Благодарје

Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих Бр. 8

Новембар/децембар 2019.
190 РСД

Љиљана Ранђић Александра Максић

Реч наша насушна Тагорине образовне

идеје у Србији II

Милица Новковић
проф. др Светомир Бојанин Бит(ка) Љубави II
Чика Мишина етика

Александар Мијалковић
Дечија поезија - за децу и одрасле II

Ђакон Горан Груловић

Био једном један отац

Милутин Дедић
Студеница -
ИНТЕРВЈУ: мајка српских цркава

Милош Биковић
Отац Петар Богдановић
др Горан Шарић
др Александар Лукић
Бр. 8
Импресум Издавање ове публикације подржали:

Часопис о васпитању и
образовању
деце и одраслих
БЛАГОДАРЈЕ

Издавачи
Удружење грађана Еуфонија
Удружење грађана Шидарт

Уредник
Ивица Кузмановић
Креативни тим
Љиљана Ранђић
Драгана Кузмановић
Јелена Мартиновић
Невена Бајић
Дарко Стаменковић
Александар Јован Крстић
Еуфонија и Шидарт тим
Марко Асурџић
Лајош Бечеи
Драгана Глигоријевић
Графичка обрада и дизајн
Ненад Делибос
Илустрација насловне стране
Аљоша Томић
Лектура и коректура:
Ивана Груловић
Аутори текстова:
Љиљана Ранђић
Милица Новковић
др Горан Шарић
Драгана Кузмановић
Александра Максић Лука Дедић, Студеница
проф. др Светомир Бојанин 3| Глас стручњака 22| Верско васпитање
Отац Петар Богдановић
Реч наша насушна Студеница - мајка српских цркава
Ђакон Горан Груловић
Милијана Аћимовић 6| Изворно васпитање Милице Новковић Вера као дар божији
Милутин Дедић Бит(ка) Љубави II Био једном један отац
Милош Биковић
10| Мудраци нашег доба 28| Васпитање кроз уметност
Дејан Јанковић
Ивана Груловић Сократ српске археологије Развој свести, подвиг срца
др Александар Лукић 13| Видин капија 30| Здрав дух - здраво тело
Александар Мијалковић Чика Мишина етика Спортом до Човека
др Далибор Даничић
Фотографије: 16| Васпитање генија 32| Природа у улози васпитача
стр.8 Ненад Делибос Како однеговати Прометеја? Храброст пчела и људи
стр.24,25,32,40 др Д.Даничић 18| Савремена едукација или свевремено 34| Упознај самог себе
стр. 28,29 сајт БДП образовање
стр. 30 pazovaindjijavesti.com/ Да научимо да препознајемо
Тагорине образовне идеје у Србији II
Напомена: праве вредности
Ставови аутора изнети у 21| Глас предака
36| Поезија васпитања
публикацији не изражавају Златна средина
Дечија поезија - за децу и одрасле II
ставове органа који је доделио
средства за суфинансирање.
Обавештење за претплатнике
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад  37 Претплата за 5 бројева друге сезоне износи 800 дин. без цене трошкова слања.
БЛАГОДАРЈЕ : часопис о васпитању и
образовању деце и одраслих/ Са поштанским трошковима, претплата износи 950,00 дин. за
уредник Ивица Кузмановић. - 2018, бр.
1 (мај) - Нови Сад:Удружење грађана
редовну, односно 1.180,00 дин за препоручену пошту.
Еуфонија,2018- (Јагодина : Златна
књига). 24 cm Претплату можете уплатити на рачун У.Г. Еуфонија број 340-11011589- 65.
Пет бројева годишње. За све додатне информације можете нас контактирати путем адресе
ISSN 2620-0244 = Благодарје blagodarje@gmail.com или на број телефона 0631856502.
COBISS.SR-ID 323609351
facebook.com/blagodarjecasopis/
www.eufonija.com
2 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
ГЛАС СТРУЧЊАКА
Реч наша насушна
„Слика вреди више него хиљаду речи“
– основни је принцип ере визуализације
у којој се настоји велика количина ин-
формација апсорбовати у кратком вре-
менском тренутку. Овај принцип почива
на схватању да се порука и њено значење
могу брже и непосредније пренети сликом
неголи речју тј. језичким изразом у писа-
ној форми. Моћ слике огледа се у њеној
директној комуникацији са реципијентом
– пријемником информације, а порука
мора бити језгровито сажета и оденута
у прикладну форму како би заобишла
шумове и губитак информације током
преноса.
Живимо у ери изобиља информација,
конкуренција међу њима је велика и свака
треба да буде прецизнија и бржа у пости-
зању циља у односу на друге. Стога су
поруке, „спаковане“ у зиповану иконичку
форму – дрске, агилне и наметљиве. Оно
што оне не трпе јесте „укључивање мозга“
који би селективно могао да се односи
према њима. Свест, вредновање, процена
и селективност управо су „шумови“ које
ваља отклонити током процеса преноса
информација савременом визуелном фор-
мом јер је принцип задовољства основни
принцип на којем оне почивају. Могло
би се рећи да се ове поруке обраћају ар-
хаичном делу људске душе који је језгро
нагонских сила, а који је Фројд назвао
Идом. Тако би цивилизацијски ток, у коме
савремена визуелна информативна форма
доминира, постао пут инфантилизације
човека ка свођењу на његове примарне
нагоне и принцип задовољства. Време ће
дословце бити „прогутано“ преобиљем
информација које атакују на наша чула
и окупирају све наше вредне животне
тренутке за које је потребно: ослушнути,
Љиљана Ранђић
обрадити, посегнути за смислом, удахнути
мир и унутрашњу тишину.
„На послетку времена бити неће“ -
пророчке су библијске речи којима се
дочарава убрзање времена и обрушавање
нама знаног света ка његовој кончини.
Ако се време мери његовом испуњеношћу
суштаственошћу, међуљудском разменом,
заједничарењем, добротом, истином и
љубављу – могли бисмо рећи да је већ
ово наше савремено доба забрињавајуће
оскудно у свему поменутом. Свеопшта
отуђеност, ужурбаност, осећај трке за
временом, фрустрација због непрекидног
заостатка и недостатка времена – плодови
су ере визуeлно-информационе техноло-
гије.
Постајемо андроидни контејнери
информационог преобиља неспособни
да рециклирамо отпад који затрпава сва
наша чула и ум.
Шта је оно што нас и нашу децу може
спасти од таквог својеврсног насиља над
људским душама?
„У почетку беше Реч“, казано је. То је
реч која прожима смислом, пуноћом, која
уноси ред, која је начело.
Та творбена, градитељска реч, која је
својствена једино човеку, кадра је да
структуира и уздигне његову свест у нову
раван постојања. За разлику од слике, реч
надилази илузионистички аспекат чула,
међу којима најјачи ефекат има чуло вида.
Освајањем речи, човек осваја знање
о ономе што је означено – о његовим
спецификама и разликама у односу на
сличне ентитете исте категорије. Стога
није случајно то што је први задатак чове-
ка у Рају био – давање имена животињама.
Задатак именовања био је први творбени
3
 акт човека, акт којим је он пројавио
божански дар стваралаштва. Именујући
животиње, човек издваја њихове особе-
ности и суштаство које нису само објек-
тивне датости већ и акт умне надградње.
Именовање је подразумевало и активно
проналажење релевантних сличности
и разлика, издвајање надређеног појма
и диференције специфике за сваки реч-
појам. Стога је овај рајски задатак родио
човека као умно биће – биће способно
да креира нове системе који почивају на
појмовном мишљењу. Човек тако задобија
моћ састваралаштва у даљој надградњи
света око себе и у себи.
На сличан начин
Дете, које одраста унутар
детенце - које појми
одређеног језичког да ствари око њега
система, говорну реч осваја могу бити именоване
посредством праксхема које речју која објектима
чине актери комуникације и даје постојаност и
објекти који су у њу укључени. могућност поновног
Посвећеност, умеће, топлина призивања као и ком-
патибилност значења
и љубав бивају амбијент са осталим актерима
унутар којег се осваја комуникације – ос-
говорна реч. Писаном речју у вајањем речи отвара
развојне перспективе уводи и шире капије миш-
се друштвени, спољашњи љења. Након подвига
фактор – ортографски открића речи, дете
се више не „спотиче“
систем као систем знакова о ствари око себе, са
који обележавају елементе којима је делило само
говорних јединица. Развојно тренутак простор-
и биолошко преплићу се но-временског доди-
најтесније са спољашњим ра, већ оне задобијају
и друштвеним управо трајање, континуитет
и постојаност у вре-
у тачки која дефинише менској димензији.
читалачке почетке. Говорна реч постаће
не само моћно
средство комуникације и повезивања са
светом објеката и субјеката, већ и оруђе,
али и конституент мисли, као и регулатор
сопственог понашања. Стога је борба за
реч, код деце која имају успорени говор-
но-језички развој – борба за сусрет, за
доживљај континуитета и постојаности
света око себе и у себи, борба за мисао
и умне ширине, борба за управљање
сопственим активностима и регулацију
понашања.
Следећа битна прекретница у којој се
осваја реч је фаза у којој се дете сусреће
са словима и писаном речју. Дете, које
одраста унутар одређеног језичког сис-
тема, говорну реч осваја посредством
4 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
праксхема које чине актери комуникације
и објекти који су у њу укључени. Пос-
већеност, умеће, топлина и љубав бивају
амбијент унутар којег се осваја говорна
реч. Писаном речју у развојне перспективе
уводи се друштвени, спољашњи фактор –
ортографски систем као систем знакова
који обележавају елементе говорних једи-
ница. Развојно и биолошко преплићу се
најтесније са спољашњим и друштвеним
управо у тачки која дефинише читалачке
почетке. Идеја да биолошки и развојни
фактори доприносе дефинисању доњег
прага почетка читалачке обуке блиска
је не само професионалним круговима
који се баве питањем читања и основних
фактора, већ и лаицима. Није, међутим,
постојала општа сагласност у томе који
то развојни и биолошки фактори јесу
потребан услов за отпочињање освајања
једне тако сложене функције, као што је
читање.
Традиционално, једном од основних
пречиталачких вештина у фонемским
ортографским системима, сматрала се
фонолошка свесност – свест о гласовној
структури речи (на нивоу речи, слога,
гласа), која се у најужем смислу сводила
на фонемску свесност – свест о гласовима
унутар речи. Чекало се да „развој одра-
ди своје“ и да сазри фонемска свест до
нивоа на коме је могуће успостављање
коресподенције глас-слово. Цео приступ и
полазиште чинили су се сасвим логичним
и оправданим, јер заиста је било блис-
ко логици да дете неће моћи да слово
придружи гласу све док тај глас не може
вољно да издвоји из речи или од низа
гласова синтетише саму реч.
Оно што је, међутим, била погрешна
полазна претпоставка јесте начин трети-
рања фонемске свесности као искључиво
развојне функције одређене фактором саз-
ревања. При томе је 9. година дефинисана
као плато, након којег не долази до даљег
развоја саме функције. Није се, међутим,
постављало питање – зашто баш 9. година
и да ли то има везе са степеном изложе-
ности деце словима и обуци читања. Све
док савремене студије, крајем 20. века,
нису направиле заокрет у дирекцији
постављањем круцијалног питања: да ли
је заиста оправдано фонемску свесност
сматрати претходницом читања или она
бива и консеквент обуке словима и чи-
тању. Нижу се истраживања, међу којима
су запажене студије Мориса и сар. (1979),
 Берна и Бренслија
(1991, 1993,1995),
али и савремене
студије Мана и
Вимера, Госфамија
итд. које указују на
то да се заиста фо-
немска свесност
може унапредити
обуком словима и
читањем те да она
никако не може
бити само плод
функције сазре-
вања. Међу њима
је најинтригант-
нија португалска
Морисова студија
која је окупила
узорак непис-
мених одраслих
чија је фонемска
свесност измерена
на улазу, а потом
једна група оп-
исмењавана, док
друга није. У том одраслом добу, након
периода обуке испоставило се да су
обучавани испитаници имали значајно
напреднију фонемску свесност. Теза о пла-
тоу у 9. години, дакле, у потпуности пада
у воду, када је у питању развој фонемске
свесности. Као и теза по којој ваља чекати
да „развој одради своје“.
Савремена британска лонгитудинална
студија (потписује је Стјуарт Ричи са са-
радницима), која обухвата око две хиљаде
једнојајчаних близаначких парова, такође
нам скреће пажњу на то да развијена
почетна читалачка вештина унапређује
не само читање уопште, већ и само миш-
љење. Наиме, близанци који су стартно
били бољи читачи, остајали су то и надаље
(мерење је обављано у узрасту од 7, 9, 11,
12 и 16 година, а студија и даље траје),
али се и њихова општа интелигенција
показала знатно унапређенијом, у односу
на близанце који су били лошији читачи!
Овакви резултати били су више него
довољни да у многим земљама енглес-
ког говорног подручја промене праксу
приступа почетном читању. Примери
те праксе спуштају праг почетне обуке
између 4. и 5. године у земљама које имају
далеко сложенији ортографски систем од
нашег - који је заправо јединствен у свету
по својој једноставности.
Иако наше писмо самом својом
структуром „позива“ на ранију почетну
обуку – у односу на досадашњу праксу – а
развејане заблуде о фонемској свесности
као „функцији на коју се чека“ то додатно
поткрепљују – наша деца остају лоши
читачи (Чолић, Г. 2018., подаци са ПИСА
тестова) без наде да ће се у скоријој бу-
дућности направити искорак ка изменама
које би уважиле тековине неуронаука и
савремених студија. Нове основе предш-
колског образовања тумаче се у светлу
неодобравања било какве системске обуке
словима и почетном читању, а камоли
да се искорак прави ка спуштању доњег
прага обуке. Обука словима и почетном
читању посматра се као ометач развоја у
којем слободна игра и „пројектно учење“
имају доминантну позицију. Ствари се
постављају на ниво или/или и учење се
сагледава као ускраћивање игре. Доду-
ше, досадашњи приступ описмењавању
у предшколском узрасту – који је патио
од школаризације и неизоставно је
увезиван са писањем – није ни отварао
могућност приступа почетном читању на
нивоу игровног учења. Заинтересованост
просечног детета за слова и почетно
освајање читања – које је између 4. и 5.
године условљено управо спознавањем
света симбола (што се најбоље види и кроз
потребу детета да цртежом представи
објекте који га окружују) и почетним
освешћивањем гласовне структуре речи
(дете је мотивисано да увежбава и осваја
управо функцију која је тек у развоју, а
није сасвим сазрела) нашим формалним
образовним стратегијама није подржана
адекватним моделом обуке.
Можда иновативни Алго модел, који је
игровног карактера и путем којег деца са
радошћу открића освајају свет почетног
читања, буде имао прилике да помери
границе читалачког света наше деце.
Будући креиран тако да учење слова
и читања има карактер функционалне
игре – остаје нам нада да ће се полазници
овог програма заљубити у читалачку реч
пре неголи агилни визуелни израз пороби
дечија чула и пажњу и осиромаши дечији
ум.
Борба за реч постаје борба новога доба.
Као и борба за остваривање смисла и
човечанских дарова.
Пут, начин и оруђе за досезање ових
дарова у савременом добу бива управо -
Реч наша насушна.
5
 ИЗВОРНО ВАСПИТАЊЕ МИЛИЦЕ НОВКОВИЋ
Бит(ка) Љубави II
Обећала сам у прошлом броју Благодарја
да ћу знање Изворног васпитања, ове и
наредне године, нудити младим „полупли-
шаним“ генерацијама, првим жртвама
транзиције у васпитању. Били су мали или
тек рођени, када их је деведесетих година
прошлог века, талас бременит и штапом и
шаргарепом ломио, одвајао од Извора Љу-
бави, Доброте, Радости, од својих здравих
потреба, талената, школе, књиге, породице.
Данас су то одрасли људи. Имају тридесет
или четрдесет година, а имају осећај да
су и даље бродоломници који сакупљају
крхотине после бродолома у којем су нај-
више страдали њихова душа, дух, слобода.
За њих сам 2016. написала Битку Љубави
да им кажем истину: да су доживели бро-
долом, не својом вољом, па чак ни вољом
својих родитеља, да им укажем на узроке
који су их одвојили од Извора Љубави и
покажем излаз из овог ћорсокака. Учим
их да не сакупљају крхотине споља, већ да
зналачки крену ка унутра, ка свом Извору
на којем их чека неуништива Доброта
душе и вечна Љубав из које се развијају сви
облици љубави, толико потребни за живот.
Ако млади чекају да им политичари и
похлепни тајкуни створе услове за здрав,
садржајан живот, за срећан брак, за радос-
но одгајање деце, за живот без болести и
болести зависности, то неће дочекати. За
те вредности морају се зналачки изборити
сами.
Лажна, интересна, плишана демокра-
тија је деведесетих година прошлог века
наметнула њиховим родитељима најто-
талитарнији васпитни систем који разара
све вредно у човеку. Данас, њихова по-
ломљена деца служе инвеститору, тајкуну,
бездушном политичком систему који је у
служби похлепних капиталиста. Богати
се не питају да ли ти млади људи треба
да имају довољно слободног, квалитетног
времена за своје девојке, момке, мужеве,
жене, за своју децу, за здраву доколицу.
Нико у држави нема осећај кривице и
гриже савести што ти млади људи, да би
преживели, прехранили своју породицу,
себе, морају да лете и на три радна места,
да стрепе да ли ће им сутра охоли газда
6 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Милица Новковић
рећи да њихово радно место више не по-
стоји. Нико, у овој тоталитарној, плишаној
демократији, нема ни трунку савести да
призна свој удео у насиљу међу младима, у
рату који се води између жене и мушкарца,
у болестима зависности младих, у блуду,
у разводима, у одсуству жеље да склапају
бракове, рађају децу...Сви се праве невини
што су млади у коцкарницама, у болесној
виртуелној доколици, у криминалу, насиљу.
У свему људи на власти, стручњаци који су
део система, виде само кривицу у младима
и породици у којој су одрастали. Нико не
помиње више деведесете, када је „плишано“
васпитање наметнуто њиховим родитељи-
ма а да их нико није питао да ли то желе.
Данас, строга држава и стручне службе
све решавају строгим законима, санкцио-
нисањем, лечењем последица. „Плишано“
васпитање као узрок свих последица моћни
не виде и неће да виде, јер би се онда мо-
рали вратити на почетак, на себе, када су
деведесетих били продужена рука Запада,
са циљем да плишаним васпитањем ства-
рају услове за немилосрдну експлоатацију
наше земље, наше деце. Неће да виде свој
удео у разарању прво традиционалне, а
сада и породице полуплишаних генерација
у којима опет страдају нека нова деца,
њихова деца, наша деца. Младе, полупли-
шане генерације полако али сигурно падају
духом, без наде да ће се ова игра полити-
чара и богаташа привести крају. Богати све
богатији, млади све уморнији, безжељни,
безвољни, сиромашнији, несвесни узрока
којих треба да се ослободе сами. Само они
могу збацити тридесетогодишњи јарам са
свога врата, спасавајући себе и своју децу.
Ми, њихови родитељи, који смо још међу
живима, можемо им у томе помоћи. Ако
се не одбаци плишано васпитање, снагом
и знањем полуплишане генерације, њихова
деца, наши унуци, своју искривљену приро-
ду ће прихватити као праву, једину. Робот и
човек плишане свести биће једно.
Материјално богатство без Љубави је
једно велико ништа
Млади данас одустају од себе, од свога
здравља, од породице, од потомства. Неки
беже из своје Србије, верујући да ће им у
 том далеком свету опет неко други ство-
рити услове за радост, за љубав. Не, то неће
добити, и за то се и тамо морају изборити
одбацујући узроке, одбацујући плишане
васпитне моделе - у својој породици пре-
васходно. Тамо ће можда бити материјално
богатији него у Србији, имаће привидан
спољашњи мир јер је капитализам успоста-
вио тоталну контролу над експлоатисаним
човеком најстрожијим
Своју Битку Љубави морају законима и санкцијама.
извојевати сами, са својим Све ће то имати, а неће
вољенима, у љубави, у браку, имати ништа, јер мате-
ријално без духовног
у породици, са својом децом. развоја, без радости,
Свакодневно сведочим без Доброте и Љубави,
да се млади окрећу знању без Свесности и Ис-
изворног васпитања, са тине и јесте НИШТА.
Своју Битку Љубави
жељом да га примене и морају извојевати сами,
добију своју Битку Љубави. са својим вољенима,
у љубави, у браку, у
породици, са својом децом. Свакодневно
сведочим да се млади окрећу знању извор-
ног васпитања, са жељом да га примене и
добију своју Битку Љубави.
Они су започели своју битку Љубави
Пример који следи је један од многих.
Није им лако јер су на почетку промена
унутар себе, али ако они дотакну своје
биће, упале Светлост у себи, сигурна сам
да ће својом Светлошћу обасјати десетине
својих пријатеља, своју ширу породицу,
своје колеге на послу, па и тог политичара
и бездушног тајкуна, јер унутрашња свет-
лост није шкиљава као она на крају тунела,
она бљешти и обасјава све око себе.
Двоје младих људи је пожелело да се вра-
ти Извору од којег су одвојени у најранијем
детињству у својој породици и друштву у
којем су живели. Одвојени су од Љубави
снагом казне, награде, презаштићивања
од рада, реда, истине, снагом празног вер-
бализма, слатким лажима о будућности и
најнечовечнијим виртуелним садржајима.
Обоје већ годинама покушавају да се врате
оном опојном осећању које их је дотакло
у периоду заљубљености и спојило их.
Заљубљеност је прошла, вратили су се
својој плишаној свести, јер знања нису
имали. Данас, после десет година брака
препуног неспоразума, свађа, претњи, оп-
туживања, уз двоје деце која јасно показују
последице плишаног васпитања, они ипак
не раскинуше брак. Тражили су помоћ
на доста места, помало се смиривали, а
онда је све потиснуто искакало из њих још
силовитије, преносило се на њихову децу,
јер никада нису узроке уклонили.
Заљубљеност је сусрет душа које су се
препознале. То нису знали, добро је да
сада знају.
Укини узроке, БАЦИ, ОДБАЦИ ПЕТАКА,
да би започео своју битку Љубави! Када?
Кад год пожелиш. У периоду заљубљености
је најбоље, најлакше. Зашто? Зато што је
заљубљеност дар од Бога, који нам пружа
могућност повратка Извору, Љубави. Тада
је најлакше одбацити пет узрока јер у том
периоду душа разговара са душом. Истина,
тај период не траје предуго. Месец, два,
најдуже три и зато треба журити полако.
Поред свих прелепих тема које намећу
ослобођене, заљубљене душице једна
другој, важно је отворити и кутију свог
детињства и патње као последице пет пли-
шаних васпитних модела. Свако искрено и
храбро, а искреност и храброст су одлике
ослобођене душе, открива вољеном бићу
све болне последице плишаног васпитања.
Она ће рећи: „Ух, како сам лења, добијала
сам батине и од оца и од мајке, са братом
сам и данас у рату, бака ме је поткупљивала
и презаштићивала па зато мислим да сам
лења, неуредна и помало похлепна...Он ће
храбро исукати свој мач истине и искрено
признати да је и он лењ, напет, понекад
насилан, похлепан, да је био завистан од
секса без љубави, да је мањао цуре као
чарапе, да ни једној није своју душу открио,
ни срце поклонио, да је тежак када не иде
по његовом, да се чуди сам себи како је сада
њој веран и жели само са њом да проводи
сате и дане, да је коцкарница сада далека
прошлост а игрице, пуцачине, сада су му
смешне, мада се прибојава да ће се вратити
тој опакој зависности. „Да, пушим мариху-
ану, повремено узмем и јачу дрогу, опијам
се са другарима и силно бих желео да се
тога ослободим“. Биће искрен, момак који
је стварно заљубљен. Само у тој чаробној
фази заљубљености си у стању да вољеној
особи признаш своје муке, очекујући да ће
ти помоћи својом љубављу.
Искреност је важна, али без знања о уз-
роцима и како их се ослободити заљубље-
ност ће проћи и неће се трансформисати
у љубав.
Настављам са причом, мада су све то
читали у Битки Љубави. Млади ће се вра-
тити старим навикама, старим васпитним
моделима, јер нису знали да баш њих ваља
одбацити. Остаје им само питање ко је ту
кога преварио, а преваре није било. Без
ауторитарности обоје су били на Извору.
Да би из периода заљубљености ушли у
љубав, заљубљени ће се договорити да у
својим односима укину и казну и уцену и
презаштићивање, празни вербализам, чу-
вајући се утицаја лоших виртуелних садр-
жаја. Како даље рећи ће им Битка Љубави.
Мало је младих који су у овом периоду
заљубљености искористили дату прилику.
На жалост, и двоје младих који су потражи-
7
 ли моју помоћ нису искористили прилику није безобразно, оно вас кажњава на себи
која им се нудила у периоду заљубљености. својствен начин, још прецизније - она вас
Ушли су у брак, родили децу, мучили се моли да мењате нешто у вашим односима
десет година и одлучили да се разведу. Све и у односу према њој и бати. Деца знају све
је предуго трајало. Упркос свему, никада и против родитеља се боре на свој начин.
није касно. Тако им је мало недостајало, а Имају изворни нагон борбености, имају
баш то мало нису имали, нису имали знање плач, имају „безобразлук“, непослушност,
о узроцима својих мука. Добише знање и којим вам указују на грешке. Поручују вам
покренуше се. да не треба да их дресирате, контролишете,
Иако потпуно отуђени, са повременом ни штапом ни лаптопом, ни цртаћем ни
неподношљивом мржњом у срцу, пред попустљивошћу, јер деца вапију за здравим
разводом, са децом која својом муком границама и јасним здравим правилима.
појачавају њихову, они су запалили Свет- Уведох их у причу како уз пет корака
лост у себи и осветлили пут ка Љубави у започети промене у васпитању деце. Они
себи, љубави једно према другом и љубави ме гледају, чуде се што то понављам када
према свом највећем благу, својој дечици. то знају још са семинара. Знају да су ти
кораци у Породичном буквару стр.444.,
Чујем глас младе женице, глас који је за-
али их нису применили. Видим им пи-
гушен сузама: „Милице, молим Вас помо-
тање у очима: „Зашто нисмо у стању да
зите нам. Желимо да сачувамо породицу,
применимо тако лаке принципе изворног
а све смо ближи разводу. Одавно смо били
васпитања?“
на вашем семинару, добили знање, али га
нисмо применили јер се наши неспоразу- Одговор добише, покренуше се ка Свет-
ми и сукоби нису могли зауставити. Имамо лости, ка Љубави
двоје дивне, невине деце, свесни смо да су „Имамо још довољно времена“ рекох,
и они и ми одвојени од својих Извора. Са „могли би смо мало попричати о вашем
децом не излазимо на крај. Помозите нам браку“. Као да једва дочекаше. На моје
да бар постанемо добри родитељи, а брак питање супругу, у које људске особине се
куд иде нека иде.“ заљубио још пре деценију, он са прецизно-
На удаљености од метар преда мном седе шћу одговори: „Била је предивна, весела,
два лепа, млада човека. Дошли су без деце, пожртвована, паметна, емотивна...“ док он
што се не дешава у мом раду, јер сусрет везе, њој сузе лију. А онда супруг згужва
са децом уживо открива ми све. Наизглед своје, до малопре озарено, лице и започе
прибрани, везу рафалну паљбу: „Данас је то жена лења,
причу о старијем неодговорна, себична, површна, хвата се за
детету које је милион послова а ништа не уради до краја,
непослушно, неодговорна мајка која трчи за пословима
хиперактивно, који јој не доносе много новца, али јој
у вртићу тражи доносе могућност да побегне на пословна
само друштво путовања бежећи од куће“, заврши бесно.
најнемирнијих, Док он исијава мржњу, бес, огорчење,
удара децу, удара агресију, она неутешно плаче, њено лепо
малог братића, лице не губи лепоту, јер сузе теку без њене
тврдоглава је, воље, без грча.
неће да једе Када дође до мало ваздуха покуша да
без мобилног каже нешто у своју одбрану јер јој стид
телефона, ујутру обузима цело биће. Не вреди. Он хладан,
је права мука рационалан, има све адуте у рукама, не
пробудити је и препознајући свој најјачи потиснути адут -
натерати да се да он своју жену бескрајно воли. Зауставих
спреми за вртић. његову жељу да је оцрни и покаже да је
Увече је мука развод неминован јер ту поправке нема.
још већа, јер до Касно је, умор их стигао. Мирно их упитах:
поноћи чини све „Да ли ви желите да обновите вашу љубав,
само да не оде у да спасите брак или само хоћете да вам
кревет, излуђује помогнем да постанете добри родитељи
их њен безобраз- и останете пријатељи и после развода? У
лук... Причу везу, томе вам могу помоћи ако искрено уђете
једно, па друго. у промене. На следећем сусрету ћу видети
Све ми је позна- које последице доносите из ваших поро-
то, већ виђено. дица и онда крећемо у примену принципа
Моја прва рече- изворног, крећемо у укидање ауторитар-
ница: „Ваше дете ности. Ако за три месеца успоставите

8 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.

однос између себе и са децом без и једног
ауторитарног модела, бићете на добром
путу да сачувате и свој брак. Ако не можете
да се мењате из љубави према оном другом,
онда вам остаје да увежбате однос са децом
без казне и без награде и онда започињемо
процес развода“. Одоше смирени.
Пар сусрета је било довољно. Видех да
га је отац васпитавао снагом вербализма,
челичне непопустљивости, уз јасна правила
и велика очекивања. Постао је син вредан,
али у раду није налазио радости. Порастао,
оженио се али стално напет, захтеван пре-
ма себи и другима, човек контролор, човек
који све боље зна од других. Све то је унео
као мираз у брак. Унео је модел свога оца,
унео је себе који је био исти према супрузи
и деци као некада давно његов отац према
њему. Чудио се годинама зашто женица
коју „воли“ неће да учи и ради онако како
јој он каже. Ломио је на безброј начина,
гушио радост у свему што јој је доносило
радост, заустављао је њен раст, њене тален-
те, њене потенцијале, јер је он све најбоље
знао и мислио уместо ње, уместо деце.
Постао је непријатан супруг, човек смарач,
који своју младу супругу види као јединог
кривца за све проблеме у браку, нарочито
за његову напетост и незадовољство. Увек
је видео трун у оку њеном, а није ни слутио
да има балван у оку свом, на жалост. Само
је у периоду заљубљености био предиван
човек, јер је тада био на Извору.
Она бескрајно талентована, врца од идеја,
од жеље да се излечи од свог детињства
преко радосног рада, преко нежности и
љубави партнера, преко своје деце. Од
човека који је још у детињству изгубио
радост не доби ништа. Бег у спољашњи
свет био је неминовност, јер је у свом раду,
у музици налазила још трунке радости.
Свађе су се ломиле преко душица њихове
деце. А онда и он заплови у свој спољашњи
свет. Отуђени, несрећни, изгубише почетну
жељу да им породица постане најтоплије и
најсигурније гнездо на свету, јер то гнездо
нису имали у детињству.
Теорија без праксе нема смисла
После пар сусрета започе примена
знања изворног васпитања. Научих их да
без почетног глобалног плана не могу, јер
он смањује преко 70% сукоба. Прво ће
девојчица бирати послиће, потом супруг
који се годинама није хватао послова
свакодневних, осим када је он њој држао
лекције које га је тата научио. Лекције
како се пере купатило, како се правилно
перу судови, како се муж дочекује, како
се ујутру спреми доручак пре но што сви
устану, како се...
Тога више неће бити. У глобалном плану
стајаће сви кућни послови, али и све оба-
везе око деце у току дана, а има их и за њих
је само она знала. Нека изабере шта ће он
радити око старије девојчице, а шта око
бебе. Било шта и било колико да изабере
биће у функцији развијања радосног рада.
Радост у раду се развија када је рад на бази
добровољности, када се обавља потпуно
самостално и бар недељу дана да би се
развила умешност, а нико те не критикује.
Следеће недеље нови радосни послови у
кући, око деце.
За повратак Љубави потребно је да нас
у дому има више, дуже, квалитетније, без
ауторитарности. И биће, јер је свако до-
био задатак да се ослободи свих „обавеза“
које су им биле само изговор да морају да
иду некуда јер је у кући неподношљиво.
Нисам очекивала да ће се он таквом бр-
зином одрећи лажних ноћних дружења,
измишљених семинара, играња јамба са
мушкадијом. Нисам веровала да ће се она
тако лако одрећи чаврљања и оговарања
са другарицама, уз кафу, уз сузе, уз ковање
планова о разводу, уз злуради поглед
пријатељица које су се одавно развеле зарад
„слободе“ коју данас имају. Свели су брзо
много тога на минимум. Мир је улазио у
дом, у њих, у децу. Близина их је почела
спајати, близина у којој је он био муж који
воли своју жену, а не тата који треба да
је мучи и преваспитава по својој мери.
Осетише лепоту када скупа раде око деце,
када их гледају како расту у добре људе.
Приближава се трећи месец примене
принципа изворног васпитања. Они све
мирнији, радоснији, деца задовољна и по-
слушна. Ћуте, не спомињу развод. Ћутим и
ја, али сам опрезна, јер знам да трећег ме-
сеца по одбацивању ПЕТАКА може насту-
пити криза, она иста која наступа трећег
месеца у периоду заљубљености. Тада се
буди биће, пали Светлост и Љубав у њима,
знак егу да мора да умре. Тада его подивља,
на жалост. Ко то не разуме, его ће увек
надјачати то танано, ровито биће у њима.
Видећемо. Подарише ми своје поверење,
ја њима знање. Пишу ми и питају како да
реше одређени проблем када осете да би
его могао довести до свађе и повратка на
старо. Често се похвале да редовно читају
и Битку Љубави и Породични буквар. Ваља
се. Повратка на старо нема и мислим да
неће ни бити јер се клица Љубави корени,
развија, расте, на радост њихову и радост
њихове дечице. Љубави има тамо где нема
ауторитарности.
P.S.
У овој породици Љубав је лакше проц-
ветала јер ови млади људи немају проблем
зависности од алкохола и дроге, што је
данас тако ретко.
9
 МУДРАЦИ НАШЕГ ДОБА

Драгана Кузмановић

Интервју • др Горан Шарић

Сократ српске археологије

У књизи Предање и историја Цркве Срба
у светлу археологије професор Јанковић
каже: „Да би опстао, народ мора бити свес-
тан себе, као што пише у Законоправилу
Светог Саве: „Сваки учитељ... ако проникне
у дубину богонадахнутих ових књига, као у
огледалу видеће себе какав је и какав треба да
буде, и друге ће познати и научити.““
Да ли је професор Јанковић „проникао
у дубине богонадахнутих књига“ и архе-
олошких доказа и како је на основу тога
видео прошлост свог народа ?
Констелација снага на свијетској геопо-
литичкој позорници, претензије великих
сила на Балкан и заблуде оних који су
посљедњих 100 до 150 година водили Ср-
бију, довели су до тога да Срби као народ
не забораве само на ријечи Светог Саве, др Горан Шарић
већ и на саме себе, на свој идентитет и оно
што их је чинило Србима. Мало је који је присутност Славена на Балкану пуно
народ доживио такво кривотворење по- старија од 7. вијека. Тада је све постало
вијести, не само од стране Ватикана, Беча логично, сва његова ископавања добила
и Лондона, већ и од домаћих историчара су смисао и он је полако почео слагати
који су у 19. стољећу зарад добрих односа мозаик наше истинске прошлости.
са Хабсбуршком монархијом брисали из Професор Јанковић у књизи Српске гро-
српске историје све што је било старије миле говори о археолошким сазнањима
од Немањића. У Брозовој Југославији која сведоче о постојању Срба-Словена
уништено је и оно мало што је преживјело на овим просторима много раније од 6. и
раније цензоре и фалсификаторе попут 7. века, како смо до сада учени. Он је због
Ћоровића и Руварца. У таквим окол- ове књиге имао велике неприлике, па му
ностима професор Јанковић направио је чак под оптужбом да „квари омладину“
је херкулијански посао јер је кретао од попут Сократа, онемогућено да предаје
нуле. Он је цијели свој живот провео на студентима.
терену „копајући по прошлости“. Као што Зашто је толико важно да се по сва-
Свето Писмо каже: „Будемо ли ми ћутје- ку цену одржи теза о Словенима као
ли, камење ће проговорити“, управо су „дивљим“ дошљацима који су протерали
камење и небројени археолошки налази, и уништили староседеоце „нападајући
као и повијесни извори који су се са њима их из заседе“ после чега су се крили по
слагали, били разлог зашто је професор мочварама „дишући на трску“?
Јанковић био први српски археолог који Ако сте ви на неке просторе дошли као
је имао храбрости рећи истину о томе да освајачи и дивљаци, онда ви на њих нема-
10 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
 те ни морално ни историјско право. То је
био разлог зашто је Беч, након што су се
Срби ослободили од Турака, пропагирао
лаж о досељавању Славена у 7. вијеку.
Аустрија је сматрала да је предодређена
не само да влада Балканом него и свије-
том, а Славене као аутохтоне становнике
Балкана морали су приказати као робове
и дошљаке који могу бити сретни што им
бечка круна уопће дозвољава да живе на
Балкану. Хабсбуршке монархије одавно
нема, али се на катедрама Филозофског
факултета у Београду и даље уче њихове
лажи, више као одраз неког атавизма, неке
жеље за очувањем својих звања и фотеља,
па и аутошовинизма него стварног увје-
рења тих професора у те лажи.
У години када обележавамо 800 година
од самосталности Српске Православне
Цркве, професор Јанковић би рекао - од
обнављања Помесне Цркве Срба - на
остацима српског православног храма на
Новом Брду служена је римокатоличка
миса.
Професор Јанковић се свим својим
бићем борио да спречи кривотворење
историје не због убеђења, већ због ма-
теријалних доказа које је налазио. Да ли
је археологија заиста толико опасна по
званичну историографију?
Опасне су чињенице не само из архе-
ологије, него из разних грана науке које
су лаж о досељавању Славена у 7. вијеку
буквално сахраниле. Зато се званична ис-
ториографија у Србији прави да се ништа
у посљедњих педесетак година није откри-
ло ни у археологији, ни у антропологији,
ни у генетици. Кад археолози у Словенији
открију славенску керамику старију од
досељавања Славена, историчари у Србији
се праве да се ништа није десило. Важно
је да некако догурају до пензије уз status
quо, јер су им себични интереси важнији
од интереса народа који издваја од уста за
њихове плаће. Они су спремни жртвовати
будућност читаве нације учећи их лажи,
због неког свог биједног мјеста асистента
на факултету. Ђорђе Јанковић није био
такав и зато су га мрзили.

Археолог Ђорђе Јанковић рођен је у Бео-

граду 1947. године. Дипломирао је археоло-
гију на Филозофском факултету у Београду
а потом започео стручни рад 1971. год. у
Музеју Крајине у Неготину. Од 1977. до 1978.
био је запослен на Археолошком инсти-
туту у Београду, а потом на Филозофском
факултету као асистент за средњовековну
археологију.
Магистрирао је 1977. а докторирао 1987.
године. У звање доцента изабран је 1988.
године, а за шефа Катедре за средњовековну
археологију изабран је 1997. године и ту
дужност је обављао све до 2007. године када
му је одузето звање доцента и онемогућен
даљи рад са студентима а под оптужбом да
„квари омладину“.
Руководио је бројним археолошким
Ђорђе Јанковић (1947-2016)
истраживањима на територији бивше Југо-
славије на основу којих је заступао теорију о
подунавском пореклу Словена и њиховој аутохтоности на Балкану и пре Велике сеобе. Аутор је многих
књига, чланака и монографија.
Радио је као професор на Академији за уметност и конзервацију СПЦ-а, где је био и продекан за наставу.
Био је и председник Српског археолошког друштва од 2003. до 2007. године као и уредник научног
часописа Гласник Српског археолошког друштва.
Преминуо је у Београду 2016. године.

11
 Данас смо сведоци сукоба тзв. „ау-
тохтонистичких“ и „бечко-берлинских“
историчара. Чини се као да никада није
био већи интерес да се из материјалних
доказа установи каква нам је заиста била
прошлост. Са друге стране нам говоре
како „прошлост није битна“ и да се „ок-
ренемо будућности“.
Каква су Ваша сазнања, да ли су ти који
нас упорно окрећу ка „будућности“ и
сами окренути ка њој или воде рачуна о
неговању и очувању својих митова па чак
и домаштане прошлости?
Тај сукоб постоји само у Србији. У дру-
гим земљама је одавно јасно да су приче о
досељавању Славена у 7. вијеку само днев-
но-политичке измишљотине Хабсбуршке
монархије и Млетачке републике које су
давно завршиле на сметлишту историје,
гдје су завршиле и њихове интерпрета-
ције наше повијести. У Хрватској нпр.
највећи ауторитет за средњовјековну
повијест, проф. др Невен Будак, каже
да је концепт о досељавању Славена у 7.
вијеку одбачен од стране модерне хисто-
риографске знаности. Највећи хрватски
лингвист, професор Алемко Глухак, још је
прије 30 година написао да је Подунавље
прадомовина Славена. Само у Србији по-
литичари вриште да се морамо окренути
будућности, иако народ који не познаје
своју прошлост нема никакву будућност.
Поготово се та синтагма о „окретању
будућности“ користи кад се треба народ
увјерити да изда Косово. Само заборавите
прошлост и све ће Србима кренути, кажу
они. Али, прошлост једног народа је исто
што и искуство једног човјека. Шта би
се десило са неким човјеком кад би му
избрисали сво искуство и рекли да се
„окрене будућности“?! Коријени будућ-
ности налазе се у нашој прошлости, а не
у европским интеграцијама, јефтиним
производима са запада и НАТО пакту.
Када би у једној реченици морали неком
ко никада није чуо за професора Ђорђа
Јанковића објаснити ко је био тај човек,
шта бисте рекли?
Највећи теренски археолог бивше
Југославије, ментор и учитељ генерација
археолога, човјек који није жалио ни свој
положај, ни живот у борби за истину о
прошлости свог народа.

„Сада имамо археолошке доказе да смо овде живели и пре Римљана, али те чињенице угрожавају
поредак Империје. Како објаснити својим поданицима да су „примитивни“ сељаци са тла Србије
„агресори“ и „злочинци“, непријатељи „европских вредности“, некада давали Риму цареве и стварали
врхунска уметничка дела, а нису били „романизовани“? Зато нам ускраћују знања о нашој баштини,
и ту баштину дају новоствореним народима. Зато имамо мало музеја, многи музеји не раде, а они
који раде немају археолошку изложбу о средњем веку. Скривањем података о вредности сопствене
културе олакшава се асимилација наших исељеника, слаби се одбрана оних који још нису напустили
своја огњишта. Када би се бавили својом баштином колико државе сличне величине, постале би свима
очигледне две чињенице. Прво, Срби су аутохтони на највећем делу бивше Југославије и на њиховом тлу
су променом свести образоване нове нације без корена старијих од 19. века. Друго, та српска баштина
није никаква копија надмоћнијих култура, већ стваралачка и особена“.

„Друштвени поредак за време Југославије подржавао је у Србији анационално деловање против српских
интереса, а непотизам данас чини своје. Отворено се спречава и закулисно омета рад на средњовековној
археологији: позни средњи век је дат на управљање архитектама, рани средњи век византолозима, а
период од 7. до 12. века није пожељан за истраживање. Како рече један академик: довољан је Србима
славни период Немањића, шта ће им старија историја! Измишљено илирско порекло Албанаца бранили
су неки најугледнији српски научници. Одлучивали су и одлучују људи у врху, које не занима државни
и народни интерес, или свесно раде против њега. Међу њима су и они обузети колекционарским
страстима, учесници или присутни у трговини и распродаји археолошке грађе, на највишим местима. Уз
њих су разни неспособни археолози, они девијантни, сви различито духовно оштећени. А њих користи
Запад. Сви који су противници словенске археологије повезани су са Немцима, кроз неке стипендије,
докторате, дневнице, објављени чланчић, и њима нису потребни озбиљни научни резултати за реизборе“.
Цитати др Јанковића су из интервјуа објављеног у листу Печат.

12 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.

 ВИДИН КАПИЈА
Чика Мишина етика
Звали смо га чика
Миша. Са њим ме је
упознао Предраг Ву-
кадиновић, професор
философије у Првој
мушкој гимназији, који
је био његов ученик а
кога је чика Миша по-
себно ценио. Већ је био
у пензији. Виђали смо
се у Безистану који је
био тек отворен, атрак-
тиван, па смо се тамо
после посла састајали
на кафи како бисмо
водили разговоре и слу-
Милош Н. Ђурић (1892-1967) шали чика Мишу, који
се врло радо присећао
своје прошлости и који
је врло интезивно грдио режим у ком смо
живели. Сваком акту који се појављивао
у пракси налазио би замерке и био врло
ангажован у томе да брани човечност и
демократију од онога што се догађало.
Дешавало се да из Безистана, нас тројица
кренемо доле према Скупштини, где би
застали пред једном округлом зградом у
којој је био Градски комитет или нешто
слично. Тад би чика Миша загрмео
политичке сентенце цитирајући грчке
философе, док би се ми бојали да нас не
похапсе. Ја му кажем: “Чика Мишо, тише,
чуће нас“. „Шта си се уплашио, и треба да
чују“, одговарао би он.
Становао је у улици Стевана Сремца, као
и Предраг Вукадиновић, а ја сам радио на
Институту за ментално здравље, па смо
се договорили да се уместо у Безистану,
који је био тек отворен и препун полиције,
састајемо у Видин капији јер тамо је било
тише, деловало је провинцијално, некако
више заклоњено од велике јавности. Била
проф. др Светомир Бојанин
је још једна ствар која нас је ту привлачи-
ла. Та се кафана некад звала Седам шваба
па се причало да су седам шваба, зидара из
Бачке, зидали болницу, која је била прва
градска болница у Београду. У то време
је била очна клиника а сада је музеј, на
ћошку Палмотићеве и Цара Душана. Тих
седам шваба су се хранили у тој кафани
и становали. Тако да смо са том кафаном
имали неку емоционалну повезаност са
прошлошћу у којој смо помало живели.
Прошлост се јавно тајила, али смо сви
били радознали шта се то догађало у про-
шлости и како се то догађало да се овако
морало догодити.
Онда смо открили да ту, у Хиландар-
ској улици, станује и господин Милан
Кашанин, који је био за нас једна херојска
личност. Њему је стан бомбардован у току
борби за Београд па је једно време живео
са породицом код неколико пријатеља.
Пошто је, по Немачкој окупацији, пот-
писао онај проглас да је шума зао друг
и да се оканемо борби и чувамо животе,
после рата није добијао нигде посао.
Није стрељан у оној првој тури после
„ослобођења“, зато што му је брата, који
је био професор математике, врло ценио
Борис Кидрич, студент електротехнике,
који је био велика личност режима. Тако
га је брат спасио. Милан Кашанин је из
Белог Манастира а ја сам из села Болмана
у Барањи одакле је била и његова рано
преминула мати које се он уопште није
сећао. Кашанин је у то време писао исто-
рију средњовековне књижевности као и
о нашим реалистима 19. века, па смо, мој
пријатељ Предраг и ја, слушали њихове
разговоре о догађањима која су била у
та нека њихова времена, која смо и ми
доживљавали као наша. То је било време
када је Кашанин био директор музеја
13
 Кнеза Павла па је
путовао по Европи
и у име кнеза ку-
повао све те велике
слике које ми данас
имамо. Око тих
путовања, одлазака
и долазака, увек је
била по нека инте-
ресантна прича, а
пошто је чика Миша
то све пропратио
јер је тада активно
учествовао у животу
Београда, додавао је
и своје приче о грч-
Милан Кашанин (1895-1981)
ким философима и
грчкој етици о којој
је тада завршавао
књигу. Он је о њима говориo као о неким
својим пријатељима. Као о неким људима
са којима је малочас пио кафу. Тако да
је све то било живо и занимљиво. Мени,
који сам био почетник специјалиста
на психијатрији, недовољно образован,
доста усамљен као личност у том неком
културном животу, ти њихови разговори
су врло пријали па сам се претварао у ухо.
Са друге стране, и ја сам њима био потре-
бан јер сам радио у здравственој служби.
Њима су увек требали некакви лекови, те
за умирење, за баку, унуке, рођаке.Тако
сам ја имао функцију да им преписујем
лекове а имао сам и фићу. Тим фићом
бисмо некада сели нас четворица, двојица
младића и двојица озбиљних господина, и
ишли крај Дунава, иза моста код ушћа, где
је био чист ваздух - да чика Миша може
да дише. Имао је проблема са астмом, са
дисањем, а и са старошћу. Тако станемо
иза моста, отворимо прозоре, седимо у
колима и причамо.
Једном се прочуло како је Оскар Давичо
причао да је подигао викендицу у Дебрцу,
селу иза Београда, и како се хвали да је
направио тамо један елегантан клозет
како би лепо могао да врши нужду на
главу српскоме краљу, јер то је било
место поред Саве, мало на узвишењу за
које се сматра да се налазио дворац краља
Драгутина, Милутиновог брата. Тако се
он тиме гордио. Чудили смо се да човек
који је писао о Србији као песми међу
народима има потребу да врши нужду на
главу српскоме краљу. Једнога дана смо
нас четворица сели у фићу и отишли у
Дебрц. Било је то након некакве кише. Ви-
14 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
дели смо Давичову кућу и поред ње нека
обрасла узвишења која говоре да би ту
могле бити интересантне ископине. И дан
данас се чудим како никога не интересује
да то истражи. Ту нам је Кашанин причао
о Драгутину као мецени уметности и да
очекује интересантне уметничке предмете
ако би се то ископавало. Пролазили смо
поред неких кућа, а сељаци су гледали
откуд сад ауто силази у то блато па су нас
запиткивали куда то идемо. Ја кажем да
идемо да тражимо дворац српског краља
а они се смеју томе као да је виц. После
сам добио критике да сам наиван и да
се такве шале не праве. То је било време
гулага и страха.
У Видин капији је, наравно, био обичај
да увек нешто поручимо. Ја сам ретко
вечерао тамо а чика Миша би увек попио
чашу вина. Никад није дозвољавао да му
било ко плати ту чашу вина. Једанпут сам
покушао када смо били сами чекајући
друге да дођу. Ја посегнем да платим
његово вино и моју кафу, а он ме љутито
погледа и каже: „Како се усуђујеш да ти
плаћаш цех. Ја сам професор факултета
а ти си могао да ми студент будеш“. Зато
сам морао да му се извиним.
Имао је сина који је погинуо код Ада-
шеваца на Сремском фронту и понекад би
говорио о томе, али врло кратке реченице.
Застао би мало а ми смо мењали тему јер
смо осетили да он о томе не жели детаљ-
није да говори. То је за њега била жива
рана и много година после тог догађаја.
Али, о свом детињсту је радо говорио.
Његов тата био је учитељ. Све је било у
реду кад су били мали, али кад је дошла
школа па Гимназија требало им је све
више литературе. Његов отац није могао
све да плати па је тад почео да пише песме
за њих и да их на њима учи како се тумачи
поезија. Тврдио је да су то биле добре пес-
ме, али није знао да ли је то некад негде
објављено. Често је, уз шалу, говорио како
је на почетку студија преноћиште у Бео-
граду налазио у основним школама у које
би га понекад домар пуштао да заноћи.
Био је непосредан и искрен човек. Го-
ворио је оно што је било тачно а говорио
је о свему. Увек сте се могли ослонити
на његове судове и анегдоте. Ни о коме
није говорио ружно, само је о некима
говорио мање похвално, без оптуживања.
Он, а и Кашанин, били су врло критични
према Скерлићу који је лоше говорио о
Шантићу, оптужујући га да нема талента
а касније му се извињавао због тога. Каша-
нин је јако ценио Милету Јакшића који је
имао врло озбиљну поезију.
Питали смо чика Мишу и за тај догађај
потписивања Прогласа за време окупа-
ције. Позвали су све виђеније интелек-
туалце у Академију па су им говорили
о томе да је народ у опасности, да иде у
Шуму а да је окупатор немилосрдан и да
је потребно да потпишу позив народу да
се смири. Исидора Секулић није потписа-
ла јер је рекла како је то тако неписмено
написано да она то не може да потпише.
Секретар Академије, Божа Ковачевић,
који је такође долазио у Видин-капију,
у тренутку кад је дошао ред на њега да
потпише отишао је у тоалет и провео крај
састанка тамо. После се непримећен ис-
крао из зграде. Он је био нама занимљив
и због тога јер је био приватни учитељ
краља Петра, о коме нам је причао као о
једном симпатичном дечаку и ученику.
Кашанин је потписао из страха, али и из
убеђења да не требамо бити храна туђих
интереса. Он је био пријатељ и кум са
принцом Павлом са којим је био у неком
тајном контакту, тако да је он тај део оку-
пације проводио врло тешко јер је имао
велику породицу коју је требало спасити.
На том састанку, поред чика Мише седео
је Петар Коњовић, за кога се говорило
да је у Великом рату, као аустроугарски
пилот, спасао неког другог аустроугарског
пилота и за то био одликован за храброст.
Али, на том састанку сви су били уплаше-
ни. Тако чика Миши Коњовић каже: “Ајде,
Мишо, потпиши, ови ће нас поубијати“
а он њему одговори: „Лако је теби, ти у
дипле свираш а ја предајем грчку етику“.
То се чуло међу другима, па је изгубио
свако место. Живео је, једно време, тако
што је имао у Ботаничкој башти један део
где је садио башту од које је прехрањивао
породицу.
Заиста би било интересантно када би ви,
као уредник Благодарја, нашли времена да
напишете историју тих наших састанака у
Видин капији. Тамо се окупљао занимљив
свет. Почело је од нас четворице, па је
онда ту долазио и Жарко Видовић, који је
био прогнан из Загреба - ми смо о њему
знали преко Књижевних новина у којима
је писао о тој кризној ситуацији; па Васко
Попа, Владета Јеротић, професор Војин
Матић, професор Грбић, а долазио је чак
и професор Кораћ који је био директор
катедре за философију, што су му ови
наши пријатељи замерали, наравно кад
није био ту, јер је знао врло критички и
рационално да говори о дешавањима у
Лици где је одлазио преко лета код своје
родбине. Тако да смо преко њега учество-
вали у целој тој нашој драми и трагедији
Крајине.
Војин Матић веровао је у психоанализу
као што комунисти верују у Маркса, али
је знао да ту психоанализу хуманизује
својим ставом и односом према па-
цијентима, а и према нама млађима који
смо се око њега окупљали. Био је међу
психијатрима интелектуалац који је кроз
своју интелектуалну оптику посматрао
психијатрију и рад са пацијентима. Код
нас у Заводу за ментално здравље радио
је као супервизор на дечијем одељењу,
па сам и ја од њега учио прве ствари које
човек треба да зна кад уђе у тај посао. Ето
Вам већ скице Видин капије.
Београд у време Видин капије и чика Мише
15
 ВАСПИТАЊЕ ГЕНИЈА
Како однеговати Прометеја?
Може ли Никола Тесла послужити као
узор за васпитање, с обзиром на његову
посебност и генијалност? Може ли се
из одрастања Николе Тесле, односно из
поступака његових родитеља и оногa
што су они били, извући некакве опште
поуке које би и нама обичним људима
помогле приликом васпитања сопствене
деце?
Оно што је сигурно је то да су родитељи
Николе били све само не обични. Њихова
посебност без обзира на природну
надареност њихове деце, једноставно, не
би могла да однегује „обично“ дете. Знамо
да је Никола имао старијег брата који
је, по његовим речима, био „надпросечно
надарен, један од оних ретких менталних
феномена, које биолошка истраживања
нису успела да објасне“. Међутим, када
је Никола имаo пет година догодила се
несрећа са коњем у којој је Дане трагично
настрадао. Данетова смрт и чињеница да
се несрећа догодила пред Николиним
очима обележила је његово одрастање и
читав његов живот. Њихови родитељи,
Милутин и Георгина, имали су поред
њих двојице још три кћерке, Ангелину,
Милутин Тесла
16 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Драгана Кузмановић
Милку и Марицу, које су тадашње
време и обичаји предодредили да се
удају и постану попадије. О њиховим
надареностима и посебностима нема
неких великих детаља осим што се зна да
је Марица, иначе мајка Саве Косановића,
била полиглота, изврсна математичарка
и дописник разних листова.
Милутин Тесла био је посве
несвакидашња личност. Свештеник
Српске православне цркве и учитељ
веронауке у Госпићу, говорио је
италијански и немачки а био је и
одличан беседник. Под псеудонимом
Родољуб Правичић објављивао је
текстове о православљу и Србима.
Замислите свештеника, угледну личност
од поштовања, како седи и мењајући
боју свог гласа расправља сам са собом
о неким узвишеним темама. Како је то
могло да утиче на његовог сина Николу
осим да му разбукти машту и дâ слободу
мисли. Често је давао необичне и
неочекиване коментаре и до крајности
развијао дивергентно мишљење. Никола
у својој аутобиографији Моји изуми
износи неколико примера: „Међу нашом
послугом налазио се разроки човек звани
Мане, запослен на пословима око имања.
Једног дана је цепао дрва. Како је замахнуо
секиром, мој отац, који је стајао поред и
осећао се врло непријатно, упозорио га је:
“За бога милога, Мане, не ударај где гледаш
већ где си наумио“. Другом приликом возио
је пријатеља, који је непажљиво дозволио да
му се крај скупог крзненог капута качи за
точак кочије. Отац га је опоменуо говорећи:
„Подигни капут. Уништићеш ми точак.“
Милутин је дакле био такав да битијем
својим сведочи изузетност. Та изузетност
се огледала са једне стране у строгом
карактеру, поштовању традиције,
правила и обичаја, држања до моралних
принципа, а са друге стране разиграним
мислима које се протежу на све стране,
траже одговоре и игром чине пуко
бивствовање узнешено и занимљиво. Та
комбинација логике и маште пренела се
и на његову децу вероватно генима, али
пре свега примером.
Николина мајка Георгина и сама је
одрастала у посебној породици. Према
Теслином сведочанству, његов деда и
ујак су били проналазачи који су изумели
велики број разних справа и помагала
која су коришћена у кући и домаћинству.
Георгина је имала велику моралну и умну
снагу још као девојчица. И сама је била
изумитељка па је, како сведочи Тесла:
„направила разне алате и справе и ткала
најфиније шаре од вуне коју је сама прела.
Радила је неуморно, од зоре до мрака, и
већина одеће и покућства били су њених руку
дело. Када је прешла шездесету годину прсти
су јој и даље били довољно спретни да завежу
три чвора на трепавици“. Георгина Тесла
је пример да, ма какви били тренутни
владајући нормативи и прилике, таленат
и посебност увек мора да се покаже, да
избије из човека, и за његово затирање и
некоришћење нема оправдања.
Спој оваквих, посебних родитеља,
талентованих, радозналих а опет дубоко
укорењених вером и традицијом,
Георгина (Ђука) Тесла
изнедрио је исту такву децу, од којих је
једно постало Прометеј свога времена
- постао онај који је људима подарио
могућност да свој свет осветле и усред
ноћи.
Но, да би од богова украо ватру тј.
наизменичну струју и још много других
чуда, Никола је морао да прође трновит
пут борбе, како са оцем Милутином који
је желео да Никола постане као и он
свештеник а не инжењер, тако са другим
земаљским и небеским препрекама.
Али, зар постоји пут до највиших
висина а да није трновит? Као дечак, по
сопственом сведочанству, више пута је
био у смртним ситуацијама из којих га
је увек спашавала Божија промисао -
чудо. Када је одрастао, морао је много
да се бори како би „преживео“ сва она
поравњивања обичног света, који увек
тежи да оне надпросечне сведе на своју
просечност. Ипак, попут зрака светлости
који тама не може да отера, Никола је,
вођен примерима изузетних живота
својих родитеља, надарености и Божије
промисли, заблистао и отерао мрак
људског незнања.
Напослетку, шта ми, родитељи који
нисмо посебни, можемо да научимо из
примера породице Тесле?
Можда да не тражимо оправдања за
занемаривање својих талената, као и то да
од тога какви смо заиста, зависи и каква ће
бити наша деца, упркос свим данашњим
утицајима позваних и непозваних
„васпитача“ у нашим домовима; па и то
да колико год се некад трудили да деца
личе или не личе на нас, она увек буду
своја и Божија, уколико имамо храбрости
престати да замишљамо шта је најбоље за
њих и да им животе кројимо по себи, већ
да имамо вере да их препустимо самима
себи и Свевишњем. Можда да престанемо
да васпитавамо друге (децу, супружнике,
пријатеље...) већ да васпитавајући себе
будемо лестве уз помоћ којих ће се деца,
сасвим природно, успентрати до висина
њима својствених са којих ће сијати и
одгонити мрак.
17
 САВРЕМЕНА ЕДУКАЦИЈА ИЛИ
СВЕВРЕМЕНО ОБРАЗОВАЊЕ
Тагорине образовне
идеје у Србији II
Рецепција Тагориног дела у Југославији
Свођење Тагоре само на добитника
Нобелове награде у многоме смањује
значај и величину подухвата који је ост-
варио. Чак и после сто година од Нобела,
најразноврсније димензије његовог учења
постају теоријски атрактивне и пружају
могућност даље амплификације. Вели-
ка популарност индијског нобеловца у
Југославији, као и у свету, започета је
1913. године преводом Гитанџалија које је
приредио Павао Вук-Павловић. Други та-
лас популарности започиње након Првог
светског рата и трајаће све до 1926. Овај
период карактерише превод Национализма
Антуна Бараца. Милош Ђурић је 1932.
поново превео исто дело. Расте интересо-
вање и за Тагорине драме као и за Градинар
и Месец у расту. Након Другог светског
рата, интересовање за песниково дело се
обнавља због блиских политичких веза из-
међу Индије и Југославије, као и Покрета
несврстаних. Слободан
Комадинић објављује
1961. Тагоре у Југославији
а Душан Недељковић
Филозоф Рабиндранат
Тагоре, док годину дана
касније излази Поезија
Рабиндраната Тагоре
Исидоре Секулић.
Ово је период у ком
се Тагоре интензивно
преводи, али је ипак
највеће интересовање
за два романа: Бродолом
и Дом и свет. Тагорина
популарност не јења-
ва ни седамдесетих
Рабиндранат Тагоре (1861-1941) година, а посебно се
18 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Александра Максић
увећава повећањем интересовања за Ис-
ток подстакнут кризама капиталистичког
конзумеризма које је студентски покрет
подвргнуо оштрој критици.
Поводом 120 година од рођења славног
песника, зрењанинска Градска Народна
библиотека „Жарко Зрењанин” објављује
монографију Тагоре и свет а као редактор
потписује се Радослав Јосимовић. Мо-
нографија покушава да искаже синкре-
тичност Тагориног опуса објављивањем
не само његове поезије, већ и прозе,
одломака из драма, Хесеов, Мењухијев
и Радакришнин есеј о Тагори, као и ре-
продукција његових слика. Монографија
не износи експлицитно Тагорине обра-
зовне идеје, али се о делатности школе
и основним педагошким начелима може
индиректно закључити. Војислав Ђурић
у Поетици Р. Тагора истражује естетичке
идеје сматрајући да Тагоре припада оном
кругу песника који још од Хомерових
времена извор поезије налазе у божанс-
ком надахнућу. Управо је задатак песника
да, попут учитеља, открива тајне живота
људима и да научи људе да изражавају оно
што је скривено и немо.
„Потпуно је наша само она ствар која
нам доноси радост. Међутим, највећи део
света и не постоји за нас. Али ми на томе
не смемо стати. Дат нам је читав свет и
смисао свих наших снага је у томе да га
учинимо својим.“ (Тагоре и свет, стр. 121).
Образовање које подстиче индивидуал-
ност има ту способност да кроз учење
подстиче радост, истинољубивост и лепо-
ту. У том смислу Тагоре није био конвен-
ционални педагог, већ експериментатор
 у визији образовања које треба да буде
део живота. Својим ученицима је певао,
сликао, плесао, био њихов пријатељ. Радо-
слав Јосимовић у тексту „Тагоре hic et nunc“
цитира Андреа Карпелера који је песнич-
ки прегнантно сажео суштину Тагоровог
полифоног генија: “Тагоре слика речима
и свира бојама. Он црта ритмом и игра
мислима. Његова линија су филозофија,
његове идеје скулптуре, он гради сновима,
подучава ћутањем.“ (Ibidem, стр.133). Овe
речи боље него многе друге изражавају
дискурс Тагориних образовних идеја,
њихов полиморфизам, космополитизам,
интеррелигијски дискурс, интердисци-
плинарност и поливалентност.
У одломку из књиге Сећање на детињство
Тагоре помиње своје студентске дане и
предавања Хенрија Морлеја који је ен-
глеску литературу предавао не као суво и
прашњаво излагање из мртвих књига, већ
је умео да оживи литературу кроз дух и
звук гласа којим је досезао до највећих
дубина бића. Тагоре је схватио какав је
значај и моћ уметности
„Потпуно је наша у духовном образовању
само она ствар сваког појединца. Управо
која нам доноси зато, он инсистира на от-
радост. Међутим, вореном космополитском
највећи део света образовању кроз концепт
и не постоји за нас. visvasahitya, који инсистира
на поштовању различи-
Али ми на томе не тости књижевних форми.
смемо стати. Дат Рабиндранатов концепт
нам је читав свет и књижевности је инклузиван
смисао свих наших и обухвата, осим најбољих
снага је у томе да дела светске књижевности,
га учинимо својим.“ и регионалне дијалекте,
локалне митове, народне
приче. Тагоре је један од
пионира компаративне књижевности
која отвара перспективу за интеркултурно
образовање.
Посебан допринос монографији даје
и запис са колоквијума Друштва књижев-
ника Хрватске посвећеног овом јубилеју
у мају 1981. Текст Радослава Јосимовића
представљен је том приликом. У њему се
јасно износи дилема: “Како да се објасни
да Европа Тагору воли, чак му се и диви,
а да га релативно још увек недовољно
познаје? Не проистиче ли то из мита који
се поступно стварао о њему? Јер, колико
је мени знано, још нема ни на једном
европском језику Тагорових комплетних
дела да бисмо могли да документова-
није створимо слику о његовом генију.“
(Ibidem, стр.132). Oсим овог проблема,
додатни је проблем холистичност Тагоро-
вог опуса и немогућност одвајања његове
поезије од сликарства, музике, филозофије
и религије. Баш такав је и његов концепт
образовања у ком се сливају звуци, слике,
покрети, осећања и речи у једну једин-
ствену целину која синестезијом доди-
рује дух, а полиемпиричким вештинама
отвара дубину. Песничка реч напросто
није довољна да искаже бесконачност
универзума кроз ограниченост медијума
језика, као што ни образовање у ком се не
негује интердисциплинарност не може у
потпуности да обликује ученика.
Предавање „О значењу уметности“ које
је Тагоре одржао у Београду, 16.11.1926. на
Новом Универзитету, било је намењено
искључиво београдској публици. Оно ис-
тиче слободу духа као највеће постигнуће
човека и из ње изводи један стваралачки
вишак као неопходну компоненту сваког
духовног уздизања и образовања. Уметник
има исту ону функцију коју има и учитељ
и састоји се у омогућавању да се види оно
што иначе остаје скривено велом илузије,
маје, чулним обманама које крадљивац
духа, manohara, поставља између предмета
сазнања и оног који сазнаје. Тагоре је на
Нoвом Универзитету 15.11.1926. одржао
предавање „О савременој цивилизацији“.
Он увиђа кризу европске културе, коју су
описали и Ниче и Шопенхауер, а која се
састоји у губитку духовних обележја услед
похлепе и нагомилавања материјалног.
Управо оно што је наука откривала као
добро, окренуло се против човека као сила
која подстиче насиље и примитивизам.
Моћ, новац, тиранија према ближњем,
основне су карактеристике европске кри-
зе која води ка нихилизму. На крају свог
предавања Тагоре оштро надапа европску
цивилизацију, истиче потребу љубави и
духовног начела и цитира старе санскрит-
ске стихове у којима се изражава нада да
ће доћи време када ће се све душе људи
ујединити у један ланац правде. Песник
је, поздрављен неописаним одушевљењем,
завршио читањем из Градинара на бен-
галском. (Тагоре, Изабрана дела, стр. 671).
Образовање које подстиче управо такве
принципе економичности и профита
припрема личности за конзументско
друштво. Чињенице саме по себи нису
ништа без бићâ која су прожета духом и
која једино могу да унесу живот и смисао,
значај и лепоту. „Без Истока Европа ће
се изгубити у фактима, у предметима, у
19
 знацима, и пропашће. Зато је последњи
час да Европа накалеми на своје тело, као
и увек у моментима кризе, источњачки
дух. У додиру са Истоком процветаће
предмети“(Ibidem, стр 668). Тагоре је
убеђен да се криза о којој је реч може
превазићи духовним уздизањем поједи-
наца ка слободи, образовањем које се
састоји у хуманистичким принципима
који подстичу индивидуалност. Криза
коју данас искушавамо продукт је дубоке
малодушности духа у дехуманизованом
свету, а њене елементе можемо пронаћи у
Тагорином стваралаштву кроз могућност
да се начела о којима је говорио и које је
живео осавремене.
У том духу, а поводом јубилеја 150 го-
дина од рођења, индијски и бангладешки
премијери договорили су се да заједно
организују конференцију Contemporarizing
Tagore and the World од 29. априла до 2. маја
2011. у Даки. Учествовала сам у секцији
Образовање и креативност представљајући
рад Филозофија образовања, неки аспекти
Тагорине педагогије. Основне идеје кон-
ференције представљене су на сам дан
Тагориног рођења 7. маја 2011. у барокној
сали Скупштине општине Зрењанин. Ор-
ганизатор конференције у Даки, професор
др Имтиаз Ахмед, шеф Катедре за међу-
народне односе Универзитета у Даки, био
је гост на зрењанинским Данима индијске
културе и филозофије у новембру 2011,
тачно 85 година након Тагориног боравка
у Београду. У уводном тексту зборника
Contemporarizing Tagore and the World Ахмед
наглашава да је Тагоре посетио више од
тридесет земаља на пет континената у
На конференцији Contemporarizing Tagore and the World.
20 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
првој половини двадесетог века, што је
ретко коме пошло за руком у то време.
Управо ова путовања су допринела титули
biswa-kabi или песника света. Имао је веру
да се могу превазићи ограничења било
које врсте и баш то га је подстицало да
брише менталне границе, као и оне тери-
торијалне. У овом духу ширио је поетске,
образовне, сликарске, музичке, политичке
идеје које су мењале многе умове, и још
увек имају моћ да то чине. Тагоре је не
само интеркултурни мислилац, већ и
један од првих који су увидели проблем
глобалног друштва и духовну кризу која
је проузрокована похлепом постиндус-
тријског света.
У петом одељку Зборника, под називом
„Образовање и друштво“ Бисвајит Реј,
професор Тагориног унивезитета Вишва
Барати, демистификује популарну визију
Шантиникетана. Између екстрема строге
дисциплине и анархистичких начела,
Тагоре је увек проналазио начин да про-
крчи пут за имагинацију и креативност.
Они који глорификују Рабиндраната за
либералну отвореност система као и они
који га критикују због недисциплине,
поједностављују његов дискурс о обра-
зовању. Реч је о сложеном односу који се
изражава кроз бенгалску реч acalayatan,
која је уједно и назив Рабиндранатове
драме, а која означава клаустрофобичну
атмосферу затвореног става пуног предра-
суда. У том смислу, образовање би требало
да култивише хуманизам и интернациона-
лизам. Азитбаран Гош разматра Тагорина
гледишта о дечијем образовању које је
непотпуно без култивисања мишљења
и имагинације. Он истиче пет посебних
урођених особина које се налазе у дете-
ту: чуђење, неограничено одушевљење,
радозналост, неисцрпна енергија и жеља
за узором. Образовни систем мора под-
стицати буђење ових “гена“ кроз слободу
мишљења и љубав, а средина у којој се
дете образује мора уважити све ове дечије
способности како би се развила целовита
личност. Ниланџана Батачарја, лектор на
универзитету Вишва Барати, тумачи појам
visvasahitya компаративне светске књи-
жевности преко ког постаје евидентно да
је Тагоре увиђао потребу за образовањем
које ће неговати глобалну солидарност. У
„Shiksar Milan” (Конвергенција образовања)
Тагоре увиђа потребу за холистичким
образовањем које ће се заснивати на
разумевању властите културе и уважа-
вању других. Ту улогу он даје светској
књижевности која мора бити база сваког
образовања. Ништа не може тако добро
као књижевност да успостави интимне
везе међу људима, између прошлости и
садашњости, између далеког и блиског.
Танвир Мокамел је написао рад „О
образовним идејама Рабиндраната Тагоре у
ери глобализације“ истичући парадокс који
се састоји у томе да живимо у времену
које, као никада пре, повезује људе у ком-
плексну мрежу знања, а истовремено их
отуђује путем истих средстава. Тагорини
идеалистички образовни принципи нису
увек успевали да се имплементирају,
али свакако су послужили као узор за
интерактивно знање, интеркултурно
образовање и космополитско друштво.
Као у многим филозофским концепција-
ма, јаз између нормативног и фактичког
појављује се у реализацији комплексних
идеја. Осим тога, сама Тагорина личност
и његов необичан живот имају образовних
елемената у смислу позитивног примера
за младе људе.
Наставак у следећем броју.

ГЛАС ПРЕДАКА

Гаврило Стефановић Венцловић (1680—1749)

Златна средина

Ако је који брат међу вама блудник, штоно ми велимо курваш, ил` му каматар,
митоузимач ли, глобар, или досађивац, пијаница ли, и преотимач туђем добру, телбиз,
продајник, убојица, отпадник, и двообразник, лажљив, грд, злобан, зложудан - с таквим,
велим вам, не мешати се уједно, ни јести, ни пити шњиме. А ми мало и сви што нисмо
те форме! И од ког знамо се клонити и устручати, кад смо све једно - браћа Дрињани,
шапатници, подмигачи, оговорници, непокорни, на зло брзи а на добро троми...
Ама што и пре рекох - нама ништа сврх мереда не буде чињење ни сношење; ни
непрекретно, а ни баш равно. Ни само свега довољно, ни сасма ваљало се на дузену
држати у своме виђеном поштењу цигурно и кицоношно носити се. У добру се не
башити весело, ни се у злу спуштати покуњилим носом. Тако гледај о себи од средње
се руке држати. Да ниси ни богат, ни сасма опао сиромах, ни снажан, ни немоћан, ни
спуштен, а ни величав; не пружати се, ни се стискивати; ни што имаш држи да је само
твоје, ни се унапредак граби много добивати. И другом добитка остављај! Јерно да ти
добијеш, а други штетује, то си ти прави харамија! Ни наше да је што имамо, а ни баш
разметато ка туђе...Ни сит буди, ни гладан!
Не да би ко то рекао: "И ово сравњивање има неравност!"
Српска књижевност XVIII и XIX века, књига I,

Мило Ломпар и Зорица Несторовић,

Народна књига 2006. год.

21
ВЕРСКО ВАСПИТАЊЕ

Милутин Дедић

Студеница - мајка српских цркава

У част осам векова самосталности
Српске православне цркве

Свети Бернард од Клервоа (1090-

1153) супростављао се богатству
бенедиктинаца, који су материјалним, а
не духовним средствима покушавали да
придобију људе. То је довело до тога да
су се они више дивили лепом, него што
су поштовали свето. Да ли је и како ова
мисао допрла до првих Немањића не
знам, тек, при подизању Студенице, као
своје главне задужбине, они су упадљиво
давали предност духовном над лепотом и
богатством. Можда је управо то учинило
Студеницу мајком свих српских цркава.
Студеница је била узор црквама и
задужбинама Немањиних потомака. То
је видљиво у архитектонским решењима,
јер Свети Сава је подстицао сажимање
романских и византијских утицаја са
домаћим градитељским искуством,
прилагођавајући све то потребама
осамостаљене Српске православне цркве.
Новине су унете и у фреско сликарство,
што је довело до тога да су одређене
композиције, попут Распећа и ликова
светитеља у олтару, увршћене у врхунска
остварења византијске уметности, a
створен је и посебан тип Богородице
познат под називом Богородица
Студеничка.
Тешка су била времена крајем 12.
века када је Немања изабрао место као
пусто ловиште зверова, како Свети Сава
записа у Житију свога оца, да ту сагради
Студеницу. Није сувишно споменути
да баш у то време Филип II изграђује

22 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.

 Аутор цртежа: Лука Дедић, сликар-конзерватор у Студеници
Париз, почиње градња Лувра, оснива се
Сорбона...
Студеница је чувала и сачувала
светлост православља до наших дана.
Свесни тога, стручњаци и ентузијасти
Завода за заштиту споменика културе
Србије годинама испољавају бригу
да све што је преостало из протеклих
времена буде заштићено од пропадања.
У том одговорном послу, један од
дугогодишњих сликара-конзерватора,
Лука Дедић, снагом талента, креативном
радозналошћу, а пре свега самом
Студеницом као непресушним извором
инспирације, исцртао је око седамдесет
мотива, поклањајући пажњу сваком
детаљу. На тај начин допринео је да
Студеница буде и будућим генерацијама
оно што је била и претходним. Део тог
драгоценог сведочанства налази се, ето,
и на страницама Благодарја.
23
 ВЕРСКО ВАСПИТАЊЕ
Интервју • Отац Петар Богдановић
Вера као дар божији
Отац Петар Богдановић
Преподобни Зосим Тумански живео
је у време кнеза Лазара и припадао
монашком реду исихаста. Исихиjа (gr:
ησυχιαhesihia) се преводи као мир, тишина,
мировање. Ава Јустин Поповић преводио
ју је као „молитвено тиховање“.
Верујете ли да данашњи човек у
свакодневном, доста бучном животу
може наћи мира у себи да, макар на
тренутке, „молитвено тихује“ и да ли се
уопште може на тренутке „молитвено
тиховати“ или је то један ступањ духовног
развоја који, кад се досегне, омогућава
непрекидно „тиховање“ ?
За савременог ужурбаног човека
реалније је говорити о тиховању на
тренутке, али ти тренуци могу бити мало
квасца од којег читаво тесто надође. То
је начин да се тргнемо и уздигнемо на
моменте од овосветских брига, које не
24 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Александар Јован Крстић
могу да нестану, али не треба ни да нам
заклоне видик ка циљу и смислу.
У манастиру Тумане, који је недавно
обележио 630 година постојања, поред
моштију преподобног Зосима налазе
се и мошти преподобног Јакова, који
је у световном животу био један од
најобразованијих људи свога времена.
Можете ли нам нешто више рећи о овом
светитељу?
Свети Јаков је, пре обраћења, стекао
звање двоструког доктора наука на
престижним европским универзитетима.
Али, није због тога светац. Господ
је рекао да је тешко богатоме ући у
Царство Небеско. Свети Јаков се одрекао
огромног интелектуалног богатства и
примио на себе подвиг лудости Христа
ради и тиме посведочио данашњем
човеку да су покајање и промена могући.
Пазите, Св. Јаков се замонашио са својих
четрдесетак година као зрео и потпуно
формиран човек и нашао снаге у себи
да се потпуно преобрати и буде један од
најревноснијих савремених подвижника
широм православне Цркве.
По предању, манастир Тумане је
подигао Милош Обилић, који је владао
тим крајем, на месту где је издахнуо
Преподобни Зосим, након што га је
Милош из нехата ранио. Такође се,
по предању, каже да је зидајући цркву
Милош од кнеза Лазара примио поруку:
„Ту мани задужбину, но ома дођи у
Крушевац, да се што пре посоветујемо,
оћемо ли на Косово против непријатеља
ићи чинити задужбину, бранећи царство
и отечество од пропасти.“ Том поруком
се и тумачи име манастира.
 Данас нас
уче да не
обраћамо
пажњу на
н а р о д н а
предања и доживео сам једно од најинтезивнијих
митове и да
гледамо у осетио сам снажно присуство и сусрет
„будућност“.
Шта остаје
или шта
постаје од
човека ако
„задужбину“
свога бића
зида само на „сада и овде“ и на пуким
очигледностима? Има ли тад човек
„будућности“ у коју се може загледати?
У једном научно-позитивистичком
погледу на свет, мит и предање се
обезвредњују и потцењују и своде на лепе
и можда поучне сентименталне приче
и бајке. Међутим, митови и предања
заправо имају невероватно реалну
моћ и сведоче живе и егзистенцијалне
истине које се познају на другачији
начин, свакако не лабораторијски,
фактографски или у виду формула. Даћу
Вам и доказ: јеврејски народ је веровао
у предање да ће се вратити у обећану
земљу и на основу тога успео да очува
идентитет, издржи прогоне и сатирања
и на крају, после много векова, и дочека
да се врати. Косовски Завет, чини ми
се да данас представља један од ретких
изворишта јединства нашег народа
(иначе по много чему раздељеног), али
и изворишта смисла. Зар је то мало? Ко
данас има такву силу? Верност предању
побеђује границе времена и простора и
на најприснији и живи начин сједињује
нас са нашим прецима. Светим Лазаром
се можемо дичити као својим само ако
следујемо њему, а не на основу исте крви,
језика и сл.
Ваша очараност Христом и духовно
образовање почело је врло рано
захваљујући Вашој мајци. Како се догодио
и како је текао Ваш „скок у веру“?
Скок је права реч јер сам од детињства
веру доживљавао не као веровање да
се нешто догодило, већ као у случају
Апостола Петра, спремност да се „скочи“
за Христом у „воду“. Од кад знам за себе
био сам пријемчив за веру. Одакле то - не
знам. Мајка ми није усадила побожност,
она се само „преварила“ да ми купи Дечију
Библију. Тек сам био научио да читам,
међутим кроз та библијска сведочанства
духовних искустава у животу, заправо,
са живим Богом. Након тога, колико год
да сам се удаљавао од Христа знао сам
коме моје срце припада, а Он ме је чекао
на литургији у причешћу. Апсолутно сам
свестан да је моја вера дар Божији, али
зато исто знам да је моја одговорност кад
грешим тиме много већа.
У једном интервјуу изјавили сте да сте
Христов војник, не знате какав, али знате
да сте у Његовом табору. Да ли сама та
свест и опредељење да се буде у Његовом
табору помаже да будемо бољи или
морамо да будемо бољи да бисмо били у
том табору?
Ту се не ради да ли ћемо бити бољи
или лошији, већ да ли ћемо уопште бити.
Табор Христов тј. Црква јесте простор
и догађај истинитог живота, а не нека
моралистичка институција. Црква
нам даје живот, није некаква допуна
квалитету живота који већ поседујемо
као приватну својину. Чуо сам једно
занимљиво поређење да је Црква брод у
коме треба да гледамо да будемо довољно
добри да нас не избаце или, још горе, да
сами искочимо. Дотле смо на сигурном,
па чак иако смо несавршени и грешни.
Минимум је да праштамо и да се трудимо
да неосуђујемо.
Шта је људима потребније да би се у
њима пројавила Љубав према Христу: да
изучавају „науку о Богу“ - учење о Њему
или живи пример Љубави - очигледно
сведочанство, као што су то сведочили, на
пример, у нашим временима, преподобни
Јаков или патријарх Павле?
Разни су начини и путеви да се Бог
открије човеку, то је једноставно тајна.
Свакако да се Бог може познати само
лично и као Личност, и то је познање
љубављу а не логичком дедукцијом.
Знање о Богу није исто што и знање Бога.
Зато ми Бога познајемо у Литургији, у
заједници са другим личностима, јер како
можемо волети Бога кога не видимо, а да
не волимо брата кога видимо.
25
ВЕРСКО ВАСПИТАЊЕ
Био једном један отац
Ово је почетак приче о оцу Пајсију
Танасијевићу, исихасти. Једном давно,
док смо чекали благослов, отац Пајсије
ми је ставио кажипрст на груди и
питао:“Шта има ту унутра, какав ти је
унутрашњи живот?“ Осећао сам тада
као да је Неко покренуо мој унутрашњи
живот из мртвила - и то је можда био
почетак мога преумљења. Ево како је то
било...
Били смо млади, ретко ко од нас је
тада знао са каквим благословом смо се
сусрели. За нас који смо упознали оца
Пајсија Танасијевића, који је дошао у
манастир Светога Прохора Пчињског
из Хиландара, додир са изворном
православном духовношћу коју је
изнедрила Света Гора је постао путоказ
кроз цео живот. У присуству оца Пајсија
смо осећали да је живот много више
од уобичајеног животарења, да је то
Дар живота у присуству Божијем и у
присуству божанске Благодати. То сам
лично доживљавао као Огањ који чисти
сваку моју нечистоту. Тај неразрушиви
живот који смо осећали у близини
светога старца је био нешто уобичајено,
као да смо имали право на њега. Сада
увиђам да је то био дар свемилостивога
Оца небеског.
Приликом једног бдења у манастиру
Светога Прохора Пчињског, шетао
сам око храма пошто нисам увек имао
бодар дух и тело да издржим стајање у
храму по неколико сати. Том приликом
сусрео сам оца Пајсија који је долазио
на заједничку молитву. Увек је било
надахнуће видети свештеног оца, па
смо често трчали за њим као права деца.
Те вечери отац Пајсије ми је ставио
кажипрст на груди у правцу срца и питао:
"Шта има унутра, какав ти је унутрашњи
живот?" Нико ме пре њега никада није
питао за унутрашњи живот, и нисам ни
знао да постоји све до тог сусрета. Са
26 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Ђакон Горан Груловић
њим сам упознао Светлост исихастичког
живота, јер је једно од основних правила
манастирског живота у Светом Прохору
била непрекидна молитва. Док смо
шетали Козјак планином, док смо радили
у башти или у кухињи, или на неком
од послушања, увек је један од братије
наглас изговарао речи молитве: „Господе
Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме
грешнога“. Те речи су све нас позивале
на једно умно делање о коме су доста
писали духовници, међутим, посебан
благослов је био када смо се сусрели са
тим делањем у животу. Тај неразрушиви
живот је био пут спознаје умносрдачне
молитве као и спознаје да је Бог љубав.
Исихастички покрет, који је нарочито
цветао на Синају и Светој Гори, говори
о практиковању теорије (на старогрчком
теос=Бог, орао=видети, боговиђење)
умом у срцу. Теорија (молитва) се
практиковала са правилним дисањем и
призивањем Имена Исуса Христа. Оно
што смо научили кроз ту молитву са оцем
Пајсијем јесте да нас Бог изнутра види,
пошто су Божанске Енергије саставни
део живота.
Младост ми је пролазила у бурним
годинама распада бивше државе
Југославије, а таква су ми била и осећања.
Бурна унутрашња стања су осликавала
изгубљеност наших генерација. Једини
темељ и сигурност мога живота, до
сусрета са оцем Пајсијем, била је моја
породица. То сада схватам. Иако смо
имали различита мишљења и сукобе,
породица је била лађа која са сигурношћу
плови. Наишле су буре у нашим животима,
али лађа породице није била потопљена.
У критичним моментима јавиле су се
изузетне личности, које су утицале да
лађа стигне у тихо пристаниште вере.
После низа чудних догађаја у моме
животу, пре свега неке врсте пробуђења
за духовно, кренуо сам да тражим
духовника. Да ли сам тада знао шта
то значи – сигурно нисам. Такво је
било време, као да смо се сви будили
из неког летаргичног сна. Сећам се
једног недељног јутра, шинтери који
су ишли по селу убили су ми пса, а ја
сам почео да плачем и само рекао – ја
желим у манастир. О манастирима,
монаштву, и уопште о хришћанству
сам знао само онолико колико сам
био понекад на Светим Литургијама.
Можда је то било довољно за буђење из
живота свакодневнице. Кренуо сам не
знајући куда идем. Нисам знао одакле
треба да почнем, а не сећам се ни како
сам доспео до свих тих манастира. Био
сам у Витовници код оца Тадеја и на
другим светим местима, тражећи излаз.
Сенка зла, како би рекли психолошким
речником Карла Густава Јунга, ме је
свуда пратила, сенка у мислима и срцу.
Нека подељеност је у мени живела све до
сусрета са оцем Пајсијем.
Сећам се тога благословеног дана када
сам крочио у манастир Светога Прохора
Пчињског. Видео сам једног монаха
Белом анђелу
Искре ватре нежежене
низ крило се ројем круне,
неземаљске сјају зене,
вечна светлост што не трне.
Сви мирови и све твари
ништавни се под њом чине.
Светлост духа кад озари
раздане се плотске тмине.
Кроз тебе је Божја рука
разорила гробно стење,
Носиоче благих вести,
што објави Васкрсење.
Милијана Аћимовић
који у тишини пролази поред мене - та
тишина ме је заувек победила. Да ли је то
био додир са Благодаћу Светога Духа - не
знам, али знам да сам рекао у себи – то је
то, то је мој дом! И са тим домом сам до
данас остао духовно повезан иако живим
брачним животом. Тишина светога
манастира, дубока посвећеност монаха
и свете мошти Светога Прохора биле су
оквир благословеног сусрета.
Поредак који је отац Пајсије завео
у манастиру је био изузетно захтеван.
Легали смо рано, око 19 часова увече,
да би у поноћ одлазили сви у храм,
често остајући по целу ноћ на молитви.
Врхунац богослужбеног поретка је била
свакодневна Света Литургија, али је
целоноћна молитва посебно бодрила наш
дух. Питам се како смо све то подносили
са радошћу, чак и када је све изгледало
заиста за тело тешко и напорно. Једном
смо после свеноћног бдења у 6 сати
ујутро садили купус - тело није тражило
одмора. Били смо бодрога духа, јер нас
је крепила молитва, светост старца и
самога манастира.
Сав тај поредак са целодневним радом и
радошћу при свим нашим активностима
је био чудесан за мој ум и срце. Рекао сам
сам себи - ово је нешто посебно. Осећао
сам као да се пројектовао Небески мир и
поредак у овоме грешном свету. Био је то
непресушни извор познања до данашњег
дана.
Из искуства сусрета са оцем Пајсијем
схватио сам да је оно што је њему било
веома важно јесте непрестана молитва
у уму и срцу. Он је живео и дисао
свештеним предањем и оставио нам у
аманет да то предање преносимо даље у
тражењу нашега односа са Богом. Теорија
исихастичке молитве јесте оно чему нас
је он у пракси учио и најважније је што
ми је од њега остало.
Вероватно је отац Пајсије видећи моју
душу на неки мени тада несхватљив
начин пожелео да од мене направи
човека, и хвала оцу Пајсију на томе. Увек
ћу благодарити Богу због сусрета са
свештеним оцем. Оно што ми је рекао
када смо први пут разговарали јесте да се
не бојим. Подељености после једнога од
многобројних бдења у светом манастиру
више није било. Ја сам изнутра осетио
нову снагу живота.
27
 ВАСПИТАЊЕ КРОЗ УМЕТНОСТ

Јелена Мартиновић

Интервју • Милош Биковић

Развој свести, подвиг срца

Шта Вам се чини да је у вашем

одрастању било пресудно да данас будете
такви какви јесте?
Тешко је рећи. Некад врло мали догађај
направи колосалне промене. Једна мисао
може променити живот. И како сад
разазнати где почиње промена? Човек и
кад је свестан шта му се дешава, тешко
може схватити куда га то што му се
дешава води и како на њега утиче.
Као млад човек остављате утисак неког
ко има јасно изграђене идентитете, што
данас није чест случај - од идентитета
сопствености, верског, националног до
професионалног. Да ли сте постепено
„упловљавали“ у идентитете и градили
себе или је било неких „скокова“? Милош Биковић
Скоковима свакако. Али постепено.
Човек се тражи. Пита се ко је. Жели да
буде део нечега. Да припада нечему. Или Стиче се утисак да данас у
некоме. Вољеној особи, родитељима, кинематографији нема „чистих хероја“,
кругу пријатеља, затим идеји, народу, већ су често главни ликови приказани
вођи. Од свега овога, мени се највише и као добри и као зли. Да ли се у тој
допада да покушам да припадам Богу. релативизацији добра и зла огледа стање
Ова људска, помало смешна потреба, данашње западне цивилизације?
или, ако баш хоћете, одсуство човекове Не. Огледа се грешна људска природа.
способности да буде коначно сам себи Свето писмо је, између осталог, и
довољан, јесте сведочанство о људској генијално драмско дело. Тотални драмски
слабости. Многима се не свиђа, и не желе чин у коме можете наћи светитеље
то да признају, али негирање те слабости који се одричу и пројављују маловерје
је управо њен показатељ. И кад већ морам и разбојнике, и развратнике који се
да будем у смешном егзистенцијалном спасавају. Мој Бог није досадан Бог. И
положају, онда нека макар Бог коме ако вам се учини да је досадан, мењајте
припадам буде савршен. цркву или себе. Јако је важно имати

28 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.

 утицај на њих. Осећате ли одговорност
због тога и како се са том одговорношћу
носите?
Осећам. Али јасно ми је да је то нека
врста благослова. То ми је дато и за то
постоји разлог. Није обавезно и да га ја
разумем.
Под успехом данас млади, углавном,
подразумевају препознатљивост и
новац. Како Ви разумете успех и шта он
представља за Вас?
Развој. Подизање свести. Подвиг.
Отварање срца.
Многи Вас виде као мост између руске
и српске културе. Јесте ли по природи
словенофил или само радите оно што
мислите да је добро за та два наша народа,
или ако сагледамо снагу и величину две
земље, пре свега за наш народ?
Пре свега за себе. Па затим за наш
народ. Како то мислите за наша ,,два
народа”? То је један народ.

нешто у животу чему верујете више него

себи. Тако не можете да се изгубите.
Некада су главни узори деци и младима
били углавном глумци и музичари -
уметници. Данас су им главни узори неки
други „глумци“. Ви сте један од ретких
уметника  у чији рад и деловање деца
гледају задивљено па тако имате велики

Милош Биковић у улози Љубе Сретеновића Врапчета, главног јунака представе "Кад су цветале
тикве", Београдског драмског позоришта.

29
 ЗДРАВ ДУХ - ЗДРАВО ТЕЛО
Спортом до Човека
Стојан Кнежевић Сипи
Сипи, инђијска „тренерска легенда“, већ
више деценија води школицу фудбала за
децу која је по много чему различита од
свих других у нашој земљи за које зна. У
његовој школи се добар фудбалер постаје
тако што се кроз спортски тренинг учи
како се постаје добар човек. Он сам је
својим личним примером то и доказао на
више начина (нпр. несебичност и осећај за
заједницу показао је уредивши запуштени
фудбалски терен у тзв. Лејама који је лич-
но одржавао како би сви грађани могли
да га користе).
Школа фудбала организована је слично
колеџу у Америци – на сваком тренингу
мали спортисти, ђаци, несвесно одгова-
рају, али такође знају да њихове оцене у
правој школи морају бити добре и да на
30 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Ивана Груловић
Живот је игра, кроз живот треба ићи са осмехом.
тренинзима морају показати способност
за фер игру ако желе да и даље тренирају.
У чему се огледа школски начин рада у
Сипијевој школи фудбала?
У првим годинама тренинга, које одго-
варају разредима ниже основне дете се
ИГРА, у „вишим“ разредима основне учи
ШТА ЈЕ ИГРА тј. ТЕХНИКА, у „средњој“
учи ТАКТИКУ а на „факултету“ СИСТЕМ
ИГРЕ. За разлику од великих клубова по-
пут Манчестер Јунајтеда који имају овакав
начин рада, наши као да то не схватају те
самим тим и непримењују. Зато се дешава
да страни клубови често врате наше младе
играче њиховом матичном клубу јер не
могу да прихвате велике недостатке у
њиховом спортском образовању где им
често недостаје разумевање самог система
игре. Овакав начин рада није за сваког, на-
равно, јер играч тј. дете мора да поседује
одређену интелигенцију да би могао да
постане врхунски спортиста.
Дете се оспособљава да само увиди да ли
напредује и да ли заиста жели да се и даље
бави фудбалом. То се пре свега дешава у
средњошколском узрасту када је свест већ
довољно развијена да млада особа сама
може да осети да ли је тај спорт и даље
за њега и да у том случају, својом вољом,
одлучи да или напусти или још више ради.
Тиме, када постане сениор довољно је
зрео да одлучи да ли жели да постане
врхунски спортиста као и да ли је избор
спорта био прави.
У овој школици дете прво учи шта
значи одрастање, шта је то живот. Сипи
му објашњава шта је окружење у коме
се налазе, где је то дете у том окружењу,
какво је окружење а какво је оно само.
Основа је да у почетку свако дете научи
да има пет приоритета у животу - здравље,
школа, породица, спорт и друштво.
Здравље се учи кроз годишња доба,
како се понашати у различитим времен-
ским приликама, како им прилагодити
спортску торбу, како да слушамо шта нам
наше тело говори, шта је прехлада, шта је
опоравак, шта је бити лекарски здрав а
шта бити спортски здрав, итд. Такође уче
основе безбедности у самој игри, али и
ван ње (у свлачионици, ван терена и др.),
као и како предвидети и одговорити на
лоше ситуације.
Породица је та која брине о детету и њу
треба поштовати, чувати и неговати. Ако
дете мора да изабере између породичног
пикника и тренинга, Сипи их учи да увек
изаберу породицу, а да тренинг надоместе
вежбама тела и вежбама са лоптом, јер је
прави спортиста онај који је спортиста и
ван тренинга.
Друштво односно пријатељства треба
неговати, али се мора правилно разумети
шта треба да буде приоритет у одређеном
тренутку.
Добар спортиста треба да буде добар
човек. Да би то постао свака особа мора
да спозна себе сама, да има знање о себи
и другима, о животу уопште јер си тек
онда личност када правилно реагујеш
на све око себе (на публику, ситуације
на терену, фанове, новинаре и др.). Оно
што Сипи посебно наглашава деци је да
на тренинзима уче како да буду упорни,
да јачају своју вољу, јер што си упорнији
тиме успеваш да себе побеђујеш. Да би
био прави победник у животу, мораш
научити где грешиш и да радиш истрајно
на томе да грешке исправиш. Тиме се
постаје јака личност која трудом постаје
врхунски спортиста коме велике животне
промене не утичу на лични карактер нити
на учинак у спорту : ни слава, новац и по-
пуларност, нити пак породични проблеми.
Врхунски спортиста никада не сме да
„падне“ духом.
Ако се пролази кроз школу фудбала на
овакав начин, спортиста који постане
врхунски, што у овом спорту подразуме-
ва огромне зараде, схвата да је за успех
заслужан његов таленат који је дар од Бога
и да стога те велике новце мора да враћа
заједници, да се одужи помажући другима
(као што су то на пр. Новака Ђоковића
очигледно научили његови тренери).
Код нас је, на жалост, много лошег у
окружењу које одвуче и добру децу те се
она „покваре“, не стигну да се изграде као
личности, а на то се надовезује и чињени-
ца да родитељи данас превише повлађују
деци и воде се девизом „нек иду тамо где
им је лепо“.
Сипи се следеће године повлачи из фуд-
бала и волео би да неко настави да ради по
његовом систему иако је то, у данашњим
условима у нашој држави, изузетно тешко.
За оне који би то желели он поручује:
најважније је имати идеале и стремити ка
њиховом остварењу.
Играш на резултат? Не.
Играш на победу? Не.
Играш да био дао гол кроз
игру? Да.
31
 ПРИРОДА У УЛОЗИ ВАСПИТАЧА
Храброст пчела и људи
Некада су деца одрастала у препиркама
ко је већи јунак - Милош Обилић или
Марко Краљевић. У нашим временима
те расправе су замрле, пре свега јер су од
1945. године ови јунаци били „неподобни“
код тренутних владалаца, али су се
захваљујући ширењу холивуд културе
појавили неки нови хероји: супермени,
спајдермени, бетмени који су сувише
лако заменили Мирка, Славка и Бошка.
Но, како било, питање око тога ко је већи
јунак и шта је уопште храброст, једно је
од највећих и најтежих питања за човека.
У свету пчела ствари су на први поглед
једноставније. Пчела ради оно за шта је
створена или модерним језиком речено
„програмирана“ - не промишља над
својим осећањима и не образлаже их (или
32 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Дејан Јанковић
још увек не знамо да то ради). Само дела,
без икакве свести шта је храброст а шта
кукавичлук или било која друга „појава“
која је својствена човеку. Она ће животом
платити када донесе одлуку (ако уопште
и доноси одлуку) да неког ко угрожава
њену породицу повреди својом жаоком
(отровом) и тако натера агресора да се
окане њених најближих, односно, ње
саме - пошто је појединачна пчела само
део једног организма који називамо
пчелиње друштво.
За разлику од њих, ми „појаву“ коју
препознајемо као храброст имамо
потребу да категоризујемо, сместимо у
табеле и измеримо, као уосталом и све
остало. Али, наше мишљење о томе шта
је храброст и ко је „више“ храбар или
„већи јунак“ варира у зависности од нашег
осећања ствари. Зато можемо само да се
питамо (не и да одговоримо) ко је највећа
персонификација храбрости: да ли Ахилеј,
који је највећи борац свих времена, али
који је можда храбар управо због својих
борилачких вештина које су веће него код
других ратника, или Хектор који зна да је
слабији од Ахилеја а свесно му излази на
мегдан знајући да ће погинути; можда је
од њих двојице већи јунак Одисеј који је
оличење, пре свега унутрашње храбрости,
истрајности и умне енергије, или пак
његова жена Пенелопа која толике године
чека свог мужа и одолева свим просцима;
ту је и песник Архилох који у оно херојско
време јавно признаје да је бацио штит у
боју и побегао, што је била велика срамота
па због тога бива изгнан из Спарте као
кукавица - као да није потребна огромна
храброст објавити о себи такву истину у то
доба и у тој средини. Можемо набрајати
још много појава храбрости кроз сва Потпуковник Миленко Павловић
времена закључно са нашим у ком је
потпуковник Миленко Павловић уместо свако живо биће у суочавању са јачим
млађег колеге сео у авион и одлетео у који угрожава његову егзистенцију гледа
сигурну смрт, али и на место поред свих да побегне - да се повуче са бојног поља.
оних које сматрамо херојима. То само хероји и пчеле не раде. Они, без
Свакако да је велики проблем одлучити обзира на снагу агресора, прелазе границу
се шта је уопште храброст и ко је храбар, личне и тренутне користи и дају живот
јер оно што је немерљиво тешко је ставити зарад добробити најближих, како оних
у оквире а то нам је неопходно како бисмо садашњих тако и будућих.
разумом доносили судове или дефиниције Међутим, у пчелињем друштву све
које нам омогућавају да вреднујемо пчеле поступају херојски док код људи то
и просуђујемо. Без обзира да ли се чине само изузетни - малобројни. Да ли је
храброст испољава у афекту или је плод то зато што пчеле сигурно не постављају
разложне одлуке - мисли или мишљења, себи питање колико је „корисно“ будуће
она извире из наших осећања и у томе нараштаје „учити“ храбрости, док се код
је њена неухватљивост за рацио. Ипак, људи такво питање све чешће поставља. Да
сигурно је да храброст препознајемо ли је то последица тога што смо измерили
увек у поступцима који нису рационални немерљиво па смо тако храброст, љубав,
- који не доносе тренутну корист ономе слободу, часност, праведност и остале
ко храбро дело чини, али доноси корист појаве, које су сматране врлинама,
другом бићу или идеји, заправо, када је рангирали најниже на табели корисности
тај поступак плод жртве - стављање себе за живот, или је то последица тога што
на олтар. заиста живимо као да смрти нема а нема
Такав чин увек се одвија упркос страху ни Сеоба, већ само Сад и Овде?
који, природно, сигнализира бићу да му
је егзистенција у опасности и нагна га
да дела како би се спасло, па тако скоро

33
 УПОЗНАЈ САМОГ СЕБЕ
Интервју • др Александар Лукић
Да научимо да препознајемо
праве вредности
Философија је по настанку
представљала љубав према
мудрости.
Где је место философије
а где мудрости у данашњем
свету?
У данашњем свету све
је мање мудрости, па са-
мим тим и љубави према
мудрости. Дошло је до
својеврсне замене система
вредности, па је у том погле-
ду, уместо мудрости као
врлине, на њено место дошла
др Александар Лукић лукавост, маскирајући се у
врлину. Опште је познато да
су мудар и лукав човек обоји-
ца интелигентни, само што је онај први
окренут добру, а други злу. Упркос томе,
не треба западати у дефетизам. Стање
ствари може да се мења. Иако промене
наилазе на отпор, не треба одустајати,
већ увек настојати ускладити живот са
врлином. Иво Андрић је писао да се криве
Дрине никада не могу исправити, али
да исто тако никада не треба престати
исправљати их. У томе је сасвим у праву.
Са друге стране, од врлине не треба очеки-
вати никакву награду. Највећа награда за
доброг човека је то што је добар човек.
Филозофија треба да допринесе већем
добру у свету, то је њена мисија.
Едмунд Хусерл је на почетку прошлог
века писао да је философија последња
брана Европе пред опасношћу „пада у вар-
варство и непријатељство према духу“. Да
ли смо данас, након сто година, коначно
34 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Ивица Кузмановић
пали у ново варварство гурањем филосо-
фије на маргине цивилизације?
Пре сто година, амерички председник
био је доктор наука. Да ли можете за-
мислити такву ситуацију данас? Веома
тешко. Иако је Платонов идеал био да
филозофи треба да постану владари или
обрнуто, мало је таквих примера било у
историји. Данас се ситуација променила
толико да се уопште друштвено-хуманис-
тичке науке маргинализују јер, између
осталог, не доносе профит. Са друге
стране, могу да буду и опасне јер подстичу
људе да критички мисле. Народ би могао
да помисли, на пример, да су спортски
спектакли заиста неважни и да служе
само томе да се савремени гладијатори
и њихови спонзори обогате, а народ за-
мајава. Тада би могло да дође до свести о
томе да је савремено друштво неправично
подељено на богате и сиромашне и да то
треба да се промени. Међутим, принцип
хлеба и игара је и данас толико делотворан,
да огромна већина људи тога уопште није
свесна.
Михаило Ђурић је пре двадесетак го-
дина писао да је: „Савремена филозофија
сва у грчу, тражењу и превирању, те не нуди
никаква готова решења која би полагала
право на општу подршку и признање“.
Каква је ситуација са данашњом фило-
софијом?
Не бих се сложио са таквим ставом. И
данас постоје ангажовани филозофи као
што је Бадју у Француској или Чомски
у Сједињеним Државама и који у својим
делима указују на то каква је глобална
друшвена ситуација. Чомски је посебно

Сократ учи Алкибијада, Франсоа-Андре Вансанс (1776)
интересантан зато што делује из најмоћ-
није капиталистичке земље. Он нарочито
добро указује на моћ медија и одређује их
као строго контролисане. Контрола медија
је таква да се може означити орвеловским
терминима. Према његовим речима, нико
не сме да искочи са режимски утврђеног
колосека, јер ће бити уништен. И сам
амерички председник Трамп на удару је
главних америчких медија, управо због
тога што хоће нешто да промени.
У старој Грчкој, у Делфима, где су људи
долазили код чувене свештенице Питије
да им прориче и да их посаветује, неко
је уклесао, поред осталих порука, и
„gnothisauton“, односно „упознај самога
себе“.
Да ли нешто са овом поруком није у
реду или са нама људима, с обзиром на то
да за њу знамо два и по миленијума а не
изгледа да смо ишта научили из ње?
Да, у питању је чувено светилиште богу
Аполону у Делфима које је Сократа прог-
ласило за најмудријег међу Хеленима, па
је због тога, између осталог, и страдао
тако што је осуђен на смрт, оптужен да
квари омладину и не верује у богове у
које верује држава. Сократова делатност
и судбина можда је парадигматичан
одговор на ово питање. Зашто? Сократ
је деловао на људе управо са циљем да
покушају да упознају себе
саме ̶- да не мисле да знају
када не знају. Иронијом и
мајеутиком настојао је да
породи истину. Међутим,
људска природа каква је
била тада, таква је и сада –
непромењена. Људи ће се, у
већини, увек више старати
за благо, иако их је Сократ
упозоравао да се не рађа
врлина из блага, него бла-
го из врлине. Људи ће пре
изабрати сламу него злато,
као што је говорио Херак-
лит, не препознајући праве
вредности. Тако су из Ефеса
протерали Хермодора, иако
су знали да је најбољи међу
њима, са поруком – Иди па
негде другде буди најбољи.
Од овог броја, у рубрици „Упознај само-
га себе“, покушаваћемо да се образујемо и
васпитавамо философијом. С обзиром на
то да годинама уређујете и водите емисију
Гозба на РБ2, свакако да верујете у моћ
философије да нас образује и васпитава.
У чему препознајете њену снагу?
Гозба је, према мом дубоком уверењу,
благо Радио Београда, не због мог уређи-
вања, већ зато што је то једина филозофска
емисија у којој се води дијалог о разли-
читим филозофским темама. Названа по
Платоновом дијалогу о љубави, има за циљ
да побуди и љубав према филозофији, али
пре свега према уживању у врлини. Епи-
кур је говорио да нема правог уживања
без филозофије, али не тако што би сви
постали филозофи, што није ни могуће,
већ тако што кроз филозофску образо-
ваност можемо да стекнемо умереност
на свим пољима. Ничега превише, то је
стара изрека која није изгубила на снази,
а чијег значења често нисмо свесни. Гозба
на Радио Београду 2, надам се, доприноси
таквом и сличном освешћивању.
35
 ПОЕЗИЈА ВАСПИТАЊА
Дечија поезија - за
децу и одрасле II
Недавно сам пронашао пет веома
промишљених ствари којима те учи ма-
тематика. Схватио сам да то исто важи
и за поезију, те да поезија и математика
никако нису у сукобу, већ су то две стране
истог пута, као вера и наука, или смех и
сузе.
Поезија те учи да признаш грешку
Наука и уметност не смеју да буду, иако,
на жалост, често јесу – сујетне. „Поета
лауреатис“ који „са Богом разговара“
и „музе дозива“ никако није прави пут.
Јован Јовановић Змај је признао да је имао
многе „пробе пера“. Никола Тесла, Змајев
пријатељ, остало је забележено, рекао је:
„Од хиљаду идеја десет је добрих, а од де-
сет добрих једна је употребљива“. Грешке
и лутања су неопходна појава и у учењу,
и у животу. Када бисте песника питали
да ли је у потпуности задовољан песмом
– никада не би био, као ни сликар сликом,
или, на крају крајева – столар столицом.
Увек је могло нешто другачије, боље, увек
има нечега што би се додало, или одузело.
А некада те грешка доведе до открића,
као Флеминга неопрани судови до пени-
цилина. Сећам се песме у којој је ученица
осећала страх од „јутарњег теста“. Она је
мислила на контролни тест, а ја сам реч
прочитао са дугосилазним, „пекарским“
значењем. После објашњења, обоје смо
схватили своје „грешке“, али те грешке
су мени дале опомену од „учитавања“, а
песникињи откриле занимљиву метафору
тескобе, густине, страха који попут теста
(са квасцем) нараста.
Поезија те учи да будеш прецизан
Не, није само математика прецизна.
У Кини младе математичаре уче да
36 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.
Александар Мијалковић
постоји хиљаду путева до решења. Код
нас наставници често не признају као
тачна интуитивна решења или она која
нису заснована на текућем градиву. Када
је дете на тесту (са кратким акцентом)
поред броја 15 дало одговор „шеснаест“ на
питање „напиши словима следећи број“,
учитељица није испрва схватила двосмис-
леност речи „следећи“ (онај који следи). У
поезији није свеједно да ли ћеш употреби-
ти реч „пада“ или „пљушти“ за кишу, па
онда схватити да и звезде не морају само
да падају, већ и да „пљуште“ са неба, као
што новчићи „пљуште“. А онда се киша
претвара у новчиће. Када Камингс каже
да „нико, чак ни киша, нема руке мале као
ти“, реч је о поетској прецизности израза
која је настала промишљањем тананости,
оживљавањем кише, никако случајношћу.
Понекад проза, написана у редовима,
одједном постаје песма. Деца откривају
слободан стих пре него што их римовање
натера на шаблон. А понекад и римовање
уме да буде инспирација, јер тражење
риме коју је тешко наћи приморава нас
на инверзију и престилизацију. Не римује
ти се ништа са „Купио сам у продавници
каладонт“? Промени у „Каладонт сам
у продавници купио“. Промени језик,
поиграј се:
Купио сам у продавници каладонт
Сејлсмен ми рече: „Don`t!”
А мени је за зубе требало,
а не за „tooth“
имаћу то у виду следећи пут.

Поезија те учи да размишљаш унапред
Када на малом простору треба да много
тога кажеш, онда почињеш песму тек
када за њу имаш поенту, решење. Крај
песме је велика вештина. Крај кратке
приче такође. Многе песме постану
сувише распричане или недоречене, јер
не постоји јасна идеја о поруци. Док
пишеш, размишљај о себи као о читаоцу.
Не удварај се и не предвиђај: „Ово ће се
сигурно свидети наставници“. Размисли
да ли ћеш моћи да станеш иза тога што
си изрекао и написао. Понекад кренемо
са једном идејом, али нас речи поведу
у свом правцу. Откријемо неко ново
значење. Онда се вратимо на почетак,
променимо наслов ако треба. Песме
и приче „са кваком“ приморавају те
да за тренутак изађеш из себе, да сам
себе завараш, као аутори детективских
и научнофантастичних прича. Није
случајност да су многи велики писци и
песници били љубитељи шаха. Песма и
треба да буде као шаховска минијатура,
са предвиђањем потеза, са матирањем у
минималном броју потеза, са рокадама
и одвлачењем пажње. Од када је школе,
наставници воле да шетају „сигурним
стазама“, да највишим оценама вреднују
управо оне који су најбоље имитирали и
подражавали. Временом, подражавање
(иначе неопходна фаза у писању и у било
којој вештини) може да постане врло
опасна навика која је погубна за ориги-
налност. Филозоф Кјеркегор је рекао:
„Ако би држава хтела спречити праву
поезију, требало би да понуди хиљаду сти-
пендија за краљевске песничке чиновнике.
На тај начин циљ би убрзо био постигнут:
земља би била преполовљена ништавним
песништвом, а истинско песништво било
би онемогућено.“
Поезија те учи да мислиш на свој начин
Не бојте се ако у вашој песми о пролећу
нисте ставили ласту. Не брините што ваше
виђење јутра није ведро и расположено.
Не осећајте се мање вредним ако нисте
нигде путовали, па не можете да одго-
ворите на тему „Моје путовање“. Може
се путовати и у мислима и на папиру. Не
морате сваку „песму“ да ставите у „чесму“
и „мајку“ у „бајку“. Не мора сваки „састав“
да има увод, разраду и закључак. Може
се понекад почети и од закључка. Ево
једне песме која је само набрајање и само
римовање, а ви сами закључите о чему
она говори и шта све то значи (наслов је
обично добра полазна основа):
ПОЕЗИЈА
Кохезија димензија,
диверзија верзија
конверзија инверзија
корозија провизија
фантазија алузија
перверзија претензија
инвазија малвазија
и авлија и армија
37
 Аустрија и Кенија
конфузија екскурзија
субверзија и тензија
Поезија? Поезија!
њих направе песму. Био је то тежак зада-
так, али утолико су резултати још више
задивљујући. Попут песме која вероватно
никада не би имала овакав изглед да је
нису „водиле“ речи:

Вредност поезије је увек била у томе што

се увек мењала и била другачија, нова.
Данашње „бацање рима“ у хип-хопу код
многих наставника неће проћи са оду-
шевљењем, али на исти начин је и крити-
чар Скерлић дочекао данас веома цењене
песнике Симу Пандуровића и Владислава
Петковића Диса. Мислите на свој начин.
Не могу вам рећи на који, јер онда цела
прича не би имала смисла.

Оваква песма свакако би нашла места у

било којој антологији „одрасле“ поезије.
Уосталом, границе поезије су веома танке
када је реч о намени. Понекад нешто што
изгледа као дечја шаљива „песмица“ крије
озбиљне поруке, као „The Faulty Bagnose“
Џона Ленона, коју доносим у препеву са
„непостојећег енглеског“:
Поезија те учи да не одустајеш
Ово „правило“ и корист заправо важи
ГРЕШНИ ВРЕЋОНОСИ
за све чиме се људи баве. Разликујте
упорност од тврдоглавости, истрајност
Тихо, тихо, газише Мангл
од понављања грешака, самоувереност
од безобразлука. Не одустај да трагаш Тањи од трна уличног вревишта.
за решењем, јер лака решења не пружају “Могорек нам шта вредише пчела у по
чела?
задовољство. Нема риме за ПАСУЉ? Има.
ДРАГУЉ. Ето, римује се нешто „просто“ са Дођомсмо ли теби до нашег исходишта
нечим „краљевским“. А може и МОДРУЉ, Са свим нашим погрешним врећоносима?”
врста морског пса. Е, сад треба спојити
те три речи. Као илустрације дајемо неке Неки Манглове ходогрљаче избегоше
песме које су настале техником колажа. Религионарно просу се светом светачко
Ученици су из новина исецали речи као И падоше многи часно на чарапиној
илустрацију за различите врсте (именице, страни
глаголи, везници, предлози…), а затим су, устрплење снажно, страсно, дјевојачко
мимо очекивања, добили задатак да од Са свим њеним погрешним врећоносима!

38 БЛАГОДАРЈЕ новембар 2019.

 Наш Мангл беседи свечери у осам
Он проповеда нам да-ради-мо-да-да
И благослови нам памучно бусење
дај подојиште што сваки Жид наш зна.
(Са свим њиховим грешком врећоносим).
Благослови нашу девојачку жетвохрану
Моје уклето име у старом знамену
И благослови ове векне што једе
Са златним зубима у пламену
Вратите нам наше грешне врећоносе!
Добри Мангл искрави наша месосаборишта
Хеј, пљунковити јутар и његов зелени сјај
Палоблагодети доње, оне винолозне.
Да се осети мало тај осећај
и мог погрешног Врећоносог.
Нестаде сада наш грешни Врећоноси
Пун пожуда и прљавих руку братство
Катедрално Мангл Велики збори
Могли би саборно да обожимо богатство
Укључујући и ваше врећоносе погрешне
Дајте нам груд наш свакодневни
Добри Мангл нам је светом ходио
И коза многих обојених виђаше
Поднадних и усподних је открио
Али не толико грешних врећоносих!
Из књиге Џона Ленона Шпанац у раду
(1965), препевао А.Мијалковић
39
Одљуљани

Кад се уз тебе привијем

Кад ме стиснеш,
Уз груди припијеш
Целог сажмеш
К`о небеска Тара
Потоке земаљске,
Ток живота
Њихам се заносно
И тонем у сан, Живот у кружном току..
Души и телу Заврши све у задатом року..
Све потаман згасне.
Гледај да спаваш увек на боку..
К`о семе у црници Осуди оно што не прија твоме оку..
Почнем да клијам, Не одај се ни једном пороку..
Из љубави чисте
Наново се рађам.
К`о лептир изгусеничам
За летење вичан. Живот са безбедне раздаљине..
Луд ил` људ бивам "Наздравље" реци кад неко кине..
И тајни робујем Сложи се да је страшно да човек гине..
Да л` бићу Ипак се не мешај превише, сине..
Галијат ил` кормилар.
Човек си од крви и меса, а не од глине..
Ту у твом загрљају,
У стиску нелогичном
Рађам се као створ. Живот је кад не губиш дане..
Само од њега зависи
Успех се гради пре него што сване..
Да л` бићу човек слободан
Ил` порода змијског роб. Представљај врлине и скривај мане..
Да л` бићу висок као бор Три пута пљуни кад видиш гавране..
Ил` црвљиви блуд, На крају, свако лиже само своје ране...
Чемеран као Хамлет
Ил` к`о Дон Кихот луд.
Далибор Даничић
Зато ме загрли и заљуљај нежно
Челичним стегом што љубављу гори
Нек` замиришу све боје моје
И све мане у том стиску нек` изгоре.
Па кад из наручја избијем и постанем свој,
Крилати соко, украс за небески свод,
Нећеш чезнути к`о рачунџија разумни
Да наплатиш свој рад трудбени,
Јер си поистовећење с Њим
Што из љубави чисте ствара,
Па си тако, из ероса творидбеног,
И ти мене одљуљала.
Тоза Савановић