада су људи варали своје блиске
само првог априла. Сад их варају сваког дана. (51. и
54, наше подвлачење)

Као јамац уверљивости и аутентичности пронађеног ру-

кописа о краљици забаве аутор нам нуди илустрацију, цртеж
који се тобоже налазио на његовим корицама. Такође, папир
из 1951. године, са правописним грешкама, истргнут из „Ис-
торије хеленске књижевности“ Милоша Ђурића, уз напоме-
ну да је тиме патина постигнута. Све ово нам јасно говори о
усмерености Николићевог романа и на визуелне медије.
Читалац ће још једанпут, у завршном делу (Забелешка,
на старој фасцикли с рукописом), запазити леп пример оне-
обичавања наративног поступка:

Можда би требало дати неко објашњење, напоме-

ну аутора. Извињење читаоцима што је уместо имена
стављано велико слово тамо где би по свим правили-
ма неумитне граматике требало да буде мало. И што
су понегде, уместо имена, стављане заменице. Мада...
разлози за то су, мислим, видљиви. Нарочито у погле-
ду Брата доктора Поповића. Па и у минијатури која је
могла да буде пролог, а ево је на крају. (200)

На самом почетку одредили смо да је роман Краљица

забаве прстенасто компонован. Ипак, у њему можемо прати-
ти и три паралелна наратива на основу заједничког мотива.
Мотив љубави, а са њим у непосредној вези и мотив Ероса у
роману се највећма везују за Бошка Поповића (љубавно ис-
куство са супругом председника Градског поглаварства Ка-
тарином Бегић) и Брата доктора Поповића, који је био, пре-
ма тумачењу астролога Оливере, „лак плен жена“ (у четирма
засебним епизодама исповеда пријатељу писцу доживљаје са

308
четири различите жене − женом са три презимена, рођаком
Мињом, дамом из Бање и Јасминком).
Описујући најлепши период живота који је провео у За-
гребу као заступник светске фармацеутске фирме, Брат до-
ктора Поповића асоцијативно укључује наратив о љубавној
вези са удовицом тројног презимена. Тако ће причање приче
о њиховом „врло чистом, доста присном, сасвим пријатељс-
ком“ односу постати повод да приповедач проговори о раз-
личитим погледима на жене − прво о формалном, естетич-
ком, а потом о гинеколошком:

Тада је, наравно, мој поглед на жену још био ес-

тетички. Испуњен жељом за поседовањем. [...] Зато
сам и дошао до закључка да је мушкарац у бити вишес-
трук љубитељ уметности, ако не и потпуни уметник.
Из њега, жену истовремено виде и сликар, и вајар, и
композитор, и писац. Шта? Да, лиричар је у најдубљем
трансу, пре свих. Али после, драги мој, после... кад је
наш поглед на жену само гинеколошки, сви ти ојађени
аутори невољно силазе у фусноте прошлости. (68, кур-
зив је пишчев)

Слично казивачу Николићеве приповетке Последњи укор,

који је тумачио однос између мушкарца и жене као однос
одређен од почетка до краја „обликом и функцијом наших
органа“, Брат доктора Поповића излаже теорију о облику,
положају и функцији органа који пресудно утичу на карак-
тер:

Мушкарац стално настоји да савлада нешто, да

продре до нечег. Да дође до краја. Неки простор, неку
непознату празнину. Пење се, на врхове; спушта се, у
понорнице, пећине, гротла. На тој основи су све њего-
ве психолошке кривуље. Зато што покушава немогуће.
Зато што хоће да савлада празнину. Да је испуни, ос-
мисли, оплоди.

309
 Она не тражи да нешто испуни, већ да буде ис-
пуњена. Дакле, њена тежња је апсолутно супротна
нашој. На срећу. Укрштање супротности је закон све-
та. Али на том укрштању се стално сударамо. Ту ничу
несхватања. Мушкарац има нешто што је очигледно,
уобличено; предмет, и оруђе. На другој страни је само
пролаз до плодотворне празнине. Он је сејач коме је
страшно стало до њиве да је његова, у његовом посе-
ду. Њиви је свеједно чије је семе, само нека је оплоди.
Зато не придаје трагичан значај промени сејача. Ми
напротив. (100−101, наше подвлачење)

Свестан је да би се читав овај трактат о мушко-женском

полном односу могао сажети у једну једину реченицу, те за-
кључује, попут Светолика Даниловића из романа Власници
бивше среће − „Наш удес је међу нашим ногама“ (101).
Још на једном месту препознајемо дијалог који успос-
тављају ликови и приповедачи из Николићевих различитих
књига. У роману Власници бивше среће знаменити јунаци по-
родице Даниловић расправљају о принципима који покрећу
свет. Налазећи да је по среди потреба за узимањем, односно
условљеност стомаком, полом и нагоном, приближавају се
виђењу анђела у Краљици забаве. Варирајући сличне мотиве
писац бележака дефинише анђела као отеловљење свих доб-
рих особина само зато што га не гоне глад и пол и зато што
нема потребу за узимањем и множењем, те не угрожава друге.
Интимни однос докторовог брата са женом са три прези-
мена претвара се у нешто психолошки девијантно – њу уз-
буђује само када је љубавник посећује „прерушен“, у пуној
ловачкој опреми, због чега ће њихова веза трајати све док
на такав начин буду могли да распламсавају страст: „[…] с
торбом, пушком, зеленим шеширом на коме је перо, шаре-
но перо од фазана, у чизмама и јакни. Ишао сам до трске и
шевара поред Саве и враћао се укаљан и блатњав. Имало је
дејства. Само ме била срамота од самога себе“ (70−71).
Љубавни живот овог лика обележен је и готово инцесто-

310
идним грехом. Приповедач асоцијативно у причу укључује
успомену на однос са рођаком Мињом. Слика њиховог те-
лесног контакта приказана је у сагласју са природним ам-
бијентом у којем су се затекли. Жесток август, осушено,
спржено поље у близини Дечана, мозак кључа, крв брекће у
венама. „Пекло ме је њено лице, приљубљено уз моје, пржи-
ла ме њена коса, жегле дојке. Мислио сам да ће ми се зуби
раздробити од стезања, а она распасти од грознице која је
тресла“ (95).
Наредна љубавна епизода тиче се даме из Бање, која је
представљена директном карактеризацијом од стране Брата
доктора Поповића. Дама се потом, индиректно, својим не-
обузданим понашањем и одржавањем неколико паралелних
веза у роману легитимише као припадница врсте незаситих
жена:

Она поврати своју озбиљност, своју одмереност,

своју филозофску сненост. Све што сам приписивао
женама с наших средњовековних дворова. Идеализо-
вао сам, наравно. Али, заиста, висока и танка, ходала
је као да се креће уз самога кнеза. И одевала се тако,
некако дубоко, иако је било лето, и опште разодевање
бањско. У затамњењу њених очију било је, такође, неке
таме дворских застора, који су се смели размакнути
само по жељи господарице. Она је одолевала ономе
чему друге жене тешко одолевају: није се украшавала,
није се шминкала. Један лак, танушан златни лан-
чић с крстом, око грла, и по једна линија ивицом обрва
и усана. Горе тамном, доле љубичастом бојом. (120,
наше подвлачење)

Брат доктора Поповића њену природу тумачи на себи

својствен, филозофски начин, што ће постати основа за још
један сажети трактат о људским нагонима. У њему пре-
познајемо и доживљај жене као бића које, покушавајући да

311
савлада сопствену природу, мушкарцу наноси искључиво
бол:

Како је могуће бити веран ако је свет у сталном

преокретању, преобраћању. Свет, то јест Природа, не
мења суштину, али мора да мења форме. А верност
подразумева оданост, спутаност, скопчаност, непро-
менљивост. (122)

Немам друго тумачење од овог: жене су, као и ле-

кари, ближе животу и смрти. Непосредније. Боље виде
смисао живота од нас. Срж ствари и законе понављања.
Све оно што није баш много утешно... Уз то, нагони су
им јачи, осетљивост већа. […] Јесте, нагони их тирани-
шу више него нас. Зато им не остаје ништа друго него
да их униште трошењем... Њихов очајни протест про-
тив сопствене природе не би требало да нам задаје
бол. Али... (129, наше подвлачење)

Посебно је интересантан четврти љубавни доживљај до-

кторовог брата са Јасминком, женом неког официра, ком-
шиницом станодавца у Загребу. Њихов однос био је заснован
на нагонски успостављеном мушко-женском споразуму, о
чему сведочи најнепосреднији дијалог:
− Имате ли нешто против да седнемо на ону клупу?
− Не.
− Имате ли нешто против да вас љубим?
− Не.
− Имате ли нешто против да...?
− Немам. (166−167)

А када је о Еросу реч, он се везује и за искуство Бошка

Поповића са Катарином Бегић, које је представљено у тек-
сту рукописа о краљици забаве. Она је, иако удата, открива
нам Моћун при крају романа, била интимна (поред игумана)
са још тројицом мушкараца у тренутку о коме се приповеда

312
− са Лазаром Матејићем, возачем Градског поглавара, ди-
ректором Средње пољопривредне школе и власником Пар-
ног млина из Истока. Очито да су поменути мушкарци за
њу представљали само предмете пуког задовољења полних
нагона, што је навело сву тројицу да се обрачунају на гробу
жене коју су обожавали („Себи је [Лазар Матејић, након што
је „открио мрежу њених љубавника“ – М. К.] размрскао чело,
пошто је ону двојицу оборио са по једним метком. Власни-
ка Парног млина из Истока погодио је у срце, а директора
Средње пољопривредне школе у потиљак“).
И писац дели мишљење Брата доктора Поповића о жена-
ма као моћнијим бићима спрам мушкараца („Брат доктора
Поповића је у праву: та изопачена страст према нимфетама
само је израз страха од жене, од њених неограничених мо-
гућности“). Па ипак, сасвим је другачије природе његово љу-
бавно искуство представљено у оквирној причи у роману. Он
остварује везу са неименованом женом, која му је телефони-
рала пошто је прочитала његов први роман Власници бивше
среће. „Она има тако оштар и истанчан књижевни укус, тако
језгровито, и на особен начин, даје неке оцене, да сам готово
запањен. Правда се да не уме, да није критичар, а говори
боље и тачније од многих. Магистар је књижевности, али из
ње говори дар, чуло које се не стиче ни читањем ни учењем,
и ум, у најмању руку натпросечан“ (55−56, наш курзив).
Препознаје се мотив забрањене љубави између удате жене
и знатно млађег, слободног мушкарца, мада, за разлику од
других љубавних парова у роману, они су духовно и емотив-
но повезани („Имаш ли времена у простору да осетиш да си
ти онај прави?“; „Али ја тебе, у ствари, обожавам. […] Веруј
у стварност ових осећања и кад више не будемо заједно“).
Њихови разговори су постављени на интелектуално виши
ниво, користе се бројним алузијама на сцене из романа, а
обострана наклоност је најбоље дочарана преко необичног
описа букета цвећа који му је она поклонила за рођендан:

313
 Доноси ми неко цвеће које први пут видим. Морам
употребити реч нежно, заиста. Фрезије. Тако танане,
тако неупадљиве, тако једноставне у својој елеганцији.
[...] У том цвећу видим и нека симболична обележја
нашег лудог лудила. Расцветава се усред зиме, касно,
у невреме. Нема га много и кратко траје. Цветови
фрезије су као мајушна уста, само што не проговоре.
Отворени, имају неку зачуђеност у занемелости. Без
обзира колики је букет, свака фрезија је цвет за себе.
(173, пишчев курзив, подвлачење је наше)

Љубавни однос ових ликова представљен је у нагове-

штајима, без чулно-телесних конкретизација − „Закључао
сам врата, ставио руке на њена рамена, у малом предсобљу,
и рекао: „Данас ћете бити љубљени како вас нико никад није
љубио!“ (89) – и одржава се до пред крај романа, када при-
поведач уводи тобоже још један првобитно документарни
жанр – писмо, којим се неименована жена опрашта од свог
драгог:

Хвата ти за велико разумевање, и хвала за грозно

неразумевање, и за оно прекрасно (дрхтаво од неиздр-
живе лепоте) и за самоћу с којом ћу опет бити. […] С
нежношћу увек мислићу. (185)

Још један од поступака који Данило Николић често при-

мењује јесте понављање, настало као последица фрекцвен-
ције догађаја у причи. Наратолог Мике Бал под понављањем
подразумева „различите догађаје или различите презента-
ције догађаја који показују сличности, и те сличности су онда
оно на шта фокусирамо нашу пажњу“ (Bal 2000: 92, наше
подвлачење). Тако ће, врло често у роману у обликовању
важних појединости учествовати појединости предочене
из двеју или више различитих перспектива. Примера ради,
пратимо два начина на које су сувремени новинари пренели
јавности вест о избору за краљицу забаве, у зависности од

314
политичке обојености новина за које су радили („Полити-
ка“ и „Правда“). Такође, ситуација избора за краљицу забаве
двоструко је фокализована, кроз ликове Џипсике и Катари-
не Бегић, те на тај начин имамо интерпретиране две верзије
истог догађаја, као последицу две визије, односно два угла
гледања на њега. У случају оваквих и сличних презентација
можемо говорити о правом понављању.12
Најважнији догађај, убиство Бошка Поповића, посредо-
ван је неколико пута у роману, и то из перспективе разли-
читих ликова и у другачијем обиму података. Овакав начин
приповедања у складу је са настојањем казивача да детек-
тивски реконструише све појединости у вези са загонетним
злочином, па ће морати, зарад „приповедне истраге“, да
„саслуша“ приповести Брата доктора Поповића, Моћуна и
двојице бивших четника, Стојана Чумића и Милике Станко-
ва, који су у време убиства били скривени у шупи.
О Бошку Поповићу највише података прикупљамо са
Моћунове тачке гледишта (он је полицајац у пензији, па је
„стара гонилачка крв поново заструјала“). Као узрок неви-
ном страдању тог човека помиње се политичко опредељење:

Поповић је био монархиста наравно, и кратко нека

врста писара код Бегића. Начуо сам да је нешто петљао
с његовом женом, Катарином. Али се повукао, развио
мрежу здравствене службе у корист народа, на чему
су му многи били захвални. Сем тога, био је моралан
човек, некорумпиран, благородан и савестан. Није било
никаквих мотива за сурово поступање са њим. Нећеш
ми веровати, да је и било, ја бих настојао да то убла-
жим. (83−84, курзив је наш)

Захваљујући фрагментарној композицији приче, споро

склапамо „коцкице“ наративног мозаика и на крају дефи-

12 „О правом понављању говоримо уколико се догађај јави само

једанпут а презентује се више пута“ (Bal 2000: 93).

315
нитивно одгонетамо да је управник Дома здравља изгубио
живот пред породичном кућом, само два дана након осло-
бођења Пећи у Другом светском рату, у присуству двојице
сведока. До потпуног осветљавања онога што се збивало у
часу убиства у роману долази постепено, уз бројна успора-
вања тока основне приче. Према Моћуновим сазнањима,
злочин је починио извесни Крстан Чакић, један од представ-
ника тзв. ослободилаца, јер је Поповић са презрењем одбио
његово наређење да буде понизан и да клекне и пузи.
Приметно је да Брат доктора Поповића не приповеда
само љубавне доживљаје у роману, већ и болне успомене,
нарочито на личном плану. Све је представљено у знаку гу-
битка − убиство оца, мајка која је пресвисла од туге три не-
деље након тога, одузето имање (револуција именована ме-
тафором „Велико Отимање“), брат у Ираку:

У стегнутом, сапетом, збуњеном живљењу […] био

је стегнут и мој очај. Бол за оцем и мајком, изгон из
куће, губитак ма каквог материјалног ослонца; брат у
далеком свету; тешка неизвесност преда мном; унака-
жени призори свега лепог иза мене, у младости, склуп-
чали су се, стврднули у једну гуку, гушили у чемеру, и
пали у неку дубину, на дно мене. (64, курзив је наш)

У роману се за лик докторовог брата везују мотиви патње

и страдања, а преко њих он постаје носилац чежње за про-
шлим, безбрижним данима детињства и одрастања, што је
на једном месту нарочито мотивисано чињеницом да се лик
враћа кући из логора и знатижељан је какав ће бити повра-
так и да ли се завичај у међувремену променио:

У логору сам, понекад, замишљао какав ће бити

повратак. Бићу измучен човек обасут пажњом. Можда
и неким почастима. А вратио сам се нездраво угојен,
тром и блед. Као да сам држан у сирћету. Лице изгри-
зено. Или у некој пари од киселине.

316
 То није био повратак кући, родном месту или све-
ту у коме се одрасте, већ шуњање уљеза у непознатом
крају. (46, наше подвлачење)

Већ је речено да је Николић у своју прозу радо укључи-

вао простор Метохије. Метохија се у опусу овог аутора двос-
труко препознаје, као утопија времена (некадашње златно
доба, неповратно изгубљено, а јунаци романа су „власници“
тог простора бивше среће) и утопија простора (завичај, мес-
то рођења, детињства и младости, као и сан о повратку у тај и
такав амбијент и потреба да се у њему пронађе уточиште).13
На неколико места у роману Краљица забаве наилазимо
на евокације завичаја које јунацима представљају уточиште,
спас и бег од стварности, чиме се одсутност Метохије пре-
твара у њену (све)присутност:

Обнављали смо успомене из првих дана после

ослобођења Пећи, сећали се ових и оних згода, оз-
биљних и смешних ситуација, и дуго, као пепелиште
које дими, прескакали личне и неке друге односе. У
сагоретине под пепелом ја сам два-три пута џарнуо,
као што се овлаш, врхом ципеле, дарне умирући жар
[…]. (83)

Посебно су кућица на обали Дунава и њена околина

стварале утисак да се јунаци налазе у амбијенту детињства
и младости, на рубу Пећи, близу Патријаршије. Оптерећен
трауматичним сећањима из завичајног света, Брат доктора
Поповића као да је располућен између носталгије за Мето-
хијом и меланхолијом због Метохије:

Мени никад или се не сећам, а њему увек кад је

овде нека сета затамни поглед, потопи глас. Његови

13 О Николићевим књижевним утопијама видети у: Милош

Ђорђевић, Књижевне утопије Данила Николића, 2010.

317
 ожиљци, и две-три сведене ране, у овој дивљини за-
струје, на сличан начин како заструје бивше озледе на
телу, пред промену времена.
То он каже. Час куди, час велича моћ успомена.
(99)

Ни мало случајно писац је на почетак романа поставио

опис тренутка кад приповедач (писац) упознаје Брата докто-
ра Поповића, јунака свог првог романа. Његово стање доча-
рава ефектним поређењем: „Сад већ као нека ствар која се
похабала [...] Као све што је прошло кроз различите времен-
ске прилике, и он је имао нешто од патине старих ствари.
Где је, господе, она усправност? Она прибраност! Она од-
мереност! Она господственост! Она надмоћ над појавама!“
(14). Нема сумње да ово поређење има улогу наговештаја
расплета судбине јунака. Као што видимо, инсистира се на
психо-физичким променама насталим услед протока вре-
мена и притиснутости различитим животним недаћама, уз
нараторове коментаре шта је тај човек све могао бити:

[…] тако замишљам управнике неких старих колеџа,

или ректоре неких универзитета,
председнике врховних судова,
кнежеве неких важних области,
поглаваре неких малих, али мудрих земаља,
далеке, као заточене, и не много знане научнике које
ће тек потомства признати... (14−15)

Нажалост, он своје потенцијале није остварио, на чему

се заснива сав трагизам његовог лика. Ту, међутим, још није
крај изазовима са којима се читалац суочава! Мајстор при-
поведач на сам крај поставља још једно загонетно убиство.
Након што је Моћун детективски разрешио случај троји-
це мушкараца на гробу Катарине Бегић, а потом и расвет-
лио случај погибије Бошка Поповића, поверено му је да у
претпоследњем поглављу романа, у телефонском разгово-

318
ру са писцем, тумачи новински чланак из Политике, где је
објављена вест о убиству Крстана Чакића са назнаком да
je освету извршио управо докторов брат (на месту злочина
пронађен је ловачки шешир „Mayer-Загреб“). Тиме се све
детективски компоноване приче окончавају, а драматична
судбина поменутог лика употпуњава и заокружује.
Чини се да Брат доктора Поповића није у роману једи-
ни човек трагичног животног пута. И пишчев живот је, врло
слично, протицао у знаку неколико промашених, неоства-
рених љубави, затим раскорака између онога некад и сада,
субјективног, меланхоличног доживљаја завичаја и света,
бројних крахова и разочарања, те га на крају покреће успо-
мена на љубав из студентских дана: „И увек је видим у оном
белом, паперјастом џемперу од ангорске вуне, кад смо се
опраштали на перону“. Он одлази до куће у којој је некада
становала Она, близу Ташмајдана, и на том месту затичемо
симболички опис који треба да илуструје збивање у јунако-
вој души:

Сишао сам, као у понор, до дна уске улице испод

Ташмајдана и стао наспрам прозора некадашње њене
студентске собице. Понор је имао и стваран значај,
јер је цео крај био у мраку и сви прозори на тој старој,
једноспратној згради затамњени. Само је иза улазних
врата, која су још са сводом, на црквен начин, дрхтала
нека слаба светлост. (201, подвлачење је наше)

Индикативна су питања непознате жене која га том при-

ликом посматра, док он лута и покушава, макар у сећањима,
да оствари сусрет са Њом, незаменљивом и изнова успостави
урушени идентитет:

„Ко сте ви?!“

„Не знам.“
„Кога тражите?!“
„Самог себе.“ (201−202, курзив је наш)

319
 Према свему што смо претходно рекли, можемо закљу-
чити да је роман Краљица забаве сложена књижевна творе-
вина, компонована од бележака, новинских чланака, доку-
мената, карикатура, вицева, анегдота итд. Будући да је не
само сложена, него и слојевита, хијерархијски организована
структура (примарни наратив и уметнути текстови), указали
смо на широк распон приповедачких позиција − од хетеро-
дијегетичкe, хомодијегетичкe, преко приређивача рукописа,
коментатора, читаочевог сабеседника и слично. Уколико за
тренутак оставимо по страни оно што није нарација, остаје
нам велики број описа (карактеризације књижевних ликова)
и аргументованих делова текста, односно коментара. Ко-
ментаре најчешће срећемо у исповестима докторовог бра-
та, када, причајући пријатељу писцу о свом животу, изриче
вредносне судове, образлаже различите ставове, а у вези са
доминантим мотивима дела − о природи човека, мушко-
женским односима, патњи, страдању, смислу живота и др.
На тим и таквим местима успоставља се дијалог између ли-
кова и казивача из различитих књига овога аутора, односно
успостављају се бројне интертекстуалне релације. Приликом
тумачења мозаички грађене приче дотакли смо се времен-
ског и просторног плана, а нарочито осветлили завичајни
косовско-метохијски амбијент. Да се послужимо синтагмом
из наслова Николићеве приповетке, јунаке Краљице забаве
„прати“ једна упорна успомена, те, приликом евокација, „за-
падају“ у крајње амбивалентна стања − од чежње за Мето-
хијом као простором бивше среће до меланхолије због драма-
тичних догађаја који су се одиграли у њој.
Анализа је показала да је Данило Николић писац особе-
ног приповедног, постмодерног стваралачког поступка, који
подразумева све (чак и „неочекивана решења у причи“),
само не „једноставна средства“ на која се толико (скромно)
позивао у бројним интервјуима.

320
 ЛИТЕРАТУРА

Bal 2000: M. Bal, Naratologija (R. Mirković, prev.), Beograd:

Narodna knjiga−Alfa.
Prins 2011: Dž. Prins, Naratološki rečnik (B. Miladinov, prev.),
Beograd: Službeni glasnik.
Булајић 2014: Ј. Булајић, докторска дисертација Поетика Да-
нила Николића, < https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:10053/
bdef:Content/download> 9.4.2017.
Вучетић 2005: Ј. Вучетић, „Употреба документа у роману Влас-
ници бивше среће Данила Николића“, у: Српска књижев-
ност на Косову и Метохији 1945−2000, део 2, Приштина:
Институт за српску културу, Косовка Митровица: Филозоф-
ски факултет, стр. 213−218.
Ђорђевић 2010: М. Ђорђевић, Књижевне утопије Данила Нико-
лића: генеза, структура и значење, Зрењанин: Агора.
Микић 2000: Р. Микић, „Прича о светлу љубави и мраку душе“,
у: Д. Николић, Фото-керамика господина Цебаловића,
Београд: Филип Вишњић, стр. 135−150.
Николић 2002: Д. Николић, Краљица забаве, Београд: Народна
књига– Алфа.

321
Радивоје Микић

МИРОСЛАВ ЈОСИЋ ВИШЊИЋ

ИЛИ ТРАГАЊЕ ЗА НОВОМ
И ДРУГАЧИЈОМ ФОРМОМ

Мирослав Јосић Вишњић (Стапар, 1946 – Београд, 2015)

био је не само један од најбољих приповедача и романсијера
који су у књижевност ушли у другој половини шездесетих
година прошлог века, већ је био и један од оних писаца који
су имали сталну потребу да се у односу на књижевност и
њене конвенције постављају као истраживачи са оном вр-
стом експериментаторске страсти коју су имали само још
неки од припадника књижевне авангарде из двадесетих го-
дина прошлог века. Отуда и није изненађење што је, у ос-
врту на своју поетичку еволуцију, Јосић Вишњић истакао:
„Свака моја књига је на неки начин другачија од претходне.
А то је пут којим се теже иде, јер није лако стално тражити
и налазити другачију форму, другачије одело за причу коју
желите да испричате“. Управо у овим речима треба, између
осталог, видети и објашњење за чињеницу да је Мирослав
Јосић Вишњић толико много експериментисао, крећући се,
кад је тематика у питању, од важних историјских догађаја
везаних за судбину Срба у Бачкој до свакодневног живо-
та ситног варошког света на београдским улицама, а кад
је реч о књижевним облицима, од сасвим кратке приче до
романа-циклуса, једнако као што је управо овај писац, ви-
соко ценећи неке од највећих писаца из наше прошлости,
покушао да њихове књижевне поступке уведе у књижевност
нашег времена ( за тај смер поетичког кретања репрезента-
тивно је настојање Јосића Вишњића да, на предлошку Сте-

322
ријиног „Романа без романа“, напише свој роман под истим
насловом). Томе треба додати и околност да је управо Ми-
рослав Јосић Вишњић, знајући да лепота реченице у проз-
ном тексту умногоме зависи од добре употребе појединих
врста речи, сачинио „Азбучник придева у српској прози
двадесетог века“, књигу која ће у нашој култури још задуго
бити усамљена. Као и већина наших писаца новијег доба, и
Јосић Вишњић је, и то не само на почетку свог књижевног
деловања, био сврставан у прозну оријентацију која је до-
била назив који је, пре свега, требало да буде или нека врс-
та поетичке деградације ( „стварносна проза“, схваћена као
фотографски приказ онога што заиста постоји у свету који
писца окружује) или идеолошки заснована категоризација
(„проза црног таласа“, што подразумева редукцију умет-
ничких настојања на само једну тачку гледишта – критички
интониран однос према социјално-политичкој стварности).
Наиме, када су се, крајем шездесетих година прошлог века,
појавиле прве прозне књиге Видосава Стевановића, Мили-
сава Савића и Мирослава Јосића Вишњића, један број кри-
тичара је ове писце, повезујући их притом са прозом Дра-
гослава Михаиловића, али и неким приповеткама Антонија
Исаковића, као и првим романом Слободана Селенића, а ви-
дећи у њиховим делима превасходно настојање да се обно-
ве неки поступци тзв. српске регионалистичке прозе управо
овако означио да би, једноставно речено, указао на чињени-
цу да је, по уверењу тих критичара, реч о писцима који се
враћају уназад, који, другим речима, теже да обнове барем
неке аспекте реалистичке поетике. Нема сумње да разлоге
за овакво именовање нових прозних писаца треба тражити
и у изванкњижевној сфери, у настојању да се они прикажу
као писци који су далеко од различитих облика онога што је
тада потпадало под различите видове модернистичких тен-
денција које свој монопол на новину нису желеле да деле
са писцима који, уз заиста доста реалистичких елемената,
приказују или свет свог завичаја или свет са социјалне пери-
ферије. Исто тако, носиоци модернистичких тенденција су

323
исказивали наклоност ка симболичко-алузивним облицима
прозног говора, док су писци, попут Јосића Вишњића, да-
вали предност приказивању тзв. савременог живота, онога
што Јосић Вишњић у једном поетичком исказу назива „сав-
ременост, садашњост, сада“. Отуда је више него логично што
је критичар који је најдубље разумео настојања ових писаца
и који је о њима написао најубедљивије аналитичке тексто-
ве, Љубиша Јеремић, одбио да прихвати назив „стварносна
проза“ и што је настојао да га замени ознаком „проза новог
стила“, стављајући тако, ван сваке сумње, нагласак на оне
новине које и Драгослава Михаиловића, али и Стевановића,
Савића и Јосића Вишњића удаљавају од српске реалистич-
ке/регионалистичке прозе и приближавају управо модер-
ним књижевним токовима у српској књижевности. И мада је
ознака „стварносна проза“ релативно брзо изгубила значење
али и функцију коју је требало да има, она и даље служи као
нека врста средства којим се указује на доминацију појед-
ностављено схваћених реалистичких елемената у приповет-
кама и романима Стевановића, Савића и Јосића Вишњића.
А кад се, било читалац, било критичар, изблиза загледа у
карактеристике прозе ових писаца, он јасно види неколико
ствари. Прва међу њима је свакако настојање да се прозни
текст обликује уз високу меру артизма, уз инсистирање на
значају стилско-језичке перфекције видљиве у причама из
„Рефуз мртвака“, „Бугарске бараке“ и књиге „Лепа Јелена“.
Иако и Стевановић и Савић и Јосић Вишњић, због потребе да
приказују ону димензију живота која, сама по себи, води ка
ономе што је телесно, ниско, елементарно, силовито у свом
манифестовању, показују више него видљиву склоност да у
приповедачки поступак укључе и натуралистичку компо-
ненту, понекад доведену и до снаге коју срећемо само још
код писаца експресионизма, много је више елемената који
указују, посебно кад је реч о раној прози Мирослава Јосића
Вишњића, на оно што се, у доба романтизма, звало лириза-
ција прозе. Истичући, попут Ралфа Фридмана, да је „лирска
проза један од најтежих жанрова“, Јосић Вишњић је више

324
од типолошких својстава желео да истакне оно до чега му је
највише било стало: „Увек нова тема, нова форма, различит
ритам“.
А на удео лирског у прози Мирослава Јосића Вишњића
не указује само пишчева потреба да на почетак књиге „Лепа
Јелена“ смести дужу песму „Изван прашине су коњи и то је
вероватно лето“, већ и сама чињеница да је прва књига коју
је овај писац објавио била књига песама „Азбука смеха“ (
Покрет, Сомбор, 1966 ), једнако као што је и касније Јосић
Вишњић повремено писао и објављивао песме . Стављајући
на композиционо привилеговано место у књизи „Лепа Јеле-
на“ песму, Јосић Вишњић је свакако имао на уму изузетно
важну улогу почетка сваког књижевног дела ( он програмира
наше читање и разумевање онога што ће уследити, он на-
шем доживљају, другим речима, даје основни тон ), мада је,
исто тако, очигледно да се у песми појављују мотиви из ње-
гових приповедака, посебно мотиви везани за земљу и живот
на земљи, али и симболичку трансформацију тог живота у
уметничкој визији. А све то, на неки начин, ову песму пре-
твара у специфичну поетичку лозинку, драгоценију утолико
што је реч о писцу који је ретко пристајао да даје интервјуе
и да подробније осветљава и своју поетику и поетичка пи-
тања уопште, чак и онда кад није говорио о себи већ је пи-
сао о другим писцима (књига „Писма српским писцима“,
Матица српска, Нови Сад, 2007 ). Он то није подробније
учинио чак ни у предговору за своју „Антологију српских
приповедача 19. и 20. века“ ( Филип Вишњић, Београд, 1999
), у којој је, потпуно у складу са својим никад скриваним
самопоуздањем, себе, по броју заступљених приповедака,
изједначио са највећим српским приповедачима. Па ипак,
на једном месту, у добрим делом полемички конципираном
предговору за антологију, Јосић ће рећи: „Због тога је у сва-
кој књижевности (па и српској), један од најтежих задатака:
написати добру приповетку“, откривајући тиме да припове-
ци у систему књижевних врста даје врло високо место. А то
је, посредно, било и образложење одлуке да из српске књи-

325
жевности 19. и 20. века у којој има толико приповедача, као
најбоље, после врло строге селекције, уврсти само шеснаест
приповедача. Нема сумње да је уверење Мирослава Јосића
Вишњића да је у свакој књижевности „један од најтежих за-
датака: написати добру приповетку“ додатно истакнуто и
чињеницом да приповетка, уз роман, представља основни
састојак његовог врло богатог опуса и да су прва и последња
(постхумно додуше) објављена књига овог писца, књиге при-
поведака. А као приповедач Јосић Вишњић се кретао у врло
широком тематском распону, од приче о томе како једна
девојчица са сомборске периферије, из варошког полусвета,
наслеђујући у томе мајку, и сама постаје проститутка, преко
прича о животу шароликог света из бачке равнице, посебно
света који, попут музичара, до изражаја долази током вели-
ких празника или током различитих облика тзв. ноћног жи-
вота, до прича о оним несрећницима који, дубоко потонули
у животне недаће, тумарају по великим градовима, тражећи
макар мало простора за себе. И у свим овим случајевима, у
кретању кроз овако разнолике тематске сфере, види се не-
што што је за Јосића Вишњића као приповедача важно – он
жели да следи оне линије у нашој књижевности које су дале
најбоља уметничка остварења. И зато није тешко открити
да се Јосићу Вишњићу као приповедачи, као узори у избору
приповедних модела, посебно допадају писци са средишње
традицијске путање – Јаков Игњатовић, Борисав Станковић,
Вељко Петровић, Милош Црњански, Иво Андрић, али и пис-
ци који су, из вакњижевних разлога, доста дуго били гурнути
у страну: Григорије Божовић, Драгиша Васић и Станислав
Краков.
А неке од важних особина приповедачке прозе Миросла-
ва Јосића Вишњића се добро виде на примеру његове нај-
боље приповетке „Пети војник“. У овој приповеци срећемо
тематику која је, још од времена натурализма, врло честа,
а која подразумева приказивање оних облика живота који у
себи носе нешто елементарно, нешто егзистенцијално дра-
матично, а који од писца траже да се одрекне сваког облика

326
идеализације и једног социјалног амбијента и оних који у
том амбијенту живе. Бирајући за главног јунака жену и од-
лучујући да у средиште приче постави оне појединости које
имају пресудан значај за уобличавање једне судбине, Јосић
Вишњић је, у исто време, показао зашто су му тако блиски
прозни светови Борисава Станковића и Иве Андрића, пош-
то ови писци чине баш то – залазе у унутарњи свет женс-
ких ликова и у њему откривају оно што постоји као тамно,
трауматско језгро, везано за свет телесног, за сферу чулног
живота . А о том трауматском језгру судбине своје јунакиње
Јосић Вишњић приповеда на онај начин на који то чини и
Драгослав Михаиловић у приповеци „Лилика“ – служећи се
тачком гледишта девојчице која више наслућује него што
јасно разабире смисао онога што њена мајка чини са војни-
цима и што и њу, како ће се показати, врло брзо очекује.
Не служећи се било каквом морализаторском компонентом,
Јосић Вишњић настоји да зађе у ону сферу душевног живота
своје јунакиње у којој се обликује њена спремност да свој си-
лазак на друштвену маргину претвори у нешто што доноси
барем неки облик материјалне користи.
Али није тематска страна приповетке оно што је најваж-
није, мада је она, ван сваке сумње, била посебно подесна да
се Мирослав Јосић Вишњић прикаже као писац „стварносне
прозе“, као писац који се користи оним моделом припове-
дања који у први план поставља тзв. стварност, односно об-
лике живота ситног, периферијског света, света који живи на
самој граници задовољавања елементарних егзистенцијал-
них импулса. А кад на крају приповетке, у њеном епилош-
ком делу, сретне и опис невоља које су за младу проститутку
наступиле „почетком зиме“ кад више није, и да је хтела, мог-
ла да одлази на аеродром „због снегова“, читалац не може а
да не запази оно што му приповедач сугерише – јунакињи-
на мајка која се бавила истим занимањем је грешила што се
везивала само за аеродром и за војнике који су служили на
њему, поготову због тога што „цео град се пружао пред њом,
као Један Велики Аеродром, као аеродром са стотину писти

327
са којих, сваког тренутка, узлећу мали авиони, као аеродром
са хиљаду писти на које се, непрестано, спуштају гладни пи-
лоти“. Нема сумње да овде више није реч о дословном већ о
алегоријско-симболички заснованом опису, о настојању да
се једна ситуација представи тако што ће се прећи са јед-
ног (дословног) типа прозног говора на други (недослов-
ни, алузивно-симболички). Једном речју, једна семантичка
конкретизација овог описа гласи: Јосићева јунакиња читав
град види као „Један Велики Аеродром“, као место на коме
може да тражи муштерије не водећи рачуна о томе које је
годишње доба, док постоји и једна општија семантичка кон-
кретизација – сваки град, свако место где живе људи је „Је-
дан Велики Аеродром“, једно поље животних могућности.
А баш ово место са самог краја приповетке Мирослава Јо-
сића Вишњића нам показује да је реч о писцу који корис-
ти приповедачки поступак који је, захваљујући укључивању
алегоријско-симболичких елемената, много сложенији од
реалистичког поступка, што је, опет, јасан знак да проза коју
је писао овај писац никако не може да се посматра у оном
кључу који су поједини њени тумачи покушавали да намет-
ну као једини. Таквом закључку у прилог, ван сваке сумње,
иду и овакве реченице: „Јесен је већ умирала, прегажена,
на улицама града“. У оваквим реченицама опис је остварен
тако да је за разумевање његовог значења неопходно да чи-
талац са дословног значења пређе на симболички план, да
сасвим конкретну слику градског простора повеже са сли-
кама које се могу срести у песничким текстовима, сликама
које настају тако што се једно душевно стање повезује са
спољашњим простором који, у ствари, постаје конкретиза-
ција тог душевног стања. А читалац приповетке „Пети вој-
ник“ је, и мимо тога, врло често доведен у позицију у којој се
налази читалац песничког текста. Довољно је узети у обзир
овај пример: „Аеродром се пружао испред мене велик и све-
тао, опкољен Сунцем лети и снеговима зими. Освајајући га,
постајала сам и ја већа, тако да сам пред крај лета видела

328
себе и Аеродром једно поред другог: он од мојих стопала до
темена, ја од кантине на улазу до последње касарне у дну“.
И у овом опису сусрећемо више него видљиво препли-
тање спољашњег простора и јунакињиног унутарњег све-
та, тачније неку врсту тежње ка узајамној симболизацији.
Захваљујући томе је и било могуће да се, на симболичком
плану, изједначе људско тело и простор у коме оно постоји,
простор кроз који се оно креће. А све то нам показује да је
одиста „лирска проза differentia specifica Јосићевог рукопи-
са“, како то каже Марко Недић.
У прозном опусу Мирослава Јосића Вишњића приповет-
ка је веома важна и из још једног разлога. Наиме, обраћајући
се 14. октобра 2007. године присутнима на свечаности при-
ређеној поводом уручења награде „Вељкова голубица“ у њему
тако драгом Сомбору, Јосић Вишњић ће о својој фасцинацији
овим прозним обликом оставити и ово сведочанство: „Кад
сам био млад писац, тамо негде у време „Лепе Јелене“, бројао
сам колико је прича написао Вељко Петровић и хватао се за
главу. У издању Матице српске из 1964. има их 179, и приде
још 12 „сећања и маштања“. А ја сам имао тек десетак, пет у
првој књизи прича и неколико почетничких. Сањао сам, али
су ме романи и живот ометали, бар до сто приповедака да
стигнем, и тај сан се тек у мојој шездесетој години преселио
у корице. Ове године, не смета да то поновим, објављене су
моје „Сабране приповетке“, књига у којој има 106 прозних
радова“. Мада је овде у први план постављен квантитативни
аспект - број приповедака, на неким другим местима се види
да је приповетка за Јосића Вишњића била изазов у једном
далеко важнијем аспекту – он је у њој видео књижевни об-
лик који као да олакшава оно до чега је њему посебно било
стало – истраживање нових изражајних могућности. А кад
год се приповедачки опус Мирослава Јосића Вишњића гледа
као целина, види се и тематска и формална разноврсност.
Кад је о тематици реч, Јосић Вишњић је писао и приповетке
у којима је у средиште постављена тачка гледишта дечака
који са много интересовања прати и игре својих вршњака и

329
обичајну праксу везану за велике празнике, једнако као што
је писао и приповетке о животу „ноћних уметника“, музича-
ра који, путујући по Бачкој као „један оркестар комплет“, и
увесељавајући шаролик свет који се окупља по кафанама и
на ноћним седељкама, долазе у прилику да виде и оне сад-
ржаје људског живота који су, током свакодневних људских
активности, потиснути. А пошто је Јосић Вишњић написао
уистину велики број приповедака (тачније речено, прича,
пошто највећи број њих и може да се сврста у тзв. кратке
приче а неке, као на пример „Бели Деда“, и у сасвим кратке
приче), он је у њима приказао готово све етапе једног живот-
ног пута, од детињства у Бачкој, слике породичног живота
и окружења, преко доласка у велики град, настојања да се
у таквој средини преживи, описа љубавних доживљаја, до
приказа књижевних послова од којих је свакако најмучнији
онај везан за спор са издавачем, што све заједно показује да
приповедање Јосића Вишњића има понекад дискретно ко-
ришћену, а понекад наглашеније видљиву аутобиографску
димензију. Поред тога што се у раним приповеткама и свим
приповеткама које приказују живот у бачкој равници јављају
лирски елементи („Пробудио сам се пре светлости која се,
тек кад сам пришао црвеним вратима, просула по селу као
иње“; „Кроз мале и прљаве прозоре, под челом оронуле Ми-
лине куће, куљао је густ реп кукњаве, као какав црн дим пун
жеравица“), приповедачу тако неопходни за приказивање
једног амбијента чији су симболи у бројним случајевима и
голубови, багремови, леније и прашина, приповетке Јосића
Вишњића обележава и потреба да се управо ти лирски еле-
менти повежу са једном сасвим особеном сликом живота, са
сликом живота оних људи који, живећи на маргини и сасвим
изван оквира онога што је њиховом животу могло дати неко
историјско обележје, углавном иду за оним задовољстви-
ма која су чулна, телесна, која се највећма везују за љубав
у свим њеним видовима (од девојачке и младићке чежње,
до потребе да се испитује непознато и необично, као што је
случај у причи „Уметник на армоники“, у којој главни ју-

330
нак, Доја Џанибула, користи прерушавање и као средство за
улазак у један другачији свет и као средство којим се најбр-
же стиже до трагичног расплета сопствене судбине). И мада
је, као и Вељко Петровић, био дубоко одан свом завичајном
свету (а баш тај свет је и најсугестивније описивао ), Јосић
Вишњић није пропустио прилику да у своје приче уведе и
тематику везану за оне облике националне судбине у којима
је крајем XX века било највише истинске трагике (збивања
на Косову и Метохији, приказана у „Причи о косу и сови“,
из перспективе човека који се бави поверљивим полицијско-
обавештајним задацима), једнако као што је једино он међу
нашим писцима модерног доба радо за јунаке узимао саме
писце и необичне околности из њиховог понекад једва ра-
зумљивог живота.
Поред тога што је читав низ судбина наших писаца и
проучавалаца књижевности узет као грађа за „Причу о пис-
цу“, у приповедном опусу Мирослава Јосића Вишњића важ-
но место заузимају и приче у којима се као јунаци појављују
Милош Црњански и Миодраг Булатовић. Исто тако, Јосић
Вишњић је, баш као приповедач, велику пажњу посветио
и штампарству и штампању и објављивању књига, дубоко
свестан да неких од најважнијих књига модерне српске књи-
жевности не би ни било без издавача какав је био Светислав
Цвијановић (нема сумње да тема штампања и објављивања
књига и новина из Јосићевих прича неку врсту природног
наставка има у роману „Одбрана и пропаст Бодрога у се-
дам бурних годишњих доба“, једнако као што се „Прича о
чешљу“ може посматрати као наговештај романа „Приступ
у кап и семе“, као пролог за тему логора и логорског живота
која је у Јосићевој прози добила важно место као најдрама-
тичније људско искуство у модерном добу, што је, само по
себи, знак да су приповетке и романи овог писца изнутра
чврсто повезани). А Јосићева „Прича о писцу“ или његова
„Прича о штампару“ морају се посматрати и у једном наро-
читом светлу, пошто су оне највидљивији резултат пишчевог
настојања да књигу и штампану реч уопште види из једне

331
посебне перспективе – као средство којим се, у исто време,
оставља сведочанство о животу и пружа отпор политичком
терору („Прича о Њ.Г.В. Танталу“), отпор у коме се код Јо-
сића Вишњића огледа и веза са оним што је у прошлости
једног народа најважније. А сам Јосић Вишњић је, и мимо
приповедних текстова, тачније речено, у књижевном живо-
ту, непрекидно био у стању побуне, у стању незадовољства
приликама у којима живе и јавно делују српски писци. Он
се потрудио да о томе остави велики број сведочанстава у
књигама „Ђердан од дивана“, „Моје бурне године“, „У дру-
гом кругу“, „Писац против Агенције“, „Писма српским пис-
цима“.
И мада је приповетку високо ценио и писао је током чи-
тавог стваралачког века, Мирослав Јосић Вишњић је и врло
плодан романсијер, отуда је и логично што је његова пос-
ледња за живота објављена књига био роман „Барон из ша-
рага“, 2013 . И кад су романи у питању, Јосићев књижевни
пут је врло замршен. Наиме, његов први роман, „Роман о
смрти Галерије“, није, као што је требало да буде, објављен у
оквиру књиге „Лепа Јелена“, већ се, као самостална целина,
први пут појавио 1974. године, после књиге приповедака
„Лепа Јелена“, и романа „Чешка школа“ објављеног 1971. го-
дине. Сам писац је о томе оставио доста сведочанстава у по-
лемички интонираној напомени уз књигу „Рани романи“
(Агенција Драганић, 1995), посебно жалећи што овај кратки
роман није објављен ни уз заједничко издање „Лепе Јелене“
и „Чешке школе“ у библиотеци „Атлас“ Српске књижевне за-
друге 1980. године. Мада је наводио и друге разлоге за своје
огорчење што чак и неки од његових пријатеља из књижев-
ног света нису разумели његово настојање да свој рани ро-
ман објави уз дела са којима он, по пишчевом уверењу, чини
природну целину, чини се да је Јосићу Вишњићу посебно
било стало не толико до хронологије настанка дела колико
до чисто поетичких момената. Наиме, по његовом уверењу,
„Роман о смрти Галерије“ има дубље везе са његовим раним
приповеткама и романима и по томе што говори о збивањи-

332
ма из времена после Другог светског рата, што је прича сме-
штена у Бачку, тачније у један присно доживљени свет, што
је и композиција и семантика овог романа врло необична. А
свакако да је необична и извесна двосмисленост коју ствара
чињеница да се у роману упоредо развијају два наративна
плана, па се на једном од њих говори о подизању зграде
уметничке галерије у некој војвођанској варошици током
шездесетих година прошлог века, док се, у исто време, на
оном другом наративном плану као јунакиња јавља девојка
Галерија Рашковић, која, додуше, не добија статус главног
јунака будући да је позицији главног јунака много ближи
Александар Илић, млади грађевински инжењер, крајње ам-
бивалентно настројен и према здању које гради и према Га-
лерији Рашковић. Укључујући у саму причу и извесне лако
видљиве симболичко-алузивне компоненте (галерија и као
место и као врста деловања треба да буде веза између једне
друштвене заједнице и уметности, стварности и лепоте), Јо-
сић Вишњић је далеко већу пажњу посветио самој организа-
цији приче, односно семантичким двосмислицама везаним
за реч галерија (час име девојке, час ознака за културну ус-
танову) и подлогу на којој је та аналошка веза могућа (лепо-
та). Ако су „Роман о смрти Галерије“ пратиле и недоумице
везане за жанровску природу (око тога су се различито изја-
шњавали критичари, али се чак и сам Јосић Вишњић коле-
бао између могућности да то дело буде роман али и новела),
сасвим је сигурно да је „Чешка школа“, по свим морфолош-
ким карактеристикама, роман. И ако је и у „Роману о смрти
Галерије“ било елемената који су указивали на пишчеву пот-
ребу да успостави нови однос према конвенцијама једног
књижевног облика, сасвим слободно се може рећи да је
„Чешка школа“ роман у коме има много више настојања да
се једна књижевна врста која нема канон изнутра подвргне
значајним променама. Највидљивије су оне које се тичу
композиције, пошто је у овом роману Јосић Вишњић корис-
тио прстенасту композицију, смештајући на сам почетак
опис доласка возом у Провалије а на сам крај романа слику

333
одласка из Провалија, слику опраштања са светом о коме го-
вори роман (а нема сумње да место у које се на почетку
приче долази и из кога се на крају приче одлази има и сим-
боличку вредност, а преко те симболичке вредности оно има
више него видљив удео у обликовању укупне семантике Јо-
сићевог романа). Гледано и мимо прстенасте композиције,
роман „Чешка школа“ има необичан пролог у коме припове-
дач представља Љубомира Секулића, Љубу Канта. Ословља-
вајући свог јунака као „драгог пријатеља“, приказујући на
тај начин саму причу као нешто што је дубоко повезано и са
њим самим, као нешто што говори о свету коме и он сам
припада, приповедач ће већ у прологу настојати да мотиви-
ше јунаков надимак (указујући на то да је реч о студенту
филозофије), да укаже да на то да је у питању и неко ко је
„револуционар и љубавник“, ко је, да би преживео, радио
„свакакве послове“. Преко свих ових појединости везаних за
Љубомира Секулића и његов животни пут, приповедач у
причу, посредно додуше, укључује социјално-политичке ас-
пекте који су од великог значаја и за разумевање једне суд-
бине и за разумевање самог духа времена у коме Љубомир
Секулић живи, једнако као што се преко појединости веза-
них за један егзистенцијални хоризонт мотивишу и разлози
због којих је у причу укључен и низ лирских али и низ нату-
ралистичких елемената. А као што је у име места у
које приповедач долази укључена извесна симболичка ком-
понента, може се рећи да је и само име кафане „Друга при-
рода“ симболично, само што ту симболику, као и сваку сим-
болику, није могуће једнозначно одредити, али се она
несумњиво везује и за проблем двојства, двострукости и у
самој стварности кроз коју се јунаци крећу и у људској при-
роди, поготову ако се има у виду да су предмети припове-
дања час захватани из оне сфере коју симболизују „Малдо-
ророва певања“ или „Антрополошки есеји“ Николе
Милошевића а (ту је, пре свега, реч о сфери идеализованог
духовног живота, великих стваралачких/мисаоних узлета) а
час је реч о грубом кафанском свету и његовом животу, ис-

334
пуњеном тежњама ка ономе што је Јован Скерлић назвао
„груба телесна уживања“. Непрекидно померање припове-
дачевог видокруга, кретање од натуралистичких призора,
као што је епидемија шапа која постаје разлог за уништа-
вање стоке по Бачкој, до евокације призора из прошлости, из
детињства и ране младости („Ах, како смо некада косили
жито, и како смо гладилицама оштрили косе, пили воду из
коршова, и како смо правили деветице, возили крстине и де-
нули камаре у авлијама. Ах, како су жене руковедале и деца
грабила стрњику, влат купила и тражила јаја препелица и
младе фазане“) указује на значај и саме приповедачке перс-
пективе и типа и интонације приповедања. И то је разлог
што читалац у Јосићевом роману врло често наилази на ис-
казе у којима се говори о приповедачком умећу или о избо-
ру приповедне тематике. Једно од таквих места је и ово:
„Моје је мишљење – говорио је стари Пишта, сипајући дуда-
ру у разнобојне, пластичне чашице – да су добре оне припо-
вести у којима је описан живот усамљених људи“. Овај исказ
сам по себи има и поетичку и исповедну вредност (упот-
ребљен је као средство за самокарактеризацију), пошто га
изговара човек који живот и сам проводи у самоћи, али он
пуни значај добија на чисто полемичкој подлози. Наиме,
Пишта не само што приповести у којима је описан живот
усамљених људи ставља изнад других приповести, већ он
има и изразито критичан став према оној књижевности која
бежи од готово бајковних садржаја: „Ето, на пример, нека
роди мајка јунака који ће знати да наслика једног шумара,
како сања и како се буди, под дрвећем, и дању и ноћу, годи-
нама, годинама, годинама. Јер: живот усамљеног шумара је
тужан, а такве исповести жене радо читају пре спавања. А
ако у ту шуму залута и каква лепа женска, па ако њу нападну
курјаци, или медведи, и шумар притекне у помоћ, то је онда
добро смишљено. То је као у оним бајкама које ми је Братко
доносио, прошле зиме, да читам. То је као то, и још боље“.
Писце који не пишу приче о усамљеним људима и њиховом
животу, Пишта назива „састављачима“. А он „састављаче“

335
дели на старе и нове. Старе, очито, радо прихвата, док за
нове каже: „ А ови нови састављачи, који чак и своју слику
ставе на задње корице, који описују шиваће машине, пред-
ратне комунисте-робијаше, зидање мостова, вишње уз беде-
ме и флеке на зидовима, само кваре народ и држави штету
праве“. Смештајући у овај полемички интониран опис књи-
жевности коју стварају „нови састављачи“ низ алузија на
дела савремених српских писаца, у распону од писаца српс-
ке модерне и авангарде преко Андрића до Драгослава Миха-
иловића, Јосићев јунак, у ствари, жели да, још једном, осна-
жи своје уверење „да су само самотни људи, који спасавају
лепу жену, прави хероји за описивање“. А поетичка распра-
ва у роману „Чешка школа“ се, додуше посредно, мора до-
вести у везу са приговорима који су упућивани Јосићу
Вишњићу и писцима његове генерације. Поетичких ставова
који су стављени у уста јунацима „Чешке школе“ има више,
будући да и сам Љуба Кант, током једне кафанске седељке,
говори о томе како треба стварати књижевна дела: „Љуба је
почео да говори како он верује да сви истински песници
осећају вредност сваке написане речи и мисли, сваке слике,
свега што се догађа и свега што се претпоставља; да могу
добро да пишу само они који пишу о ономе што су видели,
опипали и осетили“. Поетички ставови које заступа Љуба
Кант, с једне стране, од песника траже добро познавање из-
ражајних средстава, а, са друге стране, ону врсту везе књи-
жевности и живота која се заснива на томе „да је великим
писцима важно да знају како известан човек негује уфитиље-
не бркове“, мада се често догађа „да књижевност није оно
што пише у књизи, већ оно што свако од нас мисли док же-
дно прелистава странице“. Стављајући у једнак положај оно
„што пише у књизи“ и оно „што свако од нас мисли жедно
прелиставајући странице“, Љуба Кант не сужава простор за
уверење „да писци без интуиције и талента могу да напишу
генијална дела“, мада ће, само нешто касније, Љуба Кант
рећи да „није истина да сам таленат ствара генијална дела,
као што ни сама интуиција нема толику моћ“.

336
 Уводећи свог јунака у овако сложену поетичку расправу,
Јосић Вишњић је, нема сумње, желео да покаже да му циљ у
роману „Чешка школа“ и није био само да исприча причу о
младом човеку који ће се кретати кроз врло сложену духов-
ну сферу (у тој сфери упоредо егзистирају књижевна и фи-
лозофска лектира, али и животни садржаји који на раз-
мишљање подстичу Љубу Канта) и који ће изгубити живот у
једном готово апсурдном догађају (у питању је теревенка у
кафани „Друга природа“ и настојање Љубе Канта да заштити
пријатеља који је био, мимо своје воље, увучен у тучу и у тој
тучи повређен), већ му је циљ знатно шири, пошто он, кроз
причу о Љуби Канту, у исто време, и прича једну причу и
расправља о томе како се може причати добра прича и какав
треба да буде однос између те приче и самог живота. Ако се
у поетичким размишљањима тражи да се успостави неки
дубљи склад између животних садржаја о којима ће прича да
говори, сама судбина Љубе Канта показује да то не мора
бити тако, пошто Љуба Кант, замишљен и као човек који,
негујући једну врло сложену етику, жели да помогне други-
ма, губи живот као случајна мета помахниталог пијаног гос-
та у својој кафани. И као и у Јосићевим приповеткама, и у
роману „Чешка школа“ врло значајну улогу имају лирска
места, лирски елементи. Посебан значај има околност да
највише лирског садрже описи кључних догађаја. А један од
најважнијих догађаја је смрт Љубомира Секулића, Љубе
Канта: „Пред моје ноге пао је Љуба, црвен као шипак, модар
као божури, са ножем у грудима из којих је текла тамна крв
која се разливала по земљи, као топла смола и мирисала на
босиљак и мајчину душицу“. Уносећи у опис Љубине смрти
детерминативе који час упућују на сферу визуелног, а час на
сферу која је, у најмању руку, композитна (њени елементи
читаочеве асоцијације усмеравају и ка ономе што тече и ка
ономе што има одређена температурна својства и ка ономе
што има сасвим одређен мирис), приповедач, у ствари, јед-
ном страшном призору (тај призор га је, просто, паралисао)
одузима натуралистичку грубост и преводи га у сферу у којој

337
доминантно место имају мирис босиљка и мајчине душице.
А колико је сам овај призор био фасцинантан за приповеда-
ча показује и то што ће се мотив убиства Љубе Канта, прело-
мљен кроз тачку гледишта, његове сестре Александре јавити
још једном, као нека врста евокације. Наиме, Александра
приповедачу говори о томе „како, кад се попне на мост, у
његовој сенци, на дну Мостонге, види светлуцав нож на чијем
врху цвета Љубино срце бело као цвет јабуке“. И у овом опи-
су доминантно место имају елементи из сфере визуелног,
сфере која је подесна да преузме симболичку функцију. А
све то нам указује на чињеницу да се у роману „Чешка шко-
ла“ срећемо са наративним сегментима који имају суштинс-
ки различита својства, пошто нас неки од њих упућују, при-
мера ради, на биографске појединости које, говорећи о Љуби
Канту и његовој породици, износи учитељица Соња, док нас,
опет, неки наративни сегменти упућују на општији социјал-
но-политички план (појединости везане за живот и тзв. рево-
луционарно деловање Моша Пијаде, потом алузије на Голи
Оток и информбировце) или је пак реч о отворено фантаз-
магоријским наративним секвенцама (као што је прича о
једном сну Љубе Канта, сну који је препун симболичких на-
говештаја и који се може схватити као излазак из сваке на
емпиријским елементима засноване слике стварности). А
кад је у питању однос романа „Чешка школа“ према роман-
сијерском опусу Мирослава Јосића Вишњића у целини, тре-
ба рећи да је кроз писмо које Љуба Кант упућује приповеда-
чу, између осталог, наговештен и његов романескни циклус
„ТБЦ“. Отуда је и врло логично што је после „Чешке школе“
дошао роман „Приступ у светлост“, иначе означен као „први
зглоб“ романескног циклуса „ТБЦ“. Овај роман је једно од
оних дела која у највећој могућој мери показују да је Јосић
Вишњић за свако ново дело заиста тражио „нову тему, нову
форму, различит ритам“. И мада је и „Чешка школа“ имала
низ морфолошких новина, пошто су у причу о Љуби Канту и
његовој судбини укључена писма, цитати из књижевних
дела, фотографије значајних личности, географске карте,

338
чини се да тек роман „Приступ у светлост“ може у пуној
мери да изненади и збуни читаоца. Распоредивши целу при-
чу у седам целина (од којих је прва „Гле, путујем возом по
равници“, а последња „Она је мутна, саму себе спира“), Ми-
рослав Јосић Вишњић је одлучио да причу изгради тако што
ће напустити низ традиционалних одлика романескног при-
поведања. Отуда се и може рећи да у роману „Приступ у
светлост“ нема фабуле, нема јасно одређене временске ди-
мензије, док је простор кроз који се приповедач креће од-
ређен сасвим сумарно, рудиментарно („Гле, путујем возом
по равници“). Дато је, додуше, још неколико важних обаве-
штења о томе како приповедач путује („У прљавом, плавом
вагону од гара и жеравица. Са магленим окнима“) и шта то-
ком путовања ради („Посматрам земљу, траве по њој и путе-
ве. Пратим трак Сунца. Покрет тела, крет руке“). Као што се
види, сва обавештења која читалац добија о приповедачу,
упућују на то да спољашњи свет за њега није посебно при-
влачан, будући да је он загледан, с једне стране, у самог себе
али и у природу, с друге стране. Проблематизујући свој по-
ложај: „Како бих радо да сазнам, да осетим, путујем ли тамо
куда сам, можда, кренуо. Тамо куда, сигурно, желим. Тамо
куда, одувек, морам“, приповедач нам, још једном, скреће
пажњу на чињеницу која је више него очигледна – он, у ства-
ри, непрекидно гледа у своју унутарњу реалност, он ту реал-
ност претвара у предмет о коме прича. А тај предмет је, то је
очигледно, енигматичан, па због тога Јосићеве реченице
имају семантичку неодређеност карактеристичну за стихове
Момчила Настасијевића. А да је поглед основно приповеда-
чево перцептивно средство постаје очигледно кад се узме у
обзир мото који је Мирослав Јосић Вишњић изабрао за ро-
ман „Приступ у светлост“. То су речи из „Откривења Јовано-
вог“: „И: што видиш, напиши у књигу, и пошаљи..“. Ове речи
у „Откривењу Јовановом“ припадају ономе чији је опис врло
разгранат и кога Јован, на почетку, види „као сина човечије-
га ... обучена у дугачку хаљину и опасана по прсима појасом
златнијем“, као некога чија „коса бијаше бијела као бијела

339
вуна, као снијег и очи његове као пламен огњени“. И ови, а
и други атрибути које Јован везује за онога ко му упућује
поруку (ноге су његове „као мјед кад се растопи у пећи, глас
његов као хука вода многијех“), показују да је порука дошла
од онога ко не припада сфери земаљских бића и појава, ко,
другим речима, има божанску природу и моћ и зато за себе
и може да каже : „ја сам први и пошљедњи“. Указујући и на
то да је при сусрету са Богом дошао у прилику која је сасвим
изузетна – да изгуби живот и да се, после смрти, опет у њега
врати, што му је обезбедило јединствену позицију („имам
кључеве од пакла и од смрти“), Јован ће још рећи и шта тре-
ба, по препоруци Божјој, да буде написано: „Напиши дакле
шта си видио, и шта је, и шта ће бити потом“. Не желећи да
подробније читаоца упућује на контекст коме припадају
речи које узима за мото свог романа, Јосић Вишњић нам,
сасвим очигледно, ставља до знања две ствари: да његово
казивање не иде ка сфери првих и последњих сазнања о све-
ту и животу, нити ка указивању на оно што ће бити на крају,
већ да он, другим речима, треба читаоцу да саопшти нешто
о ономе што обликује видокруг његовог приповедача који
„путује возом по равници“, по једном, у свему, овоземаљс-
ком амбијенту, једнако као што се тај исти приповедач не
одриче до краја ни претпоставке да се његова прича повеже
и са могућношћу да се ипак проникне у дубљи смисао ства-
ри и појава . И мада би упућивање на „Откривење Јованово“
Јосићевом приповедању дало једну сасвим особену интер-
претацију, тачније речено, сасвим особену семантику обли-
ковану уз доминантну позицију сфере сакралног, и чињени-
ца да је приповедач своје казивање усмерио ка ономе што је
највећим делом изван сфере сакралног има особено зна-
чење, пошто указује на то да се приповедач бави светом који
је доступан његовим чулима и његовом унутарњем погледу.
И мимо перспективе коју као могућност тумачења приче об-
ликује мото Јосићевог романа, приповедање у „Приступу у
светлост“ има још једну важну карактеристику. Наиме, нема
сумње да би Вирџинија Вулф овај роман сврстала у дела која

340
пишу романсијери спиритуалисти, романсијери који не по-
казују дубље интересовање за спољашњи свет. Као да је, пи-
шући роман „Приступ у светлост“, Јосић Вишњић имао на
уму ове речи Вирџиније Вулф из огледа „Модерна проза“:
„Испитајте обичног човека у обичном дану. У свест улазе
миријаде утисака – тривијалних, фантастичних, пролазних.
Урезују се оштрином сечива. Са свих страна долазе – непре-
кидан пљусак безбројних атома; и док падају, док се уобли-
чавају у живот понедељка или уторка, акценти се спуштају
друкчији него некада; важно место није овде, већ тамо; тако
да, кад би писац био слободан човек, а не роб, кад би могао
да пише оно што му је воља а не оно што мора, кад би могао
да заснује своје дело на сопственим осећањима, а не на кон-
венцијама – не би било ни фабуле, ни комедије, ни траге-
дије, ни љубавног заплета, ни катастрофе по усвојеном стилу
и можда ни једно једино дугме не би било пришивено онако
како би то желели кројачи из Бондстрита“ ( Вулф, 1975, 166
). Истичући да је међу тада младим писцима Џејмс Џојс
најближи оваквом поетичком обрасцу, Вирџинија Вулф није
желела само да покаже да се један модел приповедања већ
појавио и у практичној реализацији колико је, ван сваке
сумње, желела да тај модел приповедања повеже са једним
сасвим особеним схватањем живота: „Живот није низ симет-
рично поређаних шарених сијалица, већ сјајан ореол, полу-
провидан вео који нас окружује од почетка до краја наше
свести. Зар није задатак романсијера да прикаже овај разно-
лики, овај непознати и неограничени дух, ма какве загонет-
ке и комплексности садржао, са што је могуће мање туђег и
спољног?“ ( Вулф, 1975, 166 ) Сасвим је сигурно да је, међу
романсијерима на које је могла мислити Вирџинија Вулф,
Џемс Џојс најближи овом поетичком моделу, али је, исто
тако, ван сваке сумње да је у српској књижевности једино
Мирослав Јосић Вишњић са потребном доследношћу у ро-
ману „Приступ у светлост“ приступио реализацији баш ових
начела романескне нарације, пошто је баш он писао „оно
што му је воља“, пошто је баш он настојао да приповеда

341
стојећи иза „полупровидног вела који нас окружује од по-
четка до краја наше свести“, али да приповеда тако да у при-
чи нема „ни фабуле, ни комедије, ни трагедије, ни љубавног
заплета, ни катастрофе по усвојеном стилу“, једнако као што
баш у том моделу приповедања нема много „туђег и спољ-
ног“, гледано из тематске перспективе, пошто је приповедач,
од почетка до краја, окренут ономе што се одвија или пред
његовим очима или у његовом унутарњем свету.
А кад је у питању „туђе и спољно“ у једној чисто морфо-
лошкој сфери, роман „Приступ у светлост“ препун је цитата
и реминисценција. Како је то могуће и о чему то говори?
Нема сумње да је приповедач и главни јунак романа „При-
ступ у светлост“ неко ко не скрива да је писац, да су му опсе-
сија језик и начин на који се језик употребљава да би нешто
означио или само наговестио, посебно онда када су у питању
садржаји који су у тесној вези са оним што се рађа из, како
би песници симболисти рекли, душевног стања. А непре-
кидно описујући своје душевно стање током лутања „по рав-
ници“, тачније речено, током једног имагинарног путовања,
приповедачево асоцијативно поље захвата врло различите
садржаје, пошто се оно окреће час тзв. реалности, односно
ономе што садржи елементе сасвим конкретне социјално-
политичке стварности, стварности која може да се, низом
појединости, веже за приповедачево детињство и младост, а
посебно за његово списатељско одрастање, другим речима, у
питању је комунистичка власт. Понекад је временска перс-
пектива шире заснована тако да приповедач из онога што се
нуди његовом погледу може да издвоји дуд „са више од трис-
та година“, „са посебном улогом у буни ли, револуцији ли,
у покрету ли, у нередима ли, прошлога века“, а час се може
десити да у његов видокруг дођу сећања на боравак у Пари-
зу, „негде испод Шатлеа, и испод Трећег Рејона“, једнако као
што приповедач може да лута „од Пожешке до Миријевског
Булевара“, да се бави женским и мушким именима или да
се поиграва двосмилицама из сасвим одређених а алузија
препуних говорних ситуација („пошто секо млеко“). И шта

342
год да чини, о чему год да приповедач говори, читалац јасно
види једну ствар: у питању је стално кретање по чисто је-
зичкој реалности, пошто приповедача занимају саме речи,
њихово звучање, њихова подударања и разлике, једном речи
казивање се одвија онако како је то још давно рекао Пуш-
кин: „роман тражи брбљање“. Али о каквом је брбљању реч
у роману „Приступ у светлост“? Сасвим је очигледно да је
Јосић Вишњић желео да напише роман који није необавезно
и баш сваке унутарње логике лишено ређање мноштва речи,
већ резултат настојања да се изгради књижевни облик чија
дужина, како теоретичари прозе истичу, а Е.М. Форстер и
посебно подвлачи, „не би требало да буде мања од 50.000
речи“ ( Форстер, 2002, 10 ). Баратајући великом количином
речи, Јосићев приповедач настоји да причу ослободи свих
каузално-логичких условности и да се, захваљујући томе,
потпуно слободно креће дуж различитих асоцијативних
поља. Захваљајући тој слободи, приповедач ће се час поиг-
равати са Питагорином теоремом („Квадрат над Ја и Ти и
квадрат над Ти и Они једнак је квадрату над Они и Ја“), час
чисто језичком материјом („У бескрај. У бес, у крај. Бес-крај.
Бес је у мени, а крај на супротној стрмијој страни брда Пис-
тах“), час имитацијом казивања људи из сасвим одређеног
краја, уз коришћење једног од тзв. једноставних облика (
клетва): „Ко се мојој смрти радова у главу га његову смрт
ударила. Вилице му се скамениле“, а час је опет реч о ко-
ришћењу истоветних синтаксичких конструкција :„У вид
широковид. У говор. У слух, у дах. У убрзан пулс. У семе.
У ум“; „Јесте крај пролећа. Јесте почетак јуна месеца. Јесте
песковито јутро већ. Јесте чак и продоран крик“. Овакви ни-
зови, врло често, могу да се, независно од целине у коју су
укључени, посматрају било као целовит лирски текст, било
као фрагмент неког текста. Крећући се и кроз историју и
кроз актуелну социјално-политичку стварност, а то значи да
приповедач, с времена на време, у казивање уноси алузије
и на 1848. годину и на све догађаје до шездесетих година
прошлог века, до времена и свог учешћа у важним зивањи-

343
ма, приповедач ће читаоцу омогућити да види један врло
слободан поглед на прошлост и историју, једнако као што
ће моћи да види и како приповедач у своје казивање укљу-
чује цитате и реминисценције на велика дела из наше али и
из страних књижевности. Кад је реч о нашој књижевности,
приповедач ће у поље својих асоцијација укључивати и текс-
тове из Вукове збирке „пјесама особитих и поскочица“ „Цр-
вен бан“, користиће и стихове Лазе Костића ( „Ђаволу јелу
а врагу дуб, из оближњег трапа грунуло је триред. Срамота,
трбух, лакомост и блуд. Дан што плете, ноћ опара.“) али тако
што ће у њих уносити и понеку измену која упућује на књи-
жевни свет самог Јосића Вишњића. Као и Растко Петровић
у својој „Пролетњој елегији“ и Јосић Вишњић у „Приступу
у светлост“ користи текстове читуља из дневног листа „По-
литика“ („С тугом и болом јављамо. Прошле су двије године.
Вршећи своју службену дужност. Даваћемо годишњи помен
у Вазнесенској цркви. Године ће проћи, а њен дивни лик.
После тешке болести у свој седамдесет и седмој години.“).
Он текст читуље не преузима у целини, већ из њега издваја
само фрагмент који је довољан да призове у читаочеву свет
и изостављене делове. Пошто се његове асоцијације одвећ
често крећу по чисто књижевном простору, од усмене књи-
жевности до дела Јосићевих савременика, није необично ни
то што се приповедач приказује и као неко ко уме да се слу-
жи неким за прозу не баш типичним књижевним Ану. Када
је још била мала, била је то Ана замазана. Ана упишана, Ана
измишљана. Санана Ана“.
И потреба да роман „Приступ у светлост“ буде проткан
силним понављањима се мора довести у везу са поезијом,
са различитим видовима рефрена. А у овом роману Јосића
Вишњића се у тешко предвидивом ритму понављају речи:
понедељак, јун, Бачка, кобила Шуга, Мари Клод. Једна од
сталних приповедачевих потреба је и потреба да се поигра-
ва речима, да их модификује, односно да преуређује њихов
звуковни склоп али и семантику: „Гамижу угојени и опасани
Апсетари, Јармоникаши и Ританци. Надувени Крагујтићи.

344
Мусави Бесадајци. Рудокопије угљари и чупави Перјатани,
са плавим зглобовима“. Свим овим поступцима Јосићев
приповедач нам показује да он не путује само „возом по
равници“ већ да путује и кроз језик, испитујући све његове
области, од фонетике, преко морфологије до семантике.
Са потпуно другачијом врстом изазова се Мирослав Јо-
сић Вишњић суочио током писања романа „Одбрана и про-
паст Бодрога у седам бурних годишњих доба“. Мада се овај
роман може, по низу одлика, сврстати у историјске рома-
не, а најпре га у историјске романе сврстава то што основу
приче чине казивања о догађајима током револуционарне
1848. године, и мада је у средиште пишчевог интересовања
постављена судбина Срба у Бачкој, судбина људи који се
боре за своје национално достојанство и слободу, чињеница
да се, усред приказа драматичних ратних окршаја, везаних
за настојање да се стекне и по цену великих жртава сачу-
ва слобода, јављају сегменти приче посвећени покретању и
штампању листа „Скоротеча“, али и сегменти који до нај-
ситнијих појединости описују графичку делатност и све
што је за њу неопходно, указује на ширење тематског плана
романа ка сфери културне историје једног народа, једнако
као што се, кроз приповедање о историјским догађајима и
њиховим важним протагонистима, проткива и казивање о
идејама које дају основно обележје једном добу и о улози тих
идеја у обликовању живота једног националног колектива.
Идеја слободе којој је, дуж целе приче, посвећена највећа
пажња (пошто је она у основи свега што сама прича обухва-
та) има неколико димензија, пошто се она не своди само на
социјално-политичку сферу већ обухвата и сферу културе,
слободног изражавања и припадника једног народа и свих
појединаца који му припадају. Уз све то, Јосић Вишњић на-
стоји да осветли и важне црте српске националне заједнице,
истичући како у истински важним тренуцима до изражаја
долази и солидарност, склоност да се притекне у помоћ (у
борбу за слободу Бодрога и његових житеља се укључују и
добровољци из других крајева), али и нејединство међу Ср-

345
бима, склоност ка неслози и поделама које онемогућавају
и остваривање најважнијих колективних циљева, као што је
баш борба за слободу (а све то је конкретизовано кроз судби-
ну Милоша Дорословца, кога час жртвују, а час, кад читава
борба почне да губи смисао и могућност за иоле повољан
расплет, враћају на место „народног команданта“ у одбрани
Бодрога). Као и у свим историјским романима, и у „Одбрани
и пропасти Бодрога у седам бурних годишњих доба“ среће-
мо описе битака, погибија и рањавања (чак је дат и списак
страдалих и рањених Срба), ту су слике променљивости рат-
не среће, али и слике свакодневног људског живота, слике
буђења националне свести (а о томе најнепосредније сведоче
речи хиландарског монаха Антонија: „Бедан је и недостојан
живот човека који Богу и роду свом не служи“).
Али нема сумње да је Мирослав Јосић Вишњић све учи-
нио да и у овом роману читаочева пажња, пре или касније,
падне на начин приповедања, на композицију романа, али и
на нека чисто морфолошка својства и језичко-стилске пос-
тупке. А кад је реч о начину приповедања, Јосић Вишњић је
искористио могућност тзв. преношења туђе приче, односно
он се служи техником која се може означити као уведени
приповедач. Наиме, како се каже у прологу романа „хиљаду
и девет стотина и педесет и шесте“ је „деда Рајко“ причао
причу о „баби мога бабе“ који је „апаш и кардаш био“, који
је проживео један врло буран и драматичан живот, који при-
поведач сажима у речи „шта је тај све радио и нерадио“, и
који је „хиљаду осам стотина и осамдесет и осме“, уочи саме
смрти, испричао причу о одбрани и пропасти Бодрога током
1848. године. Тако је сама романескна прича мотивисана као
завештање, као она слика прошлости коју једно покољење,
на самртничкој постељи, завештава својим потомцима као
оно што треба да знају и памте, као нешто из чега треба да
извлаче најважније поуке у уређивању свог живота. И што се
композиције тиче, ствари у овом роману нису једноставне.
Мада се служи прстенастом композицијом (на почетак и на
крај романа је, као у Андрићевој „Проклетој авлији“ и „Сео-

346
бама“ Милоша Црњанског, постављена иста ситуација, деда
Рајко преноси оно што му је, на самртничкој постељи, ис-
причао „баба мога бабе“), Јосић Вишњић је настојао да при-
чу што је могуће више рашчлани. И зато је прича подељена
на 33 поглавља (очигледно се рачуна на симболички аспект
броја 33, на дубоку везу тог броја са културом којој припа-
дају и приповедач и његови читаоци, једнако као што су тој
култури припадали и „деда Рајко“ и они који су, „хиљаду де-
вет стотина и педесет шесте“, слушали његово казивање) и
испод ознаке за поглавље наведене су прве и последње речи
у том поглављу, тако да се свако поглавље на посебан начин
и почиње и закључује. Роман „Одбрана и пропаст Бодрога у
седам бурних годишњих доба“ још једно је прозно дело Ми-
рослава Јосића Вишњића у коме срећемо и мистификацију
око самог наслова. Наиме, говорећи о „народној печатњи“
која се развила у Бодрогу, приповедач ће, између осталог
рећи да је та печатња пратила све оно „што је у Бодрогу се-
дам месеци и кроз четири годишња доба“ „бубрило и клија-
ло“, чиме се у сам наслов уноси не мала зачудност, укида се,
једном речи, његова адекватност, пошто није у питању седам
бурних годишњих доба, него, у ствари, седам месеци.
Крећући се и кроз историју српског народа али и кроз ње-
гову културну историју, приповедач ће се дотаћи и тако не-
обичне књижевне фигуре као што је Ђорђе Марковић Кодер.
Постављајући у први план и његову ексцентричност („Мачем
и речју једнако, кажу, барата.“) и његову велику културу („го-
вори седамдесет језика“) и његове књижевне науме („Пише,
кажу, епос ни налик на „Илијаду“ и „Одисеју, на Нибелунге
или Енејиду.“), приповедач, сасвим очигледно, жели да за
једно доба великих прегнућа веже и нови тип хероја, оличен
у песнику који је написао стихове „какве у животу сигурно
нећу чути“. Поред тога, приповедач и сам залази у лирску
сферу, посебно онда кад описује лепоту женског тела. Тако
ће, на једном месту, бити речи о томе како је приповедачев
поглед са „иконе славнога мужа Јакова Орфелина, који је
и стапарски иконостас деценију пре краја осамнаестог века

347
створио, склизнуо на мусаво лице једне шћућурене девој-
ке, са дугим плетеницама на грудима, што је рукама белим
колена своја под сукњом на туфне обујмила, са очима боје
јесењег багремовог лишћа и младих шарана, зеленим као
крљушт караса“. Нема сумње да необично поређење, однос-
но указивање на то да у цркви „шћућурена девојка“ има „очи
боје јесењег багремовог лишћа“, подсећа на Милоша Црњан-
ског, писца тако драгог Мирославу Јосићу Вишњићу, једнако
као што нам овакви елементи у роману „Одбрана и пропаст
Бодрога у седам бурних годишњих доба“ скрећу пажњу и на
приповедачеву потребу да посегне и за сасвим необичним
реченичним ритмом („До беле зоре чак, дан за даном, једни
на гаравим пањевима, једни на балванима у багремару, јед-
ни под шупама и у оборима празним, а многи тек на изгоре-
лој трави око Старог салаша“) и за необичном лексиком али
и ритмом („А истина је, та три дана и још у следећа четири,
колико смо укупно у Земуну се задржали распредајући бе-
лосветске новости, свакојаки муфљузи и мамлази, штранго-
ви и шмајхлери, грабанцијаши и галантоми и кајафе свих
фела пресретали су нас, иза ћошкова сачекивали, по мраку,
на обали, на пијацама, у бирцузима на нас натрчавали, око
нас обигравали, из сна нас дизали“). Пошто као да је, кад је
тематика у питању, Јосићев роман писан у доба романтизма,
није нимало случајно што приповедач повремено користи
патетичну интонацију: „Нико није могао, ни хтео, ни смео да
поверује у причу о зверствима која ће народи вековима пам-
тити, о злоделу које је, као коса набујалу траву, збрисало са
земаљскога шара све оно што се кретало у српском Великом
Бату и шокачком Сентјакову, у благородној Златној Греди и у
верном Обзиру, у Крпежу, у Старој Млаки, у Шандору слав-
ном, и у свим јужним становима од Ђурића до Бачваре...“
А та интонација има доминантну улогу и у исказима који
су дати из перспективе приповедача-хроничара („Говорио је
о „словенским интересима“, позивао на „пут свесловенског
братства“, да би овако завршио беседу која ће се са колена
на колено преносити“.), али и у исказима који су, поред све-

348
га другог, и средство за мотивацију и политичких интереса
словенске заједнице и револуционарног заноса доктора Ко-
валског („Ово је најлепша и највреднија година у мојем жи-
воту, две такве у једном веку се неће више саставити, те вас
молим лепо да будете достојанствени, толерантни и општој
ствари до победе одани“). Исто тако, нема сумње да на чи-
таочев доживљај утичу и такви поступци као су синтаксич-
ке инверзије („Ока нисам да склопим могао, благи мој Бого,
ока да склопим могао нисам“).
После романа „Одбрана и пропаст Бодрога у седам бур-
них годишњих доба“ Мирослав Јосић Вишњић је писао ро-
мане са врло различитим темама (голооточко страдање при-
казано из перспективе једне жене, збивања у савременом
свету и животу, бомбардовање наше земље током 1999. го-
дине, окретање важним делима из наше књижевне прошлос-
ти и настојање да се приповедни образац коришћен у њима
употреби на другачији начин), али, чини се, он у тим рома-
нима није успео да досегне онај степен кретања ка новим на-
ративним обрасцима који је до пуног изражаја дошао у ро-
манима „Чешка школа“, „Приступ у светлост“ и „Одбрана и
пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба“. И зато баш
ови романи, уз приповетке, остају најубедљивији уметнички
домети Мирослава Јосића Вишњића и његов најзначајнији
допринос српској књижевности.

Литература

1. Вирџинија Вулф: „Модерна проза“ у „Рађање модерне

књижевности – роман“, Нолит, Београд, 1975.
2. Е.М. Форстер: „Аспекти романа“, Орфеус, Нови Сад,
2002.

349
Бoжидар Шујица

ПРЕДУГО ВЕЋ

Л. Прошићу

Ти говориш о времену распадања и пропасти

Ја говорим о времену страдања и страсти

Ти кажеш што имам не треба ми

Ја кажем што немам недостаје ми

Ти у ненасталом налазиш већ виђено

Ја у свему налазим доба постиђено

Лука Прошић (1935–2018)

350
КРИТИКА
Марко Стојкић

БАТЛЕР

(приказ романа Остаци дана, Казуо Ишигуро,

Дерета)

У складу с рефлекторским светлом коју Нобелова награ-

да сваке године баца на по једно стабло у шуми непрегледне
књижевне продукције, треба похвалити нашу издавачку сце-
ну, која нам, упркос незавидним условима, бар што се тиче
преведене књижевности пружа разноврсну понуду, а често и
завидну преводилачку, лекторску, уредничку и штампарску
опрему. Ишигуро је већ био ту, у нашим књижарама, само
га је требало открити пре Нобела. А Остатке дана смо деве-
десетих имали прилике да упознамо и у солидној филмској
адаптацији са Ентонијем Хопкинсом и Емом Томпсон.
Остаци дана нас неће ни изневерити ни разочарати,
само траже стрпљење. Ишигуро у овој слојевитој причи на
нивоу драматургије користи „плот по типу откривалице”,
неку врсту инверзног детективског плота. Роман започиње
најавом путовања, а претвара се, од одморишта до одмориш-
та на путу по Енглеској, у низ реминисценција на прохујало
време.
Приповедач, искусни и успешни батлер, господин Сти-
венс, на заласку своје каријере на коју је често и комично
поносан, у настојању да остане доследан највишим стандар-
дима свог заната, у неодређеним стремљењима ка апстракт-
ним идеалима као што су отменост, одмереност, дисциплина
и достојанство, поставивши их себи за највиши циљ, уједно
поприма одлике „човека без својстава”. Овакав карактер је

351
не само захвалан за иронијска поигравања с низом банал-
ности које су, у неко наводно боље време, биле у служби не-
прикосновеног елитизма – финансијског, аристократског,
интелектуалног и политичког – него је, управо због своје
бескарактерности и недостатка унутрашњих својстава, као
шупља љуштура уједно захвалан медијатор и лакмус за фил-
трирање и дестиловање својстава осталих јунака.
Можда је управо реч „дестиловање” најпогоднија за оз-
начавање поступка стрпљивог (често и циљано иритантно
стрпљивог) откривања мотива и конфликата јунака с који-
ма се батлер, господин Стивенс, у току приче (тачније свог
прохујалог живота) сусреће, а то су пре свега његов покој-
ни господар, лорд Дарлингтон, и његова бивша колегиница,
госпођица Кентон. У склопу „плота по типу откривалице”
јунаци у роман улазе као магловите приказе, такорећи као
силуете, чије се контуре, како се причи ближи крај, све јас-
није изоштравају. Са своје стране, следећи детективски шаб-
лон, ово изоштравање уједно уводи и дуго чекану напетост,
па је за дуготрајно психолошко дестиловање читалац дужан
да уложи, поред стрпљења, и веру у то да га аутор на крају
приче неће изневерити.
Зато, између осталог, и купујемо књиге букероваца и но-
беловаца, с вером у исплативост читалачког труда, решени да
надвладамо читалачки конформизам који нас често наводи
да, незадовољни развојем, оставимо књигу на пола читања.
Ауторитет писца и елементарно поверење које у њега има-
мо служе да нас натерају да оваква искушења надвладамо, а
Ишигуро ће нам, наравно – пре свега стилским колоритом,
вештом употребом иронично рогобатног и високопарног
језика, осликавањем крајње неспонтаности главног јунака
која је у свакодневним ситуацијама на граници комичног –
помоћи да ово дуготрајно психолошко дестиловање пребро-
димо, да би роман са становишта драмске структуре постао
напет тек у својој последњој трећини.
Тако на пример откривамо мрачну прошлост лорда Дар-
лингтона, коју се батлер Стивенс у својој оданости труди

352
да оправда и оплемени, комично несвестан да на тај начин
свом господару управо одмаже, представљајући га као наив-
ну жртву своје господске доследности, која је – доследност
– не тако пожељна особина на стазама међународне поли-
тике у коју се упустио. Историјски миље двадесетих и три-
десетих година двадесетог века, бурне године када је компас
британске спољне политике осцилирао – јер то су биле годи-
не „политичког дестиловања” – између растућег ауторита-
ризма у неколиким европским државама и јалове либерал-
не демократије која је више пута заказала у превазилажењу
различитих криза, при чему су нацизам и фашизам многим
представницима британске аристократије деловали прима-
мљиво, све је то у Остацима дана назначено индиректно,
неодређено, из предворја испред затворених врата господ-
ских салона где је батлер Стивенс стајао сатима, чекајући
тренутак да га позову, да односећи угледној господи пиће и
храну са скупоценим сребрним есцајгом, као човек од по-
верења бар на минут буде сведок незваничних састанака на
највишем нивоу.
Позиција аутсајдера – а сетимо се на овом месту још јед-
ног нобеловца, Пера Лагерквиста и његовог романа Кепец
– дозвољава нам да на чулан, воајерски начин будемо сведо-
ци догађаја чији нам експлицитни опис, рецимо стенограф-
ско прислушкивање „важних разговора”, не би донео ништа
ново осим уживања у још понекој теорији завере. Ишигуро
на овај начин вешто избегава патетичне замке такозваних
историјских романа. Уједно је, између редова, стално при-
сутно и суптилно исмевање класног и елитистичког поретка,
који батлер Стивенс, верно му служећи, индиректно – својом
крутом појавом и несвесном наивношћу – поткопава.
Поред разоткривања на нивоу сећања, роман на свом
крају, на нивоу садашње радње, доноси и дуго чекани сусрет
остарелог батлера и његове бивше колегинице, госпођице
Кентон. Овај сусрет уједно је, нажалост, и најслабија кари-
ка у ланцу драмске структуре јер се – трагично испразан и
отуђен какав је био и Стивенсов живот – не завршава не-

353
ким дубљим егзистенцијалним увидима, већ се, помало не-
уверљиво, расплињава у хепиендовском расплету америч-
ке трочинке, где Стивенс на крају свог пута седи на клупи
гледајући залазак сунца и уживајући у „остацима дана”, као
што је решен да ужива у остацима свог – читалац ће, јер зна
више од њега, рећи да је био испразан – живота. У извес-
ном смислу, на унутрашњем, психолошком плану, овакав
расплет има одлике контраструктуре, јер изостанак дубљих
егзистенцијалних увида и одсуство развоја лика и његовог
преображаја на крају приче поткопава читалачки конфор-
мизам. Људи се, дакле, упркос толико хваљеном животном
искуству и свим причама које смо навикли да читамо, ретко
када мењају.
Инверзан начин приповедања и „плот по типу открива-
лице”, где се у почетку не зна да ли ће се роман одвијати у са-
дашњем времену, прошлом или у оба, овакав приступ крије
у себи замку претераног успоравања на нивоу драматургије,
на шта ниједан букеровац и нобеловац није имун. Али Иши-
гуро нам, ипак, не остаје дужан и води нас кроз своју причу
вешто стилизованим језиком и дозираним информацијама,
а на крају нас за стрпљење ипак награђује згушњавањем фо-
куса, конфликтом и расплетом, у склопу са елементарним
уговором који је склопио са читаоцем, а који многи савреме-
ни писци изневеравају. О пролазности, испразности и само-
заваравању, о заробљености у илузију сопствене важности,
о свему томе писали су и многи други, али мање вешто него
Ишигуро.

354
Марија Пргомеља

ЕЛЕГИЈЕ О ЈЕСЕНИ

(Верољуб Вукашиновић, Ветар и дажд,

Православна реч, Нови Сад, 2017.)

Нова књига познатог трстеничког песника који се у шес-

тој деценији креативно потврђује, Ветар и дажд нас је, најб-
лаже речено, изненадила, како квалитетом, тако и избором
темa и мотива. До сада су у Вукашиновићевим збиркама
преовладавале хришћанске и традиционалне теме, изузев
збирке Вртлар чулне и путене, пуне дескриптивно-љубав-
них песама, а сада се у књизи Ветар и дажд песник окреће
световним, животним темама, те проблемима у вези са по-
етиком и певањем, и у мањем делу теолошким виђењима
лирског субјекта.
Богами, јесен најављује главну тему ове књиге, а то је тема
пролазности и старости која је дошла.
Богами, близу шездесета
А ја никако да испрегнем
Себе из оних младих лета
И году своме да прилегнем.
(Богами, јесен)

Јасно нам је да песма има аутобиографски карактер и

да лирски субјекат проговара о проблему неусаглашености
година и унутрашњег бића. Колико смо пута чули сетне син-
тагме и фразе о годинама које су прошле, елегијом обојене
реченице у вези са годинама и старошћу која је куцнула на
врата. Без обзира на то, на неминовност протицања време-
на, многи имају проблем са прихватањем ове чињенице јер

355
не могу да помире своје унутрашње биће са спољашњошћу,
да га натерају да резонује и понаша се у складу са година-
ма, шта год то значило. Такве људе називамо младима ду-
хом. Сличан проблем мучи и лирског субјекта ове песме. Он,
свестан и меланхоличан, предосећа долазак зиме. Истиче да
треба отићи са јеленима и овде се јавља средњовековни мо-
тив ујелења душе нама познат из житија, душе која вапи да
се сједини са Христом. Затворена шумска врата, где је шума
реминисенција на рај, показују да субјекта мучи осећај сопс-
твене грешности и недостојности обећаног места.
Што је прошло не враћа се,
Рекоше ми ати,
Сад у другим кочијама
Ваља путовати.
(Младе године)
Лирски субјекат, пишући песму инспирисану белорус-
ком народном песмом Годи малоди развија ову тему и про-
ширује је користећи мотив младости и сећања на њу. Друге
кочије из песме најављују путовање које су назначили је-
лени, те примећујемо да субјекат варира вечну тему смрти
која заокупља његову пажљу. Јасно нам је да је животно доба
у ком се налази јесен. Сама симболика јесени више је него
јасна: она симболизује пролазност и најављује крај. Један
познати песник, Јован Христић, записао је:
Старе песме које знамо напамет кажу да је лето кратко,
Да не траје ни трен. Али у том трену
Збуде се све што треба: и љубав, и зов бродова
Што крећу на далека путовања са којих повратка нема.
Посебан циклус који потврђује линију лирског субјекта у
овој збирци јесте Митке, назван по трагичном јунаку Бори-
не Коштане. Присетимо се речи:
Да знајеш моме, мори, да знајеш,
каква је жалба за младост.

356
 Управо овим речима да знајеш песник је насловио песму
која стоји на почетку тематски заокруженог циклуса чији је
централни мотив жал за прохујалом младошћу која се неће
вратити. За њом тугује и Митке, као и многи јунаци Станко-
вићевих дела, али и лирски субјекат збирке Ветар и дажд.
У песми Митке песник проговара његовим речима и
пева из позиције остарелог песника који је болан, а није му
ништа, и који тугу утапа у чашама. Она се потом претвара у
дерт, а дерт је тешки севдах, велика меланхолија. Сапатник
му је, нико други до горепоменути јунак ког парафразира.
Ми у тој крчми, балканској, крај пута,
Наздрављамо Бори. А ти пој, Коштан...
(Митке)
Но, поета се није зауставио само на разочараном врањан-
ском јунаку, већ је из дубина књижевне прошлости при-
звао и романтичара Ђуру Јакшића и присетио се његових
београдских кафана Три шешира и Два јелена, чувених те-
ревенки. Примећујемо да песник води дијалог са познатим
пријатељима по перу на тему боемије, и врло често уплеће
њихове модификоване стихове у песме.
А по глави бол ми кружи,
Нит ко точи, нит ко служи.
(Однекуд Ђура)
Осим тога, лирски субјекат је попио по коју чашу вина
и са ранопреминулим песником Франце Прешерном на јед-
ном од својих путовања, у кафани Код Старог Мајера, про-
говорио са њим кроз песму, јер је поезија моћна, она руши
зидове и пролази кроз време. Још неки од књижевнх величи-
на са којима песник разговара јесу Ђорђо Сладоје, Кавафи и
Бајо Пивљанин, хајдучки харамбаша и епски јунак.
Скоро на крају књиге, субјекат доживљава катарзу и до-
лази до открића: циљ старости која је дошла јесте да смири,
убије нагоне и умири узврелу крв песника.

357
 Ево ме где лежим увијен у ћебе,
Успео сам најзад да победим себе.
Смирио сам своје немире и звери
Искушења, страсти, сад живим по мери.
На мекани јастук клонула је глава,
Онај побеђени сад у мени спава.
Све је на свом месту, све цвета и вене,
И ја сам у свему, само нема мене.
(Сувишна песма)

Примећујемо да се многи присутни мотиви у пређа-

шњим песниковим збиркама, јављају и у овој, на пример мо-
тив липе, наслеђа и поетике, као и теме којима се Верољуб
Вукашиновић раније бавио. Међутим, ова књига је направи-
ла искорак јер су у њој обрађене и неке нове. Једна од њих је
свакако жал за младошћу, па је сходно томе, Ветар и дажд
интересантна збирка поезије, управо због ове световне, ак-
туелне теме младости која је прошла. Оно што је најважније
за читаоца: стихови су проживљени. Римовани су и ослика-
вају песников препознатљиви стил. Током читања, развија
се интензиван читалачки доживљај, а након читања, оставља
утиске и тезе о којима треба размислити, па бих је препору-
чила свима који желе да прочитају инспиративну поезију.

У Петровараднину,
1. јануара 2018.

358
Илија Бакић

У СЛАВУ КУХИЊА КАО

ЦЕНТАРА ТЕЛЕСНИХ И
ДУХОВНИХ СВЕТОВА

„У кухињи са Зевсом“ Ђорђа Писарева; издавач

„Агора“ Зрењанин, 2017.

„У кухињи са Зевсом“, роман Ђорђа Писарева (1957) у

потпуности потврђује његов углед једног од најинтригант-
нијих савремених прозаиста. Након романа „Позна вечера
за Госпођу Фиби“ (2016), који је, заоденут у дело намењеној
„млађој публици“, спојио инфантилно и сериозно, Писарев
се у новом делу креће стазама насталим спајањем постмо-
дернизма, есеја и хуморно-сатиричног погледа на људе и ка-
рактере. Његови јунаци су екипа из кухиње ресторана (или
хотела) „Зевс“: господин Веза, кога зову и Зевс, главни кувар,
помало уморни велемајстор који воли да добро кува како би
гости били добре воље, куварице, помирљива, за све спремна
и способна Поспана Ана, даровита почетница Милица-девој-
чица и вечито запослена теткица Мара те кувар-алкохоличар
Пјер, мистериозни Газда који се плаши отвореног простора
и, коначно, мачкица дебелица. Они свакодневно спремају
храну за гладне госте, држе се јеловника или импровизују,
размењују тривијалне али и мудре реченице о сопственој
егзистенцији односно о животу као несталној, превртљивој
појави која има своје неухвативе законистости (или их уоп-
ште нема јер је потпуно насумична и задесна). Наравно, без
исхране нема живота па је кухиња неспорно, такорећи иде-
ално место за обе работе – јело и живљење. Јер, знано је,

359
„здравље на уста улази“ и „пут до мушког срца води преко
(пуног) стомака“. Следствено томе, што је храна боља то је
и живот бољи пошто је задовољство укусима који су прошли
непцем као и осећај пуног стомака сигуран знак да је човек
жив и да, оснажен и пун полета, може кренути у нове радне
и животне победе. А да би зготовљена јела заиста била каква
требају да буду - храњива, укусна, сласна „прсте да поли-
жеш“ - важни су рецепти по којима се спремају - а ту важи
правило какав је кувар такво је јело. Зато се кувари у кухињи
надмећу и надмудрују својим рецептима и малим/великим
тајнама. Те приче, пак, нису празне јер роман управо оби-
лује провереним рецептима за сасвим обична (па чак и она
која се називају „сиротињска“) јела као и за специјалитете;
на почетку сваког поглавља као и у оквиру њега знатижељни
ће читалац наћи препоруке како спремити неко јело. Ова је
практична улога књиге (као успутног кувара) сасвим у скла-
ду са давнашњим поучним и образовним наменама књига
и јесте подсетник на „истински“ свет који окружује књиге и
у њима се „огледа“ али га, уколико је читалац вољан, може
учинити и бољим. Уз рецепте, опет, иду и „совјети здравога
разума“ у облику поучних порука, мудрих савета који су ис-
писани/извезени на кецељама куварког особља (у породич-
ним кућама су, у прошлом веку, те поруке биле извезене, уз
обавезно цветове и неки цртеж, на „куварицама“ које су ка-
чене по кухињама као подсетник и опомена домаћицама).
И већ у тој тачки материјални светови дотичу се са
онима које су саздале речи. Јер и књижевни јунаци (као и
њихови ствараоци) морају да једу па је готово немогуће на-
бројати разноврсна јела којима се они сладе. Господин Веза
то зна јако добро јер је његова омиљена књига легендарна
„књижица“ мајстора Раблеа „Прејезовито житије великога
Гаргантуе, оца Пантагруеловог“; но, њему су знани и број-
ни други примери оброка које литерарни јунаци свих епо-
ха мало-мало конзумирају, чалабрцну, тамане, заливајући
их сваковрсним пићима. Уз сву ту обилну, егзотичну, масну
или слатку храну ипак има и изузетака - код Алисе у земљи

360
чуда само се пије чај док „јунаци Реја Бредберија предност
дају духовној храни, па за доручак, ручак и вечеру конзуми-
рају књиге.“ Што би се рекло, ти се литерарни јунаци хране
литературом (и литерарним јунацима у њој).
Следећи везу „реалног“ живљења и књижевности а у
контексту кухиње (читај хране) као центра света (без хране
нема живота) прича-роман равномерно се простире у оба
хоризонта постојања размеравајући живот литературом и
литературу животом у сваком тренутку - од обичног, мирног
дана преко важног сусрета Милице-девојчице са будућим
момком (Пикаром Јуниором) у коме је знак препознавања
Селинџерова књига па до мучних болничких дана Поспане
Ане. Преплитање ових димензија стално је тако да се, пре
или касније, намеће питање: има ли живота ван литерату-
ре, није ли физичка реалност одређена књижевном, нису ли
живот и литература, ма како то апсурдно изгледало, једно?
Јер сваки од јунака (и ми са њима јер их читамо) одређен је
литературом (и шире филмом, телевизијом, стрипом - речју
Уметношћу), нико не би био овакакв какав је сада да није
уживао у тим благодетима које су га обликовале, градиле,
тесале и. коначно, духовно храниле. Стога је одрицање од
књижевности (Уметности) одрицање од пуноће интелекту-
алног, знатижељног, радосног постојања и свођење на пуко
инстинктивно физиолошко трајање - у гладовању.
Ови, сасвим (не)могући увиди у залеђе романа слобод-
ни су закључци знатижељог читаоца јер се Писарев не бави
изравним и изричитим мудровањима. Његово приповедање
је лепршаво и врцаво, зачињено досеткама и позивањем
на сијасет дела из класичне и популарне културе. Животне
(не)згоде јунака подразумевају како свакодневне тривијал-
ности тако и шире увиде у механизам деловања судбине што
им, свеукупно, дарује неодољиву лакоћу (постојања) и шар-
мантну уверљивост. Коначно, аутор не пропушта да разга-
ли читаоца низом детаља који повезују сегменте-поглавља:
наслови поглавља су цитати или парафразе познатих књи-
жевних и других уметничких дела (што самом поглављу даје

361
одређени пред-набој) док завршница поглавља (са описом
на шта - које јело - мирише кухиња и финалом „И готово!“)
обавезно измами задовољни осмех (пре)познавања.
У коначном сагледавању роман „У кухињи са Зевсом“
плени вишезначјем, спојем различитих и разнородних емо-
ција и интелектуалних захтева те приповедачким мајсто-
ријама што га, свеукупно, чини комплексним делом које
захтева посвећеног читаоца и тражи ангажовано читање (и
ишчитавање) које ће бити награђено ванредним - сласним
- књижевним доживљајем.

362
Ђорђе Дрча

МУНДИЈАЛ КРОЗ ИСТОРИЈУ

Борис Латиновић, Мундијал кроз историју,

Академска мисао, Београд 2018.

„Неки људи мисле да је фудбал важан попут живота

и смрти. Увeеравам вас да је и важнији од тога“
Бил Шенкли, фудбалски тренер

Млади и перспективни аутор Борис Латиновић нас овим

својим књижевним делом води на крајње узбудљив пут кроз
историју планетарно најпопуларнијег спортског догађаја
- Мундијала, од његових самих почетака, па све до данас.
Путешествије започињемо у Уругвају, давне 1930. године,
затим посећујемо Апенинско и Пиринејско полуострво,
Скандинавију, путујемо широм Европе и Јужне Америке, те
се селимо у далеку Азију, САД и Африку. Обилазак заврша-
вамо у Бразилу 2014. године, а на вама је да одлучите хоће
ли то бити чаробно јутро на Копакабани, спарно поподне у
Паулиста Авенији или пак влажна ноћ у Вила Олимпији.
Сам по себи фудбал, без сумње, представља најважнију
споредну ствар на свету, а његов компетитивни дух, поме-
шан са борбеношћу, истрајношћу и жељом за тријумфом га
чини нерђајућим глобалним феноменом. Феномен вам мож-
да звучи превише претенциозно? Нисте у праву. За сваког
фана би било увредљиво чути да је фудбал једноставан спој
сирове снаге и бесциљног трчања и бауљања за лоптом (а
сви смо то чули макар једном, најчешће од припадница не-
жнијег пола). Нама, лудим заљубљеницима у ову игру већу
од живота, фудбал је чудо. Необјашњива магија. Зато не, није

363
превише претенциозно окарактерисати га као феномен. Мо-
жемо га посматрати и као спектар различитих елемената -
економских, политичких, медијских, естетских, зашто да не
и - уметничких. Претходно наведено нас води до закључка
да је фудбал као такав и те како виталан део наше свакод-
невнице. А како и не би био? Времена се мењају, са њима
и људи; друштвене норме се изобличују, системи падају и
рађају се нови, бесне ратови, преовладава сиромаштво и не-
имаштина на кугли земаљској. Бег од реалности се тражио и
готово увек тражи у малим стварима. Малим, али ипак ре-
волуционарним, као што је ова предивна игра, коју ћемо на
сопствену одговорност назвати - уметношћу.
Телепатија међу играчима, комуникација и када песма
навијача пробија звучни зид, животињска снага, дечачка
страст, посвећеност, челична храброст и неустрашивост су
само неки од фактора који сасвим оправдавају титулу коју
смо чистог срца и исконске љубави доделили фудбалу. А ван
терена? На трибинама велелепних стадиона (јер сваки од
њих има своју историју, своју душу и своју причу)? Испред
малих екрана? Милијарде навијача, хектолитри проливених
суза, крви, зноја и пива, довођење до најтананијих ивица лу-
дила, некада и крајње неартикулисане вулгарности, песме
која се ори и леди крв у жилама. Све је то фудбал. Све је то
живот. Све то имамо прилику да доживимо и на један спек-
такуларно необјашњив начин осетимо у Латиновићевој књи-
зи Мундијал кроз историју.
Аутор, неупитно огромни и страствени заљубљеник у ову
племениту игру, настоји да млађе нараштаје упозна и при-
ближи тој страсти и величанствености коју фудбал и Мун-
дијал као његов најсавршенији продукт носе у себи и несе-
бично их рефлектује на све обожаваоце, а старије генерације
подсети на нека давна романтична времена и хероје из де-
тињства о којима су маштали да упознају и чије су потезе и
вештине неуморно покушавали да ископирају до савршенс-
тва. Наравно да нису ни приближно успели, али савршенство
и драж лежи управо у тим бесконачно упорним покушајима

364
копирања њихових идола, који су достигли пиједестал бе-
смртности.
Свако време има своје хероје. Своје јунаке са којима су
се тада актуелни нараштаји поистовећивали до граница фа-
натизма. Где је уопште та граница? Пеле, Гаринча, Пушкаш,
Еузебио, Кројф, Марадона, Ромарио, Каниђа, Бађо, Роналдо,
Батистута, Роналдињо, Меси, Кристијано Роналдо, Нејмар...
Да не заборавимо и Шекуларца, Џајића, Пиксија, Савиће-
вића, Просинечког, Мијатовића... Споменули смо само неке
од играча који су обележили или тек уписују своја имена на
најблиставије историјске странице алманаха фудбалске игре.
Наравно, овде говоримо о чисто субјективном осећају. Сва-
ка индивидуа у неком другом види свога идола. Ипак, једно
је сигурно тачно. Уз њих смо били и када је болело, када се
плакало, али и свакако најслађе - када се радовало. У томе и
лежи сва чар овога спорта и управо то нам ова књига пружа.
Сећање на оно што је било, на људе који су некада „владали“
фудбалским светом и уплакани попут деце љубили „Златну
богињу“; али и оно што ће се тек збити, неминовне смене
генерација, менталитета, размишљања, и на самом крају јед-
ну једину константну ствар – живот. Њихов и наш. Све су
то само финесе које овај спорт чине још симпатичнијим и
примамљивијим широком аудиторијуму. Повлачи се и пи-
тање популарности. Фудбал је масовно распрострањена и
поштована дисциплина широм планете. У неким земљама
чак поприма и размере религије, као каквог респекта према
невидљивим силама. У оним неразвијеним, пак, представља,
између осталог, средство којим се заобилазе све недаће које
свакодневница носи са собом. Поред популарности, важ-
но се осврнути и на неке важније аспекте фудбала, као на
пример његову борбу против расизма и нетолеранције, како
полне, тако и верске, али и борбу против пошасти која у за-
дње време девастира ову игру. То су свакако кладионице,
тачније корупција и намештање утакмица. Зашто је ово све
битно? Управо због тога што је Мундијал најбољи одговор на
овај бескрупулозни покушај рушења части институције фуд-

365
бала. Баш тај Мундијал обједињује нације, народности, вере
и схватања и од њих „прави“ савршен механизам који функ-
ционише на принципу фер игре, космополитизма и пошто-
вања различитости. Аутор је децидно у Мундијалу препознао
ту исконску и непатворену лепоту неискварености фудбала.
Ако се осврнемо на релацију играч-репрезентација, као при-
мер можемо навести изјаву легендарног Марадоне:
„Гледати како је моја земља изгубила фудбалски меч је
јако тешко за човека који је некада носио тај дрес.“
Играч-војник. Лопта-светиња. Стадион-храм. Ови одно-
си су и више него познати и разумљиви и аутору књиге Мун-
дијал кроз историју. Одлучио се на овај истински подухват
знајући да неће бити лако задовољити потребе рафинираних
читалаца, односно залуђених пратилаца најлепше игре на
свету. Своје дело је писао вођен карактером детета сањара,
унутрашњом пасијом која га је читаво време нагонила да ту
бујицу информација које је годинама сакупљао и држао у
глави - преточи на папир, али са савршено дозираном оз-
биљношћу и преданошћу своме раду, на који, без сумње,
треба да буде јако поносан. А зашто и како не би био?
Својим разиграно-истанчаним стилом писања, у којем
доминира литерарно артистичка имагинација, Латиновић
нас смешта у фудбалски, али и социолошки и сваки други
времеплов, те нас води у узбудљиво крстарење кроз двадесет
Мундијала и земље домаћине истих. Аутор је и више него
успешно успео да обради и статистички нас уведе у апсо-
лутно сваку утакмицу која је одиграна на завршним, финал-
ним смотрама највећег глобалног фудбалског фестивала.
У фокус ставља већ претходно наведену литерарну форму
најзначајнијих и најупечатљивијих тренутака, утакмица и
голова, емотивних и бизарних момената који су у свом том
хармоничном хаосу изродили „модерну религију“ пасиони-
раних заљубљеника у догађај који је надрастао и најопти-
мистичније оквире мегаломаније. Латиновић је на себе пре-
узео улогу „мундијалског апостола“ и попут Француза Жила
Римеа, идејног творца и креатора Мундијала, свим силама

366
покушава да нам пропагира ту чистоћу фудбала кроз мун-
дијалске хронике.
Осим тога, аутор наглашава да никако не смемо ставља-
ти кључни акценат на статистичке податке присутне у самој
књизи, али с друге стране ми читаоци имамо моралну и сва-
ку другу одговорност да ценимо Латиновићев енорман труд
уложен приликом скупљања заиста обимне количине инфор-
мација, које значајно варирају од извора до извора, те само
писање једне овакве захтевне књиге чине исцрпљујућим и
захтевају највећи могући степен одговорности. Када прочи-
тамо и задње слово у овој књизи, схватамо да је Латиновић у
том науму и те како успео и да у такву оцену немамо ни про-
мил сумње. Постигао је савршено стапање и симбиозу нара-
ције и визуелности, веома пажљиво нас усмеравајући кроз
сваки Мундијал, упознавајући нас са атмосфером и стањем
у земљама домаћина, водећи нас кроз различите културе,
традиције и велелепне градове чијим улицама врве хиљаде
навијача који живе у лудилу тренутка. Детаљан до те мере,
да током читања најчешће имате осећај као да сте и сами ту
- на уругвајском „Сентенарију“ 1930., на препуној митској
бразилској „Маракани“ двадесет година касније, на покојној
„Расунди“ у Стокхолму, на култном храму фудбала „Вем-
блију“, на „Олимпијском стадиону“ у Минхену, „Сантјаго
Бернабеу“ у шпанској престоници, преко „Монументала“ у
Буенос Ајресу, „Астека стадиона“ у Мексико Ситију, „Роуз
Бола“ у Лос Анђелесу, па све до далеке јапанске Јокохаме и
финала на „Интернационалном стадиону“.
Аутор је припремио прави „мали рај“ за све аналитича-
ре, статистичаре и оне који једноставно имају потребу да
знају више. 836 је број утакмица које су темељно обрађене
и којима је Борис Латиновић посветио пуну пажњу прили-
ком стварања свог ванвременског дела. Наравно, обратио је
посебну пажњу на све актере ове мундијалске приче који су
оставили велики траг у свету фудбала, али и велики траг у
његовом одрастању, чиме је овој књизи дословно „закуцао“
свој ауторски печат. Не брините, завидно место међу стра-

367
ницама ове књиге је посвећено и „оним другима“ без којих
Мундијал не би био оно што јесте данас. Ту сврставамо и ве-
лике губитнике, стрелце сумњивих голова, играче упитног,
пре свега моралног, понашања и све персоне које ће заувек
остати у аналима спортске галаксије. Читајући ову књигу,
можемо подвући једну крунску хипотезу. Она ће вас својом
течном нарацијом моментално „загњурити“ у импресивну
визуелност, која вас напросто мами и тера да кренете све
дубље и дубље истраживати (читати) бескрајне мундијалс-
ке лавиринте. Ту смо у скоку приликом корнера, вешто из-
бегавамо офсајд замке, шаљемо нетачне дуге лопте, али то
наизменично надокнађујемо неограниченом креативношћу,
те оштрим и пожртвованим стартовима. Једноставно смо ту,
присутни и концетрисани читаво време. Само освртање на
цифре, на десетине и стотине хиљада људи на стадионима
леди крв у жилама и као да се може чути њихов далеки, али
никад заборављени хук и песма. Ту моћ поседује ова књи-
га. Она је најлепши могући ехо најблиставијих тренутака
фудбалске историје. Како уопште одолети књизи са чије
нас корице обасјавају та два света грала, „Златна богиња“ и
„Златни глобус“, два мундијалска пехара већа и битнија и
од самог живота. Изнад њих се поносно издиже мозаик-ле-
пеза земаља победница и мали подсетник на сва та гранди-
озна славља играча приликом подизања „Богиње“ и уласка у
мундијалску алеју бесмртних. А ту испред, у фокусу, Пеле
и Марадона, усред неке акције, на некој утакмици, тамо
неке године, замрзнути у фотографији. Овом књигом, аутор
се обраћа милионима истинских фанова и залуђеника који
нестрпљиво чекају тај 14. јун у почетак још једног Мундија-
ла, чији је домаћин ове, 2018. године прелепа, моћна, имп-
ресивна, некима од нас и вечито недосањана Русија, чије до-
маћинство само потврђује ширење овог феномена и његовог
„еуфоричног стања духа“ дуж читаве планете.
Русија није далеко. Куца на врата и чека да нам уђе у
срца као и сви претходни Мундијали. Назиру се светла Цр-
веног трга и Кремља са позадинским ехом који допире са мо-

368
нументалног „Лужњикија“. Удобно се сместите, узмите вашу
омиљену храну и пиће, уроните међу странице бриљантне
књиге Мундијал кроз историју Бориса Латиновића и себично
зграбите свој део мундијалске историје. Сви је заслужујемо
барем у мери колико смо је жељни.

369
ГРАФИЧКА НОВЕЛА
Драган Стошић

КОРТО МАЛТЕЗЕ
ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА

Као “нови образац стрипске литературе”, како бележи

Умберто Еко, Балада о сланом мору појавила се 1967, да се
би убрзо претворила у један од најцењенијих стрип серија-
ла у чијем је центру лик пустолова, морнара, капетана без
лађе, Корта Малтезеа. Створио га је италијански аутор Хуго
Прат, ни не сањајући да ће серијал стрипова са њим у глав-
ној улози бити преведен на многе светске језик и широко
прихваћен као један од најбољих стрипова 20. века. После
пет деценија од првог појављивања, Корто је поново досту-
пан на српском језику. Сада у опреми баш онаквој какву је
осетила већина читалаца у свету. Исти издавач, београдски
Darkwood, крајем јубиларне године понудио је и наставак
авантура Корта Малтезеа, сада из пера сценаристе Хуана
Дијаза Каналеса и цртача Рубена Пељехера. У децембарском
(2017) и јануарском (2018) броју Стрипотеке, објављена је
прва епизода њиховог морнара - Под поноћним сунцем.

У години јубилеја

Стотину тридесет година од рођења Корта Малтезеа

(1887, Валета), пет деценије од објављивања Баладе о сла-
ном мору (1967) и деведесет година од рођења њеног ауто-
ра, Хуга Прата (1927), поштоваоци овог стрип-аутора и ње-
говог најпопуларнијег јунака, који (још увек) пребивају у

370
Србији, започеће дефинитивно (читај луксизно) путовање
измаштаним светом у коме се надмећу убице, покварења-
ци, среброљупци, хуље, љубавници, преваранти... насупрот
луталици, човеку без отаџбине, са (несумњивим) моралним
кодексом.
Овај, вероватно најпознатији измаштани морнар, није
само (поново) проговорио српски већ то чини ћириличним
писмом (реализован је и ћирилични логотип), и тако сле-
деће три године, како обећавају уредници из Darkwood-a,
издавача који потписује овај серијал од 12 албума. Прва два
албума, који су се појавили почетком 2017, Балада о сланом
мору и У знаку јарца, биће допуњени насловима Увек мало
даље, Келти, Етиопљани, У Сибиру, Венецијанска бајка, Злат-
на кућа Самарканда, Младост, Танго, Хелвећани и Му. Иако
у Србији и на просторима бивше Југославије објављиван у
више наврата, у више превода и са потписом више издавача,
серијал о Корту Малтезеу никад није реализован у целости и
оригиналном облику на српском језику, што вероватно тре-
ба правдати финансијским аспектом тог подухвата.

371
 Хвале вредан превод (на српски), рађен за издање
београдске Комуне (која ствар није истерала до краја) с краја
1990-их, са потписом Николе Ђорђевића (нажалост, сада
покојног) Darkwood је откупио и урадио редактуру и нову
лектуру и коректуру, сарађујући са његовим сином Игором.
Комунино (недовршено) издање, такође, имало је само један
део додатака које објављује Darkwood (мапе, акварели, пред-
говори...)

Несавршена географија

“... Све личности Баладе, укључујући и официре немач-

ке морнарице, путују по архипелагу неизвесности као да у
стању омамљености крстаре гранама породичног стабла
Хровеснора, без жеље да икада стигну до краја”, бележи Ум-
берто Еко у свом уводном есеју за Баладу (Корто Малтезе
или несавршена географија). “Не умеју да прате ајкуле као Та-
рао (једини који стиже право куда науми), а када се и очешу
о географску истину, нису тога свесни”, наставља Еко. “Она
је, међутим, ту, у том Пандорином имену: између Фиџија и
Нових Хебрида постоји басен Пандора, на чијим се ободима
налазе острва Јасава, и, међу нима, Плава лагуна. Пандора
је симбол картографског знања ког су ликови Баладе потпу-
но лишени. Распућин је читао само Бугенвила, Прат само
Стекпула, али као и обично, штиво о томе зна више од свих.
Све се у Балади креће у ритму поморских путања о којима
нам она приповеда, чак и психологија ликова који се воле
пошто су претходно пуцали једни на друге, убијају се из при-
јатељства, губе сваку контролу, изнова изналазе себе, обо-
гаћени клиничким појединостима на свакој страници – тако
да не успевамо да сазнамо ко је заиста Монах (не верујем у
Злитерово преуређење чињеница, сувише је прецизно), как-
во му је лице ако га уопште има; одакле је Рапућин; зашто се
Каин зако зове (можда је то нека Бајроновска натукница?),
а поготово мало знамо о Корту, о ком ће нам наредне приче
рећи све, не поштедевши му чак ни мајку”, дописује Еко.

372
 “Чак је и цртеж мутан. Корто нема оне суштинске и ко-
начне црте које, да не идем до последњих епизода (када је
подмлађен и прави анђео), налазимо о оним његовим епо-
пејама из доба зрелости, када се он лежерно креће између
Венецијанске лагуне, Бразила, Ирске и Сибира. Данас пре-
познатљив свима, Корто у време Баладе још тражи себе: не
познаје властиту биографију... нарав му је неизвесна, Прат
и он нису нарочито сигурни у његово лице и скицирају га
из квадрата у квадрат, у неколико основних потеза који,
како прича одмиче, прерастају у боре запитаности. Забора-
виће се можда приче у којима се Корто Малтезе указује у
тренутности савршеног хијероглифа, алу Балади он живи и
својим замамним несавршенством не допушта више да буде
заборављен. Зато Балада остаје догађај у свести својих првих
читалаца, нови образац стрипске литературе. Ескондида
поприма размере свемира, Ишмаел се стапа с Мендевилом,
Тихи океан додирује Земљу презвитера Јована, географске
карте протуслове речима, нагризају простор уместо да га од-
реде, упоредници се секу, атлас постаје непоуздани порту-
лан и један готово средњовковни Монах, овенчан пасатима,
развија свет Већа десеторице”, објашњава Еко.

Архипелаг неизвесности

Корто Малтезе представљен је као пустолов и морнар,

чија се индивидуалистичка личност, готово увек ставља на
страну правде, иако му то неретко доноси штету. Радња се-
ријала, која почиње 1913, пуна је различитих ликова – убице,
покварењаци, среброљупци, хуље, љубавници, преваранти...
насупрот луталици, човеку без отаџбине, Корту Малтезеу
– које у причу увлачи син гибралтарске пророчице (Циганке
родом из Севиље у Шпанији), познате под именом Ла нина
де Гибралтар, и британског (корнволског) морнара, рођен
1887. у Валети, на Малти. Понекад више антихерој него хе-
рој, са чврстим моралним кодексом који беспоговорно пра-
ти, заводљив је лик, који је увек у потрази за благом, али кад

373
до њега дође исувише лако, он га се одриче, тако да је та пот-
рага више метафора него садржај. Живот тако постаје стал-
на потрага по архипелагу неизвесности, приметио је неко.
Овај романтични херој погледа упртог у даљину, суочава
се са различитим племенима људождера, војскама, својим
пријатељем Распућином и надређеним Монахом, покушава
да пронађе себе. “Он се представља као незаинтересован и
тврдокоран тип, али реагује на неправду и чини ствари које
су исправне. Али никад неће прихватити да је добар, да је
праведник. Тврдоглавост је још једна карактеристика њего-
вог шарма”, истиче Милан Јовановић, уредник у Darkwood-
у, додајући да је Корто никоме не полаже рачуне.

Скитница из Куће славних

Хуго Прат (Хуго Пратт, Римини, 15. јун 1927 – Гранд-

во, 20. август 1995). италијански стрип аутор и илустратор,
светску славу стекао је стрипом Корто Малтезе. Првих не-
колико година свога детињства провео је у Венецији. Годи-
не 1937. са мајком одлази у Абисинију (Етиопија), тадашњу
италијанску колонију, где су се придружили оцу који је био
мусолинијев војник. Након што су савезничке трупе осло-
бодиле Етиопију 1941, његовог оца су ухапсиле британске
трупе, те је 1942. умро као ратни заробљеник. Исте године је
Хуго са својом мајком послат у логор у Диредаоуа, где он од
логорских чувара купује стрипове, а касније, уз помоћ Црве-
ног крста бивају депортовани у Италију.
Хуго Прат штампао је своју прву публикацију у седам-
наестој години у Венецији заједно са својим пријатељима.
Године 1949. добија позив да дође у Аргентину. Сели у Буе-
нос Ајрес где ради за издавача Едиторијал абрил, и упознаје
јужноамеричке стрип ауторе попут Хосеа Луиса Салина-
са и Солана Лопеза. У том периоду често путује у Амазон,
и под утицајем тих путовања настаје и његов стрип Ана из
џунгле. У периоду од 1959. до 1960. у Лондону ради за Деј-
ли мирор. Након чега одлази у Бразил, а касније се враћа

374
у Италију. Године 1967. црта стрип Баладу о сланом мору,
у којем се појављује његов касније најпознатији лик Корто
Малтезе. Корто убрзо постаје доминантан лик у Пратовим
делима и наставља да се појављује у наредне три године
унутар француског магазина Пиф. Од 1984. до 1995. Прат је
живео у Швајцарској. У Француској је публикована већина
његових радова пре Корто Малтезеа. Скитница по природи,
Хуго Прат наставио је и даље да путује по свету, од Канаде
до Патагоније и од Африке до Пацифика. Умро је од канцера
20. августа 1995. Постхумно је 2005. уведен у Ајзнерову кућу
славних.

Под поноћним сунцем

Две деценије после Пратове смрти (1927) и 23 године,

након што се појавио последњи албум посвећен Корту Мал-
тезеу - Му (1988), изашао је Корто Малтезе под поноћним
сунцем (табдема Каналес / Пељехеро) 13. наставак митског
серијала Корто Малтезе. Читав процес започет је 2012, када
је Патриција Заноти, аргентинска колористкиња која је од
своје 17. године сарађивала са Пратом, а од 1995. особа је
која управља његовом заоставштином, сусрела Симонеа Ро-
манија, италијанског издавача. Годинама је одбијала стоти-
не сценарија, скица и предлога аутора жељних славе. Њени
услови били су ригорозни: достојно поштовање Пратовог
цртачког и наративног стила, прича несме да претходи Ба-
лади... нити да се наставља на Му. И десило се. Додуше, већ
у другој епизоди из 2017 (Екваторија) радња је смештена у
1911, дакле пре Баладе... и у причи се појављује млади Вин-
стон Черчил, али по свему судећи Занотијева неће одуста-
ти од вета о настављању приче после Муа, тврде познаваоси
целе ситуације.
Хуан Дијаз Каналес (Мадрид, 1972) каријеру је започео
и, у приличној мери, остварио у области анимације. С троји-
цом колега основао је компанију Tridente Animation, писао
заплете и режирао анимиране серије, повремено покуша-

375
вајући да буде и део стрип сцене. Године 2000, заједно с Ху-
аном Гварнидом, прославио се серијалом Блексад, петодел
ном (засад), ноар причом. Серијал је добио десетак награда,
од тога три признања у Ангулему, 2004. и 2006. Рубен Пеље-
херо (Бадалона, 1952) свој стрип деби имао је 1981. у часо-
пису Кимок. Током 1980-их највише је сарађивао са арген-
тинским сценаристом Хорхеом Зентнером, а највећи успех
донео им је Дитер Лумпен 1985. године. Антихерој Лумпен
инспирисан је авантурама Корта Малтезеа.

376
Илија Бакић

СТРИПОВСКА ЕПОПЕЈА

Поводом стрип-серијала “Господари јечма“

У овдашњим свакодневном лаичким размеравањима

стрипове „бије глас“ да су намењени пукој забави и разбиб-
ризи. Тешко је прецизно одредити зашто је то тако, мада ће
се они који мало дуже памте сетити да су се одмах после
II светског рата а потом и током 1970-тих више пута диза-
ли оркестрирани (партијски) гласови који су тврдили да су
стрипови капиталистички продукт односно шунд који квари
(наивну) социјалистичку омладину. Резултат првих идео-
лошких протеста било је избацивање стрипова са страни-
ца разних часописа после чега је потрајало док се „приче у
сликама“ нису вратили у издања намењена школској деци
односно слободној продаји. Харанга на стрипове 1970-тих
имала је за последицу опорезивање појединих (непожељих)
стрип-издања, због чега је њихова цена порасла што су плаћа-
ли (мали) читаоци; жешће казне су изостале вероватно зато
што су многи социјалистички самоуправљачи живели упра-
во од „производње“ тог шунда (па је дошло до сукоба инте-
реса: државна предузеће издају шунд - држава га опорезује а
омладина се не може другачије „опаметити“ него наметима,
дакле „ударањем по џепу“). Како било да било, младе гене-
рације су расле са наметнутом идејом да је стрип безвредна
занимација која приличи деци (која за боље не знају), па су
га тако размеравали и у својим одраслим годинама (и веро-
ватно бранили својој деци да читају стрипове а она су, као и
њихови родитељи, шарена издања крила у школским књига-
ма).
Но, било који заинтересовани читалац зна да се „приче

377
у сликама“ не исцрпљују само у безазленим свескама. На-
равно да таквих свезака има и данас (као што их је било и
биће), и да оне чине огромну већину светске стрип-продук-
ције, али је, с друге стране, стрип одавно закорачио у „оз-
биљније“ теме и о њима проговорио надахнуто и уметнички
релевантно.
Овај (опширнији) увод има своје објашњење у асоција-
цијама које се намећу свакоме ко се намерио на стрип се-
ријал „Господари јечма“ сценаристе Ван Хама и цртача
Франсиса Валеса; напомињемо да серијал званично још није
преведен на српски, односно није објављен у Србији, али јес-
те у ближој (географској и интернет) околини. Елем, реч је
о серијалу од чак осам албума (чији је укупни обим око 400
страна) који су оригинално објављени у периоду од 1992. до
2001. године. Деценијски рад на серијалу има своју парале-
лу у самој тематици којом се бави а која обухвата период од
безмало век и по, од 1854. до 1997. године.

378
 Серијал чине албуми: „Charles, 1854” (objavljen 1992),
„Margrit, 1886” (1993), „Adrien, 1917” (1994), „Noel, 1932”
(1995), „Julienne, 1950” (1996), „Jay, 1973” (1997), „Frank,
1997” (1998) i „Les Steenfort” (2001). Оквирно прича се де-
шава у Белгији и прати три генерације породице Стенфорт,
познатих произвођача пива. Сага започиње доживљајима
Шарла, који притиснут породичном трагедијом и бедом,
бежи код рођака у манастир где се, мада послушан и радан,
баш и не истиче својом посвећеношћу учењу. Шарл случајно
среће Адријану, веселу својеглаву девојку која има планове
за Шарла и себе са њим. Пошто буде избачен из манасти-
ра, Шарл се враћа у родно село, среће другара из детињства
Франца Тексела и наговара га да се почну бавити справљањем
пива што се, опет, не допада локалном произвођачу овог на-
питка, угледном пивару де Руитеру. Да би коначно, после
неколико неуспелих покушаја (неке је аранжирао де Ру-
итер), произвео добро пиво, Шарл предузима драстичне
кораке - краде квасац из манастира у коме је боравио. Уз
несебичну Францову и Адријанину помоћ, пиво “Тексел и
Стефорт” осваја награду на Пољопривредном сајму, након
чега Шарла посећује гневни (и препредени) де Риутерс…
Сукоб се избегава компромисом - Шарловом женидбом де
Руитерсовом ћерком. Франц и трудна Адријана су издани,
али су, на другој страни, ударени темељи будућег богатства.
У наредним епизодама описују се успони и падови по-
родице Стенфорт и њен сукоб са породицом Тексел све до
коначног спајања капитала и људских судбина. Појединачне
мање или више трагичне животне приче, емотивни сломо-
ви и преваре, дилеме и одлуке осликани су на фону ширих
дошавања у Европи: од економских криза, буђења соција-
лизма и нацизма, Првог и Другог светског рата, разарања и
страдања, берзанских мешетарења, брзих друштвених и жи-
вотних промена… Стога “Господари јечма” умногоме имају
карактеристике друштвене фреске, односно, литерарном
терминологијом речено, карактеристике “романа епохе”
или “романа реке” који има несвакидашњу/неуобичајену

379
тачку посматрања - пиво као производ, односно пиварство
као привредну делатност (у распону од малих породичних
постројења до великих индустијских конгломерата). Ван Хам
(1939), познати стрип-сценариста (“Торгал”, “XIII”, “Ларго
Винч”), овог пута је “раскрилио” своју машту и умеће у ре-
алним историјским околностима и успео да створи уверљи-
ву причу која прати не само велика догађања већ и она обич-
на, свакодневна, што јој, свеукупно, дарује нужно потребну
дозу аутентичности и убедљивости. Наравно, сценариста
врло добро зна да у породичним сагама сви играју једнако
важну улогу: и сасвим просечни “обични” људи, и они тихи
и повучени као и они активни, делатни. По природи ствари,
покретачи великих дешавања су снажне личности способне
да учине драстичне, ризичне искораке из “утабане” свакод-
невице, да прекрше правила зарад остварења сопствених
наума. Генерацијски контекст приче дозовљава да се осли-
ка/опише утицај таквих људи на директне потомке али и оне
који су на животну сцену дошли још касније. У “Господарима
јечма” не мањкају ни просечни ни упечатљиви јунаци; међу
потоњима свакако је значајан утемељитељ породице, Шар-
ло, али је најприметнији лик Маргрит, храбре, амбициозне и
бескрупулозне жене, бивше куртизане, која ће, иако је Шар-
лова снаја, побећи с њим да би обезбедила опстанак пиваре
(и својих планова). И надаље ће она чинити све да се посао
несметано одвија па макар то значило да ће варати/лагати
Шарла или свог првог мужа као и да ће се, у ратно време, по-
ново свесно жртвовати да очува стечено и спаси многе људ-
ске животе. Маргрит се својом надљудском (божанском или
демонском) снагом издиже изнад сваке ситуације и, борећи
се свим (часним и нечасним) средствима, спремна да изгу-
би углед и поверење околине, успева да сачува породицу и
основ њеног постојања, а то је богатство. Ипак, њена моћ се
не може пренети на потомке (мада ће им свакако даровати
несвакидашњу одлучност). Тако ће Маргритин син Адријен
до краја живота крити мрачну тајну кажњавања убице њего-
вог сина а његова кћи Жилијена покушати да спаси богатс-

380
тво удајом, као што га је Шарл стекао, и тако отворити нови
круг жртвовања и превара који, полако али неминовно, води
у декаденцију.
Мада даје “увид” у вишегенерацијску историју породице
и њеног богатства, са низом мрачних епизода (које никоме
не служе на част), ова сага задржава објективну дистанцира-
ност избегавајући било какве директне сугестије или непри-
кривене алузије у рангу уврежених предрасуда/флоскула.
На пример, проклетство новца који је стечен издајом и пре-
варом, мора се испунити макар и у следећим генерацијама а
“извршилац правде” биће архинепријатељ породице (у овом
случају потомак из породице Тексел). Ван Хам избегава ту
заводљиву метафизичку линију и остаје у домену појавног.
Отуда, сваки спекулативни закључак до кога дође, читалац
мора сам да формулише и, како стрип одмиче, потврђује
или мења.
Ван Хамов сценаристички манир прати традицију кла-
сичног реалистичког, линеарног приповедања чији се конти-
нуитет прекида неједнаким “паузама” између албума што ће
бити објашњено у финалу серијала. Завршни албум је, пак,
апартан у односу на претходне и занимљива је мешавина
текстуалних делова/прича које 1987.г. исписује писац В. ан-
гажован да напише историју породице и стрипованих епизо-
да те историје које нису виђене у претходним деловима. От-
ворени крај саге, колико је адекватно животан, толико може
сугерисати постојање могућности да она буде настављена.
“Господари јечма” неспорно су амбициозан сценарис-
тички подухват адекватно дочаран, или осликан, и помог-
нут реалистичким, фактографски тачним и прецизним цр-
тежом Франсиса Валеса (1959). Свеукупно, ова стриповска
породична епопеја свакако заслужује посвећену читалачку
пажњу и пуно уважавање.

381
САТИРА
СМЕХ ЈЕ НЕОРГАНИЗОВАНА
ЗАВЕРА
Текст и превод са бугарског:
Александар Чотрић

Бугарска је суседна, балканска, словенска и православ-

на држава. По много чему је слична Србији – по географ-
ском положају, историји, језику, писму, пореклу, култури,
обичајима, вери, броју становника, али, ипак, чак и данас,
у време глобализације, развоја саобраћаја и брзог протока
информација, наше две културе и књижевности недовољно
се познају и још мање прожимају.
Културне везе у прошлости биле су интензивније, јер
су писци, књижевни критичари и читалачка публика више
знали тада, него данас, шта се ствара с једне и друге стране
границе.
Говорећи о резултатима српско-бугарских књижевних
односа од периода после ослобођења Бугарске (1878) до
Балканских ратова (1912-1913) познати бугарски историчар
књижевности Илија Конев истиче: „Колико више их анализи-
рали, толико смо више сигурнији да оне сведоче о веома живим
везама, које се остварују између две књижевности у духу њи-
хових националних традиција, и поред за то неблагонаклоних
политичких услова“.
Велики пријатељ Срба и познавалац српске књижевнос-
ти, писац и преводилац Ганчо Савов у свом осврту на срп-
ско-бугарске књижевне везе, између осталог, каже: “Када
се говори о културним и, одређеније, о литерарним везама

382
између српског и бугарског народа, чини ми се да ће бити
адекватније ако употребљавамо појам узајамност између
двеју књижевности, пошто управо она не само да полаже ос-
нове првих контаката, већ се и касније развија таквом тен-
денцијом, независно од периода повремених затишја – због
једних или других историјских и духовних процеса или због
политичке конјунктуре. “
Због нешто веће језичке разлике и околности да нисмо
живели у заједничкој држави, бугарски афоризми мање су
познати у Србији, него кратка форма која се пише у земља-
ма на тлу бивше Југославије. Теме о којима пишу наши и
бугарски сатиричари су, међутим, веома сличне. То су за-
сићење грађана политиком, неморалност функционера,
лажна обећања владајућих, висок степен корупције у судству
и привреди, пропадање села, мале пензије, исељавање мла-
дих и образованих из државе, манипулације медија и њихова
таблоидизација, лош статус културе... Има у бугарским афо-
ризмима снаге, бунта, енергије, па и нечег превратничког.
Бугарски афоризам је на средини између српског и рус-
ког. Бугарски афоризам поседује и одлике које га прибли-
жавају руској афористици, а то су бављење великим и уни-
верзалним темама, филозофски приступ животу, тежња да
афоризам буде модерна пословица, формулисање корисних
поука, поетичност, лиризам, морализам и дидактичност.
Иако је Бугарска од 2007. године чланица Европске уније,
суочава се и даље с великим политичким, економским, со-
цијалним и популационим проблемима, што пружа обиље
повода тамошњим сатиричарима да критички проговоре о
свему што је у раскораку са прокламованим идеалима де-
мократије, отвореног друштва, тржишне привреде и интег-
рације у европске токове.
Хумор је широко заступљен у бугарском фолклору и
културном наслеђу кроз народне песме, приче, анегдоте и
изреке. Међу најпознатијим су народне хумористичке при-
че о Лукавом Петру, Турчину Насрадину Хоџи, Тројици бу-
дала...

383
 За бугарску престоницу хумора сматра се град Габрово
у којем је 1972. године основан Музеј хумора и сатире. У
музеју се налази фонд са око четрдесет хиљада експоната,
више од девет хиљада аутора из 173 земље света, од чега
приближно 22 хиљаде карикатура, више од три хиљаде са-
тиричних графика, око хиљаду живописних радова и исто
толико скулптура, десетак хиљада фотографија, преко 200
плаката и мноштво других артефаката. У другом делу му-
зеја налази се специјализована библиотека са око 25 хиљада
књига из области хумора и сатире и хиљаду томова перио-
дичних издања на 35 језика.
Иако се чини да је прохујало време сатиричних новина,
седмичник „Стршел“ опстаје и излази у континуитету од
1946. године. „Стршел“ се штампа у десет хиљада примерака
на осам страна. Садржај новине чине коментари и цртице на
актуелне друштвене и политичке теме, приче, вицеви, афо-
ризми, карикатуре, анегдоте... „Стршел“ је у социјалистич-
ко време имао значајан ауторитет и гигантски тираж који је
достизао и до пола милиона продатих примерака. Данас је
„Стршел“ апсолутно слободан, независан, нема ограничења за
писање о темама и личностима. Једино ограничење је да при-
лози представљају квалитетан хумор и сатиру. Иако афоризми
нису доминантни, ни у „Стршелу“, ни у бугарској савременој
сатири, овај жанр се негује, пише га значајан број аутора, од
којих неки достижу високе уметничке и естетске домете.
Управо такви су аутори које представљамо у овом броју
„Нашег трага“.

ТУРХАН РАСИЈЕВ (1942)

Немам никакве непријатеље.

Тако компензујем све остало што немам.

Баш ме много интересује зашто је љубопитство

доказ некултуре?

384
 Не завидим онима који ми понекад завиде.

Боље је бити неспособан, него способан за све.

Други траже светло у тунелу,

а ја тунел у светлу.

Отуђио сам се.

Нити сам нечији човек, нити је неко мој човек.

И ја бих бацао цвеће на политичаре,

али заједно са саксијама.

Спреман сам да умрем за народ,

али не знам да ли ће народ да живне од тога.

Молим вас, не ударајте се у груди!

Страшно ми смета лупање по нечем шупљем.

Како да зовем у помоћ?!

Пробудићу и остале непријатеље.

Не трудите се да ми дате позитиван пример.

Ништа туђе не узимам.

Не верујем да је човек направљен од блата,

јер има камено срце.

Ако нестанем без трага, они који ме прате,

остаће без плате.

Последњи сам, али не смем да се смејем.

Покажите ми религију која подстиче смех

и постаћу њен најфанатичнији приврженик.

385
 ВЕСЕЛИН ЗИДАРОВ (1950)

И смех нам је у жалосном стању.

Тајна његовог стваралачког успеха је у томе

што нико не зна од кога краде идеје.

Његова Ахилова пета је – језик.

Постали смо људи с ограниченим мишљењем.

Мислимо само на себе.

Тираж књиге је ограничен, аутор – такође.

Лакше се склапа пријатељство у крчми,

него у библиотеци.

Крими-роман је убијање времена,

али понекад ти дође да убијеш и аутора.

„Зима нашег незадовољства“. Ех, Стајнбек, Стајнбек!

Наше незадовољство је у свим годишњим добима.

Нисам читао роман без женских ликова.

Увек неко треба да плете интриге.

Кад гледам Милоску Венеру, размишљам о вајару.

Сигурно му је жена често претурала по џеповима.

Роман му се појавио на књижевном тржишту.

Највеће интересовање показали су мишеви.

Каква слобода говора! Свако говори против сваког!

Оправдање људождера: „Човек је свиња“.

386
 Духовно сити често гладују.

Најкраће речи су „да“ и „не,

али дуго жалиш што си их рекао.

ГЕОРГИ БЕРБЕНКОВ (1941)

Многи песници траже надахнуће у туђим женама.

Људи који говоре лоше о другим људима су лоши људи.

Имао је поштење, због чега ништа друго није имао.

Буди увек другачији, да те примете!

Слушај друге и ради оно што је најбоље за тебе!

Постоје људи са идеалима, али нема идеалних људи.

Многи почињени грехови у младости

пријатне су успомене у старости.

Не тражи изгубљену срећу. Већ је отишла другоме.

Кад постанеш нечији човек, престанеш да будеш човек.

Сваки човек заслужује поштовање. Под условом да је човек.

Одбијам да се кандидујем за посланика,

зато што држим до свог имена.

Смешни политичари су нам украли осмехе.

Престаће да лаже, кад више не буде било

никога да га слуша.

387
 Имамо владу због које ништа немамо.

Свако правило има изузетке.

Могуће је да се појави поштен политичар.

СТОЈАН СТОЈАНОВ (1929-2009)

Слобода речи има смисла, само ако има ко да је чује.

Ако си се сагласио да не могу сви бити богати,

већ си се сагласио да будеш сиромашан.

Права слобода нема укус. Слатка је само забрањена.

Од сопствених особина најтеже показујемо мудрост,

најлакше лењост, а најчешће лукавство.

Обновљено поверење је као закрпљена невиност.

Није довољно да постоји неко коме можеш да кажеш

једну истину, већ и против кога.

Прећуткујемо, не само кад не знамо истину,

већ и када знамо превише.

Моћни себи дозвољавају слабости,

а лукави се користе туђим.

Свако се труди да открије твоје слабости,

да би показао своју силу.

Можеш да се спориш као равноправан само

са непријатељима. Према својима неизбежно мораш
да поштујеш хијерархију.

388
 Није страшно кад те нападају непријатељи,
него кад те напусте твоји.

Сваки нови успех претвара део старих пријатеља

у нове непријатеље.

Новац увек квари: кад га нема довољно – тело,

а кад га је превише – душу.

Много боље чувају украдено,

него оно што би могло бити украдено.

Песимисти мисле без вере,

оптимисти верују без размишљања.

Отвореним очима можете видети хоризонт.

Затворите ли их – и даље.

ГАНЧО САВОВ (1930)

Откад су ми запушили уста, боље чујем.

Са својом мршавом пензијом

могу да издржавам само илузије.

Криза тражи одрицање од сувишног.

Зато су се неки прво одрекли демократије.

Мајстор пера! Очерупао је толико спонзора!

Купили смо скупе швајцарске сатове,

али још увек их подешавамо према Кремљу.

Најсиромашнији народи производе

најбогатије политичаре.

389
 Проверени најчешће проневеравају.

Душа је орган унутрашњих послова.

Забрањено је мешати се у њихов рад.

У затворској ћелији свака замршена филозофија

постаје мршава.

У комунизму људи не смеју ни да се смеју.

Сви су лопови у посткомунизму постали грофови.

Кад једном човеку узму све, он постаје патриота.

Истрага доказује да све може да се сакрије.

Људе с најширим погледима на свет

власт смешта у најтесније ћелије.

Немој падати духом где год ти падне.

ВАЛЕНТИН ДИМИТРОВ (1949)

Живот је постао толико страшан,

да се више нико не плаши смрти.

Да љубав није била слепа, видела би с ким има посла.

Циљ опозиције је да краде као власт.

Полиција не гони криминалце.

Зато што је плаћају више него држава.

Ако има правде, преступници ће платити за све

– коме треба.

390
 Постани песимиста! И ништа те неће разочарати.

Најбогатије животно искуство

може се извући из празног џепа.

Живимо псећим животом, због џукела у власти.

Гвоздена завеса је пала!

Али европско позориште нема краја...

Важно је да постоји слобода и после говора.

Шта ће нам гласност, ако нема слушаности?

Највише нас кошта она власт која ништа не вреди.

Сваки вожд носи свој крст – на који нас распиње.

Каква је корист што смо на раскрсници,

кад путеви нигде не воде?

Откад смо у Европској унији,

наши унутрашњи послови постали су спољни.

СИМЕОН КОСТОВ (1942)

Велика је срећа када човек доживи демократију,

а још већа када је преживи.

Темељи државе најлакше се поткопавају одозго.

Како разликовати када политичари

говоре истину, а када лажу? Лако – увек лажу.

Крава никад не пожели да њеном газди цркне комшија.

391
 Бог је од блата створио човека.
Наши политички богови од човека праве блато.

Да пас није подвио реп и данас би био вук.

И кад окренем други лист – исто ми се пише.

Свака револуција једе своју децу, а наша и чукун-унуке.

Наши политичари би и Нојеву барку претвори у Титаник.

Прво констатоваше да ништа не ради,

а затим му изабраше два помоћника.

Утакмица је завршена. Чекамо резултат.

Још није пронађена вакцина против великих богова.

Ми смо заиста специфичан народ:

живимо кукајући, а гинемо певајући.

Хтела је да се уда за интелигентног мушкарца.

Заборавила је да се такви не жене.

Ни аутопсијом нису могли да установе од чега је живео.

РАДОЈ РАЛИН (1923-2004)

Боже мој, колико ме срамоти тај човек:

на сваком кораку тврди да сам ја био пример поштења.

Најнеспорнији оптимизам је вера у загробни живот.

Техника може да избави човека од ропског рада,

али не и од ропског менталитета.

392
 И издајство је подложно инфлацији
– од тридесет сребрњака, до шаке долара.

Боље је да власт постане идеална,

него да идеал постане – власт.

Један народ не може да окрилати од само два-три пера.

Безуби сатиричари често сами себе уједају.

И најлошији лекар, макар из користољубља, спасао је бар

један људски живот. И најбољи државник, макар
из племенитог циља, уништио је не један људски живот.

У поређењу са истином, лаж пружа веће могућности

за оригиналност.

При данашњим могућностима за крађу,

сиромаштво је заиста порок.

Не оптужујте га што греши

– то му је једина људска особина.

Смех је неорганизована завера.

Није страшно кад се историја понавља,

него кад тапка у једном месту.

Зашто имамо много сатире?

Зато што у пустињи расту само кактуси.

Што се хвалиш да си сиромашан, али поштен!

Обогати се, па да те видим!

393
ФИЛОЗОФЕМЕ
Милан Р. Симић

О(ДА), НИЧЕ(МУ)!
(Филозофеме)

Најјачи страх је истовремени страх и од живота,

и од смрти!

Какав сам ја ученик и какви су моји учитељи?

Мудар учитељ са мало речи каже ми много.
Још мудрији учитељ,
и када ћути, знам шта мисли!

Успешно уметничко дело трајно припада садашњости.

Не умиремо, умиру наше илузије

о постојању у (пред)непостојању.

Нисте роб уметности ако њене окове не носите добровољно.

Заиста, нема робовања за поређење.

Неће нас бити у свебудућим временима, припада нам само

делић будућег времена. Али, нека је за утеху, дело наше,
оно може допрети до свебудућег времена!

Колико Лепота додаје Свету,

за толико Ружноћа одузима Свету.

Да славимо наш свет и да то буде једина наша слава!

394
 Нема битнијег тока од тока мудрих мисли!

Сазнање о стању непостојања после стања постојања,

мучно је. Мучније сазнање не постоји.

Дата ми је смелост да разјашњавам,

сада: рвем се са својом смелошћу!

Задовољство припада мудром

који зна мудријег од себе да послуша.

Пре стварања, обуздај надахнуће.

Мудри размишљају о чему ће да размишљају.

Унутрашњи твој свет само ти можеш освојити, нико други.

Освајање и покоравање унутрашњег света и јесте смисао
живота, нема другог смисла.

Од судбине добијеш и оно што никада не би пожелео од ње.

Свет се уморио.
Помози му ако си кадар!

Тајна је највећа амбиција истински мудрог човека.

И знај: Твоје незналаштво не зна за крај!

Живот не би имао смисао да није у самом смислу.

Заборављај животно, дозови се великој мудрости

и припремај за неживотно!

Судбина Бога је у апсолутној слободи људског ума.

395
 Стварам, испољио сам се. Пишем, остварујем се.
Живим, заваравам се.
Човек је створен да живи само на свој начин.

У ово мучно доба: јесте реченица коју књижевници

и филозофи вековима исписују. Реченица која прирасте уз
стабло сваког века као паразит!

Моћно је царство библиотека, једно од најмоћнијих.

Разлика између књижевника и филозофа. Књижевник ће

рећи: видим Девет облака! А филозоф: не, то је тек само
један једини облак! А заједно, ето, мудрују о Дивоти неба!

Смрт би постојала и да нема живота.

Благо мудром који је мудрост и заслужио!

Свет је старији од свих Богова!

Постојање само захваљујући непостојању

заслужује наше бескрајно поштовање!

Пуна им уста живота, а живот им пролази у непостојању!

Велики прасак, најкраћа драма са највише улога!

Све што спознам у својој потпуној усамљености,

то јесте оно што сам одувек морао да знам.

Резигнирано сам религиозан!

Кад злобни завиде пакоснима,

и то је једна врста хармоније људских односа!

396
 Замишљам границу између свесног и несвесног,
свести и подсвести. Али, где поставити Царину?

Што се више дивиш великим мислиоцима, све учећи од

њих, обузимаће те све чешће сумње у властито знање и
твоје знање, тако ће да ти се чини, биће све сиромашније.
И, баш када готово будеш сигуран да властитог знања
више и немаш, да је твом сиромашењу знања дошао крај,
постаћеш и сам мислилац! Чудни су путеви...

... и тачно јесте да од Самоће до Усамљености

најдужи је пут!

Колико ћеш година учити? Нека ти је на уму, нећеш

живети три стотине година? А опет, буди мудар,
и учи без журбе, као да ћеш живети три стотине година!
Не заборави: учење не познаје журбу!

Што је књига успешнија,

то се писац више ослобађа обавезе стварања!

За историју, најтипичнији је ратни амбијент!

Ни код најостваренијих мислилаца нема жуђеног краја

учења! То јесте једино право учење!

Тек одвојити се од Заједнице, то није усамљеност! Дуг је пут

до усамљености о којој Ти и Ја сада размишљамо!

Мучно је чекати кад се добро зна шта нас

на крају животног чека!

Атеизам се не мора објашњавати.

Стварност је немогуће улепшати.

397
 Нема знања о смрти!

У сновима, ликови са фреске, храбре нас!

Пустиња није стварна, али пустињски песак у нашим
ципелама јесте стваран!

Наша сарашњост је прошлост без предумишљаја.

И смрт се доживи!

Колевка: златна реч.

Кључна реч: ишчезнуће!

Нема разлике, и живот и слава су пролазни.

Јер, време и векови прекрију и највећу стечену славу.

Када сам се родио, нисте се родили ви, када будем умирао

нећете умирати ви. Тренутак рађања и тренутак умирања,
то јесу најсуђенији и најјснажнији тренуци усамљености,
суђенији и снажнији тренуци усамљености не постоје.

Богомдана је наша наивност у веровању.

Најзначајнији тренуцу животног јесу тренутак рађања и

тренутак умирања животног, не постоје значајнији тренуци
у времену постојања пре времена непостојања животног.

Да живот нема смисао, а он јесте откривање Бога у себи,

и смисао смрти , што јесте сакривање Бога у себи,
остао би несазнатљив.

Ако је наша стварност кафкијанска, а историја стварносна

фантастика, онда проистиче да је фантастика реалност која
и не може бити реалнија.

398
 Нема писања без читања.

Писац не би требало да прича много о својим делима.

Књижевни свет лепши је од света који живимо.

Ми све спорији, а Време све брже!

Немогуће је одбранити се од Непостојања,

као што је немогуће било одбранити се и од Постојања.

399
400