Professional Documents
Culture Documents
АПОС ТАС И ЈЕ
Поставке
Друштво није заједница. Друштво је скуп институција, збир појединаца
које на окупу држе заједничка правила понашања. Та правила понашања
се могу мењати и нестајати, могу се и консензусом заинтересованих
чинилаца друштва стварати, те образовати као уговорена права и
обавезе.
Увод
Српско друштво је у кризи. Криза српског друштва није само у одсуству
заједнице, него су у „кризи“ и институције друштвености. Институције
брака и породице су у „кризи“, националне институције су у „кризи“.
Црква се у српској јавности доживљава као институција, а не као
заједница. Таква представа о Цркви је заправо „кризна представа“. Криза
друштва је толика да се може говорити о друштвеном расулу: социјална
супстанца српског друштва је потрошена, њени вредносни судови су
подвргнути руглу, а елементарна осећања, која иначе чине кохезивне
елементе сваког друштва (као на пример солидарност) су пред
ишчезавањем.
Историјски оквири
Европска цивилизација је „кризна“ цивилизација јер се развијала без
истинске духовне заједнице и у сарадњи са папском јереси. Папска јерес
или римокатолицизам није духовна заједница него је систем институција
„духовности“. Одсуство заједнице је на папском Западу стварало стални
антагонизам европских световних држава и папске „свете“ државе око
ауторитета власти, односно сукоб институција световности са
институцијама „духовности“. Ова криза није била само политичка, него и
егзистенцијална, а пре свега духовна. Јер, криза је одсуство заједнице.
Најважнија особеност начина постојања западног човека је напуштање
духовних основа живота. Ова криза је и интелектуална, јер су западни
мислиоци тражили Бога тамо где се није ни могао наћи – у метафизичкој
философији. Почело се са томизмом да би се, сасвим разумно и
разумљиво, преко рационализма и позитивизма стигло до нихилизма.
Доситеј Обрадовић
Стеван Тодоровић, Краљ Милан Обреновић, 19. век (Фото: Народни музеј
Београд)
Поврх свега, наши „западњаци“ су ове западне институције кризе
редовно покушавали да код нас увезу са великим закашњењем. Када би
се нешто са Запада и појавило код нас, то је углавном било већ потпуно
„демоде“ у Европи, односно превазиђено и неупотребљиво и за сама
друштва у којима је настајало. Наш аутентични примитивац западне
оријентације скоро увек се дивио идејама које су већ давно представљале
„прљаву технологију мишљења“. Синђел Јован Рапајић је добро приметио
да је Доситеј, као први наш „модерни“ етичар, своје Совјете здравога
разума објавио три године после објављивања Кантове Критике чистог
ума, а да није ни знао за ову Кантову књигу. И не само то. У тренутку када
Доситеј Богом покушава да одреди морал (у стилу западних етичара који
су писали век-два испред њега), Кант већ покушава обрнуто – да моралом
одреди Бога. (Синђел Јован Рапајић, За истином, Београд, 1994, стр. 25-
31). Тако су и данас уста наших људи пуна приче о неопходности да
уђемо у Европу, а заправо та Европа жели пре свега да на сваки начин
„изађе из себе“ – да не буде више она стара Европа о којој сањају многи
наши малограђани, него да некако буде другачија и да тако измењена
уђе у нови поредак.
Закључак
Криза српске нације као заветне заједнице се наставља. Њу данас
нарочито продубљују они интелектуални кругови који западно
европејство на Балкану доживљавају у облику европске србофобије. По
њима србофобија треба да представља оно „кризно осећање“ на коме
ваља градити стабилност тог региона, те да се у будућности на тој „старој
и доброј“ србомржњи заснује можда нека нова заједница држава на
Балкану. Та нова заједница држава не би била ни краљевска ни титовска,
него хашка. Међународни суд у Хагу није само задужен да у име новог
поретка ритуално наметне образац европске политике на Балкану, и то
афирмисањем Титове синтагме „борба против великосрпског
национализма“, већ је Хаг место на коме је планирано да се српској
нацији наметне осећање србофобије као кризно осећање на основу кога
треба да се коначно конституише „нова и модерна“ српска нација. Хашки
трибунал је жртвеник на коме треба да се из српске нације ритуално
искључи завет као основно начело српске нације и њене историје, а да се
као основно осећање, на коме треба да се формира „нова српска нација“,
наметне осећање мржње – и то мржње Срба према сопственој нацији.
Дакле, да се једна мистеријска заједница заснована на љубави према
сопственој нацији потре у име стварања „нове српске заједнице“ –
заједнице која треба да се заснује на мржњи према сопственој историји и
сопственом идентитету, односно формира као магијска заједница
самомржње. Када би се то догодило Срби би по други пут у историји
начинили преседан. Ако су први историјски преседан Срби начинили
када су у време непостојања своје државе и окупације свог државног
простора, захваљујући духовној заједници заснованој на осећању
љубави, од народа узрасли до нације, онда би други преседан требало да
буде стварање српске нације као магијске заједнице мржње према себи
самима, настале ритуалним (хашким – жртвеним) искључењем себе
самих из сопствене заветне заједнице. За заветну заједницу нема
„средњег решења“: ако српска нација не може да буде заснована на
љубави онда нека буде заснована на мржњи – и то на самомржњи.
Богдан Златић (Фото: Печат)
Користимо "колачиће" (cookies) да бисмо вам олакшали коришћење. Ако наставите коришћење
нашег сајта значи да сте сагласни са тим.
У реду!
Жарко Видовић: Како је могућа обнова нације?
Обнови заједнице претходи обнова вере, а обнову
вере као осећања омогућава понашање (одлучено
понашање) поверења. О томе понашању одлучујемо
упркос лукавом искушењу неповерења којим Зло
растаче душу човекову Заједница настаје, држи се и
обнавља се из вере. Вера је узајамно … Настави са
читањем
Стање ствари 5
(Српски лист)
Прочитајте још